Став Комисије за односе с јавношћу Одбора за стандардизацију српског језика

Спој незнања, измишљања и ароганције

Четворо потписника "Слова о српском језику" (др Вера Бојић, Предраг Драгић Кијук, проф. др Милош Ковачевић и Тиодор Росић), овом приликом представљајући се као "Одбор за информисање Светског сабора Срба", покушали су у "Демократији" од 17. и 18. септембра 1998. да оспоре саопштење двеју надлежних комисија Одбора за стандардизацију српског језика. Мањак разложности они удружују с мањком пристојности, не поштујући нимало достојанство своје речи. Говоре о "одбору за сатанизацију", помињући некакве свраке, комесаре и инквизиторе, али су им "аргументи" безвредни. Обухватићемо их све, редом.

Није истина да Одбор за стандардизацију не признаје "недељивост српског језика, књижевности и културе". Први је о томе проговорио члан тога одбора Павле Ивић у за Србе тегобној години 1971. Додуше, он је имао у виду праве Србе, а не такве као што су Анте Павелић или Алија Изетбеговић, које "Слово о српском језику" силом набеђује да су Срби.

Границе штокавског наречја никад се у историји нису поклапале с етничким границама српског народа. Четворо потписника не схвата да су дијалекатске "ситнице језикословне" много мање важне од културних и психолошких чинилаца, а ове је у нашим меридијанима детерминисала вера.

"Слово" извлачи чудне консеквенце из чињенице да су Хрвати и "Бошњаци", и једни и други на свој начин, прихватили граматику и фонетику (али не и речник) вуковског књижевног језика, у којем је већ било и особина преузетих од босанских муслимана и дубровачких католика. Не може се на основу тога тврдити да су уметност и култура "Бошњака" и Хрвата штокаваца "саставни део и српске културе". Нарочито је недопустиво присвајати оне области културе које нису засноване на језику (музику, сликарство, скулптуру, архитектуру).

Нико не спори да "сва књижевност стварана на српском језику јесте књижевност српског језика". Проблем је у томе што се "Слово" сукобљава с начелом да све што је створено у култури припада народу у којем је створено. "Слово" посеже за оним што није наше, што нам није потребно и што не можемо добити. Измишљањем лажних проблема тај документ одвлачи ионако невелике кадровске и материјалне снаге од озбиљних националних задатака.

Врхунац је апсурда називати "острашћеним заштитником хрватског националног интереса" П. Ивића, који је деценијама доследно војевао против неистина потеклих из хрватских извора. Управо су њега носиоци хрватске политике (не само језичке) острашћено нападали, и то све у време кад је одбрана српских позиција неминовно изазивала ударе моћника, а кад су сви потписници "Слова" о томе мудро ћутали. Могу ли ти потписници навести иједног другог Србина који је у то доба доживео толико напада из Загреба? Измишљотина је и то да је Ивић минимизирао Вукову улогу у стварању српског књижевног језика. Напротив, он је ту улогу у низу радова најпрецизније расветлио. Груба је неистина и то да су Ивићеви ставови о Вуку "идентични са ставовима хрватске језичке идеологије". Немогуће је наћи цитат из Ивића којим би се та тврдња поткрепила. Да би збунили читаоце, четворо потписника уместо Ивића цитирају хрватског идеолога Брозовића, и то управо став којим он без успеха покушава да оповргне оно што је утврдио Ивић.

Није тачно да је Вук под "једним народом" 1850. године подразумевао само Србе. Тврдња о "једном народу" налази се у Бечком књижевном договору између Вука и петорице хрватских књижевника, од којих ниједан није био рођењем штокавац (тј. "Србин" по мишљењу "Слова").

Проширени цитат из Вука који презентирају четворо потписника не демантује него потврђује да је Вук, притешњен аргументима и веома нерасположен, прихватио неминовност етничког разграничења по критеријуму вере: "Онда се засад у овоме ништа друго не може учинити него да се подијелимо по закону и вјери."

Збуњено излагање групе од четири потписника о илирском имену ни најмање не поништава чињеницу да "Слово" приликом датирања прве примене илирског имена на Хрвате и Словенце чини промашај од најмање 214 година.

Књижевни језик којим се данас служи већина Норвежана није поникао на норвешком тлу. То је преузети и адаптирани дански књижевни језик. Норвежани га зову норвешким зато што он живи у њиховој средини и представља средство њихове међусобне комуникације, а Данци им то не оспоравају. Стога није истина да је "културноисторијски преседан да се српски језик зове ў хрватскиў ".

Спој незнања, произвољног измишљања и ароганције, који се огледа у "Слову" и још драстичније у тексту групе од четворо потписника, обавезао је Одбор за стандардизацију да се огради. Српска наука била би тешко осрамоћена ако би се у свету поверовало да је "Слово" израз мишљења српске лингвистике у целини.

* * *

Горњи став утврдила је Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања Одбора за стандардизацију српског језика на седници одржаној 21. септембра 1998. године. Седници су присуствовали: академик Павле Ивић, др Драго Ћупић, проф. др Новица Петковић, дописни члан АНУРС, мр Бранислав Брборић и проф. др Слободан Реметић.

// Пројекат Растко / Филологија //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]