U odbranu dostojanstva srpske jezičke nauke

(Saopštenje nadležnih komisija Odbora za standardizaciju srpskog jezika)

Duboko zabrinuti zbog štete koju će srpskom nacionalnom interesu naneti Slovo o srpskom jeziku , objavljeno u "Politici" od 1. i 8. avgusta 1998. godine, sastali su se 11. avgusta 1998. godine u Beogradu prisutni članovi dveju nadležnih komisija Odbora za standardizaciju srpskog jezika, Komisije za istoriju jezičkog standarda (prof. dr Aleksandar Mladenović, dopisni članu SANU, mr Branislav Brborić, prof. dr Slavko Vukomanović, doc. dr Brankica Čigoja, mr Miloš Luković i prof. dr Svetozar Stijović) i Komisije za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja (akademik Pavle Ivić, mr Branislav Brborić, prof. dr Novica Petković, prof. dr Slobodan Remetić i dr Drago Ćupić, naučni savetnik), – s namerom da ublaže štetne posledice koje će taj proglas izazvati. S te sednice poteklo je saopštenje koje sledi.

Poznate istine i dodate neistine

U Slovu o srpskom jeziku pominje se niz dobro poznatih istina, koje je srpska nauka tokom poslednjih tridesetak godina utvrdila, branila i odbranila od grubih napada titovske birokratije, pre svega zagrebačke, i od ozlojeđenih kritika hrvatskih kolega. Odbrana je tada bila uspešna zato što su se stavovi zasnivali striktno na činjenicama. Međutim, pisci Slova izašli su daleko izvan granica istinitog. Tu počinju problemi.

"Srpskim jezikom su govorili i govore etnički Srbi sve tri veroispovesti – pravoslavne, rimokatoličke i islamske." Tu su stavljene u istu korpu međusobno nesamerljive količine. Danas nigde ne postoji katolička ili muslimanska populacija koja bi sebe smatrala srpskom. U najboljem slučaju postoje malobrojni pojedinci, mahom intelektualci, koji se izdižu iznad shvatanja što gospodari u narodnoj masi.

Zastareli stavovi i nepoznavanje činjenica

"Sve do druge polovine XIX veka u slavistici je važio opšti stav da Srbi i Hrvati imaju posebne jezike. Taj stav, između ostalih, zastupali su Dobrovski, Kopitar, Šafarik, Miklošić a najpreciznije ga je formulisao Vuk Stefanović Karadžić." Krupna je pogreška oslanjati se danas na stavove autora iz prve polovine XIX veka. Tadašnja shvatanja prevladana su dvostruko, promenom stanja na terenu i razvojem naučne metodologije, i nije čudo što su napuštena već u drugoj polovini istog veka. Uostalom, i u prvoj polovini bilo je i drukčijih glasova, delimično baš u spisima istih autora (Kopitar 1822, Šafarik 1826. implicitno). Termin "srpskohrvatski" javio se kod Jakoba Grima 1824, a kod Kopitara 1836 ("ilirski dijalekat, tačnije srpskohrvatski ili hrvatskosrpski"). Sam Vuk je 1850. potpisao je stav da "jedan narod" (tj. Srbi i Hrvati) "treba jednu književnost da ima".

"Vuk je [...] po jezičkom kriterijumu dokazao da su svi štokavci Srbi." Vuk je o tome pisao 1849. godine, ali to nije i dokazao. Godine 1861, pritešnjen argumentima druge strane, on popušta: "onda se zasad u ovome ništa drugo ne može učiniti nego da se dijelimo po vjeri". Tada su, međutim, stvari na terenu stajale sasvim drukčije nego danas Moderne nacije još nisu bile formirane i većina štokavaca katolika nije imala ni srpsko ni hrvatsko opredeljenje. Vuk se nadao da će oni na osnovu jezičke bliskosti prići Srbima, ali su se oni, pod uticajem katoličke crkve, koju je prost narod bez pogovora slušao, počeli okretati Hrvatima. To je omogućeno veštim potezom Zagreba, koji je napustio kajkavski književni jezik, zamenjujući ga štokavskim. Dotad jezički razjedinjeni, katolici su se čvrsto ujedinili pod hrvatskim imenom u monolitnom književnom jeziku. Čakavci i kajkavci su primili štokavsko narečje, a ikavci i ekavci među štokavcima ijekavski izgovor.

"Tek od formiranja Ilirskih provincija pod Napoleonom ilirsko ime počinje da se koristi za Slovence i Hrvate." Pisci ove rečenice pokazali su neshvatljivo nepoznavanje činjenica i pogrešili su za više od dva stoleća. Ilirske provincije su formirane 1806, a još 1592. Jeronim Megiser primenjuje naziv "ilirski" na slovenačku i hrvatsku jezičku materiju. Jezuita Bartol Kašić objavljuje 1604. po nalogu Rima poznatu gramatiku "ilirskog jezika". Ceo XVIII vek ispunjen je novim delima koja u naslovu nose ilirsko ime. To ime nosi i veliki rečnik kajkavca Ivana Belostenca, objavljen 1742.

I Pavelić ľ Srbin!?

"Sa etničkim granicama srpskog naroda podudaraju se jezičke granice srpskog jezika (štokavskog narečja)." Ovo znači, pored ostalog, da u Bosni i Hercegovini, gde su svi štokavci, i nema nikoga osim Srba. Srbin je Izetbegović, Srbin je Zubak, i svi ostali, na sve tri strane. Pripadnici istog naroda borili su se među sobom ogorčeno i nepoštedno od 1992. do 1995. Doduše, Hrvati i Muslimani nisu znali da su Srbi, sada ih autori Slova o tome poučavaju. I većina ustaša, među njima i sam poglavnik Ante Pavelić, bili su štokavci, tj. Srbi, i po zavičajnom dijalektu i po književnom jeziku. Srbi su u stvari, implicitna je poruka "Slova", samogenocidan narod, jer ono što su činile ustaše pravoslavnim Srbima nigde na svetu nije činio neki deo jednog naroda svojim sunarodnicima. Naravno, "Slovo" neće nijednog Hrvata niti Bošnjaka uveriti u to da je Srbin, tim pre što ne pruža nikakvih argumenata za to. Daće, međutim, mnogo povoda da nam se prebaci grabljivost, pokušaj da prisvojimo tuđe. Biće to nov prilog satanizaciji Srba.

"Teza o tome da narodi stiču identitet po veri, a ne po jeziku, koja je suprotna Vukovoj tezi, nije prihvaćena nigde u Evropi." Severna Irska je u Evropi; protestanti su tamo Englezi, a katolici Irci. S druge strane, irski katolici svi su Irci, iako samo manjina njih govori irski, a velika većina engleski. Ni na našim prostorima ne radi se o "tezi", nego o stvarnosti. Tvrdoglavo poricanje te stvarnosti ne može doneti nikakvog dobra. Karakterističan je i primer Indije, čiji je najrasprostranjeniji domaći jezik hindi u suštini jedan s jezikom urdu, glavnim jezikom muslimanskog Pakistana. Jasno je da jezik ne odlučuje uvek o nacionalnom identitetu. Novozelanđani, Australijanci i toliki drugi govore engleski, a nisu Englezi. Isto tako, Meksikanci, Čileanci i desetak drugih naroda govore španski, a Brazilci portugalski, itd. Jevreji širom sveta govore nekoliko desetina jezika, pa ipak čine jedan narod, što se najbolje vidi po činjenici da su se milioni Jevreja slili iz mnogih zemalja u Izrael. Nauka danas zna da o nacionalnom identitetu ne odlučuje ni jezik ni vera, nego svest o zajedničkoj pripadnosti.

Kompromitacija srpske nauke

"Umetnost i kultura koju su stvarali katolici srpskoga jezika posle programirane kroatizacije, kao i umetnost i kultura koje su stvarali Srbi muslimanske veroispovesti, sastavni su deo i srpske kulture." Bolna je istina da se ovakav pokušaj otimanja tuđeg mogao javiti u srpskoj sredini. Dosad smo verovali da se tako nešto događa samo kod drugih. Citirana rečenica znači da celokupna kultura muslimana Bošnjaka i najveći deo hrvatske kulture, uključujući i sve ono što ima antisrpsku tendenciju, pripada nama, a ne narodima u čijem je krilu stvoreno. Pitamo se ko je dao pravo "Slovu" da prisvaja ono što su stvarali ljudi koji nisu Srbi i čiji preci u većini slučajeva nisu bili Srbi. "Slovo" to čini bez obrazloženja, da i ne govorimo o tome da nisu pitani ni kulturni poslenici ni obični ljudi na koje se to posezanje odnosi.

Ovde nema prostora za iscrpno nabrajanje svih štetnih tvrdnji u "Slovu". To će učiniti neprijatelji srpskog naroda. Oni će, presrećni što im je iz čista mira poklonjen tako bogat zalogaj, pronaći sve pojedinosti, citirati ih i preštampavati, likovati nad njima, decenijama, možda stolećima (oni još uvek s nasladom pominju Vukove tvrdnje iz 1849, daleko bezazlenije od onoga što sadrži "Slovo").

"Zakonopravilo" za večita vremena

Ostaje nam da se osvrnemo na zaključak toga dokumenta:

"Učenje o srpskom narodu i njegovom jeziku, o srpskom književnom jeziku i njegovim varijantama, o srpskom pismu, o preveravanju (prozelitizmu), o srpskoj književnosti, umetnosti i kulturi (u najširem značenju)" – izloženo u Slovu o srpskom jeziku – "čini Jezičko zakonopravilo srpskog naroda" [kurziv u izvornom tekstu!] "koje potpisaše i potvrdiše srpski filolozi i pisci. Beograd, na Spasovdan 1998." Reč zakonopravilo, loše skovana kao prevod grčkog nomokanon, znači "zbirka srednjovekovnih crkvenih pravnih propisa". Ovde se, međutim, ta reč odnekud upotrebljava u značenju nekakvog naređenja kojega se svi Srbi moraju pridržavati, od sada pa za sva vremena. Takav autoritativan ton nije svojstven nauci.

Popularnost se najlakše stiče ako se publici govori ono što joj godi. Može nekom čitaocu biti simpatično što autori istupaju "u prilog" srpskom interesu, što proširuju granice Srpstva. U stvari, ta tvrđenja su duboko štetna, pre svega zato što su neistinita. Nikad dosad iz ruku srpskih filologa nije potekao tekst tako poguban po nacionalni interes. "Slovo" će biti s pravom kritikovano i odbačeno u svetskoj nauci. Možemo očekivati tri vrste zamerki: (1) taj proglas beskrupulozno poseže za tuđim; (2) autori su u zabludi kad veruju da će na taj način pridobiti ljude koji nisu Srbi da to postanu; (3) autori pokazuju nepoznavanje mnogih istorijskih činjenica.

Sprečiti širenje štete

U "Slovu" se ističe da ga "potpisaše i potvrdiše srpski filolozi i pisci". Ako se u svetu poveruje da je to zaista tako, biće to težak udar za našu nauku i naš narod. Zaključiće se da smo nepopravljivo zaslepljeni nacionalnom strašću i ujedno neznalice, te da stojimo izvan nauke, koja je u suštini pošteno traganje za istinom.

Srećom, to se neće desiti. Potpisnici teksta upadljivo su malobrojni, a za filologe među njima može se slobodno reći da ne reprezentuju dostignuti nivo nauke o srpskom jeziku, pa čak i to da nisu kompetentni za materiju o kojoj pišu. Među njima su svega četiri profesora, od kojih je Marojević rusista, Milosavljević istoričar književnosti, Kovačević obrađuje gramatiku i stilistiku savremenog književnog jezika, a samo Ćorić – koji u tu problematiku nikada nije ulazio – predaje istoriju jezika. Niko od njih nije se bavio konkretnim naučnim istraživanjima u tematskoj oblasti "Slova". Tu su, dalje, troje iz kategorije tzv. pomoćnog nastavnog osoblja (lektori, asistenti i sl.) i nekoliko dobronamernih i neobaveštenih književnika, spremnih da potpišu sve što zvuči rodoljubivo. U prvoj rečenici toga proglasa ističe se da je on donet "nakon naučne rasprave a na inicijativu Svetskog sabora Srba". Na takvu raspravu o "Slovu" nije pozvan, niti je za nju znao, niko od onih koji su istraživali u toj oblasti, npr. niko iz SANU i niko s novosadske katedre za srpski jezik, tog najživljeg središta proučavanja srpske jezičke prošlosti. Ostaje nam da nagađamo zašto su zaobiđeni kompetentni stručnjaci, koji bi bez sumnje sprečili štetu.

Aktuelni dekan Filološkog fakulteta u Beogradu, koji je središnja ličnost poduhvata, organizovao je prevođenje "Slova" na više jezika kako bi se taj tekst prezentirao na Međunarodnom slavističkom kongresu u Krakovu krajem ovog meseca. Slavisti iz Zagreba i Sarajeva, nama mahom nenaklonjeni, biće tamo prisutni. Oni će se izjasniti o tome, s odgovarajućom oštrinom i odgovarajućim komentarima, da li pristaju da budu Srbi i da sve što stvaraju pripadne srpskoj kulturi. Dobiće priliku da budu u pravu. Uslediće opšte zgražanje i osuda, a svetski mediji, koji na takvim kongresima love samo senzacije, razglasiće taj novi dokaz o mračnom stanju duhova u Srbiji. Biće to krupan negativan politički poen za nas.

Ako bi čak i izostalo iznošenje zlosrećnog "Slova" na krakovski kongres, šteta je tu, velika i trajna. Sad je važno da se ona lokalizuje. Potrebno je da se srpska nauka, pa i srpska javnost, što jasnije ograde od tog proglasa, kako se mišljenje o njemu ne bi prenelo na sve srpske filologe i njihov narod. Ovaj osvrt treba shvatiti kao prvi prilog toj svrsi.

// Projekat Rastko / Filologija //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]