NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoLingvistika i filologija
TIA Janus

ODBOR ZA STANDARDIZACIJU
SRPSKOG JEZIKA

Komisija za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja (Kom. br. 7)

Odluka br. 17, 28. februar 2001. g. Beograd, Đure Jakšića 9

Telefoni: 183-175, 181-383, 635-590

Telefaksi: 183-175, 182-825

 

Narušavanje ustavnih okvira statusa srpskog jezika

(Reagovanje na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, koji je pripremila Skupština AP Vojvodine)

Uvodne napomene

Na četvrtoj sednici Odbora za standardizaciju srpskog jezika, održanoj 25. januara 2001. godine u Beogradu, bilo je reči i o informaciji da je Skupština AP Vojvodine dala inicijativu za izmene i dopune Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama (Službeni glasnik Republike Srbije, broj 45/91). Ta informacija objavljena je u većem broju listova. Među njima je bio i dnevni list "Politika" (21. januara 2001, str. 8: Vojvođani između ćirilice i latinice, s nadnaslovom ž Dileme o pismu sa dozom politike). "Politika" je izvestila i o tome da je u Novom Sadu formiran Inicijativni odbor za osnivanje udruženja za zaštitu ćirilice. Pre toga, ovom temom opširno se bavio i nedeljnik Blic njuz / Blic NEWS (4. januar 2001, str. 20: tekst pod naslovom S jezikom u Evropu, koji sadrži niz izazovnih konstatacija i pitanja). Osobitu pažnju članova Odbora privukla je ideja o "ravnopravnoj službenoj upotrebi ćirilice i latinice", kojoj će biti posvećen najveći deo teksta našeg reagovanja.

Komisija za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja (Kom. br 7) ž koja obavlja poslove sveakademijskog i sveuniverzitetskog Odbora za standardizaciju srpskog jezika između njegovih dveju sednica (u daljem tekstu: Odbor) ž latila se posla da se, sa svojim pismenim mišljenjem, oglasi tako da ne potpaljuje strasti što su, "na ovim prostorima", i ranije nagoveštavale bure koje sa samim jezikom nisu uvek imale mnogo neposredne veze (setimo se npr. zagrebačke Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, 1967). Odbor hoće da pruži stručnu pomoć koja bi doprinosila toleranciji i razumevanju među građanima i etničkim zajednicama u našoj zemlji. Odbor je naknadno saznao da je inicijativa Skupštine Vojvodine i formalno uobličena kao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. S tim u vezi, Odbor se obratio Narodnoj skupštini Republike Srbije s molbom da mu se dostavi taj Predlog zakona kako se u Odboru "o ovoj važnoj stvari ne bi sudilo samo na temelju izveštaja u javnim glasilima".

Pošto je primio traženi predlog, Odbor je odlučio da svoje mišljenje, što je moguće kraće, saopšti Narodnoj skupštini i Vladi Srbije, ali i Vladi Republike Crne Gore i Vladi Republike Srpske. Naime, Odbor sačinjavaju stručnjaci s celokupnoga govornog prostora srpskog jezika (Beograd, Banja Luka, Kragujevac, Nikšić, Niš, Novi Sad, Podgorica, Priština, Srpsko Sarajevo), čiji je zadatak da daju mišljenja o svim aspektima standardizacije srpskog jezika, koji je ne samo sredstvo svakodnevnog i svakovrsnog opštenja najvećeg broja građana u pomenutim republikama nego i značajna ustavna kategorija, kao i bitna odrednica nacionalne kulture.

Povodom pomenutog Predloga zakona, ukazujući prvenstveno na izrazito sporne stvari u njemu, Odbor daje sledeće

Mišljenje:

1. Najspornija tačka navedenog Predloga zakona jeste ona izložena u njegovom članu 1, u kojem se traži dopuna člana 1. stava 1. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama (u daljem tekstu: Zakon). Evo najpre zakonskog stava koji se želi dopuniti: "U Republici Srbiji u službenoj je upotrebi ćiriličko pismo, a latiničko pismo na način utvrđen ovim zakonom" (tj. na način izložen u drugim zakonskim odredbama, u preostalih trideset članova Zakona, s mnoštvom stavova). Azbučna dopuna Zakona koja se predlaže u Vojvodini glasi ovako: "a u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini u ravnopravnoj službenoj upotrebi su ćiriličko i latiničko pismo", s tim što bi se ova sintagma dodala navedenom stavu člana 1. Zakona nakon zapete.

Dopuna koja bi počinjala veznikom a, ni iz sintaktičko-stilskih, a kamoli iz sadržinskih razloga ne bi se smela dodati prethodnoj sintagmi, koja takođe počinje veznikom a, pa se ona ne može nakalemiti na postojeću odredbu.

2. Ne napuštajući teren ustavnog i zakonskog određenja pojedinih kategorija vezanih za srpski jezik, moramo imati u vidu kulturnoistorijsko merilo, koje određuje položaj ćirilice u svekolikoj, pa i službenoj upotrebi. Primena tog merila ima tradiciju od hiljadu godina, otkad je ćirilica ne samo primarno nego i jedino pismo Slovena u istočnom kulturnom krugu. Njoj je prethodila glagoljica, prvobitno pismo i nekih Slovena u zapadnom kulturnom krugu, među kojima su i Hrvati, kojima je latinica takođe stigla posle glagoljice i ćirilice.

Ulazak latinice u istočni kulturni krug vezan je prvenstveno za razdoblje posle 1918. godine, otkad je Srbija svoju nezavisnost, zajedno s Crnom Gorom, utopila u novu državu, Kraljevinu SHS, zatim Kraljevinu Jugoslaviju, DF Jugoslaviju, FNR Jugoslaviju i SFR Jugoslaviju. U razdoblju od 1945. do 1990. godine formalno je vredelo načelo "ravnopravnosti jezika" i "ravnopravnosti pisama". Formalno je vredelo, faktički nije. Pod tim načelom, na primer u Hrvatskoj, bila je iščezla ćirilica, i kod tamošnjih Srba, čiji se jezik, i u službenoj i u javnoj upotrebi, po Ustavu SR Hrvatske, od 1972. do 1990. godine, zvanično zvao "hrvatski književni jezik". Istovremeno je u BiH, mada se u njoj jezik zvao "srpskohrvatski, odnosno hrvatskosrpski", ćirilica bila gotovo iščezla.

Treba podsetiti na to da se Vojvodina našla u sastavu Srbije i pre nego što je, 1. decembra 1918, proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. U razdoblju između dva svetska rata ćirilica postaje, i u Vojvodini, primarno pismo srpskog jezika u javnoj upotrebi. Međutim, posle Drugog svetskog rata vlast je sistematski favorizovala javnu i službenu upotrebu latinice. Dok je, još od 1972. godine, u Hrvatskoj uspostavljen "hrvatski književni jezik" s atributom državnog jezika, po raskolničkom Ustavu SFRJ (1974) i istome takvom Ustavu SAPV (takođe 1974), postalo je moguće da zvanični jezik srpskog naroda severno od Save i Dunava bude nazvan srpskohrvatskim, odnosno (po prvi put i) hrvatskosrpskim. Otad je i u Vojvodini ćirilica, i pored formalne ravnopravnosti s latinicom, sve više ustupala mesto drugom pismu. Uprkos neupitnoj kulturnoistorijskoj primarnosti ćirilice, latinica je neretko, u mnogim gradovima APV, i sada jedino pismo javnih natpisa, protivno i Ustavu i Zakonu.

Zalaganje za ravnopravnu službenu upotrebu dvaju pisama stoga je, u ovom trenutku, teško razumeti drugačije nego kao zauzimanje za održavanje i produbljivanje postojećeg stanja, koje je ne samo nesređeno nego je i u neskladu s identitetom i integritetom srpske jezičke kulture. Ako bi se prihvatilo ponuđeno rešenje o ravnopravnosti ćirilice i latinice u okviru službene upotrebe srpskog jezika, nesumnjivo bi bili narušeni ustavni okviri statusa srpskog jezika. Pored toga, položaj srpskog jezika u AP Vojvodini bio bi bitno drukčije uređen nego u drugim delovima Republike Srbije, mada za to nema nikakvog valjanog razloga.

3. Pitanje dvoazbučnosti ne tiče se, ni najmanje, ostalih etničkih zajednica u APV, odnosno u Republici Srbiji, niti onih drugde na govornom prostoru srpskog jezika. Svaka od tih zajednica ima u vlastitom jeziku samo jedno pismo: većina ž latinicu, a Rusini i Bugari ž ćirilicu, s osobenostima koje je razlikuju od vukovske ćirilice. Odnos dvaju pisama, zapravo, jeste unutrašnje pitanje srpskog jezika. To treba posebno imati u vidu kako se ne bi upadalo u zamku brkanja kategorija, samozbunjivanja zakonodavca i zbunjivanja građana.

4. Odbor nema ništa protiv latinice, ni u ličnoj ni u javnoj upotrebi. Međutim, kada je reč o službenoj upotrebi srpskog jezika, primarnost ćirilice jeste pitanje identiteta i integriteta naroda kojem je taj jezik maternji, i to ne samo u AP Vojvodini i celoj Republici Srbiji već i u Republici Crnoj Gori i Republici Srpskoj.

5. Što se pak tiče nadzora nad sprovođenjem odredaba Zakona, njega mogu vršiti i organi niži od državnih (čl. 10. Predloga zakona), ali tu stvar, po našem mišljenju, ne treba uređivati tako da se Vojvodina uspostavlja kao corpus separatum. Pošto je u planu regionalizacija Srbije i donošenje novog Ustava, nije razborito žuriti s posebnim pravima i dužnostima Vojvodine u jezičkoj politici i njenoj kodifikaciji, jer će i druge regije imati svojih posebnih prava i dužnosti, opet, razume se, bez nastojanja da se ma koja od njih uspostavi kao corpus separatum. U stvari, moguće je, naporedo s izradom novog ustava/ustavƒ pripremiti novi zakon o jeziku i pismu, koji bi svakako vodio računa o standardima Evropske unije i evropskim iskustvima uopšte.

6. Ne bi smelo nikome smetati ništa od onoga što je nužno i opravdano, što nudi skladan život građana različitih narodnosti i različitih jezika, što ispunjava potrebe ljudi u demokratskoj i decentralizovanoj državi. Stoga svaku novu zakonsku odredbu treba pažljivo formulisati kako se ne bi dodavalo ono što se ne bi moglo ispuniti niti oduzimalo ono što je i dosad bilo tekovina. Valja takođe reći da na dnevnom redu našega javnog života nije promena duhovnog opisa onog naroda koji je bio vekovima ozračen kulturnom misijom Pećke patrijaršije. Narod koji baštini srpski jezik i njegovo primarno pismo, ćirilicu, nema nikakve potrebe da se zalaže za samoporicanje i raskorenjivanje.

7. Što se tiče odnosa srpskog jezika prema jezicima drugih etničkih zajednica, u službenoj upotrebi i šire od nje, on bi morao prvenstveno obezbeđivati komunikacijsku ravnopravnost slobodnih građana, uvek aktuelnu kad su oni raznorodni i raznojezični. Ta ravnopravnost veoma je aktuelna kod nas, i to ne samo u Vojvodini. Nju je teško postići bez aktivne dvojezičnosti, koja je nužna pripadnicima manjina, ali je često neophodna i pripadnicima matičnog naroda. Komisija izražava sumnju da bi pojedine predložene inovacije služile komunikacijskoj ravnopravnosti građana, ali su njeni članovi spremni čuti argumente koji bi tu sumnju eventualno opovrgli.

8. Valja takođe podsetiti na to da Nemci, Austrijanci i Švajcarci nisu uništili dvoazbučnost, ali je latinica odavno potisnula goticu; Grci su rodno mesto i glagoljice, i ćirilice, i latinice, ali sami imaju svoje zasebno pismo, grčko pismo; Bugari, Rusi, Belorusi i Ukrajinci ne svedoče o nameri da preuzmu latinicu kao sekundarno pismo, a kamoli da se odreknu ćirilice, svoga jedinog pisma, da u ovoj prilici i ne govorimo o izvanevropskom svetu, s golemom raznolikošću jezika i pisama, u kojem dvoazbučnost nije česta pojava.

Zaključci

1. Odbor predlaže Narodnoj skupštini Republike Srbije da zadrži odredbu o primarnosti ćiriličkog pisma u službenoj upotrebi na celoj teritoriji Republike Srbije.

2. Preispitivanje drugih odredaba Zakona i njihovo menjanje valja odgoditi do donošenja novog ustava Republike Srbije, koji bi u jezičkoj politici morao biti usklađen s Ustavom SRJ.

3. Odbor, sa svojim stručnim kapacitetima, stoji na raspolaganju državnim organima prilikom izrade novog ustava/novih ustava i novih zakona, pa i prilikom obrade ponuđenih izmena i dopuna sadašnjeg Zakona ako se Vlada i Narodna skupština za to opredele. Treba imati na umu da Odbor okuplja šezdesetak stručnjaka, među kojima ima i filologa s iskustvom rada u državnoj upravi. Odbor je spreman dati svoj doprinos unapređivanju jezičke politike i njenog pravnog regulisanja kad god mu se obrate državni organi i građani, i to ne samo u Republici Srbiji nego i izvan nje, u Republici Crnoj Gori i Republici Srpskoj, pa i izvan tih triju republika, jer izvan njih postoje danas prilično brojne srpske manjine.

4. Odbor će ovu svoju odluku dostaviti Narodnoj skupštini i Vladi Republike Srbije, vladama SRJ, Republike Crne Gore i Republike Srpske, a preko javnih glasila s njome će upoznati i najširu javnost.


// Projekat Rastko / Filologija //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]