Зоран Килибарда

У сусрет завршници „Трећег балканског рата“

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ
ванредни професор доктор ЗОРАН КИЛИБАРДА

 

Резиме: Централно место које Србија има на Балкану опредељује да њена безбедност, очување суверенитета и унутрашња стабилност у великој мери зависи од, евидентно, наглашеног интересовања водећих сила Запада, за тај регион. Ескалирање присуства НАТО–а на Балкану у склопу „решавања“ југословенске кризе, доказ је тог појачаног интересовања, то јест новог актуелизовања интереса који ту треба да се остваре. Пресудност тога чиниоца условљена је, између осталог, дебалансом глобалне моћи, односно инфериорним статусом Русије у односу на САД, као и њеном претежно дефанзивном и, у суштини, другоразредном улогом у процесу расподеле политике моћи на простору Балкана. У таквој ситуацији, од судбинског значаја за Србију јесте њен заокрет од погубне политике изолационизма и конфронтирања ка политици сарадње са светом. Опредељење за приступање тзв. безбедносним интеграцијама, као конкретан израз тог новог политичког курса, чини се, у овом тренутку једино изводљивом стратегијом ублажавања незавидне геополитичке позиције и заштите елементарних државних и националних интереса.

Кључне речи: Србија, „трећи балкански рат“, национална држава, безбедоносне интеграције

После само пар деценија привидног мировања, балкански вулкан се деведесетих година огласио серијом ерупција које су још једном потврдиле основаност имена тог подручја као синонима за бескрајна међусобна трвења и повремене немилосрдне обрачуне на њему настањених и за њега заинтересованих држава и народа. Поред пометњи које су на Балкан уносиле велике силе отимајући се за његове природне ресурсе, комуникацијске правце и геостратешке позиције, издашно извориште његовог кошмара била је и остала национална, верска и културолошка шароликост као околност у којој није тешко пронаћи прикладан подстицај или изговор за нове деобе и ривалска надметања. По свему судећи, тај процес, који је достигао кулминацију у време решавања тзв. источног питања, ни после два светска и два балканска рата није приведен крају. Досије Источно питање био је неко време одложен али није дефинитивно затворен. Неким његовим страницама, оним на којима је давно требало да буде исписано решење питања територије државе Србије, предстоји додатно ишчитавање и посебна дорада. Та дорада биће, свакако, детерминисана самим стањем на терену, али и односом снага на глобалној политичкој сцени који су заједно допринели да се једно мањинско питање (питање положаја албанске мањине у Србији) промовише у територијално питање и као такво претпостави српском националном питању.

Још једно распакивање Пандорине кутије

Нема сумње да је садашње стање ни рата ни мира на простору бивше Југославије, наметнуто одредбама Дејтонског и Кумановског споразума, само једна међуетапа у мукотрпном процесу међусобног разграничавања југословенских народа. С обзиром на дубоке корене актуелних спорења и преплитање интереса и утицаја страног фактора, изгледа да су биле мале шансе да се тај процес обави без оштрих конфронтација.

„Братство и јединство“ које је требало да буде брана таквом исходу заједничког живота у авнојевској Југославији, било је, у ствари, прилично исфорсирана вредност којом је тек требало залечити ране и прекрити ожиљке ранијих беспоштедних обрачуна међу „браћом по матери“ која, и када су пристала да се зову (полу)браћом, нису престала да се гложе око тога чија је очевина дичнија и ко је коме више остао дужан (страхо)поштовања и људских глава. Браћи са толико међусобно неизмерених и ненамирљивих дуговања није било тешко да нађу повод за разлаз. На несрећу, учинили су то на начин којим је свака страна уписала оној другој нови дуг, заклињући се да га неће заборавити и гласно се питајући сме ли га праштати. Ту је крај баладе о југословенском братству и јединству, али, можда, не и дефинитиван крај трагичном братствовању, јер илузија која је злом распршена и мржњом покопана није уступила место разборитом братском разграничењу, већ страху и невери и похлепној жудњи за наплатом дугова.

Срби који су, неоспорно, дали највећи прилог стварању Југославије (и версајске и авнојевске), игром судбине или неспретном политиком, претрпели су, изгледа, и највеће губитке у току њеног досадашњег разграђивања. Неки од тих губитака сасвим су видљиви, други се могу назрети на основу онога што се Србима већ догодило и онога што се тренутно с њима збива. Пре свега, осујећене су политичке амбиције Срба да живе у једној држави (бившој СФРЈ, или некој другој крњој Југославији) која би обухватала већи део српског етничког простора; Србе је, у сукобима на простору Хрватске и Босне, поразио, у ствари, НАТО, с којим нису били у рату, а не они с којима су ратовали. Мир који је успостављен таквим завршетком рата, није стабилан мир и природно је што се мора силом одржавати. Наиме, побеђени не признаје статус пораженог, а победник је неосновано осокољен незаслуженом победом и рачуна да на сличан начин може добити и више од већ добијеног; Срби су једини народ у Европи на кога је НАТО пуцао и додатно су ојађени чињеницом да им мир (спољашњи) и немир (унутрашњи) намеће и одржава баш тај нападач коме се није смело, односно није могло, узвратити сличном мером; први пут, после сеобе под Чарнојевићем, Срби су потиснути не само са својих борбених положаја него и са својих вековних територија и приморани на знатну редукцију и фрагментацију етничког простора.

Прихватањем Дејтонског и Кумановског споразума, Срби су пристали на знатне уступке противнику без класичног пораза. Прихватили су неприхватљив крај рата да би избегли неприхватљив рат. У том смислу, ови споразуми представљају пример својеврсне превентивне капитулације којом мале земље плаћају право на ограничени суверенитет, па и право на било какав суверенитет. Што се тиче Срба, то је био потез оправдан и онолико добар колико је добра трампа у којој се крајње неизвестан рат размењује за мање неизвестан мир — за мање зло које се „... трпи од страха горега“?

Шта је Србима након тога преостало као разборито решење?

Стратешка дефанзива Срба — изнуђен одговор на стратешки неповољну ситуацију

Неизбежан и логичан исход неповољног следа догађаја и несрећног сплета околности јесте то што је Србија, односно Срби као њен већински народ, и они Срби који су остали на другим просторима бивше Југославије прешли у општу дефанзиву, прихватајући као свој стратешки циљ — не повраћај изгубљеног и припадајућег, већ одбрану онога што је остало. Прелазак у дефанзиву било је, нема сумње, за Србе најбоље могуће решење у датом тренутку, у ствари, једино разборито решење у околностима када је алтернатива дефанзиви био „рат против свих“ са сасвим извесним неповољним исходом.

Дефанзива сама по себи није, неизоставно, лоше решење, али је околности које су је наметнуле и оне које је могу претворити у трајно решење, чине фактором ризика и извориштем неповољних последица стратешког значаја. Наиме, сваки присилни прелазак у дефанзиву на неодређено време неминовно рађа осећај инфериорности и губитак самопоуздања. На губитак самопоуздања код Срба (од чега је само један корак до губитка самопоштовања), утицао је у великој мери осећај изневерености и преварености. Изневерили су их „традиционални пријатељи“ ускраћивањем очекиване помоћи и подршке, ^[2] а преварили су их национални лидери обећањима која нису могла да се испуне. Окрепљење пољуљаног самопоуздања отежава и то што је преласку у дефанзиву претходило драстично узмицање у којем је на најдиректнији начин угрожено национално достојанство и самопоштовање.^[3]

Такво стање било је, без сумње, један додатни подстицај однарођивању српског народа, било да су у његовој основи социјално–психолошки, економски, безбедносни или неки други разлози, односно комбинација тих разлога. Уосталом, за многе никада није било тешко пронаћи довољно јак разлог, односно довољно добро оправдање за бежање од недовољно атрактивне стварности — припадности сатанизованом и мрцвареном народу — „земљи малој од свуд стијешњеној.“ Та појава, наравно, није нека ексклузивна карактеристика српског народа, она није резервисана ни за један народ, па ни за српски, само што су се у историји неких народа чешће стицале околности које су је подстицале, па је она имала већи замах и остављала видљивије последице.

У том погледу, за српски народ је најпогубнији вид однарођивања била исламизација током владавине Турака, мада се, с обзиром на трајање те владавине, не би могло рећи да је она била масовна, како на први поглед (судећи по њеном коначном учинку) може да изгледа. Други правац однарођивања по основи „продаје вере“ било је поунијаћивање, односно покатоличавање. Промена вероисповести, међутим, не би требало аутоматски да значи „осипање“ нације. Албанци који су из хришћанства прешли у ислам, пак, покатоличени православни Украјинци, а таквих није мали број и на једној и на другој страни, нису престали да буду Албанци, односно Украјинци. Међутим, код Срба то није случај. Они су, изгледа, много мање него неки други народи толерантни према отпадницима од вере, мада нису никада важили за неке фанатичне вернике. Због одсуства те толеранције, скоро сви потурчени и покатоличени Срби престали су да се броје у Србе, иако напуштањем православља нису, de facto, престали да буду Срби. Поред енормног страдања у ратовима, и ово је, без сумње, један од битних разлога константног смањивања удела српског становништва у укупној популацији Балкана и Европе.

Други, мање видљив, али по последицама не мање значајан, канал осипања српског народа јесу различити видови његовог анационализовања, подстакнути помодарским, идеолошким или дневно–политичким разлозима. У том погледу, карактеристично је одрицање српских комуниста од нације „у име пролетерског интернационализма, лењинизма, титоизма“, све до прихватања, по Србе погубног, пројекта: „слаба Србија, јака Југославија“, чијом објективизацијом је требало да се купи пристанак осталих народа да живе у „братској заједници равноправних народа и народности“, при чему је „равноправност“ захтевала да најстарији „брат“ мора довољно да ослаби да не би иритирао осталу „браћу“.

Шта се од таквог концепта могло очекивати?

Делотворност једносмерног узмицања — једнострана корист и обострано незадовољство

Наведени начин демонстрирања националне широкогрудости није дао нимало импресивне резултате. Напротив, показао се као вишеструко штетан, што не би требало да буде нимало изненађујуће. Експериментисање те врсте једноставно није имало, нити данас има перспективу. Свако ко негира тежњу народа за сопственом државом, или је пуки занесењак, или то чини из некаквих политичко–прагматичних или егзибиционистичких побуда. То што су се, српски комунисти, у својој поданичкој инфериорности у односу на несрпски партијски врх добровољно одрекли тог права и игнорисали ту потребу народа, од кога су се одродили, не значи да је српски народ то желео мање него неки други народи, нити да му је то данас мање важно него другима.^[4]

Оспоравање права на националну државу, или игнорисање те потребе код сопственог народа, постепено доводи нацију у стање колективне фрустрације, која је потенцијални генератор кризе у односима са другим народима — пре свега, са комшијским народима. Наиме, ова врста фрустрираности, без обзира на то да ли је сасвим основама или није, преиначује једно, у основи природно стање — осећај националне припадности и националног поноса, у националистичку искључивост која је веома захвална за потпаљивање кризе.

Активирање тог механизма вероватно је кумовало недавном неизгласавању европског устава у Француској и Холандији. Интересантно је да о томе сада говоре управо они који нису имали разумевања за потребе Срба да сачувају статус државотворног народа у Хрватској и Босни и Херцеговини, они који се ишчуђавају што Србија инсистира на очувању свог територијалног интегритета, уместо да се једноставно одрекне Косова и Метохије, када ионако не врши власт на том делу територије. Тако, доскорашњи министар иностраних послова Француске, Ибер Ведрин, француско НЕ европском уставу објашњава, односно оправдава следећом аргументацијом: Французи, тврди он, ,,...већ дуго осећају једну европску бољку, која се пориче. Расположење је затровала загриженост са којом су нормална патриотска осећања извргавана подсмеху, а бриге због проширења карикиране, чак и када су биле легитимне и ниуком случају шовинистичке. Природна жеља да се у процесу глобализације сачува известан суверенитет над својом судбином и идентитетом сматрана је сумњивом; свака критика је презриво одбацивана. Управо то је, заједно са социјалном несигурношћу, сумњама везаним за идентитет и осећањем да су лишени своје демократске самосталности, Французе навело да референдуму задају тако јак ударац.,,^[5]

Дакле, питање националне државе, националног суверенитета и идентитета није актуелно само на политички нестабилним (балканизованим) подручјима. Тим пре, може се рећи да, бар за сада, посебно када је реч о Балкану, анационалност, без обзира на то ко га лансирао и у какву га амбалажу паковао, пре је изнуђена или удварачко–помодарска поза него аутентично стање националне свести. Баш због тога, његово пропагирање може да буде не само бескорисно него и контрапродуктивно. ^[6]

У том контексту треба ценити и садашње уставно одређење државе Србије, као државе свих њених грађана, а не државе Срба и свих осталих народа који у њој живе, којим се они, мимо свих осталих балканских народа, сврставају у народе без сопствене државе. Истина, такво уставно изједначавање већинског народа и националних мањина, као значајна правна тековина, могло би да буде значајан фактор стабилизације политичких прилика у вишенационалној заједници — да ублажава међунационалне тензије и да амортизује међунационалне сукобе у које би те тензије могле да ескалирају. Али, за то су потребни одређени предуслови: прво, да се већински народ заиста добровољно, а не, можда, због некаквих калкулантско–удварачких разлога, одрекне приоритета у погледу државотворности, и друго, да мањински народ (националне мањине) објективно виде и субјективно доживе уставом обезбеђену равноправност са већинским народом као довољан разлог да заједничку државу свих грађана прихвате као своју.

Оружана побуна Албанаца на Космету, са отцепљењем као крајњим циљем, затим бојкотовање државе Србије од стране Албанаца на југу Србије, као и захтеви појединих политичких партија националних мањина у Рашкој области и у Војводини за формирањем територијалне аутономије са елементима државности, недвосмислено показују да овај други услов није задовољен и да то потенцијално представља дестабилизирајући фактор.

Истина, Србија би, и уз такву ескалацију захтева националних мањина за новим политичким уступцима, можда могла да обезбеди привидну политичку стабилност, на начин како је то чинила СФРЈ (по рецепту: „слаба Србија, јака Југославија“). У конкретном случају, то би значили ново узмицање Срба, што би се, ако би се прихватило као трајна оријентација, свело на процес десрбизације Србије, под новим, још саркастичнијим слоганом: „Србија без Срба, стабилна Србија“.

Међутим, тешко је поверовати да би и под тим условима било могуће обезбедити стварну и трајну стабилност. Питање је да ли би они који стално инсистирају на новим уступцима, имали довољно стрпљења да се њихова ствар тако постепено — корак по корак (уступак по уступак) решава? Не би ли се, можда уместо постепеног наступања, у одређеном тренутку, определили за нови радикалан и брз преокрет стања у своју корист? Осим тога, стабилност и хармонија сваке заједнице, а поготово вишенационалне, подразумева узајамно давање и примање, а не првенствено наметање/отимање и узмицање.^[7]

Из свега тога требало би извући неку поуку када је реч о дефанзивности Срба и могућем тренду десрбизације њихове државе. Пре свега, неоспорно је да се уступцима и подмићивањима не може решити проблем незадовољства подмићиваног. Онај кога подмићују постаје незајажљив и нарцисоидан и стално очекује више. Осим тога, он временом, макар и подсвесно, почиње да презире онога ко га подмићује. Истовремено, подмићивач је фрустриран, јер увек мисли да је више дао него што је заузврат добио од подмићиваног. Посебан случај јесте када неко подмићује, односно чини уступке, не зато што мисли да је то исплативо, него зато што су га на то други наговорили, приморали или у његово име то договорили. У том случају, осим фрустрираности и осећања насамарености, јавља се и мржња према ономе коме се чине уступци, иако није нечастан онај што прима уступке већ онај који чини уступке, а нерадо их чини; онај ко дарује, а не даје из срца. Може се рећи да је баш тај механизам (наравно, не само он) покренуо талас национализма код српског народа који је каналисан у својеврсну организовану побуну против накарадних уставних решења из 1974. године, која су деградирала Србију до ступња политичке инфериорности не само у односу на остале републике него и у односу на властите покрајине.

По аналогији са овим збивањима, није искључено да се поменути тренд анационализовања Срба и десрбизације Србије изроди у своју супротност. Могао би, као у неким ранијим приликама, да потпали националистичке фитиље у оном делу српског народа који Србију види као матичну државу српскога народа, да потхрани шовинизам код оних који маштају о „Великој Србији“ или, пак, да послужи као аргумент онима који оправдано (реалистички) или неоправдано (дефетистички), а све у име спасавања онога што се спасти може, заговарају повлачење Србије на границе етнички чистог српског простора.

Нема сумње да би и једно и друго реаговање пре увалило Србе у нове невоље него што би им решило било који од постојећих проблема. Решење се мора тражити у нечему између ових крајности.

(С)трпљењем и (пре)сабирањем до повољнијих прилика и дугорочних циљева

Искуство упућује на закључак да кад на Балкану дође до озбиљне кризе у међунационалним односима, редовно се активира неки од механизама за управљање кризама. Такође је извесно да у том случају, без обзира на то да ли је управљање пристрасно или непристрасно (ако уопште може бити толико непристрасно да то обе стране виде и признају), неко мора бити губитник. С обзиром на већ исконструисану крајње ружну слику о Србима, они су, просто речено, најозбиљнији кандидати за ту улогу, ако ни због чега другог онда због тога што за њихово даље срозавање не би требало никога у свету посебно припремати. Њихови губици мало кога би заболели, многи би их прихватили као праведно, од Бога послато намиривање дугова, а не би изостало ни већ виђено хистерично сеирење над посртањем и даљом фрагментацијом државе убележене у регистар главних виновника хуманитарних катастрофа с краја двадесетог века.

Да је исправљање ружне слике о Србима заиста озбиљан и мукотрпан посао и да ће дуго потрајати говори још увек преовлађујућа стереотипно закривљена интерпретација њихове улоге у збивањима на југословенском простору. Оно што посебно забрињава јесте чињеница да се тај манир практикује и у новијим неоспорно вредним и утицајним публикацијама из пера реномираних аутора. Тако се у недавно објављеном преводу „Светске политике“, Кеглија и Виткофа, Србима чак приписује и геноцид над Хрватима на Косову иако је мало вероватно да би се могао пронаћи и један пример страдања косметских Хрвата од стране Срба у периоду када је геноцид наводно почињен. Истовремено, Срби су искључени са списка народа који су током двадесетог века били жртве геноцида. На том списку налазе се Јевреји, Јермени, Курди, Цигани, Камбоџанци, Тутси, Албанци, Муслимани и Хрвати. Срба нема.^[8] Просто је невероватно да аутори нису дошли до података о страдању Срба у НДХ, бар оних података које не споре ни хрватски историчари. Пре ће бити да су их намерно изоставили да не би реметили општеприхваћену црно–белу слику о невиним и злочестим народима.

Имајући у виду наведену политичку и психолошку позадину могућих сценарија завршнице актуелне етапе балканске пометње, било би неопходно да се, уместо калкулација око тога колико би се, и уз чију асистенцију, добило или изгубило при активирању неког од кризних жаришта на простору Србије и око Србије, напори превасходно усмере на то да се предупреди ескалирање кризе у оружани сукоб. Наиме, врло је вероватно да би се тај сукоб, с обзиром на неизбежно мешање излобираног страног фактора, завршио наметањем погубнијег решења од постојећег, што би само био увод у ново кризно раздобље. Једноставно, Србија у овом тренутку, због своје лоше репутације, унутрашњег нејединства, као и снажног лобија сепаратистичког блока не може да очекује фер однос центара моћи према питању њеног територијалног интегритета.

Осим тога, неке европске земље су и без икаквог лобирања, из сасвим практичних разлога, заинтересоване за стварање независне државе Косово, јер процењују да би то била прилика да се реше великог броја Албанаца који им, ни као радна снага, а поготову не као избеглице или политичка емиграција нису више добро дошли. Због свега тога, сви су изгледи да ће, када је реч о Албанцима на Космету, принцип права народа на самоопредељење бити претпостављен принципу неповредивости државних граница. У најбољем случају тражиће се некакав компромис између тешко помирљивих захтева та два принципа (на пример, тзв. условна независност) што би имало за резултат неко привремено тешко одрживо стање.

С обзиром на ту неповољну стартну позицију, Србија би морала да да примат дугорочним циљевима зарад којих се, по правилу, а у конкретном случају неизбежно, морају отрпети многе непријатности извесних пораза на путу којим се до њих стиже. Исплативост такве врсте инвестирања подразумева јасно дефинисане стратешке националне интересе. То су најчешће они интереси који се не остварују у једном кораку, али се морају означити да би им се могло тежити и надати се њиховом остварењу, јер тежња је извор енергије, а нада извор оптимизма, лек за резигнацију и превентива апатији коју стварају горчина пораза и одсуство визије опоравка од претрпљених неуспеха.

У везу с тим, вредно је као поучан пример поменути непристајање Кине на независност одметнутог Тајвана и њен стрпљив рад на стварању услова за његово враћање под суверенитет матице, као и претходно изналажење компромисног решења за Хонг Конг. Још илустративнији пример исплативости дугорочног пројектовања државних и националних интереса јесте политика Немачке после Другог светског рата. Иако тотално војнички поражена и поделом понижена, она је одмах након поделе поставила уједињење као свој дугорочни стратешки циљ. При томе, није речено када то треба да се догоди, али није било нимало двоумљења око тога да ли томе треба да се тежи. С обзиром на околности када је такав циљ формулисан, вредни поштовања су оптимизам и храброст који су били потребни да се то искаже, и вредно дивљења је стрпљење које су Немци испољили чекајући да се тај циљ оствари.

Окупљање Немаца око тог стратешког националног циља јесте пример који би Срби могли да следе и једном заувек превазиђу деобе и сукобљавања на идеолошкој основи и консензусом формулишу дугорочне државне и националне интересе. То превасходно подразумева и недвосмислен однос према територијалном интегритету сопствене државе. При томе кључно питање не мора да буде да ли ратовати или не ратовати за овај или онај део територије, већ да ли се од ње одрицати или не одрицати, конкретно: да ли под притиском споља пристати на независност Космета и тако се одрећи историјског права на ту територију или остати чврсто при ставу да је то неотуђив део државе. У вези с том дилемом, треба имати у виду следеће: не одрећи се територије не значи нужно бранити је оружјем, док одрицање (уступање, продаја) представља увек пристајање на пораз којим се припрема терен за нова узмицања и изнуђивање додатних уступака. Није искључено да се у првом случају на неодређено време изгубити суверенитет над спорном територијом, да се она претвори у протекторат, да буде окупирана, али она тиме ипак није отуђена; у дугом, она се неповратно губи, а са њом и део националног и државног идентитета.

Србија није једина држава која се суочава са овим проблемом и није једина која ће се наћи у ситуацији да се о томе изјашњава, да трпи притиске и уцене или да прима извесне понуде. Као што притисци могу бити веома озбиљни и тешко подношљиви, тако и понуде могу бити примамљиве и необичне.^[9] Какав ће бити садржај једног и другог пакета зависиће у великој мери и од степена постигнутог јединства око стратегије решавања конкретног питања. При томе, здруживање расутих националних снага неопходан (мада не и довољан) услов је за остваривање пристојне позиције у међународној заједници, па и за обезбеђивање поузданијег савезништва и равноправнијег партнерства са другим земљама и народима од чега ће сигурно зависити и решење косметског проблема. Наравно, од савезника, поготову од великих сила, не може се очекивати да подметну своја леђа — искористе свој ауторитет и моћ да би било кога узеле у заштиту, ако из тога не могу да извуку некакву корист. Једино што се од њих може очекивати као несебичан гест (бесплатна услуга) јесте да „изразе неслагања и забринутост“, што, за узврат, подразумева коректно: хвала. Свака услуга вреднија од тога мора се платити ценом вишом од обичне захвалности.^[10]

Следећа ствар релевантна за предвиђање развоја ситуације на Балкану, у оквиру које се решава косметско, односно српско питање, јесте чињеница да Америка и њени савезници, у свом походу на исток, не долазе на Балкан нити као казнена, нити као ослободилачка експедиција. Они нису ту да би неког казнили, а неког избављали, већ првенствено, због свог интереса, а биће, наравно, кажњен, такорећи успутно („по службеној дужности“), и то примерно, онај ко тај интерес квари, а биће подржаван онај који се у тај интерес уклапа. У тако зацртану „непристрасност“ хегемонистичке силе може се веровати и на њу треба рачунати. Најбољи пример „непристрасности“ те врсте јесте „селективна солидарност“ Америке према Курдима, онима у Турској и онима у Ираку.^[11] О томе, такође, убедљиво сведоче и дијаметрално супротни ставови према појединим сепаратистичким покрајинама (Чеченија, Тајван, Космет, Алстер, Баскија, Абхазија, Нагорно Карабах, Придњестровље...), у зависности од тога да ли се државе од којих оне хоће да се осамостале котирају као кооперативне или некооперативне.

Све то говори да тзв. политика дуплих аршина није резервисана само за Србе; да није ни за кога унапред резервисана, али свако може доћи под њен удар. С тим озбиљно треба рачунати, и уместо хистеричног негодовања и згранутог ишчуђавања, треба прихватити могуће противнике и савезнике онакве какви јесу и какви могу у датом тренутку постати. Дакле, ма шта неко осећао према Американцима после њиховог бездушног кидисања на Србе, близу је истине тврдња да Американци нису непријатељи Србима, већ Срби у једном тренутку нису били пријатељи Американцима, јер се својим понашањем, односно улогом коју су добили (или приграбили) у сукобима на простору бивше Југославије нису уклопили у њихове тренутне интересе и зато је било неизбежно да буду кажњени. Према томе, ни њих (Американце) нити било кога другог не би требало прогласити вечитим непријатељем. Ако би тако наставили, Србима би ускоро сви постали непријатељи, а то је баш оно што им истински непријатељи од срца желе. Тај „мамац“ им је често врло вешто и перфидно потуран и они су га у својој наивној непромишљености и, понекад надменој необазривости помно гутали.^[12]

Када је реч о начину супротстављања могућим новим насртајима на преостали део суверенитета и интегритета Србије, морају се узимати у обзир и опције одбране битно другачије од оних до сада примењиваних. С обзиром на горка искуства из недавне прошлости, разумљиво је што на свим странама има пуно заговорника радикалног заокрета у регулисању питања одбране. Мотиви им могу бити различити, али им је заједничко једно: нема одбране на стари начин. Као пример за то (који можда није довољно репрезентативан, али је довољно провокативан), може да послужи једна прилично ексклузивна изјава са једног од ранијих предизборних скупова, којом се поручује (обећава, сугерише) народу да се више нећемо бранити пушком и чојством већ капиталом.

Можда је ова порука (и њој сличне) истовремено и наговештај краја једног страдалничког, али романтичарског периода у историји нашег народа „кад су царство сабље дијелиле“ и када је чојство за многе било највећи капитал који се увек мукотрпно стицао, а лако губио. Може то бити и најава нашег буђења из једног мазохистички подгрејаваног сна о оправданости и свемоћности свенародног жртвовања. Може се ова порука различити схватити и у различите сврхе (зло)употребити, али једно је неоспорно: овом народу је заиста доста друговања само с пушком и романтичарског величања народних погибија и индивидуалног и колективног саможртвовања. Зато би било добро ако би озбиљно почели да размишљамо о капиталу као средству које, као и пушка, може да „убија и да одбија“. Наравно, при томе би још озбиљније требало да се размишља и о томе — како стећи тај капитал који треба да замени (ако може) пушку и чојство као средства одбране и, шта, ако прерано или предалеко одложимо пушку и запоставимо чојство, а капитал изостане?

У сваком случају, при опредељивању за нову стратегију одбране, с обзиром да се стара очигледно показала неделотворном, морају се имати у виду и глобални однос снага на светској политичкој сцени и комплетно стање на терену створено досадашњом експанзијом и војним ангажовањем НАТО у региону Балкана. У том смислу посебну пажњу и уважавање заслужују: а) хегемонистичка позиција Сједињених Држава, б) строго контролисан развој и јачање оружаних снага балканских земаља, којим се елиминише могућност да било која од њих достигне ниво регионалне силе и в) појачано интересовање Запада за подручје Балкана као транзитни простор за његово даље наступање према истоку и југоистоку, што имплицира тренд даљег ограничавања суверенитета земаља у региону ради обезбеђивања контролисаног стања иза линије фронта.

Промена односа према приступању безбедносним интеграцијама, као што је Партнерство за мир, јесте израз разборитог настојања да се учини заокрет од погубне политике изолационизма и конфронтирања, ка политици сарадње са светом, па и са НАТО–ом. Несумњиво је да би приступање Партнерству донело извесне безбедносне предности. Наравно, као и свим случајевима ступања у савезништва, поготову оним са елементима вазалскотуторских односа, та добит морала би се, осим подмиривања трошкова оспособљавања оружаних снага, платити и извесним уступцима политичке природе. Нажалост, то само по себи не би била довољно поуздана, поготову не трајна, гаранција националне безбедности нити неког знатно повољнијег расплета косметске кризе. Можда је најбољи доказ за то пример Македонија. Она је без оклевања испунила све услове који су пред њу постављени. Па, ипак, то није било довољно да буде поштеђена оружаних сукоба на својој територији који су, по свом настанку и исходу, били ништа друго до споља активирана, строго контролисана и плански на (не)одређено време угашена криза.

Ангажовањем међународне заједнице у решавању конфликтног стања на простору бивше СФРЈ много тога је већ разрешено, на штету или у корист ове или оне стране, али, генерално посматрано, досадашњи исходи сукоба не наговештавају нимало срећан завршетак за српску страну ако она бар у завршници (која тек предстоји), не промени нешто у својој стратегији. Говорећи својевремено о овом сукобу као „трећем балканском рату“, амерички аналитичар, Мајкл Роскин, је, наводећи разлоге због којих су (по његовој процени) вођени први и други балкански рат и подсећајући на то како су се завршили (чијим поразом), наговестио да би губитничка улога у „трећем балканском рату“ лако могла припасти Србима. Први балкански рат, тврди Роскин, вођен је ради тога да би се одредило колика ће бити Турска, и Турска је у овом рату била поражена; други балкански рат вођен је ради тога да се одреди колика ће бити Бугарска, и Бугарска је изгубила. За „трећи балкански рат“ овај аналитичар каже да треба да одлучи колика ће бити Србија, а на месту где према његовом шематском приказу разлога и исхода балканских ратова, треба да стоји одговор на питање, како ће се рат завршити, остављен је злослутни знак питања. Тако Роскин, препушта читаоцу да, по аналогији са завршетком претходна два рата, закључи да Србија, о чијој се величина у овом рату одлучује, треба да буде поражена као Турска и Бугарска у претходним. Време коначног одговора на оба претходна питања: Колика ће бити Србија после „трећег балканског рата“ и ко ће у том рату изгубити, а ко победити, неумитно се примиче. На Србији лежи заиста огромно бреме одговорности да не допусти да се злурада Роскинова предвиђања и сличне злослутне најаве до краја обистине.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Bodanski, Y., Offensive in The Balkans, London: International Media Corporation LTD, 1995.
2. Brzezinski, Z., Američki izbor, Zagreb, Politička kultura, Podgorica, CID, 2004.
3. Bžežinski, Z., Velika šahovska tabla, Podgorica, CID, 1999.
4. Грчић, М., Политичка географија, Београд, Географски факултет, 2000.
5. Huntigton, S. The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, New Jork: Simon and Shuster Rockefeller Center, 1995.
6. Kegli i Vitkof, Svetska politika, Beograd, Centar za studije jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka i Diplomatska akademija, 2004.
7. Kenedi, P., Uspon i pad velikih sila, Podgorica, CID, Beograd, Službeni list, 1999.
8. Nicola de Santis, The Future of NATO's Mediterranean Initative. NATO Rewiew, Spring 1998.
9. Ramsey Clark...et al., NATO in The Balkans: Voices of Opposition, New Jork: International Action Center, 1998.
10. Roskin, M., The Third Balkan War, and how it will end, Parameters, Autumn, 1994.

^[1] Текст је објављен у Зборнику Факултета цивилне одбране у Београду (сада Факултет безбедности) 2005. године

^[2] Последњи ударац те врсте Србима је задао лично Борис Јељцин, одликујући Фрању Туђмана за заслуге у антифашистичкој борби, за оне заслуге за које су чврсто веровали да пре припадају њима него шефу државе која је, бар у Туђманово време, била, идејни следбеник фашистичке НДХ — Хитлеровог савезника из времена његовог похода на Русију.

^[3] Свако ко се нашао у колони изгнаног народа, без изгледа на частан повратак, и свако ко се осећа да припада народу из те колоне очајника, морао је да се суочи са осећањем понижености и, ако објективно суди, не може а да не призна да је у тој колони, односно том колоном, покопан део националног достојанства. Та масовна понижавајућа узмицања била су, на жалост, сувише тешко искуство за самопоштовање српског народа. Шта друго може да значи ако не одсуство самопоштовања, начин на који су средства информисања у Србији (матичној држави Срба) попратила, на пример, прогон Срба из Западне Славоније. Док је тај прогон био у пуном замаху, Телевизија Србије је, као догађај од прворазредног значаја, преносила забавни програм поводом прославе Првог маја. Да срамота буде већа и да се испољи недостатак елементарног поштовања жртава (у ствари, недостатак елементарног самопоштовања, јер су жртве саплеменици), побринула се Политика — водеће информативно гласило у Србији. На њеној насловној страни у првом послепразничном броју читаоци су, уместо очекиваног опширног извештаја о збивањима у западној Славонији, могли да прочитају текст под насловом: „Свечаније него ранијих година“.

^[4] Српски комунисти су, чак пристајали да дуго буду и без своје комунистичке партије, са образложењем да они већ имају своју партију — КПЈ, као да та КПЈ није исто толико била и партија комуниста осталих региона. Тако се, вероватно не случајно, десило да се КП Србије формира тек после Другог светског рата. Дакле, знатно касније него све њене посестриме.

^[5] Нормална патриотска осећања извргавана подсмеху, Политика, 22. јун, 2005.

^[6] Уосталом, ни за потпуно афирмисане или, како се често каже, сасвим „иживљене“ и неоспорно уважаване народе не може се рећи да су анационални, напротив, сви они, ма колико да су надрасли националистичку ускогрудост, и те како држе до своје националности и управо из осећаја националног поноса црпе добар део енергије за свој свеукупни просперитет.

^[7] Потврда за то управо је функционисање заједништва и одржавање стабилности у СФРЈ. Наиме, за неко време, док је Србија „пристајала“ да слаби у корист јачања Југославије, у ствари, у корист остатка Југославије, био је релативан мир и хармонија у кући. Чим је Србија наговестила да повлачи тај пристанак, уследиле су најаве „развода брака“. Чак, штавише, и поред тога, док је послушно узмицала пред све амбициознијим аутономашким и сепаратистичким потраживањима, аутономаши и сепаратисти су, осокољени, ваљда, баш тим узмицањем, постали крајње нестрпљиви и пожурили да окончају ствар по кратком поступку. Тако је до побуне Албанаца на Космету 1981. године дошло управо у време када су имали скоро све што су од Србије и Југославије могли добити, али им ни то скоро све, није било довољно. Тражили су додатне уступке.

^[8] Кегли, Ч. и Виткоф, Ј. Р., Светска политика, Центар за студије југоисточне Европе, Факултет политичких наука и Дипломатска академија, Београд, 2004. стр. 374.

^[9] Примера ради, један амерички милионер је својевремено понудио Британији 24 милиона долара за откуп Северне Ирске коју је намеравао да поклони Ирској и тако реши спор између ових држава. Одговор Британије на ту понуду био је: „Ми се не продајемо“ (према, Грчић, 2000. стр. 180).

^[10] Француској је, без сумње, драго што су јој Срби рекли велико „хвала“ за савезништво у Првом светском рату. Али, то „хвала“ није било довољно да се она деведесетих година XX века заложи за српску ствар. Бугарска би, такође, према ономе што је историја записала, радо стала на страну сила Атланте да је Србија пристала да јој то плати територијом БЈР Македоније.

^[11] Важан детаљ у овом случају је то да су и Турци и Курди и Ирачани муслимани. Значи, Американци не кажњавају нити помажу неког зато што јесте или није муслиман, већ зато што им квари или не квари рачуне. Такав однос они ће, без сумње, да имају и према осталим муслиманима и свим другим на Балкану.

^[12] Велика подвала Србима учињена је тиме што су они били задужени (и велика њихова непромишљеност, а можда и грех, што су прихватили) да љутују са Немцима и након што су се они измирили са народима којима су нанели много више зла него Србима. То исто су Срби учинили и у погледу односа са Израелом, иако су им одавно окренули леђа (оставили их на цедилу) сви они због којих су били у лошим односима са јеврејском државом.