NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoDrama i pozoriste
TIA Janus

Miladin Ševarlić

SRPSKA TRILOGIJA

Zbirka drama

Aleksandar Milosavljević

PSEUDOISTORIJSKA (SRPSKA) TRILOGIJA

Beleška o dramskoj trilogiji "Propast carstva srpskoga", "Kosovo", i "Zmaj od Srbije"

"Lazar: To što si video pripada takozvanom području privida ili proizvoljnosti. Samo, prečišćena, kondenzovana stvarnost ima pravo da se stvarnošću nazove. Ona stvarnost, dakle, koja je očišćena od svega slučajnog, haotičnog, nezakonitog - od svega što narušava zadati red i poredak, skladno uobličenu i dosledno ostvarenu sliku sveta."

Miladin Ševarlić, "Kosovo"

Istorija poznaje samo jedan način na koji je moguće njeno potpuno, istinsko, ali uvek surovo, samoostvarivanje: Veliki Mehanizam koji je analizirao Jan Kot pišući o Šekspirovim "kraljevskim" tragedijama (Jan Kot: "Šekspir naš savremenik", SKZ, Beograd, 1963.). Taj Mehanizam je precizan kao sudbina, on ruši sve pred sobom, melje volju i namere pojedinaca ili naroda, bez njega "rad" i "hod" istorije ne bi bili mogući, on krvlju prlja ruke Vladara, na pozornicu istorije izvodi Osvetnika koji, čineći pravdu, do trona ipak stiže okrvavljenih ruku, grešan. Potom se istorija nastavlja, prosto ide dalje. Tačnije, neumorno se ponavlja. Na scenu je već kročio novi Osvetnik. Kod Šekspira sve lepo piše, Kot to savršeno prepoznaje i objašnjava, a Roman Polanski, recimo u filmskoj verziji "Magbeta" pokazuje funkcionisanje ovog Mehanizma u najneposrednijem vidu. Sve ostalo je, kako će to samoironično u drami "Propast carstva srpskoga" Miladina Ševarlića da kaže Uroš "Nejaki", nezreli sin Dušana "Silnog", "... loš znak, šta više predznak". Jer, veli on, "to odstupanje od pravila (po kojem budući vladar mora da utamniči, oslepi i ubije svog prethodnika, prim. A. M.), to miriše na humanističku trulež, (...) na đubre". Praktično od te konstatacije počinje Ševarlić da ispisuje svoju trilogiju, svoj mitski dramski ciklus, /U pogovoru za dramu "Propast carstva srpskoga" (Biblioteka "Ka novoj drami", 1. kolo, II knjiga, NIRO Tribina, Beograd, 1983), u tekstu pod naslovom "Igra pseudoistorijskih maski", Dragan Klaić konstatuje razliku između "istorijske drame" - koja govori "o onome što se zna da se dogodilo", i "mitske drame" - u kojoj je reč "o onome što se veruje da se moglo dogoditi"/, pseudoistorijsku farsu, trilogiju o srpskim kraljevima, dramu o ovdašnjoj varijanti funkcionisanja šekspirovskog Velikog Mehanizma.

Kod velikog elizabetanskog dramatičara na sceni su Henriji, Edvardi, Ričardi... Akteri naše istorije - takođe kraljevi, krvnici, uzurpatori, osvetnici, imaju, međutim, drugačija imena. Osim toga, Ševarlić ne piše istorijske hronike budući da danas, kako to konstatuje i Dragan Klaić u već pomenutom tekstu, istoriju više niko ozbiljno ne shvata kao učiteljicu života. Pa ipak, ovaj pisac svoju dramsku trilogiju, s jedne strane, stvara vazda svestan šekspirovske vizije Istorije, ali i, s druge strane, u odnosu na tradiciju domaće devetnaestovekovne dramaturgije koja je glorifikovala srpsku istoriju, njene velikaše, čuvene pobede na bojnom polju, ali i još slavnije vojničke poraze Srba. Poznoromantičarsko prihvatanje epski "prerađene" i obrađene nacionalne istorije, a posebno prevođenje mitskog obrasca u dramsku fakturu, aktiviralo je proces postepenog "pretapanja" i međusobnog mešanja dve stvarnosti - mitske i realne, rezultirao je apsolutizacijom transformisane, prerađene istorijske građe, čime je praktično bio dovršen posao započet svojevrsnim inaugurisanjem narodne epike kao zvanične istoriografske verzije. No, Ševarlić vrlo dobro zna da ako nas je Istorija nečemu naučila, onda nas podučila lekciji o ironiji koja može da bude spasonosna i otrežnjavajuća. Otuda je njegov pogled na istoriju zasnovan na ironičnoj distanci prema stvarnosti, na relativizaciji stvarnosti i njenoj podeli na prividnu i proizvoljnu, s jedne, odnosno kondenzovanu, "čistu" s druge strane. Rečju, u dramama ovog ciklusa pisac će pokazati način na koji se pomenuti proces odvijao, da bi nas naposletku, posredno, doveo do nas samih - sada i ovde, do trenutka u kojem postaju očigledne posledice ovakvog načina funkcionisanja Istorije.

Delovi ove pseudoistorijske trilogije, osim "Propasti carstva srpskoga" (1980), su i "Kosovo" (1988), te "Zmaj od Srbije"(1990). Drame "Propast carstva srpskoga" i "Zmaj od Srbije" donele su M. Ševarliću nagrade "Branislav Nušić" Udruženja dramskih pisaca Srbije, a "Zmaj od Srbije" i Sterijinu nagradu... Svoj dramski triptih Ševarlić ispisuje od momenta kada je oronuli car Dušan - izdajući još uvek čeličnim tonom glavnokomandujućeg naređenja na preciznom i oštrom nemačkom svojim stranim najamnicima, rešen da realizuje san o Balkanu ujedinjenom u Veliku Srbiju - uvideo da s njegovom državom nešto nije u redu. Ovu dramsku "hroniku" na osnovu koje istoriju prepoznajemo kao farsu, pisac će okončati u času kada poslednji srednjevekovni srpski vladar, Đurađ Branković, napokon nauči lekciju Istorije, kad bude pojmio, ono što je naslućivao Dušan ("Propast carstva srpskoga"), uviđao Lazar ("Kosovo"), a duboko spoznao despot Stefan Lazarević ("Zmaj od Srbije"). Tu istinu će na svoj način naslutiti i indirektno formulisati jedan od glumaca iz predstave koju poslednjim snagama priprema despot Stefan. Glumac, naime, kaže: "... Nemam ništa protiv, igraću što god hoćete, ali dogovorite se, jednom, kakvu istoriju želite da vam napravimo. Dogovorite se ko su vam sveci, ko su vam izdajnici, ko vam decu pravi: zmajevi, anđeli ili ljudi..."

Kod Ševarlića se, dakle, podrazumeva da istorija funkcioniše po principima Velikog Mehanizma. Podrazumeva se i da će Osvetnik neminovno postati Uzurpator, baš kao što se podrazumeva i da će najverniji Carev doglavnik zapravo predvoditi zaveru protiv vladara. Zna Ševarlić da se način realizovanja naše istorije ne razlikuje bitno od onog koji je, govoreći o opštem, o onom što se moglo dogoditi - kako bi to rekao Aristotel, opisao Šekspir. No, autora ove dramske trilogije zanima još nešto, što bi, isto tako, moglo da bude na tragu navedene Aristotelove teze. Reč je, naime, o odnosu vlasti i pesništva, dakako ne u platonovskom smislu (jer to je, sa ovog stanovišta, apsolvirana tema), već u ključu navedenog citata koji je poslužio kao moto ovog teksta, a uz pretpostavku da je Lazar pod "kondenzovanom", "prečišćenom" stvarnošću podrazumevao verziju istorije kao vladar uz pomoć svojih hroničara, istoriografa i glumaca "zaveštava" budućim pokolenjima. Makijavelistički princip po kojem cilj opravdava sredstvo, što će reći da utilitarnost političke, ideologizovane stvarnosti uvek ima prednost u odnosu na Istinu, postaće osnovno merilo valjane vladarske koncepcije.

Tamo, dakle, gde mašta počinje da stvara svoje naizgled nestvarne svetove, koji će docnije, udruženi sa energijom epskog, stvarati legende, dovoljno čvrste i temeljne da se na njima grade razni ideološki, politički i religiozni koncepti, započinje Ševarlićevo nemilosrdno destruiranje mitskog obrasca. Između ta dva procesa nahodi se umetnost. Nimalo slučajno sve tri drame ovog ciklusa uniformno počinju citatima poezije. U "Kosovu" to je narodni dečji napev kojim Dadilja zabavlja Lazarevu decu - Oliveru, uskoro Bajazitovu nevestu, i budućeg srpskog vladara, turskog vazala i sultanovog zeta, despota Stefana Lazarevića . U "Propasti carstva srpskoga", priglupi Marko Mrnjavčević, potonji silni epski junak - Marko Kraljević, polupijan, uz vince i meze, zapeva skaredne stihove o dunji u zrelim devojačkim nedrima. I, napokon, "Zmaj od Srbije" počinje svojevrsnim prilogom koji čine stihovi iz pesme "Carica Milica i zmaj od Jastrepca" Ovaj redosled zapravo poštuje autentičnu hronologiju nastanka pojedinih drama iz ovog ciklusa, a ne sled koji je uslovljen logikom kakvu nameće tematika. Pisac kao da pravi luk od naivne i nevine pesmice koja decu, buduće junake srpske istorije i mita, drži u prostoru izvan svakog zla, preko adolescentske ali nedozrele erotikom nabijene pesme koju peva junak potpuno nespreman za rolu koja mu je namenjen, pa sve do već sasvim jasno artikulisane narodne epske pesme (u recenziji Vuka Karadžića), nedvosmisleno jasno namenjene podržavanju utilitarnog principa oličenog u utvrđivanju mitskog porekla srpske vladarske loze. Nasuprot pravom životu nalazi se idealan poredak stvari, oličen u potrebi da se od stvarnosti napravi teatar, da se realni život "prevede" na meru pozorišta, tj. da se život razume kao "pozorišna predstava" koju osmišljavaju i režiraju bogovi a u kojoj nastupaju ljudi. Na jednom mestu Lazar će u "Kosovu" konstatovati: "Mi smo glumci u božanskoj drami, glumci koji na pozornicu izlaze samo jednom, utoliko je naš zadatak ozbiljniji, a greške nepovratne. A naš zadatak sastoji se ne samo u tome da služimo Bogu omogućivši mu da obnovi svoje stvaranje, već i u tome da svojoj braći i svojim potomcima pokazujemo put koji treba da slede". Samo savršen vladar uspeva da ovlada zanatom, a to će reći - teorijom i praksom manipulisanja istinom, a samim tim i istorijom. U realizaciji tog zadatka sve mu je dozvoljeno, pa i umetnost. Tačnije, umetnost pre svega.

S druge strane, mimo ove anticipacije koja se diskretno provlači kroz drame Miladina Ševarlića, u ovim delima pisac razvija i igru koja se zasniva na tipičnom pozorišnom poigravanju teatarskom umetnošću. Tako, naime, u "Propasti carstva srpskoga" /Poštujmo sada, naprotiv, redosled zasnovan na tematskoj logici/ sve vreme posmatramo "predstavu" koju će dvorani, na čelu s Vukašinom Mrnjavčevićem, aranžirati da bi zavarali obolelog cara Dušana. U "Kosovu" Ševarlić zapravo opisuje "predstavu" koju Lazar, nesvestan u potpunosti stvarnosti u kojoj se obreo, organizuje sam za sebe i za svoje podanike, održavajući ovom imitacijom pozorišta privid Srbije kao Arkadije. Napose, u "Zmaju od Srbije" posmatramo pravu predstavu u predstavi, jer svest vladara, ponajpre Stefana Lazarevića, a zatim i njegovog naslednika despota Đurđa Brankovića, napokon sazreva do mere u kojoj su se do kraj kristalisali renesansni makijavelistički državnički principi vladavine. I dok su Stefanovi prethodnici samo mislili da "pišu" i "režiraju" svoju istoriju, dotle Lazarev sin odista razume principe vladavine. Nažalost, isuviše kasno. Krug je zatvoren. Tada će se ova mitska dramska trilogija dotaći naše aktuelne stvarnosti.

U času kada argumentacija zasnovana na naknadnoj manipulaciji mitskom svešću počne da se "preliva" iz prostora mitskog u realan svet i neposrednu, "svakodnevnu" stvarnost, kada dakle, obrnut proces od onog koji je detaljno opisan u ovim dramama zapreti da definitivno izmeša dve paralelne stvarnosti - mitsku i realnu, stvarnost privida i proizvoljnosti i kondenzovanu, "čistu" stvarnost - kako bi ovu distinkciju definisao Ševarlićev knez Lazar ("Kosovo"), ovako sagledavanje mogućeg naličja izvesnih nesumnjivo dramatičnih momenata iz srpske istorije deluje otrežnjujuće. Ako ni zbog čega drugog a ono svakako zbog zdrave relativizacije onoga što smo prečesto skloni da prihvatimo kao apsolutnu istorijsku faktografiju.

 

MILADIN ŠEVARLIĆ

ŠEVARLIĆ, Miladin - dramski pisac - rođen u Beogradu, 26.02.1943. godine. Školovao se u rodnom gradu. Studije svetske književnosti na Filološkom fakultetu diplomirao 1967. godine, a dramaturgiju završio na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1968. godine u klasi profesora Josipa Kulundžića. Od 1970. godine deluje kao dramaturg Beogradskog dramskog, umetnički direktor Crnogorskog narodnog i ponovo kao dramaturg i umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta u Nišu. Objavljuje pesme i piše pozorišne kritike (Politika, Ekspres) u Beogradu, sedamdesetih godina. Autor je romana Smrt pukovnika Kuzmanovića (SKZ, Beograd, 1986.) i Enciklopedije običaja i verovanja, s M. Zupancom (SFAIROS, Beograd, 1989. god.)

Autor je opusa od petnaestak drama, koje su štampane u periodici ili kao posebna izdanja, a najčešće izvođena na scenama naših pozorišta ili televizije. U rukama otadžbine, Odlazak Damjana Radovanovića, Kupićemo vinograd, Optimist, Propast carstva srpskoga, Smrt pukovnika Kuzmanovića, Kum, Duševna bolnica, Kosovo, Nebeska vojska, Karađorđe, Kod zlatnog vola, Povratak Vuka Alimpića, Gospodin ministar i druge.

Za drame Propast carstva srpskoga, Nebeska vojska, Zmaj od Srbije, dobio nagrade "Branislav Nušić" Udruženja dramskih pisaca Srbije, čiji je bio predsednik u dva mandata, 1984. i 1987. godine. Za dramu Zmaj od Srbije dobio nagradu na festivalu praizvedbi u Paraćinu, 1994. godine, a iste godine na XXIX Sterijinom pozorju Sterijinu nagradu grada Vršca za savremenu komediju. Za dramu Karađorđe dobio nagradu na Susretima profesionalnih pozorišta Srbije "Joakim Vujić" 1995. godine. Iste godine, drama Gospodin ministar doživela je praizvedbu u Velikom Trnovu, Bugarska.

Ševarlićev dramski opus karakteriše dobro poznavanje dramske tehnike, komediografski žanr, s farsičnim i satiričnim svojstvima. Drugi krug njegovog opusa su drame s građanskom tematikom u porodičnom ambijentu, sa uverljivo postavljenom psihologijom likova. U trećem krugu ostvario je najviše uspeha persiflirajući istorijske teme iz srpske nacionalne prošlosti. Ove dramske parabole sa racionalnom, ironičnom distancom tretiraju srpske nacionalne mitove, istražujući zakonomerne konstante srpske nacionalne sudbine i njihovo savremeno značenje. Upravo tvorevine iz ovog dramskog ciklusa donele su Ševarliću najviše uspeha na pozorišnim scenama.

Radoslav Lazić

Beograd, 1994. godine

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]