Боса Слијепчевић

Кинематографија у Босни и Херцеговини 1896-1918.

Из књиге: Боса Слијепчевић, "Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини 1896-1918", Универзитет уметности у Београду и Институт за филм, Београд 1982.

На почетку пре кинематографа

Царске панораме

У Сарајеву је почела да ради светска царска панорама крајем 1899. године.^[1] Била је на Обали војводе Степе, тада Апеловом кеју број 40. Bosnische Post објавила је почетак њена рада, описала њен механизам и њене педагошке врлине. Овај ће лист рекламирати панораму за све време њена постојања у Сарајеву. Фебруара 1910. године панорама је на углу данашње улице Штросмајерове и Васе Мискина,^[2] раније Рудолфова број 5, тамо где је данас продавница Борово. Као и све панораме и ова приказује градове и крајеве света, разна збивања, ратове. Било је у њој и слика из наших крајева. Године 1900, показивала је Сарајево, Бању Луку, Бугојно, Добој, Илиџу, Јајце, Маглај, Мостар, Травник,^[3] 1904. слике из Босне и Херцеговине, Далмације, »из збирке официјала Топића«,^[4] 1905. године слике од Загреба до Абације и Боке Которске.^[5]

Дијапозитиви

Пројекције дијапозитива виђене су у Сарајеву пре филмских представа и слика у царским панорамама. Представник берлинског Друштва за антропологију, етнологију и праисторију одржао је у Земаљском музеју у Сарајеву предавање 22. фебруара 1896. године и том приликом приказао помоћу пројекционог апарата и »неколико слика најљепших крајева Босне и Херцеговине.^[6] Швајцарска Уранија, једно од истоимених европских друштава за просвећивање одраслих, држала је своја предавања са пројекцијама слика у Сарајеву маја 1903. године. Сликом су показана небеска тела, а после: уметничка дела, фолклорне сцене, типови и предели из Босне и Херцеговине, »које је Уранији из своје збирке ставио на располагање официјал Топић.«^[7]И тако, све до рата 1914. године, с времена на време, има предавања по Босни и Херцеговини илустрованих сликама помоћу пројекционог апарата. На пример, 1907. године у Друштвеном дому у Сарајеву одржано је предавање о Чешкој, у Тузли предавање професора Стевана Жакуле о старом Риму,^[8] у Сарајеву 1910. године предавање »Из времена Бабилона«, 1911. године предавање о Калифорнији. Предавање о пољопривреди држао је уз дијапозитиве сељацима у Ливну др инг Јово Поповић 1913,^[9] итд. итд. Убрзо после првог светског рата у предавањима за просвећивање одраслих уз пројекцију дијапозитива предњачила је међу свим нашим крајевима Босна, њена Просвета. Пројекцијски и филмски апарати овога друштва стизали су и у најзабаченија села.

Напомене

^{[1] Bosnische Post, 12. 12. 1899.
^{[2] Српска ријеч, 25. 2. 1910.
^{[3] Bosnische Post, 23. 2. 1900.
^{[4] Исто, 1904.
^{[5] Исто, 2. 10. 1905.
^{[6]Исто, 19. 2. 1896.
^{[7] Исто, 5. 5. 1903.
^{[8] Исто, 22. 2. и 21. 11. 1904.
^{[9] Сарајевски лист, 26. 3. 1913.
Биоскопи
У све наше крајеве путујући биоскопи су долазили из Аустрије, или преко Аустрије. Кад су дошли у Босну, многи су ту и остали. И први стални биоскопи у Босни и Херцеговини углавном су у рукама странаца, придошлица из Монархије.
Окупаторка је настојала да своју колонију веже за себе економски и културно. Иза њене војске нагрнули су у Босну и Херцеговину њени чиновници, пословни људи, сиротиња, свих њених многобројних народности. Стварају се читаве насеобине странаца. Фаворизовање тих дошљака у односу на домаћи свет обезбеђивала је власт чак и законским путем. По градовима су странци отварали радње свих врста, дошао је туђ језик, туђи листови, већ од осамдесетих година у Сарајево и немачко позориште, у Мостар, 1891. године. Донели су странци своје оперете, варијете, певачице. Тим масовним досељавањима Аустрија решава два проблема, економски: обезбеђује сиротињи могућности зараде и опстанка, моћнијима, богаћење у крају природних богатстава и јевтине радне снаге, друго, у Босни ствара живаљ одан својој управи. Међу тим дошљацима су и власници биоскопа, путујућих и сталних. Истина, у стварању своје нове покрајине, Монархија је допринела и њеној материјалној култури.
Мало је извора о путујућим биоскопима по Босни и Херцеговини, мало о годинама отварања првих сталних биоскопа - изузев за два главна града: Мостар и Сарајево. Узрок томе је што у обрађиваном временском периоду готово и није било дневне штампе осим у поменута два града. Кочићева Отаџбина у Бањој Луци о биоскопима није писала! Од бројних архива, музеја, библиотека широм Босне и Херцеговине у давању података само је могао помоћи Музеј Босанске крајине у Бањој Луци. Свакако ће временом градови, испитујући прошлост свога краја, утврдити и настанак својих биоскопа - као што је то учињено за Мостар (Д. - К. Милетић и Н. Ћубела: Филм у Мостару 1900-1980, Мостар 1980). Тек на основу тако обављеног посла могла би се написати потпунија историја о почецима кинематографије у Босни и Херцеговини.
Путујући биоскопи и њихови филмови носили су стране називе. Главна реклама за биоскопе, сталне и путујуће, у новинама и плакатима писана је немачким језиком. Зато ће се и овде, аутентичности ради, поред преведеног назива биоскопа и филма, увек стављати и онај који је у изворном документу нађен.
Путујући биоскопи
Прву филмску представу дао је у Сарајеву Едисонов синематограф у уторак 27. јула 1897. године. О томе говори белешка у листу Bosnische Post од 26. јула т. г. »Едисонов синематограф. Обраћамо пажњу нашим поштованим читаоцима на представе Едисоновог синематографа, које ће се давати три вечери, почев од сутра, у уторак. То је апарат за верну репродукцију фотографских снимака, живих слика у природној величини. Пошто тај апарат није овде још био приказан - а он је исто толико поучан колико и забаван - ми можемо нашим поштованим читаоцима најтоплије препоручити да посете ову представу. Почетак приказивања је у осам часова увече. Улазнице се могу добити у књижари Кенигсбергер (Königsberger). Друга вест о овим представама је опет у Bosnische Postu од 30. јула 1897. године. Оглас каже да се представе већ дају и да их треба видети. Истиче да су »нарочито занимљива повећања заразника, прикази разноврсних бакцила и инфузорија, даље, заиста лепих природних пејзажа, које апарат пројицира на бело платно, то су покретне слике. Ту је још и група деце која се игра, воз како долази, једна неотесана шаљива сцена у врту итд.«
Сарајевски лист од 30. јула 1897. доноси опширан опис представе. По њему се види да су бакцили и инфузорија приказане помоћу микроскопа и латерне мажике (laterna magica), а да је кинематограф приказао: друштво које се карта за столом, децу како се играју прескока, девојчице које гацају по плиткој морској води, јахача на коњу који се пропиње и рита, двојицу атлета како се рву и међусобно обарају, воз како долази у станицу, путнике који излазе из вагона и сав метеж на станици. Новине дају и име човека који је донео кинематограф и по њему изгледа да је био Француз, звао се Кириел (Curiel).^[1] За већину његових филмова може се тврдити да су браће Лимијер.
Петог августа Bosnische Post бележи да ће, на општи захтев публике, управа синематографа дати још две представе, и то у суботу и недељу, што значи 7. и 8. августа, и да ће том приликом дати двадесет нових слика. Према томе, прве филмске представе у Сарајеву трајале су од 27. јула до 8. августа 1897. године, тј. тринаест дана.
Циркуски трг, на коме се налазила зграда у којој је дата прва филмска представа у Босни и Херцеговини, био је крај моста Скендерија, у позадини Извршног већа Босне и Херцеговине, тада Владина дома. Ту је сада паркић, дечије игралиште између улица Саве Ковачевића и Максима Горког. До 1897. године дашчара у којој је дата прва филмска представа у Сарајеву била је једина просторија где су се могле одржавати веће приредбе. У њој су давале своје представе разнородне дружине које су у Сарајево долазиле: циркуси, разни музичари, атлетичари, мађионичари, немачка позоришта, чак и загребачко Казалиште. Зграду је у јесен 1897. године срушио њен власник предузимач Волгемунт (Wohlgemunth) јер је била склона паду.^[2] Убрзо је на Циркуском тргу подигнута нова зграда, опет дрвена, за исте приредбе, са ложама, и у њој су гостовали скоро сви путујући биоскопи који су у Сарајево долазили. Неки су давали представе у својим шатрама, али увек на том Циркуском тргу.
Друго гостовање путујућег биоскопа у Сарајеву већ је 20. децембра исте године. Новине биоскоп називају само Кинематографом. Представе је давао »у бившој кафани Империјал на Апеловом кеју«, данас Обала војводе Степе. Уз живе слике приказивао се и фонограф. Представе су у 17 и 20 часова, а цена улазница 80, 50 и 30 филира.^[3] Од тада па до подизања зграда за сталне биоскопе, у Сарајеву ће узастопно гостовати понеки путујући биоскоп, некад и три одједанпут. Ево их редом како их је бележила ондашња дневна штампа, а бележила је само оне веће, који су могли да плате оглас.
Bosnische Post од 22. маја 1903. г. пише: »Електро-биоскоп. Имамо прилике да већ данима гледамо Електро-биоскоп (усавршени кинематограф) у специјално направљеној кино-дворани на Циркуском тргу. Пројекција слика је беспрекорна, цене улазница умерене, а програм је разнолик...« Реч је о биоскопу Драгутина Лифке који је непосредно пре тога гостовао у Мостару, од краја априла до 10. маја 1903., и рекламисан као Електрични биоскоп, да су представе »у специјално направљеној дворани« и да је »усавршени кинематограф«. (Лифкин биоскоп био је удешен да се цела конструкција по потреби склапала и расклапала.) 1 кад је Лифка 1904. г. давао представе у Београду, у реклами је његов биоскоп називан Електро-биоскопом, Електричним биоскопом, или Електро-биоскоп-позориштем.. И његов стални биоскоп отворен у Линцу 13. децембра 1909. назван је Електричним позориштем«.^[4] Једно Електро-биоскоп-позориште (Elektro-Bioskop-Theater) даје представе на Циркуском тргу од маја 1905. године. На програму је доста слика из руско-јапанског рата, представе су сваког сата од 18 до 21 час, улазнице стају: 80, 60, 40 и 30 филира. Биоскоп Космограф из Диселдорфа гостовао је у Мостару 1. и 2. априла 1905. године и такође давао филмове из руско-јапанског рата.^[5] Тешко би се могло поверовати да није гостовао и у Сарајеву. У лето 1906. године на Циркуском тргу је Гранд електро биоскоп Бахмајер (Bachmaier) у »комфорном театру«.^[6] (Овај биоскоп је давао представе у Београду на Малом Калемегдану 1908. године^[7] Кинематограф Едисон приказује филмове у свечаној дворани Друштвеног дома августа 1906. г.^[8] (После ослобођења 1918. тај Друштвени дом прилагођен је за позоришну зграду). Био је свакако добростојећи кад је могао да изнајми најлепшу дворану у граду. Овај биоскоп приказао је тада и филм са нејасним називом Полазак дебелих госпођа из Сарајева (Abfahrt der dicken Frauen von Sarajevo ). Можда га је снимио сам тај биоскоп - по тадашњем обичају да велики биоскопи понешто сниме и то прикажу у месту где гостују. Један Кинематограф Едисон (Kinematograph Edison), дакле истог имена као претходни, даје своје представе јула 1907. г. у Улици Ћемалуша, данас Улица маршала Тита,^[9] новинска белешка не казује у којој згради. Едисон позориште (Edison Theater) је од маја до октобра 1907. године на Циркуском тргу.^[10] Представе је давао под шатром. Онда објављује да ће се преселити у Ћуковића улицу, данас Улица Васе Пелагића, у просторије у којима је раније била мењачница Лешнер, а сада ће се прилагодити за биоскоп. Имаће вентилацију и централно грејање.^[11]}Голеров Гранд-електро биоскоп (Goller'sches Grand-Elektro-Bioskop ) гостује септембра и октобра 1907. године на Циркуском тргу. У огласима наводи да је и прошле године ту давао филмске представе.^[12] Под тим именом у новинама није био забележен. Биоскоп је изгорео.
Од 22. новембра 1907. године па до лета 1908. Градски паноптикум (Stadts Panoptikum) ради у »загрејаном вртном салону« гостионице Zum grünen Hof (Код зеленог двора), тада Улица Ферхадија бр. 21, данас Улица маршала Тита. Власник гостионице је Јозеф Табори.^[13] У тим просторијама иначе се дају војни концерти, гостују оперете и варијетеи из Монархије.
Вивандофон (Vivandophon ) »кинематограф са говорећим и певајућим сликама«, даје представе у позоришној дворани на Циркуском тргу од јануара 1908. године.^[14] Идеал електро-биоскоп почиње ту давати представе маја 1908. г.^[15] Та два биоскопа ујединили су се у један - Унион биоскоп и приказују филмове заједнички у дрвеној згради на Циркуском тргу почев од јуна 1908. године.^[16]}Светски кино (The World Kino) отворен је у великој дворани Друштвеног дома 2. децембра 1909. године. Многи огласи говоре да припада предузећу Пате фрер. Цене улазница се крећу од 1,60 круне до 40 филира, музика је војна.^[17] У марту 1910. године у тој дворани даје представе позориште из Мостара, а 9. априла те године биоскоп се овај помиње у дрвеној згради на Циркуском тргу.^[18] Српска ријеч од 15. априла 1910. г. рекламира биоскоп тога имена »Овдашња фирма за анонсирање Хуго Шпицел отворила је на Циркуском тргу сталан биоскоп...« Да ли је исти власник био и кад је биоскоп радио у Друштвеном дому или га је Шпицел купио, није јасно. Тај биоскоп почев од 17. јуна 1910. приказује Патеов филм о боравку цара Фрање Јосифа у Сарајеву.^[19] Гранд-електро-Аполо-биоскоп (Grand-Elektro-Apollo-Bioskop) сместио се на Циркуском тргу марта 1910. г. Приказивао је и филмове о нашим градовима Сарајево, Мостар и Београд.^[20] Кино Интернационал је од 19. јула 1913. године у дворани Друштвеног дома. Организовани радници имали су попуст при куповини улазнице, како то рекламирају социјалистичке новине Глас слободе,^[21] па је, можда, власник биоскопа социјалиста, о чему би сведочио и назив биоскопа. Али, и са спуштеним ценама биоскоп привлачи бројнију публику.
Прве филмске представе у Мостару одржао је неки путујући биоскоп од 4. до 10. октобра 1900. године у дворани Хрватског казалишта.^[22] Године 1903, од краја априла до 10. маја гостује у Мостару, уз доста рекламе, добро опремљени Електрични биоскоп Драгутина Лифке, представе даје у свом биоскопу на расклапање у улици Фрање Јосипа, данас угао Булевара револуције и Улице Мостарског батаљона три пута дневно: у 6, 7, и 8 часова, празником од 4 до 8, цене улазница су: 80, 60, 40 и 20 хелера, а новинска реклама помиње осамнаест филмова на репертоару.^[23] Биоскоп Космограф, диселдорфско Електро-биоскопско казалиште у Мостару је 1. и 2. априла 1905. г., представе даје само увече у дворани Хрватског глазбеног пјевачког друштва Хрвоје, цене улазница су високе: К 1,60; 1,20; 80 и 40 хелера, ђаци и војници купују улазнице у пола цене.^[24] На програму су и филмови из руско-јапанског рата, како је у то време било по свим биоскопима. У лето године 1905. под ведрим небом на простору данашњег Парка извиђача приказивао је филмове за војске и грађанство неки подофицир аустријске војске.^[25] Исте године неки биоскоп је давао представе под шатром, кад је шатра изгорела, пројектор је купио Антон Тиберио.^[26]}Велико електро-биоскоп-казалиште (Grand Elektro-Bioskop-Theater) приказује филмове под шатром од 16. новембра до 15. децембра 1907. године, на месту где се данас састају булевари Револуције и Мостарског батаљона. Представе даје четири пута дневно по један час.^[27] Места приказивања путујућих биоскопа су дакле: Хрватско казалиште, Хрватско пјевачко-глазбено друштво Хрвоје, празан простор у тадашњој главној улици, данас угао Булевара револуције и Улице Мостарског батаљона. Што биоскопи остају дуже у граду, тј. што имају доста гледалаца могло би се објаснити и бројношћу аустријске војске (у овом бунтовном и национално свесном граду, који је тад био и духовни центар народа Босне и Херцеговине) официрских породица, аустријског чиновништва, усељеника из Аустрије свих занимања.
Путујућих биоскопа било је свакако и по унутрашњости, није било разлога, макар за оне мање, да се ограничавају на два главна града. Било је оних у оквиру циркуса, јефтиних варијетеа, оних што долазе на вашаре. Али извори о њима су нам оскудни. Има података да је један долазио у Бијељину 1910. године и давао представе у шатри у дворишту хотела Дрина, који је тада држао неки Аустријанац Вимер. Седело се на столицама и клупама, гледаоци су били претежно војници и деца, улазнице су стајале 15 и 20 крајцара.^[28] Исте године један биоскоп је долазио у Бихаћ.^[29] У Бању Луку долазили су путујући биоскопи обично о вашарима и давали представе на простору бањалучке Говедарнице.^[30] Око године 1912. гостовао је у Бањој Луци један биоскоп, отуда је дошао у Приједор, поставио шатру тамо где је данас споменик др Младену Стојановићу и давао представе недељу дана. После 23 часа представе су биле »само за мушкарце«. (Стални биоскоп у Приједору отворен је тек 1925. године; зграду за биоскоп је подигао Милутин Марјановић, а тај биоскоп и данас постоји).^[31]}Напомене
^{[1] Податке из Сарајевског листа дао проф. Дејан Косановић.
^{[2] Bosnische Post, 16. 11. 1897.
^{[3] Исто, 21. или 22. 12. 1897, бр. 293 (новине без датума).

^{[4] Исто, 22. 5. 1903; Д-К. Милетић и Н. Ћубела: Филм о Мостару 1900-1980, Мостар 1980, из Освита, 8. и 29. 4. 1903; Нови свет, 4. 9. и Београдске новине, 12. 9. 1904; Osterreichische Film und Kino Zeitung, 1969, 20.
^{[5] Bosnische Post, 6. и 16. 5. 1905. Д-К- Милетић и Н. Ћубела: Филм у Мостару 1900-1980 - из Освита, 1. 4. 1905.}}

^{[6] Bosnische Post, 19. 5. 1906.
^{[7] Радничке новине, 26. 4. и 9. 5. 1908.
^{[8] Bosnische Post, 17. 8. 1906.
^{[9] Исто, 19. 7. 1907.
^{[10] Исто, 8. 5. и 19. 10. 1907.
^{[11] Исто, 19. 10. 1907.
^{[12] Исто, 9. 9. и 12. 10. 1907.
^{[13] Исто, 22. 11. 1907.
^{[14] Исто, 29. 1. 1908.
^{[15] Српска ријеч и Bosnische Post, 11. 5. 1908.
^{[16] Bosnische Post, 9. 6. 1908.
^{[17] Исто, 30. 11. и 1. 12. и Српска ријеч, 3. 12. 1909.
^{[18] Bosnische Post, 9. 4. 1910.
^{[19] Исто, 18. 6. 1910.
^{[20] Српска ријеч, 26. 3. и Bosnische Post, 2. и 7. 4. и 7. 5. 1910.
^{[21] Глас слободе, 17. 7. 1913.
^{[22] Д-К. Милетић и Н. Ћубела: Филм у Мостару 1900-1980, из Освита, 3. и
6. октобра 1900.
^{[23] Исто - из Освита, С. и 29. 4. и 9. 5. 1903.

^{[24] Исто - из Освита 1. 4. 1905. Д-К. Милетић и Н. Ћубела: Филм у Мостару 1890-1900.}

^{[25]Д - К. Милетић и Н. Ћубела: Филм у Мостару 1890-1900.

^{[26] Исто.
^{[27] Исто, Из Освита, 16. 11. и 10. 12. 1907.
^{[28] Архив Југословенске кинотеке - Писмо Драгутина Грујића из Бијељине
^{[29] Исто - Писмо Бошка Боснића.
^{[30] Архив Југ. Кинотеке. Податке дао Музеј Босанске крајине.
^{[31] Архив Југословенске кинотеке - Податке дао Милан Остојић из Приједора.
Стални биоскопи
Едисон американ биоскоп, први стални биоскоп у Сарајеву, отворен је децембра 1907. године. Оглас у Bosnische Postу о томе казује: »Једно ново кинематографско предузеће. Под именом Едисоновог америчког биоскопа отворено је ново кинематографско предузеће, и то на углу улице Тубеговица и Ћемалуша, преко пута Земаљске банке. За ово предузеће адаптирани су дућани лепо и практично...« То место је на углу данашњих улица Маршала Тита и Радојке Лакић. Улаз је био из Улице Тубеговица (Радојке Лакић). Даље се у огласу каже да је каса са лица зграде, да има пријатна топла чекаоница и да у дворану воде троја врата. Такође се наводи да дворана има друга троја врата за излаз. »Пројекциони апарат тако је смештен да сви гледаоци - и поред великих дамских шешира - могу платно да виде лепо. Програм се мења сваког уторка и четвртка«. Биоскоп је био власништво Ђованија Фабриса (Giovanni Fabris). По имену се види да је пореклом Италијан. Раније је био машинист у морнарици. У Сарајево је дошао са малом уштеђевином и отворио биоскоп. Кинооператер биоскопа такође је Италијан, Антонио Гаспарини. Биоскоп је радио до краја марта 1911. године и тада је до темеља изгорео заједно са филмовима и машинеријом. Оператер је тешко повређен. Штета је процењена на 8.000 круна, уз то још кауција предузећу Пате Фрер 600 круна. Грађанство Сарајева давало је прилоге за породицу Фабрис и повређеног кинооператера. Најбогатије прилоге дају италијански конзул, биоскоп Тауматограф и власник мостарског биоскопа Италијан Тиберио.^[1] На истом месту није касније отваран биоскоп. Ни Фабрис се не помиње више као власник неког другог биоскопа. Лист Bosnische Post је редовно рекламирао, доносио његове програме, а Хрватски дневник 10. октобра 1910. године казује да биоскоп даје Патеове филмске новости.
Електро-позориште Тауматограф (Elektro-Theater Taumatugraph) ради у дрвеној згради на Циркуском тргу од почетка августа 1910. године; он ће ту давати представе све до пролећа 1912. Као његов власник помиње се Георг Гриж, или Грич (новине име пишу различито). Тај Грич биће касније власник биоскопа у Травнику. Фебруара 1912. године власник Тауматографа је Жак Вајс (Jacques Weiss). Он тражи дозволу да отвори биоскоп у Ћуковића улици, данас улица Васе Пелагића.^[2] Вероватно су то оне просторије у којима је радило Едисон-позориште 1907. године. Тауматограф је приказао филм о путовању сарајевске Трговачке коморе у Чешку.
И Голеров ројал бајограф (Goller's the Royal Biograph) је на Циркуском тргу преко две године, од септембра 1910, па све до новембра 1912. године,^[3] кад је изгорео.^[4] Рекламирајући биоскоп Хрватски дневник 12. новембра 1910. наводи да је дворана загрејана. Сарајевски лист од 23. децембра 1912. године пише да су у Сарајеву до недавно била три биоскопа, два су кино-бараке, један од њих је изгорео, »а другоме је навијешћено заслужено укинуће«. Реч је о Тауматографу, Голеровом Ројал бајографу и Аполо кину, новоотвореном у лепој новој згради.
Аполо-кино-позориште (Apollo Kino-Theater) је први у Сарајеву за који је озидана зграда са једином наменом да послужи за биоскопске представе. Зграду је подигао грађевински предузимач Алберт Мец (Metz ) у тадашњој Улици Сахтијануша бр. 19, данас Улица мис Ирби број 2. Кућа је довршена 1912. године, у стилу је сецесије, архитекти су били Л. Хубер и Е. Кунц из Граца, унутрашња декорација Јунг и Рус из Беча, радове су изводили Јанеш и Шнел, такође из Беча. У згради је централно грејање, дворана је имала 460 м², седишта је било 600: у партеру 350, на балкону 250, ложе су у партеру и на балкону, кабина за пројектор је армирана и има два вентилатора. Од почетка рада биоскоп је имао два пројекциона апарата Power`s Kamera Graf бр. 6, 7000 свећа.^[5] Биоскоп је почео да ради 21. септембра 1912. године.^[6] Говорећи о отварању биоскопа Сарајевски лист од 3. септембра 1912. пише: »Позоришни управитељ Антон Валић (Walits) изучио је занат у Бечу и положио испит«. Убрзо по отварању биоскопа његов власник Алберт Мец се разболео и предао је биоскоп својој сестри Паулини Валић да га води. Она је пре тога држала хотел и ресторан. Алберт Мец је убрзо умро, а она је биоскоп водила до 1917. г. Њен син је поменути управитељ Антон Валић. Још године 1914. у рекламама за биоскоп стоји да је он под секвестралном управом.^[7] Године 1916. закупац му је и управитељ Ернест Леви (Loewy),^[8] у 1918. години реклама казује да су власници кинематографа наследници Алберта Меца, а да му је управитељ Ернест Леви.^[9] После ослобођења 1918. биоскоп носи исто име, али су му закупци други Људи. Биоскоп и данас ради и носи име Партизан.

Корзо кино је отворено 18. јуна 1913. у данашњој Улици Васе Пелагића, раније Улица Ћуковића број 2.^[10] Имао је 230 седишта. То су неке просторије прилагођене за биоскоп. У Bosnische Postu од 15. новембра 1912. године пише да је власник Тауматографа са Циркуског трга Жак Вајс тражио лиценцу да отвори биоскоп у Ћуковића улици, да је комисија прегледала просторије, нашла да одговарају намени и да ће се дозвола дати. Нема података да ли је тај Жак Вајс и отворио овај Корзо кино. Биоскоп је давао доста новости са балканског бојишта.
Биоскоп Ројал бајограф (The Royal Biograph ) отворен је августа 1913. године у кафани Мостар, коју је држао Марко Катић, на Апеловом кеју број 35, данашња Обала војводе Степе. У башти је направљено посебно одељење за муслиманске жене, одакле би оне могле гледати филмске представе. »Предузеће стоји под управом досадашњег техничког управитеља Аполо кина...«^[11] Свакако је реч о кинооператеру. Српска ријеч од 7/20. августа т.г. рекламира: »Катићево кино... то је једини Србин који је прегао да нашем свијету пружи прилику да лијепе љетне вечери проведе уз малу цијену гледајући живе слике...«, Београд је од почетка имао биоскопске представе по баштама, Сарајеву су ово прве. Катићева кафана и иначе је била добро посећена. Често су у њој свирали шабачки Цигани, па би гости певали с њима заједно српске песме. Гостовања су се најчешће завршавала протеривањем музиканата.
Империјал кино (Imperial Kino Theater), отворен је 5. октобра 1913. године.^[12] Биоскоп је био у згради Хрватског друштва за помагање ђака и шегрта Напредак, у Сарајеву позната као Напреткова палача, тада у Улици Ћемалуша, данас Маршала Тита број 56. Сама зарада је свечано отворена 28. септембра 1913.^[13] а та свечаност је и филмована. Отварању зграде и биоскопа присуствовао је и сам поглавар Босне и Херцеговине. Он неће бити редак гост на свечаним приредбама овог кина. Палата је довршена септембра 1913., пројектовао ју је архитект Дионис Сунко, а унутрашњи декор Емил Зима, оба из Загреба. Коштала је 1.000.000 златних круна. (Напор Босне и Херцеговине..., стр. 163). Да би прибавио средства за своје деловање, друштво Напредак издаје и поједине просторије свога дома у закуп. Тако издаје и дворану која је намењена за позоришне представе, концерте и биоскоп. Дворана је дуга 22, широка 16, а висока 8 метара, имала је 600 седишта: у партеру, са ложама, 400, на балкону 200. Сва седишта су пресвучена црвеним сомотом.
Први закупци кино-дворане су брат и сестра власника Аполо кина Карл Мец и Паулина Валић (Walits), а »под управом је најбољег, већ осведоченог управника (Leiter) Аполо кина Антона Валића јуниора«.^[11] Од 30. септембра 1917. године у Напретковој дворани је Ратни кино (Фелд-Кино), али су и даље у њему Карл Мец и Паулина Валић, а кином управља нарочити одбор.^[15] Представе су затворене, дају се у ратне и хумане сврхе Монархије.^[16]}Аполо кино и Империјал кино после уједињења 1918. године кратко време не раде због заразе грипа. Отворени су марта 1919. г. Оба биоскопа раде под истим именом, само су им се закупци променили. Нешто касније прорадио је и Корзо кино. После ослобођења 1945. године Аполо кино је назван Партизаном, а Империјал кино Романијом. Оба биоскопа раде и данас.
Први стални биоскопи у Мостару су: Еден Парк (Парк-рај), Ројал кинематограф (Royal Kinematograph ), Уранија, названа касније Централ, и Едисон кино. Говорећи о путујућим биоскопима у Мостару наведено је да је Антон Тиберио, механичар и сувласник механичарске радионице, купио пројекциони апарат од неког путујућег биоскопа. Приказивао је филмове 1906. г. у згради Удружења муслиманских обртника, а потом, 1907. године у подрумским просторијама новог хотела Бристол, пошто их је адаптирао за биоскопску дворану. Механичарска радионица му је изгорела, у њој и филмови. У лето 1908. г. отвара кино Еден Парк (Парк-рај) преко пута тадашње железничке станице, који је радио само те године.^[17] О новом Тиберијевом кину казује белешка у Мусавату од 5. јула 1909. године: »Royal Kinematograph «. У близини Нове ћуприје отворио је овдашњи механичар Антон Тиберио прије кратког времена кинематограф у коме даје представе сваког дана четири пута, и то: у 7, 8, 9 и 10 сати увече. Кинематограф је модерно уређен и слике су му јасније него и у једног који је до данас у Мостар долазио. Зато га препоручујемо пажњи грађана«. Кино је био смештен у дрвеној грађевини преко пута хотела Бристол, у првој згради у Мостару намењеној за приказивање филмова. У кину је нов пројекциони апарат Ернеман, приказивање филмова прати свирање на клавиру. Године 1911. Тиберио и два сувласника, Чех Венцел Микан, богат човек, власник апотеке и других предузећа, и Крешимир Анчић, подижу зграду од тврдог материјала намењену искључиво за биоскоп и сличне приредбе, са малом позорницом. Кину је дато име Уранија, имао је 300 седишта: у партеру ложама и на балкону. У згради су солидно спроведени: парно грејање, канализација, електричне инсталације и посебан агрегат. За време представа и у паузама на клавиру је свирао музичар Лаза Савић, родом из Ужица. Од године 1913. до 1941. биоскоп се звао Централ; данас је то кино Звијезда.^[18] Према једном приручнику издатом у Бечу 1916. године о биоскопима у Аустро-Угарској, E. Jordan und N. Weiler: Handbuch für Kinematographie, (Приручник за кинематографију), на жалост, изгледа, непрецизном и непотпуном, у Мостару су тада постојала три кина: Ројал, Централ и Едисон и два власника биоскопа: Антон Тиберио и Даница Тохољ. У поменутој књизи Милетића и Ћубеле Филм у Мостару 1900-1980 речено је да је Тиберио после свога Ројал кина са ортацима отворио Уранију, која се назвала касније кино Централ. Ова књига не зна за биоскоп Едисон и Даницу Тохољ. У Bosnische Postu од 16. маја 1915. године штампан је оглас о биоскопу у Мостару: »Централ-кино Ројал-кино. Не пропустите ниједан програм првокласних филмова«.
Као у целој Монархији и освојеним земљама и у Мостару је у првом светском рату, 1916-1918. године постојао војни кино, Фелд-кино (овде само лети) на месту данашњег Парка извиђача.^[19]}Напред је објашњено зашто је мало извора о биоскопима по другим градовима Босне и Херцеговине, тј. оним где није било дневне штампе. Према поменутом бечком Приручнику, у Босни и Херцеговини 1915. године било је седамнаест биоскопа. Ево их по том писању, и другим изворима, редом.
У Бањој Луци су два биоскопа: први се звао Кино Игнаца Фаулветера (Ignaz Faulwetter), други је Едисон кино Симона Херцлера (Herzler). После ослобођења 1918. године у згради где је био Кино Игнаца Фаулветера сместио се први Раднички дом.^[20] Данас је тамо кројачко предузеће Трудбеник, Улица Лоле Рибара. У Дому је тада прорадио Унион кино. Власти су забраниле приступ у тај кино чиновницима, официрима и војницима. Није могао опстати. Преузели су га децембра 1921. године Љубо Димитријевић и Антоније Стефановић Цупара и назвали га Балкан кином. 0 преузимању постоји летак који се чува у Архиву Босанске крајине у Бањој Луци.^[21] Едисон кино био је у данашњој Улици Симе Шолаје. После ослобођења 1918. назван је Луксором и власник му је био Владо Миладиновић.^[22]У Бијељини је биоскоп држао Јакоб Брајтвизер (Breitwieser). По казивању савременика биоскоп је био у хотелу Дрина, а власник хотела је био Аустријанац Рихтер.^[23] У Бихаћу је 1912. године отворен сталан биоскоп.^[24] Не помиње се у Приручнику, вероватно те године није радио. У Босанској Костајници биоскоп је држао Петар Куштрин,^[25] у Брчком Јакоб Каук.^[26] У Зеници је кино Комет. Приручник га не помиње, али га помиње Хрватски дневник 29. септембра 1914. године, јер тада Грлимир Јанковић, власник тога кина, даје представу у корист Црвеног крста. У Тешњу је кино држао Зденко Вуковић.^[27] У Требињу су два кина: Кино Луке Келеца и Ахмета Хаџовића и Кино Саинбраило и комп,, дакле власник му је Саинбраило.^[28] У Травнику је Империјал кино, власник му је Георг Грич. Тај Грич био је власник Електро позоришта Тауматограф које је радило на Циркуском тргу у Сарајеву од августа 1910. до 1912. године.^[29]}У Тузли се помињу три кина: Корзо, Колосеум и Кино Јосифа Прижанда. Први стални кино отворила је Марија (?) Дилни, Италијанка, око године 1909. Био је најпре у шатри крај хотела Бристол, касније на истом месту у дрвеној бараци. Званично је носио назив Корзо кино, али су га сви звали Кино Дилни, а његову власницу Фрау Дилни. Пре сваке представе на платну се појављивала Фрау Дилни како гледаоцима дели пољупце.
Изгледа године 1910. добростојећи трговац и поседник тузлански Пера Јовановић подигао је зграду на спрат: партер намењен за биоскоп, а изнад њега два стана, сваки од пет соба. Биоскоп је имао партер, балкон, свуда наоколо, и две ложе у партеру крај улаза, за породицу и пријатеље. Кино је добило име Колосеум. (Београдски биоскоп Колосеум, који је назван по тузланском Колосеуму, отворен је 1911. године, па је тузлански могао бити отворен те године, или годину раније). Биоскоп је Јовановић подигао да би му син Мишко, касније видовдански атентатор, имао неко занимање и приход, јер он није показивао воље за очеве послове, сав је био понешен народним стварима: староста је Сиколске жупе, члан Епархијског савета, Црквене општине, чија су деловања далеко превазилазила гимнастичке вежбе и службу цркви. Што је главно, повереник је Народне одбране из Србије. Кад га не примају у време балканских ратова у добровољце, због нежног здравља, на челу је одбора за прикупљање помоћи српском Црвеном крсту. » ... Нама којима још није одређено да заложимо и свој живот за ослобођење... « дужност је да помажемо материјално, писало је у његову прогласу. Тузла је тада пуна чиновника из предузећа аустријског капитала: Солане, рудника Крека, фабрике Лукавац; све су то дошљаци из разних крајева аустријског царства, и биоскоп је имао посетилаца. (Кад су атентатори долазећи из Србије преданили у Тузли, атентатор Чабриновић казује на саслушању да је он, да би се склонио, гледао тог поподнева две биоскопске представе, другу у »Колосеуму«: »Испрва нисам знао да овај биоскоп припада Мишку Јовановићу. Тек кад сам чуо како музика свира српске пјесме и да су плакати штампани на првом мјесту ћирилицом, рекао ми је неко, на моје питање, да је тај биоскоп власништво Мишка Јовановића.« (У Босни текст на биоскопским плакатима био је немачки, иза њега, не увек, на српскохрватском, музика свакако није била српска).
У опроштајном писму уочи погубљења жени, родбини, пријатељима, Мишко казује: »У писаћем столу су рачуни Колосеум кина.« Званично, код власти кино се водило на Мишкова оца Перу.
После Мишкове смрти, власти су »Колосеум« затвориле. Касније, једно време, узели су га у закуп Дилни, кад је њихов биоскоп изгорео. Син Дилних, Милан, био је кинооператер у биоскопу своје мајке, а између два рата, у биоскопу Бристол, који је држао Пера Стокановић.^[30] Данас Мишков биоскоп носи назив Слобода.
У поменутом Приручнику помиње се у Тузли и биоскоп Јосифа Прижанда. Других података о том биоскопу није нађено.
Вероватно да је у Босни и Херцеговини било више биоскопа но што их је поменуто у бечком Приручнику и што их је, из других извора овде наведено. Многи биоскопи су у рату затворени зато што су им власници или кинооператери мобилисани, или што у тим тешким временима није било довољно гледалаца. Бројни градови добили су прве биоскопе тек после првог светског рата (Босански Брод, Босанска Крупа, Босански Нови, Дервента, Добој, Јајце), неки чак после другог (Невесиње, Гацко, Билећа, Босански Самац, Дубица, Зворник и др.)
Власници првих биоскопа по Босни и Херцеговини, путујућих и сталних, углавном су странци, што казују и њихова имена: Бахмајер, Брајтвизер, Гаспарини, Голер, Грич, Дилни, Фабрис, Фаулветер, Херцлер, Каук, Мец, Прижанд, Саинбраило, Шпицел, Вајс. Не мисли се рећи да је све што су доносили Људи из Аустрије било негативно по народ Босне и Херцеговине. С њима је долазило и до бржег продора тековина Запада, као што је кинематографија, на пример.
Босна и Херцеговина је према аустријском попису из 1910. године имала 1.898.044 становника, и то (попис се вршио према верама): српско-православних 824.418 (43,49%), муслимана 612.137 (32,25%), римокатолика 434.061 (22,87%), рачунајући ту и све оне који су у Босну дошли са Монархијом, Јевреја, 11.560 (0,62%), осталих 14.560 (0,78%).^[31] Било је двадесет сталних биоскопа године 1915, оних за које се зна. То би значило један биоскоп на око 94.902 становника. Само Сарајево је имало 51.875 становника и три биоскопа (1910. године: Едисон, Тауматограф, Голеров Ројал бајограф, 1915. године: Аполо, Корзо и Империјал), значи, отприлике, један биоскоп, на 17.273 становника - не рачунајући војску. (Број становништва се од пописа 1910. до 1915. године повећао, ратом опет смањио, те рачунања не могу бити сасвим прецизна).
У Архиву Босне и Херцеговине постоји молба Лудвига Стаског (Ludwig Stasky), родом из Беча, упућена Министарству финансија, Одељењу за Босну и Херцеговину, од 20. јануара 1911. године, којом моли да му се дозволи отварање биоскопа у Босни. Молба је достављена босанској влади као надлежној - што значи да је босанска влада одобравала отварање биоскопа на своме подручју. (Није нађено где је молилац отворио биоскоп).
Напомене
^{[1] Bosnische Post, 27. 3. 1911.

^{[2] Исто, 1. 8. и 26. 9. 1910; 17. 3. и 10. и 17. 5. 1911; 15. 2. 1912; Хрватска заједница, 30. 10. 1910.
^{[3] Bosnische Post, 22. 9. 1910; 17. 11. 1911; 12. 10. 1912; Глас слободе, 13. 9. 1911. и 7. 3. 1912.}}

^{[4] Штампа, 26. 11. 1912; Bosnische Post, 2. и 28. 11. 1912.
^{[5] Сарајевски лист, 21. 8. и Bosnische Post, 24. 8. 1912.
^{[6] Народ, 21. 9. и Сарајевски лист, 20. 9. 1912.
^{[7] Bosnische Post, 1. 10. 1914.
^{[8] E. Jordan u. N. Weiler: Handbuch für Kinematographie, Беч 1916.
^{[9] Хрватски дневник, 4. 1. 1918.

^{[10] Bosnische Post, 18. 6. 1913.

^[11] Нови вакат, 2. 8. 1913.}

^{[12] Bosnische Post, 3. 10. 1913.
^{[13] Сарајевски лист, 20. и 26. 9. и Bosnische Post, 3. 10. 1913.
^{[14] Bosnische Post, 4. 10. 1913.
^{[15] Исто, 30. 9. 1917.
^{[16] Хрватски дневник, 13. и 14. 5. и Bosnische Post, 14. и 15. 5. 1918.
^{[17] Д-К. Милетић и Н. Ћубела: Филм у. Мостару 1900-1980, Мостар 1980.
^{[18] Исто.
^{[19] Исто.
^{[20] Податке дао Музеј Босанске крајине - Архив Југословенске кинотеке.

^{[21] Податке дао Музеј Босанске крајине и проф. Марко Савићевић - Архив Југословенске кинотеке.}

^{[22] Исто.

^{[23] Податке дао Драгутин Грујић из Бијељине - Архив Југословенске кинотеке.
^{[24] Податке дао Бошко Боснић - Архив Југословенске кинотеке.
^{[25] E. Jordan i N. Weiler: Handbuch für Kinematographie, Беч 1916.
^{[26] Исто.

^{[27] Исто.
^{[28] Исто.
^{[29] Bosnische Post, 1. 8. и 30. 10. 1910; 17. 5. 1911; Глас слободе, 13. 4. 1912.

^{[30] В. Богићевић: »Мишко Јовановић, велики поборник соколства«, Просвета, Сарајево, 1937. 8, стр. 520-526; В. Дедијер: Сарајево 1914. Београд 1956, стр. 505-506; Л. Пфефер: Истрага у сарајевском атентату, Загреб 1938, стр. 96-98; подаци које су дали Војислав Богићевић, Војислав Јовановић, Драгиша Трифковић.}

^{[31] Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење, Сарајево 1929, стр. 14.
Приказивање
Порекло филмова и реклама
Рачунајући по земљи где су произведени, филмови на програмима сарајевских биоскопа веома су разнолики: француски, италијански, дански, амерички, немачки, енглески, руски, аустријски, шведски, мађарски. Филмске новости су првих година производње Пате, Гомон, Еклер, касније од 1911. и 1912. г. и аустријски и немачки. Тако је морало бити и по другим градовима Босне, јер су филмови изнајмљивани код заступништава у Бечу и Пешти. Приказиване су у Сарајеву Патеове новости из балканских ратова већ 2. новембра 1912. г.,^[1] без ознаке да ли су са савезничког или турског бојишта (Србија и Бугарска почеле су рат 17. октобра т. г.). Битка на Брегалници приказана је 25. августа 1913.^[2] (водила се 30. јуна до 9. јула 1913), почетком 1914. г. преко 1.500 м тих новости на програму је Корзо кина (Српски генералштаб, Црногорски топови уперени на Скадар, Генерал Мартиновић и генерал Абдул Хамид и др.) са савезничког и турског бојишта, све уз велику рекламу Српске ријечи.^[3] (Bosnische Post 11. новембра 1912. г. у извештају са балканског бојишта казује и да су два страна конзула у Скопљу снимала расуло Турака, да су једном од њих камењем разбили камеру, а другом је турски официр изгазио ногама.) Од почетка првог светског рата, нарочито 1915. године и касније преовлађују на програмима немачки, аустријски, шведски филмови, и по који мађарски. Све чешће се понављају филмови раније виђени у Сарајеву. Доста је и ратних пропагандних играних филмова као што их је било и у свим зараћеним земљама - међу њима и аустријски филм Пучки усташа (Der Landsturmann), чија се радња догађа на српско-аустријском бојишту.^[4] Још почетком рата стижу Патеови журнали преко Швајцарске, после су из бројних аустријских и немачких предузећа, насталих пре рата и оних створених почетком рата: Саша, Аустријска филмска недеља (Osterreichische Filmnjoche) , Аустријска ратна недеља (Österreichische Kriegswoche), Немачка ратна недеља (Deutsche Kriegswoche ), Местерова недеља (Messterwoche), Eiko Woche итд. итд. На жалост новински огласи ретко казују и шта се у филмским новостима види, наслови су најчешће уопштени: новости са ратишта, новости са источног бојишта, са српско-аустријског бојишта. Једино кад је реч о владарима централних сила, војсковођама, победама, реклама је прецизнија. Примера ради ево неколико од оних објављених у Хрватском дневнику: Наш цар и краљ, престолонаследник Карло са супругом, све надвојводе и надвојвоткиње (17. коловоз 1914); Бугарски краљ у аустро-угарском генералштабу (29. ожујак 1915); Спровод генерала Апела (8. ожујак 1915); Цар Карло у опет освојеним Черновицама (10. листопад 1917); Улазак цара Карла у освојену Горицу (9. студени 1917); Хинденбургов 70-ти рођендан, Ослобођење Буковине (14. студени 1917), Крунидбене свечаности цара Карла за краља Мађарске; Слом Италијана на Сочи (4. просинац 1917); Улазак наших чета у Одесу (19. травањ 1918); Царево путовање из Софије у Цариград (20. липањ 1918). У Bosnische Postu: Снимци са српског бојишта (Aufnahmen von serbischen Kriegsschauplatzen ) (8. октобар 1914); Наши монитори на Дунаву (17. октобар 1914); Заузимање Београда (Die Einnahme von Belgrad) (17. новембар 1915); Београд годину и по дана под аустро-угарском управом (Belgrad eineinhalb Jahr unter Öster.-ung. Verwaltung) (22. мај 1917); Султан у Селамлуку (29. март 1915) итд.
Као реклама филму најчешће се истиче познати глумац који у њему игра: Макс Линдер, Сузана Гранде (Grandais), Валдемар Псиландер, Гунар Толнер (Gunnar Tolnör), Оси Освалд (Ossi Oswald), Хени Портен, »љубимица сарајевске публике«, Алберт Басерман (Bassermann), Хани Вајс (Hanny Weiss); Аста Нилсен (Nielsen ), Виго Ларсен, Хари Лидке (Harry Liedke), Магда Лесинг (Lessing), Ева Морена, Лидија Борели (Borelli), Мери Мореј (Mery Morrey), Ернс Лубич (Lubitsch ), Роберт Вине (Wiene), Зосија Бушински. У новинској реклами тек се почело наводити име редитеља; поменути су: Шарл Гаскил (Charles Gaskill), Урбан Гад, Макс Мак (Max Mack ), Марио Казерини (Caserini), Карл Вилхелм (Wilhelm ), Карл Шенфелд (Schönfeld), Гренвил Ворвик (Grandville Warvick), Конрад Вине (Wiene), Макс Рајнхарт (Reinhardt). На пример, рекламирајући филм Венецијанска ноћ, Bosnische Post 8. октобра 1914. г. пише: »... Филм од Рајнхарта, тог генијалног редитеља, који је он сам инсценирао и поставио са најбољим снагама Рајнхарт-бине .. .« Или 16. децембра 1914.: »Флорет и Пататон, изврсна режија и прекрасна инсценација значајног редитеља Марија Казеринија ...« Помињање и глумаца и редитеља само су рекламска казивања и углавном у Bosnische Post.

Реклама појединих филмова иде и до 50 редака у ступцу, препричавање садржаја, помињање глумаца, наравно само рекламски: » ... Флорет и Пататон ... дуљина 2.500 м, за кино приредила знаменита творница Глориа. Највећи успјех овог стољећа. У главним улогама Марила, лијепа сестра Лидије Борели, и Марио Бонард... Сам комад је пун сплетака и сцена, те је у досадашњим приказивањима највећих кино-казалишта у Бечу и Пешти доносио велико задовољство. Сцене се догађају највећма у купалишту, те је живот ту у њему лијепо изведен. Држимо да ће овај лијепи филм прибавити публици лијепих вечери«. (Хрватски дневник 22. просинца 1914). Четири године касније ево једне писменије рекламе: »Матија Губец ... Стигао је ради приказивања први хрватски филм. То је историјска трагедија Матија Губец, рађена по познатом Шеноином роману Сељачка буна. У филму играју чланови загребачког Националног казалишта; има у њему како лепих тако и интересантних слика, те је у јучерашње три распродате представе примљен са великим аплаузом«. (Bosnische Post 15. мај 1918). Једини приказ филма објавио је Глас слободе 7. септембра 1913. г. Реч је о француском филму Жерминал (Germinal) редитеља Албера Капеланија (Capellani), рађеном по истоименом Золином роману 1913. г. Рекламирао се филм и производним предузећем, дужином, бројем статиста при снимању, писцем адаптираног дела, али све далеко скромније него, на пример, у Београду. (Уредници Bosnische Postа били су аустријски чиновници.)
Плакати и натписи
Плакати и натписи путујућих биоскопа били су на немачком језику. На плакатима сталних биоскопа после немачког текста стављало се понешто текста и на српскохрватском. Натписи на филмовима увек су само немачки. Омладина је још пре рата 1914. г. иступала против навале немачког језика у Босни и Херцеговини: у Мостару је на представама немачког позоришта певала Хеј Словени, у Сарајеву премазивала фирме написане на немачком.^[5](Да се и не говори о Кочићевим говорима и писању у заштиту домаћег језика и његове чистоте и против запостављања ћирилице). Српска ријеч је 21. маја 1914. г., поводом таквог рада омладине, писала:
»... Ми омладину разумемо и ми ћемо да је помажемо - и ми ћемо је помоћи.« Због овог написа тај број листа је забрањен. У интересу домаћег језика на филму, проговорио је 1917. године Хрватски дневник. На пример, у својим чланцима од 11, 17. и 22. марта и 15. априла т. г. наводи да је приликом издавања Напреткове дворане у закуп за биоскоп било договорено да се на плакатима текст штампа најпре на хрватском, а онда на немачком језику. Међутим закупци чине обратно. Примера ради, ево два мала написа о том питању:
»Хрватски језик у киноказалиштима. Већ је у неколико наврата било истакнуто шкандалозно запостављање хрватског језика на огласима наших умјетно-забавних подузећа: кинематографа. Хрватски је текст на плакатама тискан тако ситним словима да се једва види, ако уопште има хрватски. Ово је крајњи скандал, па, јер наше опомене и примједбе досада нису користиле, велимо само ово: Хрвати, сви поштени Хрвати, који свој језик љубите и хоћете да вам га други поштују, знати ћете шта вам је чинити. Тко хоће од нас новац нека нас поштује, а тко не рефлектира на нас и наш новац тому не требамо близу долазити и то јоште у нашој домовини. Ово мора да је јасно и сваком дјетету. Хрват.« (Хрватски дневник 17. март 1917) » ... Империјал и Аполо ... сваким даном пуни опћинство... језика хрватског или српског свих трих вјера. Унаточ тога и на толикократне протесте у вашем листу, та кина управо поплављују, на нашу и нашега града штету и срамоту, сав град сваки дан огромним њемачким огласима уз које кадикад буде и која хрватска ријеч тако ситно тискана да се једва види. А сами филмови су исто провиђени (боље рећи застори) њемачким натписима које двије трећине посјетника уопће не разумије.. .« (Хрватски дневник 25. коловоз 1917)
Говорећи о првом хрватском филму Брчко у Загребу, на коме су натписи на нашем језику, Хрватски дневник 28. августа 1917. казује да би требало да га сарајевска кина купе, али, на жалост, »они мало респектују народ међу којим живе«. Хрватски свијет 25. августа 1917. г. предлаже да неко отвори кино у Сарајеву који би куповао филмове у Загребу, где су натписи хрватски, јер су у Сарајеву »натписи само на немачком језику«. Препоручујући Ратни кино, Хрватски дневник 27. септембра 1917. моли »да се у плакатима и проспектима дадне хрватском језику мјесто које га припада«. Месец дана касније, хвалећи будући рад Ратног кина лист пише: »Такођер ће одбор увести натписе и означења појединих одломака филмова на хрватски, те ће тиме бити први кино који то у Сарајеву увађа. Наш ће се језик поштовати и тиме што ће сви плакати бити увијек засебно хрватски штампани.^[6] Био је рат, у кинематографији тешке прилике, многи биоскопи се по Босни затварају (у Сарајеву Корзо кино), па да ли је било могућности да се утискују нови натписи? Уосталом, то се само обећавало и то само за Ратни кино.
Програми и трајање представа
У Сарајеву, као и свуда по свету у то време, на програму је осам до дванаест филмова, зависно од њихове дужине, а од средине 1910. године у реклами се означују и њихове уметничке врсте: снимљено у природи, из живота, драма, трагедија, комедија, веома комично и сл. У путујућим биоскопима представе су почињале сваког сата, значи да су трајале мање од једног часа. Приказивање је обично почињало у 17 и 18 часова, било је по четири или пет представа. Празником их је било и у ранијим поподневним часовима.^[7] Програми су се мењали једном или двапут недељно. У сталним биоскопима у Сарајеву, на пример, у Аполо кину има пет представа дневно, недељом и празником има их седам, почињу у 17 часова, празником у 15, свака траје мање од једног часа.^[8] У Корзо кину су четири представе дневно: у 17, 18,30, 20, 21.30.^[9] У Ројал Бајографу две, почињу у 20 и 22 часа;^[10] у Ратном кину су три представе дневно: у 18; 19,45; 21,15. Програм се у сталним биоскопима мења двапут недељно.^[11] У свим сталним биоскопима могло се улазити у дворану иза сваке тачке програма.^[12]}Музика
У путујућим биоскопима музичка пратња приказивању филмова је или грамофон, или свира војни оркестар.^[13] У великим сталним биоскопима, Аполо, Корзо и Империјал, касније Ратни кино, музика је увек војна, »гарнизонска«.^[14] У првом сталном сарајевском биоскопу Едисон свирао је грамофон.^[15] У Ројал кину у Мостару, од његова отварања почетком 1909. г. уведена је за тај град новина да се пројекција прати свирањем на клавиру. Откада је отворен кино Уранија 1911. г., на клавиру је свирао стари пијаниста Ужичанин Лаза Савић.^[16] За биоскопе у унутрашњости нема сигурних података. Могло би се претпостављати да је као и у Сарајеву: грамофон или војна музика, јер је војске по свим градовима било доста, а војна музика је свирала и по хотелима широм Босне. Музика је свуда популарна, у биоскопу Мишка Јовановића у Тузли музика је из наших крајева, компонована и народна.
Цене улазница
Цене у путујућим биоскопима су, на пример, 1897.: 80, 60 и 30 филира;^[17] године 1903, према месту: 80, 60, 40 и 30 хелера, за децу 20 хелера;^[18] године 1908: 1,20 круна, седишта од 1 круне до 20 филира.^[19] У другом путујућем биоскопу исте године цене су: фотеља 1,40 круна, седишта од једне круне до 30 филира, деца и војници у пола цене.^[20] У неком путујућем биоскопу у Бијељини 1910. г. цене су биле 20 и 15 крајцера.^[21] У сталним биоскопима цене су према рангу биоскопа, на пример, у Едисон американ кину 1907. године: резервисано место 60 хелера, прво место 40, друго место 20, деца у пола цене.^[22] У Ројал бајографу: резервисаних шест места 5 круна, прво место 40 хелера, друго 30.^[23] У Аполо кину и у Империјал кину у почетку њихова рада цене улазница су: место у ложи: 1,50 круна, балкон 1,20, посебна места 1 круна, прво место 80 хелера, друго место 60 и треће 40 хелера.^[24] Временом су цене веће. Постојале су улазнице претплатне и бесплатне.^[25]}Звук
Како је изнето раније, путујући биоскоп Вивандон јануара 1908. године рекламирао се да му слике говоре и певају. Тих покушаја са звуком било је свакако и пре и после тога. Bosnische Post од 29. октобра 1914. године оставила нам је о томе белешку рекламирајући филм Певац (Der Hahn ): »Демонстрације са говорним филмовима. Гостовање немачког Местер-филмског друштва из Берлина са правим оригиналним приказивањем говорећих, певајућих и глазбујућих филмова. Није као што је недавно приказивао један биоскоп овде да Гомоновим филмовима. Овде је пуна синхронизација слике и звука.«
Гледаоци
Главну биоскопску публику, највероватније, сачињавали су странци, они што су се у Босни насељавали после 1878. године, друго, аустро-угарска војска, веома бројна по свим градовима Босне и Херцеговине, породице официра и чиновника странаца. Трећи бројнији посетиоци биоскопа су омладина и деца; пропорционално рачунајући, на четврто место долазе домаћи грађани. Биоскоп није посећивао домаћи старији свет јер му је био неразумљив због натписа само на немачком језику (Аустро-Угарска је и тиме вршила германизацију), а тумача, преводилаца наслова није било - као, на пример, у Србији пре утискивања наслова на нашем језику. Уз то, таква врста забаве није му била блиска. У биоскоп нису ишле муслиманске жене. Први покушај Ројал бајографа 1913. године и Аполо кина 1918. да се за њих ограде посебне просторије или дају засебне представе имао је мало значаја. Мало су у кино ишле и хришћанке, јер су, вековима прилагођаване турским обичајима, ретко излазиле на јавна места. И по казивању савременика, до 1918. године малобројне су биле наше жене у биоскопу, тек по која ученица. Било је ту и отпора конзервативна света према свему што долази из туђине и што би могло утицати на њихову веру и обичаје. Домаћи интелектуалци, овде више него у другим нашим крајевима, окупирани су политичким питањима и њихов став према кинематографији видеће се по писању политичких гласила. Да ли је на број гледалаца утицао и део оних међу омладином који нису имали времена за биоскоп. У доба настајања кина настајала је и она борбена босанска омладина, »што се истицала неком мрком збиљом«, сва од учења и тајних састанака. (Атентатор Илић извештава старијег друга Гаћиновића да је сарајевски кружок прочитао и продискутовао: Скерлић: Српска књижевност и Омладина и њена књижевност, Чернишевски: Шта да се ради, Степњак: Подземна Русија, да је сваки члан ишао седам пута у села ради »револуционисања сељака«.
Представе за децу
Посебних представа за децу било је у сталним биоскопима. Да задовољи и привуче мале гледаоце, Аполо кино им је делио и шећерлеме.^[26]}Представе за муслиманске жене
Аполо кино је последње године рата давао посебне представе за муслиманске жене, које су почињале у 15 часова.^[27] У Ројал Бајографу у башти Мостар лета 1913. ограђен је један део простора за жене Муслиманке, али су представу гледале истовремено са осталим гледаоцима.^[28]}Представе само за мушкарце
Неки путујући биоскопи на Циркуском тргу у Сарајеву давали су представе »само за мушкарце«. Из једног огласа из 1910. године види се да су их неки биоскопи давали из вечери у вече.^[29] Ти путујући биоскопи давали су их и по унутрашњости Босне.^[30]}Представе за разне сврхе
Аполо кино даје представе у корист инвалида,^[31] у корист фонда за подизање цркве у спомен Франца Фердинанда и куће у спомен његове супруге Софије,^[32] у корист градње подморница^[33] и разних ратних сврха. Део прихода Ратног кина ишао је у корист породица погинулих аустро-угарских војника. Закупци Империјал кина Паулина Валић и Карл Мец приређују представе у корист »Закладе за потпомагање удова и сирочади палих војника«, и то под покровитељством надвојводе Фердинанда Салвадора.^[34]}Напомене
^{[1] Сарајевски лист, 2. 11. 1912.
^{[2] Српска ријеч, 25, 8. 1913.
^{[3] Српска ријеч, 24. 1. и Хрватски дневник, 23. 3. 1913.
^{[4] Хрватски дневник и Bosnische Post 6. 2. 1915.
^{[5] Југославија, Праг 1914.
^{[6] Хрватски дневник, 3. 10. 1917.
^{[7] Bosnische Post, 6. 5. 1905; 19. 10. 1907; 28. 4. 1908; 30. 10. и 1. 12. 1909.
и Хрватска заједница, 17. 5. 1911.
^{[8] Сарајевски лист, 20. 9. 1912.
^{[9] Bosnische Post, 2. 8. 1913.
^{[10] Нови вакат, 2. 8. 1913.
^{[11] Хрватски дневник, 4. 1. 1918.
^{[12] Сарајевски лист, 28. 9. 1913.
^{[13] Bosnische Post, 30. 11. 1909.
^{[14] Исто 18. 6. 1912. и 3. 10. 1913.
^{[15] Исто, 16. 4. 1908.
^{[16] Д. К. Милетић и Н. Цубела: Филм у Мостару 1900-1980, Мостар 1980.
^{[17] Bosnische Post, 21. или 22. 12. 1897.
^{[18] Исто, 6. 5. 1905.
^{[19] Српска ријеч, 11. 5. 1908.
^{[20] Исто, 29. 1. 1908.
^{[21] Архив Југословенске кинотеке. Писмо Драгутина Грујића 6. 6. 1963.
^{[22] Bosnische Post, 19. 12. 1907.
^{[23] Нови вакат, 28. 8. 1913.
^{[24] Сарајевски лист, 3. 9. 1912.
^{[25] Хрватски дневник, 8. 10. 1915.
^{[26] Сарајевски лист, 22. март 1913, Bosnische Post, 17. 9. 1913.
^{[27] Bosnische Post, 12. 4. и 3. 5. 1918.
^{[28] Novi Vakat, 2. 8. 1913.
^{[29] Bosnische Post, 5. 3. 1910.
^{[30] Архив Југословенске кинотеке. Податке дао Милан Остојић из Приједора.
^{[31] Хрватски дневник, 16. 11. 1915.
^{[32] Bosnische Post, 1. 7. 1917.
^{[33] Хрватски дневник, 8. 10. 1915.
^{[34] Исто, 12. 2. 19
Снимања
Напоменa: * Звездица испред наслова филма означује да је филм сачуван, наслов у заградама значи да је наслов непознат и да је дат према садржају филма.
У заоставштини Пера Слијепчевића, у једном његову писму, сасвим приватног карактера, упућеном 1933. г. проф. др Василију Поповићу казује се да је нека француска фирма снимала у Мостару кад су они похађали трећи разред гимназије - а то је било школске године 1902-1903. Предузеће би могло бити само Пате фрера, свакако, кад је дошло у те крајеве, није снимало само у Мостару.
Bosnische Post од 17. августа 1906. г. објављује да кинематограф Едисон даје представе у свечаној дворани Друштвеног дома, »које богатством слика, лепотом снимака и чистотом репродукције одушевљава гледаоце«. Чим биоскоп даје представе у тада најлепшој дворани Сарајева он има шта и да покаже имућнијим гледаоцима града; он је и добростојећи кад може да изнајми ту дворану. Мисли се зато није ли овај биоскоп и снимао у Сарајеву, како је то био обичај првих кино-оператера-сниматеља који су кренули у свет са новим изумом. Јер, на његову програму од 24. августа т. г., четвртом по реду, стоји и филм Полазак дебелих госпођа из Сарајева (Die Abfahrt der dicken Frauen von Sarajevo )^[1]. Није јасно какав би полазак могао представљати филм, ни ко су дебеле госпође.
До рата 1914. године представници најмоћнијег филмског предузећа у Европи Пате фрер снимају по целом свету. У Босну су стигли њени сниматељи, изгледа, како је речено, 1902. или 1903. г., а сасвим сигурно почетком 1909. године. О томе казују подаци из једног писма Патеовог сниматеља Луја де Берија аустријском министар финансија, заједничким министру за Босну и Херцеговину Билинском и бечке администрације око издавања пасоша де Берију, који намерава да крене у Босну ради снимања. Писмо је то двоструко значајно: прво, из њега се дознаје о Патеову снимању у Босни те године, наиме да је де Бери пре но што ће постати пиониром домаћег филма у Србији снимао у Босни; друго, дознајемо његово право име и како се оно пише изворно. Писмо гласи:
»Екселенцијо, пропустио сам да допуним моје име на посетници коју сте ви, учинивши ми тиме част, задржали, па вас смерно молим се да мој пасош напише на име Louis Pitrolf de Beéry (Луј Питролф де Бери) - име које сам ја упростио због незгодних замена до којих је долазило услед, на француском, тешког изговора првог дела мога презимена. Удостојите се, екселенцијо, да ми опростите због овог новог узнемиравања и да примите моје најоданије поштовање, ваш слуга...« Досад је у Србији било лутања у писању овог имена, јер се знало само написано ћирилицом, и писало се свакако само не онако како је гласило. Из бечке администрације и наведеног писма види се да је де Бери био код министра финансија и заједничког министра за Босну и Херцеговину Билинског да замоли да га препоручи босанским властима и да накнадно моли да се пасош редигује и на име Питролф. У једном акту администрације јасно се види да је тај део презимена накнадно додат. Де Беријево писмо је од 19. јануара 1909. године. Већ 21. јануара те године министар шаље окружницу босанским властима да се овом сниматељу нађу на руци. »Јавна наредба. Господин Луј Питролф де Бери, представник господе Пате Фрер из Париза, креће на путовање по Босни и Херцеговини да тамо лично прави кинематографске снимке. Све установе и сви јавни органи (укључујући и команде жандармерије) нека се упознају са овим и нека му у случају потребе укажу сваку помоћ.^[2]}Дакле, одобрење за снимање издато је де Берију 21. јануара 1909. године, и он је, вероватно, те године и снимао. Шта је тада де Бери снимао по Босни и Херцеговини - нема података, али у Далмацији, Босни и Србији приказано је неколико филмова о Босни почев од јула 1909. године. Ево их редом, можда су неки од њих дело де Берија. У Патеову каталогу за 1912. г. наведен је филм Источна Европа. У Босни (Сарајево), 90 м, у боји, где је дат и његов опис: Сарајево, главни град Босне, налази се у горњој Босни у близини рудника гвожђа и због тога су у граду никле бројне радионице за израду хладног оружја. Четири петине становништва су Турци. (Наших Муслимана у Босни и Херцеговини било је тада 32,25%). Без обзира на доста низак културни ниво живља, мора се признати велика склоност народа за уметност и поезију. Физичка такмичења, музика и игра много се цене у Босни. Сељаци су задржали многе старе предрасуде, због тога верују у амајлије.«^[3] - Филм Босном и Херцеговином приказан је у Задру 24. јула 1909. г.,^[4] а филм Сарајево у Сплиту 16. марта 1910. године.^[5] Три филма: Сарајево, Мостар, Београд, приказана су у Сарајеву »као посебна атракција« у једном путујућем биоскопу 7. маја 1910,^[6] а филм Босна у Гранд биоскопу хотела Париз у Београду марта 1911. г., и то уз велике рекламе.^{[7 ]}- У аустријском војном биоскопу у Београду приказан је 1916. г. филм Сарајево, природно, у боји,^[8] па би могла бити реч о наведеном филму из Патеова каталога, јер је он у боји, - а сви наведени филмови могли би бити де Беријеви.
После анексије, Аустрија је Босни дала неку врсту устава, цар Фрањо Јосип долази у главне градове припојених крајева да покаже да су Босна и Херцеговина делови Монархије. (Одговор младобосанаца, југословенски оријентисаних, на такву политику царевине читамо у писму атентатора Богдана Жерајића пријатељу у коме каже да се пробио до цара и у Сарајеву и у Мостару с намером да га убије, али није могао да дигне руку на ту дубоку старост. Жерајић се убио убрзо затим, 15. јуна т. г., после неуспелог атентата на поглавара Босне и Херцеговине Варешанина, који се враћао са отварања првог босанског Сабора, оформљеног према поменутом уставу). У Сарајево је цар стигао 30. маја, у Мостар, 2. јуна, из Мостара се вратио директно у Беч 3. јуна 1910. г. На филму о тој посети приказаном у Сарајеву снимљен је само царев боравак у томе граду.^[9] Bosnische Post од 7. јуна 1910. г. објављује да је позната фирма Пате Фрер из Париза снимила филм о царским свечаностима у Сарајеву и да ће се приказати у Светском кину (Worlds-Kino ) Хуга Шпицера као и шта се на филму види: долазак на железничку станицу, поздрави упућени цару и пратњи, пут у католичку катедралу и Бегову џамију на богослужење, долазак на војно вежбалиште, реви трупа, као и слике деце која су дошла у Конак да поздраве цара. (Српска ријеч од 30. маја 1910. г. у програму посете објавила је да ће цар посетити и православну цркву. На филму тога нема.) У Сарајеву се филм приказује од 17. јуна 1910. г. под називом Њ. В. цар и краљ у Сарајеву (S. M. Keiser und König in Sarajevo),^[10] две недеље после снимања. Филм је приказиван у Сарајеву и поводом објаве рата Србији 1914. под називом Царева посета Сарајеву (Keisers Besuch in Sarajevo)^{[ 11]} .У Задру је приказан 15. јуна 1910. као Путовање цара Фрање Јосифа у Босну.^{[12 ]}Део Патеова журнала о овој посети чува Архив Британског филмског института под називом Аустријски цар Фрањо Јосиф срдачно је поздрављен у Сарајеву и ту је само сторија о дочеку на железничкој станици.^[13]}Делегација босанско-херцеговачке Трговачке и обртничке коморе ишла је почетком 1912. г. у чешку, у Рајхенберг и Габлонц и том приликом је снимљена. Филм о том путу приказан је у Сарајеву у Тауматограф-кину 21. јуна 1911. г. под именом Научно путовање босанско-херцеговачке Трговачке и обртничке коморе, а на њему се види: долазак делегације у Рајнхенберг и дочек, улазак чланова делегације у аутомобиле и обилазак града.^[14]}Бихаћ, његов вашар и коњске трке 1912. г. снимила је нека фирма из Беча; трке и вашар одржавали су се сваке године на Илиндан, 20. августа. Филм је чуван у Бихаћу све до последњег рата, кад је нестао.^[15] У Београду 12. новембра 1912. г. приказан је филм Осигурање босанске границе, И без ознаке чије је производње и о каквом је осигурању реч. Постоји италијански филм Аустријско-српска граница (Confini austro-serbi) производње Амброзио из Торина 1912. г., о коме је било речи у поглављу о Србији.^[17] Филм Јајце, некадашња престоница Босне приказан је у Београду септембра 1913,^[18] а филм Предели у Босни и Далмацији такође у Београду фебруара 1914. г.,^[19] оба уз велике рекламе, као и увек кад се у престоници приказује нешто из неослобођених наших крајева: на пр. да биоскоп није могао учинити веће задовољство гледаоцима но што им је показао лепоте престонице средњовековне Босне.
Војне вежбе аустријске брдске артиљерије код Вишеграда (Felddienstübung österreichischer Gebirgsartillerie bei Višegrad ) приказане су 2. априла 1913. у Аполо-кину у Сарајеву уз рекламу да је снимање пограничних трупа извршено недавно.^[20]}Дан уочи атентата крај Сарајева су одржани војни маневри и реви трупа аустријске војске. Присуствује им престолонаследник Франц Фердинанд, коме је то, званично, и био циљ доласка у Босну, као и начелник аустроугарског генералштаба Конрад фон Херцендорф, одавно пре тога заговорник рата против Србије. (О доласку престолонаследника сарајевски Народ донео је само кратку белешку, на последњој страни, да је Франц Фердинанд наредио да се на Илиџи скину српске и хрватске заставе и да је за уређење капеле у његову хотелу потрошено 40.000 златних круна.) Реви трупа је снимило 27. јуна 1914. године бечко предузеће Ана Кристенсен (Anna Christensen) и филм је приказиван под називом Последњи реви трупа нашег овековеченог покојног престолонаследника ерзхерзога Франца Фердинанда (Die letzte Truppenrevue unseres verewigten Thronfolgers weiland Erzherzog Franz Ferdinand).^[21] (У Архиву Босне и Херцеговине доста је фотографија са ових маневара и ревија трупа.
Филмске новости о сарајевском атентату *Сарајевски црни дани (A szarajevor feketé napokról) снимило је мађарско предузеће Кинорипорт у дужини од 160 м. У филму се види: престолонаследник Франц Фердинанд са супругом испред сарајевске Већнице, место где је Чабриновић бацио бомбу, пустош коју је бомба направила, Миљацка у коју је Ћабриновић скочио, место на коме је престолонаследник убијен, Чабриновић, хватање Принципа, поворка Сарајлија која пролази крај одра, противсрпске демонстрације и разарања, слупана кола пред хотелом Европа, разорена редакција Српске ријечи, затим како двојицу атентатора воде на саслушање. Ту је додата и последња посета Франца Фердинанда Будимпешти. Новости су приказане у Будимпешти почетком јула 1914. г.^[22] Један филм о атентату, или део филма, свега 45 м, чува Филмски архив Савезне Републике Немачке под називом *Сарајево пре и после атентата *(Sarajevo vor und nach dem Attentat).[23] Филм Слике из Сарајева приказан у Аполо кину у Сарајеву 7. августа 1914. г.^{[24 ]}С обзиром на време и актуелност догађаја вероватно је реч о неком филму о атентату. Како се видело, сниматељ предузећа Ана Кристенсен снимао је дан раније престолонаследника недалеко од Сарајева па би било тешко поверовати да није снимао и његову посету Сарајеву. О снимању ових збивања Антона Валића, који је тада живео у Сарајеву, говориће се мало касније.
На програму Империјал кина 14. августа 1914. г. је и филм Босанска источна железница (Die bosnische Ostbahn), а реклама истиче њену тадашњу важност.^[25] Реч је о ускотрачној прузи која је долазила из Сарајева до Вишеграда, прављена у војне сврхе, а њена изградња је стајала више него до тада иједне железнице у свету. Филм се приказује почетком рата, кад је ова пруга оправдала намену коју јој је Монархија дала. Да ли је снимљена пре почетка рата, или кад је рат почео - нема података.
Као што је изнето у поглављу о Србији, предузеће Бечка производња играног филма (Wiener Kunstfilm Industrie ) послао је 1914. године и на српско бојиште једног сниматеља - Хајнриха Финдајса и филмове са бојишта, и према Србији и према Русији, објављивало у свом Ратном журналу (Kriegs Journal), у серијама.
Финдајсова снимања аустро-угарског похода преко Дрине на Србију септембра 1914. године, чија се радња одвија на самој Дрини, с обе стране реке, или већ на српској територији, описана кад се говорило о иностраним снимањима у Србији у првом светском рату, наставак су истих снимања док је аустријска војска пролазила кроз Босну. Оба снимања чине једну целину, једну причу о другој офанзиви на Србију, која се завршила сломом на Колубари. У V серији овог журнала сторије су: На Дрини и У Зворнику, и ту су приказани: војни мост на Дрини, где су се 8. септембра 1914. г. водиле огорчене борбе, колоне муниције које преко моста прелазе у Србију, типови Бошњака, живот војске у логору у Зворнику. Новости су приказане у Бечу 10. октобра 1914.^[26] У VI серији је Врховни командант балканске војне силе Оскар Поћорек у Тузли, где се виде: дочек команданта, војне параде, војска после битке. Журнал је приказан у Бечу 16. октобра т. г. Оба снимања су из времена успешних аустријских надирања у Србију, пре колубарске битке.^{[27 ]}У истраживањима аустријског Филмског архива утврђено је да и у I и II серији наведеног журнала има снимања Хајнриха Финдајса, што значи са аустријског похода кроз Босну, али није утврђено и шта се у њима види.^[28] У Сарајеву је 28. октобра 1914. приказан филм Командант армије Поћорек и његов штаб, (Bosnische Post 28. октобра 1914), па је, највероватније, реч о претходним филмским новостима. Филм Брдска артиљерија у Босни (Die Gebrigsartillerie in Bosnien) производње Велт филм (Welt-Film), Беч, дуг 130 м, приказан је у Бечу 20. новембра 1914. г.^[29] али нема података да ли је из овог похода или је снимљен раније.
Лист Вакат доноси 3. јуна 1914. године белешку: »Кинематографско снимање Босне и Херцеговине. Да се што више подигне промет странаца у Босни и Херцеговини и да се велики свијет за наше земље што више заинтересује, склопила је Земаљска влада с познатом париском кинематографском фирмом PathéFrères споразум да та фирма снима за кинематограф све љепше и занимљивије предјеле наше земље. Те ће снимке онда приказивати у кинематографима цијелог свијета, а то ће, без сумње, побудити за Босну и Херцеговину много занимања и довести к нама много путника, који би нас без тог упозорења можда мимоишли, па тај владин подухват заслужује свако признање. Са снимањем ће се започети већ на 8. о. м., а обављаће га, уз пратњу једног владиног чиновника, директор те фирме Müller с једним оператером, у властитом аутомобилу. Снимање ће се започети код Брода, а потрајаће 14 дана.«
По овом би изгледало да је влада филм наручила за пропаганду туризма, да снимање почиње одмах са границе Босне, а, према белешци, било је готово тридесет и шест дана пре почетка рата. Филм је пуштен у промет у Бечу тек 20. новембра 1915. г. под називом Босна и Херцеговина (Bosnien-Herzegovina), дуг је 1460 м и у њему се виде: »веома занимљиви снимци Сарајева, многи снимци Безистана, брдских пејсажа, народних светковина, народних ношњи, цркава, џамија, самостана итд. итд.«, а као производно предузеће означено је Милер филм (Müller-Film).^[30] Предузеће је почетком рата основао Патеов намештеник и оно се сматра Патеовим наследником. (Оно ће за време рата, поред играних филмова, снимати на руско-аустријском бојишту, посебно трик-филмове карикатуре руске војске и руског цара). На филму су и светковине, што би сведочило да је снимљен пре рата, јер би се тешко могло поверовати да их је било и да су снимане током рата у овим великим делом пограничним и разним прогонима захваћеним крајевима. Изгледа да је неком нагодбом филм прешао у Милерову својину.
У филму У српским пограничним крајевима (In den serbischen Grenzgebieten) што га је Велт филм снимио после слома Србије, крајем 1915. или почетком 1916. године, где су дате њене границе Дунавом, Савом, долином Дрине и Лима, усликан је и Вишеград и ускотрачна железничка пруга како вијуга између брегова.^[31]}Филм Јубилеј надбискупа др Штадлера снимило је неко аустријско предузеће 8. јуна 1918. године, а на програму је Ратног кина у Сарајеву 5. јула т. г.^[32] Бискуп је славио 50-годишњицу рада, на прослави је бројни клер, биоскопи из Загреба, Љубљане, Крижеваца, Сплита и др., бројно су заступљени: влада са замеником поглавара Босне и Херцеговине Максом Ђурковићем (Gyurkovics) и официрски кор.
У сарајевском Аполо кину приказивана су месна збивања и у стојећим сликама, на пример светковина Дана ружа (ваљда су се руже продавале) одржана 4. јуна 1916. г. у корист ратних потреба. Аустријски официри фотографисали су свечаности и те су слике приказане већ 10. јула т. г. под именом Дан ружа у Сарајеву (Der Rosentag in Sarajevo). На сликама су и поглавар Босне Саркотић и други истакнути управљачи Босном.^[33] Исто тако официри су фотографисали откривање споменика Францу Фердинанду крај данашњег Принципова моста, поводом трогодишњице његове погибије. Bosnische Post 1. јула 1917. о томе казује: »Захваљујући предусретљивости неких официра који су за време свечаности откривања споменика направили низ одличних снимака, Аполо кино је у могућности... да њих око 50 приказује својим гледаоцима... и то преко програма... Кино се обавезује да ће од четири представе једну трећину прихода дати Фонду за градњу Софијине куће (супруга Франца Фердинанда) и помен цркве Франца Фердинанда«. Слике су на програму 20. јула 1917. г. под називом Откривање споменика захвалности. Вођена су у кино и школска деца да слике виде.
У Сарајеву је снимао и човек који је ту живео и радио и то у кинематографији: Антон Валић. Сарајевске новине које га помињу, и хрватске (Хрватски дневник) и немачке (Bosnische Post), његово име пишу као Walits. Не зна се зато да ли је он или, његов отац дошљак из Аустрије или је од оних домаћих Људи који су своје име понемчавали. Сигурно је да му је мати Немица, Паулина Валић, јер је сестра Аустријанца Алберта Меца, власника Аполо кина, које је она и водила од његова отварања септембра 1912. г. а директор (Leiter) тога кина био је Антон Валић.^[34] А кад је Паулина Валић, са својим братом Карлом Мецом, 5. октобра 1913. г., постала закупцем Империјал кина, Антон Валић постао је директор и тога кина.^[35] После уједињења 1918. г. живео је у Загребу. Умро је око 1969. г. Потомци Алберта Меца од којих су тражени подаци о Валићу његово су име писали као Walitc.^[36] Ево тих филмова: Свечано отварање Напреткова дома у Сарајеву. У Мостару је 1902. г. основано Хрватско потпорно друштво за потребне ђаке средњих школа из Босне и Херцеговине, а у Сарајеву 1903. Хрватско друштво за намештање деце у занате и трговину. Године 1907. ова су се друштва ујединила и назвала Напредак, а седиште Друштва је у Сарајеву. Друштво је подигло свој велики дом, он је свечано отворен 28. септембра 1913. г. и то отварање је снимљено. Bosnische Post од 10. октобра 1913. о том снимању пише: »За нас Сарајлије од двоструког су интереса снимци о свечаном отварању Напреткова дома... Прво, то је први и заиста успео покушај управе Империјал кина... са властитим апаратом за снимање. Друго, филмске слике ће ући у журнал Пате Фрер и приказиваће се у свим већим биоскопима света«. Валић је управник Кина, он ће и после овога снимати, па је свакако и ово његов снимак.
Устоличење реис-ул-улеме у Сарајеву снимљено је 26. марта 1914. године.^[37] Аустријска управа, да би одвојила босанске муслимане од верске заједнице са Цариградом, ствара духовно старешинство у Босни на челу са реис-ул-улемом. Први верски поглавар је Џелалудин ефендија Чаушевић, човек просвећен и напредан. (Атентатор Мухамед Мехмедбашић том приликом жури из свог Стоца у Сарајево да на свечаности убије поглавара Босне. Стиже вест да у Сарајево долази престолонаследник, и атентат се оставља за њега).
Социјалистичка прослава 1. маја 1914. године у Сарајеву, »властити снимак Империјал кина«, на програму је тога биоскопа 16. маја 1914. г.^[38]}Валић је снимио и филм Сарајево. Убиство престолонаследника Франца Фердинанда. Bosnische Post од 4. јула 1914. године обавештава да ће се целе недеље давати у Империјал кину слике посвећене убијеном Францу Фердинанду, међу њима и оне »које је снимио Антон Валић о догађајима у Сарајеву, и то: пријем у Већници после првог атентата, прокламацију преког суда, демолирања по Сарајеву. Осим тога показаће се свечани пролаз погребне поворке кроз Трст и сахрана у Бечу.« Филм је на програму почев од 6. јула т. г.^[39] Копију филма чува Архив Југословенске кинотеке. Један филм о атентату чува Аустријски филмски архив.^[40]}За снимања Свечано отварање Напреткова дома штампа је рекла да ће ући у Патеов журнал. На копији Валићева филма о атентату која је у Југословенској кинотеци, утиснуто је име и Патеа и Гомона. Нису ли, можда, Империјал кино, или сам Валић, имали неки споразум о сарадњи са Патеом?

Наведено је тридесет и неколико филмова и филмских сторија снимљених у Босни и Херцеговини до уједињења 1918. године. Не рачунајући прва два снимања, могло би се рећи да филмски репортери долазе у Босну после анексије, која је, можда, у престоници значила и сигурност путовања у припојене области. Аустрија ствара први свој документарни филм тек 1909. г., до 1914. оснива око двадесет и пет производних филмских предузећа, већином почетком рата, и снима 300 играних и неиграних филмова. Података о њихову снимању у Босни имамо тек од 1912. године. До тога времена у тим крајевима снимао је Пате - свакако и још понеко, и то: сликовите пејзаже, градове, богомоље свих вероисповести, фолклор свих врста, народ, народне обичаје, народне ношње, занате, веровања, игре, светковине, потом свечаности царева доласка. Међутим, међу пронађеним бечким филмовима мало је Босне и Херцеговине, а више Аустрије у тим крајевима: аустријска војска, војне вежбе, маневри, ревије трупа, стратешка утврђења, стратешка железница, војсковође, врховни командант. А кад рат 1914. почиње, онда наравно опет то исто. (Такво манифестовање аустријске политике у нашим крајевима чак и филмом прелило се и у Албанију, Грчку, Бугарску. Тамо аустријска предузећа снимају: долазак немачког принца Вида (Wied) за владара Арбанаса, нову престоницу Драч, албанску војску коју увежбавају аустријски официри, грчке и бугарске владаре итд.) Аустријанци су у то доба неупоредиво више снимали градове на нашој јадранској обали и њихову уметност. А чим је нестало фронта на Дрини, нестало је и филмског снимања у Босни (колико се досад зна). Није било филмске камере чак ни да забележи откривање споменика престолонаследнику Францу Фердинанду у Сарајеву поводом трогодишњице његове погибије - док је истовремено званична аустријска политика тврдила да је Монархија због убиства надвојводе рат и почела. Као изузетак, снимљен је јубилеј надбискупа др Штадлера - али, јубилеј утицајна заговорника тријализма. Према досад приступачним изворима, аустро-угарски филмски сниматељи нису записали ниједну чисто народну манифестацију Босне!

Напомене
^{[1] Bosnische Post, 24. 8. 1906.
^{[2] Архив Босне и Херцеговине.

^{[3] Д. Косановић: »Имагинарна реконструкција једног филма«, Ослобођење, 30. 1. 1971.}

^{[4] Д. Кечкемет: Почеци филма и кинематографије у Далмацији, Сплит 1969, стр. 130.
^{[5] Исто.
^{[6] Bosnische Post, 7. 5. 1910.
^{[7] Правда, 17, Мали журнал и Штампа, 18. 3. 1911.

^{[8] Београдске новине, 19. 6. 1916.
^{[9] Bosnische Post, 7. 6. 1910.
^{[10] Исто, 18. 6. 1910.
^{[11] Исто, 3. 8. 1914.
^{[12] Д. Кечкемет: Почеци филма и кинематографије у Далмацији, Сплит 1969, стр. 130.

^{[13] National Film Archive. Catalogue. Silent Nenjs Films 1896- 1933, Лондон 1965, стр. 30.}

^{[14] Хрватска заједница, 21. 6. 1911.
^{[15] Архив Југословенске кинотеке. Писмо Бошка Боснића од 9. 6. 1963,
који је филм гледао.
^{[16] Мали журнал, 20. 11. 1912.
^{[17] М. А. Проло: Storia del cinema muto italiano, Милано 1951.
^{[18] Правда, 30. 9. и 2. 10. 1913.
^{[19] Новости, 20. 2. 1914.
^{[20] Bosnische Post, 2. 4. 1913.
^{[21] W. Fritz: Dokumentarfilme aus Österreich 1909-1914, Беч 1980.
^{[22] Д. Косановић, «Филмски журнал о сарајевском атентату, »Политика«,

26. 6. 1977

^{[23] Filmbestände Verleihkopien von Dokumentar- und Kulturfilmen sowie Vochenschauen 1900-1945, Koblenc 1971.}

^{[24] Bosnische Post, 7. 8. 1914.
^{[25] Исто, 14. 8. 1914.
^{[26] W. Fritz: Dokumentarfilme aus Österreich 1909-1914, Беч 1980.
^{[27] Bosnische Post, 28. 10. 1914.
^{[28] W. Fritz: Dokumentarfilme aus Österreich 1909-1914, Беч 1980.
^{[29] Wiener Zentral-Vorführung,19. 10. 1914.
^{[30] Исто, 1915, Филм-Листе 82.
^{[31] Исто, 1916, Филм-Листе 5.
^{[32] Хрватски дневник, 5. 7. 1918.
^{[33] Bosnische Post, 8. и 10. 6. 1916.
^{[34] Сарајевски народ и Народ, 21. 9. 1912.
^{[35] Bosnische Post, 4. 10. 1913.
^{[36] Податке дали син и унука Алберта Меца др. Мец из Сарајева.
^{[37] Д. Косановић: »Филмски журнал о сарајевском атентату«, Политика, 26. 6. 1977.
^{[38] Српска ријеч, 16. 5. 1914.
^{[39] Bosnische Post, 4. и 6. 7. 1914.
^{[40] Filmkunst, 1970, 58б.
Дневна штампа o кинематографији
При упоређивању закључака колико су које новине Србије а колико Босне и Херцеговине писале о кинематографији у прве две деценије од њене појаве у нашим крајевима, долази се до различитих спознаја. У Србији, листови популарно писани, за велики број читалаца, оставили су више података о биоскопима и њиховим представама; у листовима на вишем нивоу више је написа о кинематографији као новом феномену у економици, култури, просвети, пропаганди, филму као документу. У Босни и Херцеговини ситуација је друкчија. На писање појединих тамошњих новина о филму веома је утицала и њихова политичка обојеност. И само зато, у овом излагању, прегледности ради, новине ће се набрајати по њиховим политичким групацијама.
Још у доба Турака народ Босне и Херцеговине је верски подељен тако да су верске организације биле нека врста политичких јединица. Аустро-Угарској власти у Босни тај је систем подвојености одговарао, она га је и усавршила. По тој подели улазило се и у Сабор: православни, муслимани, католици. (Поред тога, створене су за сваку веру по три курије: посебно су бирали своје представнике велепоседници и интелектуалци, посебно градско и посебно сеоско становништво, а уз то било је и вирилних чланова, тј. оних које је власт именовала.) У први Сабор ушле су све три групе једнодушне у протесту против колонијалног положаја Босне и скученог рада саборског - али степени и правци незадовољства били су различити код појединих вера, сталежа, округа. Убрзо унутар ове три групације створиле су се посебности у погледу на два основна питања Босне и Херцеговине: на питање политичких слобода и на аграрно питање. Социјалисти нису имали представника у Сабору, али су, због своје јаке организације и ослонца на бечке и немачке социјалисте, били важан фактор политичког живота. Те групе унутар главних, и социјалисти, имали су своја јавна гласила, своје новине. И влада је имала своје, на немачком или српскохрватском језику.
Код Срба, унутар њихове Српске народне организације, три су групе, које су се називале према својим новинама: група око Народа, претежно херцеговачка, са пуно интелектуалаца, радикално национална; друга око Отаџбине Петра Кочића, аграрно-национална, у аграрном питању револуционарна, са људима већином из Босанске крајине, обе у свакој сарадњи са Аустријом непомирљиве. Трећа група је око Српске ријечи, старијих политичара, претежно из Сарајева и средње Босне, који своју националну политику желе да проведу кроз неку политику опортунитета. Кад је ова група увидела заблуду, аустријска власт ствара другу опортунистичку групу, углавном од лојалних чиновника, и финансира њен лист Истина.

Муслимани су имали три групе. У народу је најмногобројнија Муслиманска народна организација, доста опозиционарна, за аутономију је, зато сарађује са Српском народном организацијом, противник је друштвених промена, гласило јој је Мусават. Друга, више опортунистичка група, је Муслиманска самостална (народна) странка, претежно од градског становништва, конфесионални моменат није јој у првом плану, њен лист је Муслиманска слога. Обе странке се залажу за заштиту економских интереса муслимана. По аграрном питању Муслиманска народна организација разилази се с Србима и њен већи део уједињује се са Муслиманском самосталном странком у Уједињену муслиманску организацију, која ће се залагати за аутономију у склопу Аустрије. Њена гласила су: Нови вакат, Земан, Вакат. Мања група остаје при својим ранијим ставовима и оснива лист Нови мусават. Трећа, изразито национална група око Османа Ђикића, имала је свој лист Самоуправа, која се борила за политичку и економску аутономију, парламентаризам, економско-морално подизање, нарочито сиромашнијих слојева.
Хрвати су имали две главне групе: Хрватску заједницу, више националну, са либерално-демократски обојеним програмом, гласило јој је Хрватска заједница и Хрватско католичку удругу, са надбискупом Штадлером на челу, више клерикалну, сву за тријализам и припајање Босне и Херцеговине Хрватској, а гласило јој је Хрватски дневник.

Социјалисти су окупљени око Гласа слободе, одлучно југословенски оријентисане.
Главни листови Аустро-Угарске су Бошњак, који финансира влада, лист изразито антисрпски, Сарајевски лист, званични лист босанско-херцеговачке владе, Bosnische Post коју финансира окупациона власт, а уређују чиновници. Листова је било и више, говориће се о главним и уједно прегледаним.
Народ, Политичко информативни лист, Мостар, Сарајево, I/1908, 1911-1914, после сарајевског атентата забрањен - свакако је најбоље уређивани лист Босне и Херцеговине, и по политичким чланцима и по оним из науке, литературе, уметности, светске и домаће, смео и бескомпромисан у питањима ослобођења и уједињења његова народа. Лист је пропратио сваку културно-просветну манифестацију народа у Босни и Херцеговини: гостовања казалишта из Хрватске, позоришних дружина из Србије, забаве културно-просветних друштава, оснивања дилетантских друштава, Сокола, Побратимства - али о кинематографији у Народу нема никада ни речи. Као једини изузетак, лист је донео вест о отварању кина у Сарајеву.^[1]}Отаџбина, Политички информативни лист, Бања Лука, Сарајево I/1907-1908, 1911-1914, после сарајевског атентата је забрањен. Ово гласило групације око Петра Кочића није написало о филму ни речи, али је зато редовно доносило вести о гостовањима позоришта и позоришних група из Србије и Хрватске, хрватске опере; све о српским културно-просветним друштвима: Просвета, Слога, Соко, Гусле, Побратимство, о бечкој Зори, о гостовањима Чешке беседе, хрватских друштава. Лист је имао и рубрику за књижевност. А шта је Отаџбина мислила о немачким позориштима, па аналогно томе и о филмовима, шта они доносе Босни (да се и не помињу они варијетеи, оперете, разне забављачке дружине што су долазиле у нову колонију и остављале доста несреће по здравље и укус Босанаца) између осталих, казује и ова белешка: »Опет немачко позориште... већ по други пут ове године долази у Сарајево да нас упозна са тингл-танглском музиком и полунагим уметницама ...«^[2] Кочићева Отаџбина поменула је једном и кинематограф да би рад босанске владе упоредила с филмском представом. »Министров кинематограф. Од како је узео у руке управу наше земље министар Билински, наш се политички живот креће кинематографском брзином... Приредио нам је толико политичких представа да нам све пред очима трепери... Најновији програм министров доноси чаробну слику комешања у влади, које превазилази драж сваког акробатског филма... «^[3] Види се да је уредник гледао трепераве филмске представе. А кад се зна о чему су и како су писали Народ и Отаџбина, објашњиво је што нису имали ни времена, ни места, ни жеље да пишу о филму. Он је могао и да причека, друга питања нису. Знали су уредници и сарадници тих листова да се ново средство казивања може за њихов народ применити корисно кад оно буде у њиховим рукама јер одмах по ослобођењу 1918, окупљени у »Просвети«, они организују да уз предавања поучне филмске представе круже и најзабаченијим селима Босне и Херцеговине и у томе су тада у нашој земљи предњачили.
Српска ријеч, Лист за политику, просвету и привреду, III /1907- 1914, после сарајевског атентата забрањена - имала је свој подлистак, који је замењивао литерарни часопис. У њему су објављиване песме и проза домаћих писаца, преводи иностраних класика, давана обавештења о новим књигама и часописима, о гостовањима позоришта из Хрватске и Србије, о свим културним, националним, економским манифестацијама домаћих друштава. О филму је донела у годинама 1908. и 1909. по коју вест о путујућим биоскопима,^[4] у 1910. по вест о једном путујућем и једном сталном биоскопу,^[5] у 1913. вест о једном новоотвореном.^[6] Те године је објавила да ће се приказивати у Корзо кину Битка на Брегалници,^{[7 ]}почетком 1914. велики су огласи о приказивању 1400 м филма са балканских бојишта,^[8] и о играном филму из тога рата Јунакиња Црних брда?^[9] Све су то плаћени огласи, које, истоветне за све новине, дају путујући биоскопи кад дођу у неко место. Филмове из балканске војне рекламира биоскоп у листу чији ће читаоци, верује, доћи да их виде. Од априла 1914. године Српска ријеч ће све редовније доносити програме два стална сарајевска биоскопа - Империјал кина и Аполо кина, уз рекламу уобичајену и у другим новинама. Свега су два кратка написа о филму, један из 1909. године: Кинематограф у школи - у Енглеској предлажу да се филм уведе у наставу као помоћно средство »и отуда ће доћи усавршен у наше крајеве«;^{[10 ]}други, Кинематографски архив - у Академији наука у Бечу основано одељење за чување филмоване документације.^[11] Први напис је истоветан са чланком објављеним у цетињском Гласу Црногорца 26. септембра 1909. године, други напису из београдске Самоуправе од 17. фебруара 1912. Те новине је редакција Српске ријечи примала и отуда узела те вести.
Истина, Орган Српске народне странке, Сарајево I/1913-1914, престала излазити са забраном ћирилице, гласило у Сабору отворено опортунистичке групе - није о кинематографији доносила вести.
Мусават (Једнакост), Орган Муслиманске народне организације, Мостар, Сарајево, прегледана годишта I/1906-1910, непотпуна, 1911. цела, августа те године лист је престао да излази. Мусават је најпре лист опозицион према аустро-угарској управи, за аутономију је Босне и Херцеговине и за сарадњу и са српским и са хрватским политичким странкама, излази ћирилицом и латиницом. Од балканских ратова и одредбе о факултативном откупу земље помирљивији је према окупатору, јер се са Србима на аграрном питању разилази. (Људи који остају при ранијим гледиштима оснивају Нови мусават). Мусават ће за све време свога излажења лепим речима пропратити гостовања позоришта из Србије и Загреба. Супротно томе о филму неће ни проговорити, нити о биоскопима, нити о њиховим представама. Изузетак је само један оглас - да је у Мостару механичар Антон Тиберио отворио биоскоп.^[12] Свакако је то пажња према суграђанину.
Нови мусават, Орган Муслиманске народне организације, I/1911-1912. филм није помињао.
Муслиманска слога, Гласило босанско-херцеговачких муслимана, Орган Муслиманске самосталне странке, Сарајево I/1911- 1912, 1914, прегледана годишта 1911, 1914. - лист је аутономашки, беговски, противник аграрне реформе, у почетку и Мусавата, донео је неколико вести о гостовању позоришта из Загреба - о филму ни речи.
Земан, Орган Уједињене муслиманске организације, Сарајево I/1911-1914, са прекидима, прегледана годишта 1911-1912. - за сарадњу је са Аустријом, без иједне је вести о културним збивањима, о позоришту и књижевности, па тако нема речи ни о филму.
Нови вакат, Лист за политику и народно господарство, Орган Муслиманске уједињене организације, Сарајево I/1913 - у своја 53 броја, колико је изашло, лист је донео неколико огласа за новоотворени биоскоп у Сарајеву, Ројал Бајограф и вест да ће се дворана Напреткове палаче изнајмити за биоскоп.
Вакат, Лист за интересе босанско-херцеговачких муслимана, Сарајево, I/1914, излазио само те године, заступа интересе босанских феудалаца, за сарадњу је са Аустро-Угарском - није доносио вести о биоскопским програмима, дао је само неколика кратка написа о филму: о штетном деловању гледања филма на здравље, нарочито код нас, где су натписи страни, тумача нема, а деца се напрежу да схвате радњу. За децу су само поучни филмови;^[13] доноси критику што су страна позоришта и биоскопи пуни, а домаћа позоришта празна;^[14] белешку да је филм уведен као наставно средство у полицијској школи у Прагу^[15] и слично.
Самоуправа, Орган Муслиманске демократије у Босни и Херцеговини, Сарајево I/1910-12, нерeдовно, прегледана годишта непотпуна - доноси белeшке о раду културно-просветног друштва Гајрет, муслиманског Сокола, муслиманских књижница, о представама домаћих позоришта која гостују у Сарајеву, али лист кинематографију није помињао.
Хрватска заједница, Гласило Хрватске народне заједнице, Орган за политику, просвјету и народно господарство, Сарајево, I/1909-1912, прегледана годишта 1910-1911, од априла 1914. до рата орган Саборског Хрватског клуба - доноси белешке о гостовањима хрватских позоришта, о приредбама хрватских друштава Напредак, Соко и других, у другој половини 1910. и првој 1911. године штампа доста редовно доноси огласе за филмске представе на Циркуском тргу биоскопа Таутамограф; о филму више ништа.
Хрватски дневник, За интересе босанско-херцеговачких Хрвата, Сарајево, I/1906-1918, прегледана годишта до 1913. непотпуна, после тога цела - давао је места филмској реклами, филмским програмима далеко више од иједног другог домаћег листа и са листом Bosnische Post, главни је извор података за кинематографију у Босни. Некад више (1914, 1915, крај 1917, почетак 1918), некад мање (1916, почетак 1917, друго полугодиште 1918) лист доноси програме сарајевских биоскопа, оставља тако трага: о приказаним филмовима, чије су производње, о начину рекламирања: главним глумцем, изношењем садржаја појединих филмова, од 1917. г. понекад и именом редитеља. Лист је оставио документацију да су натписи на филмовима до краја рата 1918. г. били на немачком језику, а плакати штампани на немачком, а после је додавано и нешто текста на хрватском језику. Од марта па до краја 1917. године у листу се јављају захтеви да натписи на филмовима буду на хрватском језику, плакати да се штампају хрватски, или да је на истом плакату текст најпре на хрватском, а онда на немачком језику.^[16] Критикујући због немачких натписа Аполо и Империјал кино, Хрватски дневник казује: » ... Не би ли и један и други хрватском језику уступио прво мјесто, кад је Сарајево још хрватски град, а већина посјетилаца у оба кина домаћи људи...« (О питању језика које је истакао Хрватски дневник говорено је кад је била реч о плакатима и натписима). Лист је доносио и краће написе о кинематографији, на пример, о подводном снимању,^[17] о деци и порнографији у биоскопима,^[18] препоручивао је први хрватски филм Брчко у Загребу^[19]упутио похвале Ратном кину што је приказао домаћи филм Матија Губец и што му је приликом приказивања музичка пратња била искључиво хрватска музика.^[20] Једино је овај лист оставио трага о првом »домовинском« играном филму који говори о продору аустро-угарске војске у Србију 1914. године.^[21]}Освит, Гласило Хрвата из Босне и Херцеговине, Мостар 1898- 1907. године, по писању најближи Хрватском дневнику, а Мусават 26. јуна 1906. г., поводом престанка излажења листа, пише да је био полузванични гласник окружне области и градског котара, да му је у уредништву било доста чиновника и да су други из редакције прешли у Хрватски дневник. Бележећи градска збивања, лист је забележио и све доласке путујућих биоскопа у Мостар од 1900-1907. године.
Глас слободе, Орган социјал-демократске странке Босне и Херцеговине, Сарајево, I/1909-1914, 1917. (30. VI) - 1918. - доноси начелно - директивне чланке, вести из земље и иностранства с коментарима, теоретске и полемичке написе домаћих и страних вођа социјал-демократа, политичких и струковних организација, вести из синдикалног покрета, литерарне прилоге и сл. Лист за прве две-три године излажења доноси свега неколико (плаћених) огласа за путујуће и сталне биоскопе, од почетка рата редовније за Аполо и Корзо кино. Лист је 6. октобра 1914. г. престао да излази; поново почео 30. јуна 1917. г. У 1918. години доноси огласе за Ратни кино, од ослобођења 1918. у листу су програми свих сарајевских биоскопа. Кад лист налази да радници треба да виде неки филм он им га препоручи - исто као што им препоручи неке позоришне представе, корисне књиге, разне друштвене приредбе, укаже шта је кич, проговори против коцке. Препоручиће, на пример, да виде филмоване призоре »из величанствене португалске револуције«,^[22] или филм Жерминал, рађен по Золину роману. »Ми препоручујемо нашим друговима да погледају тај филм, јер је врло вриједан и нема ничег заједничког са разним рекламџијским и сензационалним сликама, а у њему ће видјети прави живот радничке класе, њене напоре у подземним рудницима и страхоте које морају поднети од експлоатације у рудницима. Роман и слика су страховита оптужба буржоаског друштва...«^[23] Новине ће у подлистку донети и приказ филма.^[24] Редакција обавештава у којим биоскопима радници добијају улазнице по сниженим ценама.^[25] Став Гласа слободе према кинематографији је исти као и свих радничких новина у Србији и у свету: за раднике добар је онај филм који ће их поучити разним знањима, изнети обесправљеност њихове класе, упутити у начине борбе за своја права - и уз то да казивање буде на уметничкој висини. (У Босни и Херцеговини излазило је још радничких новина, на пр. Звоно, Орган Социјал-демократске странке, I/1914, органи радника Хрвата Раднички лист, Радничка свеза и др. али није било могућности да се виде.)
Сарајевски лист, Службено гласило Земаљске владе Босне и Херцеговине, Сарајево, обрађен XXXII /1909-1915. цео, 1916-1918. непотпун - ретко је доносио биоскопске програме, можда и зато што је, углавном, излазио трипут недељно. Доносио је зато написе о филму уопште: белешке, краће и подуже чланке. Нису штампани у рубрици за просвету, књижевност и уметност, већ у рубрици дневних вести, или у подлистку. (Програми су у рубрици градских вести). Написи су, углавном, у годинама 1912-1915. и могу се оцењивати само у њихову времену. Ево неколико тих чланака: Најновији проналазак Едисонов: снимање слике у боји и спајање фонографа и кинематографа;^[26] Кинематограф као сведок: снимци побуне виноградара у Француској послужили на суду као сведок;^[27] Јаје на филму: примена филма у науци, приказивање филма о настанку живота у јајету, у Бечу основан институт за кинематографију,^[28] Кинематограф на предавањима као просветно средство: примена филма у настави у Јапану;^[29] Аста Нилсен: биографија по њену казивању;^[30] Творац биоскопа: Маркуз Леви и његови биоскопи у САД.^[31] Велики је чланак др Милана Марковића, његово предавање, Кинематограф: техника стварања филмске слике, пројекције, трикова, уметничка страна филма. »Филм не може надокнадити позориште, али може дати нешто онима који немају прилике да виде позориште... Наравно да им ништа добро не може пружити детективска драма... Гледалац интелектуалац треба да ову чаробну справу гледа са више разумевања ...«^[32] Чланак Храброслава Кулијера Свега помало у кинематографу говори о изумитељима филма, распрострањености биоскопа, филму као информативном средству, о капиталима уложеним у филмску индустрију, о примени филма у науци.^[33] Ређају се чланци: Кинематограф и књижевна својина,^[34] Кинематографска друштва: Пате фрер и његова пословања,^[35] Кинематографски хонорари^[36] Кинематогафска статистика: подаци из Дејли Мејла (Daily Mail) о броју биоскопа у свету, производњи, цена коштања,^[37] Кино и театар: однос позоришта и филма, » ... Критика треба да усмерава развој филма, јер филм гледају милиони...«,^[38] Љ. Ђ.: Сарајево у кино-позоришту: понашање гледалаца I, II и III реда пред комичним, трагичним и љубавним призорима,^[39] Развој кинематографске знаности: Плато, Мајбриџ, Мареј, Едисон, Лимијер (Plateau, Uhatins, Mybridge, Maray, Edison, Limière).^[40]}Бошњак, Лист за политику, поуку и забаву, недељник, Сарајево, 1891-1910, прегледана 1910, проаустријски, финансирала га босанска влада - није доносио вести о филму.
Bosnische Post, Орган за политику и народну привреду, Сарајево XI/1896-1918, лист су финансирале аустријске власти, уређивали чиновници, писао је у интересу Аустро-Угарске, пропагирао немачку културну оријентацију - по свом задатку рекламирао је аустријска позоришта, варијетее, разне забављачке дружине, циркусе, све атракције што су долазиле из Аустрије. Тако је било и са кинематографом, па је остао најбољи извор података о филму у Сарајеву до краја 1918. године (На жалост, није бележио биоскопе по унутрашњости Босне.) Bosnische Post је објавила долазак сваког путујућег биоскопа, почев од оног првог 1897. г., отварање свих сталних биоскопа у Сарајеву, њихове програме, цене улазница, ко у биоскопима изводи музичку пратњу, ко подиже зграде за биоскопе, ко су им власници. Начелне чланке о кинематографији лист није доносио.
Босанско-херцеговачка омладина све три вере, која је имала значајног утицаја на политички живот покрајине сузбијајући клерикалне утицаје, проповедајући идеје либералне, слободомислилачке, напредне, брзо је прелазила од начела споразума Срба и Хрвата до јединства, србохрватства, а одатле до интегралног југословенства - али није у Босни и Херцеговини имала свога јавног гласила. (У Загребу је напредњачки Вал, у Бечу су Зора и Рад, у Прагу Југославија - у њима се филм не помиње.)
Од шеснаест наведених листова, главних који су пре уједињења излазили у Босни и Херцеговини, мало је њих писало о кинематографији. При утврђивању да ли су неке новине писале о филму и колико могу се томе узроку запазити два разлога. Први је: политички став листа према окупаторки. Дневници за бескомпромисну борбу (Кочићева Отаџбина, Народ Ринде Радуловића, Мусават Смаил-аге Ћемаловића, Самоуправа Османа Ђикића) филм и не помињу. Новине са нешто блажом тактиком у том питању (Српска ријеч, Хрватска заједница) доносиле су ретко вести о кинематографији. Листови за тријализам у склопу Монархије (Хрватски дневник, Освит), чисто аустријски (Bosnische Post), званично гласило босанско-херцеговачке владе (Сарајевски лист) богати су вестима о кинематографији. Глас слободе написаће о неком филму само ако је у духу програма његове социјалдемократске странке. Други чинилац на који би ваљало обратити пажњу нешто је другачије природе. Група листова која је наглашавала да заступа интересе муслимана (Муслиманска слога, Нови вакат, Вакат, Земан), без обзира да ли је и колико неки био опортунистички, за неку сарадњу са Аустријом или за аутономију, мало су или нимало писали о кинематографији, вероватно и из бојазни да филм - неразумљив, по својој причи стран духу њихова народа - не утиче негативно на дубоко усађене обичаје, веру, нарави, традицију њихових читалаца. Јер, и тадашња муслиманска омладина најспорије је пристизала са високих школа. Уз све то постоји и једна недоумица: колико су биоскопи, власништво странаца, дошљака из Аустрије, и нудили огласе домаћим листовима, колико коме!
Напомене
^{[1] Народ, 21. 9. 1912.
^{[2] Отаџбина, 20. 3. 1912.
^{[3] Исто, 27. 3. 1914.
^{[4] Српска ријеч, 29. 1. и 28. 4. 1908; 24. 2. и 30. 12. 1909.
^{[5] Исто, 26. 3. и 15. 4. 1910.
^{[6] Исто, 7. 8. 1913.
^{[7] Исто, 5. 8. 1913.
^{[8] Исто, 24. 1. 1914.
^{[9] Исто, 8. 2. 1914.
^{[10] Исто, 22. 10. 1909.
^{[11] Исто, 5. 3. 1912.
^{[12] Мусават, 5. 7. 1909.
^{[13] Вакат, 15. 4. 1914.
^{[14] Исто, 9. 3. 1914.
^{[15] Исто, 23. 2. 1914.
^{[16] Хрватски дневник, 11, 12, 17, 22. 3. 1917.
^{[17] Исто, 11. 3. 1913.
^{[18] Исто, 15. 11. 1915 и 17. 11. 1916.
^{[19] Исто, 24. 8. 1917.
^{[20] Исто, 14. 5. 1918.
^{[21] Исто, 6. 2. 1915.
^{[22] Глас слободе, 22. 10. 1910.
^{[23] Исто, л. 11. 1913.
^{[24] Исто, 7. 9. 1913.
^{[25] Исто, 15. 10. 1910, 17. 9. 1913.
^{[26] Сарајевски лист, 14. 6. 1910.
^{[27] Исто, 17. 5. 1911.
^{[28] Исто, 18. 1. 1911.
^{[29] Исто, 16. 6. 1911.
^{[30] Исто, 27. 2. 1913.
^{[31] Исто, 21. 3. 1913.
^{[32] Исто, 9. и 10. 4. 1913.
^{[33] Исто, 23, 25, 26, 27. 6. 1913.
^{[34] Исто, 18. 7. 1912.
^{[35] Исто, 19. 6. 1912.
^{[36] Исто, 11. 4. 1912.
^{[37] Исто, 1. 12. 1913.
^{[38] Исто, 5. 1. 1914.
^{[39] Исто, 21. и 23. 12. 1912.
^{[40] Исто, 18. 3. 1914.

// Пројекат Растко / Филм и телевизија //

[ Промена писма
| Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}}