Жарко Рошуљ

Светлописом Анастасија Јовановића

"Даница", 1999, Вукова Задужбина, Београд

Аутопортрет Анастаса Јовановића, 1850 - 56. год.

Фотограф, литограф и сликар Анастас Јовановић (1817, Враца - 13, новембар 1899, Београд) аутор је галерије портрета знаменитих Срба прве половине 19. века. Пред његовом четвртастом кутијом са објективом стајали су, као модели, научници и уметници (Вук Караџић, Ђура Даничић, Петар Петровић Његош, Милица Стојадиновић Српкиња, Бранко Радичевић, Димитрије Аврамовић...) као и владари и државници (књаз Милош, кнез Михаило, кнегиња Јулија кнез Александар Карађорђевић, Илија Гарашанин...) али и такозвани обичан свет. Сви они овековечени су фотографским снимцима или како се то тада говорило "зракописом" - светлописом Анастаса Јовановића. Јовановић је као пионир фотографије био опчињен израдом дагеротипија ("минијатура цртаним сунцем"). Тако је захваљујући "сликарству сунца" /"цртању светлошћу" наш први фотограф оставио богату збирку фотографија непроцењиве вредности. Стицајем срећних околности, а што се у нашој култури не дешава баш често, ова збирка фотографија се чува у нашим музејима: Музеј града Београда, историјском музеју Србије, Војном музеју, Етнографском музеју, Вуковом и Доситејевом музеју и Народном музеју. Део Анастасових снимака налази се и у приватним колекцијама у земљи и иностранству. Како сведочи мајстор уметничке фотографије Миодраг Ђорђевић главни део збирке добијен је још 1953. године од Анастасове ћерке Катарине А. Јовановић која је у то време живела у Цириху. Захваљујући професору Дејану Медаковићу, који је у име наше земље посредовао код Катарине А. Јовановић, ова значајна збирка - део уметничке заоставштине Анастаса Јовановића - припала је фонду Музеја града Београда. Касније се откупима од приватних власника ова збирка још увећала. Велика је заслуга др Миодрага Ђорђевића што је, знајући стари технолошки процес, успео да изради са калотипских негатива "другу генерацију" ове збирке на савременом фото-материјалу као и да се целокупан материјал посебно филмује. На тај начин знатно је продужен век трајања уметничких дела првог српског фотографа.

Петар Петровић Његош, 1851. год

Анастас Јовановић је прво започео да учи терзијски занат, а затим је био примљен да у Књажеско-сербској типографији учи за словоливца. У слободном времену као самоук савладао је граверски занат. Толико се извежбао у гравирању натписа и резању печата да је 1838. могао да изради матрице за курзивна слова без којих не би могао да се одштампа први Србски буквар. То му је била и најбоља препорука код кнеза Милоша који је наредио да тог младог, вредног и даровитог калфу одмах пошаљу у Беч, на Академију свете Ане, да учи бакрорез. Јовановић је 1846. завршио Академију у Бечу. Пре тога је изучио два важна уметничка заната: фотографију и литографију. На тај начин он је постао наш први мајстор у тим дисциплинама. Већ 1840. почео је као први Србин да израђује уметничке литографије. То су били портрети Доситеја, Мушицког и Вука Караџића. Упоредо са тим он је 1841. купио међу првима Фоигтлендерову камеру с објективом Јозефа Пецвала - трећу која је произведена! Фотографију и литографију учио је у слободно времену ван Академије код Штадлера, бачког фотографа и литографа. У почетку бавио се дагеротипијом, а касније талботипијом. Поред тога што је радио портрет, Јовановић је радио снимао и делове града, Беча и Београда, мртву природу, разне догађаје.

Пошто због династичких промена није могао да се врати у Србију, основао је фотографско-литографски атеље у Бечу (Таборштрасе број 6). Започео је да издаје у свескама "Споменике Србске", али због слабог одзива публике морао је да обустави овај подухват после четврте свеске. Покушао је да оствари и "Пантеон словенски" али у томе није успео. Занимљиво да је за "Споменике" поручио текстове од Вука Караџића, кога је добро познавао јер је, као стипендиста из Србије у Бечу, био под његовим старатељством. Познато је да је Анастас Јовановић захваљујући Вуковој препоруци упознао стереоскопске снимке, то јест фотографске снимке у три димензије. О том догађају он у аутобиографији бележи ово:

Вук Караџић, 1850 - 58. год.

"Пише ми г. Вук Ст. Караџић год. 1854. да је допутовао један руски полковник са госпођом и одсео у хотелу "Wilder Mann"" у Kutnerstrasse... Он има портрета како своје тако и своје госпође, које је дао израдити у Лондону, да одем к њему да исте видим. Г. Вук знајући колико се ја интересујем, био му је за мене причао. Ја чим добих то писмо, одем истом господину он ме врло љубазно прими и покаже ми образе."

Јовановић је затим до детаља описао како је проникао у тајне снимање стереоскопских снимака у толикој мери да је већ исте године излагао на изложби у Бечу прве стереоскопије. То су били први стереоскопски снимци Беча. О томе је у стручној литератури 1855. записано: "Израда првих стереоскопских слика у Бечу заслуга је и почаст г. Анастаса Јовановића."

Али Вук није био склон само похвалама - умео је он и да оштро критикује рад Анастаса Јовановића. Кад је Анастас израдио портрет Милице Стојадиновић Српкиње, Вук му је у очи рекао да је песникињу на слици "наградио" и "око 25 година начинио старијом уз то још и ружну", а о томе је обавестио и Милицу. Јовановић му је стога обећао, да ће ону главу скинути па другу градити". Историчар уметности Павле Васић сматра да је критика била претерана и да је Миличина "размаженост" и "пристрасност" утицала на вука јер "нам данас та литографија изгледа као један од најбољих портрета".

Имао је Анастас Јовановић још једног славног и ништа мање оштрог критичара - књаза Милоша, који га је критиковао што се не бави сликањем него политиком. Могли бисмо се сложити са мишљењем само Анастаса да га је књаз Милош ако критиковао не због тога што је високо ценио уметност него зато што је сматрао да је Анастас приврженији кнезу Михаилу него њему. Стога је прекорно питао Анастаса: "А који си ти бес код Мијајла?" Књаз је био ипак у праву јер, по повратку у Србију 1859, Анастас Јовановић заиста није више дуго "седао у дућану" и сликао него се бавио пословима двороуправитеља. Био је спреман да свој живот уметника и још много што шта жртвује двојици Обреновића којима је био веран - како то каже Катарина А. Јовановић - "до гроба и преко гроба". Није никада заборавио шта су му све омогућили.

Има још једно занимљиво мишљење о портретима Анастаса Јовановића. Књижевник Љубомир Ненадовић каже у портрету П. П. Његоша који је израдио Анастас: "То је најбоља владичина слика. Такав је изгледао последњих година свога живота." Ненадовић је оставио и запис који говори о односу Анастаса Јовановића према Његошу: када се Његош 1851. разболео Анастас се старао око владике. Покушао је и да измири црногорског владику са српским књазом на кога се владика наљутио зато што му није помогао у једном сукобу са Турцима.

Кнез Михаило у ентеријеру, око 1856. год

Сматра се да је Анастас Јовановић наш први школовани примењени уметник. Са успехом се огледао и у литографији, и у фотографији, и у сликарству, и у вајарству, хералдици, обликовању накита, украса и намештаја. Највише је успео да уради за време свог боравка у Бечу, односно док се није вратио у Србију са породицом Обреновић. У време владавине кнеза Михаила потпуно се био посветио организовању живота на двору. После трагичне кнежеве погибије 1868, повукао се из јавног живота у уметничку радионицу из које је ретко излазио. О томе шта је тада радио сведочи његова кћи Катарина А. Јовановић: "У својој радионици (Косовска улица бр. 25, куча срушена после Другог светског рата) бавио се разним пословима; пратио је развитак фотографије, бавио се електротехником, интересовао се за аеронаутику, н којој је радио и цртао. Читао је много и пратио све догађаје, особито на пољу уметности и науке и радио неуморно..." Она је забележила и његове последње речи: "Штета, штета! Све је било тако интересантно, све ме је толико интересовало а сада је све прошло." Умро је 1899. и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Готово сви који су писали о Анастасу Јовановићу истицали су да је он пре свега био "мајстор портрета. Вељко Петровић мисли да је Јовановић задужио наш народ зато што је овековечио знамените Србе из прве половине 19. века. Стеван Хакман вели: "Без његовог рада била би понаособ наша књижевна историја лишена драгоценог материјала толиких снимака водећих људи из обнове наше новије књижевности. Имена као Доситеј Обрадовић, Вук, Петар Петровић Његош, Лукијан Мушицки, Јован Рајић, прота Матија Ненадовић, Ђорђе Поповић Даничар, и др. и призори као Кнез Михаило отвара седницу Ученог друштва довољно показују обимност његове илустраторске делатности. А што се тиче верности, треба видети главу самог Вука Караџића." О портретима Анастаса Јовановића писала је и Радмила Антић у монографији о првом српском фотографу: "Да је Вук Караџић био најмаркантнија фигура културног тренутка Срба у Србији и у Аустрији, потврђују и Анастасови снимци овог нашег великана и културног прегаоца Србије у прошломе веку. Сваки од Анастасових снимака Вука представља малу студију у реалистичном схватању и поступку. Довољно је концентрисати се само на снимљене Вукове портрете па тако много схватити и проникнути у ову изузетну личност наше историје из времена када су се тек постављали темељи новије српске културе. За њим су у тој групи књижевника Милица Стојадиновић Српкиња, Ђура Даничић, Љуба Ненадовић у младим годинама и Бранко Радичевић."

По мишљењу Павла Васића Анастас Јовановић је први прави романтичар у српском уметности, који је своје узоре нашао у француском романтизму. Стога се може сматрати да његов рад представља код нас спону са том "етапом у историји уметности". Васић каже и то да је Јовановић"можда једини од наших уметника 19. века остварио резултате који се и за европске сразмере могу сматрати значајним".

У Историји српске фотографије Миланка Тодић даје Анастасу Јовановићу врло истакнуто место. По њеном мишљењу Јовановићеви "портрети вука Стефановића Караџића, Томе Вучића Перишића, Петра Петровића Његоша и других, визионарски су указивали на могућности новог фотографског језика". А Вања Краут, у Историји српске графике, каже да је Анастас Јовановић "нај највећи графички уметник 19. века".

Поводом сто година о смрти Анастаса Јовановића желели смо да подсетимо наше читаоце на дело овог знаменитог уметника - фотографа и литографа - које припада колико нашој толико и европској културној баштини.

(Коригована и лекторисана верзија са некадашњег сајта Министарства за Србе ван Србије)