Милинко Б. Стефановић
(Фото-савез Југославије)

Предлог за доделу Вукове награде у 2001. години господину проф. Бранибору Дебељковићу

УПУЋЕНО:
Културно-просветној заједници Србије, Београд
УЛУПУДС-у, Београд

Две ауторске фотографске изложбе проф. Дебељковића у лето и јесен ове године обасјале су новим сјајем не само фотографску, ликовну и културну сцену Србије, већ су прерасле у значајне друштвене догађаје првог реда.

У августу је Народни музеј у Београду представио васпостављену "Прву аматерску изложбу фотографије, 1901. године, у Београду", где су биле изложени радови фото-аматера Србије са краја XIX века и почетка XX века. Старе фотографске технике и мали формати слика из тог времена виђене кроз фотографије Марка Стојановића, Живана Грбића, Косте Хаџи-Лазића, Томе М. Леко, Исака Левија, Анђе Магдаленић, Бранислава Нушића, Марка Николића, Војислава Стевановића, Фрање Шистека, Димитрија Тешића, Милете Рајковића, Војислава Јовановића... показале су и мајсторство проф. Дебељковића, не само као достојног настављача у примени племенитих фотографских техника, већ изнад свега као истраживача и тумача наше богате, а загубљене фотографске традиције, тог верног сведока историјског памћења. Овом изложбом је показао и своје нераскидиво духовно присуство и старање о српској фотографији, иако скоро деценију и по највећма борави у Канади. Поставка је за једну трећину била обогаћена новооткривеним фотографијама у односу на стање од пре десет година. А, професору је рад на изложби превасходно био отворена учионица кроз коју је млађим сарадницима пренео своја стручна и истраживачко-методолошка знања на овом пољу.

У октобру је галерија "Надежда Петровић" у Чачку била први домаћин изложби "Бранибор Дебељковић-ретроспектива првих шездесет пет година, 1936-2001". За ову поставку одабрано је 240 радова, што представља мање од три одсто ауторских дела која су стајала на располагању, али аутору је био циљ да укаже на главне теме својег стваралаштва. Изложбу прати ауторска монографија са обиљем мало познатих података о аутору, чија је вредност драгоцена за новију историју српске фотографије, јер је проф. Дебељковић био у свим областима фотографије неоспорни родоначелник, а пре свега узорни и неуморни прегалац и уметник. Без ове изложбе и монографије било је тешко предочити богато и разноврсно дело Бранибора Дебељковића, као јединствене личности у историји српске и југословенске фотографије и културе.

Гостовање изложбе почетком децембра у галерији "Цвијета Зузорић" у Београду требало би да буде и подстицај да се истражи, обради, тематски уобличи и превреднује стваралачки допринос српској култури фотографа Дебељковића чије су негативи, дијапозитиви и фотографије за сада ауторски неименована баштина свих најзначајнијих музеја, библиотека и бројних установа у Београду и Србији. У ауторској монографији није ни овлаш наведено да је за сва монографска издања објављена у нашем простору у периоду од 1949-1962. године, Дебељковићу повераванo да их илуструје. На објављеним фотографијама из тог периода дивимо се пре свега непролазној духовној лепоти културно-историјског блага које је он фотографисао. Ваља, за сада, бар делимично назначити да је Дебељковић снимао, а објављено је из манастира:

– Ризница Хиландара (1952-53), Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Грачанице, Жиче, Студенице, Љубостиње, Раванице, овчарско-кабларских, рудничко-шумадијских, охридских, фрушкогорских, Мораче, Пиве, Острога... Ризницу Српске Патријаршије, али са подједнаком приљежношћу и благо и изглед мањих богомоља. Ова бележења је прихватао као врхунске испите свеколиког занатског умећа и духовне изазове, а да сопствене резултате тих одговора никада није поменуо као део личне надарености или уметничко постигнуће сујетне јединке.

Трудољубље појединца над националним благом остало му је недостојно личног истицања и примерења, попут рада и реда предака: митрополита скопско-мезијског Севастијана (Дебељковића), попа Дене Дебељковића - значајног националног радника и етнолога, чукундеда Томе - тутора најстарије косовске цркве у Липљану, или деде по мајци Драгомира, иначе врло успешног фотографа, од којег Бранибор вуче "роњу"(фотографску обдареност).

Вукова награда би, верујем, подстакла и допринела да се богата, а највећма необрађена фотографско-хроничарска Дебељковићева архивска збирка из Приштине, са Косова и из Метохије, коначно обради и објави. Посведочила би непатвореном истином о етносу и етосу косовско-метохијског простора у периоду од 1936-76. године.

Даничићевски речено, (а за ово поређење било ми опроштено на полуцитату) "да колика је сва фотографска радња Браниборова", објављивање ових двеју збирки биле би за српску фотографију камен темељац са којег би нам видик био чистији.

Бранибор је деценијама био и најпоузданији фотографски посленик при београдским музејима: Народном, Етнографском, Војном, Музеју примењених уметности; као и архивима: САНУ, Београда, Србије, где је поред високо-стручних фотографских послова поставио и научно-методолошке критеријуме за чување и заштиту фотографије и предложио музеолошке критеријуме за трајну бригу о овом делу наше културне баштине.

ОСЕЋАЈ ДУГА ПРЕМА УЧИТЕЉУ ИЗНЕДРИО ЈЕ:

Једнодушан и безрезерван предлог Фотографске секције УЛУПУДС-е, као сопствени дуг и част, а потом и радост да све то дели и цело Удружење, са надом да ће се доделом ове изузетно престижне друштвене награде осветлити дело великог просветитеља и уметника који 65. година неуморно делује и ствара на многим пољима српске, југословенске и светске културне сцене.

Плодови нештедимице разасуте велике животне и интелектуалне снаге упорно се одупиру сваком професионално једнозначном сагледавању, класификацији и тумачењу, јер многоструко обдарена и делатно потврђена стваралачка личност проф. Дебељковића непрестано нам открива нове и неистражене хоризонте у којима се осећа суверено и ради неуморно. Његов досадашњи фотографски и просветитељски радни век премашује трећину укупне историје фотографије, а практична и историографско-теоријска знања покривају цео период од прве фотографије до најсавременијих фотографских техника.

Та знања је превасходно ставио у службу историји српске фотографије, осветљавајући тамна места у нашем колективном памћењу и откривајући трагове о нама у бројним музејима и установама широм света. За професора Дебељковића биле су штедро отваране све архиве и депои најчувенијих фотографских музеја и библиотека у Европи и Северној Америци, јер је испред њега ишао глас да је једини од седамнаест аутора заступљен са два поглавља у Енциклопедији историје фотографије (Лондон 1969). Као незаборавна анегдота са промоције те књиге остало је удостојење на лондонском аеродрому где су, поред осталих, проф. Дебељковића дочекале и све личности које носе титулу Hon EFIAP (Почасна екселенција међународне фотографске федерације).

Дебељковић је приспео као двестоти, али је удостојен као први.

Већ је имао објављену одредницу о српској фотографији у Историји светске фотографије, а FIAP (Међународна организација уметности фотографије) га је поштовала као једног од иницијатора њеног оснивања и твораца начела и статута те најбројније фотографске организације у свету. Он је од 1962. године до данас остао стални сарадник тих публикација допуњујући их новооткривеним прилозима из српске и светске фотографије.

Најновије такво откриће је из августа месеца ове године када је, овде у Београду, научно обрадио пет за сада непознатих талботипија из периода 1843-1845. године, међу којима је и изузетан примерак талботипије из 1843. године који је опремљен и заштићен као оригинална дагеротипија. Такав налаз није до сада познат у историји светске фотографије.

Послат је на објављивање у најрелевантнијим светским часописима за историју фотографија, али већ је сигурно да представља светски вредан драгуљ. Он ће бити објављен и овде у једној од две обимне монографије о старим српским фотографима, које проф. Дебељковић припрема за 2002. годину. Летос је завршио истраживања богате и вредне збирке Марка Стојановића, којом би се поносили и много веће културе. Фотографска делатност Марка Стојановића сведочи о Србији са краја XIX века и прве две деценије XX века, а његови ауторски домети су у равни најпознатијих светских фотографа из тог периода.

У току је и Дебељковићев рад на Малој фотографској библиотеци чију основу чине његова професорска предавања и практичне вежбе са Факултета драмских уметности.

Сабрани су бројни објављени текстови на теме фотографске и ликовне критике, друштвеног и научног значаја фотографије и записи са јавних предавања о овдашњим и светским искуствима свеобухватног тумачења и разумевања универзалних порука уметничке фотографије. Изложбене фотографије у његовом систему вредности, на први поглед уздизане су изнад других области фотографског испољавања, али уметник Дебељковић је сматрао да је то најбржи и најпроходнији пут за изношење у свет, како сопствених тако и специфичних вредности ових простора.

Испред и изнад свих награда и стручних признања која је освојио, увек је истицао као своју најбитнију и најобухватнију одредницу: " Ја сам био и остао фотограф-аматер", поручио је (4. 10. 2001. године) посетиоцима на отварању своје ретроспективне изложбе у галерији "Надежда Петровић". Из љубави према фотографији, био је остао неуморни учитељ младих генерација, којем је највећа награда за бескрајно стрпљиво и бесплатно потрошено време, била и остала нескривена радост када би видео да су фотографска знања и вештине пали на плодно духовно тло млађих следбеника.

Тај неуморни труд чврсто је уграђен у досадашња звања и знања свих нас који га предлажемо за најпрестижнију награду у српској култури, дубоко верујући да би то исто учиниле хиљаде и хиљаде Браниборових ученика и духовних следбеника из Србије и света.

10. новембра 2001. године, по одлуци колега овај предлог, ученички послушно образложио је:

Милинко Б. Стефановић, УЛУПУДС,
МФ ФСЈ, председник Фото савеза Југославије