Борислав Гроздић

Номоканон Светога Саве о убиству у рату

ванредни професор доктор Борислав Д. Гроздић, пуковник
Војна академија, Универзитет одбране у Београду


РЕЗИМЕ

У раду се обрађује схватање убиства у рату у Номоканону Светога Саве, оригиналном и јединственом номоканону у православном свету, другачијем од свих до тада познатих, који је на основу византијских номоканона приредио свети Сава и у њега унео преко сто канонских и законских византијских списа, преведених на српскословенски језик. Убиство у рату се у Номоканону Светога Саве сматра хотимичним, намерним убиством или убиством са умишљајем. Занимљиво и значајно је да свети Сава у Номоканону изоставља став светог Атанасија Великог, који тврди да убијати није допуштено, али је убијати у рату непријатеље законито и достојно похвале, па се зато онима који се истичу у рату одају велике почасти и подижу им се споменици, који говоре о њиховим славним делима. Свети Сава уноси и истиче став светог Василија Великог, према коме војник који у рату за благоверије, односно праву веру хришћанску убије, три године не треба да прими Свето причешће. Према томе, и за оне који су „целомудрија и благоверија ради“ убили у рату, зато што су им руке нечисте, препоручује се епитимија – забрана Светог причешћа три године. Свештена лица, уколико убију, без обзира да ли у рату или не, рашчињавају се. Оценом да је убиство у рату хотимично, значи намерно убиство и да то представља грех за који следује одређена епитимија, још увек не значи да Црква апсолутно негира рат као такав и учествовање у рату. То само потврђује колико је за хришћане рат трагична ситуација, коју не могу да одбаце, да избегну или да се праве да је не виде. Обавеза хришћана је да из узвишених побуда (љубави, правде, дужности, служења) учествују у рату по нужди, али храбро, спремни на све последице које из тога произлазе. У тој тешкој дилеми, која им не оставља морални излаз са „чистим рукама“, принуђени су на свесно прихватање неправедности, прихватање не само бремена смрти него и бремена убиства. Инсистирање на епитимији од три године значи бригу да хришћани не изгубе свест о томе да су (ако су), без обзира на ратне околности, убили човека и да је због тога неопходан известан период, макар три године, покајања и уздржавања од причешћа.


NOMOKANON ST. SAVA OF MURDER IN THE WAR

SUMMARY

The paper deals with understanding of murder in the war in Nomokanon of St. Sava, original and unique nomocanon in the Orthodox world, different from all those previously known, which is prepared by Saint Sava on the basis of the Byzantine nomocanon and who put inside of it over one hundred canonical and Byzantine legal documents, translated into serbian-slovene language. Murder in the war in Nomokanon of Saint Sava is considered wilful, intentional murder or premeditated murder. It is interesting and significant that Saint Sava in Nomokanon omits attitude of St. Athanasius the Great, who claims that is not allowed to kill, but that it is legal and deserved to be decorated to kill enemies in war, so that is why those who stand in the war were highly honored and devoted monuments, which describe their glorious deeds. St. Sava introduce and points out attitude of St. Vasilije the Great, according to which the soldier who kill in the war for holy truth and real Christian Faith, is not allowed to receive Holy Communion for three years. Thus, as well for those who killed in war in the name of their deep belief and holy truth, and whose hands are unclean, epitimija - prohibition of the Holy Eucharist is recommended for three years because of their unclean hands. Priests, if they kill, whether in war or not, are to be degradated. With judgement that the murder in war is deliberate, that is intentional murder and that it means a sin to be followed by certain epitimija still does not mean that the Church absolutely denies war as such, and participation in the war. It just confirms how much the war is tragic situation for Christians, but situation that they can not reject, avoid, and pretend that they do not see it. The obligation of Christians is to participate in the war with high ideals of love, justice, duty and service if there is the need, but bravely and ready for all related consequences. In this difficult dilemma, which leaves them without a moral way-out with "clean hands", but where they are forced to consciously acceptance of injustice, and acceptance of not only burden of death but also burden of murder. Insisting on a three-year epitimija demonstrate a care that Christians should not lose awareness of the fact that they (if they) killed a man, regardless of the circumstances of war, and due to that a certain period is necessary, at least three years, of repentance and abstinence from communion.


УВОД

Стање рата је једна од најтежих животних ситуација за човека, не само због физичких напора, ни због психичког притиска, нити због повећане извесности и страха од сопствене смрти и страдања ближњих, већ најпре и највише из моралних разлога због тога што мора да убија другог човека. Убија се и у другим животним околностима, али рат је, по својој природи, друштвено стање у којем су војници упућени да једни другима одузимају живот како би остварили ратну победу. Према томе, оно што рат издваја од других животних ситуација јесте да је убиство противника и непријатеља извесност и пожељност, а у другим ситуацијама то је често ствар избора човека.

Може ли човек, по савести, потпуно да оправда себе за убиство другог човека у рату? Да ли је морално допуштено убити човека у рату? Здрав разум ту не види ни проблем ни питање, као ни многе етичке концепције. Вероватно се тај проблем најзаоштреније поставља пред савест хришћана. Са духовне и моралне тачке гледано, реч је свакако о једном од најтежих питања: постоје ли околности када је хришћанину допуштено да убије човека; може ли хришћанин, чак и у рату, мирне савести да одузме живот другом човеку? То је за хришћанску – православну цркву свеактуално питање, како у прошлости, тако и данас, а свакако ништа мање и убудуће.

У потрази за аутентичним и довољно ауторитативним одговором, свесни личних ограничења, усуђујемо се да у овом раду проблематизујемо питање како се гледа на убиство у рату у највећoj српскoj рукописнoj књизи – Номоканону (Крмчији или Законоправилу)1 Светога Саве, коју је први архиепископ српски Сава, саставио почетком XIII века на основу византијских номоканона2 и у њу унео преко сто канонских и законских византијских списа, преведених на српскословенски језик, али тако да представља оригинални зборник, другачији од свих познатих. Преводом Номоканона (Крмчије) Светога Саве на савремени српски језик (до сада објављен само 1. том), под називом Законоправилo Светога Саве3, приступачан нам је тако важан и чврст духовни, канонски и морални ослонац – изворни, импозантни црквеноправни споменик, који је свети Сава поставио као темељ самосталне српске цркве и државе. За анализу схватање убиства у рату користићемо управо наведени, недавно објављени, први том Законоправила Светога Саве.

Овај сложен проблем излази из оквира само црквеноправних питања, јер има и духовну, философску (етичку), социолошку, политиколошку, психолошку и друге димензије. Размотрићемо, прво, како се у Номоканону Светога Саве третира убиство уопште (хотимично и нехотично), затим убиство у рату, друго, како је покајање прописано за убиство уопште а како за убиство у рату, и на крају, како се за почињено убиство третирају клирици (свештена лица) а како лаици (световна лица). Превасходно ћемо описати и, без претензија на целовито тумачење, опрезно прокоментарисати дух (дубоки смисао) и слово (историјску формулацију) канона у Номоканону Светога Саве, који се односе на убиство, а посебно на убиство у рату.

Канонске одредбе о убиству из наведеног номоканона упоредићемо са црквеним канонима, односно правилима православне цркве, која је са Атинске синтагме објављене 1852–1859, најбољег издања и најпотпунијег зборника канона првих 10 векова Номоканона у 14 наслова, на српски језик превео Никодим Милаш, под називом Правила православне цркве с тумачењима4. Такође, упоредићемо их и са најновијим преводом црквених канона, које је са новим објашњењима и тумачењима превео умировљени херцеговачки епископ Атанасије (Јевтић), под називом Свештени канони цркве5.

Правила православне цркве, односно писане одредбе које је Црква усвајала током неколико векова, садрже: правила светих апостола (85 канона), седам васељенских сабора (190 канона), десет помесних сабора (321 канон), правила 13 светих отаца (147 канона) и допунидбена правила. Посебно је питање, у које се овом приликом нећемо дубље упуштати, каква је пракса у Православној цркви уопште и Српској православној цркви посебно у вези са поштовањем предвиђених правила (канона) о убиству у рату.6

Значај познавања одговора на наведено, али и друга питања обухваћена и регулисана у том најзначајнијем Савином делу, најуверљивије објашњава сам свети Сава: „И сваки учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или неко други са учитељским чином, ако не сазна добро ове књиге, ни сам неће знати ко је. Али, проникне ли у дубину богонадахнутих ових књига, као у огледалу видеће и сам себе какав је и какав треба да буде, а и друге ће упутити и научити“.7 Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве из 1939. године, Номоканон Светога Саве представља наш званични канонски зборник, према томе, обавезујући за све припаднике Српске православне цркве.

Схватање убиства у рату у Номоканону Светога Саве није само теоријско и теолошко питање, већ има своје конкретне последице јер је стално отворен проблем аутентичне примене црквеног канонског предања на специфичне захтеве сваког времена и нове проблеме са којима се суочава Црква. Оружани сукоби одвијају се широм света и у њима учествује велики број хришћана и хришћанских војних свештеника. За све њих ово питање је веома важно. Из чињенице да је актуелна власт у Србији прихватила одговорност српске државе и народа и за оно што Срби нису починили у ратовима на простору СФРЈ, од 1991. године, следи потреба да изнова преиспитујемо сопствену традицију, предање, и погледе на рат и ратовање, а погледи светог Саве изражени у његовом номоканону су за православне Србе, свакако, један од најдубљих и најчвршћих ослонаца и оријентира.

Хотимично и нехотично8 убиство

Будући да је Свето писмо темељни извор црквеног права, најпре да подсетимо на библијске ставове у вези с убиством. У Новом завету налазимо Христово указивање на старозаветну заповест „не убиј“ (2 Мој 20, 13) речима: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду“ (Мт 5, 21). Осим тога, Господ Исус Христос далеко заоштрава и превазилази наведену заповест забраном чак и увреде и љутње на свога ближњега: „А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме“ (Мт 5, 22).

Иако се наведена заповест, у начелу, односи на појединачно убиство, њено важење је универзално и апсолутно, па према томе, ни рат у том смислу није изузетак. Као изузетна друштвена околност, рат није ситуација која хришћане ослобађа од заповести „не убиј“, односно, у којој она сме да се прекрши без последица.9 Из хришћанске доктрине постанка, према којој је Бог створио човека по свом обличју, следи да човек не може присвајати оно што је Божије, односно, давати себи за право да узима живот другом човеку, јер је давање и узимање живота човеку у рукама Божијим.

Свети Сава уноси у Номоканон сва правила у вези са убиством, која иначе постоје у црквеним канонима, односно правилима православне цркве, додуше са одређеним изменама.10 Уз правила, дата су и тумачења Алексеја Аристина11, што се експлицитно наводи у Номоканону.12 У Номоканону Светога Саве прави се разлика између хотимичног – намерног (умишљајног) убиства (анк. 22; Вас. вел. 8; Григ. ниски. 5), близу хотимично убиства (Вас. вел. 8; Григ. ниски. 5) и нехотичног – ненамерног (нехатног) убиства (анк. 22; Вас. вел. 8; Григ. ниски. 5). Према томе, поштовање норме „не убиј“ не односи се само на чињеницу физичког убиства, лишавања живота, већ обухвата и мотив, односно намеру. С обзиром на то о каквом се убиству ради предвиђене су различите санкције, а различито се третира и уколико је убиство починио клирик или лаик.

Према осмом правилу светог Василија Великог, унесеном у Номоканон Светога Саве, хотимичним, намерним, односно савременим правним језиком речено, убиство са умишљајем сматра се: ако ко баци секиру на некога и убије га; онај ко, потегавши мач или нож, удари некога; и разбојник, и непријатељ и онај ко због другог разлога да отров – ако умори; и жене које чедоморне траве дају, и оне које узимају.13 У тумачењу овог, 8. правила, између осталог пише: „Убиства су, дакле, једна хотимична, друга нехотимична, а нека близу хотимична. Ако ко, дакле, баци секиру на некога и убије га; и онај ко узевши мач или нож те убије некога; и разбојници, и непријатељи – једни ради богатства убијају, а други јавно хоће да убију оне који им се противе – ти се називају хотимичним убицама, јер хотимично убијају. А тако исто и оне које дају чедоморне траве како би умориле дете у утроби – и које узимају хотимично убијају. И оне које би хтеле да од неког мушкарца буду вољене, те справивши такве траве и давши му то да пије изазову помрачење његовог ума – па ако умре од те траве то се сматра хотимичним убиством“.14 Значајно је да се и убиство у рату схвата као хотимично, намерно, односно убиство с умишљајем. Став Василија Великог, према коме је то хотимично убиство свети Сава је унео у Номоканон: „И разбојници, и непријатељи – једни ради богатства убијају, а други јавно хоће да убију оне који им се противе – ти се називају хотимичним убицама, јер хотимично убијају“. Код Н. Милаша, у поменутим Правилима православне цркве с тумачењима, тај став гласи: „Са свијем је пак хотимично, нити икаквој сумњи подлежи оно, што бива од разбојника или у вријеме непријатељских ратова; јер они убивају ради новца, кријући се од суда, а ови у ратовима изводе убијства с одлучном намјером, не да заплаше или да доведу кога на прави пут, него да убивају противнике“15.

Нехотично (ненамерно) убиство и близу хотимично убиство у тумачењу осмог правила Василија Великог у Номоканону Светога Саве одређује се на следећи начин: „А ако ко потегавши камен или дрво на пса у намери да се одбрани од њега, па промашивши пса удари човека те од тога умре, убиство је нехотимично; или плод неки са дрвета жели да обори, као што је то крушка или јабука или нешто слично па, промашивши дрво, удари човека, те од тога умре, и то је нехотимично убиство; или ако ко, желећи да казни починиоца кривице, бије каишем или прутом, те од тога умре – и тај се урачунава у нехотимичне убице. А ако ко расрдивши се, те у гневу дрветом или руком некоме нештедимице нанесе рану на смртном месту и убије га, близу је нехотимичног убиства. Јер, ако ко и не желећи да убије онога који се са њим свађа, учини то, желећи само да му нанесе увреду, а никако (не) и да га убије, али показује се да је и страшћу јаросном обузет, те пошто због тога нештедимице нанео човеку тешким дрветом рану, и убио – то већ није потпуно нехотимично убиство, него је близу хотимичног.“16.

У Номоканон Светога Саве унесено је и 43. правило Василија Великог: „Онај ко удари некога на смрт, било да је сам почео, или бранећи се, убица је“17. У тумачењима овог правила наводи се да се убицом сматра онај ко, расрдивши се, у гневу, нанесе некоме рану и убије га, било да је први почео или је ударен, па у жељи да се освети усмрти другог. А да ли је хотимично или нехотично убиство разлучиће се према предмету којим је ударио, односно да ли је то било мачем, дрветом или нечим другим. На овом месту опет се указује на поменуто 8. правило Василија Великог, уз чију помоћ се може расудити о каквом убиству се ради.

Указивање на разлику између хотимичног и нехотичног убиства у Номоканону налазимо и у канонској посланици светог Григорија, епископа Ниског, упућеној Литоју, епископу мелетинском.18 На Петошестом (Трулском) васељенском сабору, правилом 91. као убице су оквалификоване и „жене које узимају отрове да уморе децу у својој утроби, и оне које им те дају“19.

Епитимија за убиство

С обзиром на намеру с којом је убиство почињено, у Законоправилу су предвиђене различите санкције, односно епитимије (запрећења). Према православном схватању, под епитимијом се подразумевају одређене мере које предузима духовник (свештеник) према покајнику (било да овај добија или не добија опроштај грехова), углавном са циљем да се постигне духовно оздрављење, као и да се покајник заштити од духовног зла и сваког могућег понављања греха. Према томе, епитимија није казна која би требало да задовољи нечију увреду или да умилостиви увређену Божију правду, него је то лековито средство које треба да пробуди свест онога који је починио одређену повреду канона и обезбеди душевно оздрављење грешника кроз духовну борбу покајања.

Исповедници – епископи и свештеници (презвитери) имају право, које апостолским прејемством потиче од самог Господа Исуса Христа, да опраштају или задржавају грехе оних који се кају: „Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн 20, 23). Будући да неки греси који се исповедају нису за разрешење, исповедници по благодати Духа Светога просуђују и процењују тежину сваког исповеђеног греха, као и степен покајања који се испољава. На основу тога неке теже грехе могу „задржавати“ извесно време, одређујући обавезно и духовни лек за достојно покајање. Управо то „задржавање“ некога греха и прописивање духовног лека и чини саму суштину појма „епитимије“.20

Тако још у III веку, у 11. правилу канонске посланице светог Григорија Чудотворца, говори се о покајној дисциплини и четири степена „оних који се кају“, а то су: 1) плачући покајници, 2) слушачи (побожног садржаја који се чита), 3) они који метанишу и клече и 4) они који присуствују богослужењу заједно са осталим верним.21 У Цркви је до 391. године практикована „јавна исповест“ (јавно, пред свима у храму, исповедани су греси), па је и „кајање“ било јавно, као и саме епитимије. Цариградски патријарх Нектарије укинуо је јавну исповест и од тада постоји само појединачна тајна исповест. Најстарији епитимијни канони приписују се цариградском патријарху Јовану Постнику (582–595). Његова правила прописују пост, молитву, суву храну и одређују на дуже време, зависно од преступа, молитву, милостињу и друго – за преступе, као што су: отпад од вере, чаробњаштво, прељуба, недржање заклетве, блуд, раскопавање, односно скрнављење гробова.22 Од VI века, кад су (из оправданих разлога) укинуте јавне исповести, укинути су и различити степени јавнога кајања (епитимија). Вековне плодове црквеног рада на пољу систематизовања епитимија сажео је и кратко изразио у свом епитимијном канону свети Нићифор Исповедник, патријарх цариградски (+818). Из овог номоканона 23 канона су унета у Номоканон. Свети Сава је у Номоканон унео одређења светог Василија Великог колика су и каква места епитимијама, односно запрећењима за оног који плаче, који слуша, који припада и који стоји са верницима.23

Које санкције – епитимије су за убиство предвиђене у Номоканону? Најпре, у Правилима светих апостола, односно збирци канона који су названи Апостолски канони, који су настали током првих векова историје Цркве, у правилу 66. пише: „Убица свештеник – да се извргне, ако ли је обичан човек – да се одлучи“, а одмах затим у тумачењу се наводи: „Ако који свештеник у свађи удари некога и једним ударцем убије до смрти – да се извргне због своје суровости, а ако је мирјанин – да буде одлучен“.24 Према томе, уколико клирик почини убиство, без обзира да ли хотимично или нехотично, црквеним канонима је предвиђено да се рашчини. Ни рат није ситуација која клирика ослобађа такве санкције. Сматрамо да се клирик може определити да се у рату прихвати оружја, али то значи да се одриче свештеничке службе. У српској историји познати су примери клирика који су учествовали у оружаним сукобима, као што су архиепископ српски Данило II, у одбрани Хиландара од Каталонаца, Свети Петар Цетињски, супротстављајући се Турцима, поп Лука Лазаревић, у Првом српском устанку, поп, касније војвода, Момчило Ђујић, и многи други, с тим што су свештеничку службу неки прекинули, а други не.

Најстроже санкције за намерно убиство предвиђене су правилима Првог помесног сабора анкирског25. Свети Сава је у Номоканон уврстио 25 правила утврђених на том сабору, а 22. правилом предвиђено је: „Онај ко је хотимице починио убиство на крају живота да се удостоји причешћа“.26 Значи да је предвиђена санкција за овај грех – епитимија до краја живота. У тумачењу овог правила пише: „Онај ко је хотимице убио човека, све време свог живота да се каје, а на крају живота, то јест на исходу душе, да се удостоји завршнице и причести се божаственим светињама.“ 27 Правилом 23. помесног сабора анкирског за оног ко нехотице почини убиство, запрећено је епитимијом 5 година: „Онај ко нехотимице почини убиство, 5 година да се каје“.28

Само ћемо побројати каква запрећења предвиђају правила Василија Великог, а која су уврштена у Номоканон. Правило 11. регулише: „Онај ко нехотимице убиство почини, 10 година да се каје. Ово је јасно“29. У 54. правилу свети Василије отвара могућност да се запрећења за убиства према околностима продужавају или смањују.30 У тумачењима овог правила објашњава се: „Прописана дакле запрећења за хотимична и нехотимична убиства постави овај велики црквени учитељ; а да се та продужују или скраћују према искрслој потреби, повери на вољу ономе који је примио власт да везује и разрешује31. Мисли се, дакле, на свештена лица. Правило 56. гласи: „Онај ко хотимично убије, 20 година запрећење да прими, а ко нехотимично убије – 10 година; прељубник – 15 година; блудник – 7 година, а девице или црноризице, које после завета сагреше – 15 година запрећење да приме“.32 У тумачењу наведеног каже се: „Онај ко хотимично убије, а потом се покаје, 20 година да буде изопштен од светих тајни. А двадесет година овако ће се распоредити за њега: четири године дужан је плакати, стојећи ван црквених двери и молећи вернике који улазе да творе молитву за њега, исповедајући своје безакоње. После те четири године да буде примљен међу оне који слушају Божаствена писма и са њима пет година да проведе; а седам година молећи се, са припадајућима да проведе; четири године само да стоји са верницима, а да не прима причешће. Кад се те године испуне, причестиће се светим тајнама“.33 Према 57. правилу: „Онај ко нехотимично убије, десет година изопштен да буде, то јест: две да плаче и две да слуша, четири да припада, једну да стоји са верницима, а потом да се причести светим тајнама“.34, У 26 правила укратко о времену (запрећења) за сагрешитеље, у 15. правилу свети Василије прописује: „Ко хотимично убија – 20 година да се каје“; правило 17: „Ко је нехотимично убио – 12 година да се каје и свештено лице да не буде“.35

Поменуто 4. правило светог Григорија Ниског прописује: „Онај ко хоће хотимично убиство да искаје, десет година да се лиши Цркве; време од девет година да слуша Божанствена писма, стојећи са народом; девет година да припада, те тако да се причести. Али и овде постоји олакшавајућа околност уколико испољи топло покајање и сузе, тако да у сваком степену покајања буде или осам, или седам, или шест или само пет година. А онај ко је починио нехотимично убиство – ако је свештено лице, да буде одбачено од благодати, односно да буде лишено свете службе, а ако је мирјанин, запрећење за њега да буде равно са блудником ко је обичан блуд починио, односно са женама а не са животињским, нити са мушким блудником. А време се и њему скраћује топлином и трудом на покајање.“36 Исти отац, свети Григорије Ниски у 5. правилу наглашава: „Ако се одлучени разболи пре окончања времена запрећења, да се причести буде ли се нашао на умору. А ако оздрави, опет да чека наложено му време, пребивајући у том степену у којем је био и пре причешћа“.37

Убиство у рату

У вези с убиством у рату најзначајније је 13. правило светог Василија Великог, које у Номоканон гласи: „Ако војник у рату за благоверје убије, три године да не прими причешће“38, а тумачи се на следећи начин: „Убиства која бивају у рату свети оци не сматраху убиствима, јер и Атанасије Велики у Посланици Амону монаху говори да су велике части достојни они који у ратовима храброваше, и лепо је подизати им споменике који говоре о њиховој храбрости како убијају противнике и творе дело законито и похвале достојно. А ни овај велики муж не одбацује њихов суд, зато што за целомудрије и благоверије храбар убија у рату, али саветује, говорећи да је добро за таквог да три године само причешће не прими због тога што има нечисте руке“39.

Ово правило и његово тумачење у Номоканону отвара многа питања. Прво је због чега свети Сава из Номоканона изоставља став Атанасија Великог о томе да је убијање непријатеља у рату допуштено, законито и достојно похвале, већ га само помиње у тумачењу 13. правила Василија Великог. Став Атанасија Великог40 у вези са убиством у рату, који је садржан у посланици Амону монаху (у Египат) дословно гласи: „Јер и у многом другом, што у животу бива, ми налазимо разлику како кад бива: тако, убивати није допуштено, али убивати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале, и ради тога, који се одликују у рату удостојавају се великих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова славна дела“. А затим се додаје: „Таким ето начином једно исто у неким приликама и у извјесно време није допуштено а у другим приликама и у друго вријеме допуштено је и прилично“41. Свети Сава у Номоканон уноси посланицу александријског архиепископа Атанасија Великог упућене Амону монаху, али, занимљиво, изоставља онај део у коме свети Атанасије износи став да за убиство у рату не постоји одговорност и кривица, већ напротив. Такав поступак светог Саве на различите начине се може тумачити, али без претензија на потпуну извесност било ког тумачења.

Аристин у тумачењима овог правила истиче да ни свети Василије не одбацује „суд“, став, мишљење Атанасија Великог, према коме убиство у рату није убиство (убиство противника у рату „дело законито и похвале достојно“), „зато што за целомудрије и за благоверије храбар убија у рату“. Благоверије значи права вера хришћанска, односно православље. Међутим, добро је за оне који су само из наведених побуда и циљева убијали у рату да се три године не причешћују, јер су им руке нечисте.

У правилу само стоји „Ако војник у рату за благоверије убије“, што значи да се овако умањена епитимија не односи на убиства у рату из других мотива. Из тумачења је јасно да се епитимија од три године односи само на храбре, на оне који „за целомудрије и благоверије“ убијају противнике у рату, а не и за кукавице, не за оне који то чине из страха, освете, ради пљачке, који убијају заробљенике, нејач, што се све може подвести под нецеломудрије. Што би В. Соловјов рекао: „Приликом убиства зло се не састоји у физичкој чињеници лишавања живота, него у моралном узроку тог факта – у злој вољи онога који убија“. Убиство постаје зло тек онда када се оно врши из мржње према човеку, када се чини из злобе, зависти, користољубља, а не када се убија борећи се и жртвујући свој живот, за друге, за правду, за истину.

Да је у Номоканон Светога Саве 13. правило Василија Великог и његово тумачење дато у специфичном облику види се уколико га упоредимо са истим у Правилима православне цркве од Н. Милаша: „Убијста у ратовима нијесу оци наши сматрали за убијства, снисходећи, како се мени чини, браниоцима скромности и благочастија. У осталом врло би добро било посавјетовати да се такви, пошто су им руке нечисте, за три године уздржавају од причешћа“42. Атанасије (Јевтић) канон 13. светог Василија Великог преводи: „Убиства у ратовима Оци наши нису бројали у убиства, дајући опроштај (=снисходећи), како ми се чини браниоцима чедности (=целомудрености) и Благочешћа (=Праве вере Хришћанске). Уосталом, било би добро саветовати да се они, пошто им руке нису чисте, за три године уздржавају само од Причешћа“ 43

У тумачењу овог правила код Н. Милаша налазимо да Василије савјетује да војнику не би требало дати три године причешћа, који је руке људском крвљу наквасио. Овај савјет Василијев правдао се примером старозавјетне цркве (IV Мојс. 31, 17–34)44 и тежио је да самим војницима олакша терет на души од пролића људске крви.45 Такође, у наведеном тумачењу наводе се запажања Зонаре46 и Валсамона47 да се савет Василија Великог нигде није употребљавао, већ је као мерило служио поменути став Атанасија Великог: „Убивати није допуштено, али убивати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале“. Валсамон помиње примере и неких свештених лица, „која су у ратовима учествовала и непријатеље убијала, пак ипак нијесу за то лишена била права свештенодејствовања, него су се и награда удостојавала“48.

Зонара сматра да је епитимија од три године непричешћивања „претешка за војника“, јер ће се десити да, због честих ратова, неће моћи читав живот да се причести. Очигледно ближи ставу светог Атанасија, Зонара сматра прихватљивијим опраштање војницима убиство у рату као „браниоцима целомудрености и Благочешћа, јер, ако пустимо да варвари (=нехришћани) надвладају, онда неће бити ни благочешћа ни чедности“. Зонара сматра да препорука Василија Великог никад није држана, али је ипак била корисна у време супротстављања Црквеним предањима. Наиме, кад је цар Никифор Фока (963–969. г.) тражио да се погинули у рату прибројавају мученицима, тадашњи архијереји нису се с тим сложили, па кад цар није пристао, тада су употребили поменути Василијев канон као противдоказ цару. Валсамон додаје да је тада Свети Синод, одбивши царев предлог, тражио да и неки свештеници, и чак један епископ, који су били у рату и убили, не могу више свештенослужити, и наводили су 43. канон светог Василија, на основу којег се сматра да се и они који су у разним играма убили, „убрајају у вољноневољне убице“.49

У вези с питањем којим се бавимо занимљиво је и 55. правило Василија Великог: „Они који крену на разбојнике, ако су ванцрквена лица лишавају се благог причешћа, а свештена лица – да се извргну из чина“50. У Аристиновим тумачењима пише: „Пошто, по Господњим речима, свако ко се лати ножа од ножа ће умрети51, и они који пођу на разбојнике и супротставе им се и убијају их – под запрећењем су; па ако су дакле мирјани неће се причестити божаственим даровима, а ако су свештена лица – да се извргну“.52 Поставља се питање: да ли се овим правилом забрањује супротстављање „разбојницима“, борба против њих и убијање? Наведено правило само изражава на који начин Црква санкционише грех хришћана који су у тој ситуацији убијали. Јер, шта с онима који се из узвишених разлога „лате ножа“ спремни на највеће жртвовање, да од ножа погину, да жртвују свој живот за одбрану ближњих, одбрану отаџбине, вере и слично? Шта уколико из љубави човек прихвата погибију? Исус Христос је у Јеванђељу већ одредио плату за то – „од ножа ће погинути“. „Земаљска погибија тако остаје највиша јеванђелска 'казна' предвиђена за носиоца мача“, лепо примећује И. Иљин.53 Онај ко се прихватио мача да другога убије мора да буде спреман и да буде убијен. Отуда је прихватање мача – прихватање смрти али страх од Бога смањује страх од смрти. Христове речи да ће свако ко се лати ножа од ножа и погинути не значи апсолутну забрану „лаћања за нож“, већ упозорење шта могу да очекују они који тако чине. У војничкој заклетви се, по правилу већ приликом ступања у војску, до скора заветовало, изражавала се спремност на полагање, жртвовање живота ради одбране одређених вредности које су изнад личног живота.

ЗАКЉУЧАК

Према учењу Цркве, човек не влада тајном живота и смрти, па тако не може да узима оно што није дао, да руши оно што није саградио и што не може да сагради. Живот може одузети само онај који га може дати или не дати, који влада тајном живота и смрти. Зато онај који убија, у суштини себе поставља на место оног ко има последњу и највећу власт, посеже за Божанском влашћу.54 Према хришћанском схватању, живот јесте велика, али само једна од најузвишенијих вредности, а не и апсолутна светиња. Постоје вредности у име којих се живот може жртвовати. Уосталом, у Светом писму пише: „Онај који изгуби свој живот, спашће га“. Такође, постоје схватања према којима живот престаје да буде свет онда када угрожава други живот и да се тада може одузети живот да би се спасао и заштитио други живот.

Номоканон Светога Саве баштини највредније канонско предање о убиству у рату. Такво убиство сматра се хотимичним, намерним убиством или убиством са умишљајем. Свети Сава у Номоканону изоставља став светог Атанасија Великог, који тврди да убијати није допуштено, али убијати у рату непријатеље не само да је допуштено, већ је и похвале достојно, и да се зато они који се истакну у рату удостојавају великих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова славна дела. Уноси само правило светог Василија Великог које регулише да војник који у рату за благоверије, односно праву веру хришћанску убије, три године да не прими свето причешће. Према томе, Номоканон Светога Саве предвиђа да они који су „целомудрија и благоверија ради“ убили у рату, зато што су им руке нечисте, три године не би требало да приме причешће.

Сматрамо да је овакав став дубље на Христовом трагу од правила Атанасија Великог, да је имао великог утицаја у потоњој српској историји, као и да је и данас применљив. Хришћани морају свесно да прихвате ту дубоко противуречну ситуацију, морају да учествују у рату уколико то Црква благосиља, а уколико убију да буду спремни на наведену епитимију, како не би изгубили из вида да су, ипак, убили човека. Држава војника хришћанина може одликовати највишим ордењем за храброст и победе у рату, али он мора бити спреман на санкцију коју Црква предвиђа. Леп пример наводи свети Николај (Велимировић) када објашњава како су и нехришћански народи чували свест о светињи људског живота, па је тако код Кинеза била пракса да џелату, након што би извршио погубљење осуђеног, судија исплаћује надокнаду, а одмах после тога наређује да му се удари 50 батина, да џелат, обављајући своју дужност, не заборави да је починио убиство.

Номоканон Светога Саве за свештена лица предвиђа рашчињавање, уколико убију, без обзира да ли је убиство извршено у рату или у миру.

Црквене каноне који се односе на убиство у рату не треба поистовећивати са ставом Цркве према рату као таквом. Оценом да је убиство у рату хотимично, значи намерно убиство, и да то представља грех за који следује одређена епитимија, још увек не значи да Црква апсолутно негира рат као такав и учествовање у рату. То само потврђује колико је за хришћане рат трагична ситуација, коју не могу да одбаце, да избегну или да се праве да је не виде. Обавеза хришћана је да из узвишених побуда (љубави, правде, дужности, служења) учествују у рату по нужди, али храбро, спремни на све последице које из тога произилазе. У тој тешкој дилеми, која им не оставља морални излаз са „чистим рукама“, принуђени су на свесно прихватање неправедности, прихватање не само бремена смрти него и бремена убиства.55

Литература:

  1. Свети Сава, Законоправило, Иловички препис, изд. М. Петровић, Горњи Милановац, 1991.

  2. Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, превео и приредио М. М. Петровић, Епархија жичка – манастир Жича, Манастир Жича, 2004.

  3. Илъин Александрович Иван, О сопротивлении злу силой, Pro et contra, Айрис-пресс, Москва 2005.

  4. Петровић М. Миодраг, О Законоправилу или Номоканону светога Саве, КИЗ Култура, Београд, 1990.

  5. Петровић М. Миодраг, Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – српског Номоканона, Историјски часопис, књ. XLIX (2002), Београд, 2003.

  6. Свето писмо Нови завјет, изд. Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990.

  7. Иљин Иван, О супротстављању злу силом, ZEPTER BOOK WORLD - НИЦ Војска, Београд, 2001.

  8. Библија или Свето писмо старога и новога завјета, Београд, 1974.

  9. Милаш Никодим, Правила православне цркве с тумачењима, I-II, Наклада књижаре А. Пајевића, Нови Сад, 1895.

  10. Свештени канони цркве, превод са грчког и словенског епископа Атанасија умировљеног захумско-херцеговачког, Православни богословски факултет БУ, Митрополија црногорско-приморска, Београд, 2005.

  11. Перић Димшо, Црквено право, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 1999.

  12. Фидас Власије, Канонско право, богословска перспектива, Богословски факултет СПЦ – Хиландарски фонд, Београд, 2001.

1 О називу Законоправило, уместо Крмчија, в. М. Петровић, О Законоправилу или Номоканону светога Саве, Култура, Београд 1990, 7–39.

2 Номоканони или законоправила су мешовити зборници који обједињују зборнике црквених канона и зборнике грађанских закона, а настају из практичних разлога, да би се ове две одвојене књиге објединиле у једну. Канон је правило, чије је доношење искључиво у надлежности Цркве и односи се на веру, морал, дисциплину, поредак и друга црквена питања; закон (номос) доноси држава, уз пристанак Цркве, јер без сагласности Цркве такви закони не би се нашли у номоканону.

3 Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, превео и приредио М. М. Петровић, Епархија жичка – манастир Жича, Манастир Жича, 2004.

4 Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, I и II, Наклада књижаре А. Пајевића, Нови Сад, 1895.

5 Свештени канони цркве, превод са грчког и словенског епископа Атанасија умировљеног херцеговачког, Православни богословски факултет БУ, Митрополија црногорско-приморска, Београд, 2005.

6 Приликом исповести у једном манастиру у Београду 1994. године, Аутора овог текста свештеник је питао да ли је прошло три године од његовог повратка с ратишта и тек након потврдног одговора благословио му Свето причешће.

7 Законоправило, 204.

8 У цитатима из Законоправила Светога Саве задржан је облик „нехотимично“.

9 Занимљиво је како ову заповест тумачи Исак Асијел, врховни рабин Републике Србије: „У Декалогу (2 Мој 20, 13) налази се заповест, 'не убиј', на хебрејском lo tircah, што у преводу значи не 'почини злочин убиства'. Овде је реч о злочину убиства и стога је употребљен глагол lircoah, а не laarog, што значи убити“, Војска и вера, НИЦ „Војска“, Београд, 2000, 150.

10 То су: 66. правило светих апостола, 91. правило Шестог васељенског сабора (Трулског); 22. и 23. правило Светог помесног сабора у Анкири; 8, 11, 13, 43, 54, 55, 56. и 57. правило Василија Великог (из посланице светог и Великог Василија упућене Амфилохију епископу иконијском, и Диодору и некима другима) и 15. и 16. правило Василија Великог (из писма 26. правила укратко о времену [запрећења] за сагрешитеље) и 4. правило светог Григорија Ниског.

11 Алексије Аристин је један од најзначајнијих тумача канона, живео je у XII веку, а његова тумачења чине значајан део Номоканона Светога Саве.

12 „Излагање апостолских и отачких правила са тумачењем Алексија Аристина, ђакона и законохранитеља“, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику (Законоправило), 1, 117.

13 Наведено 8. правило светог Василија Великог гласи: „Онај ко потегне секиру на жену – хотимични је убица. Онај ко баци камен на пса, погоди човека; и онај ко, да би казнио удари бичем или прутом – нехотимични је убица. А онај ко разгњевивши се, дрветом или руком удари некога у смртно место и убије, близу је хотимичног убице. Онај ко, потегавши мач или нож, удари некога, тај је прави хотимични убица. И разбојник, и непријатељ и онај ко због другог разлога да отров – ако умори хотимични је убица. И жене које чедоморне траве дају, и оне које узимају, хотимичне су убице“, Исто, 1, 505.

14 Исто, 505–506.

15 Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, I, 360. У преводу владике Атанасија (Јевтића) овај став гласи: „И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике“, Свештени канони цркве, 464.

16 Законоправило, 505–506.

17 Исто, 525.

18 Разматрајући различите особине (својства, силе, моћи) душе, свети Григорије Ниски, на трагу и других светих отаца па све до античког философа Платона, разликује три основна својства душе: словесну, похотну и јаросну (разумни, жељни и динамички део). На слободној вољи човеку је да ли ће ове душевне способности да употребљава или злоупотребљава, односно да ли ће их користи у служби Богу и спасењу или у служби страстима и греху. Тако пишући о изопачењу срчаног, афективног дела душе, Свети Григорије у 4. правилу понавља став о намерном и ненамерном убиству: „Јаросног, односно, гневљивог, многе су изопачености. Најгора од свих је убиство, које се дели на хотимично и нехотимично“. Исто, 583.

19 Правило 91. петошестог (Трулског) васељенског сабора гласи: „И она која даје (и) она која прима чедоморне траве – убице су“, а у тумачењима пише: „Запрећењу за разбојнике подлежу – и жене које узимају отрове да уморе децу у својој утроби, и оне које им те дају“, Исто, 467. Пошто је ово посебна тема, додуше ништа мање значајна од ове којом се бавимо, на њој се овом приликом не бисмо више задржавали и повезивали је са другим канонима из Законоправила.

20 Важно је када, коме, колика и која врста епитимије се одређује. Јер, може бити погубно по душу покајника како недавање никаквог духовног лека (што се најчешће дешава), тако и давање прејаке дозе, јер је циљ епитимије да помогне и исцели, а не да погорша и убије душу. Као што би и лекар био крив и одговоран за смрт свога пацијента, било да му не да никакав лек, било да му да лек који не одговара његовој болести (сувише слаб, или сувише јак), који ће уместо оздрављења болесника проузроковати његову смрт, тако и свештеник у коришћењу епитимије. С том разликом што је одговорност свештеника утолико већа и тежа уколико је душа претежнија од тела. Шта се све може наложити као епитимија? На пример, може бити удаљавање грешника од црквене заједнице и јавне молитве, забрана Светог причешћа на неко време, што је најчешћа и најтежа епитимија, додатни пост и домаће молитве, метаније (мали и велики поклони), читање верских књига, давање милостиње, посећивање светих места и друге душекорисне радње. За теже грехе, као што су убиство, прељуба, врачање, може да се одлучи од Светог причешћа и више година. Још у апостолско време тешки грешници одлучивани су од црквене заједнице, а враћали су се у њу после извесног времена, пошто су показали искрено покајање за почињене грехе. Касније је на васељенским и помесним Саборима Црква систематизовала питање епитимија, посебно доношењем одређених правила.

21 Православна енциклопедија, књига прва, „Савремена администрација“, Београд, 2002, 36.

22 Видети: Н. Милаш, Правила, II, 499–519, Допунидбена правила светог Јована Постника, 65 правила (канона).

231. Шта је плакање? Плакање је то, кад онај ко је сагрешио стоји ван цркве и ван припрате и сваког ко улази у цркву, припадајући, са сузама моли да се помоли за њега, јер онај ко плаче избачен је и из црквене припрате, онолико времена колико му буде наложено. 2. Шта је слушање? Слушање је то, кад онај ко је сагрешио слуша Божаствена писма стојећи при царским црквеним дверима, јер онај ко слуша стоји у припрати, а унутар цркве није му дозвољено да уђе док не испуни наложене му године. 3. Шта је припадање? Припадање, односно слушање је то, кад се стоји унутар цркве, на задњој страни од амвона, док онај ко припада стоји, дакле, у цркви до (читања) Светог јеванђеља, а по Светом јеванђељу, кад ђакон узгласи: 'Сви који сте оглашени изиђите' – са оглашенима излази и тај остаје ван цркве до окончања Божаствене службе. 4. Шта је стајање са верницима? То, да (покајник) стоји унутар цркве са верницима и до окончања Божаствене службе; стоји, дакле, са верницима а не причешћује се светим даровима све док не испуни наложено му време. А по завршетку стајања са верницима, да се удостоји причешћа светим тајнама пресветог тела и пречисте крви Господа нашега Исуса Христа. Са ова, дакле, четири места свако покајање се завршава. Стога је епископ или духовни отац дужан да свако време запрећења – велико или мало – раздели на ова четири места, те тако од греха да очисти онога који се каје“, Законоправило, 549–550.

24 Исто, 1, 148. За разлику од Законоправила Светога Саве у другим зборницима ово правило се наводи под ред. бр. 65. в. Свештени канони цркве, 53. У тумачењу овог правила код Н. Милаша налазимо да се у овом правилу ради о „близу хотимичном убиству“, то јест о убиству које је неко учинио у раздраженом стању или у свађи. Уколико лаици почине такво убиство, према 11. правилу Василија Великог, одлучује се од Св. причешћа 11 година, а према 55. правилу истог светитеља за свештена лица се наређује свргнуће, као и за свако друго убиство. Валсамон у тумачењу овога правила осврће се на реч правила „једним ударцем“, те каже, „да су те ријечи нарочито ту стављене, да не би ко помислио да не мора бити свргнут клирик, ако убије човјека само једним ударцем, пошто би такво убијство могло бити и нехотичним, а клирик подлежи свргнућу ма каквим он начином човјека убио. Овдје је за свештена лица одлучни моменат пролиће човјечије крви, без обзира на околности и побуде, који су то пролиће изазвали, и то стога што пролиће људске крви у одлучној противности стоји са службом, коју свештеник у опће врши, и које је службе главна тачка бескрвна жртва у тајни јевхаристије“, Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, I , 135–136.

25 Анкирски сабор је први помесни сабор, што значи сабор на коме су били обавезни да учествују сви епископи дотичне митрополије, одржан у Анкири, у Галатији, 314. године. На том сабору учествовало је 18 епископа из Мале Азије и Сирије, председавао је епископ антиохијски Виталије. На сабору је донето 25 канона, од којих се половина односи на то под којим условима се у Цркву могу примити клирици и лаици који су се одрекли своје вере током прогона Цркве 305. године, а канони 11, 16, 17, 20, 21, 22, 23, 24. и 25. односе се на одређене моралне преступе верних, између осталих и на убиство.

26 Законоправило, 204; Правило 22. Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, I, 22.

27 Законоправило, 204.

28 У тумачењу тог правила стоји: „Ако ко нехотимице почини убиство, то таквоме убици, дакле, ово правило прописује 5 година да буде у запрећењу“, и наводи даље: „А 57. правило светог Василија таквоме прописује: 2 године да плаче, 3 године да проведе са слушајућима, 4 године са припадајућима,а једну годину да стоји са верницима, тако да после десет година прими завршницу и удостоји се причешћа“. Исто.

29 Исто, 509.

30 Исто, 530.

31 Исто.

32 Исто, 531; У 26 правила светог Василија Великог „укратко о времену (запрећења) за сагрешитеље“ прописано је, правило 15. Ко хотимично убије – 20 година да се каје, правило 16. Ко је нехотимично убио – 12 година да се каје и свештено лице да не буде. Исто, 548.

33 Исто, 531–532.

34 Исто, 532.

35 Исто, 548.

36 Исто, 583.

37 Исто, 584.

38 Исто, 509. У 13. правилу светог оца Василија Великог стоји: „Убијства у ратовима нијесу оци наши сматрали за убијства, снисходећи, како се мени чини, браниоцима скромности и благочастија. Уосталом врло би добро било посавјетовати да се такви, пошто су им руке нечисте, за три године уздржавају од причешћа“, Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, I, 367.

39 Законоправило, 509–510.

40 Свети Атанасије Велики, велики борац за чистоту православља, александријски архиепископ, непобедиви бранилац никејског православног исповедања вере у Свету Тројицу и један од највећих богослова Цркве Христове свих времена, због чега је и назван: „Велики“, „отац Православља“, „стуб Цркве“, „велика труба Истине“, „Неупоредиви борац са прве борбене линије“. Рођен је у Александрији 296. године, у грчкој хришћанској породици. Као ђакон архиепископа александријског учествовао је на I васељенском сабору у Никеји и прославио се ученошћу и ревношћу за православље. Посебно је допринео сузбијању Аријеве јереси. Управљао је Александријском црквом од 312. до 326. године. Празнује се 2. маја и 18. јануара.

41 Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, II, 330. Владика Атанасије (Јевтић) овај став преводи на следећи начин: „Јер и у другим стварима, које бивају у животу, наћи ћемо разлике по томе како бивају. Као (на пример): убијати није допуштено, али убијати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале; јер се тако најбољи у рату удостојавају великих почасти, и споменици им се подижу казујући њихове подвиге. Тако једно исто, по нечему и у неко време није допуштено, а по нечему и у прилично време допуштено је и дозвољено“, Свештени канони цркве, 447.

42 Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, I, 367.

43 Свештени канони цркве, 467.

44 Старозаветна препорука шта би требало да чине они који су убили: „А ви останите изван окола седам дана; сваки који је убио кога и *који се дотакао убијенога очистите се трећи дан и седми дан, себе и рубље своје. (*Који се дотакне мртва тијела човјечијега, да је нечист седам дана. 4 Мој 19, 11). И све хаљине и све ствари кожне и све што је од костријети и све судове дрвене очистите. И рече Елеазар свештеник војницима, који бијаху ишли на војску: ово је наредба и закон што је Господ заповједио Мојсију: Злато, сребро, мјед, гвожђе, коситер и олово. Што год подноси ватру, пропустите кроз ватру и очистиће се, али пошто се очисти водом очишћења; а што год не подноси ватре, пропустите кроз воду. И оперите хаљине своје седми дан, и бићете чисти; и онда ћете ући у око“ (4 Мој 31, 19–24).

45 Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, I, 368.

46 Јован Зонара (1081–1118) један од тројице најзначајнијих тумача црквених канона (Аристин, Зонара, Валсамон), с тим што се он не ограничава само на изношење смисла канона, већ тражи мотиве због којих је канон донет, усаглашава их, у сукобу канона о истом предмету једнима даје предност у односу на друге итд.

47 Теодор Валсамон (1143–1180) трећи коментатор канона.

48 Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, I, 368.

49 Свештени канони цркве, 467.

50 Законоправило, 530–531.

51 Мт 26, 52.

52 Законоправило, 531. Код Н. Милаша 55. правило Василија Великог гласи: „Који ступају у борбу с разбојницима, ако нијесу на служби цркве, нека се одлуче од причешћа; ако ли су клирици, нека се свргну са свога степена јер сваки, казано је, који се маше за нож, од ножа ће погинути (Мт 26,52)“, а у тумачењу се наводи: „А у 13. своме правилу Василије о убивању непријатеља у ратовима, и премда таква убијства не осуђује, ипак савјетује, да дотичноме војнику не би требало дати св. причешће за три године, јер је руке своје људском крвљу наквасио. У овом правилу он говори о разбојницима и заповиједа да сваки свјетовњак који ступа у борбу са разбојницима и убива их, има бити лишен св. причешћа, а ако то учини клирик да се има свргнути; и ту наредбу своју оснива на ријечима св, писма, да ће од ножа погинути сваки који се за нож маша (Мат 26, 52) јер збиља тешко је човјеку, да не убије разбојника, који хоће њега да убије и још многим другима зла да нанесе“, Н. Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, I, 406–407.

53 И. Иљин, О супротстављању злу силом, ZEPTER BOOK WORLD – НИЦ Војска, Београд, 2001, 165.

54 Да би прекраћивање нечијег живота било уистину оправдано, неопходно је натчовечанско сагледавање животних путева убијеног, његове судбине на свету и, напокон, судбине и пута света у целини. Пошто ту моћ има једино Бог, убиство човека не може бити довољним разлогом оправдано. С обзиром да је у акту убиства љубав потпуно одсутна, човекоубиство није само тренутно порицање љубави између човека и човека, већ и апсолутно порицање могућности успостављања и трајања такве везе убудуће. Тешко је доказати да није било другог излаза осим убиства, да би се успокојила узнемирена душа и ућуткала изазвана савест. Увек ће остати питање: да ли је све учињено да убиство не буде јединствено и неизбежно средство. Убиство као такво установљава између убице и убијеног посебну, мучну и мучитељску духовно-моралну везу. У томе се изражава потпуно очигледно немогућност да човек поруши духовну нит човечанског свејединства. Треће, чин убиства је потпуна и безусловна непоправљивост тога што ће се догодити и затим дешавати. Уколико се посматра искључиво временски, непоправљиво је све што је протекло у времену, што је прошлост, свака увреда, свака неправда, сваки грех. Међутим, гледано из аспекта љубави – све то може да буде поправљено, може да буде изглађено, исцељено, и утешено. Убиство, напротив, носи карактер бесповратности. Илъин Иван, Основное нравстевнное противоречие войны, Христолюбивое воинство, Православна традиција Руској Армии, Военнии университет, Москва, 1997.

55 Разлог зашто религиозни људи, хришћански верници у принципу лакше прихватају рат и мање се плаше физичке погибије у њему је у томе што они верују у узвишени смисао људског живота, у вечни живот који се не завршава физичком смрћу. Истина је да физичко убиство у рату, у начелу, није окренуто ка негацији и уништењу људскога лика, односно личности, и да људи иду у рат да умру, а не да убијају. Рат значи да су људи преображени у објекте. Ако би човек у непријатељу видео личност, са именом, породицом, рат би постао немогућ. У рату се не убија због мржње према другој личности, јер нема личности, она је сведена на објект.

На Растку објављено: 2012-11-12
Датум последње измене: 2012-11-12 01:59:00
 

Пројекат Растко / Философија / Философија рата и мира