Илија Кајтез

Глобализација света и културни идентитет малих народа

Глобализација света — о чему је заправо реч^[1]

Глобализација је збивање које обухвата све друштвене процесе и односе који имају планетарни карактер, која најснажније одређује дух данашњице и преобликује све у свету чега се дотакне, далекосежно мења природу националне државе, међународног поретка и културног идентитета многих народа, додуше, свака та промена није само добровољна, него често пута драматична, радикална и крвава, посредством надметања, сукоба, разарања и ратова. Глобални поредак изгледа као усуд, сила која покреће невидљиве конце нашег свакодневног живота, утиче и преобликује живот милијарди људи. Глобализација је истовремено борба противречности,^[2] судар различитих воља и нада васељене. Данашњи свет се незаустављиво креће процесима глобализације друштва, неповратне економске интеграције и све веће међузависности људи у добру, сарадњи, опасности, бригама и планетарном злу као и у економији, праву, политици, култури, религији, забави, екологији и медијима.^[3] „Процес непрестаног кретања и мењања у … савременим друштвима толико је убрзан и сложен да нам устаљене форме и појмовни арсенал исказивања тих промена и процеса ретко може помоћи да спознамо право лице друштвено–историјских процеса … у свету и све његове супротности и противречности.“^[4] Као друштвена реалност, глобализација се данас, несумњиво, односи и на нову чињеницу да живимо у „једном свету“, који нас чини повезанијим него икада раније у људској историји, дакле, глобализација није друштвени процес који једноставно постоји „тамо негде“. Реч је о друштвеној појави која је „овде“, која утиче на наш свакодневни живот.^[5] Идеја трајног повезивања света није нова,^[6] али су се нужне и довољне претпоставке за њен планетарни замах створиле после укидања биполарности света и пада Берлинског зида. Глобализација у садашњој ери света има своје изразите одлике: компресија простора и времена и убрзано нестајање граница повезују животе људи дубље, интензивније и непосредније него икад раније, и она означава у сваком смислу све већу међузависност људи, држава и народа.^[7] Глобализација је процес интегрисања не само економије већ и културе, технологије и управљања, она је врло сложена појава и друштвено–историјски процес, која обухвата скоро сва подручја индивидуалног живота и колективне и опште људске егзистенције.^[8] Неки еминентни аутори тврде да је глобализација име за „свет без граница“.^[9] Људски род се заувек укрцао у један брод који плови немирним океанима судбине и тихе наде, тако да ће срећа човечанства бити заједнички подвиг мудрости, љубави и доброте света, али, сви људи ће бити заједно и у страдању и библијској трагедији.

Глобализација зарад многих друштвених и наслеђених историјских разлога, нажалост, прави расцепљен, сукобљен и противречан свет. „Драматичне социјалне борбе око глобализације — њеног демократског или репресивног ... мултиполарног или униполарног лика — постају нови кључ разумевања друштвених збивања … добитници глобализације налазе искључиво цивилизацијски напредак … за губитнике она је само деструктивна сила и ново проклетство…“.^[10] Нема нужног једногласја људи у противречном, сукобљеном и сложеном свету. „У … атмосфери анксиозности и конфузије, глобализација храни отров­не антизападне идеологије и … бесне извођаче, укључујући ту и нихилистичке терористе и опасне земље које настоје да … нападају западне демократије … које криве за своју судбину. Ове … претње се интегришу … добијају приступ модерним информатичким системима и технологијама, што им омогућује да делују насилно на врло великим даљинама, с једног континента на други…“^[11] Почетна слика о глобализацији, пуна оптимизма после рушења Источног блока, као извору трајног светског мира и прогреса губи се, уступајући место ликовима „црних утопија“ који превазилазе и Орвелова мрачна очекивања. Будућност света не изгледа превише ружичаста, а Ричард Куглер тврди да XXI век, упркос глобализацији или управо због ње, постаје опасно место живљења, са разноврсним изазовима и претњама, као што су глобалне терористичке мреже, дивљачки етнички ратови, пропадања држава, регионално насиље, ширење оружја за масовно уништење (WMD) и геополитички ривалитет. Неки о XXI веку говоре као о „новом стогодишњем рату“ — ружном времену хаоса, немира и насиља. Искрено се надамо да ће превладати разум лидера света.

Зашто друштвене науке треба да проучавају процес и феномене глобализације?^[12] Нажалост, ниједна од природних и друштвених наука није себи мера и треба се подсетити мудрих речи академика Михајла Марковића који је рекао да наука може: „лишена смера и критичке свести о самој себи, финансирана највећим делом од снага којима је у интересу нагомилавање материјалног богатства и власти … да пружа огромне количине знања о томе како се најефикасније може разорити свет, неповратно уништити природна средина, масовно створити вештачке потребе људи и остварити потпуна контрола над животом грађана.“ Развој технике изграђује код људи сасвим другачији поглед на свет, она човеку улива осећање моћи, веру у сопствену снагу, вредност и значење. Моћ коју доноси техника није индивидуална већ друштвена снага. Расел тврди: „…до краја XVIII века … техника … није имала значајнијег утицаја на мишљење … са развојем индустријализације техника је почела да утиче на људску мисао… Најважнија последица … је … радикално нов поглед на свет код оних, који господаре моћима које је створила модерна техника… Тако настаје … нова вера у моћ … у моћ човека у његовим сукобима са природом, а затим у моћ владара у односу на људска бића … Последица је опадање сигурности…“^[13] Када имамо дилеме потребно је слушати мудре и племените људе и тада свака недоумица ишчезава, а пред нама се појављује светлост разума и вредног научног разумевања.

Глобализација је врло противречан и сложен друштвено–историјски феномен која се схвата као успостављање јединственог планетарног система^[14] пошто су у свету културне, друштвене, привредне и политичке разноликости уништене, али треба знати да је она праћена локализацијом, регионализацијом и верским фундаментализмом. Глобализацију прате различити интереси значајних социјалних актера као и бројне контроверзе (теоријске, методолошке и практичне) о суштини њених процеса, њиховом значају и социјално–развојној улози коју имају у свету. Поменуте супротности се крећу „од глорификације и апологије, до фобије и нихилистичко–догматске негације њиховог значаја.“^[15] У противречном, бурном и сложеном свету нема нажалост слагања, хармоније, јединства и мира, већ има много надметања, неслоге, сукоба и ратова. Савремено друштво^[16] је у све тешњој подели судбине, успеха, узлета али и ризика, сукоба и планетарних претњи.

Шта ја заиста глобализација: друштвена благодет или социјална провалија неједнакости, уништавање националне и културне самобитности народа, изазивач рата цивилизација, претпоставка планетарне демократије, ауторитарна владавина елита, склад човека са природом или незадрживо разарање свих ресурса Земље. Глобализација отвара много суштинских питања, а мало је неупитних одговора. Могло би се рећи да је глобализација све то у једну руку, али и више од свега наведеног и промишљаног. Ипак, за светски поредак и међународни мир опасност је што глобализација поприма ауторитарни карактер: а) … данас је на делу глобализација сиромаштва великих размера, а на другој страни, стицање огромног богатства уске елите моћи … тако да је глобализација превише неправедна према већини светског становништва. Половина човечанства … живи у сиромаштву, а више од једне трећине у беди. Јаз између богатих и сиромашних све више расте^[17] … б) Актуелно је све веће заоштравање културних конфликата (етнички сукоби, конфронтирање цивилизација) … у виду реакције на глобализацију, ничу национализми, као подлога за конфликте … г) У току је значајан заокрет ка централној улози војне силе у свету, нарочито после терористичког чина од 11. септембра 2001. године, када нова америчка војна доктрина допушта употребу нуклеарног оружја, сврставајући га у категорију конвенционалног оружја. Означавајући свет као униполаран, САД постају агресивније, са јасним циљем да успоставе потпуну контролу над глобалним природним ресурсима, упркос противљењу других центара светске моћи, који све више јачају (Русија, Кина, Бразил, Индија … ), стварајући услове да свет буде мултиполаран.^[18] Ипак треба знати да: „…према мишљењу неких … научника, данас недостаје светска влада, која би била одговорна за ефикасније (и праведније) решавање глобалних проблема … будући да ОУН, са Саветом безбедности, нису на висини свог историјског задатка. Уместо тога, сада постоји систем који би се могао назвати „гло­бал­но управљање без глобалне владе“^[19] тако да највећи број неразвијених земаља нема никакав утицај на светску политику одлучивања, која се најдиректније односи на њихову егзистенцију. Међутим, интерес великих је сметња праведним економским и политичким односима међу народима света. Данашњи свет је отворена књига стварања, она нуди и страх и наду, градњу поверења и деструкцију светских односа мира. На коју ће страну превагнути свет, зависи од безброј друштвених узрока и историјских разлога. Свет је пре свега у рукама моћних земаља, а његове недаће подносе и трпе увек најнемоћнији. Лидерима света и вођама највећих нација биће потребно много мудрости, способности и добре воље да избегну све замке и катастрофе које носи будуће време.

Стваралачка адаптација малих народа пред великим изазовима глобализације

Наше доба је време брзих промена и светских прожимања које пред све заједице света, а посебно пред немоћна, мала и неразвијена друштва, поставља судбинско питање које не трпи одлагање и избегавање: како се прилагодити планетарној сили глобализације. Стваралачки кренути у сусрет неминовним променама света, чекати да прође узалуд време, предајно и фаталистички се препустити силама моћи света да мале државе и слабе народе воде од једне до друге обале смисла. Глобализацију неки критикују јер са собом носи страх, несигурност и нестабилност, то је Урлих Бек (1992) назвао „друштво ризика“^[20] кога обележава индивидуализам и слабљење традиције, а неизвесност излази изван оквира предвидљивости друштвених промена. Међузависност и прожимање нашег света може бити плодоносно али и извор конфликата.^[21] Хераклитовска слика света.

Пред нама као народом и државом је кључни задатак да оно што нам је најдрагоценије одбранимо, унапредимо и да на стваралачки начин се прилагодимо свету глобализације, а за то је потребно да извршимо промену лоших навика, гломазне државне управе, духовно преумљење народа и национално сабирање, да би се успешно надметали са другим вољама света. Време које је пред нама тражи смислену акцију, много плодног рада и одлучне кораке наде. Државна и интелектуална елита, посебно малих земаља мора да схвати, прихвати и разуме да се свет убрзано мења и да се уводе нови принципи деловања светске заједнице од стране најмоћнијих сила данашњице. „Истинско богатство једне нације су њени људи, а сврха развоја је стварање … подстицајног окружења у којем људи могу да уживају у дугом, здравом и стваралачком животу…“^[22] Они који су мудри и способни да тачно предвиђају догађаје^[23] морају према глобализацији да се односе на стваралачки начин у смислу избора спознате нужности, извесног, тачног и правилног уклапања у задато време. Посебно место у очувању националне самобитности једног народа у заједници свих народа имају интелектуалци. Међутим, да би неко представљао интелектуалну и духовну елиту заједнице мора да испуни врло високе захтеве: „Појединац у друштву … вриједи колико у себи носи физичке, душевне и моралне снаге … а према томе је одређена и степеница, на којој у човечанству стоји овај или онај народ…“^[24] Наше време има мало мудрих и умновидих: „Ми сада имамо стручњаке који, много знају о појединачном и ништа о општем … Овом времену духовног нереда, када човек губи свест о значају и значењу целине својих односа према природи, друштву, култури и самом себи, потребна је једна целовита слика света у којој ће наћи своје место … животиња и човек, друштво и држава, дух и бог.“^[25] Неки аутори сматрају да у друштвеним групама (почев од школе, вршњака и радних организација до нације) постоји око пет процената особа које личним ауторитетом, знањима и друштвеним могућностима могу да имају „отворене духове за истине“ да би могли да организују и предводе остале људе … ^[26] Управо на овој чињеници о људској природи темељи се доктрина сукоба ниског интензитета, а психолошки рат је „чедо“ ове доктрине.

Тамо где се наметне доминација стране силе и моћних држава није могуће да се сачува културна, политичка и економска самобитност малих народа, јер се она пред налетима великог и богатог света на сваком месту и у сваком кутку потискује, деградира и омаловажава, постаје мање вредна и незаштићена. Бројчано мали народи и недовољно снажне државе када је реч о глобализацији треба да прихвате без опирања све цивилизацијске тековине савременог света у смислу производње, науке и информатичког друштво, достигнућа степена људских и мањинских права и слобода, али морају да свим расположивим силама и снагама очувају пред налетима глобализације^[27] свој културни идентитет. Уколико мали народи изгубе своје име, сећање, традицију и обичаје престаће да буду поштован део светске баштине и вредан члан заједнице народа. Слабе људе и неутемељене народе не поштује нико, јер само они народи који уважавају себе биће поштовани и прихваћени и од стране других воља света.

Слаби и несигурни народи затварају се у своје ограде, а ми треба да прихватимо изазове новог и непознатог, увек остајући своји.^[28] Ганди је дивно рекао: „Не желим да моја кућа буде опасана зидовима са свих страна, нити да прозори буду зазидани. Желим да културе свих земаља дувају око моје куће што је могуће слободније. Али одбијам да ме иједна од њих одува.“ Увек треба имати на уму да Србија није Индија нити српски род има бројност народа Индије, и зато ограде наше самосвојности морају бити чвршће и чување културног и народног идентитета брижније, трајније и пажљивије, јер постоји опасност, свагде видљива да се под ударима опште глобализације света претворимо у људе без имена, корена и националне културе. Пред највреднијим задатком чувања културног идентитета народа незамењива је улога српске елите, државних институција културе и посланика духа као и свих национално свесних и вредних људи. Дакле, нико као српска културна и духовна елита не може да буде свестан вредности баштине, традиције и часних предака на чијим раменима и слави се вијори наша застава слободе, да активно будемо укључени у свет и да чврсто останемо духовно своји.

Интелектуалац и народни духовни посланик као ретко који припадник државе је најбољи представник свог народа ако најуверљивије сведочи и потврђује све вредности и врлине националне културе, вере, историје, обичаја, традиције и достигнућа науке. Духовно вредан појединац мора да познаје народно предање, писмо, традицију, културу, историју и обичаје, не да би био заробљеник прошлости, напротив, да би му врата будућности била увек отворена. Поштовање сопствене традиције^[29] јесте неговање онога што је најплеменитије и најживотворније у једној заједници и колективном памћењу, јер одрећи се тог вековног бисера значило би остати без имена и свог истинског духовног места у заједници других народа. Извор традиције налази се у онтолошкој структури човека, стога је потреба за њом насушна људска потреба која „крчи себи пут од људских срца тиме што их у исти мах ослобађа и заробљава“.^[30] Како је могуће сачувати своју културу у времену када се све старо и наслеђено доводи у питање и када се обрасци живота великих народа намећу малима без милости и превеликог устезања. Потребна је одлучна људска акција и смислен рад свих јер: „Сва историја људске културе, сва историја науке, уметности, све биографије великих људи говоре … велике тековине су плод неизмерног рада, крајње марљивости и залагања, стрпљења и самопрегора, који се … могу назвати заиста херојским…“^[31] Потребни су истински хероји духа.

Врло је значајно да знамо у каквом свету вредности живимо, да би се могли боље сабрати, примереније и мудрије поступати. Задржавање на оним обрасцима мишљења који отежавају разумевање карактера савремених промена, нужно доводи до изолације и заостајања у свим сферама личне и друштвене егзистенције. Изоловано и затворено друштво^[32] сигурно западају у велике историјске проблеме, јер не знају где да крену и како да умноже и усмере своје најбоље снаге; људске, умне и природне потенцијале. Реални живот и законитости деловања светске заједнице не престају, нашом жељом да избегнемо планетарна правила игре. Глобализација је светски процес који се дешава и онима који је креирају и другима који су против ње, и велико је историјско и филозофско питање колико су човек и држава у могућности да бирају околности свог постојања, егзистенције и стазе раста.

Наша земља и народ, не могу бити никако заобиђени у планетарним дешавањима и револуционарним променама света. Живот је увек стављао народе, заједнице и појединце пред многе историјске изазове, дилеме, судбинска питања и болна егзистенцијална решења, али се сада још ради и о томе да су сви изазови света снажнији, бржи и свеобухватнији и да се на њих мора реаговати смислено, правилно, јединствено и без права на грешке^[33] јер моћне државе и велики народи своје грешке могу исправити без опасности за голи опстанак, јер у великом броју имају стратегијске резерве у: људима, оружју, моћи, савезницима, материјалним и природним ресурсима, дакле у свему што немоћнима вишеструко недостаје. Зато онај ко је немоћан и слаб мора бити бескрајно мудар и врло обазрив, да поседује школоване људе, одличну унутрашњу организацију и јединство националних снага. Српски род све своје наде мора да полаже у знање и врсност људи, њихову моралну чврстину и високу свет о припадању заједници. Наш народ мора да изнађе најоптималнија решења за свој економски развој, духовну основу, дипломатско–политичка решења за прилагођавање токовима света, у циљу државно–националног опстанка и извесног друштвеног раста.

Глобализација и очување културног идентитета малих народа

Човеково осећање несавршенства и слободе основни су и пресудни услови за настанак и развитак културе. „Култура је скуп свих материјалних и духовних вредности … које су настале као последица материјалне и духовне интервенције човека у природи, друштву и мишљењу … смисао културе састоји се у томе да се олакша одржање, продужење и напредак људског друштва. Култура је … највиши израз човековог стваралаштва који је увек … историјски и околностима условљен … Култура је и динамичка, историјска и развојна категорија … На културу се може гледати као на свеукупност одговора — успелих и неуспелих које је човечанство дало на основне људске потребе уопште, а посебно на потребе појединих људских група, личности у области друштвеног бића и … свести, које се узајамно условљавају…“^[34] Хуманизам је основни и осмишљавајући принцип културе. Култура се види као комплексни скуп чињеница — који обухвата сазнање, веру, уметност, моралне и правне норме, обичаје, способности и навике које човек као члан друштва развија и прихвата. Култура је и стил живота и по чему се једна заједница разликује од друге. Култура је плод вредног рада и резултат напора небројених покољења. Од основног значаја за све културе јесу идеје које одређују шта се сматра важним, вредним и пожељним, ове идеје и вредности дају значење и служе као водич људима у њиховом односу са околним светом. „Култура има значајну улогу у обезбеђивању непрекидног трајања вредности и норми неког друштва, али пружа и значајне могућности за креативност и промене … Једна култура мора се изучавати из поштовање њених специфичних значења и вредности … Пошто се људске културе тако много разликују, не изненађује то што људи који потичу из једног културног миљеа често тешко могу да прихвате идеје или понашање људи из неке друге културе.“^[35] Чињеница је да наше доба, као ниједно до данас, носи са собом несагледиве опасности за човекову егзистенцију и народну самобитност, али је и човекова моћ већа него икада и у погледу стварања хуманијег и праведнијег света за све људе. Треба схватити да историја није земља обећана и да се сваки народ и појединац у њему мора борити и изборити за своју будућност, јер уколико неки народ остане свој, самобитан и поштован он је то и заслужио, међутим уколико нестане или се претопи у масу других и непознатих и то је правда, зато што нису његови људи, елита и народ схватили време глобализације, јер на будућност света полажу право и силе добра и силе деструкције и зла, силе поштовања равноправности народа али и они центри светске моћи који све мале народе желе да подведу под своју контролу, наметну културни и сваки други хегемонизам. Наравно, нико о томе не жели да јавно и отворено говори али дела најбоље говоре.^[36] „Пуноћа мира није статична категорија … мир трпи све утицаје света противречности које су примерене времену … Мир је најслободнији избор сваког народа као специфичан начин живота … и у сладу са … културним и цивилизацијским традицијама дотичног друштва. Не постоји ниједан мир … ако није постао ствар слободног избора…“^[37] Глобализација крије опасности да у миру мали народ изгуби своје јаство и сопство^[38]. „Народима којима је стало до … идентитета негују своје обичаје и тако чувају властите корене. Треба да оживотворују своје историјско наслеђе, повезујући тако прошлост и садашњост, јер то је … једна од темељних потреба људског духа.“^[39]

Шта је важно за очување културног идентитета народа. Језик који је душа и биће народа. Као што тврди филозоф Хајдегер језик је „кућиште битка“. „Као битан интеркомуникацијски инструмент … људског друштва, језик је и критеријум човекове моћи, нека врста логике његовог узрастања у свету духовности.“^[40] Знали су то наши стари, они на чијим раменима стојимо да би боље видели где идемо и куда смо се запутили.^[41] „Како језици не постоје изван свог друштвеног контекста, идентитет и статус … језика нису одређени само лингвистичким чињеницама … него, у великој мери, и административно–политичким, друштвено–економским, социјалнопсихолошким … чиниоцима … језици нису … пука … средства за размену информација, него служе и као знаци распознавања, као симболи етничке и националне припадности, као кохезионе силе унутар појединих људских група и као развођа према другим … У том смислу они граде мостове али и препреке међу људима и народима. За њих се … везују колективне емоције и субјективни вредносни судови … у одређеним историјским и политичким околностима они постају знамења националне еманципације … Испод језичких размирица кроз историју су се по правилу крили дубљи друштвени сукоби.“^[42] За народну самобитност јако су важни вера и Црква која је велика лађа која плови према дубоким и далеким временима и људима.^[43] Није потребно подсећати да је био врло дуг период прогона наше вере и Цркве зарад других, страних идеологија, а то засигурно није доприносило очувању културног идентитета нашег народа. Напротив.

За очување културног идентитета малих народа је потребно више дисциплине, обуке, припрема, самосвести и самопрегора него за војевање. Од људи се у очувању културне самобитности траже жртве али другог карактера и друге врсте него у рату. Битно је за очување посебности малих народа, да се истраје у таквом понашању да људи науке и културе наставе да упорно раде на своме путу правде и истине уз потребни духовни мир, тако да они силници који намећу нежељене културне обрасце глобализације и униполарности изгубе моралну равнотежу.^[44] Али то значи пре свега промену нас самих на боље, морамо да се научимо да радимо и мислимо другачије, да одбијамо послушност силницима, да што је нама најсветије, да то доводе у питање јер Ганди каже: „закон већине не значи ништа ако треба да проговори савест.“ Не треба закон да каже шта је правда, већ правда треба да каже шта је закон, а богиња правде зна да сваки човек има неотуђиво право на своју културу, државу, писмо, језик, веру.

Ми као народ, нажалост, врло некритички узимамо најгоре и отровне плодове глобализације: ниски наталитет, масовну музику, ужасне форме забаве, настраности и тешке пороке који обично иду уз развијено друштво, високи стандард и друштвену доколицу, јер имамо проблем као народ и појединци подражавања и некритичког преузимања од богатих, а мало тога прихватамо од највреднијег што глобална култура доноси. За убирање и усвајање најслађих плодова цивилизације нужно је и подразумева велики напор и много знања, стваралачко прилагођавање, смислено одрицање и огроман самостални рад. Ми смо као мали народ на тај начин двоструки губитници глобализације јер непотребно губимо своју културну самобитност и узимамо најгоре од процеса глобализације, а оно што је најузвишеније не допире до народа или се само задржава у уским круговима елите, која је без значајног друштвеног и политичког утицаја у земљи. Министарство културе када би се суштински бавило културном политиком и бригом за очувањем идентитета свог народа, нашло би много начина да спречи поплаву туђица и медијског неукуса који некритички долазе са Запада и свих оних погубних вредности које поткопавају наш национални идентитет и вековно памћење, и уносе најгоре облике забаве и разоноде, повлађујући ниским страстима људи и руковођени једино лаком зарадом. Крупном, светском капиталу, одговара, да на планети буде усти укус, исти корак, иста робна марка, одело и стил облачења, купац са формираним укусом, бојом и мирисом, јер то је жељени идеал глобализације и да, наравно, културни образац најмоћнијих без остатка буде уграђен на сва друга подручја света.

За велику и одсудну битку наших дана је потребан смислен и вредан рад људи, посланици духа, културни хероји, национално вредне личности, неуморни прегаоци, изграђене државне институције образовне, културне и медијске, фронт људи који су свесни шта нас данас сналази и одговорне политичке, интелектуалне и културне елите. Очување културног идентитета је мајка свих битака. „Дакле у судару или мешавини култура подразумева се да се нађе стваралачко решење које се ослања на сопствену традицију и на савремена достигнућа … традиционално не сме бити оно што раздваја народе … Национални идентитет у ширем смислу, обухвата заједништво са другим народима … Дијалог … значи да људски идентитет развија најбоље кад човек комуницира, а не када је издвојен…“^[45] Битно је знати да у условима глобализације људи морају активно учествовати у обликовању новог начина живота и свог идентитета. Традиционални оквири идентитета се потискују, а наступају нови обрасци, тако да смо принуђени да стално и правилно осмишљавамо и активно реагујемо на друштвену стварност, која се брзо и коренито мења, не само у смислу успешног прилагођавања, већ и у погледу јачања стваралаштва на темељима нових научних и емпиријских сазнања.

Закључак

Наше време је време моћи. Били против глобализације или њене апологете морамо се сложити да тај планетарни процес води свет до брзих, дубоких и неповратних: економских, културних, политичких, техничко–технолошких и војних промена у свету. Промене које се данас дешавају доводе до тога да различите културе друштава постају међузависне као никад раније. Глобализација је усуд савременог света, нада планете и сила на коју сви који се озбиљно баве друштвом и историјом морају рачунати као са моћи првог реда и надом нових генерација. Заједнички живот различитих народа и држава, религија и традиција, интереса и монопола јесте судбина становника наше планете. Мислимо да је прави однос према све чвршћој интеграцији света схватање да је глобализација неизбежан историјски ток, да је она покретачка сила света и да су сва друштва суочена са изазовом прилагођавања новом планетарном поретку, али да је пут савременог друштва отворен и неизвестан; и може водити према уједињавању или фрагментацији, сарадњи или крвавим конфликтима. Глобализација се свим људима дешава на неки начин, али много боље осећају, схватају и разумеју овај процес личности и слојеви друштва који чине елиту своје заједнице, док су домашаји глобализације на локалном нивоу недовољно очигледни. Врх планине увек најбоље разуме небо, а крила највише воле лет.

Глобализација носи у својим недрима многе могућности, наде, претње и страхове. За мале народе постоји опасност губитка свог имена и сећања и идентитета зато време које је пред нама тражи смислену акцију, много рада и одлучне кораке наде. Нови начин сагледавања вредности живота захтевају позитивна законска, животна и организациона решења али пре свега промену свести људи. Све је стваралачка борба и подразумева друштво и народ које нису од себе дигли руке и препустили се самозабораву и да га ветрови глобализације носе као осушену травку на сурој планини или бродић без кормилара у олујном океану, јер се мора стваралачки прилазити свим изазовима света и то непрестано, систематично и постојано са надом да оно што је код нас као људи и народа најбоље и највредније сачувамо у новом, савременом облику али довољно наше да буде увек препознатљиво и у овом и у сваком новом времену. Српски род ће морати: „да се залаже за развијање културе високог стандарда, која напредује у вредностима и формама заједно са културним развојем света и ослањајући се … на своје сопствене традиције. Таква културна политика изражаваће и потхрањиваће идентитет и свог и других народа. На тај начин ствараће се култура чији је национални карактер, у најдубљем смислу термина, међународни, такав који прихвата традиције других народа … и одгаја заједничке вредности глобалне културе.“^[46] Очување и развој идентитета свих народа и свих нација основ су сарадње међу државама, народима и нацијама.^[47] Централно питања културне демократије јесте њен однос према традицији. Као и у друштвеном развоју тако у културном развоју ниједан корак напред се не може учинити без … ширења постигнућа претходних периода…^[48]

Глобализација као и сваки други друштвено–историјски процес има најмање два лица. С обзиром на то да је глобализација реалност, битно је да се од поједностављених увида и површних анализа пређе на комплексно поимање глобализације, како би се, захватањем њених крајње различитих обележја, савладале и потиснуле негативне, а максимално нагласиле њене позитивне димензије, поготово што савремени облик глобализације, има шансу да се стабилизује на историјски дужи временски период, без обзира на све неправде које са собом носи, према неразвијеном делу света. Глобализација је судбина савременог света, а сваки појединац и заједница морали би схватити да не поседују ни други свет ни друго време осим оних који су им објективно задати и судбином додељени — зато ће свет, као и наше лично место у њему, увек бити углавном онакви каквима их ми људи учинимо у сусрету, сарадњи или сукобу са другим вољама света.

Литература

1. Beck, U., World Risk Society, Cambridge, Polity Press, 1999.
2. Commission on Global Governance, Our Global Neighbourhood: The Report ofthe Commission on Global Governance, Oxford, Oxford University Press, 1995.
3. Ричард Коен и Мајкл Михалка, Сарадња у безбедности: Нови хоризонти за међународни поредак, Расправе Центра Џорџ Маршал, бр. 3. Београд, 2005. (орг. Cooperative Security: New Horizons for International Order, Richard Cohen and Michael Mihalka).
4. A. Heywood, Politics, second edition, Originally published by Palgrave Macmillan Ltd. Hampshire, New York.
5. David Held, Anthony McGrew, David Goldblatt and Jonathan Perraton, Global Transformation, Politics, Economics and Culture, Cambridge, England: Polity Press, 1999.
6. Љ. Митровић, Прилог социолошком одређењу глобализације и транзиције, у Време глобализације (зборник), М. Кнежевић (прир.), Дом културе“Студентски град“, Београд, 2003.
7. М. Печујлић, Трка између демократске и ауторитарне глобализације, у: „Посткомунизам и демократске промене“, (зборник) В. и В. Павловић (прир.), Факултет политичких наука, Београд, 2002.
8. Ентони Гиденс (Anthony Giddens), Социологија, Економски факултет, Београд , 2001.
9. Held, D., McGrew, A. (eds), „The Great Globalization debate: An Introduction, The Global Transformations Reader“, Cambridge, Polity Press, 2000. and Brdar, M. „Institutionalization of Human Rights: Crumbling of Sovereignty and Globalization“ International Law and Ethics Conference Series, 5th Annual Meeting, June 15–17, Belgrade (2001).
10. Zbigniew Brzezinski, Out of Control: Global Turmoil on the Eve of the 21th Century, New York, 1993.
11. Angus Maddison, The World Economy: A Millennial Perspective, OECD, Paris, 2001.
12. Erik Hobsbaum, Глобализација, демократија и тероризам, Архипелаг, Београд, 2008.
13. Ashton B. Carter, William J. Perry and John D. Steinbruner, A New Concept of Cooperative Security, Washington, DC: The Brookings Institution Press, 1993.
14. Stiftung Entwicklung und Friden, Globale Trends 2000: Fakten, Analysen, Prognosen, Frankfurt am Main,1999.
15. Џозеф Е. Стиглиц, (Džozef E. Stiglic), Противречности глобализације, СБМ–х, Београд, 2002.
16. Roy Gutman & David Rieff (eds), Crimes of War: What the Public Should Know, New York and London1999.
17. H. H. Holm, G. Sorensen, „Whose World Order, Uneven Globalization and the End of Cold War“, Oxford, 1995.
18. М. Печујлић, Глобализација — два света (енг. Globalization — Two Worlds), Београд, 2002.
19. Touraine, A. „Can We Live Together? Equality and Difference“, Cambridge, Polity Press, 2000.
20. Миодраг Р. Ђорђевић, Социологија, Желнид, Београд, 2005.
21. Енциклопедија политичке културе, Савремена администрација, Београд, 1993.
22. М. Ђурић, Стихија савремености, СКЗ, Београд, 1972.
23. A. Wolfers, „National security as an Ambiguous Symbol“, Political Science Quarterly, Vol.67, No. 4, Dec. 1952.
24. Ruth Benedict, Patterns of Culture, New York, Mentor Books, 1946.
25. Brian M. Fagen, People od the Earth, London, Harper Collins, 1992.
26. Leslie Holmes, Post–Communism, An Introduction, Cambridge, Polity Press, 1996.
27. Еко Умберто, Култура, информација, комуникација, Нолит, Београд, 1978.
28. Морен Едгар, Дух времена, Култура, Београд, 1967.
29. Вајт Лесли, Наука о култури, Култура, Београд, 1970.
30. Erikson E. H., Identity: Youth and Crisis, Norton, New York, 1968.
31. Gordon C, Gergen K. J. (eds), The Self in Social Interaction, Wiley, New York, 1968.
32. Klapp O. E. Collective Search for Identity, Holt, Rinehart and Winston, New York, 1969.
33. UNESCO, Cultural Pluralism and Cultural Identity, Final Report of the UNESCO Study of Cultural Development in Countries containing different National and/or Etnic Minorities, UNESCO, Paris, 1985.
34. Павле Б. Бубања, Философија мира, Крушевац, 1987.
35. Јоже Горичар, Социологија, Рад, Београд, 1959.
36. Данило Ж. Марковић, Општа социологија, Савремена администрација, Београд, 1993.
37. Бертранд Расел, Историја западне филозофије, Народна књига, Београд, 1998.
38. Đuro Šušnjić, Znati i verovati, Stvarnost, Zagreb, 1982.
39. С. Петровић, Психологија и могућности злоупотребе, Горњи Милановац, 1984.
40. Развитак (часопис), издавач Петар Кочић, Бања Лука, 1910.
41. С. А. Рајнберг, Методика и техника научног рада, Београд, 1949.
42. Војна наука и војна доктрина (зборник радова), Сектор за школство, обуку, научну и издавачку делатност Генералштаба Војске Југославије, Београд, 1998.
43. Светска енциклопедија мира, том I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999. (орг. World Encyclopedia of Peace, Volume 2, Pergamon Press, Oxford — New York — Beijing — Frankfurt, Sao Paulo — Sydney — Tokyo — Toronto)

 

 

 

^[1] Пуковник, професор доктор Илија Кајтез, Војна академија, Универзитет одбране Београд. Текст је објављен у Зборнику радова Другог научног купа 800 година Српске медицине, Пчињски зборник, Српско лекарско друштво, 2011, Београд, стр. 385–401.

^[2] Славни Хегел је још схватио противречности као: „извор свеколиког кретања и свеколиког живота“.

^[3] Глобализација је настанак сложене мреже међусобне повезаности, која значи да на животе људи све више утичу одлуке и догађаји који се одигравају далеко од њих. Глобализација је објективан и планетарни процес ширења истих форми живота на готово целокупни социјални простор света. Разноликост, разноврсност и лепота света различитости може бити озбиљно доведена у питање.

^[4] Павле Б. Бубања, Философија мира, Крушевац, 1987. стр. 356.

^[5] Ентони Гиденс, Социологија, Економски факултет и Клио, Београд, 1992. стр. 55.

^[6] Очигледно је да су идеје глобализације давно посејане у људском роду у његовој идеји, утопији, вољи за моћи и трагању човека за истинском срећом. Човек није само биће које корача земљом, јер његовим мислима, машти и делима треба и небо и васиона, и подвиг и вечно памћење.

^[7] Суштинске димензије глобализације су: економска сфера … политичка димензија (криза међународно–правног суверенитета држава…); еколошка димензија (светска опасност … која доводи у питање опстанак планете…); друштвено–институционална димензија … инфраструктурна димензија (…повезивање све већег броја … друштава, капитала … информација на велике дистанце); идеолошко–културна димензија (идеологија у виду моћне планетарне индустрије свести … масовни медији, велики део … образовања, науке и уметности); и војна и геостратешка димензија (смена биполарне структуре униполарном структуром моћи…). Ј. Тркуља, „Глобализација као потчињавање или шанса“, у: Време глобализације (зборник), М. Кнежевић (прир.), Дом културе „Студентски град“, Београд, 2003. стр.14.

^[8] Научник када изучава светско друштво, мора да има на уму да је предмет истраживања комплексан, веловит и тајновит, али треба знати да су и људска ограничења велика и вишеструка. Научник је ограничен друштвено–историјском епохом у којој ствара, биолошким дометима његових чула, ума и духа. Међутим, научник нема само слабости техничке, друштвене и технолошке природе, јер ту су и лична, породична, класна и људска ограничења. Људи су временити, рађају се, расту, развијају, имају навике, животна искуства, предрасуде, летове и падове, старост и туге. „Многобројност процеса и односа који се преплићу и укрштају у друштвеним збивањима толико је …  огромна да их је немогуће предвидети у свим … појединостима.“ Јоже Горичар, Социологија, Рад, Београд, 1959. стр. 94.

^[9] Поимање глобализације је лавиринт дубоких неспоразума и неразумевања: „…она није јединствен процес, већ скуп процеса који се понекад поклапају, али су, истовремено, и супротстављени … Најбољи покушај је вероватно идеја Кеничи Омаеа … о 'свету без граница'…“ A. Heywood, Politics, second edition, originally published by Palgrave Macmillan Ltd. Hampshire, New York, p. 137.

^[10] Held, D., McGrew, A. (eds), The Great Globalization debate: An Introduction, The Global Transformations Reader, Cambridge, Polity Press, 2000.

^[11]Питер ван Хем и Ричард Л. Куглер, „Јединство Запада и трансатлантски безбедносни изазов“, Расправе Центра „Џорџ К. Маршал“, бр. 4, Алтера, Београд, 2005, стр. 42. (енг.: Western Unity and the Transatlantic Security Challenge, by Peter van Ham and Richard L. Kugler, 2002.)

^[12] „По једном схватању наука проучава оно што је било и оно што постоји … али, она не може ништа да каже о будућности. По другом гледишту наука није у могућности радикалније да утиче на историјски ток и промену стања друштва, али, може да утиче на уклањање појединих слабости и недостатка у структури и организацији друштва. У трећем схватању наука има преображавајући улогу у друштву…“ Данило Ж. Марковић, Општа социологија, Савремена администрација, Београд, 1993. стр. 69.

^[13] Бертранд Расел, Историја западне филозофије, Народна књига, Београд, 1998. стр. 655–656.

^[14] Ширење веза диљем света наглашене су у опису глобализације која подразумева: „…међународна струјања и мреже делатности“. David Held, Anthony McGrew, David Goldblatt and Jonathan Perraton, Global Transformation, Politics, Economics and Culture, Cambridge, England: Polity Press, 1999, p. 16.

^[15]Љ. Митровић, „Прилог социолошком одређењу глобализације и транзиције“, у: Време глобализације (зборник), Милош Кнежевић (прир.), Дом културе „Студентски град“, Београд, 2003, стр. 35.

^[16] Херберт Маркузе (1898–1979) оштро је критиковао савремено индустријско друштво у коме влада технолошки тоталитаризам, а природа се третира као објекат, уништава се немилосрдно и претвара у пустош. Уместо обећаног мира, правде и једнакости у новом и хуманијем свету убачени смо у свет неподношљиве тескобе, напетости, ратних бруталности и свакодневне суровости.

^[17] „…Јаз у приходу између оне петине светског становништва које живи у најбогатијим земљама и петине која живи у најсиромашнијим је био 74:1 у 1997. години што је пораст са 60:1 1990. године и 30:1 1960. године … Крајем 1990–их година петина светског становништва која је живела у земљама са највишим приходом поседовала је: 86% од светског БНД — доња петина само 1%, 82% светских извозних тржишта — доња петина само 1%, 68% директних страних инвестиција — доња петина само 1%, … Имовина три највећа милијардера је већа него комбиновани БНД свих најнеразвијенијих земаља и њихових 600 милиона житеља …“ Наводи се према: Десети извештај УН о људском развоју: Изазови глобализације — UN Human Development Report (1999), стр. 4.

„…на почетку 21. века 1.2 милијарде људи живи у условима великог сиромаштва … Неких 3 милијарде људи … живи са мање од 2 долара на дан. Сиромашне земље имају проблеме са дуговима и отплате камата … често могу нарасти до износа који је виши од онога који влада улажу у здравство, социјално осигурање и образовање.“ Ентони Гиденс (Anthony Giddens), Социологија, стр. 43.

^[18] Јовица Тркуља, „Глобализација као потчињавање или шанса“, у: Време глобализације, стр. 14.

^[19] Џозеф Е. Стиглиц, (Džozef E. Stiglic), Противречности глобализације, СБМ–х, Београд, 2002. стр. 35.

^[20] Beck, U., World Risk Society, Cambridge, Polity Press, 1999.

^[21] „На пренасељеном социјалном и културном простору … могућа је и експлозија виолентних културних сукоба…“ Commission on Global Governance, Our Global Neighbourhood: The Report of the Commission on Global Governance, Oxford, Oxford University Press, 1995.

^[22] Ово су почетни редови првог Извештаја о људском развоју, објављеног 1990. Наводи се према: Десети извештај о људском развоју…  UN Human Development Report (1999), стр. 1.

^[23] „Човек који не размишља и планира унапред наићи ће на невољу испред својих врата.“ (Конфучије)

^[24] Развитак (часопис), издавач Петар Кочић, Штампарија С. Угреновића, Бања Лука, 1910, 1. јануар 1910. број 1. стр. 1. Протекло време не доводи у питање нечију мудрост него јој напротив само додаје значај и непролазну вредност. Зато су мудри људи светионици векова и путокази за нова поколења.

^[25]Đuro Šušnjić, Znati i verovati, Stvarnost, Zagreb, 1982. стр. 28.

^[26] С. Петровић, Психологија и могућности злоупотребе, Горњи Милановац, 1984. стр. 87–98.

^[27] „Међу Инуитима (Ескимима) на Гренланду … не постоји чврста традиција 'јавног осмехивања' која постоји у многим подручјима Западне Европе и Северне Америке … због индустрије услужних делатности последњих година чине се напори од послодаваца да им се 'усаде' осмехивање као културну вредност…“ Е. Гиденс (A. Giddens), Социологија, Економски факултет, Београд, 2001. стр. 26.

^[28] „Који народ хоће да се од потискивања на културном пољу очува, мора радити, сједињеним и чврсто повезаним силама на умном, материјалном и етичком унапређењу и снажењу … Само том... раду могу захвалити … културни и напредни народи своју јачину и моћ … Зато сви народи, и мали и велики, неуморно се и постојано труде да … сваког свог појединаца васпитавају и образују за борбу и утакмицу, јер добро знају да скуп јаких појединаца чини народну цјелину издржљивом, снажном и отпорном…“ Развитак (часопис), издавач Петар Кочић, стр. 2–3.

^[29] „…Традиција је она свеопшта духовна основа без које сигурно не би постојала и опстајала друштва, културе и цивилизације и исказује се у историјском току стваралачке комуникације мисли, вредности, дела и добара… Традиција због генеричности својих вредности има способност преношења садржаја која се налазе с ону страну непосредног искуства кроз неограничено време“. Енциклопедија политичке културе, Савремена администрација, Београд, 1993. стр. 1204–1205.

^[30] М. Ђурић, Стихија савремености, СКЗ, Београд, 1972. стр. 114.

^[31] С. А. Рајнберг, Методика и техника научног рада, Београд, 1949. стр. 804.

^[32] Постоји унутрашње својство неразвијених држава да се затварају у себе и изолују од утицаја споља. Унутрашње затварање, неминовно доводи до интелектуалног заостајања и одсуства логичког духа и до владавине менталне инертности, ригорозне контроле и строге диференцијације друштва.

^[33] Привреда, политика, дипломатија, школство, одбрана и наука малих народа немају права на грешке, јер ко се од малих стваралачки не прилагоди, нестаће попут оних врста у еволуцији, које је задесило друго време на које они нису свикли, нити имали животне снаге да се у ходу — престроје.

^[34] Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982. стр. 307,

^[35] Ентони Гиденс (Anthony Giddens), Социологија, Економски факултет, Београд, 2001. стр. 27.

^[36] „Глобализација отвара људе ка култури и свој њеној креативности — као и према протоку идеја и знања. Али нова култура која доноси глобална тржишта … је узнемирујућа. Данашњи проток културе је неизбалансиран и снажно претеже у једном правцу, од богатих земаља ка сиромашним. Највећи извозни артикли САД нису ни авиони нити аутомобили него забава — холивудски филмови који су донели бруто приход од преко 30 милијарди долара широм света 1997. године. Ширење мрежа глобалних медија и технологија сателитских телекомуникација довело је до појаве новог моћног средства глобалног домашаја … Таква навала стране културе може да угрози културну разноликост и изазове страх код људи од губљења културног идентитета. Потребно је подршка староседелачким и националним културама — омогућити им да цветају заједно са страним културама … енглески језик преовлађује на готово 80% свих сајтова на Интернету, иако њиме говори мање од 10% људи у свету.“ Десети извештај о људском развоју, стр. 6.

^[37] Павле Б. Бубања, Философија мира, Крушевац, 1987. стр. 352.

^[38]Језгро универзалних вредности човека: поштовање живота, слободе, права, једнакости, толеранције налази се у темељу Повеље Уједињених нација и Универзалне декларације о људским правима. Оне морају бити циљеви ка којима тежи глобализација са људским лицем. Нажалост, реални свет иде другим смером и има друге циљеве и вредности.

^[39] Војна наука и војна доктрина (Зборник радова), Сектор за школство, обуку, научну и издавачку делатност Генералштаба Војске Југославије, Београд, 1998. стр. 17.

^[40] Павле Б. Бубања, Философија мира, Крушевац, 1987. стр. 75.

^[41] „Језик чувајте као земљу. Не узимајте туђе речи … Народ који изгуби свој језик, престаје бити народ. Битка за језик је вечна. Језик је снажно оружје. Чувајте се инојезичника. Раздвојени делови народа ће се кад–тад спојити, као вода чим пукну бране које га задржавају. А језик, језик је тада вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити у једно отечество и једну државу.“ Војна наука и војна доктрина (Зборник радова), стр. 17.

^[42] Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982. стр. 253.

^[43] Сава је водио разговор са братом Стефаном у Жичи. Сава застаде и подиже поглед к небу. Сури орао гордо лећаше, док му се моћна крила пресијаваху на сунцу. „Видиш ли брате, ону птицу?“ … „Шта би било, брате … кад би орлу одсекли једно крило?“ … „Не би могао летети. Пао би“, одговори Стефан. „Онај орао је наш српски народ. Крила су му његова држава и његова црква. Док су крила здрава и сложна, орао може онако силно и гордо летети. Ако ли само једно крило ослаби или нестане, долази крај. Тако ће бити и са нашим српским народом и са његовом црквом и државом.“ … То беше сав закон о односима цркве и државе у доба Немањића.“ Љ. Ранковић, „Свети Сава“, Глас цркве, Београд, 1997.

^[44] „…Културна хомогенизација је резултат модерног друштва, механизоване крупне индустрије и међународне робне размене, као и модерних градова, технологија и потрошачких артикала … Земље које не припадају европско–америчким центрима економско–индустријског развоја … нашле су се под обавезом (биле су присиљене у свом колонијалном положају) да прихвате културне норме напредних земаља. Међутим, то је константно представљало опасност да се запостави или потпуно напусти национални–етнички или било која врста аутохтоног идентитета…“ Светска енциклопедија мира, том I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999. стр. 319–320. (орг.World Encyclopedia of Peace, Volume 2, Pergamon Press, Oxford — New York — Beijing — Frankfurt, Sao Paulo — Sydney — Tokyo — Toronto)

^[45] Светска енциклопедија мира, том I, стр. 320–321.

^[46] Светска енциклопедија мира, том I, стр. 321.

^[47] De Levita D.J. The Concept of Identity, Mouton, Paris, 1965.

^[48] White L.A. The Concept of Cultural Systems, Columbia University Press, New York, 1977.