Илија Кајтез

Философија рата и мира (увод за електронску библиотеку)

Знао је бесмртни Сократ вредност филозофије и зато он  проповеда својим ученицима: „Филозоф се уздиже на  врхунац мисли, одатле види шта је био овај свет и шта  ће од њега постати...“.

„Човек који не размишља и планира унапред наићи ће  на невољу испред својих врата.“ — Конфучије

Говорити, сведочити, писати и приповедати на философски начин о рату и миру није лако и људи који се лате тога подухвата свесни су многих антиномија, замки, тајни, проблема, потешкоћа и огромних препрека на које нужно наилазе у свом истраживању. Нема суштинског и дубоког поимања тајне живота и смрти без философског мишљења, расуђивања и наталожених мудрости векова. Философија је вредан дар неба и њене мисли сежу до космичких и вечних сводова Смисла. Ниједна наука као философија не може да узлети више, плодоносније, ведрије и садржајније и да трајније проникне у саму тајну Постојања. Философија је врсна вештина запитаности и дар мудрог расправљања. Разматрати и поимати сложене, динамичне, животне и историјске појмове и појаве као што су човек, друштво, историја, рат и мир је изазов достојан велике пажње и сваког људског поштовања. Човек је узвишено биће утопије, вере и наде и шта би био човек који не би изнашао снаге да гура Сизифов камен живота. Зар људска крилата, сањана стварност и раван занесеног трајања није сувише драгоцена за целокупни човеков род и битна за свеукупно људско смислено постојање и вековно опстајање. Да би се оснажили, учврстили и истрајали на путу који тражи смеле кораке наде, добро је присетити се и бити на трагу мудрог Конфучија који храбри све радознале људе: „треба покушавати чак и када се не успева у ономе што се жели.“ Мудар је Исток света.

Зашто доводити у међусобну везу философију (философе) и рат и мир. Плодотворност и оправданост оваквог приступа може бити несумњива, јер није могуће открити макар један вео тајне рата и мира и разапетог и распетог човека између и у њима, ако то не чинимо помоћу оног облика људског сазнања и вековне мудрости које су мисаоно најмоћније и сазнајно најдубље у историји човечанства. Велови сваке тајне се најбоље откривају досегнутом тајном. После философског синтетичког, умног и промишљеног приступа могу много лакше и плодоносније да наступе самостално, или у потребној сарадњи са философијом, остале посебне и појединачне науке. Философи увек и изнова постављају иста и нерешива питања људског битисања и сваког смисла, јер они истрајно покрећу и пропитују „мучну прастару загонетку постојања“ и у понављању онтолошких проблема и могућих врсних решења показује се потреба, неизбежност, моћ, нужност и оправдање вредности философије. Човек је упућен на своју прошлост да би боље и правилније сагледао будућност света и избегао све замке и опасности бурне садашњости. Човек окренут прошлом није заробљеник Старог, него мудар човек који настоји да не понавља учињене погрешке и поноре прошлих дана.

Људи тешко схватају тајне живота, човека и сложеног света, а философија тада најмоћније рашири крилима у свом снажном замаху стваралачких и творачких моћи. Са нама није почело Све, сви ми стојимо на раменима наших предака који су нам сигуран ослонац, светионик и брана да видимо даље, више, мудрије и умније. Ми данашњи људи учећи идеје философа и њихов живот непрекидно говоримо о најбољим врлинама, тежњама и моћима Човека, и зато је философија увек жива и отворена књига о људима, идејама и надама људи. Философија нас може научити многим поукама живота, учинити подношљивијим, бољим и лепшим човеков живот и оснажити плодно трагање за смислом егзистенције. У томе је немерљив значај философије. Мудар и зрео човек увек осети духовни занос, космички мир, стоичку равнотежу, радозналост и утопијску ведрину када је у тајним и звезданим пољима философије. Философија тежи да је дубока колико и сам живот и она је можда, ипак, најближа тајни Постојања по својој веловитости, узвишености и симболиком трајања. Философија се бави најтежим и пресудно важним питањима Тоталитета што је ретка привилегија љубитеља мудрости, и помаже да се свет и човек у њему разуме као сложена целина, јер ништа у свету створених ствари: живот, природа и човек, рат и мир, добро и зло нису лагани за ум и плодну научну мисао.

 Знамо да је могуће човеково трајање и без философије, али би то био живот ненадокнадиво осиромашен и обездуховљен, без узвишености, величанствености и загонетности, без величине философије човеку би била одузета његова најмоћнија умна крила, престао би бити небеско биће утопије и наде, део космоса и непролаза, немирно биће испод звезда које о свему критички умује и све радознало пропитује. Философија увек уноси свежину мисли и идеја у живот човека, она се не мири са постојећим, и у ликовима и делима својих веровесника полаже и живот за истину и правду нових дана. Философија је дуга, стара и дубока ризница људског немира и слободе, страсти и успеха сазнања и ниска великих мудраца у људском роду који су превазишли своје појединачне страхове, слабости, запалости и покидали ланце ропства и неслободе и постали хероји свих наших и космичких дана.

Философија је вечна и неће нестати док је човека (без обзира на сталне забране, спаљивања дела и филозофа) јер су њена питања дубоко и нераздвојно упућена у људску онтолошку димензију и етичку раван. Човек нашег доба постаје заробљеник, послушник и слепи следбеник углавном само једне (једностране) животне оријентације, а заборавља се како мудро каже француски философ М. Понти (Moris Merlo-Ponti, 1908–1961) да: „једна наука без философије дословно не би знала о чему говори.“ Наше глобално време као да не воли запитаност, мудрост и дубоку мисао векова или плаћамо данак времену брзине, светлости и космичких освајања. Горостас мудрости Француске Декарт наглашава: „Живети, а не бавити се философијом, то је исто као и држати затворене очи и никад не покушавати да их отвориш.“ Мало је мудрих, умновидих и вечних људи. Искуствене науке се не могу утемељити саме и зато су принуђене да се заснивају на претпоставкама изван себе. Научни разум не може да се помакне без философског ума. Конфучије је лепо рекао: „Човек који не размишља и планира унапред наићи ће на невољу испред својих врата.“ Наш философ Ђуро Шушњић лепо и мудро говори да ми сада имамо стручњаке који: „много знају о појединачном и ништа о општем- што више знају то више не знају! ... Овом времену духовног нереда, када човек губи свест о значају и значењу целине својих односа према природи, друштву, култури и самом себи, потребна је једна целовита слика света у којој ће наћи своје место камен и цвет, животиња и човек, друштво и држава, дух и бог.“ Данашње стање друштвених наука где недостаје једна „одважна синтеза“ би се могло описати на следећи начин: „У свакој научној дисциплини ради се све боље а са истином је све горе...Луис Мамфорд каже: јер знати све више о све мање и мање, на крају, једноставно значи знати све мање.“ Битак света је опасно поцепан. Човек је опасно залутао у земљи манипулације, превара и лажи. Философија је једина наука која преиспитује и увек доводи у питање све, укључујући и своје основе и нужне претпоставке; не да би рушила, разграђивала и затирала стечену и спознату слику света, већ доследно усавршавала постојеће знање и стваралачки градила ново. Кроз целокупну историју људског рода, људи су имали готово исте запитаности, дилеме, наде и потешкоће, а философи показују својим узвишеним животом и плодним делом како су најумнији људи своје епохе и свих времена решавали човекове проблеме и изазове, питања и загонетке свога времена и многобројне дилеме сваке заједнице. Ми садашњи људи морамо бити достојни следбеници славних предака.

Говорити о философији, рату и миру, борби и примирју, добру и злу, етици и насиљу значи, пре свега, мислити о старим, далеким и вековним појмовима, а истовремено толико блиским, битним, животно и духовно важним за сваког човека, данашње људе, породицу, државу и друштвену заједницу. Философска питања и њени вредни одговори трају многим вековима јер су сва питања философије дубоко људска, целином уроњена у живот сваке заједнице, државе и васколиког света. Мислити суштински o питањима и запитаностима људског трајања и друштвеног смисла, историјским загонеткама и онтолошким тајнама значи нужно бити у одајама философије и духовном братству са мудрацима света. Она питања живота и дилеме човека које никад не пролазе и које се увек и изнова сваком генерацијом обнављају имају надвремени значај, истину, вредност и значење. Зашто се данас питамо о рату, миру, философији, етици, врлинама, добру. Професор Шушњић говори: „Ми се занимамо за начин мишљења и веровање наших предака да бисмо боље разумели наш начин мишљења и веровања...изучавамо њих да бисмо разумели себе!“ Наше спомињање Сократа, Платона, Хераклита, Аристотела, Лока, Спинозе, Канта, Хегела није њима важно јер су они давно физички отишли од нас, али су они нама неопходни да будемо мудрији и већи од себе самих. Живот сваког појединачног човека сувише кратко и углавном бесплодно траје да би он могао бити мера свих запитаности света, човека, космоса и вредности живота, зато морамо да критички прихватимо као праву меру оно што су нам оставили наши велики преци као своје највредније дарове. Бити окренут према историји не значи бити заробљен прошлим временом и умрлим људима, већ само бити довољно добро утемељен и постојан за правилан поглед према новом добу и жељеном стању заједнице. Све што у области друштвених и хуманистичких наука започнемо озбиљно да проучавамо, мора нужно кренути из философске духовне баштине. Пролазе векови, мењају се државна и друштвена уређења, смењују и рађају нови владари, гасе и ничу династичке лозе, пропадају моћне империје и незаустављиво напредује техника, човек осваја Космос и упознаје звезде, али мисао философа остаје готово једнако привлачна као у доба када је настала. Философија је за човека и велики дар и права мера, вечна судбина и његова најчвршћа крила слободе. Човек може за тренутак да потисне нека пресудна питања живота („заборав себе“) као на пример питање рата, мира, борбе, зла, деструкције, добра и смисла, али не и заувек, јер су те појаве дубоко срасле са човеком и прожеле и испуниле његову мисао, свест, трајање, историју, утопију и наду и сам живот.

Философирати значи бити у матици живота. Испод појавног и видљивог увек се крије нешто дубље, плодоносније и суштинскије; упознати бит и суштину једне појаве значи проширити „познанство са истином битка.“ Рат и мир су толико противречне, замагљене, промењиве и неухватне појава да само „јасно светско око“ (А. Шопенхауер) философа и мудраца у плодној сарадњи са осталим научницима може да буде на плодном путу одгонетања релативне истине о њима. Философија не одбацује стварност тиме што јој указује на ограничења и могући и потребни начин превазилажења. Једно је сигурно да се најближе самој суштини феномена рата и мира може најближе и најистинитије стићи преко философског погледа и философског начина умовања и размишљања. У томе ће нам помоћи векови који су иза нас и врсни мудраци које памти људски род, протекло и свако будуће време.

Врло је важно да смо радознали у спознаји и толерантни према другим и различитим мишљењима јер кад смо отворени за друго теоријско становиште, чак и супротан мисаони приступ, другачију вредносну и идеолошку оријентацију, увек смо ближе истини, и засигурно даље од реалне опасности сваке једностраности, непотребне искључивости, погубног догматизма и научне затворености. Тамо где има дубоког промишљања, корисног дијалога и вредне толеранције, има далеко већих могућности за плодно сазнавање објективне истине, јер на оном месту где се сусрећу људи који различито мисле и самостално промишљају има велике наде и доброг изгледа да из вредног дијалога изађу већи од самих себе. Човек сам, својим моћима али и уз помоћ других људи чини себе горостасом векова и достојним да га памте нова поколења и дани који следе после његовог физичког одласка.

Када желимо да дефинишемо и појмовно одредимо тако сложене друштвено-историјске, онтолошко-антрополошке и етичко-аксиолошке феномене као што су рат и мир наилазимо на безброј врло тешких ограда и готово непролазних препрека и нерешивих проблема. Највећи проблем, загонетка и уједно и могуће решење код свих друштвених појава и покушаја њиховог дефинисања јесте- човек. Човек је и микро и макро космос уједно, свет за себе, сопство и јаство, сложен и противречан, непоновљив и личан да неки аутори наводе да постоји преко шездесет одређења, тумачења, ишчитавања и дефиниција човека. Човек је истовремено: биолошко, индивидуално али и друштвено биће, историјско, психолошко и родно биће, рационалан али и ирационалан, симболичко, волунтаристичко, митско, религијско, утилитарно, биће праксе, љубави, наде, игре, утопије и деструкције, у њему се крију и баштине и бурна прошлост и неизвесна будућност, и смртан је и увек тежи бесмртности. Поставља се, заиста, оправдано питање шта је уствари човек и његов свет: једно од наведеног, све то помало, ништа од свега, или је човек изнад свих понуђених одредница; велика тајна и неразрешива загонетка космоса. Човек својом појавом, животом, сложеношћу, јединством и противречностима тела, душе и духа, превазилази све понуђене дефиниције, колико год да их има или ће их још бити. Зато на једном месту мудри Достојевски каже: „широк је човек, и сувише широк, ја бих га сузио.“ Спознао је горостас Русије шта је све човек био и шта све може бити. Такав човек започиње и учествује у рату и гради и изграђује мир.

Човек-загонетка води рат. Рат не воде појединци (сукоб двојице је двобој), него читави родови, племена, народи, савези народа, нације и државе, а понекад су у рат укључени и континенти. Рат није појава од данас и јуче него прати човека од почетка историје. Ратови не трају један или два дана, него и до невероватних сто година. У њима се користе сва најразвијенија и најмодернија расположива средства заједнице, друштва и државе (дозвољена и често недозвољена), све људске снаге, материјална, природна, техничка, научна и економска добра зараћене заједнице. У најискључивији оружани сукоб су без остатка и ограде укључене све димензије човека, државе и друштва. Рат у себи обухвата и мит, и веру, и историју, и наслеђе, и психологију масе, и употребу истине, шарену превару, ратна лукавства и многе лажи, различите интересе, људски хероизам и срамне издаје. Све је то име рата. И много више од тога. Нема људске маште и таквог способног ума која би могао до краја спознати све тајне и веловитости појма и феномена рата. Рат није само збир оштрих и крвавих битака или великих ратних кампања. Он је посебно, ванредно стање целе заједнице у условима оштрог друштвено-историјског конфликта.

Зашто човека, философе, многе народе и све генерације толико интересује рат. Људи нису равнодушни према понашању других људи, а поготово не у оним пословима, занимањима и друштвеним делатностима од чијих поступака, знања и морала директно зависи њихов живот, здравље, срећа, слобода и благостање деце, сродника, пријатеља, суграђана и сународника. Рат је таква друштвено-историјска појава која из корена мења и угрожава животе, срећу, здравље и имовину многих људи, сасвим доводи у питање постојеће друштвене односе и изазива директну опасност за сам опстанак како појединца, тако и друштвених група, као и целих заједница. Појавом атомског и другог оружја за масовно уништавање, рат постаје апсолутан јер у њему се дубоко скрива судбинско питање самог живота и опстанка свеколиког човечанства. Рат није само геноцидан (иако је и то сасвим доста за свакодневни ужас и бригу) него постаје и омноцидан. Дакле, рат не уништава само људе и читаве народе него затире и одводи у небиће све што се животом зове. Такав рат сматрају многи постаје бесмислен и он је „крај сваке политике и оних који политику воде.“ Наравно, не треба превише журити са закључцима јер има и оних људи који, попут америчког аутора Х. Кана тврде да је потребно: „мислити незамисливо и предвиђати различите начине употребе нуклеарног оружја...“ Има једна постојана логика људског живота, која каже да ће човек настојати открити све тајне природе и створити и направити све ново што је у његовој моћи, а да ће затим, све што једном открије, конструише и направи пре или касније употребити. Нажалост, та нам се логика живота када је у питању нуклеарно оружје историјски потврдила, и ако је већ употребљено најстрашније оружје нико не може да гарантује да се то неће десити и још неки други пут. Можда и последњи или задњи пут. Реални песимисти указују и на другу погубну чињеницу да се све што открије човек прво употреби у војне (деструктивне) сврхе. Човек има довољно разлога да буде врло опрезан када се загледа у будуће дане и године које долазе.

Рат је изузетно важна друштвена појава која прати човека кроз целу његову историју и он није превазиђен, без обзира на све промене које је доживело људско друштво у материјалном, техничком, културном, научном и моралном смислу, као и на начин и степен његовог развоја и организације политичког живота. Рат је не само друштвено, него и историјско, философско, етичко, теолошко, психолошко, економско, антрополошко, аксиолошко и гносеолошко питање. Рат је појам који је вековни, вишеслојан, загонетан, противречан, тајанствен, неухватљив и измиче сваком прецизном дефинисању. Ратови су вођени и у оно време када се ратовало копљима, али и данас када се ратови воде најсавременијим убојним и разорним средствима. Рат је дубоко повезан са судбином човека као онтолошког бића.

Историја човека је углавном историја ратовања, и како то на једном месту рече велики Хегел: „срећне стране у историји су празни листови.“ Доступни историјски подаци говоре да су оружани сукоби међу заједницама стари колико и оне и да су примитивна оруђа рада истовремено коришћена за рат. Учесталост и оштрина сукоба кроз историју стално расте. Мењали су се: учесталост и жестина сукоба, употребљена средства, оруђа, војна тактика. Без обзира на све веће жртве, разарања материјалних и духовних тековина до којих доводе ратови, политичких промена у свету, појаве атомског оружја, позивања на човечност и правду, морална начела и верске догме, рат је остао стално коришћено средство за разрешавање спорова међу државама и народима. „Услови се мењају али рат остаје“ тврди Бутул (Gaston Bouthoul, 1896–1980). Рат је неизбежан и вечан, као што песимистички теоретичар Моренгтај говори: „рат је вечита борба за моћ у простору и времену.“ Неки би за претходног аутора рекли да је само добро обавештен о историји људског рода. Много је људи кроз историју желело да реши велику загонетку рата. Један истраживач је са правом тврдио да је: „рат највећа нерешива загонетка у политици.“ Рат и будућност човечанства су потпуно отворене странице историје, без обзира на све напоре, наде и жеље људи који се залажу за мир, толеранцију и узајамно разумевање људи, држава и народа на планети Земљи.

Мир је данас у нашем сложеном, узајамном и међузависном свету постао онтолошко питање првог реда, мера општег смисла људске историје и нужни услов опстанка човечанства. Човек је од свог постанка увек страсно маштао о временима друштвеног мира и благостања, а знамо да је било мало година истинског мира у целокупној историји. Проблем самог мира јесте што се кроз историју људског рода, поготово у данашњем свету када је манипулација речима, делима, симболима, значењима, људима, државама и народима достигла свој врхунац, често говоре и славе велике и страсне речи али мало је истинских дела, преданог жртвовања и вредног деловања на узвишеном путу мира. Они који су данас у светској заједници најмоћнији стално говоре и пишу о потреби трајног и праведног мира, проповедају о људском достојанству и правима слабих и потлачених, а напротив увек активно стају на страну рата, новог наоружавања и деструкције мира. Уколико човек схвати светски мир само у смислу морања, присиле и избегавања опасности од биолошке катаклизме, људском роду не пише се ништа добро у будућности, јер никаква спољна сила никад не може да траје вечно и да даје жељене плодове и очекиване резултате. Знамо да је рат био стално присутан у историји људског рода, али и то да човек није и никад неће престати да се залаже за мир и његове вредне плодове. Мир је имао и увек ће имати своје апостоле, хероје, мудраце и свеце у свету.

Ратови су својим деструкцијом показали да је угрожена биолошка егзистенција човека који је у сталној несигурности, опасности, сумњи, бригама, стрепњи и страху. Човек је постао странац у свету који је сам изградио, он је као слеп путник, бачен у тај свет, напуштен, усамљен, уплашен и ипак упућен на себе. Светски ратови, појава нуклеарног оружја и његова стварна примена, битно су преко страхота, ужаса рата и милионских жртава људи, развили потребну свест о могућности нестанка човека и његове цивилизације. Почеле су се стварати светске институције за очување мира међу народима које су требале пре свега да штите мир као највећу вредност без које свет ризикује своје ишчезнуће. Узалуд све тековине цивилизације, и сви подвизи и узлети претходних генерација ако ће све нестати у само једном тренутку апокалипсе, јер је неко светски силан и моћан и без довољно разума, а нажалост наоружан страшним оружјем затирања сваког живота жели да буде страшни судија света. Два светска рата су најзначајније обележили XX век, они су поред космичког зла, ужасног страдања, бесомучног разарања и библијске деструкције изнедрили нешто добро и вредно сваке наде две светске организација за очување мира: Друштво народа и Уједињене нације. Човек тешко долази колективној памети и потребној мудрости и то обично преко сопствених великих, планетарних грешака. Двадесети век је забележен као доба најмасовнијег, насилног страдања људи у читавој историји човечанства. Видећемо шта ће нам донети садашњи XXI век, који је сигурно ново време и страха и наде. Зло изгледа да у последње време има стално узлазну и чврсту линију, зато је потребно велико добро, много човекове стваралачке воље и племените снаге да му се људски род успешно супротстави. Човекова историја је отворена и за утемељену наду и за стварну бригу, за човеков страх и стално дрхтање.

Упркос свему увек је било оних људи и увек ће их срећом бити који се неће помирити са тим да је човек биће деструкције и зла и да смо осуђени на „стално понављање истог“. Можемо навести ниску оних покрета и појединаца који чине част људском роду који су били глас разума и немирења са насиљем, ратном реториком и демонстрацијом моћи оружја. Свет има хероје, ратнике, ратнохушкаче али и миротворце и апостоле мира од давних времена: Аристофана, стоике, Исуса Христа и Буду, хуманисту Еразма Ротердамског, филозофе Канта и Расела, државнике Гандија, Мартина Лутера Кинга и Нелсона Манделу, писце Толстоја и Бернарда Шоа, научника Алберта Ајнштајна и бројне друге верника мира. Шта би наш свет без својих весника мира, великана разума и светаца планетарне доброте.

 Упркос свим ратним претњама, војно-индустријском комплексу који снажно управља многим процесима и путевима глобализације остаје неоспорна чињеница да је „најважнији проблем нашег, савременог друштва јесте проблем мира, од чега потпуно зависе опстанак и просперитет човечанства. Мир је драгоцен и битан...над човечанством се надвио мач нуклеарног геноцида.“ Савремени свет се налази пред судбоносним раскршћем између опште нуклеарне катастрофе у светском рату или могућности превазилажења глобалних противречности мирним путем. Рат је често пута непотребно изазван несхватљивом грамзивошћу, егоизмом и саможивошћу политичких и економских елита најразвијенијих земаља света. Као одговор и могуће решење за грамзивост савременог човека треба навести Гандијев језгровит афоризам: „На свету има довољно свега за потребе свих људи; нема довољно доста за похлепу свих људи“. На светској позорници од памтивека надмећу се мир и рат, добро и зло, разумевање и сукоби, али никад до сада улог тих супротних космичких, друштвених и људских сила није био тако велик и драгоцен; биолошки опстанак живота на јединој планети Земљи. Човек или ће живети са благодетима мира и сарадње или га можда и неће бити. Мир је смисао људског бивствовања, јер је савремени рат могући пут одласка у неповрат у небиће свега постојећег. Када је у питању савремени рат као да се његова огромна, џиновска, деструктивна сила полако измиче људској разумној контроли и тиме сваки нови сукоб као да губи свој рационални, разумни смисао и политичку сврховитост. Планета земља још увек има одређене ресурсе који могу да приме све оне рушилачке силе које производи, користи и злоупотребљава ратујући човек, међутим када се тело земље довољно засити свим отровним, разорним материјама човека рата, све ће бити заувек касно. Научници упозоравају да ће тада наступити крај сваког живота. Довољан је и здрав разум да појми такав неславан крај човека као бића које се неодговорно и дечији игра са свим космичким силама света. Рат и деструкција ће победити, а изгубиће једино човек. Сваки будући Победник ће бити првопоражени, јер ће прво и пре свих уствари победити себе. Тешко да заиста постоји комплекснији и сложенији однос него што је однос рата и мира, јер кроз овај планетарни однос прелама се све у свету створених бића и добија свој смисао и значење; и добро и зло и живот и смрт и пораз и слава, слобода и ропство.

Мир је као сан, идеал и идеја, заокупљао човечанство током историје. Кроз историју људског рода тема мира и ненасиља наговештена је у речима и делима теолога, царева и филозофа, државника, судија и војника, песника и проповедника. Мир и опстанак планете је циљ првог реда, где се сви моћници света брзо морају дозвати памети, јер неће бити прилике за њихове накнадне мудрости. Мир јесте и заиста мора постати начин аутентичног, самосвојног људског начина живота, који се најбоље остварује надвладавањем свега онога што понижава и поништава човека и истинску вредност и смисао људског живота. Мир наравно није стање неке вечне хармоније и заувек успостављене друштвене равнотеже, већ отворени историјски процес озбиљења људске стварности и хуманизације свих велова човекове тајне.

Када се изучавају мисли о миру и ненасиљу и историја ненасилних покрета онда је очигледно да није лако доћи до победе, јер је противник изузетно јак, жилав и моћан, и то увек и изнова тражи истинске хероје ненасиља, честите примере личне пожртвованости, одмерених, истрајних и мудрих акција. Од мудраца, активиста и лидера мира и присталица ненасиља се захтева скромност и поштење, велика упорност, доследност, и свака спремност на стоичко подношење патње, неправди, насиља и личне жртве. Одговор на зло може и мора бити увек активан, ненасилан отпор, којим особа љубављу покушава да створи бољи свет. Ганди је оставио једину заклетву следбеницима мира: следити стазу ненасиља и истине и тако пружити наду онима који морају да живе у овом свету насиља и многих велова зла.

На Растку објављено: 2012-01-30
Датум последње измене: 2012-02-03 16:52:50
 

Пројекат Растко / Философија / Философија рата и мира