|
|
 |
TAČKA SUSRETAradio dramaPočetak: (Cvrkut ptica, fijuk blagog vetra. Ivan, osmogodišnjak, razmišlja.) IVAN-MISAO: Devet i trideset... Poštar opet kasni. Da li da čekam ili da idem na trafiku po baterije? Tata će me ubiti ako sazna da sam mu se zezao sa diktafonom... (Čuje se škljocanje dugmadi na diktafonu, kratko premotavanje trake i provera dokle se stiglo sa zapisima. Škljocanje. Ivan počinje da govori, mirnim i ravnim glasom.) IVAN: Dan drugi. Osmi april devedes... Ili deveti? (Škljocanje. Ivan se glasno preslišava oko datuma. Škljocanje.) IVAN: Dan drugi. Osmi april devedeset druge. Ulice su prazne, svi su na poslu. Tata i maćija se nisu još vratili. Otišli su po moju sestru, Mašu. U stvari - polusestru. Prije dva dana su otišli da je povedu sa tuluma, rođendana gdje Marija igra masne fote sa dječacima. I nisu mi ostavili pare za patike. Razvalio sam im ladicu. (Škljocanje.) IVAN-MISAO: Kod Dina se niko ne javlja. Htio sam da ga vodim na kolače. Ne smijem još izići, moji nemaju ključa, a sa komšilukom smo se posvađali kad nam je ono komšija Nedžad pijan zgazio mačka Nikolaja... (Škljocanje diktafona. Ivan govori u diktafon.) IVAN: Nadam se da nisam izbrisao neku tatinu vrpcu što radi sa facama za novine. Intervjui i tračevi - tatine novine se štampaju na najgorem papiru. U stvari, sve novine u ovom gradu su takve. Ali zato su ovdje tulumbe najbolje na svijetu. U mom gradu... (Zvuk aviona u brišućem letu. Serija reskih rafala. Potmule detonacije.) IVAN: ...Sarajevu. (Škljocanje. Kratka pauza. Potmule detonacije su sve dalje.) IVAN-MISAO: Mjesna zajednica se opet vježba, gdje Plavi, gdje Crveni. Il' se pravi nešto, k'o "Terminator"... Tata me uvijek vodi kad se snima, i uvijek sam tih kao miš da ne smetam snimatelju. Mada maćija kaže tati "Ivan ti je mentol, cio život ćemo ga na grbači vući". A neće, ženit ću se i ja na vrijeme... I Maša kaže da nisam "specijalan". (Telefon zvoni. Više puta. Zvuk podizanja slušalice.) IVAN: Alo? Alo? (Telefonski eho odjekuje.) IVAN-MISAO: Tata provjerava... IVAN: Tata? (Kratko krkljanje s druge strane. Veza se prekida. Signal.) IVAN: Tata? IVAN-MISAO: Misle da sam se uplašio vako sam. Maćeha sigurno kaže da nisam mogao ni sam sebe da naranim. A samo je mlijeko prokislo jer frižider ne radi bez struje. (Pauza. Iščekivanje.) IVAN-MISAO: Nazovi... Nazovi. (Telefon zvoni. Čuje se obaranje telefona i Ivanovo dahtanje.) IVAN-MISAO: U peršun... IVAN: Halo? Halo? GLAS-1: (Muški, grub.) Jes ti, čovječe? IVAN: Da? GLAS-1: Jesi l' ih razmjestio? Imaš još osam minuta. IVAN: Ivan ovdje... GLAS-1: Ma kakav Ivan?! (Nekome sa strane.) Dijete neko, otkud ja da znam? To je taj broj... (Mrmljanje i dogovaranje sa druge strane žice. Javlja se drugi muški glas, primetno mekši i ljubazniji.) GLAS-2: Ivane, sine... Jes tako zoveš? Ivane, jes tu? IVAN: Je-jesam... Ko je to? GLAS-2: Jel ti babo tu? IVAN: Nije, nisu tu... GLAS-2: Ja sam jaran tvog babe. Sjećaš se kad sam te vodio na fudbal? Kad je "Željo" pobijedio... IVAN: Ne, ne... Ja ne vol... GLAS-1: Ostavi balavca. Isteče nam vrijeme... GLAS-2: Šuti! Ivane, sine, jes tu? IVAN: Jesam, jesam... GLAS-2: Samo ne prekidaj... Nego, gdje vi ono sad živite? IVAN: Tu... Tu kod supermarketa. U neboderima. GLAS-2: Iza niže muzičke ili kod pijace? IVAN: Kod pijace. (Glas-2 radosno odahne. Čuje se komešanje i prepirka s druge strane veze.) GLAS-2: Ivane, bi l ti pomogo babinom jaranu? (Ivan ćuti.) GLAS-2: Ivane, jes vidio kojeg čiku u uniformi? IVAN: Kao poštar, il u šarenoj? GLAS-2: Šarenoj, šarenoj... IVAN: Jesam. GLAS-2: Gdje su sad? IVAN: Svukud. Po parku, pijaci, uz rijeku. GLAS-2: Bi l' pomogo ti nama, Ivane? IVAN: Jel se snima nešto? GLAS-2: Snima, snima. Za američku televiziju... (Neko se s druge strane nasmeje i opsuje.) GLAS-2: Oćemo li mi to snimat, Ivo, il nećemo? IVAN: Oćemo, oćemo... A kako? GLAS-2: Živ nam bio. Mi ćemo sad puštat pirotekniku na one naše čike u uniformama... IVAN: Šta ćeš puštat? GLAS-2: Pirotekniku. Vatromet, bolan. Znaš ono u američkim filmovima? IVAN: Znam. GLAS-2: E, a ti ćeš da nam kažeš gdje nam vatromet ide, jer ne vidimo preko zgrada. Toki-voki nam ne radi. Znaš šta je toki-voki? IVAN: Znam. Telefon za drotove. GLAS-2: E, pokloni ti daidža jedan, samo ako budeš dobro opisivao gdje nam vatra pada! Može? IVAN: Može. GLAS-2: Ajd, spremi se. I da znaš, sve se snima. Ne smiješ griješiti! IVAN: Neću, neću. (Tišina. Šuštanje linija. Žamor sa druge strane. Odjednom jak fijuk, a zatim snažna detonacija, ali prilično udaljeno.) GLAS-2: Ivane, sine? Ivane, gdje ode vatra? IVAN: Na parking... Onaj kod auto-puta. GLAS-2: Jes siguran? To si ti, blago meni, loše pazio... IVAN: Jeste, jeste, na parking. (Psovanje i žamor s druge strane.) GLAS-2: A glumci? Čike u uniformama? IVAN: Smiju se. Oni kod pijace. Ostali su mi daleko, pa ne vidim smiju li se ili ne. GLAS-2: Neka, nek se smiju. Znači, bliže su pijaci? IVAN: Cijela pijaca, pa sve do kina "Sloboda". Oćete l i tamo prikazivati? GLAS-2: Oćemo, oćemo... (Nekome.) Koriguj to, prebacuješ. (Ivanu.) Sine, pazi der saden ovu! (Fijuk i detonacija se ponavljaju, samo ovog puta daleko bliže. Ivan kratko vrisne.) GLAS-2: Ivane, junače? Bi li šta? Ivane? IVAN: Jeste l snimali ovo?!? GLAS-2: Šta jesmo l snimali? IVAN: Ovo! Ovo! GLAS-2: Smiri se, bolan. Ajmo lagano, pa ćeš dobiti toki-voki: gdje je planulo? IVAN: Na pijaci! A glumci... GLAS-2: Da? A glumci...? IVAN: Glumci su... letjeli, i miču se... Poneki. Ostali su krvavi... GLAS-2: Trikovi, bolan. Za publiku. Dobar si, nego da mi učiniš jednu uslugu. Vidi i prebroj der te što su letjeli, a ne miču se. IVAN: Pa zar ne vidiš dok snimaš? GLAS-2: Ja sam, bolan, redatelj. Ja komandujem. Je l možeš prebrojati ili ne? IVAN: Mogu, mogu... IVAN-MISAO: Sad će vidjeti da se ne snalazim u računu. Tri, četiri... Jes, četiri... GLAS-2: Prebroja li, junače? Usporavaš mi nešto... IVAN: Če-četiri se ne miču. Mislim... Ostali glume i dalje. Viču, u stvari... GLAS-2: A kolko je tih što viču? IVAN: Puno... Puno više... GLAS-2: (Urla.) Kolko puno? Oćeš da snimaš sa nama, a teško ti da prebrojiš, je l to? Moreš il ne moreš? Jes tu? Jel čuješ? (Ivan počinje da jeca. Pokušava da uhvati dah.) IVAN-MISAO: Otkrili su... Otkrili su da sam slab u računu... GLAS-2: (Mekše.) Ivane? IVAN: Tu... Tu sam. GLAS-2: Ivane, šalio se tvoj daidža... Znam ja da ti to možeš... Evo, gledaj, sledeću vatru ćemo za te slati. Dobar si ti meni, je l da? IVAN: Je-jesam... GLAS-2: Junak si ti. Ostani na vezi. IVAN: Hoću, ostaću... IVAN-MISAO: Reko je: junak... Nismo išli da gledamo "Želju", ali ići ćemo. Tata kad čuje da sam snimao i ja, hvaliće se u redakciji. I Marija po gimnaziji. A maćeha neće reći da sam "specijalan", nego će nas vodit kod Džafera na tulumbe. Kao prve godine kad je dovela Mariju... (Dva fijuka, jedan za drugim, a zatim vrlo jake detonacije. Stakla na prozorima zveče.) IVAN-MISAO: I ovo... I ovo je bilo u "Terminatoru"... Bole me uši... Uši... GLAS-2: Ivane? Ivane, sine, filmadžije ovdje. IVAN-MISAO: Bole me uši... IVAN: Molim... Tu sam... GLAS-2: Dobar si. Ajd, sokole, osmotri der rade li ti glumci šta, il džabalebare? (Pauza. Čuju se krici spolja, rafali i dovikivanje.) IVAN: Još ih je leglo... GLAS-2: Kobajagi mrtvi? IVAN: Kobajagi mrtvi. Da prebrojim? GLAS-2: Deder, svega ti. (Ivan mrmlja brojeve. Pa iznova.) IVAN-MISAO: Ako bude loše izbrojano reći će tati... A on će se požaliti maćiji... IVAN: Petnajs... GLAS-2: Petnajs? Jes siguran? (Pauza.) IVAN: Jesam. GLAS-2: A šta oni ostali rade? IVAN: Trče. Dolazi ih još puno... GLAS-2: Koliko puno? IVAN: Puno... Nose one što se ne miču... Je l snimate? GLAS-2: Snimamo, bez brige si... I šta još rade? IVAN: Donose topčiće. I neke cijevi na nogarama... Nešto im je krivo i žao... GLAS-2: ... I cijevi na nogarama... A kuden su ih upravili? Ivane, možeš li daidži reći, kuden su ih upravili? IVAN: (Zamuca.) Ne-ne znam... Još nisu metnuli... Da, uperili su preko škole pa iznad - preko rijeke... GLAS-2: Preko rijeke? (Nekome.) Udri! Udri, magarče! Ne oklijevaj!!! (Nekoliko fijuka granata koje lete. Približavaju se. Odjekuju detonacije, jedna jača od druge. Zveket prozora. Tutnjava. Napolju se čuju ljudi u panici. Telefon pada, za njim i dečije telo.) IVAN-MISAO: Samo da ne prekinem... Samo da ne... GLAS-2: Ivane? Ivane? U tri lijepe... Ivane, smjesta se javi! IVAN: Tu... Sam... Udrilo je ovdje... GLAS-2: Jes povrijeđen? Ivane, je l te ranilo? IVAN: Udrilo je u neboder... Dobro sam. Samo uši... Uši me malo... GLAS-2: Čuj, sine, idi sad lagano do prozora i reci daidži šta vidiš. Može l' to il da prekidam snimanje? IVAN: Može... (Čuje se bauljanje do prozora. Teško disanje.) IVAN: Daidža? GLAS-2: Čujem, sokole, čujem... IVAN: Daidža, nešto nije u redu... Nije... (Ivan počinje da plače. Žamor s druge strane slušalice. Napolju jauk.) GLAS-2: Ivane, je l ti to meni plačeš? Je l mi plačeš? Nemoj me sad iznevjerit, sveca ti! IVAN: Rasuti su... Teče im ono... Krv. I ostalo... GLAS-2: Ne plači, bolan. Nemoj me sramotit, hvalim te ovdje pred ljudima... IVAN: Hvališ? GLAS-2: A da koga ću? I nije ti ono prava krv, nego filmska, tuko jedna. Ja sam ti hirurg, pa moja ćera ide kad operiram. Ona se ne plaši ni prave krvi. Kolko ti ono bi godina? IVAN: Osam... Zar nisi redatelj? GLAS-2: (Pauza.) A mojoj ćeri nije ni deveta! Nemoj sad da se sramotimo. Je l da da nećemo? IVAN: Nećemo. (Pauza. Napolju se čuju krici, neko traži vode, jauče.) IVAN: Daidža, traže vode... GLAS-2: Vruće, pa su ožednili. Trči li kogod? IVAN: Trče... Stiže ih još... GLAS-2: Neka ih samo, nek rade svoj posao... (Nekome.) Puštaj. (Fijuk, detonacija. Zveket stakala.) GLAS-2: Ima l šta, Ivane? IVAN: Ima, obori ih sviju... Daidža? GLAS-2: Čekaj malo... (Pauza, komešanje.) Reci, sokole. IVAN: Daidža, vidili su me. GLAS-2: Ko te vidio, jado moja?! IVAN: Glumci. Mahali su mi. I ja njima. Oću li i ja biti snim... GLAS-2: Ivane, stani malo... (Smiruje se.) Ivane, reci daidži, da ti možda neki od glumaca nije vidio da držiš telefon? Jes držo slušalicu kad si bio na prozoru? IVAN: Jesam, htio sam da te čujem... GLAS-2: Ivane, čuj me, bježi odmah! Ivane, bježi iz stana! Odmah!!! IVAN: Hoću, a zaš... (Jak rafal razbija prozore Ivanovog stana. Nešto uleće kroz prozor i uz tup udar se otkotrlja. Rafali.) GLAS-2: Ivane?! (Eksplozija ručne bombe u samom stanu.) GLAS-2: Ivane, jes tu? Javi se daidži tvome... Ivane?! (Čuju se koraci teških čizama po hodniku. Razvaljuju se vrata. Hodanje po stanu.) GLAS-2: Ivane, jes tu? (Čizme gaze po razbijenom staklu. Slušalica se podiže. Zadihan i promukao muški glas se javlja: Glas-3.) GLAS-3: Smrade, jesi još tu? (Tišina. Muk.) GLAS-3: Alo, smrade, javi se ako još ima muškog u tebi! GLAS-2: Tu sam krmak, tu. I djecu ste počeli bombama tući! GLAS-3: Ne pravi se vickast, smrdane. Znaš ti dobro sve! GLAS-2: A, jesmo l vas ojadili pravo? Ako, nema više dobročinstva... A vi i djecu ubijate! GLAS-3: Noćas ću ti doći na liniju. Čelikom da ašikujemo. Da t naplatim za sviju... GLAS-2: Dođi, krmak. Živog ću te derati. GLAS-3: Doći ću, doć. Ješćeš sebe dio po dio. GLAS-2: I djecu ste počeli... (Slušalica se spušta. Čuje se kako više ljudi gazi po staklu.) GLAS-3: Vas dvojica, uzmite šatorsko i stavite dečka. GLAS-4: A što? Gotov je. GLAS-3: Oš da ponavljam? GLAS-4: Bolan, ti zamišljaš da si u marincima (Šuštanje šatorskog krila. Komešanje ljudi po prostoriji. Dahtanje. Prenose telo. Otvaranje vrata, koraci koji odlaze niz hodnik.) GLAS-3: Ti. Kad budeš izlazio postavi im zateznu na vrata. GLAS-5: Možda će doći rodbina maloga... GLAS-3: Jebe mi se. Nemoj mi se premišljati... (Umorni koraci odlaze napolje.) GLAS-5: A dan tek što je počeo... GLAS-4: Ja, vala... KrajBeograd, maja 1992. Zoran StefanovićDramski pisac, filmski i TV scenarista. Urednik i producent. Rođen 1969. u Loznici. Diplomirao dramaturgiju i scenario na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti 1994. Za svoje filmove, pripovetke, drame i stripove dobio desetak nagrada, od kojih su neke na nacionalnom rangu. Radovi prevođeni na makedonski, engleski, rumunski, slovenački i francuski jezik. Osnivač poduhvata "Projekat Rastko - Biblioteka srpske kulture na Interentu", 1997. godine. Više podataka: http://SOLAIR.EUnet.yu/~orfej e-mail: orfej@eunet.yu // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |