Јован Бабић
Међународне економске санкције - етичка анализа
редовни професор доктор Јован Бабић
Филозофски факултет, Универзитет у Београду
30. маја 1992. године, резолуцијом Савета безбедности УН уведена је општа блокада1 целокупне трговине, свих научних, културних и спортских веза са Србијом и Црном Гором2. Те санкције су од почетка претендовале на то да имају морално покриће. Нема сумње да су те санкције поседовале разне ванморалне вредности, почев од политичких и економских до војних и стратешких. Ове вредности су се могле видети као пожељни учинак примене санкција. У том смислу главно питање које се поставља јесте да ли су санкције ефикасне, да ли дају резултат и да ли је постизање тог резултата исплативо, економски, политички, војно, стратешки, и за кога је то вредно. Са етичког становишта, међутим, питање које се јавља јесте двоструко: прво, да ли су санкције од почетка заиста имале морално оправдање на које су претендовале (и које су им многи приписивали) и, друго, које су морално релевантне учинке санкције стварно произвеле. Теза овог текста је да се одговор на прво питање прибавља одговором на друго питање, и да ће опис учинака које су санкције имале, а за које је такође било рационално претпоставити да ће их имати, тј. да се то могло унапред знати, показати морална оправданост или неоправданост санкција. Видећемо да је део негативних вредности које су санкције имале произлазио управо из ове претпоставке о општој и начелној оправданости санкција. Ове негативне вредности су погађале не само оне који су били стављени под санкције него су, као такве тј. у моралном смислу, погађале и оне који су санкције увели и/ли примењивали.
Претпоставка о начелној моралној оправданости за увођење санкција произлази из једне друге претпоставке – претпоставке да не само да постоје циљеви који то оправдавају већ нам је на располагању и правило – описано у одговарајућој истинитој политичкој доктрини – које на валидан начин описује примену средстава за постизање тих циљева. Узевши у обзир далекосежност деловања санкција, као једног веома јаког средства које се у свом појавном облику показује као облик опсаде, а опсада је у суштини један ратни поступак, оправдавалачки разлози за санкције су исте врсте као и разлози којим се оправдава рат. Не улазећи овде у нијансе теорије праведног рата, кључни проблем у оправдавању оваквих поступака је тешкоћа која мора да се детектује у вези са претпоставком “истинитости” политичке доктрине која стоји у основи овог оправдавања. То би захтевало да можемо на основу општег описа неког принципа и неког стања ствари извести тражено морално оправдање. Тај опис би онда, по претпоставци, укључивао принцип либерализма обогаћен садржајима демократије и људских права, и опис стања ствари које одудара од тог принципа. Али захтев “истинитости” са којим се овде суочавамо показује се веома сложеним, откривајући проблеме на више нивоа.
Пре свега, одредити неку политичку доктрину као “истиниту” представља политички и морално опасан епистемолошки пројекат. Разлог за то је што ниједна политичка доктрина не може да се одреди као коначно истинита независно од наше одлуке да је прихватимо, па коначна оцена о вредности те доктрине не може да одреди било који скуп људских друштвених делатности независно од те одлуке. Како вредност коначних циљева зависи од прихватања, али и од чињенице да је то прихватање било слободно а не наметнуто, то претензија на морално оправдање опсаде, као и рата, изгледа начелно сумњива. Та претензија се заснива на “очигледности” вредности неког скупа циљева и доктрине која те циљеве описује као вредне и као елемент обавезности који следи из ове претпостављене очигледности3, али елемент одлуке садржан у конститутивности прихватања у одређивању вредности не може да се избегне. Свест о овом фактору је основ оне минималне моралне суздржаности која нас једина може спасити инерције која води у фундаментализам и фанатизам: да су наши циљеви вредни не само за нас него да су и свети и да се не смеју стављати у питање, односно да су валидни и за друге.
Други ниво на коме се појављује проблем произлази из првог: процес одређивања неког стања ствари као стања које одудара од начела из кога по претпоставци следе сва коначна оправдања тешко да може бити независтан од садржаја вредности које покрива то начело, што опет значи од онога што је одређено одлуком шта је за оног ко одлучује вредно, тумачећи да је то вредно за (све) нас.
Трећи проблем је у одређењу адекватности и прихватљивости средстава за постизање циља корекције одударања тог неисправног стања ствари, и његово враћање у исправни ток. Као и у рату, и овде ће се појавити параметри примерености, целисходности и пропорције, али они треба да се покажу у опису не само онога што је крајњи учинак већ и у моралној исправности процеса којим се тај учинак постиже, укључујући ту и оправдано заснивање овлашћења на поступке који у току тог процеса могу бити морално неисправни, штетни или понижавајући за све учеснике у том процесу (а нарочито за његове жртве). У светлу моралне феноменологије која се излаже у овом тексту аргументисаћемо да санкције имају морално рђаве учинке, као и да је морална заснованост на њихово увођење и извођење такође епистемолошки и морално нејасна и сумњива.
Шест таквих негативних моралних учинака биће предмет анализе у овом чланку: 1) појачана подложност и осетљивост за манипулацију, 2) патернализам као нераздвојни састојак санкција, 3) снижавање или суспензија моралних и других вредносних критерија и норми, како “изнутра” тако и “напољу”, 4) општи пад нивоа моралне свести, 5) ескалација насиља, и 6) континуирано и арбитрарно редефинисање услова за коначно скидање санкција.
Појачана подложност за манипулацију. Контекст као и атмосфера опсаде, који карактеришу објаву и примену санкција, веома су плодно тло за различите облике манипулација. Због смањеног протока информација лако је контролисати, селекционисати и каналисати путеве информација, што, кад се томе дода значењска инерција тако јаких вредносних речи као што је реч "санкције" (која вредносни смер prima facie упућује у смеру јаке осуде и различитих врста оправдавања које ту осуду повлаче) може довести до прилика да се лако и ефикасно манипулише информацијама, тумачењима, прогнозама, оценама, ставовима и веровањима људи. То отвара велике могућности за прерушавање различитих циљева и ширење разних врста утицаја који са циљевима санкција имају само посредну ако икакву везу.
Утврђивање објективне истине веома је отежано и често сасвим онемогућено. Планирање се базира на претпоставкама које су тачне само утолико што ефикасно служе успешности манипулације. Медијске манипулације, засноване на полуистинама и агресивном репетитивном и систематски наглашено позитивном или негативном извештавању, производе осећај еуфорије или резигнације и очаја, сасвим у складу са опсадном природом санкција. Уколико се то ради безобзирно, агресивно, систематски, у великим количинама у одређеном периоду времена, исход је стање конфузије и нереда који спречавају или онемогућавају идентификовање правих вредности, вредности примерених ситуацији и људским потребама.
Ванредно стање и стање узбуне захтевају посебну осетљивост на потребе тренутка и потребе оних који су у тој ситуацији погођени на различите начине, али уместо тога имамо сабирање вредновања и поступања у неколико праваца, два основна – одбрамбени и нападачки – и неколико других који по правилу представљају прерушене циљеве оних који у оваквој ситуацији имају или виде своју шансу. На националном плану, потпуно као у рату, имамо стављање у питање основних општих људских и националних па и личних вредности, њихово мешање са текућим политичким циљевима и циљевима оних који су у позицији да могу да врше манипулацију. Резултат је ризик да се опште позитивне вредности потпуно изгубе у поплави парцијалних, сумњивих, недовршених, страних, идеолошких и једностраних вредности, и свођења разуђене мреже друштвених вредности на основне вредности преживљавања и очувања елементарних услова личног и националног достојанства.
Али крајњи резултат, за оне који су подвргнути и прошли санкције, јесте далекосежан иако такође и непредвидив. Иако опсада непосредно учвршћује status quo ante и осећај припадности са њим, и повећава друштвену хомогенизацију, она посредно, исцрпљивањем, осиромашивањем, условљавањем и, нарочито, стварањем одређене слике о опседнутима код оних "споља" по инерцији производи окамењивање негативних ставова према онима "унутра". По тој истој инерцији се ти вредносни ставови могу затим преливати и "унутра" и имати мање или више деструктивну функцију за очување кохезије и спремности да се вредности које се бране заиста и одбране. Процес ескалације који настаје поскупљује укупан друштвени трошак социјалне кохезије и њеног очувања.
Крсташка логика карактеристична за оправдање санкција помера границу могућег оправдања за оно што чине они који санкције примењују, подразумевајући њихово стално пооштравање. А теза садржана у том оправдавању да је оно што се чини у интересу оних против којих се санкције уводе и примењују даје погодно тле за дугорочне манипулације које производе другу морално релевантну импликацију - патернализам - као нешто оправдано сликом ("имиџом") оних "унутра" као инфантилних, некомпетентних бића ниже врсте према којима се не дугује поштовање управо зато што том поштовању на путу стоји њихово властито добро. То уноси атмосферу самопрезира, безвољности према стварним могућностима свакодневног живота и горчине изражене у подцењивању према свему у земљи уз истовремено прецењивање свега у спољашњем свету. Било шта што вреди налази се “напољу”, било каква могућност за смислени живот је дислоцирана на неко друго место, било какви циљеви који би се могли поставити губе своју вредност “унутра” и могу да је поврате само ако би се поставили и реализовали “напољу”. Све што се има и што се може губи свој нормални смисао и вредност па инструменти друштвене верификације губе своју ефективност и постају нестварни (на пример, социјално напредовање у кључним сферама живота, политици и бизнису, добија ознаку нечег нечасног и негативног).
Па ипак, упркос овом свеобухватном осећају беспомоћности и безнађа, или можда управо због њега, било каква уверљива критика постојећег стања постаје илузорна и без икаквог изгледа на опште прихватање. Отвара се огромни простор за кохезивне силе које делују слепо и механички. Манипулација која долази са свих страна постаје апсолутно ефикасна.
Патернализам. Могућности за манипулацију коју отварају санкције води у њихову другу морално релевантну импликацију. То је патернализам. Патернализам је становиште у коме се за другога узима да није у стању да сам процени шта је у његовом најбољем или правом интересу, из чега следи да они који знају боље (“ми”) имају право или да су чак дужни да одлучују за њих, и да их наведу, манипулацијом и присилом ако информација и подука нису довољне, да ако не баш остваре оно што ће им донети срећу а оно барем да стану на трачнице које воде у том правцу. Знамо да радикалне политичке доктрине, каква је на пример она марксистичка, полазе управо од овакве тезе да многи, заправо сви осим просвећене и у ту врсту знања посвећене елите-авангарде, не знају и можда и не могу да знају шта је "права вредност" и зашто се живи, ради чега их је потребно навести или натерати на "колосек смисла".
Патернализам је у директној супротности са начелом либерализма у коме се полази од једнакости свих људи и претпоставке да свако више води рачуна о својим него о туђим интересима. Али ни либерализам, барем онај не-кантовски, није имун на оваква искушења. Тако већ код "апостола либерализма", Џона Стјуарта Мила, имамо да, иако либерализам подразумева да је свако најбољи судија својих интереса, ипак "свако" не подразумева баш све.
Мил је у први мах строги и доследни либерал: "једини циљ због ког човечанство има право да се меша у слободу делатности било ког свог члана јесте одбрана. Једина сврха у коју се с правом може употребити сила над било којим чланом цивилизоване заједнице, против његове воље, јесте та да се спречи да буду оштећени други. Његово властито добро, било физичко или морално, није довољно оправдање. Он не може с правом бити присиљен да поступи на одређени начин зато што ће га то учинити срећнијим, или зато што је то, по мишљењу других, мудро, или чак исправно. .... Једино у оном делу који се тиче других он је одговоран друштву. У оном делу његова понашања који се тиче само њега његова независност је, наравно, апсолутна..."4 Али одређење "члана цивилизоване заједнице", на које се своди одредба "свако" из тезе о томе да је свако најбољи судија својих интереса, односи се само на пунолетна људска бића "у зрелости својих способности",5 и не односи се на децу, лудаке и оне који живе "у заосталим друштвеним приликама". "Деспотија је легитиман облик владавине над варварима, подразумевајући да је циљ њихово усавршавање и да тим циљем оправдана средства стварно постижу свој циљ".6
Оваква теза повлачи једну патерналистичку политичку филозофију која може оправдати разне врсте у суштини колонијалних интервенција, али оно што је овде битно јесте да се њоме онима који су "незрели" ускраћује слобода, у својим разним видовима од слободе кретања и трговања до оне која повлачи поштовање и начелну равноправност мишљења и становишта која се износе; нека становишта су привилегована а нека отуда дискриминисана. Стављање у карантин је могућност која као логичка импликација под одређеним условима следи из оваквог становишта. А ако се карантин још назове захтевним и престижним термином "санкције" онда је отворен пут патернализму веома високог интензитета.
Снижавање моралних критерија. Трећа занимљива морална импликација, често у виду напуштања чак и основних принципа вредновања у име наводно још виших принципа, јесте једно опште снижавање моралних критерија и суспензија многих норми, очекивања па и закона.
Гледано “изнутра” то може да се тумачи као облик прилагођавања новонасталој ненормалној ситуацији, спремности да се без отпора прихвате и толеришу тешкоће у дужем временском периоду, али ово опште снижавање критерија вредновања има морално и у другом погледу рђаве последице, и "унутра" и "напољу", и код опседнутих и код опседатеља, и код оних које санкције погађају и оних који их уводе или спроводе, што се показује у прихватању нижих стандарда вредновања од оних који нормално важе.
То је такође један од показатеља да је опсада заправо један ратни чин, тактички рационалан јер обећава максимум профита уз минимум улагања: са становишта опседатеља омогућава снижавање или одлагање улагања великих напора и трошкова које би неки директни облик акције подразумевао, омогућава скривање крајњих намера и, што је можда најважније, омогућава избегавање преузимања одговорности што би у некој отвореној окупацији ипак морало на неки начин да се уради. Опсада је ратна делатност сниженог интензитета, али свеједно она подразумева снижавање и редукцију општих вредносних критерија који normaliter важе у друштву и фактичку суспензију многих од њих. (Заправо и рат се, као једна људска пракса и друштвена појава дефинише преко суспензије значајног дела нормалних закона, не само оних који важе за односе према вани него и оних који се односе на регулацију унутра).7
Иако је сврха снижавања вредносних критерија и суспензије многих норми и закона прилагођавање новонасталој ситуацији (али само са становишта оних унутра, код оних споља то функционише као бланко дозвола да се раде ствари које се иначе не раде) коначна последица је заправо снижена могућност прилагођавања јер се опсег могућих активности и променâ драстично сужава. Промене које могу бити потребне да би се извело квалитетно прилагођавање у опсади тешко могу или уопште не могу да се изведу. Санкције замрзавају статус qуо. Пошто функционишу као облик опсаде, санкције спречавају сваку значајнију промену. У току дуга времена примене санкција према Југославији постало је јасно да су оне биле један од основних разлога што у том периоду није дошло до значајне политичке и друштвене промене. Ако је поспешивање такве промене било међу циљевима санкција, а било је барем на декларативном плану, онда је њихово увођење било потпуно промашено. И више од тога, санкције су постојећем стању дале статус недодирљивости и непроменљивости који у суштини паразитира на дијалектици која постоји између промене и статус qуо-а, дијалектици која статус qуо-у даје један prima facie практички и морални примат у односу на промене али то под санкцијама постаје једно контрапродуктивно начело скоро апсолутне непроменљивости. Ово захтева извесно разјашњење.
Status quo, као једна свршена чињеница, оправдана чињеницом свог постојања и претпостављеним постојањем разлога који су до тог стања довели у прошлости, фактички ужива примат у односу на било коју могућу (или само замишљену) промену. Било каква промена захтева оправдање, док са очувањем status quo-а то није случај. Његово оправдање садржано је у самој чињеници да то јесте стање ствари које не само да постоји као једна чињеница у стварности него је и произведено претходним одлукама које су биле засноване у неким својим разлозима који су у тренутку одлучивања били прихваћени као одлучујући разлози у процесу доношења одлуке. Ти разлози су инкорпорисали сврху настајања, односно стварања тог стања ствари, а чин њиховог прихватања је постао чињеница прихваћености тих разлога, чињеница која је тако ушла у инвентар чињеница које такође постоје као део стварности. Тако је постојеће стање део текуће стварности а разлози који су га произвели су уграђени у ту стварност, и они латентно важе и даље, као легитимација постојања тог стања. Да би се оно, то стање, променило, потребно је навести нове разлоге који претендују да буду јачи од оних који су били у основи стварања постојећег стања. Дакле, између status quo-а и промене постоји одређена асиметрија.
Међутим, ова логика моралне асиметрије између постојећег стања и неке, било које, (замишљене) промене стоји само под претпоставком да промена има prima facie шансу на разматрање. Она се може показати као ирелевантна и само зато што је немогућа, али то се не може унапред знати. Промена такође може, након адекватног испитивања разлога за и против, да се испостави као непожељна или прескупа, што ће опет сачувати постојеће стање. Али она мора бити начелно могућа, односно разлози за њу морају да се узимају као стварни разлози са стварном мотивационом снагом, а не само као предмет замишљања, маштања или прижељкивања. Ако промена није могућа не због тога што је фактички немогућа или што разлози за њу не надвладавају разлоге за status quo ante, већ зато што се ти разлози, у епистемолошком смислу можда привремено као у случају ванредног стања или опсаде, не могу узимати као релевантни и њихова разложна снага не може да се разматра као могућа основа за одлучивање, онда је status quo потпуно укопан и замрзнут, и нема никакве »дијалектике« између разлога за промену и разлога против ње.
У таквој ситуацији теза о prima facie примату постојећег стања губи свој смисао. Нема смисла да се испитује оправданост промене ако је промена апсолутно, или скоро апсолутно, немогућа. Људска интерференција добија статус природне непремостиве природне препреке, и више нема слободе да се разлози за успостављање постојећег стања уопште разматрају. Постојеће стање је изгубило своју prima facie предност, уместо тога оно има само фактичку предност која опстаје можда само зато што у ванредном стању није примерено и допуштено потезати било какве разлоге за промену. Привид легитимације постојеће стање добија из претпоставке да ће ти разлози ипак добити своју прилику једном у некој неодређеној будућности за коју се само начелно узима да ће доћи, када ванредно стање прође и када се сукоб реши.
Стварна могућност промене је међутим услов легитимности постојећег стања: да је промена могућа али се не дешава, јер разлози на основу којих је успостављено постојеће стање (још увек) имају довољно снаге да превладају разлоге за промену. Ако ове могућности нема онда разлози више нису делатни као разлози, већ нешто друго одлучује уместо њих. Ванразложна снага услова за успостављање критеријума вредновања као и снага самог таквог вредновања искључује разлоге за процењивање шта је боље а шта није јер је одлука већ донесена. Али, може се приметити, она је донесена и у свакој (институционалној) чињеници (или скупу таквих чињеница) садржаној у било којем постојећем стању, због чега и имамо асиметрију између постојећег стања и могуће промене. Разлика је међутим у томе што је у нормалном (мирнодопском) постојећем стању капацитет слободе да се артикулишу и потегну нови разлози сачувана, као и могућност да ти разлози стварно могу надвладати разлоге за status quo.
Ова стварна могућност промене је услов за могућност важења разлога, у њој је заложена делатна моћ разлога. Важење разлога захтева цело поље могућности њиховог важења, иначе они не важе (него нешто друго важи уместо њих). Из овога произлази да је у променама садржан пун нормативни капацитет садржаја разлога, њихов максимум, па вероватно и њихов оптимум, што значи да је сваки status quo несавршен и непотпун и да може да се поправља. Морална асиметрија између разлога за постојеће стање и разлога за промену, која даје prima facie примат постојећем стању, односи се само на чињеницу да су разлози за постојеће стање већ прихваћени и употребљени (у одлучивању шта ће бити случај), те да су они у некој мери верификовани, и да је степен неизвесности у њиховој валидности и квалитету нешто нижи него код разлога који тек треба да се провере. Асиметрија не искључује промену, само јој ставља једну аксиолошку препреку које не би било када би разлози за промену и разлози за постојеће стање били потпуно равноправни, али у том случају не би било ничег стабилног и сталног у свету који своје постојање артикулише у протоку времена које потпуно отвара могућност за промене и разлике.
Оно што асиметрија стварно садржи јесте захтев озбиљности када је у питању промена, захтев који начелно није актуалан у чињеници прихватања постојећег стања (али је требало да је био присутан у чину одлуке да се то стање направи). Чињеница прихватања постојећег стања и чин прихватања намераване промене нису на истом нивоу, и ова разлика је у значајној мери аналогна разлици између одбране и напада: status quo се брани, промена по дефиницији напада.
У овом смислу санкције представљају фактор који онемогућава промену, јер замрзава постојеће стање. Промена нема реалну шансу, она се пребацује у сферу замишљања и маштања, status quo добија непринципијелно покриће. У разлозима за једно и за друго дешава се цепање на евалуативну и нормативну димензију, прва се претвара у пуки теоријски конструкт и предмет имагинације (шта би се све могло оправдати, шта је најбоље у домену замисливог) и у стварном одлучивању потпуно потискује, а друга се редукује на само део разложног капацитета уз поједностављено искључење свих алтернатива (ишчитавање шта је већ одлучено, што је извор обавезе са дефинитивношћу која је свршена чињеница, и о чему нема шта више да се одлучује). Социјална кохезија, неопходна за постојање било ког друштва (и заправо било ког колектива који има неки идентитет)8 постаје питање опстанка и инвестира свеукупну нормативну снагу и сваку нормативну претензију искључиво у постојеће стање. Нормативни капацитет садржан у разлозима за промену постаје фиктиван, и резултат је опште аксиолошко снижавање вредносних критеријума, не само моралних него и критеријума корисности, ефикасности, подобности, изврсности. Све одлуке су већ донесене, остаје само да се оне изврше, да се брани постојеће, оно што је одлучено. Слобода је редукована на одбрану, спремност да се трпи много и дуго је велика али спремност да се критикује и налази кривица се у потпуности лоцира у напад и његовог носиоца. Статус qуо је фиксиран, замрзнут, у рефлексу непосредне одбране. Ова непосредност хомогенизује и запречава свако посредовање, што у крајњем одлаже и спречава излаз из сукоба и његово решење.
Али статус qуо који се опсадом чува и брани и не мора бити, као што по правилу и није, неки стварни status quo ante, неко квалитетно од раније успостављено и законито постојеће стање, већ неки, затечени, можда тог тренутка или у неком непосредно претходећем времену ad hoc успостављени, у ситуацији суспензије закона и квалитетних (виших) очекивања створени нови status quo, неко ратно, полуратно или псеудоратно стање за које није пожељно да траје или да трајно опстане али у опсади, нарочито ако она потраје дуже време, постане толико "нормално" да из њега после (ако то "после" уопште дође у неком релевантном року) није лако ни једноставно изаћи. Поједностављивање и снижавање вредносних критерија уз апсолвирање од одговорности свих који су на било којој позицији моћи, како за долазак у ситуацију да се буде нападнут или стављен под санкције, тако и за неспремност или неспособност да се из ње изађе, представљају важну негативну ставку у стварном учинку санкција.
Крајњи резултат је очај и пометеност о томе шта треба да се ради и запреченост да се у одговору на то питање пође од неких општеприхваћених, колективних, параметара. Једног тренутка то стање колабира у нешто што изгледа као директна издаја а заправо је само лутање у ништавилу одсуства општих критерија и заједничких вредности. У таквом тренутку уместо победе и пораза, као природног краја рата, имамо безусловност предаје и потпуну конфузију како у погледу онога што се десило тако и у погледу критеријума који се могу употребити да се процени шта (је) то коначно значи(ло).9
Општи пад нивоа моралне свести. Четврта занимљива и морално релевантна импликација опсаде јесте морални или квазиморални пристанак на нижи аксиолошки ниво који карактерише или представља увод у стање пасивне, сервилне или (у хегеловском смислу) ропске свести. Социјални услови који се стварају у стању опсаде, узбуне, кризе или рата, мењају природу међусобних односа људи, мењају садржај, ниво и природу очекивања и постепено али константно разарају међусобно поштовање као општеприхваћени друштвени стандард. Могуће је да неприлике и искушења таквог стања дају шансу за испољавање и оног најбољег у људској природи, што можда без такве прилике никада не би постало видљиво (право пријатељство, истинска љубав, доказана лојалност или поузданост, итд.), али је сасвим очигледно да та шанса иде више на страну испољавања оног лошег и рђавог у тој природи. Опште осиромашење је неизбежна последица примене санкција, што води у снижавање нивоа очекивања, како од себе тако и од других. Старе норме, остатак прошлих »бољих« времена, све више губе упориште у реалности и бивају перципиране као идеалистичке, утопијске, или таквим постају. Поузданост у себе и очекивања од других се смањују, што урушава осећај и перципирану вредност одговорности и води општем паду поверења (када су у питању очекивања да се држе обећања, поштује дата реч, итд.). Одређење части и достојанства се под притиском прилика мења, и настаје све већа толеранција зла. Ово природно производи учесталост сукоба, уз смањење ресурса за њихово решавање. Разочарање, резигнација, малодушност, осећај беспомоћности и очај резултоваће у једном стању помирености са лошијим и рђавијим који ће се испољити као један пад нивоа моралне свести.
То стање може бити веома пожељно са становишта јефтинијег постизања ефикасности у реализацији прве две импликације санкција - манипулације и патернализма: манипулација се лакше изводи а патернализам лакше оправдава ако се има посла са сервилним послушницима, са мазохистима или са резигнираним очајницима. Ономе ко врши опсаду тако се откривају далеке перспективе разарања и уништења које иначе не би могао да достигне без манипулације и патерналистичког оправдања, које опет не би имао ако не би постигао стање свести у коме се томе не пружа отпор, или је отпор неуверљив, или се лако може приказати као неуверљив.
У сваком случају на плану оправдавања уштеде су огромне, а ако је ситуација таква да су неки поступци забрањени или високо непожељни према регулама тренутно важеће светске идеологије онда се ти поступци можда могу и реализовати само ако су замотани у привид неких других поступака који се лакше оправдавају. Не може се можда отворено прокламовати циљ освајања, поробљавања или уништења, али се све то може поднети као узгредна (колатерална), стварно или наводно ненамеравана, последица делатности помагања онима којима се, зато што пружају отпор, не може помоћи. Све то онда може да се оправда и као праведна казна за њихову некооперативност и њихову неспремност да буду добри и подобни. И циљ је постигнут и није плаћена висока (реална) цена и имиџ демократије и добронамерности је очуван, па се може очекивати чак и захвалност. Јер ако роба бијете, онда то свакако чините за његово добро; другачије се то не може уклопити у идеолошку схему објашњења по којој су моћни самим тим и добри. Награда ће бити да престану да вас бију.
Тако се укидање санкција представља као успех и добитак, па онај ко санкције укида може да без икаквог сопственог улагања добије оно што се за то укидање у том тренутку може добити, дакле да за ништа добије нешто.
Наравно, укидање санкција јесте нека врста спасавања, али доживљавати то као награду представља симптом управо оне врсте ропске свести која указује на онај морално веома спорни пристанак, који повлачи преузимање одговорности за објективне последице туђих поступака као моменте властитих заслуга и кривица. Заслуга и кривица мењају место ако се пораз узима и доживљава као победа. На чудан начин, појачавајући мистичну моћ владајућег режима, ово повлачи ефикасно пребацивање очекивања бољег живота у неку далеку будућност и једно стање рђавог презентизма у коме се све одлаже, ништа не предузима “сада” а да притом то “сада” у потпуности конзумира смисао и вредност текућег, стварног, живота. Осећај стварности се губи, парализујући процеси самозаваравања уводе маштање и wishful thinking уместо одлучивања и делања, прокламована “стварност” и актуална стварност замењују места. Неспособност да се прихвати пораз (или оно што се, често произвољно, перципира као пораз), ad indefinitum одлагање признања и прихватања пораза, и фикција о непобедивости, имају онеспособљујући учинак на могућност прилагођавања и снагу да се преживи криза. На крају илузија победе повезана са дугорочним изнурујућим учинцима самообмањивања и веровање у фиктивну слику стварности ће радикално отежати излазак из овог стања моралне и друштвене кризе.
Ескалација насиља. Пета, можда морално и најзначајнија, импликација опсаде, поготово ако је ова скривена и по обиму тако велика као што је то био случај са санкцијама против Југославије, јесте општа ескалација насиља, у свим правцима. То није ништа необично с обзиром на снижавање критеријума вредновања, а и други поменути моменти по природи ствари имају тенденцију да индукују насиље. Појављује се једна клизава падина на којој нема уобичајених демаркационих линија разграничења на којима се обично стаје и то омогућава да степен присиле и по себи непријатних и неисправних поступака има већи изглед на изведивост, успех или чак оправдање.
Опсада као ратни чин и, заправо, casus belli отвара разне могућности за ону огромну ескалацију насиља која карактерише рат (ако нпр. опседнути процени да има могућности за успешну одбрану која као таква, по логици ствари, не може бити ништа друго него узврат). Али и без тога она отвара могућности за разне облике насиља, не нужно увек директног или физичког (може то бити и политичко, културно, ментално, духовно, и какво све већ не насиље), али већ само снижавање вредносних критерија пружа допуштење и скоро да, узимајући у обзир људску природу, представља позив да се чини нешто што се иначе не би чинило из простог разлога што не би могло да се чини без одговарајуће велике цене ако би била запрећена адекватна казна. Разноврсност тако индукованог насиља може бити заиста велика, од институционалног насиља које произлази из разних забрана и њима дефинисаних облика ограничења слободе, забрана које су и велике и многобројне, па до бескрајно разноликих, сасвим непредвиђених и случајних, али ништа мање рђавих и понижавајућих облика који се појављују као узгредна и по свом одређењу случајна последица тих забрана и ограничења. И, наравно, ту је огромна количина насиља које произлази из енормно повећане могућности директног принуђавања.
Ограничења која санкције уводе за трговање и транспорт принуђавају људе да улажу огромне напоре да би остварили сасвим уобичајене циљеве. Неизвесности, како у погледу трајања тако и у погледу изгледа на успех, представљају додатни притисак. Психолошки то постаје све напорније, иако се стиче утисак да је то нешто што може да се научи и да се на то навикне. Одсуство поверења које прати ову неизвесност и индукује очај и осећај беспомоћности производи разне видове примитивног опскурантизма. Политичко насиље добија скривене облике, сакривене у атмосфери опсаде, и неизвесности и страха који је прате, и спречава не само значајну политичку промену него и одбрану од елементарног насиља. Али насиље добија најразличитије облике, од институционалног насиља до појединачних некажњених случајева директног насиља. Ова ескалација је резултат одсуства нормалног друштвеног живота. Део насиља настаје због повећане директне принуде коју власт врши над грађанима, што је резултат нужде да се због оскудица у основним животним потрепштинама (нпр. гориву) уведе рационисање, што за последицу има драстично ефективно ограничавање разних слобода. Санкције омогућавају властима да повећају репресију над становништвом и да то оправдају нуждом опсадног стања, што је оправдање које у великој мери делује убедљиво. Иако се ниво правне принуде на једној страни снижава, општи ниво принуде и насиља се повећава.
Континуирано и арбитарно редефинисање услова за коначно скидање санкција.
Као што видимо све ове импликације дају једну слику драстичног одступања од нормалног законитог (мирнодопског) стања у држави и друштву, и у том смислу оне су посредан доказ тезе да санкције представљају облик опсаде и према томе неку врсту ратног чина.
Али то се нарочито види из једне појаве која, иако строго говорећи исказује важан аспект природе санкција, сама није импликација санкција већ више једна њихова особина. То је тешкоћа, и заправо немогућност, да се прецизно и унапред дефинишу услови за њихово скидање. Ти услови би, по претпоставци да санкције представљају неку врсту казне на основу одлуке која личи на неко квази-судско решење, морали одмах да се прецизно одреде и буду видљиви у тренутку њиховог проглашења. Осим тога, требало би да постоји неки ауторитет који стоји иза проглашења санкција, као једног облика “казне”, као и да то проглашење буде јавно формулисани захтев, образложен и у јавно објављеним разлозима за увођење, прибављеном у јавном консензусу око тих разлога, као и у јавно прокламованим условима које је потребно задовољити да би се санкције дефинитивно скинуле. Тај ауторитет би требало да обезбеди извесност да ће санкције заиста и бити скинуте оног тренутка када се постављени услови испуне. Али то није тако, и то је оно што је заправо било непосредно видљиво и што се подразумевало од самог почетка.
У извесном смислу то је у логици деловања санкција: и независно од тога да ли би оне требало да буду резултат неке квази-судске одлуке, дакле и када су схваћене као политички чин изнуђивања неких уступака и остварења неких циљева, санкције морају на почетку да имају свој прецизни декларативни захтев. Без тако дефинисаног захтева њихова уцењивачка и принуђивачка снага не би могла да се конституише. Није ствар само у томе да се увођење санкција тешко може оправдати без постављања прецизних циљева који треба помоћу њих да се постигну, већ пре свега у томе да је прецизност тих циљева услов њихове спроводивости, односно ефикасности у спровођењу. Никакви циљеви се не могу остварити ако нису постављени а код санкција ти циљеви, односно барем неки од њих, морају да се поставе јавно или барем толико јавно да другој страни буду јасно и прецизно познати. Али тако је, у извесном смислу, и у рату: ви не откривате свом непријатељу какву стратегију и тактику ћете користити у остваривању својих циљева, и то може укључити и то да не откривате који су вам (крајњи) циљеви, али не можете деловати на њега ако му не "откријете" да је нападнут, тј. ако га стварно не нападнете.
Тако је и овде, постављени циљ се остварује тако што се каже шта се тражи, и онда се тај циљ изнуђује. Али шта се може поставити као циљ, шта се може тражити? Очито само оно што се перципира као нешто што се може остварити. Рационално је да се само то тражи, јер ако се тражи више онда се то не може остварити и тако се уз неуспех који следи угрожава и сопствени кредибилитет а тиме и могућност да се оствари и оно што би могло да се оствари. Ефикасност и учинак, односно успех, су ту круцијални - њиме се потврђује моћ која стоји у основи претпостављеног права да се нешто тражи. Ако те моћи не би било, онда бисмо имали посла са нечим сасвим другим - са жељама, замислима, описима идеала, тумачењима да је нешто овако или онако или да би тако требало да буде, итд., али не би могло бити стварних и делатних санкција. Та моћ ће, и то је једино рационално, тражити максимално колико мисли (или перципира) да се може остварити, али исто тако је рационално да не иде испод границе онога што је оствариво или што се мисли да је оствариво. И онда стално мењање услова за скидање санкција не може бити ствар само неке претпостављене почетне неискрености. Те "неискрености", ако се тако касније перципира, не би било да је на почетку било више моћи - рецимо да се није морало обазирати на мишљења савезника или да се није морало "превише" правдати тај поступак.
Па опет би се морали поставити додатни циљеви онда кад се за њих отвори простор. То је ствар логике одлучивања: остварење једног циља чини могућим постављање неког другог циља који дотле није могао да се постави не зато што би било "пуно одједном" (све је ту не само пуно већ и превише - за оне које погађа, као што је увек премало за оне који траже), већ зато што у тој почетној позицији тај циљ није био остварив. Али кад се први циљ оствари, онда се отвара могућност за неки други циљ. Кад се постигне једно отвара се перспектива да се постави и други, даљи, циљ који дотле и није могао да се постави јер је било бесмислено постављати га пошто није било услова да се он оствари. И онда би било потпуно нерационално одустати - јер то сада личи на одустајање на пола пута. Ништа не мења на ствари да је у почетку та тачка била перципирана као крај пута: сада се види да је она на пола пута! И онда се креће опет из почетка, са могућношћу да се отвори прилика за остварење неког трећег, па онда четвртог, etc. циља. И тако иде све док се могућности отварају. Докле ће се оне отварати?
На то питање се не може унапред одговорити зато што је то емпиријско питање. Могућности ће се отварати док се не исцрпе. А све док се могућности не исцрпе биће нерационално одустајати од постављања нових циљева. Јер, разлог за постављање другог циља је исти онај разлог који је био да се постави и први циљ. Било би апсурдно одустати од тог другог циља након што је постигнут први, јер би то у неком смислу значило одустајање и од првог циља: ако је разлог да се постави први циљ био довољан да се тај циљ стварно постави, и ако се нису промениле околности, пре свега ако и даље постоји могућност да се још тражи, онда разложна снага и даље делује истом снагом. Јер, кад се неки циљ оствари - а он је постављен као нешто што се хоће, а не нешто што се тек жели10 - онда се вероватно отвара могућност да се, тада, још нешто може хтети (што је пре тога било само у домену жељеног), и показаће се да је немогуће да се од тога просто одустане само зато што није постављено за циљ у неком претходном тренутку, у коме се то није могло хтети јер је та могућност отворена тек постизањем оног претходно постављеног циља. Притом - није, или бар не мора бити, унапред јасно шта је тај други могући циљ чак ни у смислу шта он може бити, што је одраз те емпиријске ситуације: отворености, тј. неизвесности, која је карактеристика будућности. Нелогично је не хтети нешто што се види и као могуће и као пожељно (добро), а да разлог за то одустајање буде то што је реализовано нешто друго што је изгледало (једино) могуће у неком ранијем тренутку. А ако се нешто хоће, и при том може, шта је то што треба да спречи да се оно постигне? На основу ког принципа би се овде унапред могла повући линија до које се иде осим онога који захтева да се исцрпе све могућности које се отварају да се оствари оно што је захтевано разлогом на основу кога се и почело.
Зато се може рећи да се не може очекивати да се стане кад се једном почне, и да је лако почети а тешко престати. И пошто нема унутрашње, принципијелне, препреке (да би је било она би морала бити постављена још од самог почетка, тј. не може се касније уводити нека препрека које није било раније, нпр. поштовање оних који су се дотле третирали патерналистички), а спољашње препреке не ограничавају принципијелно, онда логички гледано нема могућности да се стане док се све могућности не исцрпе, - баш као и у рату: док се не постигне победа. Нема процедуралног тока прецизно унапред утврђеног краја, што би био случај да су санкције правно дефинисане (као казна у правном смислу, која се дефинитивно утврђује у тренутку пресуде и више није подложна промени).
Ту се види да имамо посла са једном делатношћу која је много сличнија ратном него судском одлучивању. Логично је да се иде до победе, односно до оне тачке која није дефинисана на основу почетних услова већ представља пројекцију стања пожељности у контексту остваривости и прихватљиве цене, другим речима нема принципијелне могућности да се унапред одреди шта су услови, па ни коначни услови, за скидање санкција. Нови циљеви који се појављују су додуше детерминисани неким описом шта се коначно жели, као и стари, али то никако не значи да су они на неки начин били стварно постављени циљеви већ на почетку. Може се десити и да кад се све могућности исцрпе још увек није постигнуто жељено стање, али се постиже стање које је максимално блиско односно најближе могуће том опису. А може се десити да се постигне све што се жели, и онда се апстрактне "нове могућности" показују као ирелевантне, јер те могућности не конституишу нове циљеве - нема ничега више што се жели! Ви бисте могли да својим непријатељима постављате и друге захтеве који су реални у том смислу да бисте могли да их изнудите, али ако ништа више не желите од њих онда те могућности не дефинишу никакве нове могуће циљеве. Оне су само опис стварних могућности и ништа више.
Ако је овај след аргументације исправан онда то значи да се услови за подизање санкција не могу унапред спецификовати. То даље значи да њихово неспецификовање није просто злоупотреба већ је то у природи ствари, да је ту присутна једна клизава падина (slippery slope) која онемогућава да се стане на некој унапред дефинисаној тачки, и да онда, као и у сваком другом рату, мора да се иде даље, до краја, док се не изексплоатишу све могућности за које санкције могу да се употребе. (Злоупотреба је у нечему другом, у томе што се декларативно санкцијама одриче ратни карактер и негира њихова опсадна природа.) Лако је ући у ту врсту акције, али је много теже из ње изаћи, јер супротно почетном (могућем) уверењу о њеној дефинисаности и ограничености, те ограничености нема нити је може бити. То извесно иде у прилог тези да санкције (као такве) имају и ту рђаву последицу, а то није мала последица.
Питање да ли се тиме искључује fair-play и да ли је то супротно захтеву правичности се не поставља, јер се та питања своде на исправност и вредност коначног резултата, у једној потпуности утилитаристичкој калкулацији. Та калкулација би морала моћи да покаже да је постављени циљ довољно вредан да оправда рат, што по основном одређењу рата као правила одлучивања по коме победнику припада право значи да се на питање о оправданости не може одговорити унапред, супротно прокламованом карактеру санкција као (заслужене, правичне) казне. На питање о оправданости у стварима рата се може одговорити тек када се види шта се постигло, односно ко је победник у сукобу.11
Ако се страна под санкцијама успе одупрети то ће бити доказ да су оне биле неправедне; ако се подлегне то може да значи да су биле исправне. Чак се ни питање елементарне непристрасности ту не може поставити: на шта би то личило да се каже "Ви немате право да нам постављате санкције јер ми не можемо да узвратимо сличном мером". Овде се појављује важна разлика у односу на класичну дефиницију рата која подразумева иницијалну једнакост страна у сукобу. Имамо једну нову дефинициону карактеристику која повлачи да се “асиметрични” сукоби могу оправдати без позивања на принцип права али уз негацију правила рата и својства неизвесности коју то правило подразумева, управо због своје асиметричности, што је логика присутна такође и код оправдавања војних интервенција.12
Рационалност санкција управо подразумева да не постоји иницијална равноправност. Да иницијалне једнакости има ратни карактер сукоба би морао да се открије у свој својој пуноћи од самог почетка - која држава би, ако не мора, трпела блокаду својих граница и ограничења која за њену слободу и добробит из тога следе? То је у логици те врсте одлучивања, и инсистирати на томе да су санкције ипак неправичне значило би да се ономе ко уводи санкције каже да он можда није у праву. Али какве користи има од тога? Да не верује да је у праву - што се показује одлуком да започне акцију, а оправдава само ефикасношћу у постизању задатог циља - он не би ни кретао у тај подухват. Ово опет само показује да се ради о дистрибуцији моћи и претензији да се на тој дистрибуцији гради дефиниција онога што је вредно и оправдано.
***
Без претензије на коначно закључивање може се рећи да етичка анализа "санкција" показује како је то у много видова једно рђаво стање које се тешко, ако уопште, може морално оправдати. Оправдање, уколико је могуће, мора доћи са друге стране. Посебно је, међутим, занимљиво да то друго оправдање своју заснованост делимично може добити само накнадно, из резултата, али да управо тај момент истовремено ограничава могуће оправдање на тај начин да чини немогућим начелна оправдања, међу којима је и морално, која управо имају претензију да пруже оправдања за сам почетак, за отпочињање социјалних акција бојкотовања, опсађивања и других облика забрана и спречавања која тобоже и немају никаквог другог оправдања осим оног које не могу имати, наиме моралног.
* Првобитна верзија овог текста објављена је под насловом „Санкције УН - једна етичка анализа", у часопису Социолошки преглед 3/1997, стр. 297-304, и прештампана у књизи Економске санкције УН: Упоредна анализа и случај Југославије, приредили М. Прокопијевић и Ј. Теокаревић, Институт за европске студије, Београд 1998, стр. 191-202. Нешто проширена и унеколико прерађена америчка верзија тог текста, урађена у сарадњи са Александром Јокићем, објављена је затим, под насловом "The Ethics of International Sanctions: The Case of Yugoslavia", у часопису Fletcher Forum of World Affairs Journal, Vol. 4. no. 1. Spring 2000, pp. 87-101 и у целини прештампана у: Guild Practitioner, Vol. 57, no. 2 (Spring 2000), pp. 107-119. Последњи одељак ове верзије, опремљен за независно публиковање, изашао је у часопису International Peacekeeping, Vol. 9, no. 4/2002. Већи део тог материјала, у повратном преводу Милана Брдара, објављен је такодје у књизи Александра Јокића Где се крије грешка?, 2005. године. Текст је затим, у овој својој последњој верзији, прештампан у књизи Сецесија, транзициона правда и помирење, Службени гласник 2009. Грешком која је настала у техничкој припреми за штампање ова фуснота је изостављена уз одговарајући наслов поглавља у тој књизи. Уместо тога уз овај текст је, на стр. 137. тамо, поновљена фуснота са стр. 81 која је, исправно, ишла уз мој текст о сецесији.
1 Ова блокада је била конципирана активно, као директно спречавање поменутих активности са било ким, и са трећим странама, а не пасивно, као уздржавање од тих активности од стране уводилаца санкција, што би било пасивно кажњавање ускраћивањем бенефиција које се измичу кроз ово уздржавање и такође могло имати учинка на производњу жељене промене али без директне конфронтације. У том смислу то није био бојкот, поступак који би било лакше оправдати са либералног становишта, већ је од почетка имао облик опсаде.
2 Ова антиципација промене имена државе, промене која ће се десити целу деценију касније, је свакако занимљива. У том тренутку термин “Југославија” је још увек фигурисао као званични назив државе која се ставља под санкције.
3 Овај елемент обавезности подразумева радикалну редефиницију појма “одбране”, искључујући из домена легитимности одбране неке циљеве који нису у складу са подразумеваним садржајем ове (новоуспостављене) очигледности, забрањујући да се неки политички идеали (нпр. Југославија) уопште бране.
4 J. S Mill, On Liberty, u: J. S. Mill, Utilitarianism, On Liberty, Essay on Bentham, ed. by M. Warnosck, Collins/Fontana 1971, p. 135. Такође Џон Стјуарт Мил, О слободи, Филип Вишњић, Београд 1988, стр. 43-44.
5Ib.
6Ib. p. 136. Наш превод стр. 44.
7 О томе в. моју студију "Рат као појава и као пракса", у књизи Морал и наше време, Службени гласник, Београд 2005, стр. 157-173.
8 За питање идентитета, индивидуалног и колективног, в. Ј. Бабић, “Слобода, живот и тајна идентитета”, Theoria 2/2007.
9 Тако је на Мелосу, како сведочи Тукидид, опсада завршена не одлуком о предаји или освајањем града већ издајством изнутра: “...и како је било издајства изнутра Мељани су се безусловно предали...”. Cf. Thucidides, History of the Peloponesian War, tr. by Rex Warner, Penguin Books, 1985, p. 408.
10 То је разлика аналогна оној коју има у виду Б. Вилијамс кад разликује "language of aspiration and wish" и онај "of obligation and decision". Cf. B. Williams, “Is International Rescue a Moral Issue”, Social Research, Vol. 62, no. 1, Spring 1995; наш превод, “Да ли је међународно спашавање морално питање”, Theoria 1/1998, стр. прештампано у: Ј. Бабић & П. Бојанић, Хуманитарне војне интервенције, Службени гласник, 2008. В. такође, моје текстове “Срећа и морал” (Филозофски годишњак 20/2007), “Тумачење и вредновање” (Theoria, 4/2011).
11 Питање о правичности рата се може поставити и другачије: да ли је (неки одређени) рат правично средство за постизање неког циља. Али у правилу рата се фактички прихвата, као конститутивни принцип, да победа носи право. То значи да се не зна унапред ко је победник, иначе би то правило било апсурдно: ако би постојала страна која по дефиницији губи – јер, нпр., нема право на победу – онда би та страна била дужна да у рат не улази (било да се брани или да напада) већ би имала дужност да се преда, исто као и преступник у тренутку хапшења, јер у том случају нема претпоставке о иницијалној једнакости права као претпоставци начелне правичности победе на основу чина прихватања тог правила. Чин прихватања правила (нпр. одлука о одбрани од агресије), који конституише његово важење, искључује да се на питања о правичности целе акције може одговорити унапред. У принципу ова логика функционише слично као и код обећања, као извор обавезности коју производи једно конститутивно правило у оквиру једне дате институције која се слободно прихвата. В. Ј. Бабић, “Метаетика”, Theoria 3-4/2006, прештампано као Поговор за четврто издање Савремене метаетике Св. Стојановића, Завод за издавање уџбеника и Службени гласник, Београд 2007.
12 В. J. Babić, “Foreign armed Intervention: Between Justified Aid and Illegal Violence”, у: A Jokić, ed., The Ethics of Humanitarian Intervention, Broadview Press, Calgary 2003, прештампано као “Страна војна интервенција: измеду оправдане помоћи и незаконитог насиља", у: Ј. Бабић, П. Бојанић, прир., Хуманитарне војне интервенције, Службени гласник, Београд 2008.
Датум последње измене: 2012-11-12 01:56:09