Biljana Sikimić

Mitska bića dečijeg folklora: kiša sa suncem

(Od mita do folka, Liceum, Kragujevac 1996, 90-102.)

Južnoslovenski dečiji folklor dobar je pokazatelj značaja koji za folklornu svest imaju meteorološki fenomeni. Obiman korpus "meteoroloških" tekstova potvrđuje izuzetnu ulogu kiše, sunca, magle, snega, duge u svakodnevnom životu. Korpus južnoslovenskih dečijih pesmica koje se pevaju kada istovremeno pada kiša i sija sunce dopunjavaju redukovani tekstovi, klišetirane formule vezane za istu priliku. Svojevrsnu etnolingvističku zagonetku prestavljaju nominacije pojave "kiša sa suncem". O ovom meteorološkom fenomenu u folkloru slovenskih naroda postoji nekoliko radova (up. Tolstoj 1976, Azimov 1983, Usačeva 1983, Nevska 1989), a celokupnu svetsku građu okuplja monografija finskog folkloriste Mati Kusija (Kuusi 1957). Kako je ova monografija nastala uglavnom na osnovu ankete, građa koju donosi mahom je novijeg datuma: tako su južnoslovenske potvrde rezultati terenskih istraživanja, iz perioda pedesetih godina ovog veka, M. Filipovića, B. Bratanića i H. Vakarelskog. Ovakav način rada bio je višestruko ograničen, tako su npr. potpuno izostali podaci iz slovenačkog folklora, a može se pretpostaviti da su neki motivi značajno izmenili svoje areale.

Kao najpogodniji za osnovno etnolingvističko čitanje slovenskih varijanata tekstova o kiši i suncu nametnuo se akcionalni kod. U okviru takvog motivskog čitanja sledi paradigma aktera. Dalje se akterski kod čita kao demonološki, antropomorfni i zoonimski, ali stalno imajući u vidu da ovaj redosled nije obavezan u snižavanju koda: antropomorfni kod jedino je sigurno snižavanje demonološkog koda.

Monografija Kuusi 1957 omogućava sliku pojave u sinhronom preseku i dozvoljava sagledavanje južnoslovenskog areala u celini, a zatim i opšte slovenskog sa jedne, i balkanskog / srednjeevropskog konteksta, sa druge strane. Daljim čitanjem i arealnim grupisanjem građe iz navedene monografije uočavaju se i izolovana slovenska ostrva, kakva su pre svega balkanski Sloveni, Kašubi, Polesje.

Ključni predikati u svetskom folkloru u tekstovima vezanim za kišu sa suncem poklapaju se sa osnovnom strukturom životnog ciklusa (rođenje, venčanje i smrt), zatim u globalnim razmerama slede motivi hrane i pripremanje hrane, kupanje/pranje i češljanje, i motiv tuče. Folklor balkanskih Slovena ne sadrži sve ove elemente, od osnovnih motiva izostaje motiv smrti (osim ako se nemaju u vidu indirektne veze svadbe i sahrane); motivi rođenja i venčanja široko su zastupljeni a motiv tuče uglavnom na severu Balkana^[1]. Nevska 1977 na slovensko-baltičkom planu analizira distinkciju pozitivni : negativni subjekti, ali balkanski slovenski folklorni materijal ne potvrđuje subjekte sa pozitivnim predznakom. U srpskohrvatskoj folklornoj građi u akterskom kodu potvrđeni su anđeli ali u korelaciji sa đavolima, što je noviji motiv, ili su oba bića sekundarna, hrišćanska reinterpretacija ranijeg, prethrišćanskog stanja.

Folklorna građa, međutim, ne dozvoljava uvid u dijahroni presek: izostaje mogućnost rekonstrukcije (isključivo) slovenskog teksta sa interpretacijom teme "kiša sa suncem", to ne dozvoljavaju ni motivi ni monoleksemska etimološka istraživanja drugog, promenljivog dela formule. Eventualna rekonstrukcija može se vezivati samo uz inicijalni, stabilni deo formule koji opisuje realnu meteorološku situaciju.

Inicijalni, stabilni deo teksta južnoslovenskih varijanti^[2] glasi: kiša pada i sunce sija (Beograd, Levač i Temnić, Kosovo, Makedonija, Crna Gora, Bosna), kiša pada - sunce sveti (Samobor), sunce grije, kiša ide (Karadžić 1849) kiša pada, sunce grije (Dubrovnik), sunce grije, dažd udara (Kuči), sunce i dažd (Šibenik), gedina ide i sunce sija (Prigorje); d''žd'' ide, sl''nce peče (Bugarska), d''ž vali, sl''nce greje (Bugarska), d''ždi, greje sl''nce (Bugarska). Tako u južnoslovenskom arealu kiša/dažd/godina^[3]: pada, udara, ide, vali, a sunce: sija, sveti, grije/greje, peče. Inicijalnu formulu etimološki ponavljaju i polesko: došč іde і soncэ grіjэ, poljsko: deszczyk pada, slonce swieci. U danjem tekstu ova inicijalna formula, *kiša pada, sunce sija uglavnom se ne navodi uz primere.

1. Motiv svadbe pokriva uglavnom glagol ženiti se. Subjekti / akteri potvrđeni su svim kodovima. Demonološki kod: ženu se vragovi^[4] (Štrpce u Siriniću, Kuusi 1957:87), đavo se ženi ^[5](Beograd, Makedonija, Kuusi 1957:87), djavol''-t'' sja ženi (Bugarska, Gerov I:383), djavola se ženi (Kuusi 1957:87).

Antropomorfni kod: se ženele egjupcite (Bugarska, Gerov, Dop''lnenie:106), ženi se Ciganin (Štrpce u Siriniću, Tetovo, Kuusi 1957:164), Cigani se žene (Boka Kotorska, Budva, Cetinje, Čajniče, Tuzla, Kuusi 1957:164, Kuči, Dučić 1931:332), Cigani se žene, veselje prave^[6] (Zavala u Hercegovini, Kuusi 1957:164), Cigani se ženu (Gruda kod Dubrovnika, Balarin 1901:312), da se cigani ženidu (Prigorje, Rožić 1907:59), cigani se ženidu (Samobor, Lang 1911:24), cigani se ženiju (Samobor, Lang 1913:241, Zagreb, Kuusi 1957:165), Cigani se ženidu (Banat, Tolstoj 1976:59). Osim Ciganima antropomorfni kod je popunjen i drugim akterima: gubavi se žene (Šibenik?, Vlajinac 1925:20), baba iska m''ž (Bugarska, Kuusi 1957:87), Dučići se žene (Kuči, Kuusi 1957:165).

Zoomorfni kod u srpskohrvatskom folkloru čine: mečka+vuk^[7] / mečka^[8]: vuk se ženi, mečka se udala (okolina Leskovca, Kuusi 1957:37), mečka se ženi, vuk se odava (Vranje, Vlajinac 1925:20), vuk se ženi, mečka se odava (okolina Vranja, usm. potvrda autora), mečka se ženi, vuk ja venčava (centralna Bugarska, Kuusi 1957:37), da se tada ženi mečka / medved (Gruža, Petrović 1948:334), mečka se ženi (centralna Bugarska, Kuusi 1957:37), mečka horo igraje (centralna Bugarska, Kuusi 1957:40), lisica se ženi^[9] (južna Bugarska, Kuusi 1957:34).

Balkanski kontekst široko potvrđuje zastupljenost motiva demonske svadbe sa snižavanjem akterskog koda (svi primeri na balkanskim jezicima navedeni su u autorovom prevodu): rumunski: *svadba đavola (Kuusi 1957:88), *žene se vampiri^[10] (Kuusi 1957:52) Arumuni; Vlasi iz okoline Zaječara; Italijani u Istri: *Cigani se žene (Kuusi 1957:166), albanski: *Ciganin se ženi (Kuusi 1957:166), grčki: *starica se udaje, *siroti se žene (Kuusi 1957:139, 179-180).

1.1. Erotski motiv, ili motiv koitusa može se povezivati sa motivom svadbe, ali i sa narednim rađanja^[11]: Cigani se jebu (Bosna, Levač i Temnić, Skoplje, Kuusi 1957:165). Bugarska poslovica iz Vidina u značenju "u pogrešno vreme": Ti se seščaš sve koga se je..at g''avolete (G''b'ov'' 1909:6) potvrđuje folklorno postojanje demonskog koitusa. Eksplicitno erotski je i bugarski tekst za kišu sa suncem (Stare Zagora i Ruse): D''ž vali, sl''nce greje, pička zeje, kur se vlači i se smeje (Kuusi 1957:195). U erotskom smislu mogu se tumačiti i rumunske varijante *devojke su trudne, *devojke su nečasne, *jaja od gline, devojke se jebu, *babe legu jaja, jaja smrde^[12], devojke se jebu (Kuusi 1957:195-196). Erotske konotacije imaju italijanske i francuske formule *đavo vodi ljubav (Kuusi 1957:86-87, 90, 136-138), a uzgredno seksualno značenje, prema zapisivaču, ima i jedna irska varijanta (Kuusi 1957:90).

2. Motiv rađanja u slovenskom svetu prisutan je samo kod južnih Slovena. Motiv rađanja u srpskohrvatskom folkloru obeležen je glagolima: leći (se), rađati/poroditi (se). Sledeći lokusi vezani su folklornom formulom uz glagol leći se^[13]: po/na bjelome brijegu, po mišijem brijegu, na velikom bregu, u zelenom lugu. Zapis Klarića iz Livna^[14] 1896:306 potvrđuje u ovom arealu isti tekst u okviru dečije rugalice Ciganima: Ciganine repati, / sjutra ćeš mi krepati. / Teško onoj lopati, / koja će te kopati. / Teško onoj ruci, / koja će te vući. / Cigani se legu / na velikom br'jegu. / Sve Ciganke male / pogubile glave...

Demonološki kod obuhvata đavola, vešticu i vilu; imajući u vidu paradigmatski niz aktera, ovde se i vila svakako javlja sa negativnom konotacijom: đavoli se legu (Karadžić 1849:296, Hercegovina, Kuusi 1957:96), đavolak se rađa (Beograd, Kuusi 1957:96), vještice se legu (Karadžić 1849:296), veštica se rađa (Leposavić, usm. potvrda autora), rađaju se veštice (Niš, usm. potvrda autora), porodila se veštica (Srbobran, Dunđerski 1901:116), rodila se veštica (Šajkaška, Srem, Vršac, Kuusi 1957:142, Jaša Tomić, usm. potvrda autora); đavoli se kote^[15] (Mačva, usm. potvrda autora), a vile se legu (Slavonija, Kuusi 1957:131), rodile se vile (Slavonija, Kuusi 1957:131), rodila se vila (Lika, Begović 1887:198, Vinogradova i Tolstoja 1989:113).

Veštica se u južnoslovenskim tekstovima o kiši sa suncem vezuje samo uz motiv rađanja; izolovano stoji samo Vukov zapis iz Grblja: "kad sunce grije i dažd nahodi znači da su na iskup vještice. Zato se u narodu pjeva: Sunce grije, dažd nahodi, eto nevolje: vještice se na zbor kupe, to je još gore" (Đorđević 1958:70). Mediteran poznaje u ovom meteorološkom kontekstu i druge aktivnosti veštica, špansko *veštice se šetaju (Kuusi 1957:157), francusko *veštice se savetuju (Kuusi 1957:146) ili kod Grka u Italiji *veštice igraju (Kuusi 1957:146).

Antropomorfni kod^[16]: Cigani se legu (Slavonija, Kuusi 1957:168, Kupres, Filipović 1967:300, Duvno, Rubić i Nuić 1899:253, Bosna, Miodragović 1914:172, Šibenik?, Dubrovnik, Kuusi 1957:168), Cigani se rađaju (Otok, Lovretić 1897:98), rađaju se Cigani (Banja Luka, Kuusi 1957:168, Žepče, usm. potvrda B. Davidović), rodilo se Ciganče (Kosovo Polje, Kuusi 1957:168), porađa se Ciganka na putu (Banja Luka, usm. potvrda N. Jošić), rodila Ciganka (Sirinić, Kuusi 1957:168). Antropomorfni kod popunjava lička varijanta: kopile se rađa (građa za RSANU).

Zoomorfni kod ima samo jednu potvrdu: kučke se štene (Kuči, Kuusi 1957:165).

U balkanskom kontekstu je potvrđeno: *rađa se veštica (Rumuni u okolini Vršca, Kuusi 1957:143). Evropske (finske i estonske) paralele imaju motiv krštenja đavolčeta/kopileta /cigančeta (Kuusi 1975:96-97,143, 169, 180), ili rođenja vučića (Kuusi 1957:39-40, ovako i u vanevropskim primerima). U španskim i francuskoj varijanti *izleže se pile (Kuusi 1957:46).

3. Motiv kupanja^[17] ima na slovenskom Balkanu samo demonološki kod: kupaju se đavoli (Priština, Kuusi 1957:124), kupaju se đavoli i anđeli zajedno (Kosovska Mitrovica, Kuusi 1957:124), anđeli se kupaju (Vasojevići, Kuusi 1957:77); kupaju se vile (Bačka, građa za RSANU), vile se kupaju (Otok, Lovretić 1897:98), samovile se kupaju (Bugarska, Kuusi 1957:133), a tako je i u Polesju: Rusalki kupajutsja (Vinogradova i Tolstoja 1989:113), zapadna Belorusija: rosauki kupajuca (iz "Poleskog arhiva", usmena potvrda zapisivača, A. A. Plotnikove), angely kupajuca v эtom soncэ, matэr boža kupajuca (Azimov 1983:215).

Antropomorfni kod je inače registrovan na Balkanu i okolini: kupaju se Cigani (Albanci iz okoline Gnjilana, Kuusi 1957:172), mađarski: *Paprika Janči se kupa^[18] (Kuusi 1957:173), ali i u ruskom: arhierej v bane (Kuusi 1957:193).

Kod drugih evropskih naroda globalni motiv vode interpretiran je kao "demoni peru veš", npr. u Poljskoj , zatim kod Francuza i Skandinavaca (Kuusi 1957:133). U Polesju "utopljenici suše veš" (Azimov 1983:215).

4. I motiv demona koji tuče ženu/majku posvedočen je kod južnih Slovena samo u demonološkom kodu: đavo tuče svoju ženu, ona plače, a on se smeje^[19] (Bački Vinogradi, usm. potvrda autora), đavo (tuče) svoju ženu i ona plače (Čajniče, Kuusi 1957:103), đavo tuče svoju ženu (Zrenjanin, Kuusi 1957:103), đavo bije svoju babu (Vareš, Kuusi 1957:103), tuče vrag svoju mater (Lika, Begović 1887:199, Slavonija, Kuusi 1957:103), đavoli se tuku (Čajniče, Kuusi 1957:103).

Do snižavanja akterskog koda nije došlo jer je tekst o tuči đavola verovatno inovacija kod balkanskih Slovena: nema ni južnijih i istočnijih balkanskih potvrda. Motiv, međutim, imaju drugi slovenski narodi: čert babu bije (Slovaci, Kuusi 1957:104), čort žinku b'e i dočku zamiž viddaje (Ukrajinci, Kuusi 1957:123), čort žynku b'e (Polesje, Azimov 1983:214). U balkanskom kontekstu motiv je zastupljen kod Rumuna, npr.: *đavo tuče svoju ženu (Rumuni, okolina Vršca, centralna Rumunija, Kuusi 1957:103), *đavo tuče ženu a Bog se smeje (Rumunija, Kuusi 1957:103), slično je zabeleženo kod Nemaca u Rumuniji i Mađara. Motiv *đavo tuče svoju ženu / babu / taštu široko je potvrđen u evropskom kontekstu: od mediteranskih zemalja, preko centralne Evrope do Skandinavije. Imajući u vidu ovakvu arealnu zastupljenost i dosledno demonski sadržaj novijeg datuma za slovenske jezike (Đavo), teško je složiti se sa Nevskom 1989:78 da motiv odražava svađu slovenskog Gromovnika sa ženom.

5. Formule sa konkretnim nepovoljnim dejstvom kiše sa suncem, za razliku od formula mitološkog karaktera, odnose se na konkretnu opasnost ovakve kiše po useve: Sunce grije, kiša pada, tpu rđo, tpu smradu! (Srebrenica, usm. potvrda M. Simić), Pada, pada maća, / biće žita kraća. / Ustav, Bože, maću, / da to dica ne plaču. (Duvno, Rubić i Nuić 1899:253); Kiša pada, sunce grije, mojoj ljetini ništa nije! (Požega, usm. potvrda M. Nikolić); Beži tonja, eno konja! (Lještansko, usm. potvrda M. Tešić). Konkretna monoleksemna imenovanja kiše sa suncem (kao što su sh. balsara, klja, maća, tonja, cvek, rum. mana, polesko ruda) direktno su motivisana bolestima biljaka tipa plamenjača^[20].

Povoljno dejstvo kiša sa suncem ima u zoomorfnom kodu, svi primeri su iz bugarskog folklora: radvajte se, kokoščici, da vi rastat opaščici (severna Bugarska, Kuusi 1957:48), smejte mu sja, kokoški, da vi rast''t opaški (Gerov I:384), smejte se, kokoški, navirete opaški, nac''kajte kureški (južna Bugarska, Kuusi 1957:50). Up. u ovom smislu i poleski naziv: kur'ačij došč', kao i ukrajinsko književno: kur'jačij došč (Usačeva 1983:217). O "kokošijem prazniku" govore nemačke i holandske potvrde teksta(Kuusi 1957:45), a u španskim potvrdama *kokoška leže jaja (Kuusi 1957:46).

6. Slovenački dečiji folklor pojavu kiše sa suncem obeležava dužim tekstovima. Izdvaja se grupa varijanata sa karakterističnim motivom magijskih tekstova, motivom vršenja radnje bez neophodnog instrumenta^[21]: Solnce sije, dež gre / malin melje brez vode, / pometa dekla brez metle, / petelin skače brez noge, / mojškra šiva brez igle / vse na svet' narobe gre. (Vipava, Slovenija, Štrekelj 1911(14): 407). U varijantama slovenačkog teksta nižu se akteri bez instrumenta: mlin/mlinar : voda (melje); devojka : metla (mete); dečak : peta/noga (pleše, tanca, skače); petao/kokot : noga (skače) /glava (poje) i švalja/devojka : igla (šije); pralja : voda (pere); kovač : ruka (udara^[22].

Dodatni, finalni segment ovog teksta je motiv antihrane, ovog puta kozjeg repa/roga: oče šteje velko let, mati šiva kozji rep (Kobarid, Štrekelj 1911:407), baba kuha kozji rep^[24] (Jaremina, Štrekelj 1911:409), mati kuhajo kozje roge^[23] (Trbovlje, Štrekelj 1911(14):407).

Druga grupa motiva u slovenačkim varijantama dečijih pesmica vezanih za motiv kiše sa suncem odnosi se na mačku: siva mačka v brezje gre^[25], a dalje se tekst povremeno verižno nastavlja pitanjima i odgovorima koji objašnjavaju prethodni postupak: da nabere grane - napravi metlu - da čisti kuću, up. Štrekelj 1911:408-9.

Obe grupe slovenačkih dečijih folklornih tekstova sadrže motiv metle koji je karakterističan za nominacije "duge" u Polesju i Češkoj, dok se litavske nominacije "duge" svode na "šiba, prut" (up. Tolstoj 1976:43).

Izolovano u južnoslovenskom dečijem folkloru, sa drugačijom strukturom drugog dela, stoji dečija pesmica sa motivom kiše i sunca iz okoline Sarajeva: Kiša lije, sunce grije / kiša pere, sunce dere (Zovko 1898:1000).

Duži tekst vezan za kišu sa suncem ima i poljski dečiji folklor, tako se u dečijoj igri iz okoline Krakova motiv mućenja masla razvija i dalje, ali indikativno - u motiv hrane: Leje deszcz, sáonce sljieci, / czaroljnica masáo kleci; / nakleciáa, postaljiáa./ Przyszáa sljinia - ljyljaliáa; / przyszedá pies - dobre jest; / przyszedá dziad - ljszystko zjadá. (Kuusi 1957:157, v. tamo i slične dečije pesmice, razbrajalice, Kuusi 1957:156).

Balkanski slovenski folklor u momentu istovremene kiše sa suncem vidi negativnu sliku sveta: u akterskom kodu nema pozitivnih likova bilo da su u pitanju demoni (vrag, đavo, veštica, vila, samovila) ili antropomorfne figure sa negativnim predznakom (Ciganin, gubavac, kopile, baba). Postojanje dužih slovenskih dečijih magijskih tekstova i molitvica ukazuju na moguću redukciju prvobitnog slovenskog teksta. Iako podaci o geografskom ubiciranju tekstova nisu sasvim pouzdani, a uzimani su u obzir i sasvim recentni zapisi, ipak se mogu doneti određeni globalni zaključci. Tako se arealno izdvaja motiv životinjske svadbe ograničen na jugoistočnu Srbiju i Bugarsku; motiv rađanja Cigana ograničen je na Bosnu, a motiv demonske svađe na Vojvodinu i Slavoniju. Zanimljivo je da od ove grube podele odstupaju recentni terenski podaci M. Filipovića navedeni prema izvoru Kuusi 1957. Dalje se uočava da je zoomorfni kod (mečka, vuk, lisica) vezan za motiv svadbe. Cigani se javljaju u dva srodna motiva - motivu svadbe i motivu rađanja. Veštica se javlja skoro isključivo u okviru motiva rađanja, a đavo u motivu svađe/tuče. Motivska preslojavanja tekstova formulnog tipa ukazuju na periferne sekundarne evropske uticaje. Potpuna izolovanost pojedinih motiva na Balkanu kao mogućih autohtonih ili slovenskih relikata ukazuje na delimičnu izolaciju balkanskog folklornog prostora.

Napomene

1 Motiv ženskog demona koji muti maslo potvrđen je samo kod zapadnih Slovena: Deszszyk kropi slonce sljieci, czaroljnica maslo kleci. (Poljska, Bartminski i Niebrzegoljska 1994:114 ), czaroljnica masáo káoci (Kuusi 1957:157), czaroljnica masáo skáada (Kuusi 1957:155), ljid'ma masáo bje (Kuusi 1957:156), Baba Jaga masáo kleci (Kuusi 1957:156, v. tamo i druge poljske primere). Slično, kod Lužičkih Srba veštice prave puter: ga cynje te chodoty butru (Kuusi 1957:157), u slovačkom folkloru: čarodejnice maslo vrti; besorka mlieko muci (Kuusi 1957:157). Izolovano stoji noviji poljski zapis: Deszczyk pada, slonce sljieci, Baba Jaga lapie dzieci. (Bartminski i Niebrzegoljska 1994:114).

2 U nekom varijantama i redundantan fragment: kiša pada trava raste, preuzet iz drugog folklornog teksta.

3 Za rasprostranjenost ovih leksema u južnoslovenskom folkloru up. Sikimić 1996a. Koseska1972a (karta 19) na savremenoj bugarskoj građi pokazuje areale glagola vali, varne, ide i leti za kišu.

4 Moguće je pomeranje i na druge meteorološke situacije, tako je Vuk u Primorju zabeležio izreku: Bura goni, vrag se ženi. (Karadžić 1849:30).

5 Motiv ženidbe đavola poznat je i drugim folklornim formama, npr. u poslovici: Da se đavo ženi on bi mu bio stari svat. (Stojičić 1987:48, 70).

6 U južnoslovenskom arealu veselje ima značenje "svadba"uglavnom u folklornim tekstovima; situacija je nešto drugačija kod Slovena van Balkana, zapažaju Tolstojevi 1993:174-177. Rječnik JAZU, za razliku od Rečnika SANU, značenje "svadba" i ne izdvaja posebno; prema raspoloživim potvrdama, veselje u značenju "svadba" u srpskohrvatskom jeziku danas je zastarelo ili dijalekatski ograničeno.

7 Kašupski rečnik donosi potvrdu o postojanju posebnog demona pod nazivom vilk: "kašupski atmosferski demon u doba kada istovremeno pada kiša i sija sunce" u primerima:*vuk ima groznicu, *vuka boli rep, *vuka boli stomak (Sychta s.v. vilk). Za motiv "bolesnog vuka" Kuusi 1957:42 navodi samo tri potvrde, jednu poljsku *vuk ima groznicu i dve nemačke: *vuk ima groznicu i *vuka boli stomak.

8 U zoomorfnom kodu su i bugarske varijante teksta sa motivom smeha/radosti kokoške: smejte mu sć, kokoški, / da vi rastnjt opaški (Gerov I:384), dve varijante istog teksta iz severne Bugarske donosi i Kuusi 1957:48. Azimov 1983:213 u oblasti Polesja potvrđuje i druge zoonime: zeca i svinju, ali samo u nazivima *zečja/svinjska kiša (uz folklorno tumačenje "da se svinje boje kiše"), a Koseska 1972:50 i bugarsko magareški dãžd (samo u jednom punktu u okolini Asenovgrada).

9 Tolstoj 1976:47, 57 i 69 opravdano povezuje bugarski naziv za "dugu" lesičina svadba sa ovim tekstom. Imajući u vidu da duga često prati kišu sa suncem, opravdano je očekivati da folklorni tekstovi za "dugu" stoje u vezi sa tekstovima za kišu sa suncem.

10 Rum. strigoile.

11 Kuusi 1957:142 navodi sugestiju Milenka Filipovića da su brojne srpskohrvatske varijante vezane za Cigane u stvari sufemizmi, erotski aspekt uočava i Azimov 1983:213.

12 Slovenački tekst koji deca govore kad se pokaže duga: Stara baba-ropoti, v skret leti: šlapo zgubi, dol počepne, piška stoji, gor vstane prov smrdi (i druge varijante v. u: Štrekelj 1911:410). Motiv "babe i smrada" sadrži i navedena rumunska varijanta teksta o kiši i suncu, ali je ova veza verovatno slučajna.

13 Uz glagol leći se, psl. * legti (se), očekivani subjekat je ornitonim. Prema građi za RSANU u folkloru dominiraju: sokoli/sokolovi, a potvrđeni su i npr.: tići, tica orletica, tići jalkunići (fiktivni folklorni ornitonim). Ostale potvrde iz književnosti su npr.: grabljivica, ševa, morska kreja, kraguji, divlji golubovi, čvorci, kao i domaća živina: pilići, guska. Prema građi za RSANU legu se i insekti: pčele, svilene bube, skakavci, golubačka mušica, a od ostalih zoonima: ribe, rakovi, crvi i zmija (up. u RSANU potvrdu iz narodne pesme: u travi se ljute zmije legu). Uz očekivana figurativna značenja građa za RSANU sadrži i potvrde da se glagol leći (se) vezuje i za demonska bića: mala Zeta gdi s' zmaevi legu (J. Subotić), ne legu ptice zmajeve (I. G. Kovačić), zavadi ga za deveto brdo / pustolinam kud drekavci s' legu (S. Milutinović-Sarajlija), ali i u ovom radu već potvrđeni antropomorfni subjekti: od tebe se legli gubavci (u crnogorskoj kletvi, M. Pavićević). U ovaj niz se uklapa i folklorno poimanje bolesti, u izrazu: kanda leže groznice ("uvek je sumoran i zabrinut", N. Radonić).

14 Ivan Klarić 1912:185 donosi isti tekst dečije rugalice iz Kralja, ali ga ikavizira, a zatim isti tekst preuzima i Miodragović 1914:345, ovog puta u ekavskoj verziji. O sličnim nepouzdanim tekstovima istog zapisivača up. Sikimić 1996a.

15 Motiv rađanja demona u srpskohrvatskom jeziku pokrivaju i drugi glagoli; navedeni glagol kotiti se (up. i: U mraku s e gad koti, Đenić-Rujanski 1979:253), ali i glagol šteniti se, pored zoomorfnog aktera i: oštenili se đavoli "kaže se za malu decu" (Đenić-Rujanski 1979:250).

16 Očekivani akteri u folkloru balkanskih Slovena, Cigani, javljaju se i u Polesju, up. nazive za kišu sa suncem: cigans'k'э verэmn'э, cygan's'kyj doљč, cigans'džkij dožd (Usačeva 1983:218). Van Balkana Cigani su potvrđeni samo u Finskoj (up. kartu sa arealima motiva Cigana u: Kuusi 1957:327). Kod samih Cigana na Balkanu prisutan je motiv smrti: to je sunce od mrtvi (Priština, Kuusi 1957:63), odnosno: to je mrtvačka kiša (Crna Gora, Kuusi 1957:63). Motiv "sunce mrtvih" zabeležen je u zapadnoj Gruziji (Kuusi 1957:63) i kod pontijskih Grka (Zajkovska 1989:107). U ukrajinskom folkloru "sunce mrtvih" je mesec, up. Moskalenko 1993:201.

Etnik Ciganin u srpskohrvatskoj narodnoj meteorologiji ima metaforičko značenje, tako termin cigani, cigančići ima značenje" krupan sneg; sitan grad, sugradica, solja, krupica", up. RJAZU i građa za RSANU s.vv.

17 Nevska 1989:75 ovaj motiv vezuje sa obredima prelaza, jer kupanje karakteriše i svadbu i sahranu. Azimov 1983:214 povezuje u celinu poleske motive vezane sa vodom: motiv plača, kupanja i utopljenika.

18 Mađarski folklorni termin paprikajancsy označava lakrdijaša, zabavljača, hohštaplera, detaljnija objašnjenja v. u MNTES s.v. paprikajancsy.

19 Up. slovačku zagonetku za "dugu": Ked' sa otec tamto smeje, a tam matka slzy leje: pana diera v take časy sedmorakej krasy pasy oblieka si? (Još o motivima iz ove slovačke zagonetke v. u Sikimić 1996:115). Paradoks situacije kiša i sunce istovremeno, dozvoljava paralelizam istovremenog smeha i suza, smeha kroz suze. U tekstovima za kišu sa suncem oba elementa, i smeh i suze, nisu sasvim redovna pojava, npr. u Polesju: matačka boskaja čerez slezy smjaecca (Azimov 1983:214) ili: *Bog plače a đavo se smeje (Rumunija, Kuusi 1957:40, tako i turska varijanta, Kuusi 1957:178). Elementi suze i smeh obično su u tekstovima za kišu sa suncem odvojeni, npr.: smeje se Bog (Rumunija, Španija, Kuusi 1957:103, 72) i đavo (Španija, Kuusi 1957:98), a Mađari poznaju *nasmejano vreme (Kuusi 1957:201). Plaču anđeli (Nemci iz Rige, Kuusi 1957:80), đavo, torova deca (Norveška, Kuusi 1957 127), stara veštica (Mađarska, Kuusi 1957:151) i često prate motiv tuče (u nemačkom, engleskom i američkom folkloru, Kuusi 1957:127). Motiv plača karakterističan je za širu oblast Polesja; poljski: princeza plače (Kuusi 1957:193), poleski: slezi materi božэj, boža mati plačэ, boža mater' plačэ, sirota plačэ, sirotki plačut', cari plačut', naša carэuna plačэ, ved'ma plačet (Azimov 1983:214, ukrajinske i beloruske potvrde donosi i Kuusi 1957:80, 151, 193). Kašubi i Rusi imaju motive uplakanog odnosno nasmejanog Sunca: kašupsko slujnce kreči (*sunce plače, Sychta s.v. slonce), odnosno rusko solnce zuby skalit, solnce zuby vyskalilo, solnce zuby lupit (Azimov 1983:213-214).

20 Za semantiku i raširenost termina *man(n)a u karpatsko-balkanskom arealu up. Klepikova 1977 (rad ne donosi srpskohrvatske potvrde sa značenjem "bolest biljaka"). Poleski termin ruda analizira Usačeva 1983:217. O vezi biljne bolesti plamenjača i kiše sa suncem v. i Sikimić 1996b.

21 Više o ovome v. npr. u Radenković 1982:10-12 i Sikimić 1996:22. Formula je potvrđena i u svadbenoj pesmi sa Kosova: da ga skroji bez noža, / da ga šije bez konca, / da mu mesim pogači, / da gu pečem bez vatre, / da ga jedem bez zuba. (Bovan 1980:107).

22 Motiv "radnje bez neophodne alatke"prisutan je i u dečijem folkloru Istre: Voda vre, muke ni, / deca plaču, kruha ni, / šilica šije prez igli, / Mate skače prez nogi. (Istarske 1924:192); motiv bez noge ponavlja se i uz gradišćansku dečiju igru "Most": Bože, bože, tata gre, / ticu nosi prez noge / i kudljicu vina / i putnicu piva (Ivanović 1982:83); isti motiv u pesmici iz Premanture u Istri: Mili Bože ćaća zgre / kolac nosi doma gre / i tičicu prez noge / i konjika franka, / ki po polju tanca / jednu malu takljicu (Istarske 1924:191).

23 Dečije rugalice potvrđuju motiv kuvanja repa, up. u pesmi sa Lošinja: mat kuha osli rep (Istarske 1924:195).

24 Motiv kozjih rogova javlja se i u narodnim zagonetkama za sanke: na našoj njivi kozji rozi ili ko vuk kozi kad ju po lozi vozi za grbavi rozi, up. Sikimić 1996:117. Motiv kozjeg roga v. i u: Mršević-Radović 1988:493.

25 Up.: Sivi maček v brezje gre (Maklo, Štrekelj 1911:408), mačka gre na brezje, gril gode, miš pleše, podgana caplja... (Srednje, Štrekelj 1911:409).

Literatura

Azimov, Э. G.
1983 Iz polesskoj narodnoj meteorologii. Slepoj dožd', Polesskij эtnolingvističeskij sbornik, Moskva, 212-217.

Balarin, N.
1901 Gatanje na Grudi, Zbornik za narodni život i običaje VI, Zagreb, 312-320.

Bartminski, J, Niebrzegowska, S.
1994 Stereotyp slonca w polszczyznie ludowej, Etnolingwistyka 6, Lublin, 95-143.

Begović, N.
1887 Život i običaji Srba graničara, Zagreb.

Bovan, V.
1980 Lirske pesme I, Priština.

Dučić, S.
1931 Život i običaji plemena Kuča, Srpski etnografski zbornik XLVIII, Beograd, 1-596.

Dunđerski, J.
1901 Vradžbine, Karadžić III, Aleksinac, 114-116.

Đenić-Rujanski, Nj.
1979 Narodne poslovice i izreke sa Zlatibora, Glasnik etnografskog muzeja 43, Beograd, 239-254.

Đorđević, T. R.
1938 Zle oči u verovanju Južnih Slovena, Srpski etnografski zbornik LIII, Beograd, 1-347.

Đorđević, T. R.
1958 Priroda u verovanju i predanju našega naroda I, Srpski etnografski zbornik LXXI, Beograd, 1-319.

Filipović, M.
1967 Različita etnološka građa, Srpski etnografski zbornik LXXX, Beograd.

Gerov, N.
1895-1908 Rečnik na bl''garskija ezik, Plovdiv.

G''b'ov'', P. K.
1909 Poslovici i poslovični izrazi (po govora v'' Vidin'', Veliko T''rnovo i dr.). Sbornik za narodni umotvorenija XXV/1, Sofija, 1-80.

Istarske
1924 Istarske narodne pjesme, Opatija.

Ivanović, N.
1982 Čakavski govor u gradšćanskom selu Uzlopu, Čakavska rič 1-2, Split, 81-88.

Karadžić Stefanović, V.
1849 Srpske narodne poslovice, Beč.

Klepikova, G. P.
1977 Karpatskaja leksika v ee otnošenij k leksike inyh zon slavjanskogo mira, Slavjanskoe i balkanskoe jazykoznanie, Karpato-vostočnoslavjanskie paralelli, Struktura balkanskogo teksta, Moskva, 3-20.

Koseska, V.
1972 Bulgarskie slownictwo meteorologiczne na tle ogolnoslowianskim, Wroclaw etc.

Kuusi, M.

1957 Regen bei Sonnenschein, Helsinki.

Lang, M.
1911 Samobor, Zbornik za narodni život i običaje XVI/1, Zagreb, 1-128.

Lang, M.
1913 Samobor, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje XVIII/2, Zagreb, 235-372.

Lovretić, J.
1897 Otok, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje II, Zagreb, 91-459.

Miodragović, J.
1914 Narodna pedagogija u Srba, ili kako naš narod podiže porod svoj, Beograd.

MNTES
1967-76 A magyar nyelv torteneti-etimologiai szotara I-III, Budapest.

Moskalenko, M. N.
1993 Ukrajins'kі zamovljannja, Kijiv.

Mršević-Radović, D.
1988 Zgnati u rog, Naučni sastanak slavista u Vukove dane 18/2, Beograd, 493-499.

Nevskać, L. G.
1989 Motiv "dožd' pri solnce" v latyšskih pogrebal'nyh pesnjah, Balto-slavjanskie issledovanija 1987, Moskva, 73-79.

Petrović, P. Ž.
1948 Život i običaji narodni u Gruži, Srpski etnografski zbornik LVIII, Beograd, 1-580.

Radenković, Nj.
1982 Narodne basme i bajanja, Niš - Priština - Kragujevac.

RJAZU
1880-1975 Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I-XXII, Zagreb.

Rožić, V.
1907 Prigorje, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje XII/1, Zagreb, 49-134

RSANU
1959-89 Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, a-nedotruo, Beograd.

Rubić, S., Nuić, A.
1899 Duvno (Županjac), Zbornik za narodni život i običaje IV, Zagreb, 244-291.

Sikimić, B.
1996 Etimologija i male folklorne forme, Beograd.

Sikimić, B.
1996a Slojevi folklornog teksta, Studije srpske i slovenske, Srpski jezik I, Beograd - Nikšić, 163-174.

Sikimić, B.
1996b Narodni nazivi za kišu sa suncem, Naš jezik XXXI/1-5, Beograd, 110-120.

Sychta, B.
1967-76 Slownik gwar kaszubskich na tle kultury ludowej I-VII, Wroclaw.

Tolstoj, N. I.
1976 Iz geografii slavjanskih slov: 8. raduga, Obščeslavjanskij lingvističeskij atlas 1974, Moskva, 22-76.

Tolstoj, N. I., S. M. Tolstaja

1993 Slovo v obrjadovom tekste (kul'turnaja semantika slav. *vesel-), Slavjanskoe jazykoznanie, XI Meždunarodnyj s''ezd slavistov, Moskva, 162-186.

Usačeva, V. V.
1983 Iz nabljudenij nad meteorologičeskoj leksikoj Poles'ja i Karpat, Polesskij эtnolingvističeskij sbornik, Moskva, 217-225.

Vinogradova, L. N., Tolstaja, S. M.
1989 Materialy k sravnitel'noj karakteristike ženskih mifologičeskih personažej, Materialy k VI meždunarodnomu kongressu po izučeniju stran jugovostočnoj Evropy, Sofija, 30. VII.89-6. IX. 89, Problemy kul'tury, Moskva, 86-114.

Vlajinac, M.
1925 Poljska privreda u narodnim poslovicama, Beograd.

Zajkovskaja, T. V.
1989 Tradicionnye verovanija i predstavlenija grekov Adžarii, Sovetskaja эtnografija 2, Moskva, 105-115.

// Projekat Rastko / Filologija i lingvistika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]