NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoDrama i pozoriste
TIA Janus

Жарко Миленић

Линија раздвајања

(1998)

 

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)


ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ:
Београд,
2. јун 2001.

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић


Лица

БРАНИСЛАВ, новинар

ИВАН, новинар

ЈУСУФ

АЛИСА, потпарол

(Асфалтирани пут, знатно оштећен. Иза пута је ливада с високо нараслим коровом. Испред ње је црвена трака и на њој прикачен натпис: MINES! На табли пише ЗАБРАНА ЗАУСТАВЉАЊА – NO STOPPING ON BYPASS ROAD.

Јусуф и Иван гледају у таблу.)

ЈУСУФ: Чоече, ту ти лијепо пише да се не смијемо заустављат', а ми стајимо бар десет минута. Јебали смо мачку матер!

ИВАН: Који им је враг да касне? Они су бар познати по точности!

ЈУСУФ: Нисмо се требали овако договорит'. Требали су они доћ' код мене...

ИВАН: Па да ја сам долазим тамо! Могли су доћ' код мене па тебе успут покупит'.

ЈУСУФ: Па може и тако. Могло се то лијепо извест' да не долазимо овамо. Сами су забранили заустављање, а нама наредили да ту чекамо. Јебеш ми све ако ту има логике!

ИВАН: Немој ми само логику спомињат'. Им'о сам је ко предмет у гимназији цијело једно полугодиште. Једва двицу извук'о!... А сад да се мене пита увео би' је у сва четир' разреда и то цијелу годину. У све средње школе. И у основне. Од првог разреда!

ЈУСУФ: Мислиш да је тако било онда овог прљавог рата не би ни било?

ИВАН: А који је рат чист?... Не, мислим да не би.

ЈУСУФ: Сумњам. Зар си заборавио на ињекције? Чувајмо братство и јединство к'о зјеницу ока свога. И очувасмо к'о велики!

ИВАН: Не сери опет повјесне кваке! Четир' године си носио главу у торби па изнио. Немој сад да останеш без ње! Гледај мало напријед, а не стално у ретровизор!

ЈУСУФ: Има и то везе.

ИВАН: Кажеш могли су нас покупит' и – no problem? Могли су нам простријет' и црвени тепих!

(Јусуф се насмија.)

ИВАН: Заборављаш да су они чобани, а ми стока. А зна се како Американци тјерају стоку преко прерије. У крду, усмјеравајући је бичем, наравно. Њима је циљ да се избјегне стампедо!

ЈУСУФ: Жигосали су они нас за сва времена!

(Иван одмјерава десном ногом.)

ИВАН: Ту негдје би требала бит' линија раздвајања. Ту је био амерички контролни пункт.

ЈУСУФ: Не примјети се. Ни трага. Ко да га никад није ни било. Са обадвије стране је стај'о натпис "Улазите у зону раздвајања". Ту су нам прегледали документе.

ИВАН: Ако више није ту то не значи да та линија није обиљежена. Да је нема. Бар на карти...

ЈУСУФ: Укинуше границе ко у европској заједници. Поста и Босна земља без граница!

ИВАН: Још само да прођу игре без граница и све ће бити о кеј.

(Пауза.

Чује се звук возила које се приближава.)

ИВАН: (Загледан у десно.) Иде!

ЈУСУФ: Фала богу!

ИВАН: Откад ти то вјерујеш у Бога, да не кажем Алаха?

ЈУСУФ: Немој зајебават'!

ИВАН: Немој ми само рећ' да си и прије рата нон стоп висио у џамији. Да си хоџине касете пушт'о прије спавања!

ЈУСУФ: Знаш ли која је разлика између великих и малих Хрвата? ... Мале Хрвате су родитељи донијели на крштење. Велики сами дошли! (Смијех.)

(Иван Јусуфа смркнуто погледа.)

ИВАН: Коначно и њих дочекасмо. Нису се баш доказали у точности.

ЈУСУФ: Ћути, нек су само стигли. Само да се макнемо од ове шугаве линије!

(Звук мотора се више не чује.)

ЈУСУФ: Шта то би?

ИВАН: Стадоше.

ЈУСУФ: Зашто су тамо стали кад смо ми овде?

ИВАН: Иди па их питај. Ако знаш енглески.

ЈУСУФ: Логично. Стали су тамо јер се овде не смије заустављат'. Тако су сами прописали. Они се држе правила ко пијан плота!

ИВАН: Наравно. Нису дивљаци ко ми.

(Пауза.)

ЈУСУФ: Иду. Двоје. Реко би' – мушко и женско.

ИВАН: Имаш соко околово!

(Долазе Бранислав и Алиса.)

БРАНИСЛАВ (Алиси): Ови твоји изјебаше пут тенковима!... Ма брига мене за пут. Њиме ионако немам намјеру да идем... Ове рупе би ми изјебале "yugo"! Мислио сам да овуда само џип може да прође, а сад видим да се и он поквари. Нико није савршен па нисте ни ви!

АЛИСА: Sorry.

БРАНИСЛАВ: Немој сад да ми се извињаваш. Нисте се извињавали ни кад се стара Југославија распала!

АЛИСА: No ми for то крив.

БРАНИСЛАВ: Биће онда да је мој ћаћа крив!

ЈУСУФ (Ивану): Пази, молим те, па ова нешто зна и нашки!

ИВАН: Није то наш језик већ српски, бре!

ЈУСУФ: Дошла у Босну, а није научила босански!

ИВАН: Ови странци кад желе научити хрватски језик још увијек рабе старе југославенске уџбенике из којих уче такозвани српскохрватски којим никад нитко није говорио. И врапцима је јасно да је ријеч о лепом, бре, српском језику! А не зна да је средњоеуропски хрватски старији од балканског српског!

(Иван и Јусуф изненађено посматрају Бранислава. Препознали су га. Он их погледа такође изненађено и брзо скрене поглед.

Алиса излази. Насмијеши се Ивану и Јусуфу.)

АЛИСА: Hello, boys!... Како дивна day! Are you уморан, boys?

(Иван и Јусуф се смјешкају.)

АЛИСА: Ја, Alice.

ЈУСУФ: Добро дошли у земљу чуда, Алиса!

ИВАН: На коју земљу мислиш? Федерацију, Херцег-Босну или Републику Српску?

ЈУСУФ: На све три, географе! (Алиси) My name is Joseph... 'Оћу рећ' Јусуф.

АЛИСА: Ја драго that види you. (Ивану) What's your name?

ИВАН: Бог, господична. Ја сам Иван.

БРАНИСЛАВ (Алиси): Знаш то му је скраћено од "Помоз бог"!

АЛИЦЕ: What?

БРАНИСЛАВ: Ништа, хани. Ја то онако. У пролазу.

ЈУСУФ: Sorry, darling. My friend doesn't speak English.

ИВАН: То знам и ја рећ'... А ти, тобоже, нешто знаш!

ЈУСУФ: Како не би' знао кад сам учио у школи. Ко је теби крив што си учио њемачки!

ИВАН: Јебо вас енглески! И њемачки је свјетски језик!

ЈУСУФ: Можда она зна њемачки. Питај је.

ИВАН: Sprehen zie Deutsch?

АЛИЦЕ: Ja.

ЈУСУФ: Шта сам ти рек'о. 'Ајд сад причај и удварај!

ИВАН: Па не знам баш толико...

АЛИСА: No problem. Ја говори ваш језик. Све разуме.

ЈУСУФ: Који говорите? Босански, хрватски или српски?

АЛИСА: Све три.

ЈУСУФ: (Ивану) Ова је полиглота ко и ти!

ИВАН: Ја српски не знам нити ме занима. А на течај босанског још нисам пошао.

(Пауза.)

БРАНИСЛАВ (Алиси): Мени није јасно зашто сам ја долазио овамо. За чије бабе здравље? Немој ми рећи да ниси знала пут. Сто пута си овуда прошла. Водич ти није био потребан. А могла си да нађеш и бољег возача!

АЛИСА: Треба ти упозна колеге from Federation!

БРАНИСЛАВ: Мислиш на ова два странца?

АЛИСА: Они no strangers.

БРАНИСЛАВ: Наравно да су странци. Причали су ту по сата, а ни реч их нисам разумео!

АЛИСА: Они Bosnians like ти.

БРАНИСЛАВ: Ако су Босанци онда говоре босански. Ја босански не знам. То није светски језик и не пада ми на памет да га учим. Ја сам Србин и говорим само српски.

АЛИСА: Али ја их све разуме.

БРАНИСЛАВ: Није свако полиглота као ти.

АЛИСА: О. К. Ако их не разуме И преводи for ти.

БРАНИСЛАВ: Па сад... Није баш да ћу ти бити захвалан због тога.

АЛИСА (представља Бранислава Ивану и Јусуфу): Boys, ово колега Банислав.

БРАНИСЛАВ: Нема потребе да их упознајем. Знамо се ми и предобро. То и јесте оно најгоре... Сад кад смо дошли, видели и победили можемо да кренемо назад, зар не, госпојице?

АЛИЦЕ: Do you мисли that me will come back to Брчко?

ИВАН (Јусуфу): Што каже? Што смјерају? Хоћемо ли коначно кренути на ту вражју скупштину?

ЈУСУФ: Безбели да 'оћемо. О томе обоје егленишу.

БРАНИСЛАВ (Алиси): Реци им да се џип покварио. Ја ту нисам крив. Возио сам прописно. Џип је већ био покварен. Црк'о би да га је било ко возио... Преведи им са српског на босански и на хрватски.

АЛИСА (Ивану и Јусуфу): Џип има квар.

ЈУСУФ: Јебему!

ИВАН: Толико сам чекали један, сад треба чекати и други! Данас само неки проблеми!

БРАНИСЛАВ: Проблем и то вел'ки! Ал' доћ'е други. Имају они возила. Нису то Балканци већ Американци. Да не кажем – Америкењци!

АЛИСА: Ти, lier! Ти разуме они говоре!

БРАНИСЛАВ: Разумем покоју реч. Ако им се омакне неки архаизам.

АЛИСА: You are lier! Ти треба преводи мени они говоре, not me to ти!

БРАНИСЛАВ: Ја нисам преводилац. Ако не знаш шта они причају требала си да поведеш преводиоца.

АЛИСА: What ти рекао about me, Americans?

БРАНИСЛАВ: Да сте диван народ. Да сте бољи од Шваба.

АЛИСА: What mean "америкенци"?

БРАНИСЛАВ: А то?... Па то просто значи... То је тепање. Значи Американчићи...

ЈУСУФ: Госпојице, он је вас Американце назвао магарцима!

ИВАН: Точно.

АЛИСА (Браниславу): Is that истина?

БРАНИСЛАВ: Наравно да није. Рекао сам ти да их знам добро. И превише добро. Човјек просто не зна ко више лаже. Муслимани ил' 'Рвати! Да си само читала њихове новине. Све лаж до лажи! О мени су написали да сам погинуо. Да су ме убили моји јер сам одбио да кољем!

ИВАН: Господична, ријеч "кењац" на српском језику значи магарац.

БРАНИСЛАВ: (Ивану) А како се каже на твом језику, говно?

АЛИСА: Ми магаци? Зато јер зели помирити вас!

БРАНИСЛАВ: (Ивану) Тужибабо!... (Алиси) Код нас је магарац добра животиња. Вриједна. Света, слободно може да се каже... Позната је ствар да је Христос јашући на магарцу ушао у Јерусалим.... Магарац је босанска маскота. Вук је био маскота зимских, а магарац ће да буде маскота љетних олимпијских игара!... Можда си чула ону причу о магарцу који је дош'о у Босну?

АЛИСА: I don't know.

БРАНИСЛАВ: Чим је дош'о одма' га поставили у фотељу за директора!

АЛИСА: (Смијех.) And now доста. Прузи један други рука.

БРАНИСЛАВ: Ја?

ЈУСУФ: Ми?

ИВАН: Коме?

АЛИСА: Једни други.

(Иван и Јусуф се рукују.)

АЛИСА: That's good. Very good. (Браниславу) And now – ти!

БРАНИСЛАВ: Шта ја?

АЛИСА: Приди and руку њима!

БРАНИСЛАВ: Чуј, Алисице. Да бих им пришао ја морам да уђем у Федерацију. А то не долази у обзир. Прије би' црк'о! Ту испред мојих ногу је линија раздвајања. Не пада ми на памет да је прекорачим. Тамо моја нога крочит' неће! У то буди сигурна!

АЛИСА: (Ивану и Јусуфу) Онда ви два, gentlemen, први руку њему дај.

ЈУСУФ: Чега ба?

ИВАН: Ми њему?

БРАНИСЛАВ (Алиси): Имајте милости према њима. Зар није било доста што сте их натјерали да једни другима пруже руку? Послије су их прали у сто вода па опет тврде да им смрде! Они сами тврде да сам шугав! Читао сам то у њиховим новинама!

АЛИСА (Ивану и Јусуфу): Ви први приди и прузи рука.

ИВАН: Кад неће он до нас нећемо ни ми у Републику Српску.

БРАНИСЛАВ: На жалост они су већ били. И што је још горе узурпирају нашу територију! Прво су ти хахари прекорачили линију раздвајања. Онда су упали у предграђа. Сад има слине цуре и на сам град!

ЈУСУФ: Ми не узурпирамо већ се враћамо на своје!

БРАНИСЛАВ: А који се Србин вратио у Федерацију? Ниједан!

ИВАН: Пази да није.

ЈУСУФ: Вратило их се ихахај!

БРАНИСЛАВ: Искрено да кажем нипошто не бих био у кожи тих јадних Срба!

АЛИСА: Don't be silly! Прузи рука кад казе!

БРАНИСЛАВ: Да ли је то наређење?

АЛИСА: То за ваше добро!

ИВАН: Није ми јасно што ту може бити добро?

ЈУСУФ: Вала баш!

(Пауза.)

АЛИСА: Руке!

БРАНИСЛАВ: Знаш ли ти, Алисице, шта је рекао твој и мој земљак Никола Тесла кога 'Рвати онако безобразно својатају?

АЛИСА: What Тесла рекао?

БРАНИСЛАВ: Да се не треба руковати.

АЛИСА: Why?

БРАНИСЛАВ: Зато јер на тај начин од другог преузимаш електромагнетне таласе. Зато се ни он ни са ким није руковао. Он је генијални српски научник и морамо да га слушамо. Зар да пређу на мене тамо неки зелени таласи?

АЛИСА: Bullshit. They are not Martians. Они Боснианс!... Руке!

(Бранислав, Иван и Јусуф прилазе средини сцене. Бранислав пружа руку прво Ивану па Јусуфу. Рукују се.

Кратка пауза.)

АЛИСА: Сада боље? Да си одмах тако not be рат!

(Њих тројица се врате на мјеста гдје су раније стајали.

Кратка пауза.)

БРАНИСЛАВ: Ето зашто ме позваше и одведоше. Нашли би ме и да сам се у мишју рупу завук'о... Зна та мрака све о мени. И који број гаћа носим. Из сателита виде читам ли ћирилицу ил', не дај боже, латиницу... Сад овако можеш чекат' док нас неко не покупи. Кол'ко је овде густ саобраћај можеш, Браниславе, чекат' док ти оба ока не побијеле! Чекај до судњег дана!

(Пауза.)

БРАНИСЛАВ: На скупштину нећу стић'... Велика штета! Тамо не треба ић' без вила. Биће празне сламе кол'ко оћеш!... На прошлу Муслимани дођоше пред крај. Кад смо пуштали химну 'Рвати нису хтјели устат'!

ИВАН: Није "Боже, правде" никаква химна. Устао бих да је интонирана призната химна. Па звала се она и "Хеј, Неојугославени"!

БРАНИСЛАВ (Алиси): Они су у Републици Српској и морају да слушају нашу химну! Не, лепу нашу јер нисмо у 'Рватској. Ако неће нек се носе у лепу материну!

(Пауза.)

БРАНИСЛАВ (Алиси): Ви 'оћете да ми опет будемо пријатељи.

АЛИСА: Of course.

БРАНИСЛАВ: Ништа се силом не постиже. После свега ви би хтели да се опет милкимо!... То неће ићи ни милом. Нема од те љубави ништа. Они су ми побили пола фамилије. И да ми опет они буду пријатељи? Има мира само међу Србима!

ИВАН: Ово исто је говорио и прије педесет година.

ЈУСУФ: Кад су се Јапанци могли послије Хирошиме опет слизат' с Американцима, кад су се Нијемци могли послије Дрездена грлит' са туђим савезницима, моћ'емо и ми!

ИВАН: Мораћемо. Бар још пола стољећа. Уз малу помоћ пастира!

ЈУСУФ: Ако прије не оду.

ИВАН: Неће ови отићи ни за сто година. Дошли су из Њемачке гдје су били пет десетљећа и сад немају камо.

ЈУСУФ: Остаће овдје из стратешких разлога. Све док не изграде базу на Мјесецу!

БРАНИСЛАВ: Нисмо ни ми с Марса пали! Нисмо ми полтронска нација. Није Србин 'Рват да трпи туђи јарам!

ИВАН: Ево тко се јавио. Великосрбин. Отац му Црногорац, а мати Хрватица!

БРАНИСЛАВ: Моја мати је католкиња из Босне!

ИВАН: Није важно одакле је. Битно да је Хрватица. Било би добро да нас Кинези окупирају.

БРАНИСЛАВ: То би припуз волио! Да их Кинези јашу ко некад Аустроугари!

ИВАН: Њих смо скинули с врата!

БРАНИСЛАВ: Још би их јахали да их нисмо скинули ми! К'о и фашисте!

ИВАН: Скинули смо и вас.

БРАНИСЛАВ: Са нама им је и било најбоље. Још ће они плакат' за Србима!

(Кратка пауза.)

ИВАН: Код Кинеза се гледа што си по мајци. Њега би прогласили Хрватом!... Ма и без њих ми није јасно како син Црногорца и Хрватице може бити Србин!

БРАНИСЛАВ: Ево, јавио се Небојша, ној од Хрвата!

ЈУСУФ: Није њему име Небојша већ Иван.

БРАНИСЛАВ: Пи! Промијенио име! Добро да није посто – Хрвоје Хорват! Ја би' прије црк'о но што би' то дозволио! Ионако су ми све узели. Још нека ми узму име па могу мирно да се обесим!...

ИВАН: То ми је име била дала бака Рускиња.

БРАНИСЛАВ: Баба Рускиња, мајка Српкиња. А он велики Хрват као Анте Старчевић! Кад је држао говор знао је да се обраћа залуђенима – Браћо које је родила хрватска мајка!... А мати му Српкиња. Како га није стид!

ИВАН: Мој је отац чисти Хрват!

БРАНИСЛАВ (Алиси): А ја чуо да му је стари био Чех. Да удари контру жени Српкињи изјашњав'о се ко 'Рват!

ИВАН: То није истина!

БРАНИСЛАВ: А мали Мујо? Да није сад 'Рват муслиманске вјероисповјести? Мало цвиеће кроатско?

ЈУСУФ: Није мени име Мујо већ Јусуф!

БРАНИСЛАВ: А деда му се звао Јосиф а не Јосип!

ЈУСУФ: Остави ти мог рахметли ђеду на миру!

(Кратка пауза.)

БРАНИСЛАВ (Алиси): Еј, лутко, да ми мало попричамо о лепшим стварима?

АЛИЦЕ: Шта има, doc?

ИВАН: Види Црногорца! Не само што се издаје за Србенду већ и пртља на лепом, бре, српском језику!

БРАНИСЛАВ: А он који се увијек изјашњав'о ко Југословен сад одједном поста 'Рватина!

АЛИЦЕ: Be quiet, boys. Be quiet!

ИВАН: Што каже?

ЈУСУФ: Наш'о си мене питат. Ја сам ти увијек кубурио с енглеским... Па ваљда неће да се свађамо.

БРАНИСЛАВ: Како се не би свађали! После свега што су ми урадили! Сваки дан су бомбардовали град!

ИВАН: Па није баш сваки.

ЈУСУФ: Ала га прећера!

ИВАН: А он нас тобоже није. Колико је само пута први сервирао!

ЈУСУФ: Јашта!

ИВАН: И још остао у граду.

ЈУСУФ: У оним зградама.

ИВАН: У солитерчинама!

ЈУСУФ: А ми се разбацали по уџерицама!

ИВАН: И по цијелом свијету.

БРАНИСЛАВ: Као да ми нисмо. Прошли смо горе нег Израелци.

ИВАН: Још испаде да су одабрани народ!

ЈУСУФ: Свашта!

БРАНИСЛАВ: Ниједан народ данас на кугли земаљској није толико омрзнут као Срби!

ЈУСУФ: Ја би' волио и да ме мрзе ко Хитлера само да сам у својој кући.

ИВАН: Нећемо ми још дуго чекати.

БРАНИСЛАВ: Могу они чекати колико хоће, али шта вреди кад неће дочекати. Брчко је српско јуче, српско данас и српско сутра!

ЈУСУФ: Мало сутра!

АЛИЦЕ: No comment!

БРАНИСЛАВ: Није ми јасно зашто су толико запели за Брчко ко да је Елдорадо.

ИВАН: Брчко је лука...

ЈУСУФ: Једина у нашој Босни и Херцеговини.

ИВАН: Брчко је излаз...

ЈУСУФ: У Хрватску...

ИВАН: Односно Еуропу.

БРАНИСЛАВ: Нама је Брчко много важније. Овдје пролази коридор. То је наша пупчана врпца. Пресјече ли се готови смо! Пресјече ли се раздвајамо ионако малу Републику Српску на два дијела!

ЈУСУФ: Зна ли он да је у граду Брчком 1991. године нас Бошњака било шездесет и пет посто?

БРАНИСЛАВ: Битно је колико их сада има. Односно да их нема.

ИВАН (Алиси): Али зато сте ви, miss, овдје како би се извршио поврат стања у граду из тисућу деветсто деведесет прве године.

ЈУСУФ (Алиси): Tell him – sure.

АЛИСА: Sure.

ЈУСУФ: Play it again, Uncle Sam!

АЛИСА: Sure.

БРАНИСЛАВ: Какви су сад то трикови, Алиса? Ниси ти у Брчком од јуче. Видела си ситуацију. Видела си какви смо ми Срби...

ЈУСУФ: Видјела си, а боље да ниси!

ИВАН: А што си и могла видјети!

БРАНИСЛАВ: Видела си какав смо ми народ. Све би ти дали...

ИВАН: Лако је дати оно што се од других отело.

ЈУСУФ: Опљачкали, пресјело им дабогда!

БРАНИСЛАВ: Видјела си наше чојство и јунаштво...

ЈУСУФ: Јебем ти такво чојство!

ИВАН: То су јунаци који славе своје поразе!

БРАНИСЛАВ: Видела си нашу демократију...

ЈУСУФ: Који се то Бошњак, ако је и преживио српски погром у Брчком, запослио?!

ИВАН: О Хрвату да и не говоримо!

БРАНИСЛАВ: Само ви нама дајте пара па ћете видети како се ради!

ЈУСУФ: Дај лову и лако ћемо!

ИВАН: Money, money, money!...

АЛИСА:... Must be funny!

БРАНИСЛАВ: Лако је њима. Помажу им црни Арапи...

ЈУСУФ: Помагаће и њих. Обновићемо цијели град. Али само кад се ми вратимо у своје куће!

ИВАН: И ми, дакако.

ЈУСУФ: А до тада – шипак!

ИВАН: Нека гледају одакле је ведро.

БРАНИСЛАВ: Лако је њима кад им сви помажу. Нама браћа Срби не могу. И њима самима треба да се помогне! Па опет одвоје од уста. Колико су само наших избеглица примили! Из Српске и из Хрватске! То би они хтели – Хрватска Хрватом! Фундаменталистичка Босна!

ИВАН: То би они и хтјели – Велику Србију!

ЈУСУФ: Србима Велика Србија, Хрватима Велика Хрватска, а нама – Велика карина!

БРАНИСЛАВ: Цео свет је признао такозвану Босну и Херцеговину која постоји само на папиру. Не може да опстане ни такозвана Федерација, а како да опстане цела Босна и Херцеговина... Ни не мора. Ко каже да мора! Разиђимо се, брате. Чист рачун, дуга љубав!

(Пауза.)

ЈУСУФ (загледан у десно): Шест година те гледам. Сваког дана те гледам. Гледам те док се будим. Чим отворим очи, угледам те. Трљам очи. Још увијек си тамо. Ми гледамо се нијемо... Постасмо руине и ти и ја... Али ја те једнако волим као и прије. И више него прије... Ти си тамо гдје си и био... Али ја сам још увијек ту... Гледам те ујутро, гледам у подне, гледам увече. Гледам, гледам, гледам те...

БРАНИСЛАВ: Коме он то говори?

ИВАН: Зна се коме. Граду.

ЈУСУФ: ...И ноћу бих да те гледам. Да могу. Ноћу те гледам иза спуштених трепавица. Ноћу те сањам...

БРАНИСЛАВ: А ја мислио говори неком педеру!

ЈУСУФ: Тако си ми близу, а тако далеко...

ИВАН: А тек мени!

ЈУСУФ: Најљепши граде на свијету. Мој граде свјетлости!

ИВАН: И мој је као и твој!

БРАНИСЛАВ: Знам ја да они гледају у моје Брчко као у Париз... А Хрвати су нас гледали са брда Врановаче. Оданде се Брчко види као на длану. Гледали нас и поздрављали. Уз свесрдну помоћ из Хрватске. Салве као за славље. Врло бучно и експлозивно! Ватрометно!

ЈУСУФ: У Брчком сам рођен...

ИВАН: И ја...

ЈУСУФ: Имао брчанско дјетињство...

ИВАН: То се не заборавља.

ЈУСУФ: Ех, дјечачке успомене глупе!...

ИВАН: Успомена на те не оцвала...

ЈУСУФ: Школовао се...

ИВАН: Брзо мину наше ђаковање,
лаган лептир са крилима златним,
ипак тебе у срцу сачувах
кроз све буре у данима ратним.

БРАНИСЛАВ: Еј, ово није поштено! Својатају српске великане. Андрића и Десницу, па сад и Ћопића!

ИВАН: Ћопићев отац није био Србин већ Чех.

ЈУСУФ: По оцу се гледа шта си!

БРАНИСЛАВ: Још ће да буде да му је мајка Хрватица! Испаде и он хрватски пишчић. Књижевност им никаква па краду од нас! Хрвати украдоше Андрића, а Муслимани Мешу. Туђе нећемо своје не дамо!

ЈУСУФ: Како може Меша, па још Селимовић, бити српски то ми никако није јасно.

БРАНИСЛАВ: Сам се изјаснио као Србин.

ЈУСУФ: Човјек се нашалио. Сјетио се оне изреке – Оданде сам одакле ми жена!

БРАНИСЛАВ: Кад краду једни од других, како не би крали и од нас. Ено, Хрвати Диздара присвојише!

ИВАН: Молим лијепо, Мак Диздар је сам изјавио да припада хрватској књижевности.

ЈУСУФ: Е јест наш'о цркву ђе ће се Богу молит'!

БРАНИСЛАВ: Умјесто да се сви поносе њиме они се свађају чији је. Нека буде свачији.

ЈУСУФ: Мехмедалија Диздар није мислио на Хрватску кад је писао "Запис о земљи"...

Питао једном тако једнога врли питац неки:
А кто је та шта је та да простиш
Гдје ли је та
Одакле је
Куда је
Та
Босна
Ректи
А запитани одговор њему хитан тад даде:
Босна да простиш једна земља имаде
И посна И боса да простиш
И хладна и гладна
И к тому још
Да простиш
Пркосна
Од
Сна

(Кратка пауза.)

ИВАН: Није важно о чему се пише већ како се пише. Ни један бошњачки пјесник не би рабио синтагму "к тому"!

ЈУСУФ: А "хитно" није хрватска ријеч. Ви кажете "журно". Видио сам и наљепнице у хрватским поштама!

БРАНИСЛАВ: А да је ријеч о осредњем пјеснику својатања сигурно не би било!

(Кратка пауза.)

ЈУСУФ: Ајмо се вратит' нашем граду. Ђе смо оно стали?

ИВАН: Код школовања.

ЈУСУФ: Ја. Идемо даље... У Брчком сам упозн'о...

ИВАН: Фату?

ЈУСУФ: Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.

ИВАН: Тко пјева зло не мисли.

ЈУСУФ: Ма није јој име Фата. Није јој било тако име...

ИВАН: Него како?

ЈУСУФ (послије кратког устезања): Сњежа.

БРАНИСЛАВ: По босански – Кијамет Ханума!

ИВАН: Кажеш "није било"? Зар је умрла?

ЈУСУФ: Ма јок. Ено је у Данској.

ИВАН: Сњежној краљици тамо и јесте мјесто.

ЈУСУФ: Не сери! Жени је мјесто уз мужа!... Још су и дјеца са њом!... Кад ме назове увијек причамо једно те исто... Ка'ћеш се вратит'?

БРАНИСЛАВ: Кад на врби роди грожђе. Није луда да се врати у Федерацију! Није она прогнана из Раја већ из Пакла!

ИВАН: А шта она каже на то?

ЈУСУФ: Каже – није још вријеме.

ИВАН: Да није нашла свог Андерсена? Свог принца на бијелом коњу?

БРАНИСЛАВ: Сто посто се рита са бијелим пастувом! Њој је тамо живот бајка!

ЈУСУФ: Ког ће ђавола тамо? Што се не врати кући?!

БРАНИСЛАВ: Пишем ти писмо, јер заједно нисмо. Како твоја без мога?

ИВАН: А када ће бити вријеме?

ЈУСУФ: Каже – још се не могу вратит'. Ћути, док могу бит' овде бићу. Ко би ти слао помоћ. Од биједне новинарске плате не можеш тамо ни сам живит'!

БРАНИСЛАВ: А шта би за моју плату рекла. Ја тих сто марака видим само кад су избори! Једва чекам да буду опет. Избори су најбољи доказ демократије!

ИВАН: И овај прича бајке.

БРАНИСЛАВ: Питам се за чије бабе здравље уопште и радим! Питам и скитам!

ИВАН (Јусуфу): Добро ти и каже. Докле може нека остане. Ти можеш и без њене помоћи преживјети, али ти жена може уштедјети новаца.

ЈУСУФ: Ма каква уштеда, какви бакрачи! Она тамо не ради. Добија само социјалу.

БРАНИСЛАВ: Брига икога што сам ја социјални случај! Кога брига за то што паре намијењене такозваној цјеловитој Босни и Херцеговини стигну у Федерацију и тамо и заврше у муслиманско-хрватским џеповима!

ИВАН: Чуо сам како Данска, за разлику од Њемачке, пружа шансу избјеглицама да остану тамо за стално. Најбоље би ти било да и ти тамо одеш кад она добије папире.

ЈУСУФ: Нисам луд. Јебеш Босанца коме је хладни сјевер утјеха!

ИВАН: Па мислио сам – као Сњежанин човјек...

БРАНИСЛАВ: Још би мого Мујо тамо снимит' пародију на јетија!

ЈУСУФ: Мени би се тамо стисло срце за Босном. Нису паре најважнија ствар у животу!

БРАНИСЛАВ: Како је дошло вријеме боље имат' пара но немат'!

ЈУСУФ: Дабогда им'о па немо!

ИВАН (Јусуфу): Знаш ли како паметни Босанци зову глупе Босанце?

ЈУСУФ: Ако шта више мрзим од вицева о глупим Босанцима онда су то глупи Босанци који причају такве глупе вицеве!

ИВАН: Паметни Босанци зову глупе Босанце телефоном из Берлина!

ЈУСУФ: Изем ти виц!

ИВАН: Озбиљно, мени није јасно зашто си ти ост'о у Босни. Зашто ниси основао неку пуковнију. У Минхену, примјерице. Написао на застави – Минхен никада неће пасти!

ЈУСУФ: Мене би било срамота оставити свој народ онда кад му је најтеже. Још би ме већа срамота била да се вратим као кукавица. Не би ме било срамота кад би мој син на питање свог најбољег друга, сина шехида, пито – Кол'ко је твој бабо убио четника. Не би ми сметало кад би мој мали одговорио – ни једног... Мени би сметало кад би мој син заћут'о да га другар пита – Ђе је твој бабо био кад је грмило?

БРАНИСЛАВ: Како је дошло вријеме боље бит' богата кукавица већ сиромашни херој.

ИВАН: Они који се врате из Њемачке углавном неће доћи празних руку. Има их који ће отворити приватне твртке. Још ће их дочекати с цвијећем у зрачној луци и простријети црвени тепих!

ЈУСУФ: Ни за летећи ћилим се не би мјењ'о са њима!

ИВАН: И као новинар си могао боље горе проћи. Има тамо наших листова, радио постаја... Могао си чак и као новинар тамо добро зарадити. Написати књигу о шехидима. О геноциду!

ЈУСУФ: Књигу о рату у Босни са стране? Ти си луд!

ИВАН: Колико их је већ написало таквих књига. Могу ти рећи да иду ко алва.

ЈУСУФ: Шта све папир трпи!

ИВАН: Покупиш литературу. Тамо ју је лакше наћи него код нас. И оплети по четницима! Још би те и преводили. Постигао би успјех о каквом овдје можеш само сањати!

ЈУСУФ: Јебеш такву књигу и такву славу! Сутра ће да ме се дјеца стиде!

ИВАН: Дјеца те се стиде већ сада. Какав је то тата кад не може да ми купи тенисице "најк"!

ЈУСУФ: Није све у патикама. Кад сам ја био ко они нисам им'о никакве!

ИВАН: Говориш тако што их немаш. Да имаш новаца и ти би их купио.

БРАНИСЛАВ: Хеј, хеј, да ми је то што није!

ИВАН: Повратнике, будуће бизнисмене, држава ће објеручке прихватити. Тебе одавно сматра теретом на својој грбачи! Немој да се чудиш ако сутра останеш без посла! Нису профитирали у овом рату ни они који су носили пушку, а камоли ти који си носио микрофон!

ЈУСУФ: Кад си тако паметан што ти ниси отиш'о?

ИВАН: Биће да сам луд ко и ти!

(Пауза.)

ИВАН: Није ни моја жена са мном.

ЈУСУФ: Ката?

ИВАН: Није битно како се зове.

ЈУСУФ: Не бој се, нећу 'соват.

БРАНИСЛАВ (Алиси): И боље по њега да не 'сује. Сигурно је Српкиња... (Пјевуши.) Возови, влакови, ти наши мешани бракови...

ЈУСУФ: Што се стидиш. Реци како ти се зове жена?

ИВАН (прво оклијева): Госпава.

ЈУСУФ: Што се стидиш? Ниси педер!

БРАНИСЛАВ: Шта сам ти рек'о!... Ма не стиди се он што је она жена већ што је Српкиња!

ИВАН: Ја се не стидим. Стидим се што...

ЈУСУФ: Ђе је отишла?

ИВАН: У Сомбор...

БРАНИСЛАВ (пјевуши): У тем Сомбору...

ЈУСУФ: Који је ђаво тамо одвуче?

БРАНИСЛАВ: Национални. Отишла међу своје. А ђе ће друго? Џаба што ју је штов'о ко Госпу! За нас Србе нема места у Федерацији. Нема места у папирнатој Босни и Херцеговини!

ЈУСУФ (Ивану): И шта ради тамо?

ИВАН: Ништа. Краде богу дане. Зове и мене да дођем.

ЈУСУФ: Што не идеш?

ИВАН: Нисам луд! Хрвати оданде сви побјегли, а ја да идем мечки на рупу!

БРАНИСЛАВ: Чијеш ли, Алиса, ове дезинформације? Као прво није истина да су сви Хрвати отишли ни из Југославије ни из Србије, а још мање уз Војводине. Већина их је остала... Као друго он као Чех боље ће да прође у Југославији него у Федерацији...

АЛИСА: How ти знаш?

БРАНИСЛАВ: Како не бих знао кад сам новинар! И овде има Чеха.

АЛИСА: Где? In Bosnia?

БРАНИСЛАВ (заузме позу говорника): У српским земљама. Тамо су њима као и осталим националним мањинама загарантована сва права...

ИВАН (Јусуфу): Мисли ли он то и на Републику Српску?

ЈУСУФ: Држава Република Српска – пррррр!

БРАНИСЛАВ: Као што ти рекох, Алиса, у свим српским земљама су свим националним мањинама исто као и већинама загарантована сва права. Па чак и Хрватима. И по уставу и у стварности...

ЈУСУФ: Коме овај соли памет? Коме продаје муда за бубреге?

ИВАН: Овој слијепој Американки. Уобразио човјек да је нови George Washington!

БРАНИСЛАВ:... Дочим ово се за Федерацију не може рећи. Питајте Хрвате како живе у Зеници. Ако их још тамо има!... О Хрватској да не говоримо. Хрвати у Југославији нису дизали револуцију. Дакле, он и да је Хрват неће му код нас ништа бити. Као избеглица добијаће хуманитарну помоћ као што је добија и његова жена и деца. Биће са њима. А то је важно! А још важније што му неће длака с главе фалити!

АЛИСА (Браниславу): А где твој супуга?

БРАНИСЛАВ: Са мном. А ђе би друго била?

АЛИСА: Она Собин?

БРАНИСЛАВ: Јашта је него Српкиња. Чим носи моје, то јест српско презиме, мора да буде Српкиња!

АЛИСА: А пре удаја не била Србин?

(Кратка пауза.)

ЈУСУФ: Питај мене, lady. Знам ја. Жена му је била Муслиманка.

ИВАН: Натјерао ју да се прекрсти.

БРАНИСЛАВ: Моја жена није вјерник. Била је члан Савеза комуниста.

ЈУСУФ: А ко није био. То је била мода!

БРАНИСЛАВ: Она никад није ишла у џамију.

ЈУСУФ: Откуд он зна да није?

БРАНИСЛАВ: Зашто би сада ишла у цркву?...

ЈУСУФ: У џамију не може јер су их порушили! Све до једне. Уз геноцид ту је био и културоцид!

ИВАН: У тешко оштећеној и опљачканој католичкој цркви играју се дјеца!

ЈУСУФ (Алиси): Знате ли, lady, ову новинарску фацу са којом сте допутовали?

АЛИСА: No. Никад пре видела.

ЈУСУФ: Онда нисте добро информисани. Овог новинара сте могли да видите током рата на телевизији.

АЛИСА: Не сецам.

ИВАН: У једној вијести је био главни. Засјенио Бијелу џамију у Брчком. Знате шта је тада извалио па остао жив?

АЛИСА: No.

ЈУСУФ (имитира Бранислава како извјештава са микрофоном у руци): Ко каже да је Бела џамија срушена? Ево је иза мене! Бела и цела!...

ИВАН: Наравно да је била срушена.

ЈУСУФ: Он се насликао пет минута прије но што су ту прекрасну џамију дигли у зрак!

ИВАН: То, дакако, није био израван пријенос већ снимка која је већ тада била архивска!

ЈУСУФ: Било би комично да није трагично!

(Кратка пауза.)

БРАНИСЛАВ: Не, није моја жена покрштена. Хтјела је. Али сам јој рекао да за то нема потребе. Удата је за Србина и нико неће да је дира. Тако је и било!

ИВАН: Још ће испасти да су тамо у Брчком све сами, бре, српски хуманисти!

ЈУСУФ: Да су они Бошњаци и Хрвати у Фискултурној сали "Партизан" и осталим брчанским логорима били на рекреацији!

ИВАН: Такву рекреацију не бих пожелио ни највећем Србину!

БРАНИСЛАВ: Чујеш ли ове контраше, Алиса? Ако је ко убијан у овом рату онда су то они. Ако је ко убијао онда смо то ми! Њих је требало узети да буду адвокати Хитлеру!... Ма кога ви то пањкате на правди бога? Нашег Адицу? Тај не би ни мрава згазио!

(Пауза.)

ИВАН: Мени је свега доста. Ја оволико дуго ни рођеног ћаћу нисам чекао.

ЈУСУФ: Стрпи се још мало.

ИВАН: Докле? Чекао сам четири године у рату. Чекам три године у миру. Све има своје границе.

ЈУСУФ: И ђе ћеш сад?

ИВАН: Кући. Привременој кући. Гдје бих друго.

ЈУСУФ: Зар пјешке?

ИВАН: Можда неко наиђе па ме покупи. Ако будем им'о среће. А пошто је никад нисам ни им'о значи да ћу се опет морат' ослонит' на табановића фијакер.

ЈУСУФ: Знаш ли ти кол'ко до хрватске општине Равне-Брчко има километара?

ИВАН: Биће да знам. А боље да не знам. А Брчко је тобоже ближе али је за мене и даље пуно даље... Ајд бог.

ЈУСУФ: Алах иманет.

(Иван одлази према лијевом крају позорнице. Остали гледају у том правцу.)

АЛИЦЕ: Where he иде?

ЈУСУФ: In toilet, miss.

АЛИЦЕ: Где toilet?

ЈУСУФ: Свуда. Сав је овај пут посран.

АЛИЦЕ: I see.

ЈУСУФ: Ми то још боље видимо.

(Пауза.

Јусуф и Бранислав се гледају. Јусуф би хтио да нешто каже али оклијева.)

ЈУСУФ: Лијепо вријеме.

(Кратка пауза).

ЈУСУФ: Оћел бит кише? Ја нисам понио кишобран. Покиснућемо ко мишеви!

БРАНИСЛАВ: Један потоп је управо прош'о. Други се очекује опет за педесет година...

ЈУСУФ: Није нам ово требало. Могли смо фино да се договоримо...

АЛИЦЕ: That's право.

БРАНИСЛАВ: О чему да се ми договорамо? Ко с балијом тикве сади, о главу му се разбијају!

ЈУСУФ: Цијели свијет је признао цјеловиту Босну и Херцеговину. Само ви Срби глумите болесне мајмуне! Ви сте хтјели да ратујете. Нећете конфедерацију. А могли смо лијепо да се подијелимо. Ове границе би се ионако укинуле кад уђемо у Европску заједницу.

БРАНИСЛАВ: Ви сте хтели рат. Ви сте хтели да се Југославија распадне. Ви сте сепаратисти!

ЈУСУФ: Види сад ово. Ти не можеш да живиш са својом женом. Она ти дошла у кућу. Свађате се. Не можете заједно. Неслагање нарави. Није важно ко је крив... Ти јој не даш да оде. Хоћеш силом да је задржиш по сваку цијену. Не само да је више вербално нападаш већ сад и физички. Како си се усудила да се буниш, пишуљо?! Ево ти! Само још једном помени развод па ћеш добит' по пички!... А дјеца то гледају. Дрхте од страха. Почну да муцају... Зар није боље цивилизовано се растати као Чеси и Словаци? Дјецу подијелити. Посјећивати их. Сарађивати у обостраном интересу. А не изигравати стално патријархалног агресора!...

БРАНИСЛАВ: Ви сте агресори! Нападали сте моје Брчко, мене сте први нападали! Ја сам се само браним из свог подрума!

ЈУСУФ: Сам си крив. Могли смо се сви лијепо подијелити.

БРАНИСЛАВ: А коме би припало Брчко?

ЈУСУФ: Зна се колико је кога прије рата у Брчком било. И на крају опет ће Брчко нама да припадне. Могло је то да прође без иједног испаљеног метка... Без капи крви!

БРАНИСЛАВ: Јебем ли ти нену грбаву! Мора да ти је то она из шоље видила!

ЈУСУФ: Не лај. Како те није стид. Нисмо се видили има сто година. Знаш да смо били прави јарани!

БРАНИСЛАВ: Ја никад нисам им'о јаране међу Турцима!

ЈУСУФ: Као прво ја нисам Турчин већ Бошњак ил' како смо некад говорили – Муслиман. Са великим М... Као друго лажеш да ниси им'о јаране међу Муслиманима. Им'о си их и те како! И међу Хрватима. Сам си цитир'о доктора Нелета Карајлића. За мене је важно ко је које нације колико и број његових ципела!

(Кратка пауза.)

ЈУСУФ: Нећемо о политици. Само ћемо мало да проћаскамо. Замисли да смо у "Галебу". Да пијемо кафу ко некад.

БРАНИСЛАВ: Никад нисам волио турску кафу. Да не кажем – кахву!

ЈУСУФ: Сад тога се не сјећам какву си кафу са мном пио. Није то ни важно. Можда смо пили баш турску из оних бакрених џезвица. Пићемо ваљда опет. Не мора то бит' ни турска ни у "Галебу". Нека буде еспресо у "Европи".

(Кратка пауза.)

ЈУСУФ Усамљен сам, јаране. Фале ми они стари добри дани.

БРАНИСЛАВ: Ма шта ми наприча!

ЈУСУФ: Реци нешто. Зар ти није драго што смо се видили послије онол'ко времена?

БРАНИСЛАВ: Шта оћеш од мене?

ЈУСУФ: Нећу ништа. Ништа од тебе не тражим. Чак ни паре...

БРАНИСЛАВ: Какве паре?

ЈУСУФ: Паре које сам ти прије рата позајмио.

БРАНИСЛАВ: Динаре или марке? Њемачке ил' конвертибилне?

ЈУСУФ: Ма јебеш паре! Ја сам их давно отпис'о. Знам да немаш да их вратиш. И нимало не жалим за њима.

БРАНИСЛАВ: Кад не жалиш што их уопште и помињеш?

ЈУСУФ: Кажу да се изгубљени новац може намирити, али изгубљено вријеме никада...

БРАНИСЛАВ: Сад си почео и филозофират'.

ЈУСУФ: Али ја све нешто мислим да и изгубљено вријеме може да се поврати. Да се врате она наша стара добра времена...

БРАНИСЛАВ: И шта би сад хтјео? Да играмо преферанс? Утроје?

ЈУСУФ: Ма кад боље размислим не би то била добра идеја. Овај савез са Хрватима ми нисмо хтјели. Увалише нам га... (погледа Алису)

БРАНИСЛАВ: И?

ЈУСУФ: Ми им пружили руку, а они нам забише нож у леђа! Видиш и сам шта нам раде у Мостару. И свуда гдје смо силом измијешани!

БРАНИСЛАВ: Ја ти ту ништа не могу помоћи.

ЈУСУФ: Ма кад боље размислим и можеш... Ти знаш добро ко је хтио да остане Југославија, а ко су били сепаратисти. Хрвати и Словенци!

БРАНИСЛАВ: Нисте ли ви с њима хтјели конфедерацију?

ЈУСУФ: Чињеница је да нас Хрвати не могу смислити. А ни нама нису баш симпатични. Праве се некако превише фини. Није то наша раја...

БРАНИСЛАВ: А ми кобајаги јесмо?

ЈУСУФ: Јашта!

БРАНИСЛАВ: Што то прије не рече. Могли смо укокат' оног усташу! (смијех)

ЈУСУФ: Ја мислио озбиљно а ти се зајебаваш!

БРАНИСЛАВ: Прво питај Алису прије него што изнесеш неки конструктиван приједлог!

ЈУСУФ: Је...! (погледа Алису, онда опет Бранислава)

(Пауза.

Иван се враћа.)

ЈУСУФ: Кога то опет видим!

БРАНИСЛАВ: Ма не може он без нас!

(Иван им окрене леђа.)

ЈУСУФ: Ако он не може ја могу. Ћаос, глупанос! (одлази улијево)

АЛИСА: Where иде он?

ИВАН (окрене се): In toilet, miss.

БРАНИСЛАВ: Да се посере на Федерацију! (смијех)

АЛИСА: И ја мора toilet.

ИВАН: Само изволите.

БРАНИСЛАВ: Ми ћемо чуват стражу.

(Алиса одлази удесно.)

БРАНИСЛАВ: Шта је, матори? Није било Срба у том правцу да те повезу?

ИВАН: Мени кажете?

БРАНИСЛАВ: Еј, откад смо то нас двојица на ви?

ИВАН: Нас двојица можемо разговарати само преко циљника!

БРАНИСЛАВ: Знао сам да се ниси баш обрадовао кад си ме видио...

ИВАН: Прије бих се обрадовао црном врагу него теби!

БРАНИСЛАВ: Није ни ђаво баш тако црн као што изгледа. Уз то ја ни не изгледам тако црно.

ИВАН: Што хоћеш?

БРАНИСЛАВ: Мени је било драго кад сам те видио.

АЛИСА: Really?

БРАНИСЛАВ: Драго ми је да си жив.

ИВАН: На твоју жалост жив сам. Живљи и живахнији но што сам икад био. На твоју велику жалост!

БРАНИСЛАВ: Зашто на жалост? Баш ми је драго што си жив. Помислио сам да ниси.

ИВАН: Па ето. Још ме није погодио неки четнички метак. Или нешто још крупније.

БРАНИСЛАВ: Молим те немој опет о четницима и усташама. Окрени већ једном плочу. Хтјео само да мало проћаскамо.

ИВАН: Ето, проћаскали смо и сад можемо наставити радити сватко свој посао.

БРАНИСЛАВ: Надам се да ћемо се видјети у твом и мом завичају.

ИВАН: Ако си мислио на Брчко ја ћу се тамо сигурно видјети, али не бих волио кад се вратим и тебе тамо видјети. Боље ти је да у то вријеме тамо не будеш виђен!

БРАНИСЛАВ: А зашто, молићу лијепо?

ИВАН: Проглашен си за ратног злочинца!

БРАНИСЛАВ: Ја? Јел сте ме стрпали на вашу листу ратних злочинаца? Немој мислити да ти ниси на нашој! Ма то је нормално. Обојица смо писали оно што се сматра нормалним у ратним околностима. Ако је то за Хаг онда ћемо тамо скупа!

ИВАН: Један Брчак је написао књигу о геноциду у Брчком...

БРАНИСЛАВ: И објавио у Словенији или Словачкој?

ИВАН: Објавио је у Њемачкој.

БРАНИСЛАВ: Правио колаж на основу чланака из новина!

ИВАН: Не, већ на основу особног искуства. Човјек је био у логору. У Луци. Једва извукао живу главу. Каже да си подстрекавао националну мржњу...

БРАНИСЛАВ: А ти кобајаги ниси. Као не знаш шта значи бити новинар у рату!

ИВАН: Човјек тврди да си деведесет друге водио неку тамо радио емисију. Којег би Муслимана или Хрвата споменуо у њој одмах би га појео мрак!

БРАНИСЛАВ: Ма који је то лажов?! Зар му вјерујеш?!

АЛИСА: What are you talking about? Опет сваџа? Опет сукоб?

ИВАН: No, miss. Само мало подсјећање. Док је вас сукоба нема. Шта би ми без вас!

БРАНИСЛАВ: Јели говна. Ал и овако их једемо!

(Пауза).

БРАНИСЛАВ: Мени нешто није јасно...

ИВАН: А мени је све јасно. Јасно да јасније бити не може.

БРАНИСЛАВ: Није ми јасно зашто се нас двојица свађамо. Није ми јасно зашто смо икад свађали. Зашто смо ратовали.

ИВАН: Сад ће сигурно рећи како сам ја крив. Знам добро ту причу. Српску причу!

БРАНИСЛАВ: Јасно ми је зашто се не могу крст и полумјесец. Али није ми јасно зашто се не могу крст и крст...

ИВАН: Није ми јасно на какве то крстове мисли.

БРАНИСЛАВ: Што се правиш Тоша. Мислим на твој и мој крст. Хришћани смо, брате!

ИВАН: Ја знам да сам кршћанин. А да си то и ти, сад први пут чујем! А ријеч криж смијешно звучи у твојим устима те би било боље да је не спомињеш!

БРАНИСЛАВ: Крст, криж – то је једно те исто.

ИВАН: Да је исто и звало би се исто.

БРАНИСЛАВ: Али то су синоними, човјече!

ИВАН: У суштини истозначница ни нема. Није шија него врат!

АЛИСА: Опет сваџа! Опет сукоб. Нема више сукоб!

БРАНИСЛАВ: Како ви кажеш.

(Алиса се враћа.

Кратка пауза).

АЛИСА: Where is Бошнак?

ИВАН: Отишао кући. Није наиван као ми.

БРАНИСЛАВ: Оснива самосталну државу.

АЛИСА: Каква држава?

БРАНИСЛАВ: Још питаш. Права муслиманска. Новоотоманска. Једина таква у Европи!

АЛИСА: Не мозе!

БРАНИСЛАВ: Знао сам... То њему реци. Он је сепаратиста.

АЛИСА: Иди по њега!

ИВАН: Тко?

АЛИСА: Оба.

БРАНИСЛАВ: Нека иде Хрват. Они су ионако пајдаши. Он зна и гје је пошао.

ИВАН: Не могу ја. Немам ауто.

БРАНИСЛАВ: Ако потрчиш још га и стигнеш. Знаш ти њега. Све ради натенане.

ИВАН: Не могу. Боле ме ноге од стајања.

АЛИСА: Иди оба! Не мозе скуп без он!

БРАНИСЛАВ: Може вашер без једног мајмуна!

АЛИСА: И сад – иди оба!

(Пауза.

Јусуф се враћа.)

АЛИСА: Ево га.

БРАНИСЛАВ: Ко би реко да ћу се њему обрадоват. Кол'ко је луда ова би нас стварно послала у Федерацију.

(Кратка пауза.)

БРАНИСЛАВ (Јусуфу): Шта је? Није било у том правцу Срба да те повезу?

ЈУСУФ: Не сери.

(Пауза.)

БРАНИСЛАВ: 'Еј, мала, докле ћемо ми овако стајат?

АЛИСА: Не дуго.

БРАНИСЛАВ: Учини нешто. Што си се укипила к'о дрвена Марија?! Јави опет својима где смо. Бар ви имате машинерију – радио, моторолу, Интернет...

АЛИСА: Мало још. Мало...

БРАНИСЛАВ: Немам ја времена за бацање. Морам гледат' како да преживим. Питај ме колика ми је плата?

АЛИСА: Колико?

БРАНИСЛАВ: Сто марака. И то добијем само кад су избори!

ИВАН: И тада поново гласа за СДС. Нека му они дају плаћу кад их толико воли!

ЈУСУФ: Јебеш будалу!

БРАНИСЛАВ: Од тога ни миш не може да живи! А ја имам и жену и двоје ђака! Још ми је жена шлогирана. А лијекови ме коштају ко Светог Петра кајгана!

ЈУСУФ: Хтјео рат па сад кука!

БРАНИСЛАВ: А они кобајаги нису.

ИВАН (Јусуфу): Тко је она?

ЈУСУФ: И ја се питам шта она ту глуми.

БРАНИСЛАВ: Крупна је она зверка. Потпарол некакав.

ИВАН: Потпаролка.

ЈУСУФ: А да потпаримо ми њу?

БРАНИСЛАВ: Јој, Ацко, кад би само знала шта ти ови јебивјетри спремају!

ЈУСУФ: Види сад – Ацка. Још ће испаст' да је Српкиња!

БРАНИСЛАВ: А ја мислио да су ова двојица из педерације!

(Пауза.)

ИВАН (Јусуфу): Ти знаш енглески. Сложи јој причу.

ЈУСУФ: Па мог'о би' да јој кажем "I love you".

(Алиса га изненађено погледа.)

ИВАН: То знам и ја.

ЈУСУФ: Што онда мене питаш!

ИВАН: Реци јој нешто слатко.

ЈУСУФ: Honey, you are so pretty.

(Алиса се насмија.)

ИВАН: Реци то њој, а не мени!

ЈУСУФ: Не усуђујем се.

ИВАН: Зашто? Како си се усудио да говориш Сњежи.

ЈУСУФ: То је нешто друго.

ИВАН: Зашто би било друго? Све су жене исте.

ЈУСУФ: Сњежа је Брчанка. Ова је Американка.

ИВАН: Какве то има везе? Жена ко жена.

ЈУСУФ: Она је потпарол. Сасвим случајно је жена. Потпаролу се не говоре такве ствари. Може то криво протумачит'. Онда смо јебали јежа... Уствари не ти, већ само ја. Због провокације.

ИВАН: Престани филозофират'. Нисам знао да си смотан. Сад си у њеним очима изгубио углед балканског љубавника!

ЈУСУФ: Чекај, откуд сад балканског? Рекао си да Хрватска није на Балкану.

ИВАН: Хрватска припада Средњој Еуропи.

ЈУСУФ: Стани мало. Ако Хрватска припада Европи, припада и Босна. Хрватска је тек мало западније од Босне. Чак је Бихаћ пуно западније од Белог Манастира!

ИВАН: Дјеломично и Босна припада Еуропи.

ЈУСУФ: Да ниси мислио на Херцег-Босну?

ИВАН: Мислио сам на њезин западни дио. На дио западног дијела. Никако нисам мислио на Републику Српску!

БРАНИСЛАВ: Искрено да кажем мени Јевропа не треба. Зашто да ми јаше на леђима? Зар ја личим на бика? Нисам ја к'о њих двојица да јој се увлаче у шупак. Оно што ја мислим о Јевропи рекао је још Ђура Јакшић:

Теби да певам – теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
– – – – – – – – – – – – – -
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
– – – – – – – – – – – – -
"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо – али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"

ЈУСУФ: И баш тамо далеко...

ИВАН: И високо. Они су народ неба. Укратко – луд народ!

(Пауза.)

ИВАН: Само тебе волим, драга нацијо,
Само теби служим, ој Кроацијо,

Што си душа, језик, а не знамен,
За те живим, само за те, амен!

БРАНИСЛАВ: Ма јесу ли то стихови оног Сремца Матоша што је своје најлепше дане провео по београдским кафанама?

ИВАН: Лијепа наша домовино,
Ој јуначка земљо мила,
Старе славе дједовино,
Да би вазда честа била!
.......................
Теци, Саво, хитра, теци,
Нит' ти Дунај силу губи,
Куд ли шумиш, свијету реци:
Да свог дома Хорват љуби,
Док му њиве сунце грије,
Док му храстје бура вије,
Док му мртве гроб сакрије,
док му живо срдце бије!

ЈУСУФ: Данас смо сви родољубиво расположени!

БРАНИСЛАВ: Чак и они који нису Хрвати а испадоше већи Хрвати од аутохтоних Хрвата!

(Пауза.)

ИВАН (Јусуфу): Хајде, реци јој.

ЈУСУФ: Шта, болан?

ИВАН: Оно што си рек'о мени.

ЈУСУФ: Мислиш оно – "honey" и тако даље?

ИВАН: Да.

ЈУСУФ: Ђе ме нађе!

(Јусуф посматра Алису. Онда јој оклијевајући прилази.)

ЈУСУФ: Hello.

АЛИСА: Hello.

ЈУСУФ: Овај... My friend said me that you are so pretty...

(Алиса погледа Ивана. Иван смркнуто погледа Јусуфа.)

АЛИСА: Really?

ЈУСУФ: Yes.

АЛИСА: Is he married?

ЈУСУФ: Па... (погледа Ивана) I don't know...

(Јусуф прилази Ивану.)

ИВАН: Шта је рекла?

ЈУСУФ: Пита јеси л' ожењен.

ИВАН: Ја? А не занима је јеси ли и ти?

ЈУСУФ: Јок вала. Све ми се чини да трза на тебе. Шта да јој кажем?

ИВАН: Реци да нисам, будало.

ЈУСУФ (прилази Алиси): No, he isn't.

АЛИСА: Really?

ИВАН: Шта каже?

ЈУСУФ: Пита – је л' стварно ниси?

ИВАН: Наравно да стварно нисам!

ЈУСУФ (Алиси): Of course, he isn't.

(Алиса посматра Ивана сумњичаво.)

БРАНИСЛАВ: Зар ти, Ацка, верујеш једном 'Рвату?

АЛИСА: He is Croat?

БРАНИСЛАВ: 'Рват лаже чим зине!

ИВАН: А ми не лажемо. Такви смо ми Срби...

ЈУСУФ: Зато ме и сврби!

БРАНИСЛАВ: Ми никад никог нисмо зајебали а камоли шта друго.

ИВАН: Још ће испасти да су еунуси.

ЈУСУФ: Зна се ко је нас највише силовао!

БРАНИСЛАВ: А ко је нас још више!

ЈУСУФ: Зна се ко је имао највише логора и ко је све био у њима!

БРАНИСЛАВ: Све се зна. Све улази у историју. А ми као и увијек остасмо свијетлих образа!

ИВАН (Алиси): Нека вам само приопћи колико је убио Хрвата!

ЈУСУФ: А тек Бошњака!

БРАНИСЛАВ: Ја сам новинар. Нисам узео пушку у руке. Никог ја нисам убијао!

ИВАН: Убијао је ријечима. Боље рећи – лажима!

БРАНИСЛАВ: Напали сте на мене ко два кера па опет ми ништа не можете. Изазивам вас на двобој! Обојицу истовремено!

(Сва тројица имитирају кретње каубоја дуелиста. Умјесто револвера служе се диктафонима. Заузимају одстојање.

Алиса их зачуђено посматра.)

БРАНИСЛАВ: Потежите!

(Они спуштају руке према диктафонима који им стоје у џеповима.

Алиса извади из џепа пиштољ и опали у ваздух.

Њих тројица је збуњено погледају.)

БРАНИСЛАВ: Ова се понаша ко да је шериф из Тексаса!

АЛИСА: Shame on you! Не више рат. War is finished!

(Они дигну руке увис.)

АЛИСА: You are barbarians!

ИВАН: Шта је рекла? Смијемо ли спустити руке?

ЈУСУФ: Није рекла ни да их дигнемо. (спушта руке)

(Иван и Бранислав спусте руке.)

БРАНИСЛАВ: Сад ми је драго што сам учио руски.

ИВАН: Зашто си ти онда дигао?

ЈУСУФ: Видио од вас.

БРАНИСЛАВ: Ако шта више мрзим од Турака онда су то потурице!

ИВАН: Ако што више мрзим од комуњара онда су то комунисти, бивши четници!

БРАНИСЛАВ: Ако шта више мрзим од домобрана онда су то усташе!

(Кратка пауза.)

ИВАН (Јусуфу): Што је рекла?

ЈУСУФ: Да смо дивљаци.

БРАНИСЛАВ: А она је кобајаги цивилизована. Док су моји преци јели кашикама њени су грабили рукама. И то прљавим!

ИВАН: Није битно што је било већ је битно што је сад.

ЈУСУФ: А то да смо ми сви дивљаци истина је.

БРАНИСЛАВ: Ни у чему сами нисмо могли да се сложимо.

ЈУСУФ: Натурише нам оно ругло од заставе...

БРАНИСЛАВ: Вала баш. Жуте кич звјездице.

ЈУСУФ: И то без полумјесеца!

ИВАН: Као да смо Жидови.

(Пауза.)

ЈУСУФ: Отегло се ово чекање.

ИВАН: Још ћемо овдје дочекати петнести кад се доноси одлука чије ће бити Брчко. Коме ли ће припасти?

ЈУСУФ: Федерацији, безбели.

БРАНИСЛАВ: Е неће већ Српској!

ЈУСУФ: Како може да припадне вама кад нас је пред рат било седамдесет посто?

БРАНИСЛАВ: Пењемо се полако. Сад смо догурали већ до седамдесет. На крају ће да испадне да је Брчко марсовски град. Да су у њему само мали зелени живјели!

ЈУСУФ: Американци су дошли да врате стање из деведесет прве!

БРАНИСЛАВ: А где ћемо са нашим избеглицама из Сарајева, Јајца, Тузле?... Они су ту дошли и ту остају!

ИВАН: Сватко ће ићи на своје.

БРАНИСЛАВ: Нису они луди да се врате Алији. Њихове куће и станови су запоседнути!

ИВАН: Они који су тамо мораће изаћи.

БРАНИСЛАВ: Тек тако да изађу? Рокада. Као да су шаховске фигуре а не људи!

ЈУСУФ: Како су дошли тако ће и да оду!

БРАНИСЛАВ: Е тај филм нећете гледати!

(Јусуф вади из џепа пљоснату флашу. Отпије гутљај па се стресе. Понуди Алиси.)

АЛИСА: No, thank you.

ИВАН: Дај и мени мало.

(Јусуф му пружи. Иван отпије.)

ИВАН: Није лоша.

ЈУСУФ: Права домаћа. Није шпирит ко ове из "Бимала". Ал' сад не производе ни шпирит како смо ми отишли.

ИВАН: И ми.

БРАНИСЛАВ: Не вријеђај српски "Бимал". Он ради боље но што је икад радио.

ЈУСУФ: Ма шта ми наприча. У вас по твојим ријечима привреда цвјета. А ми чули да се тамо ништа не прозводи. Не ради ни десет посто капацитета. Само се шверца.

БРАНИСЛАВ: Ако је тако код вас код нас није.

ЈУСУФ: Кад већ тако добро радите што не пласирате своје производе и на наше тржиште? Ил' да се ћорамо? Наш "Бимекс" би мог'о вама извозит' говеђи пршут, а ви нама кобасицу! (смијех)

БРАНИСЛАВ: Јел' српску? Ону коју сад Хрвати зову босанска?

АЛИСА: I shall go to jeep. Назвати for нови.

(Алиса одлази удесно. Њих тројица гледају за њом.)

ЈУСУФ: Има добру гузицу!

БРАНИСЛАВ: А ни сисе јој нису лоше!

ИВАН: Која корист од гледања.

(Бранислав буљи у флашу. Иван је то примијетио.)

ИВАН: Изгледа да је и брат Србин ожеднио. Могу л' и њему дат?

ЈУСУФ: Дај. Није бег циција.

(Иван пружи Браниславу флашу. Он нагне дуг гутљај.)

ЈУСУФ (пружи руку за флашом): Стани, ба! Није то боза!

(Јусуф узима флашу. Посматра колико је отпијено.)

ЈУСУФ: Који цуг!

БРАНИСЛАВ: Испаде бег циција. Кад ти је било жао ниси треб'о ни дават'!

ИВАН: Он је мислио да је ракију понудио човјеку, а не смуку!

ЈУСУФ: Ко циција?! Ја?!... То да си сад рек'о и више никад! (пружи Браниславу флашу) Ево, на. Докрајчи је ако можеш! Немој мислит' да ћу због тог плакат!

ИВАН: Тешко жабу у воду наћерат'!

(Бранислав узме флашу и отпије.)

ЈУСУФ: Шта кажеш, Бане, јел' добра ракија? Ја сам је пек'о!

БРАНИСЛАВ: Свака част, Јука. Прави си мајстор нема шта!

ИВАН: Молим лијепо, какве су то сад интимности?

БРАНИСЛАВ: Што се сад правиш луд, Неле! Знаш да смо Јука и ја увијек били тешки јарани!

ЈУСУФ: Јашта. Само што нисмо род рођени!

ИВАН: А можда и јесте. Твоја нена и његова баба под истим сунцем дупе гријале!

БРАНИСЛАВ: Теби, Неле, ко да је сврака попила мозак па се ничег не сјећаш!

ИВАН: Молим да ме не зовете тако!

БРАНИСЛАВ: Тако сам те навик'о зват. Ма некако ми Небојша љепше звучи. Боље нег' Иван Грозни! (смијех)

ЈУСУФ: Ил' Иван без земље! (смијех) Ил' без Хрватске. Чоек живи у Босни, а мисли да је у Хрватској! 'Бем ти земљу која Босне нема!

ИВАН: На чији наговор ћете сад вас двојица основат' нову педерацију?

ЈУСУФ (пружа Ивану флашу): Потегни, јаране, па ће те проћ' све бриге! Ова ала од Србина још није све сљуштила!

ИВАН: Не пијем кад сам на дужности.

ЈУСУФ: Већ си пио.

ИВАН: Што?

БРАНСЛАВ: Рајку шљивић, Неле. Што се правиш луд!

ЈУСУФ: Узми, Неле. Није ово брља већ шљива да боли глава!

ИВАН: Сад и ти – Неле!

ЈУСУФ: И ја сам тако навик'о. Сви су те тако звали. Право да ти кажем оно Иван сам некако изговар'о ко... Ко преко курца!

БРАНИСЛАВ: Срећних ли дана. Кад се само сјетим. Ти си, Неле, студир'о у Загребу, Јука у Сарајеву, а ја у Београду.

ИВАН: Логично.

БРАНИСЛАВ: Ал' виђали смо се кад дођемо кући по паре. Некако ми Брчко дође отприлике неђе између та три центра... Пређеш Саву већ си у Хрватској. Србија, такође, врло близу. Ја кад сам иш'о у Београд запичио би возом на Винковце па онда ускак'о на брзи за Београд. Никад ниси мор'о дуго чекат'. И стиг'о би прије но што данас стижем аутобусом преко Раче. Којег ли апсурда!

ИВАН: Није то ништа. Већи је апсурд што ти не можеш у Хрватску без путовнице, а ја у Србију без визе.

ЈУСУФ: А ја да назовем прво село у Хрватској преко Саве морам прво окренут' оне двије wc нуле, па 385 – позивни за Хрватску, па позивни за област... (Ивану) Како се оно каже?

ИВАН: Жупанију.

ЈУСУФ: Ја. Па онда шестоцифрени број!

(Флаша кружи од уста до уста.)

БРАНИСЛАВ: Овако добру ракију нисам пио од деведесет друге. Имаш ли ти тога, Јука, за продат'?

ЈУСУФ: Имам, Бумбар, само је проблем у томе што ти немаш тол'ко пара да платиш кол'ко она вриједи.

БРАНИСЛАВ: Откуд знаш да немам?

ЈУСУФ: Сам си рек'о какве су код вас плате. Ако се то може и назват' платама. Од свих бивших република бивше Југославије код вас је најгоре.

БРАНИСЛАВ: Знаш на основу оног што си прочит'о у вашим новинама и видио на вашој телевизији. Знаш добро да се на све стране лаже!

ЈУСУФ: Ма гледам ја твоју телевизију, Бане, сваки дан. Осим нашег читам и твоје, српско, "Ослобођење" и "Глас српски"...

БРАНИСЛАВ: Не знам шта си ти чит'о, ал' ја живим ко бубрег у лоју. Могу слободно да кажем да никад боље нисам живио. Стопут боље него за вријеме диктатуре комуњара!...

ИВАН: Колико је мени познато и ти си био комуњара. И то онај загрижени!

БРАНИСЛАВ: Наћерали су ме да се учланим. Мор'о сам. Иначе би' ост'о без посла!

ЈУСУФ: Немој нама лагат'. Ко да се ми не сјећамо како је било. Ти си се учланио у Партију да би добио пос'о. То ти је и успјело!

БРАНИСЛАВ: Ја сам био жртва комунистичке тортуре.

ИВАН: Ма каква жртва! Ниси отишао на робију ко онолики Хрвати седамдесет прве!

ЈУСУФ: Ниси ни ост'о без посла. Чак си био делегат на неком комунистичком конгресу. Седам дана си џаба крк'о и лок'о на црвени рачун!

БРАНИСЛАВ: Није то било на њихов рачун већ на мој. Те су паре комуњаре скидале са мојих леђа!

ИВАН: Полуп'о си лончиће. Маркс каже да су капиталисти експлоататори а не пролетери!

БРАНИСЛАВ: Добијао сам и анонимна писма. Пријетили да ће ме осудити. Због вербалног деликта...

ИВАН: Опет маслаш! Комунисти никоме не пријете...

ЈУСУФ: Поготово не анонимно...

ИВАН: Они одмах шаљу на специјални третман!

БРАНИСЛАВ: Нисам могао ни да пишем оно што мислим.

ЈУСУФ: Ко да ми јесмо.

ИВАН: Нити пишемо данас.

БРАНИСЛАВ: Што не идете у независне новине?

ЈУСУФ: Што не одеш ти?

(Кратка пауза.

Бранислав гледа у лијево па у десно. Прилази сасвим лијево, ставља руку изнад очију да боље види. Онда прилази десно. Понавља исте кретње.)

БРАНИСЛАВ: У пичку материну!

ЈУСУФ: Који ти је курац?

БРАНИСЛАВ: Пала је магла. Ништа се не види!

ИВАН: Још нам је само то фалило!

БРАНИСЛАВ: Јебеш ми све ако сад знам ђе је лијево, а ђе је десно.

ЈУСУФ: Како не знаш? Овде је лијево (показује лијевом руком), а овде десно (показује десном руком)! Лијево је Федерација, а десно Република Српска!

ИВАН: Е баш није! (показује супротне стране) Овде је десно, а овде лијево! Десно је Федерација, а лијево Република Српска!

ЈУСУФ: Бане, ко је у праву?

БРАНИСЛАВ: То питајте Алису... Ја знам само гдје је Запад а гдје Исток... (погледа лијево, затим десно) Ево сад не знам ни ја... Није битно гдје су стране свијета. Ако окупатори не дођу по нас мораћемо назад пјешке. Куд који, мили моји. А како ћемо кад нема путоказа... Хоћу кући!

ЈУСУФ: И ја.

ИВАН: У Брчко!

ЈУСУФ: А шта ако одемо у погрешном смјеру?

БРАНИСЛАВ: Мене би набили на колац!

ИВАН: А мене разапели!

ЈУСУФ: Ма шта се бојите. Прош'о је рат.

БРАНИСЛАВ: Тако је. Теби, Неле, не пише на челу да си Хрват. А ни теби, Јука, неће у гаће завириват'!... Могли бисте доћ' на утакмицу. Да гледате "Јединство". Некад нисте хтјели пропустит' ни једну њихову утакмицу. Чак сте путовали кад су играли у гостима.

ИВАН: Некад било сад се спомињало.

ЈУСУФ: Имамо и ми "Јединство". И ми смо кобајаги јединствени.

БРАНИСЛАВ: Али није то онај некадашњи друголигаш.

ЈУСУФ: У којој сте лиги?

БРАНИСЛАВ: У другој.

ИВАН: Којој другој?

БРАНИСЛАВ: У другој лиги Републике Српске, наравно.

ЈУСУФ: То би по старом била шеста ил' седма југословенска. На ниске сте гране пали!

(Пауза.)

ЈУСУФ: Сад смо ко у свемиру. Нема запада, нема истока. Нема сјевера, нема југа.

БРАНИСЛАВ: У црној јами!

ИВАН: У зони сумрака!

(Кратка пауза.)

ЈУСУФ: Кад је неки астронаут погледо кроз прозор и видио Земљину лоптицу све оне доле свађе око међа и граница учинише му се тако јадне!

БРАНИСЛАВ: Вала баш. Чим комшијина кокош пређе у наше одма вадимо кубуре!

ИВАН: Гори смо од пигмеја!

(Пауза.)

БРАНИСЛАВ: Је л' данас уторак?

ИВАН: Није. Сриједа.

ЈУСУФ: Јок. Четвртак.

БРАНИСЛАВ: Јеси л' сигуран?

ЈУСУФ: Више ни у шта нисам сигуран.

ИВАН: Сигурно је само да није ни субота ни недеља.

БРАНИСЛАВ: А што не би могла бит недеља?

ИВАН: Американци недељом не раде.

ЈУСУФ: Нису они лезилебовићи ко ми. Они не ратују већ раде!

ИВАН: А за плату коју они добијају ја би радио и петком и свецом!

БРАНИСЛАВ: А како може бит скупштина у недељу?

ЈУСУФ: Ако Американци нареде – може! Код њих све може!

ИВАН: Ми имамо да их слушамо!

ЈУСУФ: Ја мислим да је данас петак?

БРАНИСЛАВ: Јесте. Освануо и то црни!

ИВАН: Брига ме који је дан кад су ми сви исти.

ЈУСУФ: Ја само бројим дане до повратка.

БРАНИСЛАВ: Је л' ситно?

ЈУСУФ: Кад би знао који је датум сад би израчунао ко'лко има до Арбитраже. До петнестог.

БРАНИСЛАВ: Шта ће бит послије петнестог?

ИВАН: Шеснести.

(Кратка пауза.)

ЈУСУФ: А ја не знам ни који је мјесец. Чак ни које је годишње доба.

ИВАН: Ако је пала магла онда је ваљда јесен.

БРАНИСЛАВ: Јесен и живот без смисла.

(Пауза.)

БРАНИСЛАВ: Е јесмо баксузи. Боље би било да смо умјесто шесет пете рођени четерес пете. До овог рата би проживјели најбоље године. Незапосленост се појавила кад смо ми завршили школовање. О рату да не говорим...

ИВАН: Ја бих волио да сам се родио у Америци. Није важно које године...

ЈУСУФ: А ја да сам на некој другој планети. Да никад нисам чуо за накот земаљски!

(Пауза.)

БРАНИСЛАВ: Сјећате се кад смо се задњи пут видили?

ИВАН: У јесен деведесет прве. Кад је пао Вуковар.

БРАНИСЛАВ: Ја. Ти си мени опсов'о Милошевића.

ИВАН: А ти мени Туђмана!

ЈУСУФ: А ја хтјео да вас помирим па и сам добио батина!

(Општи смијех.)

БРАНИСЛАВ: Е, јесмо били будале!

ЈУСУФ: Будале свјетске!

ИВАН: Није нам све ово ни требало!

БРАНИСЛАВ: Није.

ЈУСУФ: Ја нисам први почео.

ИВАН: Наравно да нисам ни ја.

БРАНИСЛАВ: Сви знају да ја нисам!

ЈУСУФ: За оно што је било ја нисам крив.

ИВАН: Ни ја.

БРАНИСЛАВ: Зар мислите да ја јесам?

ЈУСУФ: Види сад ово. Сад наједноч нико није крив.

ИВАН: Наједном смо сви постали Пилати. Ко ће да нам донесе лавор? Данас је велики ред за прање руку!

БРАНИСЛАВ: Ја их ни не морам прат'. Остале су ми чисте. И образ такође!

ЈУСУФ: Не може то тако. Неко од нас је први почео!

ИВАН: Ја нисам.

БРАНИСЛАВ: Ја нисам поготово.

(Звук пуштања вјетра. Сви стављају руке на нос.)

ЈУСУФ: Који је пр'но?!

ИВАН: Толико некултуран ипак нисам.

БРАНИСЛАВ: Мени говориш!

ЈУСУФ: Нико није, а смрди!

ИВАН: Онај ко је нек прошеће!

БРАНИСЛАВ: Ђе? На ово поље? (показује руком на минско поље)

(Општи смијех.

Алиса се враћа.)

АЛИСА: What's funny?

ИВАН: Шта каже?

ЈУСУФ: Пита шта је смијешно.

БРАНИСЛАВ: Ко ће да јој објасни?

ИВАН: Не вриједи.

ЈУСУФ: Не би разумила.

АЛИСА: What's funny?

БРАНИСЛАВ: Опет!

ЈУСУФ: Е јест досадна!

ИВАН: Понаша се ко да је учитељица!

АЛИСА: I don't understand.

ИВАН: Велика штета!

ЈУСУФ: Ни ми тебе.

БРАНИСЛАВ: Ко те јебе!

(Пауза.)

ЈУСУФ: Још увијек нисмо утврдили ко је крив.

ИВАН: Шта ће ти сад то?

БРАНИСЛАВ: Било па прошло.

ЈУСУФ: Неко мора бит' крив.

ИВАН: А неко мора бит' жртва.

БРАНИСЛАВ: Сви смо жртве.

ЈУСУФ: Значи нико није крив?

ИВАН: Није.

БРАНИСЛАВ: Међу нама речено...

ЈУСУФ: Мислите да је неко четврти?

ИВАН: То си добро рек'о.

БРАНИСЛАВ: Оте ми ријеч из уста!

ЈУСУФ: Сад још треба да се утврди о коме се ради.

(Сви погледају Алису. Она их посматра зачуђено.)

ЈУСУФ: Заслужила је да је казнимо.

ИВАН: И то својски.

БРАНИСЛАВ: Мушки!

ЈУСУФ: Ко ће први?

ИВАН: Да извлачимо сламку?

БРАНИСЛАВ: Идемо по абецеди. Ја, Јука па Неле.

ЈУСУФ: Не иде абецеда по именима већ по презименима.

ИВАН: Твоје Вуковић је задње!

БРАНИСЛАВ: Онда идемо по азбуци. Тамо је прво!

ЈУСУФ: Поштеније би било да извлачимо сламке.

БРАНИСЛАВ: Пустите прво мене. Знате да ми је жена шлогирана.

ЈУСУФ: А моја у фригидној Данској!

ИВАН: Није ни моја пуно ближе!

(Крену сва тројица према Алиси.)

АЛИСА: What you want, boys?

ЈУСУФ: Сад ћеш видит' шта 'оћемо!

ИВАН: Тебе!

БРАНИСЛАВ: А шта си мислила!

(Она стаде да се креће уназад у правцу поља.

Они појурише према њој.

Алиса пређе преко траке са натписом МИНЕС!)

ИВАН: Хеј, не тамо!

ЈУСУФ: Јеси л' луда!

БРАНИСЛАВ: Погинућеш!

(Алиса отрчи. Нестане иза сцене.

Њих тројица посматрају.)

БРАНИСЛАВ: Али како је то могуће? Трчи по "паштетама" и ништа јој!

ИВАН: Значи да није ни било минирано. Американци су ставили тај натпис без везе. Зашто?

ЈУСУФ: Наравно да је минирано. Ја сам гледао кад су постављане мине.

БРАНИСЛАВ: Више је не видим.

ИВАН: Ни ја.

ЈУСУФ: Ђе се изгуби?

(Иван стаде да се смије.)

БРАНИСЛАВ: Који ти је курац?

ЈУСУФ: Шта је смијешно?

ИВАН: Логично. Сасвим логично! (смијех)

БРАНИСЛАВ: Шта је сад, у пизду материну, логично?

ЈУСУФ: Пролуп'о је! Ко вијетнамски ветерани. Босански синдром!

ИВАН: Зар вам није јасно? То није била Алиса...

ЈУСУФ: Како није била Алиса?

БРАНИСЛАВ: Ко је онда био? Приказа?

ИВАН: Погодио си. Хтјели смо да јебемо духа! (смијех)

ЈУСУФ: Какав дух? Ви нисте нормални!

ИВАН: Није то био онај класични дух већ модерни. Холографска пројекција. Ми смо мислили да је са нама права Алиса, а оно била виртуална! (смијех)

(Пауза.)

БРАНИСЛАВ: Свашта!

ЈУСУФ: Јашта!

ИВАН: Зар то није амерички логично?

ЈУСУФ: Јашта је.

БРАНИСЛАВ: Ко би луд посл'о једну америчку леди саму у ову вукојебину. Међу три дивљака!

ИВАН: Свети дух је био с нама.

ЈУСУФ: Госпа из твог Међугорја!

ИВАН: Немој зајебават'!

БРАНИСЛАВ: Ево ти прилике за бизнис. Само ти раструби међу католицима да си стварно видио Госпу. Навалили би овамо одсвакле! Згрнуо би силну лову!

ЈУСУФ: Ништа од пара, дебели! Све нас чека ћуза. Бићемо сва тројица у истој ћелији...

ИВАН: Опа цупа, нас три скупа! Опа цупа, опет скупа!

БРАНИСЛАВ: Зашто у бувару?

ЈУСУФ: Зар не знаш да се по америчком закону и за покушај силовања кажњава?

БРАНИСЛАВ: Јеби га!

(Замрачење.

Свјетло се пали.

Диже се америчка застава. Свира америчка химна.

Њих тројица гледају у заставу у ставу мирно.)

(Завјеса)

Биљешка о писцу

Жарко Миленић је рођен 1961. године у Брчком. Завршио Вишу економску школу у Београду. Живи на Ријеци. Превођен на енглески, француски, грчки и словеначки језик. Објављује и есеје те књижевне приказе у листовима и часописима те у радио емисијама. E-mail: milenic@yahoo.com

 

Књиге

  • Вријеме великог поста, пјесме, Брчко, 1987.
  • Незавршене приче, проза, Сарајево, 1988.
  • Појела их киша, роман, Загреб, 1995.
  • Прелудиј, роман, Загреб, 1997.
  • Заборављена планета, роман, Ријека, 1999.

Драме у часописима

  • Аут Цезар, "Плима" број 2, Загреб, 1993.
  • Падобранци, "Плима" број 5, 1994.
  • То је пропаст твоја, "Књижевна Ријека" број 4, 1996.(награда Драмског студија слијепих "Нови живот" у Загребу), Босанско народно позориште, Зеница, 2000.

Радио драма

Медени мјесец, Радио Словенија, Љубљана, 2000.


// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]