|
|
|
 |
Стеван ЈовичићС камером и пушком: Драгиша М. Стојадиновић1999
Садржај
УводИстражујући архивску грађу о животу и раду Драгише М. Стојадиновића, наилазио сам на супротна мишљења савременика, који су га или изузетно ценили или сасвим минимизирали његову личност и његову делатност. Та оцена углавном је зависила од политичких уверења и моралних односа према његовој посвећености борби за бољи живот српског народа. Нападали су га родитељи његових вршњака 1905. године, што је постао српски комита [1], како је народ називао четнике[2], страхујући да им се синови не угледају на њега, оду у чету[3] и посвете се борби за ослобођење и уједињење Срба. У периоду између два светска рата, као политичар и публициста посветио се борби против корупције и фашизације земље, не страхујући да напада и највеће ауторитете у политици, као што је био Никола Пашић од кога је тражио да онемогући корупцију у држави, али и да почне од своје породице. Нападао је отворено Милана Стојадиновића и кнеза Павла, да би заштитио малолетног краља Петра II и спречио приближавање Југославије Немачкој. После Другог светског рата покушавао је да се заштити од напада да је био дворски човек. Трудио се, као сведок и учесник многих догађаја за време Првог светског рата, да објави и другачије виђење личности и збивања од оног на коме је тренутно инсистирала актуелна власт. Многа документа показују да његови противници нису били у праву и зато осећам грижу савести што га нисам подробније упознао, када сам имао прилику да ме прима у својој кући и да ми прича о својој младости. Тада, крајем педесетих година, када сам прикупљао грађу о настанку и првим филмским снимањима у нашој земљи за документацију Југословенске кинотеке, ни њега, ни његове пријатеље, скоро да нисам слушао. Прекидао сам њихове дуге монологе о борби за ослобођење и уједињење српског народа и постављао питања о филмским снимањима, која су за мене била једино важна, а њима потпуно небитна. Данас, после скоро четири деценије, када листам забелешке о тим разговорима, стидим се што као млади комуниста, васпитан у интернационалном духу, нисам схватио шта је за наш народ значила организација Четничка акција и борба српских комита - четника за ослобођење Срба од турског ропства. Са закашњењем се кајем због тога, и моја истраживања, и покушаји да бар један део биографије Драгише М. Стојадиновића осветлим, једна је врста правдања за незнање из младости о значају који су српске комите - четници имали у периоду од 1903 - 1908. године за ослобођење српског народа од Турака. Моје интересовање за делатност Кинематографске секције српске војске на Солунском фронту, такође, престало је почетком шездесетих година, када сам шефу и цењеној колегиници Боси Слијепчевић[4] предао извештај о раду секције, који ми је дао Драгиша М. Стојадиновић уместо снимљеног разговора на магнетофону. Описао је свој рад јер није желео да прича „машини". Поново сам се вратио Стојадиновићу и његовој филмској делатности у Неготину 1998. године, када сам на отварању изложбе Југословенске кинотеке „Век филма у Србији" говорио о заслугама за српски филм њиховог Крајинца Драгише М. Стојадиновића, чије је име већини присутних било непознато. Господа Миодраг и Владимир Ђуричић предложили су ми да напишем монографију о Драгиши М. Стојадиновићу. Прихватио сам понуду и скоро написао невелику књигу, када сам открио његово обимно биографско, политичко и историјско дело које је у једном дугом периоду омаловажавано и одбацивано, све до пре неколико година, односно до појаве књиге „Црна рука" Васе Казимировића. Одлучио сам да Драгишу М. Стојадиновића, српског комиту-четника, ратника-витеза Карађорђеве звезде са мачевима[5], филмског сниматеља-шефа Кинематографске секције Српске војске на Солунском фронту, народног посланика Неготинске крајине, политичара-антифашисту и хроничара са филмском камером, прикажем кроз његове текстове, дајући само најнеопходнија објашњења. То ће бити најбољи путоказ за будуће истраживаче и најверније ће представити њега и његову генерацију искрених патриота, коју смо неоправдано заборавили. Једини трагови о тим јунацима само су називи улица у многим градовима, а мало ко зна ко су били војводе Брана[6], Саватије[7], Богдан[8], Бацета[9]... а били су родољуби чија херојска дела немају сличног примера у историји цивилизације. Можда су постојали, али ја не знам ни једног националног јунака који је последњи метак испалио у противника, а потом себи, сопственом руком, пререзао грло, као што је учинио војвода Анђелко Алексић, или се бацио у ватру и умро певајући слободи пред запрепашћеним непријатељима, што су урадили војвода Брана, Саватије и многи други... То су чинили пријатељи и другови Драгише М. Стојадиновића у борбама за ослобођење Срба од ропства на почетку овог века. Данас, када мислим да сам у доброј мери упознао животе многих српских комита, морам да направим једно поређење: комите ме, својом храброшћу и спремношћу да се жртвују за отаџбину и слободу свог народа, подсећају на идејну опредељеност скојеваца, који су испред свега стављали своју идеју и за њу гинули. Најбољи и од једних и других изгинули су у борбама са непријатељем борећи се у првим редовима. Преживели су наставили да се боре за своје идеале и страдали су због тога после завршених ратова, у сукобу са дојучерашњим истомишљеницима. Драгиша и његови пријатељи су боравили у државним казнионицама, а скојевци на Голом отоку. Није ни мало случајно да су потомци многих комита били хероји у Другом светском рату. Ратомир, син Драгише Стојадиновића, аутор Споменика скојевцима у Неготину, био је и сам београдски скојевац и затвореник логора смрти на Бањици. Постоји још један разлог мога интересовања за период борби српских комита. Прогон и страдање Срба у то доба неодољиво подсећа на време у коме живимо и у коме наш народ страда, чак и суровије него што је то било у турско и аустроугарско доба. Поново је без школа, без права на сопствену цркву, без личне и имовинске сигурности и то опет у истим крајевима у којима су се бориле комите. Да бих успео да сакупим и средим тај обимни материјал и да га што је могуће прегледније изложим у овој невеликој књизи, дугујем захвалност свима који су ме храбрили да истражујем и помагали ми у томе. Поменућу само др. Милицу Јовичић, фра. Тонија Вучемиловића, проф. Петрита Имамија, начелницу рукописног одељења Народне библиотеке госпођу Оливеру Стефановић, кустоса Историјског музеја Србије Ђорђа Митровића, моје пријатеље архивисте Љубодрага Поповића, Бошка Ђенића, Милића Петровића, Миладина Милошевића, колеге из Кинотеке Маријану Цукућан, Милутина Бањовића, Слободана Огњановића и друге који су ме својим саветима упућивали на грађу у којој би могао наћи потребне податке. Фусноте[1] Комита је наоружани побуњеник против турске власти у европском делу Турске и популарни назив за четника припадника војно - револуционарних комитета које су од 1902. почели формирати Бугари, а потом и Срби, да се боре у Македонији и Старој Србији. Касније реч комита постаје синоним за четника. У латинском језику 'comitis' значи друг, пратилац у борби. [2] Четник - припадник чете, ратник који се бори у чети а) Члан тајне српске националне организације Четничка акција, основане у Београду 1903. године, која је организовала и наоружавала чете за борбу против Турака и Албанаца у крајевима са српским становништвом под турском влашћу, али и за заштиту Срба од бугарских комита, који су их присиљавали да се изјасне да су Бугари. Четници су били посебно одабрани људи оспособљени за борбу под најтежим условима, проверене храбрости и високих моралних начела. Борили су се под командама војвода. Носили су народна шумадијска или поречка одела од грубог сукна, реденике са муницијом преко груди, око појаса револвер, бомбе, фишеклије и двосекли нож. Капа је најчешће била шубара са крстом. Њихове успешне акције у борби против Турака и Бугара током 1903 -1908. године утицале су да их Врховна команда Српске војске употреби у извршавању најтежих задатака у Балканским и Првом светском рату. б) После Првог светског рата четник је члан национално оријентисане паравојне организације. в) У Другом светском рату четник је припадник српских оружаних монархистичких одреда, од којих је већина била под командом Д. Михаиловића, а назив четник добио је негативан призвук. г) Члан Српског четничког покрета основаног 1990. године чије су се војне формације бориле у Хрватској, Босни и Херцеговини за време распада Југославије. [3] Чета је прасловенски назив за групу ратника познат у свим словенским језицима осим у чешком. а) Јединица у ослободилачким ратовима у 19. веку састављена од мање групе добровољаца наоружаних пушкама и оружјем за блиску борбу (револвер, нож, бомбе), а у којима је владала изузетна дисциплина како у борби, тако и ван ње. б) Основна војна тактичка јединица састављена од водова. [4] Боса Слијепчевић (1908-1981), историчар српског филма и публициста. Аутор књиге „Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини 1896-1918", Београд, 1982. [5] Карађорђева звезда са мачевима, највиши орден за показану храброст на бојном пољу Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Установљен је 1904. године као официрски орден и имао је четири реда. Врло ретко су га добијали војници и подофицири. Први пут је додељена у рату 1913. године. Војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима (златни и сребрни) установљен је 1915. године. За предлог да официр добије орден била је потребна сагласност већине официра у пуку, а за војника да већина у пуку искорачи корак напред. [6] Бранивој Јовановић војвода Брана (1883-1905), српски официр учесник Мајског преврата, погинуо у борби против Турака код Петраљице у Македонији, певајући слободи док је кућа из које се бранио горела. Улице у многим градовима носе његово име а у Шапцу постоји споменик подигнут њему и његовим друговима 1908. године. [7] Саватије Милошевић војвода Саватије (1976-1905), један од најхрабријих и најпопуларнијих војвода, човек велике личне храбрости и интелигенције. Погинуо је у Великој Хочи заједно са Лазаром Кујунџићем. У Београду и родној Рашки постоји улица Војводе Саватије. [8] Богдан Југовић Хајнц војвода Богдан (1882-1905), српски официр пољског порекла. Погинуо је у борби на Петраљици у Македонији заједно са војводом Браном. У Београду једна улица носи његово име, али не и у родном граду Ваљеву.
ЗакључакЦиљ овог рада био је да осветли поједине периоде у животу и раду Драгише М. Стојадиновића, да би се подстакли историчари да одреде право место и улогу коју је он имао у националној борби за ослобођење земље, политичком животу свога краја, али и у борби против корупције и фашизације земље. Намера ми је била, такође, да се поново покрену и окончају истраживања о филмским снимањима у току Балканских ратова и Првог светског рата. Исто тако, ово је покушај и да се отвори пут за истраживање и афирмисање аматерских снимања да би ти радови који су данас потпуно занемарени, добили значај који им припада за изучавање историје и културе, не само појединих целина , већ и целе земље. Указујем и овом приликом да филмови не описују збивања, већ региструју догађаје и личности у тренутку свог настанка и тако омогућавају историчару да анализира време у коме се догађај одигравао. Само због тога би вредело наставити трагање и пронаћи филмове Драгише М. Стојадиновића (јер верујем да стоје скривени и заборављени у неком орману), да би показали значај који имају не само за Тимочку крајину и села у околини Неготина и сам Неготин, него ће истраживачима из различитих области открити многе заборављене личности и краjевe како су изгледали пре више од пола века. И на крају, поново морам истаћи, да радећи на овој књизи нисам желео ни једног тренутка критички да посматрам збивања и личности, већ само да укажем на неке заборављене ратнике, на које нас само подсећају имена улица по многим градовима, а нису избрисана само зато што нове власти за већину тих војвода нису знале. Желео сам и да прикажем личност једног српског интелектуалца са почетка века и његов тегобан пут борбе за бољи живот свог народа, са свим неразумевањима које увек прате идеалисте. Идеалисти, а притом и борци, када се посвете борби за слободу и бољи живот свога народа, никада нису у стању да се уклопе у стандарде политичких режима. Један од таквих људи био је и Драгиша М. Стојадиновић, српски комита, ратник, политичар, филмски сниматељ и политички осуђеник, који је сметао малограђанима у младости, а касније политичким, како он каже, "шићарџијама" у свим режимима. Филмографија Драгише М. СтојадиновићаФилмови Драгише М. Стојадиновића које је снимио у Београду 1914. године, а чија је укупна дужина износила око 360 метара:[1] 1. Београд у рушевинама 1914. године; 2. Краљевски двор; 3. Онеспособљени француски топови на Карабурми; 4. Српске предстраже на Дунаву; 5. Срушени железнички мост на Сави; 6. Напуштена аустријска комора у бари Венецији; 7. Срушена зграда Монопола дувана; 8. Калемегдан после повлачења Аустроугарских трупа; 9. Тешки руски топови на Малом Калемегдану; 10. Аустроугарски војници рашчишћавају рушевине у Београду.
[1] Истраживања нису показала да су ти филмови сачувани, али у Југословенској кинотеци постоје снимци „Срушени железнички мост на Сави" у филму „Одбрана Београда и „Београд у рушевинама" откупљен од француске фирме „Гомон".
Филмови Кинематографске секције Српске војске из пописа који је добијен од Драгише М. Стојадиновића, а који се чува у Југословенској кинотеци са дужином у метрима и инвентарним бројем који је филм носио приликом коришћења у Кинематографској секцији:[2] 1. Живописна сликовита Грчка - Грчки предели. 95 м 4571 2. Солун 95 м 4859 3. Француско - енглеска војска у Солуну 185 м 4998; 4. Изглед Солуна 129 м 5007; 5. Сједињене (Француске) трупе у Србији 130 м 5010; 6. Савезници у Солуну штаб 135 м 5016; 7. Енглеске трупе (чете) заузимају тврђаве Солунског залива 200 м 5045; 8. Ђенерал Махон на Оријенту 85 м 5059; 9. Око опкопаног логора код Солуна 180 м 5060; 10. На путу од Солуна до Битоља (Монастира) 175 м 5063; 11. Новости (Актуалитет) са Оријента 150 м 5070; 12. Војска са Оријента: У логору енглеског надзора (управе) 250 м 5078; 13. Једна импозантна церемонија у енглеском логору (На Оријентском фронту: Једна важна церемонија у енглеском логору) 150 м 5092; 14. Новости (Актуалитети) са Оријентског фронта 150 м 5093; 15. Српска војска се искрцава у Солуну 250 м 5096; 16. Солун: Енглеска војска на путу ка фронту 150 м 5112; 17. Једна српска војна светковина 150 м 5117; 18. Српске чете (трупе) у Солуну 150 м 5121; 19. Анамити на Оријентском фронту 150 м 5122; 20. Предели из Грчке -?. 5134; 21. Француски Црвени крст на Оријенту 200 м 5139; 22. Руске трупе у Солуну 150 м 5151; 23. Приспеће Венизелоса у Солун 150 м 5188; 24. Срби се враћају у Србију 150 м 5192; 25. Бојно поље код Кајмакчалана 150 м 5196; 26. Српска војска на Црној реци 150 м 5199; 27. Заузеће Битоља (Монастира) 250 м 5207; 28. Зимски поход на Оријентском фронту штаб 200 м 5211; 29. Француске и руске трупе на планини Атосу 150 м 5241; 30. Српска војска одлази и Микре на фронт 31. Борбе Југословенске добровољачке дивизије 32. Ослобођење Битоља и Битољ у рушевинама 33. Православна (ортодоксна) Нова година? м 5242; 34. Савезници на Оријенту 255 м 4931; 35. Биоскоп војницима 200 м 5114; 36. Вежбање бомбаша 150 м 5118.
[2] Сачуван је само део филмова који су умонтирани у филм „Голгота Србије''. Потребно је извршити детаљно истраживање Француског војног архива јер сви ратни филмови се чувају тамо.
Филмови кинематографске секције индентификовани приликом истраживања архивске и филмске грађе (Наслови филмова нису проверени у литератури)
3. Регент Александар држи говор добровољцима који крећу на фронт; 4. Регент Александар и грчки краљ Константин; 5. Српски официри одређују положаје гађања; 6. Војска на фронту при ручку; 7. Војвода Мишић и генерал Сарај; 8. Војвода Мишић и генерал Бојовић међу војницима; 9. Напредовање наше војске на тешком терену; 10. Бојно поље испреплетано жицом; 11. Војска у рововима; 12. Краљ Александар и војвода Мишић на осматрачници приликом пробоја фронта; 13. Мноштво заробљеника и ратног материјала; 14. Улазак српске војске у Прилеп; 15. Градско после бомбардовања; 16 Улазак наше војске у Скопље 17. Борба у отаџбини; 18. Крф костурница наше војске; 19. Солунски фронт; 20. Наступање у домовину: Кајмакчалан, Кожух, Бабуна, Вардарска долина; 21. Сведочанства о злочинима Бугара и Немаца; 22. Устоличење Патријарха; 23. Сахрана Пашића; 24. Поплаве у Војводини; 25. Пут регента Александра кроз Војводину; 26. Прослава дана уједињења 1919. године; 27. Прослава десетогодишњице Кумановске битке у Скопљу 1922. године; 28. Прослава 10. годишњице Пробоја Солунског фронта у Београду 1928. године; 29. Прослава ступања првих регрута из Старе Србије из Македоније и други. Филмови снимљени на траци од 16 мм у периоду између два рата 1. Суђење и робовање народних посланика (1936). 2. Сахрана краља Александра (1934); Поворка сахране бившег краља Александра у Београду. Снимано са једне зграде до "Лондона", према Старом двору. У боји; 3. Парада инвалида Југославије. 4. Кандидациони збор у Неготину 8. марта 1935. године Драгише Стојадиновића за народног посланика; 5. Зборови по селима у Крајини (1935); 6. Трке сељачких коња у селу Кобишници; 7. Бушење нових лековитих извора у Врњачкој бањи (око 80). Пробна бушења у Врњачкој бањи ради тражења нових лековитих вода; 8. Скопље, Велес, Битољ, Дебар; 9. Врањска, Дебарска и Нишка бања; 10. Једрилице у Раковици. Освећење летећих једрилица испод Авале. Летење једрилице помоћу гумених конопаца и један пад једрилице (око 50 м); 11. Манастир Вратна у Крајини; 12. Бродом кроз Ђердап; 13. Бања Ковиљача и гозба више Ковиљаче; 14. Кроз Србију: Ваљево, Палисад, Златибор итд; 15. Ђердап са Голубачким градом (60м); 16. Пчеларник Крсте Пчеларевића; 17. Сељаци из Крајине на Опленцу, Аранђеловцу, на Авали и Калемегдану; 18. Пуч у Београду. У боји. Демонстрације у Београду 27. марта 1941. године. Марш комуниста код Ботаничке баште, код споменика кнеза Михајла, код позоришта, на Теразијама и на раскрсници код Академије. Овај филм су Немци запленили и предали га полицији да пронађе сниматеља, о чему сам био извештен још у току рата да се чувамо; 19. Народни посланици на Опленцу 1935. године; 20. Котор, Херцег Нови, Дубровник, Будва, Милочер, Свети Стеван, Улцињ итд; 21. Преко Тимока у Крајини; 22. На руднику Ртањ; 23. Велес, Прилеп, Марков град, Битољ итд. 24. Велики збор у Неготину са народним посланицима др Барићевићем, Василијем Трбићем и другим; 25. Пећине код Ваљева; 26. Фабрике и тврђава код Ријеке; 27. Зеница и друге фабрике; 28. Медводе - фабрика фарбе; 29. Дуж пруге Загреб - Ријека; 30. Утакмица једрилица на Сави (40 мм); 31. Чаршија у Скопљу; 32. Прилеп, Марков град - Стари град (око 80 м); 33. Охрид (80 м); 34. Стари и Нови споменик Незнаном јунаку на Авали (око 60 м); 35. Струга са инсталацијама за хватање јегуља (око 60 м); 36. Збор Милана Стојадиновића у Бијељини (1927); 37. Влашка и српска кола у Крајини; 38. Циганска и српска кола у Шумадији; 39. Маћедонске игре са оружјем сељака у Маћедонији; 40. Серију српских манастира: Буково, Вратну у Крајини, Манасију, Жичу, Лесново код Тетова, Светог Јована Бигорског код Галичника, женски манастир код Скопља, Свети Андреја у Скопској Црној Гори и Светог Наума код Охрида; 40. Бомбардовање Београда 1914. године (у боји); 41. Краљ Петар II код Зворничког моста 1941. године(у боји);
РезимеДрагиша М. Стојадиновић (1886-1968), српски комита-четник (1905-1907), ратник-витез Карађорђеве звезде са мачевима, политичар антифашиста, народни посланик-борац против корупције, филмски сниматељ-шеф Кинематографске секције Српске војске на Солунском фронту, осуђеник у Сремској Митровици због супростављања политици Милана Стојадиновића која је водила земљу у фашизацију. Као матурант приступио је организацији Четничка акција и борио се у свим великим борбама против Турака и бугарских комита од 1905-1907. године у Македонији. Учествовао је у ратовима од 1912-1918. године. Борио се у првим борбеним редовима као резервни официр у 13. пешадијском пуку "Хајдук Вељко". Одликован је Медаљом за храброст и Карађорђевом звездом са мачевима 4. реда у Балканским ратовима, а Орденом Белог орла 4. и 5. степена у Првом светском рату. Био је истакнути српски фотограф и објавио је Албум фотографија о Балканским ратовима и Арнаутској буни. По налогу Врховне команде 1916. године постаје шеф Кинематографске секције Српске војске. Заслужан је што су снимљени сви важнији догађаји на Солунском фронту и што је организовао добро функционисање ратних филмских и фотографских снимања. После рата наставио је да снима филмове са 16 мм камером, стварајући изузетно вредну документацију. Активно се бавио политиком и један је од најупорнијих бораца против корупције и фашизације земље. Као антифашиста и народни посланик Тимочке крајине долази у сукоб са председником владе Миланом Стојадиновићем због политике које коју је он водио према Немачкој и Италији, а штитећи интересе малолетног краља Петра и са кнезом Павлом. Због тих сукоба осуђен је од Суда за заштиту државе и као народни посланик робијао је у Сремској Митровици од 1936. до 1939. године. За време демонстрација 27. марта 1941. године снимио је у боји са камером од 16 мм све важније догађаје у Београду. За време окупације крио се од Немаца у Црној Гори. После рата посвећује се трагању за својим филмовима, које је одузела Озна и писању. Бранио се од напада да је као противник Драгутина Димитријевића - Аписа присиљавао сведоке да лажно сведоче у Солунском процесу. То није доказано и жестоко се борио да оповргне мишљење да је био човек дворске камариле. Драгиша М. Стојадиновић није се никада мирио са неправдама, зато је уживао поверење својих субораца и политичких присталица, а нападан је од противника у свим временима и у свим режимима, од ђачких дана до смрти.
Литература1. Слијепчевић, Б.: Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини 1896-1918, Београд, 1982. 2. Косановић, Д.: Почеци кинематографије на тлу Југославије 1896-1918, Београд, 1985. 3. Волк, П.: Историја југословенског филма, Београд, 1986. 4. Краков, С.: Пламен четништва, Београд, 1930. 5. Пећанац, К.: Четничка акција 1903-1912, Београд, 1933. 6. Трбић, В.: Мемоари, казивања и доживљаји војводе велешког, књига прва 1898-1912; књига друга 1912-1918 и 1941-1946, Београд, 1996. 7. Казимировић, В.: Црна рука, Крагујевац, 1997. 8. Историја српског народа - Од берлинског конгреса до Уједињења, шеста књига, први том, Београд, 1983. 9. Балкански рат у слици и речи, књига 1. фототипско издање, Београд, 1990. 10. Хаџи-Васиљевић, Ј.: Јован Бабунски 11. Трифуновић, И.: Трновитим стазама, Београд, 1933 12. Трифуновић, И.: Крв четника, Београд 13. Јовановић, А.: Четнички покрет у Јужној Србији под Турцима 14. Календар "Вардар" 15. Листови: Политика, Вечерње новости, Правда, Штампа, Мали журнал, Српски гласник, Велика Србија, ...
Реч о приређивачуСтеван Јовичић, историчар филма, рођен је 12. маја 1936. године у Бањанима код Уба. Дипломирао је на Групи за организацију ФДУ у Београду. Од 1959. објављује текстове из области историје српског филма: Од Златног крста (прва хронологија југословенског филма пре Другог светског рата), Војвођани пионири наше кинематографије, Филмски сниматељи југословенског филма, Филм - уметност наше револуиије и др. Пише прве монографије о пионирима филма: Ернест Бошњак, Милтон Манаки, Ветерани српског филма и др. Приредио је књиге: Нушић - први српски филмски сценариста (1996). Пре 100 година - о кинематографу из 1896. године (1996). Од камере опскуре до видео филма (1998). Консултант је више документарних серија. Поставио је теоријске основе за вредновање филмске грађе као историјског извора: Филм као историјски документ (1967), Филм као историјски извор (1975), што популарише и у тв емисијама 3-2-1 крени и Као данас. Покретач је и један од аутора реконструкције старих српских филмова: Голгота Србије, Крунисање краља Петра I. 1904. Београд - престоница Краљевине Југославије. Са вером у бога и др. Својим радом у Југословенској кинотеци у Београду где од 1978. руководи Филмским архивом, доприноси развоју ове установе и афирмише филмску архивистику као помоћну историјску науку у нас. // Пројекат Растко / Филм и телевизија // |