Dušan Pajin

Noć vrednija od života

Lepota i apsolut u Njegoševoj pesmi "Noć skuplja vijeka" ¹⁾

Objavljeno u časopisu Ovdje, april–juni 1998, str. 55–65, Podgorica – copyright Dušan Pajin

Dr. Dušan Pajin, profesor filozofije umetnosti i estetike na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Autor 10 knjiga iz istorije kulture, filozofije umetnosti i religije. E-mail: dpajin@f.bg.ac.yu – Home page: http://dekart.f.bg.ac.yu/~dpajin

Postoji jedna misterija vezana za ovu pesmu. U svom eseju o Njegošu Andrić (1986: 26) veli:

”Jedini svoj pokušaj ljubavne poezije Njegoš je spalio sam. Uzalud je njegov ađutant tražio da mu da tu pesmu, da je prepiše. Njegoš je odbio rečima: ’A kako bi to izgledalo: Vladika, pa piše pesmu o ljubavi? Ne dam!’ I ta uboga, nesuđena radost spaljena je na istom oltaru na kome su prinesene tolike žrtve” – komentariše Andrić.

Na drugoj strani, Isidora Sekulić u svojoj knjizi Njegošu knjiga duboke odanosti (Sekulić, 1968: 126) veli: ”Nađena je ta pesma i šezdeset dve godine posle Vladičine smrti, u Bosanskoj vili, 1913. objavljena. Naslov pesme je Noć skuplja vijeka. Kako se zadržala i zaostala? Je li istina da je kralj Nikola spalio neke hartije Vladičine – pesme, hroniku, prepisku – spalio radi dobrog glasa svoga velikoga pretka, pa je iz te zaostavštine umakla jedna pesma? Da li je pesmu Vladika ostavio tako da se nekada posle nađe? Da li nije imao duše da je uništi dokle god je mogao da je čita? Da li je to pesma iz predsmrtnih, napuljskih dana? Na sve to ide jedan odgovor: možda?” – zaključuje ona.

Javlja se pitanje – kako to da Andrić nije znao za tu pesmu objavljenu u Bosanskoj vili, u časopisu koji je Andrić dobro poznavao. Ako nije znao u vreme kad je objavljena, kako su ga mimoišli tekstovi i saznanja onih koji su znali? A pesma jeste Njegoševa, jer je nađena u njegovoj književnoj ostavštini i jeste objavljena još tada u Bosanskoj vili – od tada su o njoj pisali mnogi naši književnici, književni istoričari i teoretičari, a među najpodrobnije analize spadaju one Miodraga Popovića (1968) i Isidore Sekulić (1968).

Pre nego ukažemo na ono što smatramo da je promaklo prethodnim tumačima, pokušaćemo da osvetlimo i neke promašaje u analizama ove pesme kod pomenutih dvoje tumača. Miodrag Popović i Isidora Sekulić bili su savesni istraživači i lucidni tumači Njegoša, a njegovom delu prilazili su s poštovanjem i divljenjem koje ono i zaslužuje. Međutim, reklo bi se da su u tumačenju ove pesme bili ograničeni, svaki na svoj način – Popović romantičarskim i psihoanalitičkim, a Isidora Sekulić feminističkim obrascima.

Vladika piše ljubavnu pesmu

Popović je u pravu kad kaže da u toj pesmi neki pogrešno vide samo sliku Njegoševog ljubavnog doživljaja u Perastu 1844. Mi bismo dodali da oni greše kao i oni koji – poput Isidore Sekulić – to vezuju za njegov boravak u Italiji i vezu sa nekom italijanskom gospom.

Greše, kako veli Popović, jer je pesma izraz nečeg dubljeg – ”poetski realizovanog u ovoj raskošnoj slici ljubavnog susreta u noći, pod zvezdama” (str. 234). ”Strasna ljubav diže se iznad svega. Sve drugo zemaljsko i kosmičko nestaje, gubi se, isčezava ispred ove noći sladostrasnog sjedinjavanja s beskonačnošću, skupljoj i večnijoj od svih vekova, u kojoj se senzualno i spiritualno slivaju u jedno: u stanje duhovnog blaženstva i miline.”

U svim ovom ocenama Popović je u pravu, kao i u tvrdnji da je to ”jedna od najlepših ljubavnih pesama na srpsko–hrvatskom jeziku” (str. 237).

Ono u čemu Popović greši jesu pokušaji tumačenja iz ugla odnosa prema islamskoj erotici (dakle, kulturološka greška) i psihoanalitička greška, tj. stvaranje fiktivne tenzije između pesnika i vladike (”kome vladičanski čin sprečava put do ljubavi”). Naime, Popović greši u oceni da se Njegoš udaljio od hrišćanstva u svojim ljubavnim pesmama, posebno ovoj (str. 236). Sada ćemo izneti konkretnije Popovićevo obrazloženje ovih stavova, kao i naše razloge za pobijanje.

1) Popović u svojoj analizi uzima u obzir i druge pesme (ili poetske delove iz većih celina, kao što je Gorski vijenac) u kojima se slavi lepota žene, ili govori o odnosu žene i muškarca. Na osnovu tih predložaka on zaključuje da je Njegoš bio pod uticajem muslimanske erotike i erotske poezije, da je iz toga zaleđa zajmio svoj lirski, poetski i emocionalni naboj, pa veli da Crnogorci u Gorskom vijencu nadmašuju muhamedance heroikom, lepotom i plemenitošću, ali ne i u ljubavnim pesmama (str. 231). Međutim, Popović polazi od toga, kao da je tu u pitanju dokumentarna proza, a ne poezija, te ne uviđa da pesnik stoji iza ukupnog kapaciteta svojih likova, zajmeći jednima i drugima opseg vlastite duše (a ne obrnuto). Najneobičnije je što Popović i sam navodi nešto što opovrgava njegov generalni zaključak – recimo, kad kaže da su u Njegoševom prikazu hurije dobile dimenziju koju u islamskoj tradiciji i nemaju, tj. sjedinjuju u sebi ljubavničko i duhovno, jer su za njegovog junaka Mustaj–kadiju hurije i duhovne device (”Njegošev doživljaj hurija istovremeno je spiritualan i senzualan”, str. 233). Ali, sam Popović ne uviđa težinu tog zapažanja, tj. da bi već ovo bilo dovoljno da se shvati da Njegoš u svojoj ljubavnoj poeziji nadilazi Popovićevu dihotomiju, koju ovaj na različite načine definiše (Crnogorci–muhamedanci, spiritualno–senzualno, duhovno–erotsko, riza–feredža, duhovnik–ljubavnik, erotski sputani hrišćanin–erotski slobodan musliman itd.). Unutar tih parova Popović smešta Njegoša, namećući mu svoju dilemu, svoje dvojstvo i rascep.

Mnogi evropski pa i naši romantičari imali su pogrešnu predstavu o nekom ”erotskom raju” u kome živi prosečan musliman (predstave vezane za hareme, turska kupatila i odaliske, koje možemo videti na slikama tog vremena, kod Engra, Delakroa itd.). Međutim, predstava o hurijama nastala je kao rajsko obećanje, naknada za oskudnu zbilju. To rajsko obećanje Kuran daje pravovernima kao nagradu i kompenzaciju za uskraćenja u ovom, zemaljskom životu – u kome postoje haremi (odaliske i turska kupatila), ali iz koga musliman odlazi ipak (seksualno) gladan na onaj svet. Dakle, u raju je obilje onoga čega ima premalo u životu: vode i seksualnosti. Raj sa svoje dve glavne ponude – rekama (vode i vina) i hurijama – treba da utoli onu žeđ i (seksualnu) glad, koja muči muslimana na zemlji. Ako to Popoviću i romantičarima nije (sasvim) bilo jasno, ne treba tu iluziju da pripisujemo i Njegošu.

Što se tiče hurija i predstava raja, Hiti (1988: 127) primećuje da su predstave hurija i mladića u muslimanskom raju nastale tako što su muslimani preuzeli bespolne anđele iz hrišćanske predstave raja i dali im polove (devojke – mladići). To je sada bila nadoknada pravovernima za seksualnu prikraćenost tokom života (šta ko voli, nek izvoli). Ako to imamo u vidu onda deluje neubedljivo Popovićev zaključak da je ”Njegoš u mašti voleo drugačije no hrišćanski pesnici. Onako kako su voleli islamski junaci svoje divotnice hurije” (str. 236). Naime, on jeste voleo drugačije no (neki) hrišćanski pesnici, ali je bar jednako drugačije voleo nego islamski junaci. Popović i sam gore konstatuje da je Njegošev doživljaj hurija bio spiritualan i senzualan, dok je za islamske junake hurija samo senzualna predstava.

Drugo, Njegoš nije voleo u mašti nego u zbilji. Jer, to je poslednja zbilja – zbilja duše. Svi koji su voleli znaju da je ljubav drama duše, a da su joj spoljne okolnosti scena i akteri. Dakle rad duše je značajan za ljubav, ne zato što je neko vladika i ne sme da pipne, ili celiva prelesnicu, pa samo o njoj mašta – nego zato što ljubav uključuje celog čoveka.

2) Druga Popovićeva greška potiče od primene jednog psihoanalitičkog obrasca (koji su i mnogi psihoanalitičari – uključujući Frojda, sa njegovim psihoanalitičkim redukcionizmom – pogrešno primenjivali u tumačenju stvaralaštva i ličnosti umetnika). Popović smatra da je Njegoš pesnik snažnih ljubavnih impulsa, kome vladičanski čin sprečava put do ljubavi (str. 234). On suviše bukvalno primenjuje lekcije iz psihoanalize (o potiskivanju, cenzuri svesti, o noći i mašti u kojima izranja potisnuto itd.). Tako veli:

”Crkveni zakoni zabravili su svetlo ljubavi u njemu, a on sam, spolja okovao sebe cenzurama svesti i lažnoga stida. Samo u noći, u tami, u snu, opuštala se romantična duša pesnika, koja je, inače, na javi bila podređena racionalnoj svesti državnika”.

Pa zatim: ”Ljubavnik pobeđuje duhovnika” (str. 235)

I na kraju, dodaje Popović, da je ova pesma ”poetska pobuna pravoslavnog vladike protiv hrišćanskog potiskivanja čulnosti.”

Da krenemo redom. Znači vladike (i pesnici) se opuštaju noću, u snu – a kad se opuštamo mi koji nismo vladike i pesnici. Danju, na javi, dok čekamo da se promeni svetlo na semaforu?

Ako je u pitanju aluzija na to što se radnja pesme smešta u noć, onda bi to značilo da Popović ne poznaje (ili da je zaboravio) istoriju književnosti (što je teško pretpostaviti). Jer zvezdana noć i mesečina su neka vrsta univerzalnog ambijenta za ljubavnu poeziju u svim epohama i kulturama. Većina onih koji su pisali vezujući svoja ljubavna osećanja, sećanja, nade ili maštanja za noć, ili san, nisu bili pravoslavne vladike u kojima su crkveni zakoni zabravili svetlo ljubavi, niti su sebe okivali cenzurom svesti ili lažnim stidom (noću radim, ili mislim, ono što ne smem, ili ne mogu, danju).

Dakle, noć i nije neka Njegoševa poetska specifičnost, nego opšteljudski ambijent za ljubavnu poeziju i tu vrstu duhovnih uzleta. Osim toga, znamo da se dvojstvo ispunjenja u noći i snu, onog što nam je na javi uskraćeno, javlja u mnogoj poeziji različitih naroda i kultura, koje nemaju veze ni sa hrišćanskim potiskivanjem ploti, ni sa položajem njihovog autora u verskoj ili crkvenoj hijerarhiji. Tako anonimna japanska pesnikinja iz X veka, piše:

Snovi, čujte, snovi!
Ne sjedinjujte me
S čovekom koga volim –
Jer kad se probudim
Tako sam usamljena.

Njena pesma zanimljiva je i stoga što vidimo da je princip realnosti tu tako nadmoćan da pobeđuje san – ona se odriče sna, jer ne može da podnese tugu realnosti koja nije ublažena, nego pojačana posle sna.

U rascepu koji gradi u svom tumačenju, Popović zapada u protivrečne ocene o Njegošu. Na jednom mestu (str. 235) kaže da je ljubavnik pobedio duhovnika u Njegošu (tj. u ovoj njegovoj pesmi), a na drugom mestu da su crkveni zakoni zabravili svetlo ljubavi u Njegošu i da je on bio potajno ogorčen na crkvene stege (koje su mu zabranile da javno voli i bude voljen od žene) i na hrišćansko potiskivanje plotskog u čoveku (str. 236). Popović neopravdano vezuje uz Njegoša jedan kulturološki definisan rascep (borba protiv ploti, greha i bluda u iskustvu hrišćanskih iskušenika), koji Njegoš očito nadilazi, ali ne bekstvom u noć, maštu i kompenzaciju – kako nam to psihoanalitički tumači Popović – nego nadilazi kapacitetom vlastite osobe.

Jer, upravo ova pesma (Noć skuplja vijeka, a i odlomci drugih, koje Popović navodi u svojoj analizi Njegoševe ljubavne poezije) govori suprotno od onog što Popović dokazuje – da ni crkveni ni svetovni zakoni nisu u Njegošu ”zabravili svetlo ljubavi,” niti je on sebe okovao ”cenzurama svesti i lažnog stida” – nego da je ljubav osećao i razumevao i o njoj pisao slobodnije, bolje i lepše nego mnogi drugi, koji nisu bili ni vladike ni državnici. Otuda se Njegoš sa takvom lakoćom kreće između tih ravni i natkriljuje te ponore – kako ih Popović vidi – između vladike i ljubavnika, između duhovnog i erotskog, spiritualnog i senzualnog. Ali, taj uzlet, ta ravan je Popoviću nedokučiva, nevidljiva iz psihoanalitičke vizure. Zato on veli: ”Nigde se Njegoš nije toliko udaljio od hrišćanstva kao u ljubavnim pesmama” (str. 236), te ovu pesmu shvata kao poetsku pobunu protiv hrišćanskog potiskivanja ploti.

Međutim, u širini Njegoševe duše romantična ljubav, erotika i ljubavna poezija nisu ga ni udaljavale, ni približavale hrišćanstvu. Nisu ga udaljavale, jer se vera, erotska osećanja i romantična ljubav u njemu nisu sudarale. Ono što se u malim dušama sudara i ne podnosi, to se u velikoj duši prostire – kao što odraz meseca u kofi zauzima ceo prostor, a na površini okeana se pojavljuje kao srebrna staza koja vodi u nedogled. A ta osećanja i pesme nisu ga ni približavali hrišćanstvu, jer mu je ono već bilo blisko. Njegoš nije imao potrebu za pomagalima da bi ojačao i učvrstio svoju veru, odanost hrišćanstvu, zahvalnost i divljenje prema Bogu. Samo ljudi koji su novi u veri, ili slabe vere, koriste svaku priliku da bi istakli i učvrstili svoju veru, a i vazda su na oprezu i strepe da će im nešto ugroziti ili uzdrmati veru, ili ih udaljiti od Boga – makar to bila i zvezdana noć, pogled sa planine, ili neka prelesnica, vila–čarobnica.

Ta dva primera – onog ko je nesiguran i onog ko ima pouzdanje – nalazimo i na drugim stranama. Recimo, u budizmu, u priči o dvojici zen–kaluđera. Oni na putu sretnu devojku koja hoće da pređe blatnjav potok. Te ti jedan od njih uhiti devojku i prenese je preko. Devojka se zahvali, a on vrati i nastavi sa bratom put do manastira. Kad su stigli u manastir, onaj drugi će: "Nešto mislim da si se ti ogrešio o pravila našeg reda – da ne gledamo, a kamoli diramo žensko čeljade – kad si onu devojku u naručju preko potoka preneo.” A prvi će: ”Ja nju ostavih onde, a ti je još u duši nosiš.” Tako i Popović (u duši) nosi, ono što Njegoš nije ni uzimao.

Život čula i molitva

"Ljubavnik pobeđuje duhovnika" kaže Popović (str. 235). Međutim u Njegošu se ta borba nije ni vodila. Duhovnik njegove vere nije ni imao potrebe da se bori, pošto nije bio ugrožen – nije morao niti da vojuje, niti da pobeđuje, ili bude pobeđen – borba je tu samo Popovićeva. Što se tiče vojevanja – onog pravog – Njegoš ga je imao dovoljno u istorijskoj i državničkoj zbilji oko sebe. Dakle, Njegoš je za sobom ostavio onu dilemu koja muči Petrarku dok sedi na brdu i posmatra divnu panoramu koju mu otvara vidik. Za trenutak se odajući kontemplaciji pejzaža, Petrarka se trže jer mu u tom času pogled pade na Avgustinove Ispovesti koje držaše u ruci, na odlomak gde Avgustin osuđuje svaku kontemplaciju pejzaža i prirode, jer "Ljudi idu okolo pa se dive visinama planina, ... a ne gledaju u sebe". – Bejah posramljen (beleži Petrarka) i okrenuh svoj pogled na sebe.

Ali, ta dihotomija koju Popović primenjuje na Njegoša, nije samo Petrarkina, niti se ona završava, ili biva kulturološki potpuno nadiđena sa renesansom, ili romantizmom. Vidimo je i mnogo kasnije na delu – recimo kod profesora estetike, Anri Frederik Amijela (1821–1881), koji je bio Njegošev savremenik, o kome govori Žorž Pule (1993: 267). Amijel se upustio u jedan lični put introverzije sličan hrišćanskoj mistici i jogi. Kod njega je takođe zaoštrena ta dihotomija unutrašnje–spoljašnje, u korist unutrašnjeg. Tako Amijel beleži. ”Šta najviše izbacuje čoveka iz samoga sebe? Život čula. Šta ga najviše usredsređuje. Molitva.” U petom stupnju Patanđalijeve joge govori se povlačenju mentalne energije (pažnje) iz čula i ovladavanju čulima (indriya–jaya) na putu introverzije.

Pa, dobro, reći će sad neko – možda ste uspeli da Njegoša načelno odbranite od Popovićevih sumnji (o sukobu “ljubavnika i vladike”), ali zar onaj Andrićev navod, oslonjen na zapise Njegoševog sekretara Medakovića (gde Njegoš spaljuje neku ljubavnu pesmu, pozivajući se na javno mnjenje – Vladika, pa piše ljubavne pesme) ne govori u prilog Popovićeve teze, o sukobu ljubavnika i vladike? Vaistinu, ne – jer, u toj epizodi u Njegošu nema borbe oko toga – u tom trenutku on uzima u obzir male duše, izlazi u susret javnom mnjenju, ”vladajućoj predrasudi” koju ne želi da ugrožava, niti da na nju troši snagu. Drugi razlog je diskrecija i jedna prirodna (dakle, ne lažna) stidljivost.

Iz tog konteksta je i situacija na koju nailazi Isidora Sekulić. Ona se sudara sa diskrecijom i stidljivošću (potonjih generacija), kao novinarka koja traži glasine za svoju trač rubriku, ne bi li čitaocima ponudila nešto pikantno – ljubavnu priču velikog pesnika (“Love story of a great poet”).

”Detalja nema, imena nema — ’Što krijete? Ako se zaista stradalo od ljubavnoga jada, moralo se to znati, ne da se sakriti! ’ govorimo mi” vajka se Isidora (1968: 121). ”Bokelji se smeše: ’Kaluđer je bio, pa Gospodar, pa Crnogorac, zato se ne znade... A i što ćemo brez nevolje kazivat imena našijeh cura i gospoja” U stvari, Bokelji učtivo odbijaju osobu koja (kao da) u tom času nije svesna svoje nasrtljivosti i odsustva dobrog ukusa.

Isidora Sekulić je bila umna žena, vrsna književnica, koja pokazuje dobar ukus i razumevanje za ljude i situacije, ali kao da su joj te osobine otkazale kad se suočila sa ovom temom.

Pesma monaha, kurjački gladnog

"Vladičine ljubavi nisu bile ni ljubavni život, ni ljubavne veze, nego kurjačka glad i zasićenje" veli Isidora Sekulić (1968: 121). "Kad je mogao, nezasito je ’gledao ljepotu’. Kad je smeo, halapljivo uzimao i krao ljubav. U jedinoj ljubavnoj pesmi njegovoj koja nam je ostala, on ljubav zove ’noć’. U poeziji svojoj uopšte, ako je što kazao, smeo i hteo kazati, to su bile žene lepotice telom, vile, žene - vizije muškarca, ne ličnosti, ne duhovna bića. Mahom su bezimene, ili nose samo ime bez prezimena" – jada se Isidora – i vapije ženski islednik: imena, hoću imena, prezimena, adrese, znake prepoznavanja.

Šta bi rekla za Andrićevu pripovetku ”Jelena, žena koje nema” – tu ne samo da je ime fiktivno, nego je ceo lik nedvosmisleno piščev fantazam – takvog nam ga pisac i predstavlja.

Islednički instinkt Isidora zaogrće u brigu za ženinu ličnost – jer ”ljubavni život Vladičin je bio ljubavni život monaha; telesna glad, strast koja ostaje u nizinama telesnoga života... u suštini, telesna želja,” (str. 119) ”Ni ta žena (misli Isidora na prelesnicu iz pesme Noć skuplja vijeka) naravno, nema ličnoga lika, ima samo delove tela” (str. 127).

Pogledajmo za trenutak, da li stoji ova feministička optužba – da je za Njegoša žena samo ”seksualni objekat” – jer on ne daje njeno ime i prezime, ne govori o njoj kao o ličnosti i subjektu, nego govori o delovima njenog tela.

Istina je to da se u muškoj ljubavnoj poeziji, ne samo Njegoševoj, govori o delovima ženskog tela, ali to nije zbog prezira ili nipodaštavanja žena kao ličnosti. Kad se voljena osoba opisuje preko delova tela – dakle ”svodi” na usne, oči, grudi, bedra itd. – reč je o ograničenjima, konvencijama i mogućnostima poetskog jezika, od vremena Pesme nad pesmama do poezije XX veka.

Tako veli muški glas u onim veličanstvenim stihovima u Pesmi nad pesmama –

Ti si mi draga moja kao konji u kolima faraonovijem.
Zubi su ti kao stado ovaca jednakih...
Usne su ti kao konac skerleta, a govor ti je ljubak;
kao kriška šipka jagodice su tvoje između vitica tvojih.
Vrat ti je kao kula Davidova...itd.

A slično kazuje i ženski glas u indijskoj pesmi posvećenoj Krišni:

Gle, ko taman oblak vijori kosa mog dragana,
rasute plešu kovrče poput kapljica kiše.
Divna njegova haljina i hod njegov,
rumen tabana i dlanova, lepršavi njegov pitambar,
pramenje kose i nokti što sijevaju kao munje...

(Krmpotić, 1987: 357)

A u kineskoj poeziji – u zapisu nepoznate pesnikinje i jednoj od najoriginalnijih pesama starog veka – se čak i ne pominju delovi tela nego delovi odeće voljenog momka.

Da samo pogled na običnu kapu
Može da me ispuni takvom čežnjom,
Da izazove takav bol!

Da samo pogled na običan kaput
Može da mi ispuni srce žalošću!
Dosta! Vodi me sobom svojoj kući.

Da samo pogled na obične obojke
Može da mi veže srce u čvor!
Dosta! Hajde da nas dvoje budemo jedno.

(Anon. pesnikinja, Knjiga pesama, VI v. st. e.)

A onda Vasko Popa: Očiju tvojih da nije...
Ruku tvojih da nije...

Pogledajmo kako Andrić opisuje Jelenu. ”A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika” (1977: 47).

Ako bismo sad rekli da je tu ljubav svedena na telesno, da tu pesnik (odnosno pesnikinja) ne cene ličnost voljene osobe, jer govore samo o delovima njenog/njegovog tela (ili – još gore – odeće), bila bi to glupost. Jer, reč je – očito – o poetskoj slici, kojoj nije tuđe ni poređenje sa konjima ili ovcama, ili pozivanje na obojke ili kaput, kapke i trepavice.

Da li je moguće da Isidora Sekulić to ne razume – zaslepljena nezadovoljenom radoznalošću feljtoniste, ili feminističkom tezom?

Isidora Sekulić (1968: 127) veli za Njegoša da je u toj pesmi (Noć skuplja vijeka) ”pijan, kurjački gladan”. I sugeriše nam da je to (seksualna) glad monaha – ”pesma velikog pesnika, ali monaha” (str. 127). U tome kao da se slaže sa Popovićem koji, istina, ne govori o monahu nego o vladici i sve stavlja u račun potisnutoj seksualnosti i ograničenjima, koja su – s jedne strane važila za muškarce tog vremena u Crnoj Gori – a s druge, ograničenjima vezanim za položaj vladike.

Priroda čežnje

Ali, mi znamo da to nije kurjačka glad nego ljudska čežnja, da to nije čežnja monaha koji ne sme, ili ne može, da sebi dopusti erotiku, pa postane kao kurjak, nego čežnja koja je poznata i onima koji nisu ni vladike ni monasi, nego samo umetnici. A ne žive ni pod prismotrom stroge okoline i njenog morala, iako i njih ponekad gone preterano radoznali novinari.

Tako Andrić svedoči:

"Ja sam tako željan ljudi i toliko žedan pokreta i oblika da bih satima stajao na ulici i zagledao prolaznicima u lice i odelo, samo da me nije stid. Žena koja prođe brzo i nepovratno pored mene i svojim licem privuče moju pažnju, pričinjava mi stvaran bol, kao da je nešto moje izgubljeno ili oteto. Moram da se okrenem za njom, iako mi je to zazorno i neprijatno, da bih video kako se beznadno i zauvek gubi u uličnoj gužvi" (Andrić, 1980: 160). Znači tako, za Andrića žena nije ličnost nego samo lice u gomili – seksualni objekt u prolazu.

Jedan od sjajnih poznavalaca japanske kulture, Lafkadio Hern (1987: 123-6), smatrao je (očito imajući u vidu to i kao jednu od čestih tema u no-dramama) da je čežnja ogromna i neutaživa, jer nije samo naša, individualna, nego kao da u našim srcima oživljava čežnja mnogih generacija čiji se duhovi ”guraju oko prozora kuće života” kao oni junaci-duhovi u No-drami, koji čeznu za životom i čulnim zadovoljstvima, iako su već pokojnici. Da je i to deo opšteljudskog iskustva, govori i naš običaj, da se u određenim prilikama (zadušnice), deo hrane i pića namenjuje pokojnicima, a taj običaj sam video i među Kinezima. Njihove ”zadušnice” padaju usred leta i sam obred nije vezan samo za groblje, nego za vasceli gradski prostor. Pa svaka prehrambena radnja, ali nekad i banka itd., tog dana postavlja ”tezgu” za hranom i sokovima, baš kao da će pokojnici svakog časa banuti tu i tražiti da zadovolje glad i žeđ. Ali, taj dan se njihovi duhovi guraju oko ”kuće života” da se malo nahrane i napiju.

Uvođenjem u objašnjenje čežnje prošlih generacija Hern tu nastoji da objasni zašto sve lepe stvari sobom nose tugu, da objasni nedokučivost i nedohvatljivost lepote, koja nije samo izvan dohvata pokojnika, nego je – u nešto drugačijem smislu – nedohvatljiva i živima. A zbog te nedohvatljivosti pati i Andrić, kad kaže:

"Živeći pored tolike lepote u svetu, a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek, čovek se često pita da li je bolje biti mrtav i ne znati za nju, ili ovako prolaziti pored nje, a znati da mu je zauvek nepristupačna i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli. (...) Lepota – to je varka i zamka na čovekovom putu... Ne znamo je i nemamo, a živimo zbog nje i ginemo za njom... Između njenog postanka i nestanka i nema ničeg, tako da se može reći da ona stvarno i ne postoji... Kada se kaže da je nema, isto je kao da si rekao ’nema spasa ni izlaza’, ’nema smisla ni svrhe’, ’nema kraja’ ili, još tačnije, ’nema ničeg’." (Andrić, 1980: 162, 172).

Umetnik je čovek koji je čas žedan, a čas namiren (kako nam svedoče zapisi mnogih umetnika) – nekad u smiraju, a nekad bacan između krajnosti: između žeđi i trenutaka kad mu je duša namirena. Ali, mistik se bori, a umetnik pati onu žeđ koja povremeno mori i sve ostale ljude.

O tome kazuje i Njegoš – ”te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj budi”.

U japanskoj tradiciji je čežnja za lepotom (tj. jugen) bila legitimna estetičko–egzistencijalna kategorija kojoj nisu bile potrebne velika psihoanalitička domišljanja o frustraciji itd., o hrišćanstvu koje brani ovo ili ono, koja se nije pripisivala nekim posebno prikraćenim ljudima, vladikama, monasima, ili kurjacima, nego svim ljudima razvijene osećajnosti. To je jasno iz onoga o čemu govori Jošida Kenko (japanski pisac iz XIV veka) koji kaže. "Kad prizivam mesece i godine koje sam proveo s nekom osobom čija je naklonost sada raspršena poput latica trešnjevog cveta razbacanih vetrom, još uvek se sećam njenih reči koje su me nekad tako dirnule i kad shvatim da ona, kao što to biva, pouzdano klizi iz mog sveta, osećam tugu veću i od one koju osećamo zbog razdvojenosti od dragih pokojnika" (Anthology, str. 224).

Ispunjenje svete želje – noć vrednija od života

Ali, u Njegoševoj pesmi mi vidimo nešto drugo – ne iskustvo prolaznosti i nedohvatljivosti lepote – ne žudnju čoveka koji beznadežno čezne, nego jedno osećanje bezuslovnog ispunjenja, savršene punoće i namirenja duše lepotom i sjedinjenjem sa drugom dušom, u toj noći koja vredi kao ceo život, ili više nego ceo život. Kako veli pesnik, smrtnik ovde kuša nešto na čemu bi mu pozavideli i besmrtnici:

”Zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!”

Dakle, mi vidimo da se ova Njegoševa pesma otima ne samo minimizovanju kojem je svojim tumačenjima podvrgavaju Miodrag Popović i Isidora Sekulić (kad je tumače kao poetsku fantaziju frustriranog vladike i monaha, ili kao izraz kurjačke gladi) nego nadilazi i standardna ograničenja ljubavne poezije, koja se vazda koleba između ispunjenja i uskraćenja, osećanja večnosti i svesti o prolaznosti, bezuslovnog (odnosno apsolutnog) i relativnog.

Vidimo da je ova Njegoševa pesma sva na strani prvog pola – da govori o ispunjenju koje nadilazi svaku prolaznost i relativnost, o iskustvu koje je večno, bezuslovno, apsolutno.

I zadovoljenje te svoje ”kurjačke gladi” Njegoš se usuđuje da nazove ”ispunjenjem svete želje":

”Uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.”

Na osnovu čega?

Na osnovu toga što je sjedinjenje duša ispunjenje najviše, krajnje ljubavne čežnje.

”Pod zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
Plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.”

Vrhunsko ljudsko i ljubavno iskustvo – stapanje dveju duša. Tajna svekolike čežnje – o, da ima nekog ko će me razumeti. Ispunjenje svete želje. Zar je to ”kurjačka glad”?

Pesnik zna da je dobio ono najdragocenije – ispunjenje svete želje – i otuda daje tako visoko mesto svom doživljaju u toj noći.

”Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.”

Taj momenat nas podseća na Andrićevog ”Bajrona u Sintri”, koji je ”prvi put imao ono što snovi obećavaju, što žene nikad ne daju i što nam život stalno oduzima” – tj. sreću u čistom stanju.

To iskustvo prerasta u mističko, jer se otima od vremena i uslovnosti – ono je bezuslovno, apsolutno, vanvremeno. Ne zbog toga što pesnik nema više svest o vremenu ili ne bi strepeo od kraja (”jošt se sitan ne naljubih vladalice vila’ b’jele”), nego zato što je doživeo nešto što vredi do kraja vremena (”svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom – kao sunce s svojim likom kad leti nad pučinom”).

”Susret pogleda” je potanko razvijan u indijskoj ljubavnoj poeziji i erotskoj tradiciji. ”Susret pogleda” se najpre vezuje za početak naklonosti, prve trenutke kad se budući ljubavnici opaze, kada se javlja polazna čežnja (abhilaša) kao prvi od deset stepena ljubavi. Ali, ”susret pogleda” nije vezan samo za početak ljubavi, nego je i kasnije uključen kao važan element kontakta, čak i u snošaju, kako prikazuju neke tantričke slike. ”Susret pogleda” je opisivan u indijskoj poeziji i prikazivan u brojnim slikama.

Kod Njegoša taj susret pogleda je od one vrhunske vrste – gde se u pogledu stapaju dve duše.

Afirmacija romantične ljubavi izoštrava senzibilitet prema ambijentu. To, takođe spada u opšteljudska iskustva, počev od starog Egipta. Stoga u ljubavnim pesmama, ili odgovarajućim slikama, vidimo i veoma lepe opise/prikaze pejzaža, kao i na početku Njegoševe pesme.

Ljubav na poseban način otvara čoveka za lepotu ambijenta, o čemu nam govori još ljubavna poezija nepoznate pesnikinje iz starog Egipta:

”Onome ko je voljen...
kako je prijatno da ide u polja.
(...)
Od tebe neću biti nikada daleko,
s rukom u ruci
šetaću s tobom
kroz sva draga mesta.

Kod Njegoša je kontemplacija pejzaža neposredno povezana i daje okvir za ljubavna osećanja, kako ćemo malo kasnije detaljnije pokazati.

Čuvstva tajna

Kako ćemo podrobnije pokazati, tokom svoje pesme Njegoš beleži nekoliko aspekata tipičnih za ljubavno i mističko iskustvo –

1) deautomatizaciju opažanja,

2) hiperesteziju,

3) osećanje bezvremenosti (večnost trenutka),

4) neizrecivost,

5) neponovljivost i

6) osećanje savršene punoće i dovršenosti.

Kad to sve imamo u vidu deluje nam smešno pretpostavka Isidore Sekulić (1968: 125) da je ”možda u Napulju došlo do toga da neka kulturna i fina Italijanka povuče nekuda naviše Balkanca i poluvarvarina, povuče ga naviše uprkos tome što je on obično bio onaj koji druge diže naviše” i da je to možda bila osnova u nastanku ove pesme. Avaj, Isidora ne sluti da je ova pesma mnogo više od salonskog bon–tona, ni ne sanja da ovaj soko leti daleko iznad uglađenog flerta, salonskog udvaranja, ili erotike budoara, kojoj bi ga naučile Italijanke i Francuskinje.

U sagledavanju Njegoševog dosega bliži je Popović koji kaže:

”Sve drugo zemaljsko i kosmičko, nestaje, gubi se, iščezava ispred ove noći sladostrasnog sjedinjavanja s beskonačnošću, skupljoj i večnijoj od svih vekova, u kojoj se senzualno i spiritualno slivaju u jedno: u stanje duhovnog blaženstva i miline” (str. 235). Ovde Popović dobro pogađa, osim što preteruje (na svoj karakterističan način) u prvom delu, gde veli da sve kosmičko i zemaljsko nestaje... Međutim, kako vidimo, za Njegoša to zemaljsko i kosmičko ne nestaje niti se gubi – ambijent i kontemplacija pejzaža su zapravo važna komponenta tog duhovnog blaženstva i miline.

Kontemplacija pejzaža

Njegoševa pesma počinje jednim veličanstvenim opisom prolećne noći.

”Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče”.

Taj ambijent u pesniku ”čuvstva tajna neka budi.”

On je utonuo u kontemplaciju pejzaža (”s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim – čuvstva su mi sad trijezna, a misli se razletile – krasota mi ova boža razvijala umne sile”).

U ovim stihovima pesnik opisuje ono što se u psihološkom žargonu naziva ”deautomatizacija percepcije” – kada u opažanju dominira aisthesis, tj. neposredna čulnost (čuvstva su trezna), a konceptualizacija se povlači (razvejane umne sile), ustupajući mesto bazičnom divljenju, ili zapanjenosti pred lepotom i veličanstvom prirode.

Poetski opis prirode se pretapa najpre u romantičarsku kontemplaciju pejzaža:

”Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.”

A zatim prerasta u mističko iskustvo, blisko neoplatoničarskoj kontemplaciji:

”O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!”

Zatim se opet vraćamo estetičkoj kontemplaciji pejzaža, u kojoj uočavamo drugi karakterističan aspekt, delom izazvan i uslovljen iščekivanjem prelesnice. To je hiperestezija – neobično izoštravanje svih čula, uključujući tu i ”čulo vremena”. Tema hiperestezije se javlja i u prozi i poeziji, kod Blejka, Poa, Bodlera...

”Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
(...)
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to ostrom sluhu grmi...
zatrepte li tice krila...
strecanja me rajska stresu...
Trenut mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide."

Ovaj poslednji stih zaslužuje poseban komentar, jer ga tumači i Popović (”vreme ne teče više u dnevnom, konvencionalnom smislu, ono traje kao doživljaj, prelazi u vreme čiste poezije”). U kojem to smislu vreme ne teče u konvencionalnom smislu?

Ovaj stih ima dva značenja, dve strane – jedno u vremenu iščekivanja, pre dolaska prelesnice, a drugo u vremenu ispunjenja, posle njenog dolaska.

Dok je iščekuje, njegovo iščekivanje i nestrpljenje svaki trenutak pretvaraju u sahat – otuda: ”Sile su mi na opazu – oči bježe svud da vide”. To je ono nestrpljenje zbog koga se Orfej okrenuo u paklu, a Andrić progovorio u kupeu – te je onaj izgubio Euridiku, a ovaj Jelenu.

Kad se sjedini duša s dušom, svaki trenutak postaje sahat snagom ispunjenja – pesnik ulazi u večno sada, za koje nas otvaraju ljubavno i mističko iskustvo (otuda – ”ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!”).

Na to ukazuje i Viljem Blejk – “Ako se vrata opažanja pročiste, sve će se čoveku ukazati kao što jeste: beskonačno” . U pesmi “Auguries of Innocence” on kaže:

“Videti svet u zrncu peska
I nebo u divljem cvetu
Držati beskonačnost na dlanu
A večnost u jednom času”

Jednom i nikad više

Njegoš jasno izdvaja i beleži i neizrecivost, karakterističnu za ljubavno i mističko iskustvo: ”od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!” Iako se duša i srce prelivaju od punoće i radosti, čovek kao da zanemi.

Doživljaj je neponovljiv i jedinstven – jednom i nikad više. U ljubavi se javlja iskustvo “jednom i nikad više” – osećanje da jedan trenutak (jedna noć) vredi jednako, ili čak više nego ceo ostali život. Jer smo ispunjeni i u posedu nečeg dragocenog.

”Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!”

U japanskom estetičkom iskustvu takođe je artikulisana ta ideja: jednom i nikad više, u različitim kontekstima.

Jedna popularna japanska ulična pesma glasi: "Tri godine mislio je na nju, pet godina čeznuo je za njom – samo mu je jedne noći bila u naručju" (Devide, 1979: 77).

U čajnoj ceremoniji to načelo (jednom u životu – iči-go iči-e) se javlja u ravni susreta i individualno. Možda je čovek tada sreo nekoga jednom u životu i s njim podelio malo čaja, spokoja i mira, malo ”vremena u čistom stanju,” koje u životu, posle toga, više nikad i neće imati. Ili je – takoreći nesvestan drugih – uzeo predah i uronio u svoju šolju čaja, kao u mali okean spokoja. Čajna ceremonija pruža predah, prekid u tekućem životu, u instrumentalnom, funkcionalnom toku vremena. Za vreme čajne ceremonije obustavlja se uobičajena usmerenost duha, zaokupljenost beskrajnim nizom briga, želja i planova. Duh se prazni i predaje obredu čaja kao najvažnijoj stvari na svetu. I tada, možda, shvata jedinstvenost tog trenutka – da je sad u prilici da shvati nešto presudno, ili da jednostavno dobije predah, koji više vredi od svih presudnih trenutaka. U čajnoj ceremoniji uobličena je jedna duhovna potreba koju osećaju ljudi u različitim podnebljima i kulturama.

U Znakovima pored puta Andrić opisuje spontano javljanje tog prekida u uobičajenom poretku sveta. "Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta života na belom hlebu, da slobodno i mirno, dišem i mislim. I ja koristim radosno i snažno to vreme mirnoćom biljke i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će završiti. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost, iznad svih pokreta, sukoba i bura i ja živim svetlim, dubokim životom misli i ne mogu ni jednom jedinom od tih trenutaka da dogledam do kraja, jer je veći od sveta i dublji od sreće."

Miris mladosti – Parfum du jeunesse

Taj trenutak (ili pre časovi) punoće, u pesmi su povezani i identifikovani sa duševnim sjedinjenjem i poljupcem koji traje vascelu noć.

”I cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.”

Ovde nalazimo i karakterističan miris, o čemu govori i Lafkadio Hern (1987: 131):

” ’Sećam se – rekao je jedan moj stari prijatelj, pričajući mi o romantičnoj ljubavi svoje mladosti – ”kako sam mogao da nađem njen ogrtač ne paleći svetlost u garderobi. Poznao bih ga u mraku, jer je odisao slatkastim mirisom mladog mleka...’ To nije telesni miris (iako telesno biće svakako odiše određenim mirisom): to je miris doba – miris proleća života. (...) Primećujemo ga najčešće u devojaka i dece s dugom kosom, verovatno zato što se naročito zadržava u kosi.”

Njegoš ovu temu ističe i u motou svoje pesme na francuskom:

"La douceur de l’haleine de cette deesse surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse – “Sladost daha te boginje nadilazi sve miomirise srećne Arabije”).

Osećajnost i srećni trenuci

Sa stanovišta istorije književnosti, ova Njegoševa pesma značajna je jer ga vezuje za neke odlučujuće tokove romantizma kao svetskog pokreta u istoriji umetnosti.

Reč je o dva aspekta koji su naročito došli do izražaja u ovoj pesmi. To su naglašena, nova osećajnost i uobličenje srećnog, savršenog trenutka (ili epifanije, kako su to nazvali kasnije književni teoretičari, preuzimajući termin u tom značenju od Džojsa).

Ova noć za pesnika vredi više nego čitav život, ne zato što su seksualnost i erotika retki u njegovom životu, pa ih on sad precenjuje, nego zato što se u toj noći njemu otkriva lepota kao apsolut, kao ”savršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože” – kroz lepotu ambijenta i lepotu žene.

Nova osećajnost koja je otkriće, izazov i zadatak za romantičare i njihovu umetnost, opsednuta je lepotom prirode, kao i refleksivno, samom sobom – dakle, lepim i dubokim osećanjima. Govoreći Ničeovim jezikom – moglo bi se reći da je romantičarski ideal više dioniski, nego apolonski po svom karakteru, mada vidimo da Njegoš ova dva aspekta uravnotežuje.

Romantičari polaze od toga da je svet osećanja ne samo jači, nego da je često i dublji, ili ”mudriji” nego svet misli – da osećanja mogu voditi do saznanja i uvida koji imaju veću snagu i dubinu nego misli. Ukratko, oni daju prednost ”logici srca” (tj. osećanjima) u odnosu na ”logiku glave” (tj. u odnosu na razum). Prenaglašavanje ovog stava je kasnije uslovilo dekadenciju romantizma i njegovo ustupanje pred realizmom.

Za romantičare onaj ko je u fizičkoj (odnosno istorijskoj) ravni propao, jer je bio vođen srcem – bilo da je to ljubav prema drugoj osobi, ili prema nekom idealu, kao što je sloboda – predstavlja figuru dostojnu najvišeg divljenja, jer je bio spreman sve da žrtvuje osećanjima i idealima. Na neki način romantičari nastavljaju viteške zanose Srednjeg veka, ali dok je tamo nebo bilo sve, a zemlja prolazna otkupna stanica, sada su ideali i zanosi – sloboda, ljubav, stvaralaštvo – sve, a zemna, fizička egzistencija je okvir i sredstvo kroz koje se ti zanosi opredmećuju, ali – ako je potrebno – u datom trenutku mogu biti prineti i kao žrtva u ostvarenju velikih osećanja i poziva. Niče u Zaratustri pregnatno izražava taj romantičarski ideal – “Ja volim onog ko hoće da stvara iznad sebe i tako propada.”

Stoga je romantičarski junak često čovek koji propada zbog ljubavi, ili boreći se za pravednu stvar – bilo zato što u svetu običnog ljubav i pravda često nisu moguće, ili stoga što borba za slobodu i inače uključuje rizik pogibije (ustanak, revolucija itd.).

Romantičarska osećajnost hrani se i otkriva u ljubavi prema lepoti. U toj ljubavi prema lepoti romantičari ne nipodaštavaju fizičku lepotu sveta i čoveka, kao Platon i jedan deo hrišćanske (rigorističke) tradicije. U svetu oko nas lepota je prolazna – ona se pojavljuje i nestaje u godišnjem ciklusu prirode i životnom veku pojedinca. Stoga romantičari postavljaju sebi zadatak da je ovekoveče u umetnosti, da sačuvaju velike časove uvida i dubokih osećanja za večnost, onako kako je to Njegoš učinio u ovoj pesmi.

Romantičari otkrivaju da čovekova receptivnost i osećajnost nisu uvek jednake, nego su u određenim okolnostima veće, a nekad manje. Otud važnost trenutka, ili prilike – koja je možda jedna u životu, za datu vrstu osećanja i uvida. Dakle, čovekova sposobnost da svet posmatra na specifičan, umetnički, estetički način – ne kao funkcionalnu, pragmatski određenu celinu, nego kao skup specifičnih vrednosti koje nadilaze funkcionalne, pragmatske okvire u viđenju sveta i prirode²⁾ – nije uvek jednaka i nije uvek na raspolaganju. Na ovaj, poseban način, svet se čoveku otkriva u posebnim trenucima, a ti trenuci vrede više nego sav ostali, običan, svakodnevni život. Te posebne trenutke otkrovenja, ili epifanije (koje je antička tradicija vezivala uz srećan, povoljan čas – kairos), književni istoričari (Nichols, 1987 – Abrams, 1973 – Beja, 1971) uočavaju kao nešto što se javlja i u poeziji i u prozi, kod romantičara (Blejka, Vordsvorta), američkih transcendentalista (Emersona, Vitmena i Toroa), a i u književnosti našeg veka, kod Džojsa (koji govori o epifaniji) i Prusta (koji je govorio o privilegovanim trenucima).

Kolektivno, individualno i arhetipsko

Ono što pada u oči jeste da je počev od romantičara i transcendentalista epifanija pored kolektivnog značenja dobila i individualno značenje i smisao, a zatim sve veći udeo i značenje dobija ovaj individualni vid epifanije, na račun kolektivnog. Ona se tada ne vezuje za kolektivne događaje: praznike, proslave, verske svečanosti i datume, kolektivne drame (ratove, pobede), nego za lične uvide i saznanja, duhovne prodore koje ostvaruje pojedinac u posebnim, ličnim situacijama. Dakle, za njega se sada izlazak iz profanog vremena, iz svakodnevice i običnosti ne odvija participacijom u kolektivnoj epifaniji, njegovim uklapanjem u mitsko i kolektivno, nego otkrivanjem individualnog, posebnog, osobitog, vlastitog i nesvodivog na zajednički imenitelj.

Ovom pesmom Njegoš u svoje delo – koje je pretežno vezano uz kolektivnu epsku epifaniju – unosi i ovaj aspekt: individualnu epifaniju. Ovde pojedinac nije više u službi roda i naroda, u službi kolektivnog opstanka i borbe – ovde se on posvećuje individualnim, intimističkim vrednostima. U ovoj noći on uspostavlja prava pojedinca – sve vrednosti, sva imaginacija, sve snage, vezane su za smisao i vrednost pojedinčevih osećanja, misli i htenja. Kolektivni opstanak, velike borbe u svetu, ugroženost roda i naroda – sve to se u ovoj noći zaustavlja, polaže u stranu, kao mač i oklop koji vitez odlaže da bi mogao da zagrli voljenu.

Njegoševa ljubavna pesma nije u službi prokreacije (plodite se i množite se) niti u službi religije. Ovde je erotsko uzdignuto do transpersonalnog – čula, osećanja i opažanje su pojačani do maksimuma, ali ne kao u lovu, ili boju – nego, sada, da se duša napoji.

Za razliku od svojih tumača koji bi da ga (eventualno) brane od vlastitih optužbi (ili mogućih optužbi sveta), pesnik nema potrebu da se pravda, jer zna da je nevin.

A to što se duša pesnika otvara lepotama noći i ljubavi za vilu prelesnicu, ne znači da se zatvara za Boga, rod, ili ’Pomoz bog’. Za tu noć on ne traži, niti nudi opravdanje – legitimno u očima Boga, ili ljudi – jer zna da nema za šta da se pravda. Nije pobegao ni sa megdana, ni iz istorije. Odradio je svoje pošteno svima.

On samo veli: u ovoj noći – vrednijoj od veka – pojim se lepotom sveta.

Jednom prilikom je Blejk (William Blake, 1757-1827), zapisao: ”Dakle – pitate me – zar ja ne vidim izlazak sunca kao pojavljivanje vatrenog diska veličine novčića? O, ne – ja vidim ogromnu nebesku vojsku koja kliče: ”Slava, slava Gospodu, Bogu svemogućem!”

U tom duhu bi možda i Njegoš odgovorio svojim kritičarima. ”Dakle – pitate me – zar ja ne vidim da je ona kao svaka druga obnažena žena, raspuštene kose po prsima (koja ne doliči vladici). Ne. – B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima, no planina gordeljiva pod večnijem snjegovima, na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim.”

Mali duhovi odmah misle: aha, zaboravio je na Boga – na rod i pomoz Bog – ljubavnik je tu pobedio vladiku i vođu naroda. Oni ne mogu da shvate jedno i drugo.

A kad prihvate individualnu ravan, onda opet ne mogu da shvate da svaka ljubav nadilazi pojedinca – kako onog koji voli, tako i onu (onoga) koja (koji) je voljena (voljen). Zbog toga oni tragaju za imenima, za određenim osobama. Oni ne shvataju da – od Sulamke (iz Pesme nad Pesmama), preko Laure (Petrarkine), Beatriče (Danteove), Lotice (Verterove–Geteove), Regine (Kirkegardove), Lenke (Lazine), Koštane (Borine), Jelene (Andrićeve) – sve te osobe koje su mogle biti konkretan povod određenog kompleksa osećanja, a zatim i književnog uobličenja neke emocionalne situacije, nisu imenitelj na koji se svode ta osećanja i dato književno delo, ili se kroz njih mogu razumeti. Ovi tumači ne razumeju da ljubav – kako ona proživljena, tako i ona književno uobličena – daleko nadmaša svoje konkretne povode i nosioce, kao i delo koje ga čuva i prenosi. Jednostavno zato što ona seže u arhetipsko, ono što nadilazi individuu, što je povezuje sa snagama koje je daleko nadilaze, a nekad je baca i u vrtlog i propast. Dakle, dok s jedne strane romantična ljubav odvaja individuu od kolektivnog, ona je baca u arhetipsko.³⁾

Ne shvatajući to, nedorasli tumači ljubavne poezije se osećaju uskraćeni kad ne znaju kako su se ona (ili on) zvali, kao što se osećaju prevareni oni koji vole, kad uvide da osoba koju vole nije dorasla njihovim uzvišenim očekivanjima, ili ne uzvraća (na odgovarajući način) na njihova veličanstvena osećanja.

Epsko i lirsko

Kolektivna epifanija i individualna epifanija se jednim delom poklapaju sa onim što je epsko, odnosno lirsko. Znamo da epsko zahteva kaljenog i prekaljenog junaka, onog kome valja da ubije u boju protivnika, čak i kad ga žali kao čoveka (situacija je književno uobličena u mnogim klasičnim književnim delima: u Indiji, Bhagavad–gita , u Japanu Heike Monogatari, knez Danilo u Gorskom vijencu).

Lirsko dopušta, ili čak traži, da bi bilo u punoj meri doživljeno, ”raskaljenu dušu” – kako kaže Njegoš:

Plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.

Za boj i ep treba biti prekaljen, za ljubav i liriku raskaljen, omekšan, raznežen. Istina, postoji i drugo viđenje – blisko nekim muškarcima i ženama. Žene i muškarci, za koje je i ljubav boj, često i tu ulaze prekaljeni.

U indijskoj kašmirskoj estetici smatralo se da je za recepciju, odnosno razumevanje umetnosti, tj. estetičko iskustvo, važno ”imati srca” (sahrdaya) i biti omekšan (druti). Oni to porede s omekšavanjem pečatnog voska, koji tek tako – ’omekšan’ – može da odrazi pečat.

Poezija i muzika

Njegoševo delo je bilo i inspiracija pojedinim kompozitorima za vokalna i instrumentalna dela.⁴⁾ Tako je i kompozitor, akademik Dejan Despić, 1984. komponovao tri nokturna (opus 78) inspirisana ljubavnim pesmama i temama trojice pesnika (Njegoša, Tagorea i Elijara). Prvi nokturno se vezuje za stihove Njegoševe pesme Noć skuplja vijeka. O tome sam Despić kaže:

”Dva elementa inspirisala su me i vodila prilikom komponovanja ovog nokturna. Prvi je bujnost zvukova u letnjoj noći... svi ti zvuci koji su sami po sebi muzički. To je prvi, čisto zvučni momenat, koji ima muzičku asocijaciju. Drugi elemenat predstavlja emotivni naboj iščekivanja i nestrpljenja prilikom tog iščekivanja. Ova dva osnovna momenta susreću se i prepliću, sve do ispunjenja očekivanja ili smirenja.”

Mnoge pesme nemačkih romantičara u prošlom veku poslužile su kao podloga i inspiracija za kompozicije nemačkih romantičara. Sa ovom kompozicijom Dejan Despić je delom nadoknadio i ovu prazninu u našoj kulturnoj istoriji, koja je, naravno, plod mnogih okolnosti.

Primedbe

1)

Petar Petrović II Njegoš

Noć skuplja vijeka

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije’ u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rosne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesmu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trijezna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledam plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to ostrom sluhu grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja mučk glave.
Trenut mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dično na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svog praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan kv Atine (Palade),
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mvna, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisno aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi...
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod večnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnom lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom zanešene tarem glave...
Druge sreće, malo važne, za nju bi dv, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitvn ne naljubih vladalice vila’ b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kad leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

2) Kad je reč o odnosu prema prirodi i njenom doživljavanju, mnogi su sa dodatnim čuđenjem bili primorani da odbace rusoovsku predrasudu da je ”očaranost prirodom” nešto što prožima život ”jednostavnih ljudi” koji žive u ”prisnom odnosu” sa prirodom, kao što su zemljoradnici, ribari, šumari itd. Tako i Bela Hamvaš (”Jasmin i maslina” – Hamvaš, 1991: 259) otkriva da to poimanje prirode izvan pragmatskog odnosa (kao ”predručne”, a ne ”priručne” – dakle, samostalnog predmeta, izvan čovekovih zahteva ili strahovanja) zapravo ne pripada onima koji se s prirodom svakodnevno bore, od nje ”otimaju” i ”otkidaju”, nego onima koji su – bar privremeno – oslobođeni tih zahteva i mogu da se predaju kontemplaciji prirode. ”Baštovan i ne gleda drvo, nego plod. Primećuje paradajz, tikve, krastavce, grožđe. Nije bitno biće, nego korist. Nisam sreo nijednog zemljodelca koji biljke ne bi posmatrao kao subjekt koji mu je namenjen za eksploataciju... Većina bašta nije bolja od prinudnih logora.”

3) Za romantičarske i Njegoševe zalete, kritika i dekonstrukcija romantizma kažu – otprilike – ovako.

Sve su to romantičarska preterivanja, naduvana osećajnost, posledice gubitka smisla za realnost, posebno socijalnu, kaže realista.

To je odvraćanje pažnje od klasne borbe i svesti o položaju ugnjetenih masa, zamagljivanje društvene kritike, kaže marksista.

U pitanju je (jeretična) ambicija da se božji plan spasenja i uloga crkve kao sabornog tela Hristovog, zameni individualnim, sekularnim spasenjem kroz umetnost i estetičko iskustvo, kaže teolog.

To je dokaz da se potisnuta osećajnost u pesniku pobunila protiv stega monaškog morala, da su instinkti (ida) delom neposredno (kroz erotiku), a delom posredno (sublimacijom, kroz poeziju i imaginaciju), postigli zadovoljenje, uprkos zabranama (nametnutim od super–ega), kaže psihoanalitičar.

To je naslućivanje akvarijanskih nada i mogućnosti, izmaštana realnost, koja će u akvarijanskoj epohi biti živa realnost oduhovljenog, emocionalno oslobođenog i emancipovanog čovečanstva, kažu predstavnici New Age–a.

To je romantičarski utopizam, koji jakim osećanjima i empatijom hoće da premosti jaz između subjekta i objekta, simulirajući mističko iskustvo, ili da stvarnosti i drugome nametne sebe, uranjajući u svoja osećanja i namećući ih kao meru celom svetu, kaže postmodernista.

4) O tome je pisala Ana Zečević (1998), analizirajući pojedina dela, uključujući i Despićev nokturno (inspirisan Njegoševom pesmom Noć skuplja vijeka) o kome kaže: ”Uočavamo da je kompozitor na poseban način doživeo pesmu Noć skuplja vijeka i na kreativnom i na intelektualnom planu, te je želeo samo muzikom, bez teksta, da dočara atmosferu gde ’Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze...’ Variranja u dinamici i tempu, veliki tonski raspon klavijature i bogat ritmički tok, dočarali su svu lepotu prirode...”

Navedena literatura

• Abrams, M. H. (1973): Natural Supernaturalism, New York, Norton
• Andrić, I. (1977): Jelena žena koje nema, Beograd, Rad
• Andrić, I. (1986) Umetnik i njegovo delo (Sab. dela, knj. XIII), Sarajevo
• Andrić, I. (1980): Znakovi pored puta, Beograd, Rad
• Anthology of Chinese Literature (1967), Penguin Classics
• Anthology of Japanese Literature (1968), Penguin Classics
• Beja, M. (1971): Epiphany in the Modern Novel, London
• Devide, V. (1977): Japanska haiku poezija, Zagreb: Liber
• Hamvaš, B. (1991): ”Jasmin i maslina”, čas. Rukovet, broj 3/1991. Subotica
• Hearn, L. (1987): O želji da se dohvati mesec, Beograd, SIC
• Hiti, F. (1988): Istorija Arapa, Sarajevo, V. Masleša
• Krmpotić, V. (1987): Hiljadu lotosa, Beograd, Nolit
• Nichols, A. (1987): The Poetics of Epiphany, Tuscaloosa & London
• Popović, M. (1968): Istorija srpske književnosti (romantizam I), Beograd, Nolit
• Pule, Ž (1993): Metamorfoze kruga, S. Karlovci, Knjiž. Z. Stojanovića
• Sekulić, I (1968): Njegošu knjiga duboke odanosti, Sarajevo, Svjetlost
• Zečević, A. (1998): ”Udar nađe iskru u kamenu” (Njegoševo delo kao muzička inspiracija) Dani Marka Miljanova 1997, Podgorica, Kulturno-prosvetna zajednica