Драгољуб Тошић

Бранибор Дебељковић

Извор: НИН, Београд, 24. јул 2003

Вест да је Бранибор Дебељковић, доајен српске фотографије преминуо у Канади 13. јула ове године, у 88. години живота, наводи на размишљање колико је значајних ствари тај човек урадио.

Фармацеут по струци, Дебељковић је време у коме је живео и стварао обележио доприносом развоју београдске и српске фотографије, и то у више сегмената фотографске струке:

КАО УМЕТНИК Дебељковић излаже од 1938. године и од тада је учествовао на преко 200 изложби широм света и освојио преко 100 награда и признања. Носилац је највиших уметничких звања - мајстор фотографије ФСЈ (у оквиру Фото-савеза Југославије) и Hon EFIAP (највише звање у оквиру FIAP-а-Међународне организације за уметност фотографије). Самостално излаже од 1959. године и приредио је 14 самосталних изложби од којих је последња - ретроспективна - приређена 2001. год. у Уметничкој галерији “Надежда Петровић” у Чачку и потом репризирана у Павиљону “Цвијета Зузорић” у Београду.

КАО ФОТОГРАФСКИ ПРОФЕСИОНАЛАЦ Дебељковић је од 1952. године радио у предузећу “Задружна књига”, а од 1953. сарађује са часописом “Мозаик”. Такође ради посебне пројекте за музеје и сличне институције и рекламне пројекте за фабрике и предузећа. Преласком у Хигијенски институт за Србију ради наменске филмове, а као фотограф учествује у реализацији планова за сеоску хигијенску кућу. После студијског путовања и боравка у Цириху запошљава се као шеф фото-службе у Заводу за пропаганду Југословенске железнице.

КАО АНИМАТОР ФОТОГРАФСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА Бранибор Дебељковић је учествовао у оснивању свих значајних фотографских организација и удружења и у покретању и реализацији најзначајнијих фотографских манифестација. Са члановима фото-секције Српског планинарског друштва 1939. године оснива клуб фото-аматера Београда. После Другог светског рата учествује у оснивању “Друштва фото и кино-аматера Београда” од којих после настају Фото-клуб “Београд” и Кино-клуб “Београд”. Затим учествује у оснивању Фото-савеза Југославије и Фото-кино савеза Србије и фотографског часописа “Фотографија” који уређује две године. По посебном позиву 1953. године постаје члан УЛУС-а као први уметник фотографије и учествује у оснивању УЛУПУС-а у коме је сада фотографска секција УЛУПУДС-а. У свим овим организацијама Дебељковић је међу творцима програма делатности и организаторима најважнијих манифестација, домаћих и међународних.

КАО ПРОФЕСОР ФОТОГРАФИЈЕ Дебељковић је учествовао у стварању програма обуке у Савезу и клубовима, држао курсеве и предавања и био члан жирија, оцењивачких комисија и уметничких савета ФСЈ, ФКС Србије и УЛУПУДС-а. Године 1971. позван је да на Академији за позориште, филм, радио и телевизију сачини програм за предмет Уметност фотографије. Дебељковић је тако први професор фотографије на овој Академији.

КАО ИСТОРИЧАР Дебељковић је изложбом и књигом “Стара српска фотографија” коју је приредио 1977. године у Музеју примењене уметности у Београду поставио основе за проучавање историје фотографије код Срба. Своје бављење историјом фотографије Дебељковић је започео још 1965. године када са прилогом о југословенској фотографији учествује у Енциклопедији фотографије Focal Press у Лондону. На овој проблематици Дебељковић је стално радио и припремао допуне пројекта из 1977. године.

КАО ТЕОРЕТИЧАР, Дебељковић је писац бројних текстова који су прилози теорији фотографије. Најчешће су то реакције на изложбе и друга фотографска дешавања при чему је испољавао критички став и полемички дух карактеристичан за његову природу.

Дебељковићево дело и његова уметност остају за будућност, као део историје наше културе којој је Дебељковић дао значајан допринос, а онима који су имали ту привилегију да га познају остаје у сећању његов искричав дух, готово дечија радозналост и изузетна радна енергија.