Весна Кнежевић-Предић
Нови ратови v. старо право
Извод из књиге: Оглед о међународном хуманитарном праву, Чигоја штампа, Београд, 2007. стр. 9–37.
Професор доктор Весна Кнежевић–Предић
Факултет политичких наука Београд
1.1. НОВИ РАТОВИ
Оружани сукоби спадају у ред феномена који окупирају централну позицију унутар истраживачког поља готово целокупног корпуса политичких наука, а особито науке о међународним односима. Та се „фасцинација“ бар делом може објаснити преовлађујућим, ако не и доминирајућим уверењем да оружани сукоб — рат — представља директну супротност, негацију основне вредности чијем је очувању окренут целокупни поредак међународних односа.[1] Повеља Уједињених нација, коју су неки спремни да прогласе уставом међународне заједнице[2] ако не и васцелог човечанства[3], то уверење изражава недвосмислено и свечано:
„Ми, народи Уједињених нација решени да спасемо будућа покољења ужаса рата, који је двапут у току нашег живота нанео човечанству неописиве патње ... „да ујединимо своје снаге ради одржања међународног мира и безбедности...
Одлучили смо да удружимо своје напоре ради остварења ових циљева“,[4]
а први од њих је „одржање међународног мира и безбедности.“[5] Отуда не чуди што истраживачки подухвати — било да су доминантно теоријског или претежно апликативног карактера — имају исте или готово исте циљеве: описати, објаснити, предвидети и спречити оружане сукобе. Врхунац тих интелектуалних авантура представља свакако идентификација системских, квалитативних карактеристика које омогућавају изградњу типичног модела оружаног сукоба, модела који би пружио објашњење узрока, природе и последица оружаног сукоба у неограниченом броју случајева. И, стоје можда још и већи изазов, идентификацију промене модела.
Судећи по томе, постхладноратовској доктрини међународних односа — или бар једном њеном делу — успело је да досегне овај највиши циљ: да идентификује квалитативне промене битних, суштинских, стратешких одлика „старога“ модела оружаних сукоба. Сумрак старога модела почива на спором, али дефинитивном повлачењу са сцене некада јединог и неприкосновеног актера — државе. „Старог, доброг“ рата као „борбе између две или више држава посредством њихових оружаних снага са циљем да се надвлада супарник и наметну услови мира које победник жели“ више нема.[6] Персонална димензија сукоба постаје више него упитна: ко и против кога ратује? Са повлачењем државе, кажу присталице овог схватања, бледе, па и нестају преостале одлике типичног модела сукоба. Свечана објава рата и/или ултиматум, на пример. Са њиховим изобичајавањем постаје тешко, за неке и немогуће, темпорално димензионирати сукоб: када је рат почео и када је окончан? Нејасна персонална и темпорална димензија — али, видећемо, и неки други фактори — нужно проблематизују омеђавање сукоба и непријатељстава у простору: која је то територија која је сукобом захваћена? Нештедимице се служећи антитезама савремена доктрина креира оно што назва „савременим“, „модерним“, „новим“ ратом:
„Једна од најдраматичнијих одлика која разликује постхладноратовски свет од хладноратовског међународног система јесте настали модел насиља.“[7]
Прецизније
„нови ратови се могу супротставити ранијим у погледу њихових циљева, метода ратовања и начина финансирања“.[8]
Теорија, заправо теорије „новог рата“[9] привукле су броје присталице, али су побудиле и значајну опозицију у редовима доктрине међународних односа. Та је борба мишљења надаље произвела неслућени — или можда баш слућени и жељени — spill–over ефект. Из доктрине међународних односа прелила се у друге сфере и у друге правце теоријске мисли. Прелила се, веома брзо, у сферу политике. Тако ће, без икаквог двоумљења, Председник Сједињених Америчких Држава устврдити да је то „другачији рат против другачијег непријатеља“.[10]
Толико „другачији“ да, по мишљењу Алберта Р. Гонзалеса, саветника Беле куће и кандидата председника Буша за врховног правобраниоца, постојеће међународно право које уређује односе у ситуацијама оружаних сукоба чини застарелим и неупотребљивим.[11] Хитро потом уследиће изјава ондашњег шефа Службе правног савета Министарства правде САД да је Председник, као главнокомандујући оружаних снага, по Уставу овлашћен да изврши селекцију уговорних обавеза САД, да, другим речима, одабере које су то међународне уговорне обавезе које ће САД извршавати, а које не.[12] Ова концепција међународног права a la cart указује на други spill–over ефект. Преливање на доктрину и праксу међународног права.
Очекивано или неочекивано, жељено или нежељено тај spill–over ефект је био логичан и нужан. Становиште да су сви или бар преовлађујући типски модел сукоба постхладноратовског периода ратови новог типа, нови ратови, само по себи покреће питање адекватности постојећег нормативног оквира који уређује питања везана за њих. Тај нормативни оквир, особито онај његов део који треба да уреди односе страна у сукобу, превасходно је креиран обзиром на „старе“ сукобе, те његова способност да нову стварност подвргне старим институтима нужно рађа сумњу: „Право оружаних сукоба, коме се већ дуго спочитава да је засновано на нереалним поимањима сукоба, сада је готово у целини уздрмано успоном новог типа оружаног сукоба, сукоба који творци Женевских конвенција нису предвидели ни у ком случају“.[13]
И, надаље:
„Будући да традиционалне категорије губе своје логичне ослонце, ми улазимо у нову еру: еру свеопштег рата.“[14]
Ово становиште које мами својом једноставном логиком и призивајућим активизмом, а истовремено одбија наговештавајућом, готово апокалиптичном претњом, напросто захтева да се учине две ствари. Прво, да се, бар рудиментарно, испитају те „нове“ карактеристике „нових“ ратова, као и изазови које они упућују постојећем нормативном оквиру. Друго, да се изблиза погледа — истражи — сам нормативни оквир. Не онакав какав би он требао да буде — de lege ferenda. Већ онакав какав он јесте — de lege lata. Погледајмо, дакле, те наговештене новине које творе или наводно творе нови модел оружаног сукоба, типски модел рата постхладноратовског периода.
НОВИ РАТОВИ: ДЕЕТАТИЗАЦИЈА И ПРИВАТИЗАЦИЈА
Рушење Берлинског зида 1989. године симболички је означило престанак једне епохе међународних односа која је давно названа хладним ратом и почетак нове коју је теорија међународних односа — и не само она — хитро назвала постхладноратовским периодом. Нова епоха деловала је обећавајуће и почела је са обећањима. Долазећи нови светски поредак председник Буш, његов крститељ и пропонент, описује као
„... нову ера — ослобођену страха од терора, снажнију у остваривању правде и безбеднију у потрази за миром... историјском шансом за помак према историјском периоду сарадње.“[15]
После почетне еуфорије која је досезала чак до проглашења „краја историје“ и френетичног ентузијазма наступиће отрежњење већ како се обриси постхладноратовског света буду помаљали.[16] Једна од тих отрежњујућих реалности јесу и оружани сукоби који, супротно надањима и очекивањима, остају трајна одлика међународних односа и у постхладноратовском периоду. Шта више, све су прилике да би се овај период могао назвати периодом ерупције оружаних сукоба. Статистичким језиком речено, од 1946. године до 2004. године вођено је 228 оружаних сукоба на 148 локација. Од тога чак 118 у шеснаест година дугом периоду од 1989. године на овамо и то на 80 локација. Дакле, више од половине сукоба. И највиши икада забележени број сукоба по години од Другог светског рата на овамо — 55 — припада овом периоду и забележен је 1992. године. Иначе, периоду који је започео великим надањима и очекивањима.[17] Такво стање ствари навешће неке да закључе:
„Нестабилност карактерише општу ситуацију у освит двадесет првог века.“[18]
И не само да људске патње, смрт, разарања и губитак вере у будућност опстају на међународној сцени, већ се њихове димензије озбиљно повећавају. Сукоби су не само бројнији већ и све бруталнији и разорнији. Чак 49 сукоба у периоду 1989–2004. однело је преко 1000 жртава по години, жртава које су животе изгубиле у борби или у вези са борбом. Мање од 1000 а више од 25 жртава је животе изгубило у 56 сукоба, док је сукоба средњег интензитета — мање од 1000 по године, али преко 1000 током целог трајања — било 13. Оптимизам буди чињеница да у смањеном броју сукоба у првим годинама новог миленијума највеће смањење управо бележе најкрвавији сукоби. Њихов број се са 11 у 2001. свео на пет у 2002–2003, да би у 2004. забележили раст — било их је седам.
Оно што представља заједничку одлику и хладноратовског и постхладноратовског периода, када је о оружаним сукобима реч, јесте превага такозваних унутрашњих сукоба у односу на међународне сукобе.[19] То је навело неке теоретичаре да прогласе „крај старомодних ратова између држава“.[20]
Али не само теоретичаре. То је једна од теза која је своје место нашла и у извештају Међународне комисије за интервенцију и сувереност државе:
„Ширење оружаних сукоба унутар држава је најуочљивији безбедносни проблем од краја Хладног рата на овамо.“[21]
Према подацима овде коришћене базе података од укупно вођених 228 сукоба чак 165 сукоба се одвијало унутар територије једне државе између снага владе и супротстављених наоружаних група. Када је, међутим, о периоду 1989–2004. реч, таје превага прерасла у апсолутну доминацију: од 118 сукоба чак 90 је било унутрашњег карактера, тек седам међудржавног. Томе треба додати да и преостали сукоби — њих 21 — јесу унутрашњи сукоби, али сукоби у којима су интервенисали спољни актери. Једна од логичних последица ове предоминације јесте наглашена улога и значај недржавних актера. Нумерички изражено, у периоду од 1989–2000. у сукобима је учествовало нешто око 80 држава, док је број недржавних актера премашио цифру од 200.[22] Не рачунајући при том наоружане групе које су ангажоване у узајамним сукобима, сукоби који иначе нису нашли своје месте у овде коришћеној бази података. Отуда су аналитичари оружаних сукоба извукли закључак да одлика постхладноратовског периода није само повећавање броја сукоба, већ и својеврсна деетатизација и приватизација.
После векова борбе да се наметне као главни актер на унутрашњој и искључиви актер на међународној сцени, борбе која је крунисана Вестфалским миром, после дугог и готово неометаног уживања таквог положаја, примат државе у вероватно најосетљивијој области — области рата и мира — бива озбиљно угрожен.[23] Насупрот њој и упоредо са њом појављују се бројни други актери који растачу јавноправни карактер сукоба:
„Актери су побуњеничке групе, криминалне банде, групе из дијаспоре, етничке партије, међународне организације које пружају помоћ, плаћеници, као и регуларна војска.“[24]
Заправо, један од феномена који је обележио постхладноратовски период јесте генерално слабљење државних структура и формирање нових, мултипликованих центара ауторитета и моћи. Ти дезинтегративни токови неретко производе оно што савремена доктрина назива неуспелим државама (failed States) или државама без власти (Etats sans gouvernement). Неуспелом државом се сматра она држава која је,
„иако задржава правни капацитет у сваком практичном смислу изгубила способност да га остварује. Кључни елемент у том погледу јесте чињеница да не постоји тело које може обавезати државу на делотворан и правно обавезујући начин путем закључивања уговора, на пример.“[25] Посебно су значајна три аспекта овог изузетног сложеног феномена који одавно није искључиво карактеристика удаљених дестинација Африке, Азије или Латинске Америке, већ и Европе.[26] Први аспект јесте географски и територијални:
„односно чињеница да су „неуспеле државе“ суштински повезане са унутрашњим и ендогеним проблемима иако изузетно могу произвести прекограничне утицаје. Ситуација са којом се суочавамо је стога пре имплозија него експлозија структура власти и ауторитета, дезинтеграција и деструкција држава пре него ишчлањење.“[27]
Политички аспект се очитава у
„унутрашњем колапсу права и поретка. Овде је нагласак на потпуној или готово потпуној пропасти структура које гарантују закон и поредак, пре него на некој врсти поделе државног ауторитета у грађанским ратовима где се јасно идентификовани војни или паравојни побуњеници боре или да ојачају свој положај унутар државе или да се отцепе.“[28]
Коначно, ту је и функционални аспект који означава
„одсуство тела која су, са једне стране, способна да представљају државу на међународном нивоу и, са друге, да буду под утицајем спољњег света. Или не постоји ниједна институција са овлашћењем да преговара, представља и намеће или је, ако постоји, потпуно непоуздана, типично делујући као „државник дању и бандит ноћу.“[29]
Пратећи елемент тих дезинтегративних токова је по правилу насиље које, опет по правилу, досеже размере оружаног сукоба. Али, ко су актери тих сукоба? Ево како их један од најистакнутијих теоретичара новог рата описује: „посрнуће“ државе прати јачању приватизације насиља... нове ратове карактерише многоврсност борбених јединица, јавних и приватних, државних и недржавних или неке врсте мешовитих јединица.“[30]
Друго лице приватизације сукоба јесу мотиви и циљеви ангажовања приватних актера у оружаним сукобима. Нема никакве сумње да су доминантни били и остали политички мотиви и циљеви у најширем смислу. Па ипак, аналитичари постхладноратовских сукоба инсистирају на ставу да су политички циљеви и мотиви у овом периоду и сами претрпели значајну метаморфозу. Групе формиране на заједничком етосу[31] често, чешће него икада раније по мишљењу теоретичара новог рата, посежу за оружјем не би ли остварили своје политичке циљеве. Током 90–их оружани отпор легитимној влади пружало је чак 115 групација. Доминантна већина њих као циљ имала је издвајање из постојеће државне структуре и формирање сопствене државе. Отуда становиште је постхладноратовски период заправо ера сецесионизма..[32] Право на самоопредељење за кога се сматрало да је своју употребну вредност исцрпило са завршетком процеса деколонизације доживљава својеврсно васкрснуће: постаје заштитни знак, правна крилатица, инструмент легитимизације и легализације таквих тежњи. Ана позорницу оружаних сукоба ступа један — или још један — правно непрофилисан или недовољно профилисан актер: народ.[33]
Стварање сопствене државе није једини политички циљ који одликује постхладноратовски период. Као све чешћи циљ који успева да мотивише и оружану борбу појављује се притисак на легитимну владу да промени постојећи систем власти, да га из секуларног преведе у религиозни, на пример, да промени однос према одређеним актерима на унутрашњој или међународној сцени. Насиље се усмерава не само према влади државе на чијој се територији налази званично или незванично седиште групе, већ и према или искључиво према владама, односно државама на чију се политику жели утицати. То, по мишљењу присталица теорија нових ратова, води у промену карактера оружаног сукоба. Сукоб губи своју унутрашњу димензију — ако гаје икада имао, али не добија међудржавни карактер обзиром да је једна страна у сукобу недржавни актер. Постаје транснационални:
„Заговорници схватања да се ради о рату у правном смислу верују, у суштини, да су 11. септембар 2001. и потоњи догађаји потврдили појаву новог феномена, транснационалних мрежа које су способне да почине смртоносно насиље на циљеве у географски удаљеним државама. О транснационалној, пре него међународној природи таквих мрежа сведочи чињеница да се њихове активности, које су такође географски дисперзиране, не могу приписати одређеној држави према правилима о одговорности државе.“[34]
А транснационални актери производе транснационални рат:
„Нови сукоби — сукоби четврте генерације ратовања — воде се преко граница државе. Потешкоће који они представљају за кодирање података рата према старим категоријама су такве да се „у већем делу литературе нови ратови описују као унутрашњи или грађански ратови или као „сукоби ниског интензитета“. Па иако се већина ових ратова локализује, они укључују безбројне транснационалне везе те разлика између унутрашњег и спољашњег, између агресије (напада споља) и репресије (напада из саме државе), или чак између локалног и глобалног тешко опстаје.“[35]
Отуда дилема:
„Можда је време да се призна једна категорија ратова која се води изван и преко држава.“[36]
Методи и средства које такве групе користе за промовисање својих циљева, оличени у фабулозним нападима 11. септембра 2001. године, често се називају терористичким. Отуда се и групе које их примењују називају терористичким групама. То су, сматрају многи, нови актери на светској ратној сцени, који захтевају нову врсту војног одговора погођене државе и других заинтересованих држава. Другим речима, захтева нови тип рата — рат против тероризма.[37]
Но, осим политичких мотива у најширем смислу реци током постхладноратовског периода јављају се, веома учестало, наоружане групације чије мотиве и циљева треба тражити у лукративној и криминалној равни.[38] Организовање ради вршења криминалних радњи и прибављања материјалне користи постају спиритус мовенс низа актера оружаних сукоба. Оружани сукоби постају извор прихода:
„сукоб може да створи ратну економију, често у регионима које контролишу побуњеници или господари рата, повезану у међународне трговинске мреже; чланови оружаних банди се могу окористити пљачком; и режим може да употреби насиље да преусмери опозицију, награди оне који га подржавају или им обезбеди приступ изворима. Под таквим околностима окончање цивилних ратова постаје тешко. Победа не мора бити пожељна: смисао рата може бити управо легитимизација коју он пружа активностима које би у доба мира биле кажњиве као кривична дела.“[39]
Господари рата постају господари мира што не само додатно усложњава сукоб, већ и битно отежава постизање одрживог мира. Рецимо и то да инфериоран материјални положај побуњеника чији су мотиви и циљеви несумњиви, може приморати групу да посегне за криминалним активностима како би обезбедила финансирање. Осим већ готово класичних криминалних активности као што је трговина дрогом, оружјем, људима, прање новца ту је и нова, а особито застрашујућа област трговине и шверца: трговина радиоактивним материјалима као што су уранијум и плутонијум. А
„то преклапање између политичких и приватних циљева доприноси замагљивању разлике између оружаног сукоба и криминалних активности.“[40]
Сукобе постхладноратовског периода „обогатиће“ својим учешћем још један, до тада незаметљив актер чије лукративне циљеве нико не доводи у питање са становишта правне допуштености. То су приватне компаније специјализоване за пружање безбедносних и војних услуга. Престанак хладног рата довео је, наиме, до смањења броја припадника оружаних снага у низу држава, али не и до смањења броја сукоба, те потреба за добро обученим, тренираним и за најсложеније задатке способним борцима није престала. Она се, обзиром на драматичан раст броја оружаних сукоба и буран, ако не и револуционаран технолошки развој наоружања, можда чак и повећала. Као хитар одговор на ове потребе, а у складу са предоминантним законима тржишне економије, долази до драматичне пролиферације приватних компанија које нуде разноврсне услуге — од обуке будућих војника, до непосредног ангажовања у оружаним сукобима. Долази до
„претварања приватне безбедности у растућу индустрију која је par excellence светског карактера.“[41]
Ваља приметити да се пружање војних услуга као извозна грана јавља у високоразвијеним државама. Када је о државама у развоју реч
„у великом броју њих унутрашња претња је таква да оружане снаге нису никада биле у стању да своју пажњу искључиво усмере према споља“.[42]
Још једно лице приватизације оружаних сукоба постхладноратовског периода које упућује на закључак да
„да се тристагодишњи период у коме је рат превасходно везиван за одређени тип политичке организације познат као држава — прво у Европи, а потом, са њеним ширење, и у другим деловима света исто тако — завршава.“[43]
Штавише,
„ све су прилике да ће употребу наоружаног насиља — која је од Томаса Хобса, ако не и пре, призната као најзначајнија функција државе — држава поново делити са другим ентитетима, као што је то било током средњег века.“[44]
Шта деетатизација и приватизација значе за међународно хуманитарно право (МХП)? Нема никакве сумње да она представља велики изазов за МХП које је настало и развијало се превасходно као право које уређује оружане сукобе између држава. Право које је и данас готово целокупним корпусом окренуто овом типу сукоба, а тек мањим својим делом не–међународним, унутрашњим сукобима, које не познаје транснационални или рат против тероризма као посебан тип оружаног сукоба. Право које је, следствено томе, државноцентрично. Његов централни и предоминантни субјект је држава. Иако, истина, познаје и признаје и недржавне актере као субјекте — или бар неке од њих како ћемо видети — оно свакако у њих не убраја терористичке организације, криминалне групе, приватне компаније. Питање је да ли се ове, наводно нове, појаве могу обухватити постојећом нормативном архитектуром и њој подврћи. Питање је, такође, да ли је то потребно и пожељно.
1.1.2. НОВИ РАТОВИ: ДЕМИЛИТАРИЗАЦИЈА
Једна од нужних и логичних последица губљења ексклузивног права на рат државе и појаве и умножавања недржавних ентитета као актера оружаних сукоба јесте и смањење учешћа, а тиме и значаја оружаних снага државе. У сукобима више не учествују само, па ни примарно, обучени и тренирани војници, добро наоружане и дисциплиноване војне снаге којима руководи одговорна команда. Снаге којима је једини циљ да надвладају непријатеља те своје нападе превасходно усмеравају на припаднике непријатељских снага који учествују у непријатељствима и војне објекте непријатеља. Насупрот њима, како показује доминантан модел оружаног сукоба постхладноратовског периода, не стоји иста или слична оружана сила, са истим или сличним начином организације и циљевима. На другој страни, супротстављене оружаним снагама државе или чак сучељене једне против других, налазе се ad hoc окупљене групације људи са никаквим или слабим искуством у борбама, без адекватне обуке у ратним вештинама, а камоли обуке о правилима ратовања. Њихов циљ, како смо видели, није увек и није само да поразе оружану силу којој се супротстављају. Није, дакле, искључиво, па ни примарно, војни. Њихови циљеви су политички, лукративни, криминални. Отуда њихови напади нису искључиво усмерени на припаднике војне силе друге стране у сукобу, нити су усмерени само на објекте који служе војној намени. Све и да то желе, припадници оружаног отпора често нису у стању да развију усмерене војне операције против војних јединица и војних циљева. Напросто зато што, по правилу, не располажу адекватним наоружањем, нити располажу одговарајућом структуром и ланцем команде који такве операције захтевају. Они су најчешће наоружани лаким наоружањем, док се њихова структура, кажу експерти, све чешће профилира према моделу ћелије. Њихов објект напада, како према људима, тако и према стварима, диктирају захтеви промоције циља, са једне, и могућности које им стоје на располагању, са друге стране. Резултанта међуигре ове две групе фактора указује на цивиле и објекте цивилне намене као типичан циљ напада оружаних групација, али, истини за вољу, неретко и владиних трупа које, такође, могу имати задате политичке циљеве:
„несрећан тренд савремених сукоба је повећана рањивост цивила која често укључује њихово намерно гађање.“[45]
Тај, можда је мало рећи жалостан, тренд расположиви подаци више него потврђују. Почетком двадесетог века 85–90 % свих људских жртава чинили су војници. Током Другог светског рата партиципација цивила је у укупном броју жртава достигла приближно половину. Касних деведесетих, дакле крајем XX века, пропорција је управо обрнута. Приближно 80% свих жртава, према неким подацима и свих 90%[46] свих жртава јесу цивили.[47]
Претварање цивила и цивилних објеката из евентуалне и нежељене последице напада на војне циљеве и објекте у искључиви циљ напада добија различите форме:
„Напади усмерени против цивила, недискриминаторни напади, присилно расељавање становништва, уништавање инфраструктуре која је од виталног значаја за цивилно становништво, употреба цивила као живих штитова, силовања и други облици сексуалног насиља, тортура, уништавање цивилне својине и пљачкање владине снаге и невладине групе чине широм света.“[48]
Етничко чишћење постаје начин ратовања који неретко добија размере геноцида. Једном речју, оружани сукоби постхладноратовског периода се не само усложњавају, деетатизују и приватизују, већ се и демилитаризују. Са перспективом да то постане трајна одлика оружаних сукоба:
„Демилитаризација рата значи да ће у ратовима двадесет првог века само делимично ратовати војници и да они, највећи делом, неће бити уперени против војних циљева.“[49]
Демилитаризација рата, која представља отворен изазов за основне, фундаменталне принципе на којима МХП почива, принцип војне потребе, принцип разликовања и принцип хуманости, на својеврстан начин је подстакнута технолошким развојем и из њега проистеклом наредном особином оружаних сукоба постхладноратовског периода — асиметријом.
НОВИ РАТОВИ: АСИМЕТРИЈА
Становиште о томе да технолошки развој врши огроман утицај на ратовање спада у ред не тако бројних општих места целокупне теоријске мисли која се бави оружаним сукобима:
„рат је до те мере прожет технологијом да она или управља сваким његовим појединим елементом или је бар са њим повезана. Узроци који доводе до ратова и циљеви због којих се они воде; ударци којима отпочињу кампање и поведе којима се оне (понекад) завршавају; односи између оружаних сила и друштава којима оне служе; планирање и припрема и извршење и евалуације; операције и обавештајни рад и организација и снабдевање; циљеви и методи и могућности и мисије; командовање и вођење и стратегија и тактика; чак и сам појмовни оквир који наши умови усвајају у промишљању рата и његовог вођења — технологија утиче и утицаће на све то.“[50]
Теоретичари новог рата, добар број њих, иду и даље:
„од краја хладног рата на овамо стратези тврде да проживљавамо револуцију у војним пословима коју карактерише нови облик ратовања познат као информатички рат.“[51]
Термин информатички рат заправо је тек један од назива које користи савремена, претежно америчка теорија. Напоредо са њим у употреби су и термини рат на мрежи (net war), ратовање командом и контролом (command and control warfare), сајбер рат (cyberwar), рат трећег таласа (third wave war). Иза различитих термина крију се, неретко, различита поимања те нове врсте ратовања. Једна од широко прихваћених дефиниција је дефиниција коју нуде америчке ваздухопловне снаге, а која информатички рат одређује као
„активност побијања, коришћења, искривљивања или уништавања информације непријатеља и њених функција; заштита нас самих против таквих акција; искоришћавање наших сопствених информатичких војних функција.“[52]
Иако, дакле, не постоји општеусвојена дефиниција информатичког рата, постоји широка сагласност о његовим одликама. Доминантна већина теоретичара слаже се да је његова битна особина појава оружја до тада невиђеног домета, брзине и убојности, што је значајније, до нових система наоружања.[53] У савременом рату, сматра се, системи наоружања, односно њихове карактеристике, су те које одређују карактер конфликта.[54] При томе се системом наоружања сматра
„комбинација једног или више наоружања са свом пратећом опремом, материјалима, услугама, особљем и средствима испоруке и размештаја (ако се могу применити) која самодовољност захтева“.[55]
Такође се слажу да је информатички рат рат на даљину, рат у коме оружане снаге зараћених страна никада не долазе у непосредни контакт.[56]
Рат у коме се напад може усмерити на било коју удаљену тачку непријатељске територије или неке друге области:
„У прошлости је војиште било генерално линеарно — снаге на терену су се сучељавале преко једне географски одређене линије. У рату доминантног маневра војиште је замењено борбеним простором (battlespace), са силом која се примењује са разноликих платформи чија прецизности веома варира и чији је маневар синхронизован са другим платформама да би се погодио циљ који су обележиле супериорне информатичке могућности.“[57]
Дакако, револуционарна технологија, која производи ове нове ратове, јесте потенција која је на располагање стављена оним субјектима — државама или недржавним актерима — које такво наоружање, заправо системе наоружања, могу себи финансијски приуштити. Како њих није много, појављује се један релативно узак круг high–tech опремљених оружаних снага које се — бар за сада — директно не сучељавају. На супротној страни се — по правилу — налазе слабо опремљене и лоше наоружане снаге, било да је реч о оружаним снагама неке државе или оружаним снагама недржавних ентитета:
„Ратне технологије које се већ налазе на бојном пољу и развојни програми... стварају такав степен асиметрије између high и low–tech снага какав се ретко налази у војној историји.“[58]
И тако је следећа битна и готово неспорна одлика савремених сукоба асиметрија.[59]Упркос тој сагласности, бројна су и врло различита одређења асиметрије, односно асиметричног рата. Најчешће се среће најједноставнија дефиниција која асиметричним ратом сматра рат у коме једна од страна ужива очигледну технолошку и материјалну предност.[60] Има, међутим, и оних одређења која указују на сложенију природу и карактер асиметрије:
„У војној области и области националне безбедности асиметрија представља другачије
деловање, организовање и размишљање од противника да би се максимализовале сопствене предности, искористиле противника слабости, преузела иницијатива и стекла већа слобода деловања. Она може бити политичко–стратешка, војностратешка или њихова комбинација. Она може укључити различите методе, технологије, вредности, организације, временске перспективе или њихове комбинације. Може бити краткорочна или дугорочна. Може бити намерна или ненамерна. Она може бити самостална или се може спроводити у вези са симетричним приступима. Може имати и психолошку и физичку димензију.“[61]
Ово, као и нека друга, слична поимања асиметрије указују на неке битне аспекте асиметричног рата који јесу или могу бити извори изазова за МХП. Најпре, оно упућује на асиметрију не само као на однос снага између зараћених страна, већ и на асиметрију као битну детерминанту у одабиру метода и средстава ратовања страна у сукобу и, као последица тога, детерминанту обима заштите жртава рата. Не само „јача“, већ и слабија страна тежи да, да парафразирамо цитирано одређење асиметрије, да делује, организује се и размишља другачије од противника да би максимализовала сопствене предности, искористила противникове слабости, преузела иницијативу и стекла већу слободу деловања:
„Асиметрично ратовање, тиха одлика нових ратова у блиској декади, је великим делом заснована на различитим брзинама којим стране ратују: асиметрије снаге су засноване на способности за убрзање чиме превазилази снагу непријатеља, док је асиметрија слабости заснована на спремности и способности да се ток рата успори.“[62]
Покушаће, најпре, да спречи или бар умањи могућност идентификовања и циљања својих војних потенцијала, како људских, тако и материјалних. Посегнуће за камуфлажом, ратним лукавством, покушаће да омете употребу електромагнетног спектра од стране непријатеља (jamming) или да омете његове линије комуникације производећи сигнале сличне његовим (spoofing), методи ратовања који су без сумње допуштени. Али ако то није довољно или није изводљиво — што је могуће, чак и вероватно — посегнуће за другим методама. Један од најчешће коришћених метода којим настоји да заштити своју живу силу јесте да уклони знаке распознавања припадника оружаних снага или да допусти употребу знакова који указују на лица која уживају посебну заштиту, да борце стационира заједно са цивилима, да употреби цивиле као живи штит за војне јединице и војне објекте, да цивилне објекте користи у војне сврхе.
Компензирајући ефект покушаће да постигне и при избору средстава ратовања. Посебно атрактивна и обећавајућа су средства које је лако прибавити и која делују на циљеве на које је непријатељ посебно осетљив. У ред тих изузетно значајних циљева спадају свакако припадници оружаних снага непријатеља. Војно надмоћна страна, а то су, по правилу, економски развијене, демократски устројене државе, посебно су осетљиве на реакције домаћег јавног мњења које тешко прихвата људске жртве на својој страни. У њима превладава постхеројски менталитет у коме „жртвовање живота није више идеал“,[63] и њему одговара модел ратовања у коме људски губици на сопственој страни нису прихватљиви или су тешко прихватљиви — постхеројски рат.[64] Посматрано са тог аспекта, јасно је зашто коришћење бомбаша самоубица постаје атрактиван начин ратовања. И зашто је неретко усмерен и на цивилна лица. Као што је јасан и страх од употребе оружја за масовне уништење, посебно биолошког и хемијског наоружања, које је релативно low–tech, није одвећ скупо, релативно лако је доступно и релативно лако за коришћење.[65] Средства која, узгред буди речено, МХП забрањује.[66]
Друга могућа слабост јаче стране и атрактиван циљ непријатеља је, наизглед парадоксално, управо извор њене надмоћи: „што је противник више high–tech, то је осетљивији на такав напад“.[67]
Али, да ли је компјутерски напад напад у смислу МХП? Да ли је мрежа војни циљ? Да ли су лица која раде на мрежи или одржавању мреже борци? Да ли су постројења која производе елементе информационих система не само за војне, већ и за цивилне потребе војни циљеви? Да ли су то просторије у којима је смештена опрема која се користи и у друге сврхе а не само војне? Та, и низ других питања, указују на други аспект асиметрије који ваља овом приликом поменути: замагљивање границе између бораца и цивила и границе између војних циљева и цивилних објеката резултат је, делом, технолошког развоја. Није ли, дакле, уздрман принцип дистинкције, принцип пропорционалности? Шта је са концептом напада, војног циља, предострожности? Да ли МХП уопште познаје оружани сукоб асиметричног типа?
НОВИ РАТОВИ: ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ
Дакако да интервенционизам није изум постхладноратовског периода. Инволвирање страних елемената у унутрашње оружане сукобе стара је и трајна одлика историје ратовања. Задржимо ли се на периоду после Другог светског рата видећемо даје готово петина унутрашњих сукоба изгубила искључиво унутрашњи карактер управо због тога што су се у сукоб укључиле оружане снаге неке друге државе. Нумерички, у 36 од 165 сукоба. Но, ово умирујуће упросечавање прети да замагли неке битне чињенице које — заједно узев — наводно творе спецификум интервенционизма постхладноратовског периода.
Најочигледнија, иако можда не и најбитнија разлика, јесте несразмерно велики број интервенција у постхладноратовском периоду. Наиме, током само 16 година његовог трајања извршено је више интервенција него ли у читавом хладноратовском периоду. Друга, по мишљењу овог аутора значајнија differentia specifica, односи се на носиоца интервенције. Током хладноратовског периода државе су се ослањале
„колико год су могле, правно, војно и политички говорећи, на унилатералну употребу силе.“[68]
Отуда се и као доминантан субјект интервенције у хладноратовском периоду појављује индивидуална држава. У постхладноратовском периоду позиција државе се мења. Државе више нису спремне и вољне да сили прибегну индивидуално, чак и ако је реч о јединој преосталој суперсили:
„Од краја Хладног рада изражен је пад унилатералне употребе силе од стране Сједињених Држава изван Уједињених нација.“[69]
То фокусирање на светску организацију када је употреби силе и уопште о одржавању међународног мира и безбедности реч, очитава се и изванредном активизму Организације, особито у првим годинама постхладноратовског периода. Превасходно у деловању оног њеног органа у чијем је домену употреба силе и одржање мира — Савету безбедности. Лакше и чешће него икада пре у Савету безбедности се кумулира потребна сагласност о разноврсним мерама које треба да ублаже или отклоне сукобе, али и сагласност да се интервенише у некима од њих. Када јео мировним операцијама реч, нумерички израз тог оптимизма очитава се у следећем. Насупрот петнаест предузетих операција у читавом периоду 1946–1989. година, стоји чак 38 операција које су УН предузеле од 1989. године до 2000. године.[70] Те мировне операције битно мењају контекст у коме делују. То више није међународни оружани сукоб, већ унутрашњи, немеђународни оружани сукоб. Истини за вољу, и током хладноратовског периода УН је оснивала мисије које су деловале на територији држава захваћених оружаним сукобом. Тако ће Савет безбедности већ 1960. године донети одлуку да снаге УН пошаље у ратом захваћени Конго. Па ипак, статистика која говори даје од 15 предузетих операција само пет за поље деловања имало контекст унутрашњег сукоба међународне сукобе чини доминантним контекстом. Насупрот томе, у постхладноратовском периоду УН интервенишу превасходно у унутрашњим сукобима. Од поменутих 38, УН се појављују у само пет ситуација које карактерише међународни, међудржавни сукоб.[71]
Промену контекста прати промена циља, мандата и средстава које стоје или треба да стоје на располагању мисијама. Наместо „простог“ циља да обезбеде прекид непријатељства, по схватању Мадлен Олбрајт (Madeleine Albright), мировне операције УН чине
„да свет буде мање насилан, стабилнији и демократичнији него што би иначе био“.
То промењено виђење циља и улоге мировних операција део је, али важан део, нове, целовите визије улоге и задатака Организације:
„Ми, у нашем времену, имамо одговорност као што су наши претходници имали у своје доба, да не будемо заточеници историје, већ да је обликујемо: не да изградимо свет без сукоба, већ свет у коме се сукоб ефикасно обуздава; не свет без репресије, већ свет у коме се моћ слободе шири; не свет без противправног понашања, већ свет у коме се све више обезбеђује поштовање права.“[72]
Виђење које тражи измену модалитета деловања организације:
„Принципи и пракса која се појавила током хладноратовског периода изненада изгледају безнадежно самоограничавајући. Сада и унутар Уједињених нација и изван њих постоји подршка „одржавању мира са зубима“.... државе чланице и јавно мњење подржавају снажнију акцију (muscular action, прим. аут.) ... Спровођење споразума или раздвајање супротстављених више није довољно; међународна заједница сада жели да Уједињене нације демаркирају границе, контролишу и елиминишу тешко наоружање, угуше анархију и гарантују достављање хуманитарне помоћи у зоне ратовања. То су очигледно задаци који захтевају „зубе“ и „мишиће“, уз друге, мање опипљиве квалитете којима смо тежили у прошлости. Другим речима, све су јачи захтеви да Уједињене нација сада намећу мир, као стоје изворно предвиђено Повељом.“[73]
Тадашњи први човек Генералног секретара за мировне операције, сада и већ дуже Генерални секретар УН верно је, нема разлога у то сумњати, одсликао уверења и хтења међународне заједнице. Но, оно што је свакако недостајало — како у хладноратовском, тако и у постхладноратовском периоду — јесте политичка и свака друга воља држава чланица да имплементирају оне одредбе Повеље које су тим жељама и хтењима обезбеђивале адекватан механизам за остварење, а то су сталне снаге ОУН. И као што је хладноратовски концепт мировних операција настао као сурогат, замена за механизам наметања мира предвиђен Повељом, тако ће и постхладноратовски период понудити алтернативна средства: „мишићаво одржање мира“, деловање коалиција спремних и вољних држава и деловање организација ограниченог састава, колоквијално регионалних организација. Разлика је, међутим, веома битна. То нису операције у којима се међународна организација или група држава појављује као неутрална страна која просто одржава мир. Реч је о томе да се они појављују као страна у сукобу која своје оружане снаге употребљава да би постигла одређени циљ. Погледајмо модел коалиције спремних и вољних држава. Парадоксално или не, тек овим је моделом започела ера наметања мира у постхладноратовском периоду. И, опет можда парадоксално, тај је модел креиран за потребе међународног, а не немеђународног сукоба.
Реагујући на, да цитирамо одредбе релевантних резолуција, инвазију коју је Ирак извршио на Кувај, Савет безбедности је, изричито се позивајући на члан 39 и 40, затражио од Ирака да се повуче из Кувајта и увео економске санкције. Обзиром да те мере нису довеле до жељеног циља, Савет безбедности усваја Резолуцију 678 којом:
„2. Овлашћује државе чланице да у сарадњи са владом Кувајта ... предузму све неопходне мере како би подржале и спровеле резолуцију 660 (1990) и све потоње релевантне резолуције и поново успоставиле међународни мир и безбедност у овој области;
3. Захтева од стране свих држава да пруже одговарајућу подршку за акције које се предузимају у складу са параграфом 2 ове резолуције“.[74]
Овлашћење ће прихватити коалиционе снаге које су се већ налазиле у Заливу и, под командом САД, 16. јануара 1991. године започеле нападе из ваздуха, а 24. јануара и операције на копну. Пет дана им је било потребно да ирачку војску принуде да напусти границе Кувајта. То, међутим, неће означити крај њиховог ангажовања против Ирака. Позивајући се на потребу да обезбеде поштовање резолуција Савета безбедности коалиционе снаге су ушле у Ирак и окупирале делове северног Ирака и после окончања сукоба, а наставиле су и ваздушне нападе на циљеве у Ираку и Кувајту. Оно што почетком 90–их, чини се, није представљало циљ њиховог деловања јесте промена владајуће структуре у Ираку. Но, управо ће карактер режима бити један од главних разлога да коалиција вољних и спремних 2003. године изврши инвазију на Ирак. Овога пута управо са намером да режим уклони. И, овога пута, без изричитог (по мишљењу многих без икаквог) овлашћења Савета безбедности. Уосталом, четири године пре извршене инвазије један од лидера ове коалиције, британски премијер Тони Блер, рећи ће:
„Могли би смо можда пасти у искушење да поново размишљамо о јасноћи и једноставности Хладног рата. Али, ми сада морамо установити нови оквир. Наш опстанак као држава више није угрожен. Наше активности у одбрани вредности које гајимо сада руководи једна финија мешавина узајамних сопствених интереса и моралне сврхе. На крају се вредности и интереси спајају. Ако можемо да установимо и ширимо вредности слободе, владавине права, људских права и отвореног друштва, онда је и то наш национални интерес. Ширење наших вредности чини нас безбеднијим.“[75]
Трећи модел наметања мира наговештен је пре него што се појавио. У гласовитој Агенди за мир из 1992. године, Бутрос Бутрос Гали, тадашњи Генерални секретар УН, заложиће се за „нови комплементаризам“ регионалних организација и УН. Тај је комплементаризам требало да одговори на потребе — и тешкоће — са којима се УН сусретале при одашиљању мировних снага, али и да допринесе
„продубљивању осећања укључености, сагласности и демократије у међународним односима“.[76]
Ситуација, међутим, није била обећавајућа. Постојеће организације чије је чланство било ограничено на државе региона или субрегиона нису биле ни власне ни кадре да делују у домену одржавања мира и безбедности. А оне које су биле кадре — пре свега НАТО чији је регионални карактер сам по себи више него споран — деценијама су инсистирале на искључиво одбрамбеном карактеру. Но, у новом свету оне су тражиле нову улогу, НАТО посебно. Већ јуна 1992. године НАТО ће изразити спремност да подржи мировне активности КЕБС–а, а децембра те исте године, на питање Генералног секретара УН да ли би био спреман да подржи будуће резолуције о екс–Југославији, НАТО ће одговорити:
„Потврђујемо спремност наше Алијансе да подржимо, од случаја до случаја и у складу са сопственим процедурама, мировне операције на основу овлашћења Савета безбедности, чија је одговорност за мир и безбедност примарна. Спремни смо да позитивно одговоримо на иницијативе Генералног секретара којима би могао затражити помоћ Алијансе у спровођењу резолуција Савета безбедности.“[77]
Тако се могло догодити да само пет месеци касније, без формалне измене оснивачког уговора, НАТО отпочне дејства изван територије својих чланица — у Босни и Херцеговини, под околностима које тај уговор не предвиђа — на бази одлука друге организације и у ситуацији за коју се не може рећи да захтева самоодбрану. НАТО ће, заједно са Западноевропском унијом, обезбеђивати поштовање ембарга на мору и Дунаву, потом обезбедити поштовање зона забране лета, заштиту особља мисија УН, као и поштовање зона безбедности. Није било никакве сумње да то чини по и у складу са овлашћењем Савета безбедности. Но, када се буде ангажовао на једној другој локацији на просторима бивше Југославије, на Косову, године 1999. легалност силе коју је употребио биће далеко од несумњивости. Његова кампања, да употребимо терминологију самог НАТО,
„представља нову фазу у развоју међународноправних аргумената у прилог међународног интервенционизма у једном правцу. У случају Косова, међународни правници су почели да тврде да постоје ситуације у којима је предузимање војне интервенције од стране међународне заједнице оправдано, чак и ако је таква акција изван права.“[78]
А да је противправна, признаће и најискренији заступници интервенције:
„Наук који се може извући (из принудне акције НАТО, прим. аут.) је да се, нажалост, заиста појављују „тешки случајеви“ у којима се мора суочити са страшном дилемом и у којима се може учинити да императивни политички и морални разлози не остављају ништа друго до ли да се делује изван права.[79]„
Тенденција зачета мењањем мандата мировних операција, настављена изградњом и експлоатацијом модела наметања мира добила је свој логичан — можда не и једини — производ: повратак теорији праведног рата. Рат који се води зарад праведног циља, шта год о томе говорило позитивно право, допуштен је. Али, ако није допуштен позитивним, којим онда правом јесте? На ово питање не постоји неограничени број одговора. Одговор је лако наћи, ако га тражимо. Јер, можемо га пронаћи само у једном вишем поретку, поретку који се зове или природно право или интерес. Питање које потом следи — или би могло следити — да ли такав рат, да би био праведан, захтева и поштовање правила ратовања? Ако захтева, о којим је правилима реч? Да ли је реч о правилима позитивног права, међународног хуманитарног права? Права које је, будући државоцентрично, створено и упућено првенствено државама? Права које почива на принципу равноправности страна у сукобу, на принципу непристрасности који не допушта разликовање на „добре“ и „зле“, принчеве светлости и принчеве таме већ се подједнако примењује на све стране у оружаном сукобу? Права које признаје само један легитимни циљ странама у сукобу — надвладати оружану силу непријатеља, а не и политички режим непријатеља? Права које признаје и допушта само напад на војне циљеве, никако на цивилне објекте ма како они били важни за опстанак тог режима? Или је, можда, опет на делу неко друго, више право? Природно право, на пример? Или протагонисти природног рата не морају следити никаква правила ратовања, већ само сопствени интерес?
Ваља рећи да ове и друге изазове нису креирали само НАТО и УН. Више него скроман допринос дала је, на пример, Организација за економску сарадњу западноафричких држава која је у бројним акцијама предузетим на потконтиненту и сама понекад надилазила мировну мисију. Додајмо, не чекајући овлашћење Савета безбедности увек, чак ни по правилу. Ту је, али са далеко скромнијом праксом, Заједница независних држава. Број регионалних и субрегионалних организација које су отвориле или наговестиле могућност деловања у домену одржања међународног мира је још импресивнији.
Ваља, такође, рећи и то да нови интервенционизам није остао неоспорен:
„Речи више не кореспондирају стварима. Слобода је хермафродит, мушкарац и жена, и ратник и миротворац, једини могући начин да се представи војска која ослобађа, демократија која коље, ослободиоца који мучи. ... Мир и рат више нису антоними, крајње непомирљиви, већ нови љубавници који наивно маштају о светлијој будућности.“[80]
Као што ни изазови које он упућује међународном праву, посебно међународном праву, нису, нужно без одговора. Етноцентрично по вокацији, да ли располаже довољном „архитектуром“ у коју се — не могу, не de lege ferenda, него већ јесу, de lege lata — ужлебљени и главни носиоци интервенционизма, међународне организације? Ако јесу, шта је извор њихове обавезе? И шта је мера њихове обавезе? Уз то, шта је са све бројнијим и активнијим немеђународним организацијама?
2.2. СТАРО ПРАВО
Суочен са тек неким од поменутих изазова међународном хуманитарном праву гласовити доктринар са незанемарљивим искуством у санкционисању његовог кршења узвикнуће:
„Ово су тешка времена за међународно хуманитарно право — заправо, за међународно право у ширем смислу.“[81]
Приговори упућени међународном праву имају, како смо видели, многа лица. Па ипак, чини се да се сви они могу свести на два основна. Уз сав ризик који свака класификација нужно са собом носи, рекли би смо да први приговор држи даје МХП до те мере застарело да ни не „појми“ стварност нових оружаних сукоба. МХП се спочитава да не располаже нормама које би уредиле односе страна у сукобима новог типа: односи између сукобљених страна нису они односи које МХП регулише, актери ових сукоба нису они ентитети које МХП познаје као субјекте.
Друга врста приговора је да МХП располаже нормама, али да су оне нејасне, неадекватне. Нејасне и неадекватне до те мере да представљају сметњу за настанак нових, регулаторних правила:
„Криза међународног хуманитарног права била је несрећа која чека да се догоди. Јер, када право и реалност престану да се подударају, тада је, наравно, право то које мора да одступи.“[82]
Има, дакако, и другачијих мишљења. У редовима теоретичара међународних односа има — можда све више — оних који нису спремни да прихвате теорију „новог рата“:
„разлика између „савремених“ форми сукоба и ратова „прошлих“ времена је пренатегнута и у неким случајевима не може да издржи проверу.“[83]
Дакако да и доктрина међународног права, не само зато стоје традиционално несагласна, познаје оне који управо анализирајући стварност нових сукоба стају у његову одбрану:
„Не постоји ништа што би могло заменити овај уређени, практични и хумани корпус међународног права.“[84]
Коначно, има и оних који су спремни и вољни да, управо због вере у вредности које МХП штити, позову на озбиљно преиспитивање његовог садржаја:
„Корисно је испитати проблеме, па чак и неуспехе хуманитарног права који су забележени у пракси. ... Свако испитивање међународног права треба извести без предрасуда — тако да се не искључи ниједна могућност, чак ни могућност да се одбаци читаво право и створи ново здање на различитим основама уколико се дође до уверења да није могуће унети промене у право како је оно сада.“[85]
Примамљив и изазован, тај грандиозни задатак далеко надилази амбиције текста који је пред вама. Намера његовог аутора овде је да истражи тек један део творевине развоја човечанства која се назива међународним правом. Али ког делà? У избору предмета истраживања он се руководио следећим:
„Нико не размишља о прављењу зграде а да прво не провери да ли су њени основи чврсти. Исто је и са међународним хуманитарним правом“[86]
А основе сваког права твори „свето тројство“ његових извора, материјалних домена, дакле објеката и субјеката. Исто је и са хуманитарним правом. Да би смо одговорили или се макар приближили одговору на дилему нови рат в. старо право, односно дилему о адекватности норми МХП, неопходно је да најпре утврдимо која су то правила која МХП творе. Да утврдимо критеријуме које једно правило мора испунити да би постало правно правило, а не само правило морала, конвенције и сл. Када то утврдимо — идентификујемо изворе МХП у формалном смислу — упустићемо се у трагање за одговором на питање које су то ситуације које МХП уређује. А затим, следећи исти пут, односно метод, у потрагу за ентитетима која МХП препознаје као актере.
[1] Становиште о миру као врховној вредности у односима између држава није никада било прихваћено у целини и без изузетака. Такозвана кантијанска традиција одувек је осим присталица имала и своје опоненте. То, наравно, важи и за савремену теорију међународних односа. Тако, о њој Елстајн пише: „(Кантов) мир је солипсистички сан који може постојати само између „сличних и једнаких“ чиме се и само постојање „другачијих“ претвара у грешку савршеног реда ствари. Кантијански мир оличава оно што се не само никада не може постићи, већ никако не би било пожељно, логику која не превазилази логику рата ...“ (Elshtain, J. B., Women and War, 1955, стр. 255). Edward N. Luttwak у тексту под знаковитим насловом Give War a Chance каже: „Често се превиђа непријатна истина да рат, иако представља велико зло, има велику вредност: он може да разреши политичке сукобе и доведе до мира“. Foreign Affairs, July/August, 1999, стр. 36. У том смислу cf. e.g. Feinstein, L, Slaughter, A., A Duty to Prevent, 83 Foreign Affairs, No. 1,2004, стр. 136 и passim. Концепција о постојању вредности које надилазе мир добија подршку и организованих недржавних актера. Видети The Commission on Global Governance, Our Global Neighborhood, 1995, стр. 71. Супротно видети, на пример, Бурке, A., Against New Internationalism, Ethics & International Affairs, 19, 2, 2005, стр. 73 и passim.
[2] Концепт међународне заједнице спада у ред оних концепата којима се придају најразличитија значења не само у оквирима различитих дисциплина, већ и у оквиру једне дисциплине као што је међународно право. Ту варијабилност садржаја убедљиво је демонстрирао, на пример, Rene–Jean Depuy у курсу који је сада већ давне 1979. године одржао на Хашкој академији за међународно право (Communaute internationale et disparities de development, 165 RdC (1979, IV, стр. 21 и passim). У новије време то су учинили, e.g., Simma, B., Paulus, A., у The 'International Community': Facing the Challenges of Globalization, EJIL, Vol. 9 (1998), No.2, стр. 266–277. Без намере да се опредељује у погледу адекватног садржаја и обима појма међународне заједнице, овај аутор термин међународне заједнице користи да би означио свеукупност односа субјеката међународних односа, али пре свега субјеката међународног права.
5 Cf, e.g. Frowein, J. A., Reactions by Not Directly Affected States to Breaches to Public International Law, 247 RdC, 1994, IV, стр. 355 et seq; MacDonald, D., Fundamental Norms in Contemporary International Law, 25 CYIL, 1987, стр. 119,120,128 и исти аутор The Charter of the United Nations and the Development of Fundamental Principles of International Law, у: Cheng, B., Brown, E. D., ed. Contemporary Problems of International Law, Essays in Honour of Georg Schwarzenberger, 1988, стр. 196.
[4] Повеља Уједињених нација и Статут Међународног суда, Уред за јавне информације, Информациони центар Уједињених нација, 1971, стр. 1, 2.
[5] Повеља УН, чл. 1.1. Ibidem.
[6] Lauterpacht, H., Oppenheim's International Law, vol. II, Disputes, war and neutrality, 7th ed. 1952, стр. 202.
[7] Snow, D. M., Uncivil Wars: International Security and the New Internal Conflicts, 1996, стр. I.
[8] Kaldor, M., New and Old Wars: Organized Violence in a Global Era, 2001, стр. 6.
[9] Реч је, заправо, о мноштву теоријских схватања која истраживању оружаних сукоба прилазе са различитих полазних становишта, опремљени различитом теоријско–методолошком апаратуром и истражују различите аспекте и карактеристике оружаног сукоба. Заједничко им је, заправо, само или готово једино то што држе даје карактеристика или аспект који је предмет њиховог изучавања до те мере значајан за читав модел сукоба да га пресудно дефинише, даје тај аспект или карактеристика проживео у постхладноратовском периоду фундаменталну измену те даје та фундаментална измена произвела и фундаменталну измену модела.
[10] Gray, C. International Law and the Use of Force, 2004. и тр. 159.
[11] „A Corrupted Culture“, Washington Post, editorial, 20 May 2004.
[12] Priest, D., Justice Department Memo Says Torture „May Be Justified“, Washington Post, 13 June 2004.
[13] Brooks, R. E., War Everywhere: Rights, National Security Law and the Law of Armed Conflict in the Age of Terror, UPLR, Vol. 153, 675, 2004. стр. 746.
[14]Ibidem, стр. 681. О томе видети и Liang, Q., Xiangsui, W., Unrestricted Warfare 12 (1999) http://www.iwar.org.uk/iwar/resources/china/iw/unrestricted-warfare.pdf
[15] Bush, G, Toward a New World Order, 1 U.S. Department St. Dispatch 91, 1990.
[16] О (изневереним) очекивањима и резултатима, када је о међународном праву реч видети, на пример, Abi–Saab, Georges, Whither the International Community, 9 EJIL (1998), стр. 248 и passim.
[17] О (изневереним) очекивањима и резултатима, када је о међународном праву реч видети, на пример, Abi–Saab, Georges, Whither the International Community, 9 EJIL (1998), стр. 248 и passim.
[17] Harbom, L., Wallensteen, P., Armed Conflicts and Its International Dimensions, 1946–2004, JPR, Vol. 42, No. 5, September 2005, стр. 624. На исту тенденцију указују и подаци Armed Conflict and Intervention Project, 2003, „Global Conflict Trends, Center for System Peace, University of Maryland (http:// members.aol.com/CSPmgm/cspframe.htm), подаци Hamburg University, Institute of Political Sciences, 2004, Kriege–Archiv: Kriege und bewaffnete Konflikte seit 1945, War Archive: War and Armed Conflict Since 1945 (http://www.sozialwiss.uni-hamburg.de/pulish/Ipw/Akuf/kriege_archiv.htm), Heidelberg Institute on International Conflict Research, 1999, COSIMO–dаtabase (conflict–simulation model, Department of political Science, University of Heidelberg) http://www.hiik. de/kosimo/index.html.en Евентуалне мање разлике нумеричких израза резултат су различитих дефиниција на којима статистика почива. Пре свега различитог поимања оружаног сукоба. Аутори ове базе података оружаним сукобом сматрају свако „непомирљиво супарништво поводом власти или територије или и једног и другог у коме је употреба оружане силе између две стране изазвала најмање 25 смртних случајева везаних за борбу. Бар једна од страна је влада државе“. Сва таква супарништва сврстана су у четири типа оружаних сукоба:
а) међудржавни оружани сукоби, сукоби који избију између две или више држава;
б) вандржавни (extrastate) оружани сукоби који се воде између државе и групе која није организована у државу изван територије те државе;
ц) интернационализовани унутрашњи оружам сукоби који се воде између владе државе и супротстављених група унутар државе у који интервенишу друге државе, и
д) унутрашњи оружани сукоби који се воде између унутрашње опозиционе групе и владе без интервенције других држава. Armed Conflict 1946–2001: A New Dataset, JPR, Vol. 39, No. 5, September 2002, стр. 619. Вреди напоменути да подаци свих ових база указују на једну умирујућу чињеницу, на стабилно смањење броја сукоба почев од средине 90–их. Тај пад кривуље је посебно изражен у раздобљу 2001–2004. када број сукоба по години пада испод 40, а 2003. чак и испод 30 да би се надаље усталио на овој бројци.
[18] Small, S. C., Small Arms and Asymmetric Threats, Military Review, Nov–Dec. 2000, Vol. 80, Issue 6.
[19] За ауторе овде коришћене базе података држава је свака „међународно призната влада која контролише одређену територију или влада која није призната а чији суверенитет друга суверена влада која је претходно контролисала ту исту територију не доводи у питање“, Armed Conflict 1946–2001: A New Dataset, op. cit. фус. 17, стр. 619.
[20] Kaldor, M., Wanted: Global Politics, The Nation, 5. November 2001, стр. 16.
[21] International Commission on Intervention and State Sovereignty, The Responsibility to Protect: Report of the International Commission on Intervention and State Sovereignty, Ottawa: International Development Research Centre, 2001, стр. 4. Даље у тексту The Responsibility to Protect, Report.
[22] Armed Conflict 1946–2001: A New Dataset, op. cit. фус. 17 , стр. 634
[23] За концизан, а инспиративан приказ првобитне деприватизације и савремене приватизације оружаних сукоба видети Munkler, H., The wars of the 21st century, IRRC, March 2003, Vol. 85, No. 849, стр. 13–18.
[24] Newman, E., The „New Wars“ Debate: A Historical Perspective Is Needed, Security Dialogue, Vol. 35, No.2, June 2004, стр. 175.
[25] Thurer, D., The „failed State” and international law, доступно на Интернет страници http//www.icrc.org/Web/Eng/siteeng0.nsf/html/57JQ6U
[26] Домашај тог процеса у Европи навео је неке теоретичаре да прогласе крах традиционалног, државноцентричног Вестфалског система и настанак новог, новосредњовековног система Cf. e. g. Weaver, O., Imperial Metaphors: Emerging European Analogies to Pre–Nation State Imperial Systems, у Enander, O. T., Baey, P., Einagel, V. I., Geopolitics in Post–Wall Europe, Security, Territory and Identity, 1997. стр. 9–93. Као што је навело неке друге мислиоце да нове ратове опишу као „повратак на стање које је претходило европским раномодерном подржављењу рата” односно да устврде да држава „више није оно што у то доба није још увек била:монополиста рата (Munkler, H., The New Wars, 2005, стр. 2)
[27] Thurer, op. cit. фус 23.
[28] Ibidem
[29] Ibidem
[30] Калдор, op. cit. фус 8. стр. 92.
[31] Термин етос употребљен је овде да означи било коју од трајних особина појединаца која је заједничка њему и другим члановима групе. На пример етничко порекло, религијско опредељење, политичко опредељење. О различитим схватањима видети: Nye, J. S. Jr., Understanding international conflict, 5th ed., 2005, стр. 154.
[32] Buchanan, A., Self–Determination, Succession, and the Rule of Low, in McKolm, R. and McMahan, J. (ed.), The Morality of Nationalism, 1997. стр. 301. Видети и Franck T. M. Postmodern Tribalism and the Right to Succession, у Grolmann, C., Lefeber, R. i Zieck, M (ed) Peoples and Minorities in International Law, 1993. стр. 3–4.
[33] Из више него обимне библиографије о праву народа на самоопредељење упућујемо на: Anaya, J. S., Indigenous Peoples in International Law, OUP, 2nd ed., 2004; Knop, K. C., Diversity and Self–determination in International Law, CUP, 2002, Kly, Y. N., Kly, D., Falk, R., In Pursuit of the Right to Self–Determination, 2001; Castellino, J., International Law and Self–determination, Martinus Nijhoff Publishers, 2000; Cassese, A., Self–Determination of Peoples: A Legal Reappraisal, 1998; Tomuschat, C., ed., Modern Law on Self–determination, 1993.
[34] International Humanitarian Law and the Challenges of Contemporary Armed Conflicts, Report prepared by The International Committee of the Red Cross, 28th International Conference of the Red Cross and Red Crescent, 2–6 December 2003, стр. 17. Даље у тексту International Humanitarian Law and the Challenges of Contemporary Armed Conflicts, Report. Cf. e.g., Munkler, op. cit. 23, стр. 20: Smith, P., Transnational Terrorism and Al Qaeda Model: Confronting New Realities, Parameters, Summer 2002, стр. 33–46.
[35] Kaldor, M., op. cit. фус. 8, стр. 2.
[36] Transnationality, War and the Law, A Report on a Roundtable on the Transformation of Warfare, International Law, and the Role of Transnational Armed Groups, April 2006, Program on Humanitarian Policy and Conflict Research, Harvard University, стр. 7. Даље у тексту Transnationality, War and the Law, Report.
[37] Из, мало је рећи обимне литературе о рату против тероризма издвајамо, e.g., Belz, D., Is International Humanitarian Law Lapsing into Irrelevance in the War on Terror, Theoretical Inquires in Law 7,1 (2005), стр. 97–129; Gilbert, P., New Terror, New Wars, 2003; Schreirer, R, Transnational Terrorism: The Newest Mutation in Forms of Warfare у Winkler, T. и др., Combating Terrorism and its Implication for Security Sector, Geneva Center for Democratic Control of Armed Forces and Swedish National Defence College, 2005, стр. 45–57.
[38] Број сукоба овог типа се, примећују аналитичари, смањује, истина скромно, на 95. Но, оно што је по мишљењу аутора као што је Ted Robert Gurr значајније јесте да се њихов интензитет смањује, као што се смањује и број новонасталих сукоба. Од 53 сукоба која су била у току 1999. године 23 сукоба су доживела смањење интензитета, интензитет 29 сукоба се није променио, а само у седам сукоба је интензитет повећан. Ћак две трећине нових сукоба избило је у раздобљу 1989–1993, а тек једна трећина 1994–1999. Ethic Warfare on the Wane, Foreign Affairs, Vol. 79, No. 3, May/June 2000, стр. 53
[39] Keen, D., The Economic Functions of Violence in Civil Wars, Adelphi Paper 320, Oxford: Oxford University Press for the International Institute for Strategic Studies, 1998, стр. 11–12.
[40] International Humanitarian Law and the Challenges of Contemporary Armed Conflicts, Report, стр. 7.
[41] Van Creveld, M., Through a Glass, Darkly Some Reflections on the Future of War, NWCR, Autumn 2000, Vol. LIII, No. 4, стр. 13. Према подацима које наводи овај аутор, број оваквих компанија у Немачкој у периоду између 1984–1996. више него удвостручен (са 620 порастао је на 1 400) док је број запослених порастао за 300. У Британији је број запослених порастао са 10 000 колико их је било 1950. на 250 000 у 1976. Тренд пораста броја запослених довео је дотле да их је више него припадника активних трупа државе којих је 1995. године било 237 000. У САД приватне компаније које пружају безбедносне услуге имају од 1972. године дупло више запослених и 1,5 већи буџет од локалних, државних и федералних полицијских снага. Број запослених, који износи око 1 600 000 већ данас превазилази број униформисаних трупа државе. О међународноправним аспектима ове појаве Cf. e.g. Singer, P. W., War, Profits, and the Vacuum of Law: Privatize Military Firms and International Law, 42 CJTL, 2004, стр. 521–549; Milliard, ST., Overcoming postcolonial myopia: a call to recognize and regulate private military companies, 176 MLR, June 2003, стр. 1–95 који нуди нацрт Међународне конвенције о спречавању противправног трансфера војних услуга страним оружаним снагама; за историјски приступ видети Smith, B. E., The new Condottieri and U.S. Policy: The Privatization of Conflict and its Implications, Parameters, Winter 2002, стр. 107 и passim: за студију случаја A Question of Facts — Kassebaum, D., The Legal Use of Private Security Firms in Bosnia, 38 CJTL, 2000, стр. 581–602.
[42] Ibid.
[43] Ibid, стр. 16.
[44] Ibid. стр. 14.
[45] The Responsibility to Protect, Report, стр. 4.
[46] Carnegie Commission on Preventing Deadly Conflict, 1997, Final Report, Washington, DC, XVII, стр. 11.
[47] Chesterman, S., Introduction, у Chesterman, S., ed. Civilians in War, 2001, стр. 2.
[48] International Humanitarian Law and the Challenges of Contemporary Armed Conflicts, Report, стр. 6.
[49] Munkler, op. cit. фус. 23, стр. 18. Van Creveld M, је чак изричитији: „ратове у будуће неће водити армије већ групе које ми данас називамо терористима, герилцима, бандитима и пљачкашима“. Цитат према Transnationality, War and the Law, Report, стр. 6.
[50] Van Creveld, M., Technology and War From 2000 B. C. to the Present, (1991), стр. 311.
[51] Haslam, E. Information Warfare: Technological Changes and International Law, JCSL, 2000, Vol. 5, No.2, стр. 157. О револуцији у војним пословима (revolution in military affairs) видети, на пример, FitzSimonds, J. R., The Coming Military Revolution: Opportunities and Risks, Parameters, Summer 1995, стр. 30; Goure, D., Is There a Military–Technical Revolution in America's Future? Washington Q., Autumn 1993, стр. 175; Drepinevich, A. F., From Cavalry to Computer: The Pattern of Military Revolutions, у Strategy and Force Planning, 528, Naval War College Faculty, eds. 1995. Colin Gray, e.g., идентификује следеће историјске трансформације ратовања од пада Римског царства до данас: а) појава коњице у петом веку чиме је почео дуг период предности за оне борце који су били у стању да ратују на коњу; б) војна револуција 16. и 17. века која доводи до употребе ватреног оружја у опсадама и отвореног ратовања; ц) појава „народне војске“ и „општенародног рата“ коју подржава индустрија и пољопривреда савремене државе; д) „механизовано ратовање“ које почиње 1916. употребом тенка у битки код Соме и ваздушним окршајима над Верденом; е) нуклеарни рат; ф) информатички рат Cf The Influence of Space Power upon History, 15 Comparative Strategy стр. 293, 297 (1996).
[52]Department of the Air Force, Cornerstones of Information Warfare 3–4, 1995. Наведено према Haslam, op. cit. фус. 51, стр. 158. О рату у ери информатике видети Feaver, P., Blowback: Information Warfare And The Dynamics of Coercion, 1998, Security Studies, стр. 88; Libicki, M., Information War, Information Peace, 1998,51 Journal of International Affairs, стр. 411; Metzl J., Information Intervention, 1997, 76, Foreign Affairs, стр. 15.
[53]Kanuk, S., Information Warfare: New Challenges for Public International Law, 1996, 37 HILJ, стр. 272, 273.
[54]Schmitt, M. N., War Technology, and International Humanitarian Law, Occasional Paper Series, Program on Humanitarian Policy and Conflict Research, Harvard University, Summer 2005.
[55]Department of Defense Dictionary of Military and Associated Terms, Joint Publication 1–02, www.dtic.mil/doctrine/jel/doddict/.
[56]Shulman, M., Discrimination in the Laws of Information Warfare, 1999, 37, CJTL стр. 939, 941.
[57]Joint Chiefs of Staff, Concept for Future Joint Operations: Expanding Joint Vision 2010, 8–9,1997, стр. 1057. Доминантни маневар представља „мултидимензионалну примену информатичких, дејствујућих и мобилних способности у позиционирању и развијању широко дисперзованих заједничких ваздушних, копнених, поморских и свемирских снага“ (ibidem. стр. 20). Цитирано према Schmitt M. N., Bellum Americanum: The U.S. View of Twenty–First Century War and its Possible Implications for the Law of Armed Conflict, MJIL, Vol. 19, Summer 1998, стр. 1057.
[58]Schmitt, 2005, op. cit. фус. 54.
[59]О асиметрији видети и Bell, C, The First War of the Twenty–First Century — Asymmetric Hostilities and the Norms of Conduct, 2001; Thomas, L. Timothy, Deciphering Asymmetry's Word Game, 81 Military Review, July–August 2001, стр. 32–37; Li–Wei, T. F., Rethinking Western Vulnerabilities to Asymmetric Warfare, 28 Journal of Singapore Armed Forces, April–June 2002; Gray, S. C., Thinking Asymmetrically in Times of Terror, Para–meters, Spring 2002, стр. 5–14; Arreguit–Toft, I., How the Weak Win Wars — A Theory of Asymmetric Conflict, 2005.
[60]Sandoz, Y. International Humanitarian Law in the Twenty–First Century, YIHL, Vol. 6, 2003, стр. 19.
[61] Metz, S., Johnson II, D. V., Asymmetry and U.S. Military Strategy: Definition, Background, and Strategic Concepts, US Army War College, Strategic Studies Institute, January 2001.
[62] Munkler, op. cit. фус. 23, стр. 9.
[63] Ibidem.
[64] Један од најчешће навођених примера постхеројског рата је интервенција НАТО на Косову 1999. године која је, иначе, у историју ратовања ушла као први пример рата у коме победник није имао ни једну људску жртву (ibid, стр. 10). Видети и, на пример, Luttwak, op. cit. фус. 1, стр. 40.
[65] О томе видети више Leitenberg, M., Biological Weapons and „Bioterrorism“ in the First Years of the 21st Century, 21:2, Politics and the Life Sciences, Sept. 2002, стр. 3.
[66] Cf. Arreguin–Toft, op. cit. фус. 59; Transnationality, War and the Law, Report, стр. 8–11.
[67] Schmitt, 2005, op. cit. фус. 54, стр. 43.
[68] Higgins, R., Peace and Security Achievements and Failures, 6 EJIL, 1995, стр. 446–447.
[69] Ibidem, стр. 449.
[70] Lacina, B., From Side Show to Centre Stage, Civil Conflict After the Cold War, Security Dialogue, Vol. 35. No. 2, June 2004. стр. 192.
[71] Ibidem, стр. 192.
[72] Albright, M. International Law Approaches the Twenty–Firs century: A US Perspective on Enforcement, 18 FILJ, 1995. стр. 1599.
[73] Annan, K., UN Under–Secretary General for Peacekeeping Operations, NATO Review, October, 1993. стр. 4.
[74] SC Res. 678 (1990) 29 November, http//daccessdds.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NRO/575/28/IMG/NR057528.pdf?OpenElement
[75] Blair, T., Doctrine of the International Community, говор одржан у Економском клубу у Чикагу 24. априла 1999. http//w.w.w.number-10gov.uk/output/page1297.asp.
[76] Report of the Secretary–General on the Work of the Organization, 1992, YUN, Vol 46,1992, para 114, 115.
[77] Final Communiqué, NATO Press Service, 17. децембар 1992.
[78] Orford, A., Muscular Humanitarianism: Reading the Narratives of the New Interventionism, EJIL, 1999, Vol. 10, No. 4, стр. 680.
[79] Simma, B. NATO, the UN and the Use of Force: Legal Aspects, EJIL, 1999, Vol.
[80] Burke, op. cit. фус 1, стр 73.
[81]Оно што је посебно интересантно то је да Мерон жариште кризе лоцира изван технологије, изван политике: „Главни разлог таквог стања ствари не лежи само у техничким детаљима или финесама међународног права. Сведоци смо, такође и сумрака хуманости и хуманитарних вредности. Тај сумрак вредности је, за узврат, довео до ерозије хуманитарних принципа.“ Па ипак, Мерон је далеко од тога да прогласи „крај права“. Као што је далеко од тога да напусти своју ролу посвећеног правника и позове на морални преобраћај: „Нисам уверен да је напуштање постојеће структуре међународног права погодно или пожељно. То би уручило постојеће норме, а не би створило нове. Налазећи решења, путем смисленог тумачења и примене права, можемо да потпомогнемо циљеве сузбијања и тероризма и злочина против човечности и унапредимо појмове одвраћања и правде.“ Meron, M., Introductory Remarks, Social Research, Vol. 69, No. 4, Winter 2002, стр. 1173 и 1176.
[82]Rieff, D., What is Really at Stake in the US Campaign Against Terrorism, Crimes of War Project, September 2002, http://www.crimesofwar.org/sept-mag/sept-home.htlm.
[83]Newman, E., The „New Wars“ Debate: A Historical Perspective Is Needed, Security Dialogue, Vol. 35, No. 2, June 2004, стр. 174. У том смислу видети и, на пример, Haslam op. cit. фус. 51, стр. 157 и passim; Lacina, op. cit. фус. 70.
[84]Shepard, W. S., International Law and the War on Terrorism, Mediterranean Quarterly, Winter 2005, стр. 92. Видети и Greenwood, C, у Durham H. and McCormack, T. L. H. ed. The Changing Face of Conflict and the Efficacy of International Humanitarian Law 1999; Schindler, D., International Humanitarian Law: Its Remarkable Development an its Persistent Violation, JHIL, No. 5,2003, стр. 165 и passim. Ratner, S. S., Are the Geneva Conventions out of date, LQN, Summer 2005, стр. 66 и passim.
[85]Sandoz, op. cit. фус. 60, стр. 4; Anthony Rogers ће рећи: „ове тенденције у домену међународне безбедности нису, заправо, нове. Оно чиме се сада бавимо је нешто чим смо морали да се бавимо вековима“, Asymmetric warfare: some personal reflections, и Relevance of International Humanitarian Law to Non–State Actors, Proceedings of the Bruges Colloquium, Special Edition, No. 27, Spring 2003, стр. 15. Schindler, op. cit. фус 84, стр. 165 и passim. Ratner, op. cit. фус. 84, стр. 66 и passim: Goldberg, M., Beyond Fear The Triumph of International Humanitarian Law, The Humanist, May/June 2004, стр. 1' и passim.
[86] Ibidem.
Датум последње измене: 2013-11-05 15:33:03