Властимир Глигоријевић

Морска болест

Приштина, 1997

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић

Лица:

- Јордан Јакшић, човек који зна шта ради. Отац двоје деце, муж једне жене. Виши педагог по образовању и по убеђењу.

- Мила Јакшић, удата за човека који не зна шта ради. Брижна мајка.

- Радица Јакшић, поетска душа. Недружељубива.

- Марко Јакшић, онакав је - какав је

- Зорица, млађана девојка.

- Комшија Драган, комшија.

- Комшија Миша, комшија.

- Комшија Милан, комшија.

- Милиционер, милиционер

- Лопов, Славко.

- Први матичар.

- Други матичар

- Поп.

I ДЕО

ЈОРДАН: Где је оно говедо?!

МИЛА: (Тек пробуђена, расањује се.) Лакше мало, човече... Које говедо? Наш Марко?

ЈОРДАН: Да, наше говедо Марко. Знаш где је, боље да не знаш: он је у Херцег-Новом - ето где је!

МИЛА: (Пренеражено.) Шта кажеш? Откуд он у Херцег-Новом?...

ЈОРДАН: Откуд он у Херцег-Новом! То би ја тебе требало да питам. Ја тебе. Ти си та која га је довела до тога да бежи у Херцег-Нови... Само ти... Послала си га за хлеб, а он се јавља из Херцег-Новог и каже: "Тата, нема 'леба ни у Херцег-Новом". Није га срамота. Дуже ја знам за њега него он за себе.

МИЛА: Али како у Херцег-Новом, боже мој...

ЈОРДАН: Како! Још питаш како. Питам се како сам ја овде док је он у Херцег-Новом. Замисли ти то, мртав-ладан ми каже, директно на уво... "Нема 'леба ни у Херцег-Новом".

МИЛА: Можда је из града звао, да би те изнервирао; знаш и сам да воли да те нервира... Мајко мила, па на мору може свашта да му се деси... А он не зна ни да плива... Они ће сигурно да пливају. Иди брзо за Херцег-Нови, 'оћеш да нам се дете удави?!...

ЈОРДАН: А, не брини ти за њега, таквима ништа не може да се деси. Такве Бог чува. И не може да се удави кад не зна да плива. А он сигурно тамо није сам. Отиш'о је са оним његовим барабама; све неки фини момци... Сви имају по четри разреда основне школе најмање.

МИЛА: Није добар ученик, али је бистар као пчела. А то је најважније.

ЈОРДАН: Него, нешто ме брине. Откуд њему паре да оду тако далеко, кад се добро зна да му ја динар не дајем? То ми није јасно. О, не... Није ваљда то урадио... Није ваљда толк'о луд... Није ваљда... (Јордан на брзину улази у другу собу и враћа се.) Јесте!!! Знао сам да јесте!! Како се нисам одма сетио... Покрао ме, диг'о је све паре! Сад је наш'о да ме покраде - кад највише имам... Две године сам крвнички штедео да би отишли на летовање, и ево шта ми је урадио... Па јебем ли му...

МИЛА: Па можда и није он... Господе драги...

ЈОРДАН: Е, што жена може да ти роди дете, нико не може. (У овом моменту Мила се лакше заплаче.) Плачи, плачи. Откад си се удала за мене ти само плачеш.

МИЛА: Сигурно нисам плакала без разлога... То је једино што човеку преостаје поред тебе.

ЈОРДАН: Немој мене да кривиш. А он, он све ово ради због погрешног васпитања. Ти си му увек давала више него што је тражио. То се тако не ради. Него зна се: кад ти нешто тражи прво му не даш, па му опет не даш, па му тек онда на крају опет не даш; па да видиш како ће да буде захвалан кад му будеш дала следећи пут кад ти буде тражио.

МИЛА: Да, тако смо требали да га васпитавамо. Да смо га тако васпитавали био би бољи.

ЈОРДАН: Био би сигурно. Ал’ нећу ја да дозволим да нам због једне битанге пропадне летовање. Има да идемо на море, па макар остали овде. Ти мислиш да ови по комшилуку увек кад крену на море стварно оду на море?

МИЛА: А где мислиш да иду, на Марс?

ЈОРДАН: На пример на село. Оду на село, а враћају се са мора. То им је тактика. Откуд њима паре да оду сваке године на море? Нек причају они то неком другом, знам ја како они иду на море. И моје село има море, само је далеко петсто километара па ретко свраћам...

МИЛА: Ако си се ти тога сетио, чисто сумњам да су се и други сетили да иду у село, а да се враћају с мора.

ЈОРДАН: Тачно. Ал’ то је онда још горе по нас, значи да стварно иду на море, а ми стварно не идемо.

МИЛА: Стани, шта ти то 'оћеш да кажеш? Да и ми одемо на село, па да причамо да смо били на мору? Је л' то?

ЈОРДАН: Таман посла. Ко је полудео да иде на село. И да глуми да је био на мору. Ми можемо и овде да одглумимо да смо на мору. Затворимо се лепо петнаест дана, и ко може да сања да смо у стану а не на мору.

МИЛА: Како то мислиш? Да седимо овде? Јордане, немој молим те...

ЈОРДАН: Па да седимо, хвала Богу. Што би се мучили и ишли на село кад можемо лепо овде да се затворимо. Кад нам није суђено да одемо.

МИЛА: Шта је са тобом, Јордане, ја те не знам као нормалног човека, ал’ шта ти је сад одједном. Какво море сад. Син нам је побег'о од куће, а ти би да глумиш да смо на мору.

ЈОРДАН: Није то мени одједном дошло. Годинама се скупља, ал’ сад је прекипело... У мом животу су многи људи ишли на море, и увек се лепо проводили, најмање сам се проводио ја. Куцнуо је час, дошло је време да се обрачунамо. У року од петнаест дана треба да решимо десет година. Сви ће да мисле да смо на мору.

МИЛА: Јеси ли ти полудео? Мени не пада напамет да тако "одлазим на море".'Оћеш да нас људи сматрају за... за...

ЈОРДАН: Е, Мила, Мила. Најгоре је кад те сматрају за оно што јеси: нико и ништа, гола говна... За то нас сматрају.

МИЛА: Причаш глупости.

ЈОРДАН: Некад је поштен човек мого да оде на море, а сад само банда. Банда глуми господу. А та господа краде вара и лаже. Зато за мене нико не може да каже да сам господин. Погледај овог Марковића са трећег спрата, троја кола вози, а и не зна колико станова има. Како ја да одем на море кад сам поштен човек? Како?

МИЛА: Само човек у тешком стању може озбиљно да предлаже тако нешто. Теби треба психијатар.

ЈОРДАН: И да знаш, кад већ помињеш те психијатре, не да не верујем њима, него не верујем ни другим лекарима. Ја сам виши педагог и сам ћу себи да помогнем. Кад сам задњи пут био: погледа ме, срце добро, плућа добро, све добро - само ја нисам добро! Како после да им верујеш. (Јордан у том моменту угледа коверат на столу.)

ЈОРДАН: Шта је ово? (Узима коверат.) Гле, оставио писмо.

МИЛА: Писмо? (Потрча ка Јордану.) Дај брзо прочитај!

ЈОРДАН: (Чита.) "Ја више не могу да трпим..." (Јордан до краја писма мумла.) Битанга. Оће мене да оптужи за то што га тучем...

МИЛА: Дај да прочитам!

ЈОРДАН: Не може. Ово су велике увреде за мене.

МИЛА: Ма дај, човече!

ЈОРДАН: Не дам! (Мила му отме писмо из руке, одмакне се плаче и чита.)

МИЛА: "Нисте ми испунили ниједну жељу"... (Мила плаче још гласније али чита у себи. Завршава писмо, оставља га на сто, Јордан га узима.)

ЈОРДАН: "Пуно поздрава Мами и Радици". Мене нигде не помиње. Мада на мене највише мисли.

МИЛА: Да зовемо милицију кад већ ти нећеш да га тражиш.

ЈОРДАН: Ма каква милиција. Срамота ме да сваки дан зовем милицију. Бар да ми је друго дете нормално. (У том тренутку појављује се Радица, старија ћерка.) О, ево и моје двадесетстогодишње ћерке. Шта ти мислиш о нашем одласку на море, чула си сигурно о чему причамо?

РАДИЦА: Тата, зашто се измотаваш са мном? Не слажем се с тим...

ЈОРДАН: А што се не слажеш с тим. Је л' зато што ће након двадесетшест година како не излазиш из куће, тешко да ти буде да останеш још дугих десет дана.

РАДИЦА: Па немој да ме прекораваш због тога... Ја сам таква каква сам...

ЈОРДАН: Све твоје другарице имају по двоје-троје деце, а ти немаш ни другарицу. Шта, бре, ти замишљаш, еј? Позната си по томе што си непозната!

РАДИЦА: Па шта да радим...

ЈОРДАН: А сад кад будемо пошли на море, мораћемо да се правимо да идемо стварно, па мора кола да се гурају... Зато ћеш морати цела да изађеш из куће, само да знаш.

РАДИЦА: Тата, пусти ме на миру, молим те...

ЈОРДАН: А стварно, што теби не одговара мој план? Да ниси можда решила да се удајеш? И зато мора да се изађе из куће. Треба ти само један муж и готово. Такав је обичај. Да изађеш мораш. По закону. Удај се за првог на кога наиђеш, нека буде било какав, само нека буде поштен, добар, и школован. То је најважније.

РАДИЦА: Тата, пусти ме... Није лепо да тако причаш о мени. Ја можда јесам другачија од других... Немој то стално да ми пребацујеш.

ЈОРДАН: Не пребацујем ти, само ти кажем; и да си стварно решила да се удаш, тачно да знам да никад нећеш да се удаш ако се не удаш у наредних петнаест дана - опет те не би пустио. Показаћу свима да сам спреман све да урадим, да би доказао да знам шта радим.

МИЛА: Да, то одлично знамо.

ЈОРДАН: Не знаш ти ништа. Ја морам да постигнем више од других да би им показао... Да би им показао...

МИЛА: Али ти не можеш да постигнеш више од других. Чак ни колико и други, и ту је твој проблем.

ЈОРДАН: Ако до сад нисам мог’о то је само зато што... нисам мог’о! Нисам ваљда требао да идем на село и да копам. Лако је оним сељацима да копају цео живот, кад копају по цео дан... Можда нисам успео да унесем неку пару у кућу, али сам као супруг доста добар.

МИЛА: Ах, камо лепе среће да јеси...

ЈОРДАН: 'Оћеш да кажеш да нисам. Увек сам говорио да човек не треба да буде лош према жени колико год да је она добра... Ипак са женом делиш парче 'леба. А ја добро знам каквих све жена има. Ти си поштена, и осећајна. Зато ја тебе волим и ценим. (Мила узима телефон.)

МИЛА: Добар дан, ви сте госпођо Павићевић?... Овде је Мила Јакшић... Да... Морамо нешто да предузмемо... (Пауза.) Мој Марко покварио вашег сина? Немојте тако... (Пауза.) Мој Марко битанга? Молим вас припазите шта говорите...

ЈОРДАН: Дај је мени...

МИЛА: Не, управо је обрнуто, мој Марко је анђео а ваш син га је покварио... (Пауза.) Ви нисте прави родитељ! Ма нећу да расправљам, пријатно! Безобразница.

ЈОРДАН: Што ми је ниси дала? Она за Марка да каже да је битанга. Он и јесте битанга, али ме боли када му то неко други каже... Ја сам ту да га вређам, он је моје дете.

МИЛА: И ти си сад наш'о да "одлазиш на море"

РАДИЦА: А како ћеш да им образложиш то што смо бледи. Видеће се да нисмо ни мало поцрнели... Прво би се тога сетили.

ЈОРДАН: Какви год да се вратимо, за њих има да будемо црни. Па и они сами знају да ко год оде на море не враћа се бео. А могли би првих пет-шест дана да излазимо само ноћу, да не примете да нисмо поцрнели... Видећемо, ноћас ћу да размислим о томе. И да ти кажем да ми је мило што си заинтересована. (Са пуним поверењем и поштовањем.) Знаш шта, Радице, рећи ћемо им да смо више седели испред хотела и пили скупе сокове, него што смо се сунчали. А можда неко од нас на крају и поцрни, то може да буде и психолошки; ми смо стварно требали да идемо на море... Ја сам избегавао људе само да ме не би случајно неко питао. (Изобличено.) "Комшија, летујете негде?" Овде ме пресече. Ту. Ту испод. Е, ове године морају да спреме још једно питање које гласи: "Стварно, а где?" и онда на крају: "И како је било?" Па ћемо да видимо како је било. Мени супер. Не могу више ни ја да трпим... Сви могу да оду, једино Јордан не може! Неће мени овде више нико да се црни наоколо... Сви сваке године препричавају шта им се десило. Могу ваљда и ја једном да испричам то исто... Испада да сам само ја неспособан да зарадим и одведем породицу... У свему сам ја најгори.

МИЛА: Ти умишљаш. Нико и не размишља о теби.

ЈОРДАН: То ти мислиш. Сви причају да нисам ни за шта, оговарају ме и потцењују, али то само још петнаест-дваест дана, па ћу све да им вратим.

МИЛА: Лепо си све то замислио, само ја у томе не могу да учествујем. Жао ми је, али не могу. Немам ништа против да ти то радиш, али ја не желим да учествујем. Ја ћу за то време да будем код сестре, а ти кад завршиш јави. Деца како хоће.

ЈОРДАН: Код које сад сестре?! Где си ти видела да муж оставља жену кад иде на море? А? Први пут чујем. Немој да ми правиш проблеме. За ово сам спреман и да убијем. Само пробај да побегнеш. 'Оћеш да те убијем, да ме завијеш у црно? ...

II ДЕО

ЈОРДАН: ... И тако ти кажем, мој Драгане, није мени због мене, него због деце. Деца су ме молила да их одведем на море. Море је здраво; ја сад обољевам од свих болести од којих здрав човек може да оболи, само зато што ме нису водили на море...

ДРАГАН: (Мудро, као да открива богзна какву истину.) На море треба да се иде пре свега због здравља, па тек онда због забаве.

ЈОРДАН: Хвала Богу. Ја својој деци могу толико да пружим. Ако ништа друго, бар на море могу да их одведем.

ДРАГАН: А где си решио да идеш? Кафа је одлична.

ЈОРДАН: Па, видећемо... У неко мало место. Где нема гужве... Ја и не идем на море да би ме неко видео, комшилука сам се овде нагледао. Има људи који иду да би се хвалили. Ја нисам такав човек.

ДРАГАН: Значи, стварно идете. Баш сам се изненадио кад ми рече Мила.

ЈОРДАН: Стварно, стварно идемо. А не знаш ти комшија каквих све људи има. Један је лудак своју породицу затворио у кућу, и није им дао да излазе петнаест дана, да би други мислили да су на мору. Ја не разумем такве људе. Ево колико дуго ја нисам био на мору, па ми тако нешто не пада на памет.

ДРАГАН: Да, да. А ко је тај што је затварао породицу... Такве људе треба стрељати...

ЈОРДАН: И стрељали су га. А знаш шта је после било с њим - ништа. Сви су се правили као да ништа није било. А упропастио породицу. Кажу да га жена оставила... Прво су се сви згражавали, па после ништа. Као да ништа није било. Људи су дволични.. Него, значи теби није проблем да нам сачуваш ствари?

ДРАГАН: Таман посла. Могу и цвеће да вам заливам. Кад залијем своје, залићу и ваше... Само ми оставите кључ...

ЈОРДАН: А, не, даћемо ти само ствари које се не заливају. За ове ћемо неког другог да одредимо. А шта да радимо кад живимо у лоповском крају. Због њих ми је једно око увек отворено и кад спавам и кад сам будан. Ја сам одавно говорио да купимо једног кера.

МИЛА: Дећеш кера у сред стамбене зграде. Да лаје ноћу...

ЈОРДАН: Па нек лаје. Ноћу ионако сви спавају. Кер, бре, може живот да ти спаси. Ено ти онај случај, кад је неки тип хтео да упуца неког другог; спремио пиштољ, нанишанио, и - пуцао у ваздух. После изјавио: "Било ми жао да онаквог пса оставим без газде".

ДРАГАН: Стварно живимо у разбојничком крају, мајку му. Кажи ми, Јордане, колико остајете?

ЈОРДАН: Вероватно петнаест дана. А можда и више, све зависи... Не зависи само од мене. То треба да се договорим са Милом. Једва чекам да кренемо, сав сам се узбудио... Ову ћебад ми посебно чувај, молим те. То нису обична ћебад...

ДРАГАН: (Устаје.) Ма договорено. Само немојте и ви да се затворите у стану, наљутићу се, ха-ха-ха. Ајд’ донеси те ствари довече.

ЈОРДАН: Хе-хе-хе. Важи, Драгане. (Драган одлази.) Смеј се, смеј... А делује му могуће да се неко затвори. Битанга. Пичка ли му материна, кад му делује могуће, што се сам не затвара. Мене је наш’о. Ја треба да се затварам за њега. Е сад ћемо да видимо кад ће да ме ухвате. Ухватиће они мене, ал’ знаш за шта, знаш за шта: за муда Марјанова, ха-ха-ха...

III ДЕО

МИЛАН: Ма даћу ти чамац, није проблем. Зато што мени прошле године један рођак није хтео да да. И зато што смо комшије, нормално. Тад кад ме одбио, тад сам га и купио. Да ми га је дао, никад не би' купио овај мој. Зато сам му на неки начин и захвалан...

ЈОРДАН: Свакаквих људи има... А шта ти је рек'о: "Дао би ти, ал’ не могу, мој је"... Замисли ти покварењака. Баш би волео да упознам тог твог рођака... Могу да замислим како изгледа човек који неће да да чамац...

МИЛАН: Боље да не знаш...

ЈОРДАН: Уместо да ти да чамац, к’о ти мени, да ти запуши уста за сва времена.(Милан се кисело смеје.) Ако ми верујеш, не знам где ми је глава. У ствари, знам, али би ми боље било да не знам, гарантовано би ме мање болело... Још ми жена приговара, каже: "Ти ниси нормалан, тражиш од човека кога једва знаш да ти даје чамац"...

МИЛАН: Ма таман посла... Зашто смо комшије? Кажи ми, Јордане, нешто сам чуо, па не знам Је л' тачно, Је л' ти син стварно побег'о од куће?
ЈОРДАН: Побег'о, побег'о... Ал' доћи ће маца на вратанца... Видећеш, има ја да га смирим кад-тад. Направићу човека од њега. Видиш комшија, тај мој син, тај мој Марко, то ми је велики промашај. Велики. А мене сваки промашај погоди... МИЛАН: Сад ћу ја чамац да ти покажем... К’о лутка је...

ЈОРДАН: Само полако, само полако...

IV ДЕО

МИЛА: И ти си био у стању да тамо глумиш да си се случајно посапео и сломио огледало и тегле? Ц, ц, ц. Теби је стварно потребан психијатар. И то добар. Он би ти објаснио твоје тренутно стање... Пао господин у самоуслузи да би људи видели како се спрема за море!

ЈОРДАН: А и ти си ненормална, одма' дижеш панику. К'о да сам урадио не знам шта: само сам разбио стакло у пролазу, и још неке тамо тегле и ситнице. Ма ћути, одлично сам прош'о како је могло да буде. Без огреботине. Педесет људи ме је видело кад су ми испали купаћи костими. А ко носи купаће костиме? Само људи који иду на море. 'Ајд нек ми сад неко докаже да не идемо на море.

МИЛА: Можда ћеш опет да идеш да паднеш у самоуслузи. Мене више ништа не може да зачуди.

ЈОРДАН: А, не. То би било сумњиво. Ја сам постиг'о шта сам хтео. Сад могу мирно да спавам, толико људи је видело купаће костиме и уље за сунчање, да више не морам да бринем. Ако ни због чега другог, сад би морали да одемо на море због њих. Они су сви убеђени да само што нисмо кренули...

V ДЕО

МИЛА: ... Ништа, мораћеш да му опростиш. Нека се дете врати. Опрости му.

ЈОРДАН: Опростићу му, па ћу онда да га убијем. Слободно нека дође.

МИЛА: Је л' ти знаш шта причаш? Прети самоубиством! Каже да ће радије да се убије него да га ти опет тучеш...

ЈОРДАН: Прети самоубиством?! Какво самоубиство?! Треба прво школу да заврши, да се ожени... Да подигне децу, па онда самоубиство. То је доказ да је размажен.

МИЛА: Мора да му се обећа. Ја сам му већ обећала. Само нека се врати. Ко зна где спава и једе...

ЈОРДАН: Па добро, нека ти буде. Ја кад сам рек'о да ћу да га убијем нисам мислио ништа лоше...

VI ДЕО

МИЛА: Марко сине. (Грли га.) Само кад си дош'о... Ајде, 'оћеш да једеш нешто? Како си?... Нешто ми ниси добро...

ЈОРДАН: Што њега питаш како је, видиш да је мртав пијан. Одведи га нека спава, пијан је. 'Оћеш пијаница да будеш? Никад ти нећеш да будеш пијаница... (Марко улази у собу.) Сад је добро прош'о...

МИЛА: Ти стварно немаш ни мало милости, као да ти ништа није. Како си га само истук'о прошли пут, а није ни био крив...

ЈОРДАН: А, прошли пут је било друго. Ја сам хтео да се мало извичем на њега, ал’ он ме провоцирао... Онда сам почео по мало да га вређам, онда сам га толико извређао да сам на крају морао да га избијем. Морао сам... Не можеш тек тако некога да извређаш... Џукела... Тешка џукела...

VII ДЕО

МИЛА: О, господе. Шта сам доживела. Да због лудака не могу три дана да проговорим. Ово ми се још у животу није десило. Да три дана не проговорим.

РАДИЦА: Тата, стварно си претерао...

ЈОРДАН: Шта сам претерао? Ајде будите људи, и признајте да три дана није много. Шта би радили да ови испод и ови изнад не иду нигде. Морали би да ћутимо свих петнаест дана. Ја сам сад постао оно што сам увек и био: способан и паметан човек.

МИЛА: Мени ово баш ништа не значи. Само ми је помогло да схватим...

РАДИЦА: Ни мени.

ЈОРДАН: Па ви онда џабе седите овде... Уразумите се мало, сви су нас видели како полазимо, не можемо сад без разлога да се вратимо кући. Ни мени није било лако да се упуштам у све ово, па трпим.

МИЛА: Право да ти кажем, жао ми је деце. Због њих ми је највише... Што се мене и тебе тиче завршили смо.

ЈОРДАН: Шта још хоћеш од мене? Захваљујући мени сви мисле да сте на мору.

МИЛА: Ја сам одлучила да се разведем. То је овога пута, дефинитивна одлука. Са тобом сам живела мало, а преживела много. Наш брак и није био брак у правом смислу.

ЈОРДАН: Шта кажеш? Развод? 'Оћеш од мене да се разведеш? Док сам ти ја муж - нема развода.

МИЛА: Драго ми је да имам децу коју имам, ал’ ми је жао што сам тебе уопште упознала... Цео живот са тобом је разлог. Још сам на почетку размишљала о разводу кад си ми забранио да идем на предавања. Трпела сам због детета...

ЈОРДАН: Нисам ваљда требао да ти дозволим да идеш на предавања као друге девојке. Тамо је било и доста студената... Заборављаш да си и мене упознала испред факултета, то је најбољи доказ да ниси требала да идеш на предавања јер...

МИЛА: Е, ту си у праву. Боље би било да сам остала средњошколка.

ЈОРДАН Говори тише, 'оћеш да неко помисли да смо ту.

МИЛА: Да, понашам се као да сам у својој кући, Је л' тако?

ЈОРДАН: Па ти се већ тако и понашаш. Све послове ти обављаш. Све сама радиш. Ја као да не постојим.

МИЛА: Шта ти можеш да радиш кад ништа не знаш да урадиш. Једну чесму поправљаш по две године. Сијалицу не знаш да заврнеш.

ЈОРДАН: Ја се можда не разумем у те ствари, ал’ се разумем у нешто што се мало ко разуме. Поготово се ти не разумеш, и то си показала ових дана. Најважније је у животу да не дозволиш да будеш гори од других, и да знаш да будеш ђубре к’о и они, да не би био гори од њих. Нико није толики човек да устане и каже: "Јесте у праву сте, ја сам овде највеће ђубре". Само таквим људима ја верујем. (Јордан вади завој из џепа.)

МИЛА: Шта то радиш, црни Јордане? Опет си смислио нешто?...

ЈОРДАН: Умотаћу ногу у завој, рећи ћемо да сам се повредио кад смо играли фудбал на плажи са неким пријатељима из Ваљева... То може сваком да се деси...

VIII ДЕО

ЈОРДАН: Ко ли је то био?... Да погледамо... (Јордан гледа кроз прозор, испред зграде се појављује девојка која дозива Марка.)

ДЕВОЈКА: Маарко, Маарко, Маарко!

ЈОРДАН: Која ти је сад ова? Све ће да нам поквари. (У том моменту дозивање престаје.)

ЈОРДАН: Изгледа да је отишла. Једва се извукосмо. (У том моменту опет се зачу звоњава на вратима. Девојка звони упорно и дуго. Јордан најпре трчи ка једној соби, Па трчи према вратима, па застане.)

ЈОРДАН: Ућути је, ућути је како знаш... (Марко отвара врата, Јордан престрављено гледа, девојка утрчава Марку у загрљај.)

ДЕВОЈКА: Добар дан, ја сам Зорица. (Пружа руку Јордану, Јордан пружа њој али без речи. Марко девојку узима за руку и одводи је у собу. Јордан одлази у собу код њих. Говори врло несигурно.)

ЈОРДАН: Види, девојчице, молим те говори што тише можеш јер ми имамо ћерке близнакиње, а и комшилук се стално жали на галаму. Иначе код нас нема где да се спава.

ЗОРИЦА: (Од среће се смеје без разлога.) Нема проблема, дошла сам само да видим Марка. Марко је другачији од свих. А причао ми је и о вама да сте добар човек.

ЈОРДАН: (Смешка се помало стидљиво.) Мене сви воле... Тако, договорили смо се. Овде нема места за спавање...

IX ДЕО

ЈОРДАН: Покварио се овај радио, мајку му покварену... А - ево га. Добро је, опет прорадио... изгледа слаб контакт. (Слушају неки интелектуални, политички говор.) Шта прича овај глупан, ништа га не разумем. (Емисија се завршава, почињу вести које обавештавају о смрти Ратка Димитријевића.) Види, види. Умро Милин ујак. Бог да му душу прости.

РАДИЦА: Јао, ујка Ратко. (Устаје са столице.) Идем да кажем мами...

ЈОРДАН: (Промукло, труди се да буде што тиши, а цикти.) Не, седи. Јеси ли ти нормална да јој сад говориш. Угаси радио... (Узима га сам и гаси.)

РАДИЦА: Не мислиш ваљда да кријеш од ње, па то јој је ујак...

ЈОРДАН: Не можемо сад да јој кажемо, рећи ћемо јој за шест дана. Таман да га сахране и... Ионако је нервозна још кад би јој рекли... Има још више да се унервози...

РАДИЦА: Да јој ми кажемо, па она нек види... (Јордан устаје и хвата Радицу за руку.)

ЈОРДАН: Стани. Он је и мени био драг, и жао ми је што је умро... И то баш... Стварно ми је жао... Он је био тешко болестан...

РАДИЦА: Ипак да јој кажем...

ЈОРДАН: Да ниси зинула. Знаш каква је она. Прво ће да плаче, па да кука... Она увек тако ради кад јој неко умре... И полудеће да не оде на сахрану, а не могу да је пустим. Тамо ће да је виде и питаће је што нисмо дошли... Овако испашће да нисмо ни знали да је умро...
РАДИЦА: Ја морам да јој кажем. Неће после да ми опрости, а и мене ће савест да гризе. Морам да јој кажем.

ЈОРДАН: Радице, то јој ионако није рођени ујак, него мајчин. Нит је млад, нит је рођени. Нас нико неће ни да се сети; сад тамо њему сви угађају... Ја би радо отиш'о на његову сахрану, и њему и било ком мамином рођаку, ал’ то прилике не дозвољавају...
РАДИЦА: Добро, тата... Нека ти буде, нећу да се свађам. А како ћемо да јој објаснимо то што јој нисмо рекли? Мислиш да ће да буде оправдање то што је стар.

ЈОРДАН: Ма неће она да зна да смо ми знали. Ти ме, Радице, добро разумеш... Ти си паметна...

X ДЕО

ЗОРИЦА: ... А где су сада твоји другари?

МАРКО: Јовици су родитељи забранили да излази месец дана, а Горан учи за поправни.

ЗОРИЦА: Марко, ја те толико волим. Не само да си ти добар и занимљив, него су ти и родитељи дивни. Твој отац се толико брине око твојих сестара... Ниси ми рекао да имаш сестре близнакиње?

МАРКО: Нисам... Нисам љубоморан, него...

ЗОРИЦА: Показаћеш ми их.

МАРКО: Да... Не... Сад спавају, други пут кад се видимо...

ЗОРИЦА: Важи, други пут. А кад ћеш ти да дођеш код мене? (Приближава му се.) Ја живим само са мајком, она се сваком обрадује. Још како сам те описала - има одма' да те заволи...

МАРКО: Доћи ћу у септембру. Сад треба да полажем математику, па треба да се правим да учим. А ако понављам доћи ћу ти на дуже...

ЗОРИЦА: Ах, да... А је л' да да није глупо што сам ја старија од тебе?

МАРКО: Ма није. Ја делујем старије, ти делујеш млађе, таман као да смо исто годиште.

ЗОРИЦА: Сладак си... 'Ајде ја ћу сада да кренем, да не правим гужву... (Зорица креће, породица се окупља да је испрати. Осим Радице.)

ЗОРИЦА: До виђења, чика Јордане, До виђења, тета Мила. Заиста ми је драго да смо се упознали.

МИЛА: Зорице, наврати опет...

ЈОРДАН: (Шапатом.) И мени је драго. (Јордан отвара врата, и својим наваљивањем на Зорицу он је практично приморава да изађе. Зорица је искорачила из стана, и почела да говори.)

ЗОРИЦА: Могли би и ви... (Јордан изненада залупи врата и гледа кроз шпијунку. Јордан у правцу врата показује "лакат".)

ЈОРДАН: Замало да нас открије... Нека сад по Пожаревцу прича шта 'оће, то до нас не може да стигне. Никад неће да нас ухвате. Ја сам геније. Само ја сам мог’о да смислим овако нешто... Само ја...

XI ДЕО

ЈОРДАН: Ко ли је то био? (Угледа поштара.) А – поштар. Изгледа да је нешто оставио. (Јордан прво ослушкује да некога нема у улазу, затим веома брзо отвара врата и тада испадају пошиљке. Јордан их неспретно сакупља и затвара врата. Стаје уз врата леђима се ослањајући на њих као да спречава некога да разваљује. Неколико пошиљки сакрива а једну износи на видело.)

ЈОРДАН: Види разгледница. Из Херцег-Новог. Послао Марко. Мало касни.

МИЛА: Дај да видим.

ЈОРДАН: Мене опет не помиње. Џабе га бијем, и даље ме не воли... Да се бар сетио да пошаље и комшилуку у име свих нас, то би био још један доказ да смо на мору. Али немаш с ким да разговараш...

МИЛА: Дај мени...

XII ДЕО

ЈОРДАН: Колк'о је то степени?

МИЛА: Тридесетседам степени.

ЈОРДАН: Шта је то тамо?... Чујеш нешто...

МИЛА: Неко улази...

ЈОРДАН: Како... закључано је... Чујеш ово... Неко улази... Али како... Сакријте се сви брзо... Ја ћу да видим шта је. (Сви се скривају, он стоји код врата. Лопов отвара врата, Јордан скаче да га задржи.) Не бежи, стој... Не бежи, молим те. (Јордан га савладава.) Стани, објаснићу ти све... Све ћу да ти објасним. Само не вичи...

ЛОПОВ: Нисам луд да вичем. (У том моменту други излазе из својих скровишта.) Шта је ово... Шта ви то радите? Ви се кријете од некога?...

ЈОРДАН: Да, кријемо се... Не смеју да нас виде... (Крајње снисходљиво.) Реци какву кафу пијеш. Ово је моја жена, син и ћерка... Изволи, седи, и ништа немој да се стидиш. Осећај се као да си код своје куће. А како си ти уш'о?...

ЛОПОВ: На врата. Врата су откључана... Ја сам се збунио...

ЈОРДАН: Одмах се враћам. (Враћа се.) Ти си сигурно хтео да нас опљачкаш. Нема проблема за то... Обећавам ти да ћеш нешто да украдеш, сам изабери, нећу да ти се мешам. Де си сад наш'о да ми обијаш стан кад смо сви ту... Ти си ми једини сведок. Само ти знаш. Како то да нисам закључао врата... Видиш пријатељу, ми се овде кријемо. Сви мисле да нисмо овде. Мисле да смо отпутовали. Ух, преплашио си ме. (Јордан иде по воду и враћа се с чашом у руци.)

ЛОПОВ: Кријете се? А што? Ко вас је натерао да се кријете?
ЈОРДАН: Нико. Нико нас није натерао. Немој да мислиш да би ја то дозволио...

ЛОПОВ: Нећу ја ником ништа да причам, само ме ви пустите. Ја нећу овде више да долазим. Обећавам.

ЈОРДАН: Морам да те држим овде док не стекнем поверење. Милицију нећу да ти зовем.

ЛОПОВ: Држи ме, брате, само не зови милицију.(Долазе себи и седају на кревете, разговарају.) А што сви мисле да сте на мору? Је л' сви мисле да сте на мору?

ЈОРДАН: Да, мисле, мисле...

ЛОПОВ: Ја сам недавно био на мору. У Будви. Ужасни су људи тамо. И некултурне мештанке. Страшно. Којој год добацим нешто, ни једна ни да се окрене...

ЈОРДАН: (Гледа га десетак секунди, набацује тајанствени осмех.) Шта је теби Јоца Крамп? Је л' ти отац?

ЛОПОВ: Не, не, није. Кунем се да није. Имам ја другог оца...
ЈОРДАН: Значи јесте. Личиш на њега к’о да те он родио. Сад те имам у шаци.

МАРКО: (Виче из петних жила.) Пусти ме да живим!!! (Одлази у собу и тамо још једном викне исто. Сви га погледају и схватају да је боље да се не мешају.)

МИЛА: Изгледа да ти план нема много слабости, за разлику од тебе. Чуди ме да твој план има овако мало слабости. Срећа ти је наклоњена.

ЈОРДАН: 'Оћеш да кажеш да сам ја пун слабости. Да сам слабић. Вараш се. Ја сам само превише слаб за човека који је јак као ја... Разумеш? А да си ти правила план, вратили би нас још кад смо гурали кола.

ЛОПОВ: Ти си, бре, изгледа неки опасан лудак. Мислиш да ако си луд можеш да радиш шта хоћеш. Не знам о чему се овде ради, ал’ ти ми изгледаш гадно.

ЈОРДАН: (Опет се осилио.) Гадно ћеш ти да се проведеш, мој лопове. Сад још 'оћеш да се правиш да ти Јоца Крамп није отац. А личите к’о јаје јајету. Види лопове, даћемо ти да једеш, и да спаваш. Хране има довољно на твоју срећу.

ЛОПОВ: Хвала вам да сте мислили на мене.

ЈОРДАН: Нема на чему. Знаш ти да сам ја једном у војсци, на терену, био толк'о гладан да сам од муке почео да се једем, и онда сам се некако заситио. Човек кад прегладни више не може ни да једе. Но, ти си лоповчина и...

ЛОПОВ: Само без вређања молим. Ја сам лопов постао тешком муком...

ЈОРДАН: О, види ти њега: ја га вређам, а он се љути. Да нећеш можда да ти тепам?...

ЛОПОВ: Ја јесам лопов, и једино ми то не ваља. Сви ме знају као доброг момка. Поносан сам што сам лопов, јер крадем што морам. Мог'о сам да постанем коцкар и пијаница, а ја сам постао лопов... А ти се, бре, манијак. Због таквих ја и не волим да крадем. Ти си неки лудак изгледа.

ЈОРДАН: Луд је твој отац што те држи кући...

ЛОПОВ: Није, не држи ме више у кући. Истерао ме...

ЈОРДАН: Е, с ким све морам да имам посла... Ето видиш, да смо стварно отишли на море, овај би нас опљачкао...

XIII ДЕО

ЈОРДАН: Где ћеш? Ти си значи спремна да ме издаш.

МИЛА: Не могу више, на ивици сам са живцима. Не могу да заспим од нервозе.

ЈОРДАН: Сви који пију таблете за спавање, имају проблема са спавањем. 'Ајде сад врати се у кревет, а ја ћу да те држим на оку. Ако још једном покушаш да побегнеш...

МИЛА: Јордане, пронашла сам телеграме саучешћа. (Са великом дозом гнева и презира.) Крио си од мене да ми је умро ујак.

ЈОРДАН: Ко каже да је умро?

МИЛА: Пронашла сам телеграме.

ЈОРДАН: Ето видиш шта си урадила, да их ниси нашла сада би све било у реду.

МИЛА: Да, још сам ја крива...

ЈОРДАН: Ја сам за њега одавно говорио да треба да умре, било ми жао да га гледам онако болесног... Молим те, издржи још неколико дана... (Схвативши да јој је покушај бекства пропао, снуждено се враћа у собу.)

XIV ДЕО

ЛОПОВ: Ал’ ти гласно хрче ћале, свака му част.

РАДИЦА: Он понекад хрче толико гласно, да се и сам пробуди од буке...

ЛОПОВ: А, је л' се ви стварно кријете овде, ил он то мене зеза? Мени све изгледа као да се стварно кријете. Говорите тихо...

РАДИЦА: Да, кријемо се стварно. Мој отац је тако одлучио. Он је увек желео много, а никад није постиг'о ништа. Само скроман живот. Доста је напаћен.

ЛОПОВ: Значи стварно. Па он је стварно потпуно... напаћен. Ал’ немој ти мене погрешно да схватиш због тога што сам те питао. Само сам хтео да знам о чему се ради... А твој ћале ми уопште не смета. Ево, нека ме пљује и вређа, само да ме не дира... Ја сам миран дечко...

РАДИЦА: Ја ти се извињавам уместо њега. Извињавам се што те је данас вређао...

ЛОПОВ: Мислиш на оно што ми је рек'о да сам "Сув као сува дреновина"? Нисам се ја увредио, мада је "Сув" погрдан назив за жгољаве људе. Мени то не смета... Не вређа ме...

РАДИЦА: А што ти не престанеш да крадеш?

ЛОПОВ: И 'оћу. Ово ми је можда последњи пут. Не могу ја овим послом да се бавим доживотно, ово није поштен пос'о... Има... Да се оженим. Отац ме је избацио из куће и ја сам морао нешто да радим... А ја и нисам прави лопов. Је немам срца да покрадем крупне ствари, па кад уђе у собу да га стрефи шлог. Ја узимам само ситнице: злато, накит, новац... А је л' ти стварно пишеш песме?

РАДИЦА: Откуд ти то знаш?

ЛОПОВ: Знам. Чуо сам од твојих. Твоја мајка је рекла: "Она је стваралачка личност"... А отац одговорио: "Зато ми и ствара проблеме"... Ја се нисам мешао. Ти си значи уметничка душа. Знаш кад су питали једног писца: "О чему се ради у вашем новом роману?" Он им рек'о: "Не знам, још га нисам прочитао". Чудни сте ви уметници... Шта мислиш 'оће твој ћале да ме пријави?

РАДИЦА: Неће, неће сигурно. То могу да ти гарантујем. Да нас не би открили.

ЛОПОВ: Ма нисам ја за затвор... Не волим те полицајце, па то ти је. Једино њима нико ништа не краде, а само нас они јуре. Него хоћу да ти поклоним нешто. (Вади огрлицу.)

РАДИЦА: Шта је то? Одакле ти то?

ЛОПОВ: Моја је. Узми. Од сребра. Али од чистог сребра. Ово сребро злата вреди. А имам ја и златну. (Опет вади огрлицу.) Него ми се чини да је ова лепша. Ја више ценим злато, а више волим сребро. Узми... Ја не би волео да стекнеш погрешно мишљење о мени. Што да кријем, ја имам добру душу... Знаш, ја нисам мог'о да издржим да будем сиромашан. Кад си сиромашан живиш лоше, као пас, и нико те не цени. Нема тих пара за које би пристао да будем сиромашан. Ал’ ја кад сам крао, пазио сам шта радим. Ово што ме овде задесило ми је први пут... То мени не може да се деси. Мало сам продавао и помфрит, и није лоше ишло. Једном сам продао сто порција, а продао би и више, него сам ја молио Бога да више не купују јер ми је нешто био лош. Нисам ја тако неозбиљан, знаш.

РАДИЦА: Разумем ја тебе... И за мене мисле да сам неозбиљна. А ја сам само повучена и осетљива.

ЛОПОВ: (Пољуби јој руку и помилује је по коси.) Ја би’ волео да могу да почнем живот из почетка. И право да ти кажем, било је тешких тренутака, једино што ме је одржавало у животу је што сам знао да ћу једног дана да умрем... Да могу још данас би се оженио... Овде на лицу места. Исте секунде би се оженио... А што ти не излазиш мало? Ти си сад у најбољим годинама... А извини, колико имаш година, интересује ме чисто онако... Ништа озбиљно...

XV ДЕО

ЈОРДАН: (Цикти из све снаге, радо би урлао ал’ не сме.) И опет говедо да побегне! И после ми неко прича да се само стока бије. Нисам ја њега ни тук’о што је стока... Него што не слуша!

МИЛА: Пусти дете нека живи. Снаћи ће се он... Пронаћи ће и он своју срећу, без обзира на све имаће и он...

ЈОРДАН: Ништа он неће да има. Што сам ја гори према њему - то је он гори према мени. Није ни чудо што је побег’о... Ти га браниш, нема конопца... Ко не би побег’о...

XVI ДЕО

ЈОРДАН: Сад ћу ја лепо да се јавим Милану...

МИЛА: Да се јавиш с мора?

ЈОРДАН: Такав је ред. Човек ми је дао чамац... (Узима телефон и говори веома расположено.)

ЈОРДАН: Ало Милане, Јордан овде... Ево враћамо се с плаже, па да ти се јавим... Време је супер... Јесте... Слушам на радију да је тамо велика жега... Хвала ти за чамац, не вадим се из њега... Не, није много скупо... Аха... Добро, ми се враћамо за неколико дана, видећемо се... (Јордан задовољно спушта слушалицу, трља дланом о длан као да је завршио велики пос’о.)

ЈОРДАН: (За себе.) Мали си ти за мене...

МИЛА: За тебе су сви мали...

XVII ДЕО

ЛОПОВ: Ево, довео сам Јоцу и матичаре. Ево ти кључ. Немој ти да се чудиш што ја Јоцу зовем "Јоцо". Ми се знамо од малих ногу и велики смо другари. Јоца је као 'лебац.

ПОП: Благодарим. Ми смо заиста пријатељи. Славко је добар човек.

РАДИЦА: Ма нисмо ни морали сад да се венчавамо...

СЛАВКО: Морали смо. Богзна још колико ће твој отац да продужи боравак на мору. Ја имам тријесчетри године, замисли да останемо још петнаест дана...

РАДИЦА: А 'оће ли ово да се важи овако?

ПРВИ МАТИЧАР: Ништа ти не брини, ми ћемо уз вашу помоћ, све да завршимо...

РАДИЦА: А како ћемо без кумова?

ДРУГИ МАТИЧАР: Ми смо и матичари и сведоци.

СЛАВКО: Ма ја сам с овим момцима рас'о. За њих ме везују најлепши тренуци: заједно смо крали, пили, бежали од куће, све заједно.

ПРВИ МАТИЧАР: Све.

ДРУГИ МАТИЧАР: Нећемо много да дужимо. Одма’ да обавимо венчање. Нећу ни да читам цео текст.

ПРВИ МАТИЧАР: Само питај да ли пристају на брак.

ДРУГИ МАТИЧАР: Ма нећу ни то да питам. 'Ајде потпишите овде, па ћемо ми као сведоци. Да се пољубите морате.

ПРВИ МАТИЧАР: Ако се не пољубите биће незаконито. (Сви се насмеју. Славко, Радица и матичари потписују, па се њих двоје пољубе.)

ПОП: А сад црквено венчање...(Обред препуштамо редитељу.)

XVIII ДЕО

ДРАГАН: Опет касниш?

МИША: Касним, брате... Кад ја нисам закаснио ако сам обећао да нећу да закасним. Знаш и сам да немам времена... Него, што си ме звао?

ДРАГАН: Не знам да л' ти знаш, Јордан је на мору. Јесте. Кад је кренуо оставио је неке ствари код мене... Мало сам се зачудио, право да ти кажем, што није хтео цвеће да остави код мене. Ја би му га заливао. Кад је увече био код мене убеђивао сам га да ми да кључ, онда сам га чуо кад је дошапнуо жени да ми да погрешан кључ. Није ми јасно шта је хтео, и зашто воли да му цвеће увене. Можда је решио да се посвађа са мном, па је смислио план да испадне да му ја нисам заливао цвеће, а да ми је дао прави кључ.

МИША: Не верујем да је то хтео...

ДРАГАН: Можда и није... ал’ знаш зашто сам те ја звао; мислим да сам нешто чуо мало пре кад сам пролазио, а није ми први пут... И пре неки дан сам нешто чуо... Па кажем, најбоље да кажем некоме, да видимо заједно шта ћемо...

МИША: Најбоље је да зовемо милицију.

ДРАГАН: Ајде зваћемо од мене кад кажеш.

МИША: Само да пожуримо, да их похватамо на делу ако су лопови... Греота за Јордана... После толико времена да оде на море и одма да га опљачкају, има да полуди кад чује.

ДРАГАН: Не знам шта му би да остави ствари код мене. Никад нисмо нешто нарочито контактирали. Толико се обрадовао што иде да је скроз заборавио какав је човек.

МИША: Немој молим те и ти. Исти је к’о и други, само мало другачији. Једном сам био код њега два-три минута, онако у пролазу свратио сам на пет минута, знаш шта ми је рек'о? Каже: "Нисам знао да нисам знао какви су људи нељуди, кад ти је најтеже, сви једва чекају да ти не помогну"... Тако нешто. А колико ја знам, никад није ни тражио помоћ... Можда рачуна да му стварно нико не би помог'о, па се зато ником и не обраћа. Јордан, Јордан...

XIX ДЕО

ЈОРДАН: Ко је то тамо? (У том моменту Славко отвара врата, Јордан угледа све присутне у соби.)

ЈОРДАН: Шта... Ко... Ко сте ви? (У том моменту иза њега се појављује Мила у спаваћици а полиција са комшијама обија врата.)

МИЛИЦИОНЕР: Шта је ово овде?!

КОМШИЈЕ: Јордане?...

ЈОРДАН: Јао мени...

МИЛИЦИОНЕР: Каква је ово гужва?

МИША: Јордане, шта је било?

XX ДЕО

ЈОРДАН: Зар сам ја овако нешто заслужио? Ја који сам затворио и себе, и породицу, само да би доказао да нисам најгори. Ја који сам био спреман да нас држим и годину дана ако треба, да доживим неуспех. (Загњури главу у руке и горко плаче десетак секунди, онда се одједном трзне и уозбиљи.) За мене Бог више не постоји... А за све сте ви криви...

РАДИЦА: Тата, нико ти није крив. Добро је да смо издржали и оволико колико смо издржали.

ЈОРДАН: Ма шта ти ту мени причаш, ништа ви нисте издржали, ништа. Кад се само сетим: вичу, вичу, цела соба чује. Нисам ја ни требао да вас водим са собом... Горко се кајем. И шта сад да радим, објасни ти мени. Шта да радим ? А ово што су звали милицију, то је сигурно била Драганова идеја.

МИЛА: Није ни најмање крив. Урадио је оно што би сваки поштен човек урадио да је био на његовом месту. Само је хтео да помогне.

ЈОРДАН: Јесте, јесте. Хтео да помогне. Кад сам ја некоме помог'о? А да није неко од вас излазио кад сам ја спавао да се договара с њим? А? То не би на добро изашло. Казаћу ја њему, ако изађем из стана, да се више не брине за мене. Рећи ћу му да ако случајно види да ми неко краде кола слободно не мора да јави..

СЛАВКО: Што, да ниси решио у колима да се кријеш?

ЈОРДАН: (Трзне се.) Видиш, о томе нисам размишљао... Да се неко тога раније сетио, могли би нешто да изведемо. У гаражи нас никад не би ухватили.

МИЛА: Касно је за било шта. Пропао је твој сулуди план. То је цела прича. Зар мислиш да је било могуће да нас не открију. Да нас нису овако ухватили, ухватили би нас на други начин. То теби изгледа није јасно.

ЈОРДАН: Ухватили су нас курвински. С милицијом би и ја мог'о да обијам туђе станове. А ти лопове, нема те да се пријавиш, него чекаш мене да те ја пријавим.

СЛАВКО: Пријави ме, брате, само кад чујеш новости, неће да ти одговара...

ЈОРДАН: Нема шта да мени одговара. Само да нађемо Марка па ћемо опет ако треба.

МИЛА: Марко је отиш'о на село. Сад могу да ти кажем да већину пара није ни потрошио. Замолио ме је да ти не говорим док се не вратимо с мора. Паре су ту. Ево ти их.

ЈОРДАН: Шта кажеш?! Није их потрошио? Па ког их је ђавола крао!

МИЛА: Па, могли би и сад да одемо на море? Зашто да не?

ЈОРДАН: Па ко би нам веровао да смо на мору. Нико није луд да нам сад поверује. Чим би видели да нас нема одма би мислили да смо ту. Одма' исте секунде. Уопште не знам шта да радим. Морам да смислим како да им се не појављујем на очи, срамота ме је... Морам да им објасним да ме море не интересује. Најбољи доказ за то је што десет година нисам био на мору. Само још кад би смео да им се појавим на очи... Све би' им рек'о.

МИЛА: Тек се сада срећеш са последицама своје идеје. А замисли како је било нама од почетка.

ЈОРДАН: Шта да вам радим. Ви и даље не схватате... Сад би отиш'о на море да се одморим и о свему размислим, ал’ како?... Могли би да одемо и да глумимо да смо овде... На сваких неколико дана неко да долази и да прави галаму... Сви би чули галаму и нико не би знао да нисмо ту. А? Шта кажеш?

МИЛА: Идеја ти није лоша. Само овога пута нећеш имати с ким да је оствариш...

ЈОРДАН: А што? Није ваљда да вам се сад не иде на море? Сад вам се овде осладило... Да не бисте сад опет да глумимо. Е не може...'Оћу да одем на море к’о човек, бре.

МИЛА: Па ево, рећи ћу ти и зашто. Ја се, као што сам ти рекла, разводим. То као прво.

ЈОРДАН: А јел'? Ти си то изгледа озбиљно решила. Размисли мало шта радиш. Погрешила си кад си се удавала, можеш опет да погрешиш сад кад се разводиш; пази, исти је човек у питању...

МИЛА: Не брини. Знам одлично шта радим. Сем што се ја разводим, ћерка ти се удала, Марко ће наравно да припадне мени, тако да ти, драги мој, остајеш сам...

ЈОРДАН: Ко се удао? За кога се, бре, удала?

РАДИЦА: Јесте, тата, ја сам се удала.

СЛАВКО: Тако смо се договорили.

ЈОРДАН: Види ти њега, молим те! Решио господин да се жени. Коњу један. Толики магарац и 'оће да се жени. А видим поклонио ти је и златно ланче... Боље ниси ни заслужила. Ради шта 'оћеш. И време ти је да се удаш. Можда овај тип и није тако лош...

МИЛА: Ваљда смо једно извињење заслужили...

ЈОРДАН: Немам ја зашта теби да се извиним. Мени је савест чиста, радио сам оно што сам морао, и сад остајем сам и опет ћу да радим оно што морам. Још би сад требао да идем од врата до врата и узимам ствари... Не долази у обзир. И да их виђам сваки дан. Е па неће моћи... Да се ја поново понижавам пред њима, сад кад све знају... Не могу да замислим да их виђам сваки дан. Пре бих умро. Одавде неко мора да се исели: или они или ја. А пошто је њих двеста и ниједан не мисли да мрдне, мораћу ја. Кад су па нешто урадили за мене, па да ураде сад. Знам ја да они неће да се селе због мене. Ја да их молим, нећу. Породица ме оставља јер сам се за њу борио, а комшилук остаје овде. То је мени живот донео. Нека им буде, одселићу се ја, само нека знају да више никад неће моћи да ме виде. А знам да би волели да ме виђају сваки дан, да ми се смеју к’о и до сад. Ал’ више неће моћи у лице него само иза леђа, јер ја не мислим да изађем из стана док га не продам. Ко ме види - свака му част.

МИЛА: И сад ћеш опет да се кријеш?

ЈОРДАН: Само док не продам стан. Кад га продам нестаћу... Отићи ћу негде где ће више да ме цене. Храну ћете ви да ми купите. Само нека се смеју... Мени би баш било мило да сви они умру од смеха... Мада ништа није смешно.

Крај

О аутору

Властимир Глигоријевић, рођен 1970 у Приштини. Написао следеће драме:

• Лопов у кући (1994)
• Морска болест (1997)
• Хладњача (1998)
• Далеко било (1998)

Драма "Морска болест" објављена је у издању издавачке куће "Нови свет", из Приштине.

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]