|
|
 |
MIRKO STOJKOVIĆ Ona je to urrradilaradio-dramaLICA: (Jaka kiša, zvuk okretanja pedala.) NENAD: U propast me poslali! U propast! Kažu "Pala bandera, put zatvorila". A, ujedušo? Zatvorila put, k'o da neko putuje po ovakvom vremenu... Samo ti, moja draga motorna testero, moja jedina, obožavana glodušo, i ja, i to na biciklu. Ja i ti, zajedno, na biciklu... Na biciklu, po ovakvom vremenu, po ovakvom vremenu, našem bremenu. Nećeš valjda da korodiraš. Neću valjda ni ja da padnem, vrat da slomim. A opet, možda i hoću, nikad ove bicikle nisam voleo, klimavi su sa svih strana... A ti nećeš da korodiraš? A, ujedušo? Nećeš, nećeš, znam ja. Što nećeš, ne moraš. A ja moram i šta neću. "Moraš, Nenade, banderu ukloniti sa puta državnoga", kaže šef. Ne mogu, šefe, udaviće me kiša. "Na ti kabanica", opet će on. A ti.... ćutiš, ne ćutala. Na mi kabanica, a gde su mi škrge? Škrge - mrge. Prst se pred okom ne vidi, sve mi voda ulazi u usta dok pričam ovako. Ne veruješ, a, ujedušo? Gde smo sada, deluje mi kao da smo skoro stigli. Kad bih bar... Kakva rupa, jao, ujedušo, pazi! Pad sa bicikla, udarac, jaka kiša, zvuk točka na biciklu koji se vrti u prazno. NENAD: Ujedušo, padosmo! Jao, vrat, boli! Kako boli... Toplo je. Muti mi se pred očima, mrak je ujedušo... Mrak je... u mraku me ne boli. Evo, ne boli... Više me ništa ne boli... Ovo mi je kraj. Molim te, ne korodiraj, motorna testero, jedina... moja... mala. (Prelaz. SAVO: Nale-vo! VERA: A je l' moraš stalno da mi govoriš kako da vozim? A? Znaš da to mrzim. SAVO:Znam da to svako mrzi. VERA: Bolje pusti radio. SAVO: Neću. VERA: Zašto? SAVO: Ne mogu da uhvatim "Košavu". Nale-vo. (Pali se radio, menjaju se stanice. Bajaga: "Sa druge strane jastuka".) SAVO: Ostavi omladinca. (Radio se gasi.) VERA: Ostavila sam. SAVO: Desnim krilom! VERA: Šta se dereš? SAVO: Nale-vo! VERA: Je l' 'oćeš u ku'ruzu da završimo? SAVO: A ti bi desno, Vera? A? A, drugarice, ti bi desno? VERA: Jeste, ja bi' desno. Putem, desno. A ako tebi to ne odgovara, na ti, Savo, pa ti vozi, ionako je tvoja ideja bila da krećemo na put po ovom vremenu... I to zbog čega - zbog četvorogodišnjice Jovanove smrti! SAVO: Nemoj tako, Vera. Tri puta mi je život u ratu spasao. VERA: Nije, nego dvaput. Jednom od četnika i jednom od Nemaca. I to na isti način. Vikn'o "Beži!", a ti pobeg'o... Šta je, šta sad ćutiš? Da nećeš da voziš? Na ti volan, na ti papučica za gas, na ti kvačilo i na ti kočnica. Il' ti kočnica ne treba na putu za svetlu budućnost? SAVO: Ne greši dušu, ženo. VERA: Što, je l' zato što si beznog? Nesposoban? Za šta nesposoban? Eto, nemaš noge, a meni se uspešno održavaš na vrh glave već pola veka... Zajahao, pa ne pušta... Rodeo-invalid. SAVO: Ne gledaj u mene, gledaj u put. VERA: Gde mi je pamet bila pre četrdeset godina, da gledam u put, a ne u tebe... SAVO: Pazi, rupa! VERA: E, sad mi je stvarno dosta! SAVO: Stoj, ženo, bandera! Bandera! (Škripa kočnica, tup udarac, motor se gasi, brisači i dalje rade, kiša dobuje po staklu.) VERA: Za malo. SAVO: Kad nećeš da poslušaš. VERA: Mora da je oluja oborila banderu. I to baš preko celog puta. SAVO: A preko čega smo prešli? VERA: Ne znam, nešto je ležalo na putu. SAVO: Pred banderom? VERA: Da, iza rupe. SAVO: Pogledaj, na tvojoj je strani. VERA: Ne vidim baš najbolje. SAVO: Je l' auspuh čitav? VERA: Valjda. Čekaj, čekaj, eno ga nešto tamo. SAVO: Je l' drvo? VERA: Više mi liči na neku... životinju. SAVO: Opa, biće divljač za večeru. Je l' zec? VERA: Nije, veće je. SAVO: Vepar? VERA: Duže. SAVO: Jelen? VERA: Ne vidim rogove. SAVO: Medved? VERA: Ma, jok. Nije toliko veliko. Čekaj, čekaj... Vidim i neka kljusa. SAVO: Kljusa? VERA: Zamka, šta li... Uhvatila mu prednju nogu. SAVO: Ma, mora da je medved. VERA: Kažem ti, premalo je za medveda. SAVO: Izađi i pogledaj. (Verin uzdah, otvaranje vrata. Kiša se pojačava, koraci koji se udaljavaju.) VERA: (Iz daljine.) Al' lije! SAVO: Znam! Medvedić! (Verin krik iz daljine, koraci koji se približavaju, zatvaranje vrata, kiša se utišava.) VERA: Savo... ono nisu kljusa. SAVO: Da? VERA: Ono je motorna testera. SAVO: Šta će medvediću motorna testera? VERA: Nije ono medvedić. Ono je neki... čovečić. SAVO: Čovečić? VERA: Čovek... Mali čovek. Crn, nabijen i... čini mi se... mrtav. SAVO: Mrtav? Čovek? Mrtav čovek? Čoveka si udarila! VERA: Nisam ga udarila, ležao je na putu. SAVO: I bandera je ležala, pa nju nisi.... (Vera počinje da plače.) SAVO: Dobro, dobro, samo nemoj da plačeš... Biće sve u redu. Evo, priznajem, pogrešio sam - nisi ga udarila, zgazila si ga. (Vera prestaje da plače i počinje da šmrca.) SAVO: Je l' sigurno mrtav? VERA: Vrat mu je slomljen, glava mu je skroz na drugu stranu okrenuta. SAVO: Kako, majku mu? Kad udariš nekog kolima, ne biva da se vrat izokrene. VERA: Nisam ga udarila, nisam! SAVO: Da, da. 'Ajde, izađi i pogledaj ima li još nekih povreda. VERA: Što, je l' ovo nije dovoljno? SAVO: Ma, dovoljno je, ali možda ga nisi ti... Ma, izlazi! VERA: Neću. SAVO: Izađi, ne možemo tako da ga ostavimo. VERA: Zašto? SAVO: Kako "zašto"? Pa... eto. Ne možemo. VERA: Ali zašto? SAVO: Pa... ne možemo napred, od bandere. A ako krenemo nazad, mogli bi da naletimo na nekoga i onda si... i onda smo gotovi. VERA: Kako gotovi? SAVO: Znaš ti kako... Ne može napred, ne može nazad... E, a šta je ono? Liči mi na put. Jeste, put! (Pali se motor.) SAVO: Kuda?! VERA: Kako "kuda"? Pa, tamo. SAVO: A onaj sa testerom? VERA: On neće nikuda. (Prelaz. FILIP: Fi-lip... Fi-lip... Fi-lip. NORMAN: Ona je to urrradila. Ona je to urrradila. FILIP: Fi-lip. Filip. NORMAN: Ona je to urrrr...adila. Ona... je to urrradila. FILIP: Fi-lip. Kaži "Filip", je l' tol'ko teško? Fi-lip. Kaži. Pre ili kasnije, a meni se čini da bi čak i večeras moglo biti to pre, a izjutra to kasnije, neko će naići. A neću da ti se čude, već da ti se dive. Mi smo perspektivna, ugledna, renomirana ugostiteljska kuća, ne trebaju nam različita pitanja, pretpostavke, sumnje... Ne, ne, to nikako. Ne treba nam to "ona je to... NORMAN: ...urrradila. FILIP: ...uradila", treba nam nešto jednostavno. na primer, moje ime. Kaži ga. NORMAN:Ona je to... FILIP: Urrradila. NORMAN: ...urrradila. FILIP: Svrako obična! Ti papagaj, pi! NORMAN: ...lip. (Pauza.) FILIP: Pi! NORMAN: ...lip. FILIP: Pi! NORMAN: ...lip. (Pauza.) FILIP: Fi! NORMAN: Ona je to... FILIP: Ma, majku li ti... NORMAN: ...urrradila. FILIP: ...tvoju pernatu! (Kreštanje, lepet krila, Filip teško diše.) FILIP: A, bežiš, kukavice! Ne u kuhinju! Normane! (Otvaranje vrata, kiša se pojačava, zvonce nad vratima, zatvaranje vrata, kiša se utišava.) VERA: Dobro veče. FILIP: (Zadihano.) Dobro veče. VERA: Izvinite, je l' ovo motel? FILIP: Jeste, a što pitate? VERA: Pa... ja sam tu sa suprugom... FILIP: Da? VERA: ...i mi smo tu, kolima... FILIP: Pa? VERA: Pa smo mislili... ako ima mesta. FILIP: Ako ima mesta? Pa, Vi bi ste da odsednete kod nas? VERA: Da, bar večeras. FILIP: Naravno, svakako, sigurno... Oprostite, molim Vas, već neko vreme nismo imali mušterije. Izvolite, sedite, odmorite... Samo izvolite. Evo, tu, kraj kamina... Malo smo založili, nije nam običaj. Mislim, nije da nije, al' eto, nestalo nam struje, oprostite zbog mraka. Samo izvolite. Eto, tu imate fotelju. Tako. Evo - knjiga gostiju! Sad ćemo sve završiti. (Otvaranje knjige, listanje stranica, Vera kašlje.) FILIP: Malo prašnjavo, šta ćete... Samo još jednu sveću da upalim, oči su mi načisto propale, oslabile. Tako... Sa suprugom ste, kažete? VERA: Da. (Lepet krila.) FILIP: Odlično, odlično. I još jednom - izvinite zbog mraka. Oprostite, šta ćete - viša sila, je l'. To je ova oluja. VERA: Pa... NORMAN: Ona je to urrradila. (Vera vrisne.) FILIP: Normane! Ne plašite se, ne boj'te se, to je samo papagaj... Normane, gubi se! VERA: Neka, nek' ostane. Uh, baš me uplašio. Nisam ga videla. FILIP: Da, da, tako se on stalno šunja. Eto šta vam je evolucija, priroda, je l' te - pernata zverka, divlja ptica, a razvila tu sposobnost šunjanja, prikradanja... A posle kažu da smo mi inteligentniji, pametniji od životinja... Kuriozitet, tako reći. Ali, izvinite, molim Vas, ja sam se raspričao, zabrbljao, a Vi - preplašeni. VERA: Ništa, ništa, već je prošlo. Trenutak slabosti. FILIP: Oprostite mojoj prirodi. Pobrinuću se, postaraću se za njega - obećavam. (Kreštanje.) VERA: Ma, u redu je, verujte. FILIP: Verujem. VERA: Lepa ptica. FILIP: Hvala. (Kreštanje.) FILIP: Mislim, hvala, mada ne znam da li baš treba da se zahvaljujem. (Kreštanje.) FILIP: Mislim, sestrina je. (Kreštanje.) FILIP: Odnosno, bila je sestrina. VERA: Pa Vam je ona poklonila? FILIP: Ne. Ona mi je preminula. (Lepet krila koja se udaljavaju.) VERA: Ah, oprostite, žao mi je... FILIP: Nema problema, nema problema. VERA: Izvinite, možda je malo indiskretno... FILIP: Pre nekoliko meseci, nesrećnim, brutalnim, tragičnim slučajem. VERA: Ah, molim Vas, nisam na to mislila. FILIP: Niste? VERA: Ne, ne, Bože me sačuvaj... Tragičnim? FILIP: Da, tragičnim. Pljačka, izgleda. Znate, sekirom su je... VERA: Puj, puj, daleko bilo! Uh!... Izvinite. FILIP: Ništa, ništa. Navikao sam. VERA: Izvinite, otelo mi se. Ne bi' ni pitala, nego ta fotografija na zidu... FILIP: Da. To je moja nesrećna sestra. VERA: Tako sam i mislila. Ima Vaše obrve, tako... pune. I izdignute. I taj pogled. Da, lepa žena. FILIP: Hvala. (Pauza.) VERA: Je l' možete... ključeve? FILIP: Jao, oprostite, ja sam se zamislio, zaneo... Evo, apartman. VERA: Nisam tražila apartman. Sasvim nam je dovoljna i dvokrevetna soba. FILIP: Ne, molim vas, insistiram! VERA: Ali... FILIP: Cena će biti ista. VERA: Onda u redu. 'Oćete li poći do kola, neću moći sama da se izborim sa stvarima. FILIP: Naravno, naravno. Dozvolite. (Otvaranje vrata, kiša se pojačava, zvono nad vratima.) FILIP: Izvolite. VERA: Hvala. (Zatvaranje vrata. Izuzetno jaka kiša.) FILIP: Pasje vreme, zaista. Gospođo, pazite na... (Noga koja staje u baru.) FILIP: ...baru. VERA: Hvala. (Otvaranje vrata na kolima. "Bijelo dugme", "Šta bi dao da si na mom mjestu".) SAVO: Gde si ti dosad? VERA: Našla sam smeštaj. (Muzika prestaje.) FILIP: Dobro veče. SAVO: 'Bro veče. FILIP: I dobrodošli. SAVO: Bolje te našli. VERA: 'Ajde sada polako. (Škripa invalidskih kolica.) FILIP: Samo polako, sada su nepogodni vremenski uslovi za kretanje u kolicima. Izvolite, izvolite. Sada pažljivo, tu je jedna velika... (Udarac.) SAVO: Jao! FILIP: ...rupa. Dajte, ja ću. Gospođo, pazite... (Noga koja staje u baru.) FILIP: ...na baru. VERA: Hvala. FILIP: Evo, stigli smo. Izvolite. (Otvaranje vrata, zvono nad vratima. Lepet krila.) SAVO: Šta bi ovo? FILIP: Normane! Vraćaj se! Normane! (Kreštanje iz daljine.) VERA: Pobeže papagaj. FILIP: (Nestaje u daljini.) Normaneee! (Prelaz. MAŠA: (Peva.) "Jer ti si princeza... i tvoja riječ stvara čuda... budi iskrena, uputi mi..." Jao, papagaj! Otkud ovde... Jao! Bandera! Bandera! (Kočnica, tup udarac, muzika se nastavlja, motor se gasi.) MAŠA: Jao! Jao! (Otvaranje vrata, kiša se pojačava, zatvaranje vrata, muzika se utišava.) MAŠA: Jao! Branik. Jao! Bandera. Jao... čovek. Jao, jao, jao! Gospodine... gospodine... Jao! Jao! Nisam vas primetila, gospodine! Jao! Zašto me gledate tako popreko, samo mi se učinilo da sam videla papagaja i samo sam za trenutak sklonila pogled i... jao! Gospodine! Jao! (Otvaranje vrata, muzika se pojačava, zatvaranje vrata, kiša se utišava. Maša pokušava da uključi motor, Slađana i Dado pevaju.) MAŠA: Jao! (Motor se uključuje, auto kreće, ponovo tup udarac.) MAŠA: Jao, ne u rikverc! Jao! (Gas, škripa guma. zvuci se udaljavaju. Grmljavina. VERA: Lep apartman. Čist. Malo zapušten, ali čist. FILIP: (Spolja.) Noormaaaneeee! SAVO: Mnogo važno, ionako krećemo sutra. U zoru. Ne želim kraj ovog ludaka da provedem ni trenutak duže nego što moram. VERA: Savo, ne govori tako. Baš je ljubazan. I sasvim je norma... FILIP: (Spolja.) Noormaaa... VERA: ...lan. FILIP: (Spolja.) ...neeeeee! VERA: Čak nam je i vatru založio. SAVO: Držati papagaja u ovoj nedođiji, u ovoj... klimatskoj zoni... to nije normalno. VERA: Šta? SAVO: Plašiti goste papagajem... bezobrazluk. VERA: Kakav bezobrazluk? SAVO: Ono izletanje. VERA: Kako to može da bude bezobrazluk? FILIP: (Spolja.) Norrrmaaane! SAVO: Jeste, bezobrazluk! K'o i ovo vikanje, uostalom. Na šta to liči?! VERA: E, Savo, Savo... Čoveku je pobegao ljubimac, možda i jedini prijatelj, a ti se ponašaš kao da ga je on specijalno pripremao da tebe maltretira. SAVO: Otkud znaš da nije? VERA: Zašto bi to učinio? SAVO: Zbog para. Pune su novine takvih slučajeva. Dobro, možda ne takvih, ali sličnih. Otkud znaš... možda već nekog i nosi na duši. VERA: Ma, šta ti pada na pamet. Onako fin čovek, a ubica. SAVO: A što da ne? VERA: Ma, 'ajde, molim te. SAVO: Pa, evo, ti, na primer. VERA: Molim? SAVO: Kažem, evo ti, na primer. Oniža, ali jača ženica u najlepšim godinama... lepa, doterana, sa minđušama, manirima i mužem nosiocem partizanske spomenice... Fina, jednom rečju, a ovamo ubila čoveka. Kolima, istina, ali ubila. (Pauza, počinje plač koji se lagano pojačava.) SAVO: Nemoj molim te, nemoj. Nisi shvatila, ja to onako... kao argument... Nije ozbiljno. Samo kao primer... paradoksa. O čoveku i situacijama koje ga okružuju. 'Ajde, 'ajde, obriši suze. (Plač se smiruje, spolja se čuju kola i škripa kočnica. Otvaraju se vrata automobila, muzika: Slađana i Dado, otvaraju se vrata hotela, zvono nad vratima.) SAVO: Neko je došao! Moraš brzo dole! Sigurno su prošli kraj... bandere. VERA: Uh. SAVO: Tako, obriši se. Požuri, možda propustimo nešto. Brzo, brzo. (Prelaz. MAŠA: Jao! Jao! Stoput jao! FILIP: Polako, smirite se, urazumite. MAŠA: Nisam ga videla, nisam! FILIP: Ma, i to je život... Odnosno, to je smrt, ali svejedno. MAŠA: Jao! VERA: Dobro veče! MAŠA: Jao! VERA: Šta se događa? FILIP: Izgleda da je mlada dama zgazila, pregazila nekog. VERA: Zaista? MAŠA: Policija! Moramo zvati policiju! VERA: Policiju? Zašto policiju? FILIP: Izgleda da je mlada dama to gaženje obavila... temeljno. Učinilo joj se da ta pregažena osoba pokazuje sve simptome potpune... preminulosti. VERA: Ah! Tragedija. MAŠA: Jao! VERA: A gde se to dogodilo? MAŠA: Eno, tamo. VERA: Tamo? MAŠA: Može da se vidi kada seva. VERA: Odavde? FILIP: Samo kada seva. VERA: Ah. MAŠA: Eno... eno... (Izuzetno jak udarac groma.) MAŠA: Jao, i grom je tamo udario! To je znak! Znak! Jao! FILIP: Izgleda da je grom nešto zapalio. VERA: Ugasiće kiša. FILIP: Valjda. (Prelaz. NENAD: Pao, umro? Umro, umro. Umrut, zgažen. Umrut, zgažen. Umrut, umrut, zgažen, zgažen. Dva put. Umrut, zgažen, grom ga ust'o. Me ust'o. Grom. Umrut ust'o. Zgažen ust'o. Kakvo vreme. Kakvo vreme. Kakvo vre-me! Vreeeemeeee.... V-r..e...mmmm...e. Br. Brrrr. Brrrrrrr-r! 'Ladno! H-ladno! Hlad, hlad - no, no! O! Oooooo.... Bogoo... O, Boogooo, hvala ti za moju niklovanu gromobranušu naoštrenu, napadušu nazubljenu, ujedušu napujdanu, zuba gvožđe, zuba metala, zuba marciipaaa-na. A. A-aa, a. Zub-a, a. R. B-r-r. Rrrr. "Srrrušilo se drrrvo se obrrrušilo!" Putem auto kliz-kliz, ujeduša griz-griz. Gorim? Gorim. Gasim? Kiša gasim. Gorim - hladno? Hlad, hlad - no, no. Ustati, skitati, skitati, doskitati, doskitati, pitati, pitati, dopitati, ujeduša griz-griz, auto putem ne kliz ne kliz. Ustati. (Ustajanje.) NENAD: Skitati. (Lagani koraci, lepet krila.) NORMAN: Ona je to... urrrradila. NENAD: Urrradila, zlo posadila. (Grmljavina, kreštanje. MAŠA: Jao, eno tamo se nešto mrda! FILIP: Čini vam se, u šoku ste. Sedite ovde. MAŠA: Telefon! Radi? FILIP: Da. MAŠA: Policiju! Odmah! FILIP: Polako, prvo se malo smirite. VERA: Neka, možda se smiri ako se odmah prijavi. MAŠA: Telefon! FILIP: U redu. Evo. (Okretanje brojčanika na telefonu.) FILIP: Halo? Stanica milicije? Zovem iz motela, izgleda da je došlo do nesreće na glavnom putu. MAŠA: (Viče.) Ja sam to učinila! Ja! Ooo! Jaooo! FILIP: Da, tu je devojka koja je prijavila. Da, ona to dreči. Da, i meni je to ličilo na priznanje... Je l' imao motornu testeru? MAŠA: Jeste! Jao! FILIP: Da, imao je motornu testeru. Da, reći ću joj. Kada? Ne možete ranije? Dobro. Hvala takođe. I ja vama, i ja vama. (Spuštanje slušalice.) FILIP: Kažu da je to verovatno radnik koji je poslat da ukloni banderu sa puta. Policija će doći kada bude mogla, a vi sedite malo i smirite se. MAŠA: Jeste, imao je testeru. I papagaja. FILIP: Papagaja? MAŠA: Papagaja. Zato i nisam videla onog čoveka, zagledala sam se u papagaja. Verujete li mi? FILIP: Papagaja? Videli ste papagaja? Gde? MAŠA: Pa... tamo, kod bandere. Zašto? (Trk, otvaranje vrata, zvono nad vratima, zatvaranje vrata.) MAŠA: Kud ode? VERA: Papagaj? MAŠA: Ne razumem. VERA: Papagaj? Mogli ste i nešto bolje da smislite. Vidite kako ljudi reaguju na takvu vrstu laži. To je za neke potpuno neizdržljivo. MAŠA: Ali... VERA: Ne, nema potrebe da se meni pravdate. Ja vas potpuno razumem, kao žena ženu, ako nikako drugačije, razumete? Ja znam šta je trenutak nepažnje... to je dovoljno i da nastane nov život, a kamoli da se ugasi stari. Razumete? Ali, policija... Oni drugačije razmišljaju. MAŠA: Drugačije? VERA: Drugačije. Njih ne interesuju papagaji. Nimalo. Njih interesuje samo krivica. MAŠA: Jao! VERA: Vaša krivica. MAŠA: Jao, jao, jao! VERA: Ali, ne brinite... Sa Vašom mladošću i Vašim izgledom... Imate li maramicu? MAŠA: Ovaj... da. VERA: Od kiše i suza Vam se potpuno razmazala maskara. O tome morate voditi računa. Gde Vam je maramica? MAŠA: Evo, u torbi. VERA: Odlično. (Rajsfešlus, preturanje po torbi.) VERA: Ah, nešto Vam je ispalo. MAŠA: Neka, ja ću. VERA: Fotografija! MAŠA: Da, sa mature. (Otvaranje kutije papirnatih maramica.) VERA: Simpatično. MAŠA: Znate, ja sam baš večeras krenula na petogodišnjicu mature... I mislila sam se i mislila zbog ovog vremena, ali onda sam rekla sebi da će tamo biti i Olja i Dragana i Jelena i Milica... VERA: A gde ste Vi na ovoj fotografiji? Nikako ne mogu da Vas pronađem. MAŠA: Evo, tu u srednjem redu. VERA: Gde? MAŠA: Tu, sa strane. VERA: Koje strane? Ah, vidim. Da, da. Ta smeđa kosa i te smeđe oči i ta... smeđa, ovaj, srednja visina... Odmah sam Vas primetila čim ste mi pokazali gde ste. MAŠA: Zaista? VERA: Zaista. Kažem Vam, sa Vašim izgledom, nemate se čega bojati. A, Vi ste već očistili lice. Mislim, od maskare. Čekajte, ovde mora biti još neka sveća, trebaće Vam više svetlosti ako želite da je i popravite. Potražiću još koju sveću, sigurno su tu za recepcijom. (Koraci, preturanje i pad nekih stvari, paljenje upaljača.) VERA: Šta je ovo? Sekira? Otkud sekira? A gde je ova nestala? Devojko! Devojko! Bože me sačuvaj, ludog li mesta. Savo! Saa-vooo! (Prelaz. NORMAN: Urrrradila... Urrrradila. NENAD: Krrrrivac, živac. Nema živac, ode krivac. FILIP: (Iz daljine.) Normane! Normaneeee! NENAD: Krivac. (Prelaz. FILIP: Tako mi i treba. Hteo promet da povećam, goste da dovedem. Sve sklonio, nju uklonio, ja preuzeo... "Filipe, očisti dvorište!" Uvek me mučila. "Filipe, zameni osigurače!". Kako me samo mučila! "Filipe, nahrani Normana!" Uf! "Filipe, ti si za državni sektor!". E, pokazaću ti ja državni sektor! Trč', trč' po sekiru, pa onda evo ti! Na ti! Na ti državni sek-sek-sek-sektor! A onda, čekaj, čekaj, pa banderu... Banderu! Eto gostiju. Uspelo je. Ali gosti će dovesti policiju, a policija voli pitanja, pitanja... Biće pitanja. Neću pitanja, ja mrzim pitanja. Sam sam kriv. Sam, pi! NORMAN: ...lip! FILIP: Normane? NENAD: Kriv? Sam? FILIP: Ko je to? (Motorna testera se uključuje.) FILIP: Ko je tamo? Halo! A, tu ste... Ali... ovo je nemoguće! Ali... Vaša glava... na koju je to stranu okrenuta, to je slomljen vrat... Vaše lice... To su opekotine od groma, od toga se umire! To je nemoguće, pa vi ste potpuno izgoreli, Vi ste... nemoguće! Vi morate biti mrtvi! Vaše ruke! NENAD: Moje ruke, moje muke, tvoje ruke, moje muke. (Pojačava se zvuk testere.) FILIP: Vaše oči... takve su bile i njene... Ne, ne! Nisam hteo da je ubijem, nee! Nisam! Nije htela reformu motela, ali nisam hteo da je ubijem! Pa ona je bila moja sestra! NENAD: Narogušo nazubljena, ujedušo oštrozuba, griz-griz! FILIP: Ne! Kajem se! (Kreštanje. Zvuk motorne testere koja seče. Filipovi krici. Grmljavina, vetar. MAŠA: Kakva zla žena. Sa mojim izgledom se ne bi brinula... Za moje dobro da ne kažem za papagaja... Jao! Zgazila čoveka! Videla papagaja! Jao! Jao! FILIP: (Iz daljine.) Neeeeeeeeee! MAŠA: Eto, sad mi se pričinjava da čujem i nečije krike u agoniji. Jao! Možda sam poludela. Jao, jao, jao! FILIP: (Iz daljine.) Kajeeem seeee! MAŠA: Sada se i kaje. Jao! Zasigurno sam poludela. (Prelaz. SAVO: I sve je priznala? VERA: Sve. SAVO: Pred svedocima. VERA: Brojnim. SAVO: Savršeno. A ako ćemo pravo, i jeste ga zgazila. VERA: To i ja kažem. A ako je pobegla... SAVO: Još bolje. VERA: Još bolje. SAVO: A sikira? VERA: Ostavila sam je na recepciji. SAVO: Pravilno. (Otvaranje ulaznih vrata, zvono nad vratima, zatvaranje ulaznih vrata.) VERA: Vratio se Filip! SAVO: Možda, a možda je i policija. VERA: Da idem da pogledam? SAVO: Idemo zajedno. Ako je policija, važan je i utisak. Znaš, porodica i to. VERA: Na sve misliš. Hajdemo. (Kucanje na vratima.) VERA: Kako su samo brzi... Ko je? (Kucanje se ponavlja.) SAVO: (Zadovoljno.) Neke stvari se nikada ne menjaju. Otvori, ženo, ovo je policija. (Otvaranje vrata.) VERA: Dobro veče... (Kreštanje.) VERA: ...že-lim. Ali... Vi ste... mrtvi. NORMAN: Ona je to urrrradila! VERA: Slučajno! Kunem se! Nisam vas videla! SAVO: Lice... ruke... crno... Sve crno. NORMAN: Ona je to urrrradila! NENAD: Ti si to urrrradila! Narogušo nazubljena, ujedušo oštrozuba, griz-griz! (Motorna testera se uključuje, Vera vrišti.) SAVO: Ostavi je! Ostavi! Ne, ne! U pomoć! U pomoć! A što sad prema meni? Pa, ja sam samo suvozač. NENAD: Narogušo nazubljena, ujedušo oštrozuba, griz-griz! (Motorna testera se pojačava i meša sa kreštanjem. SAVO: (Iz daljine.) Samo suvozaaaač! MAŠA: Eto, stvarno sam poludela. Jao! Samo mi se krici priviđaju. Ili se kaže prislušaju? I motorna testera. To znam zašto. Zašto mi je ona zla žena ostavila sekiru? Uh, ala je teška. (Lepet krila, koraci koji se približavaju.) MAŠA: Ne, ne možete me uplašiti, ja sam već poludela. Sada mi se i vi zgaženi priviđate kao da vas je oživeo udar groma, pa ste zato potpuno unakaženi i pocrneli od vatre. Čak i onu šarenu pticu vidim. Iš, iš! Obojica! NORMAN: Ona je to urrrradila. MAŠA: Iš! NENAD: Narogušo nazubljena, ujedušo oštrozuba, griz-griz! (Nenad pokušava da uključi testeru, ne uspeva. Ponovo pokušava.) NORMAN: Ona je to... MAŠA: Iš! Iš! NENAD: Narogušo nazubljena, ujedušo oštrozuba, griz-griz! (Lepet krila, nenad ponovo pokušava da uključi testeru, i dalje neuspešno.) MAŠA: Vi mi se samo priviđate, ja sam sasvim luda. Vidite, sada ću i zamahnuti sekirom u pravcu vaše glave... NENAD: Narogušo nazubljena... MAŠA: ...i ona će proći kao kroz... (Tup udarac, na pod padaju telo i motorna testera.) MAŠA: ...vazduh... Jao. Jao. Jaooo! Nije prošla kao kroz... vazduh. Jao! (Zavijanje policijskih sirena, dolazak kola. Otvaranje vrata. Zvono nad vratima, zatvaranje vrata.) POLICAJAC: Dobro, da vidimo šta smo ovde imali... Ne mrdaj! Pucaću, ne mrdaj! MAŠA: Molim vas, ne pucajte, a ja neću da mrdam. POLICAJAC: Ne mrdaj! MAŠA: Neću. POLICAJAC: Odbaci sekiru... sad! MAŠA: Neću... Ovaj, hoću. Da odbacim sekiru, a ne da se mrdam. (Sekira pada na pod.) POLICAJAC: Lezi na zemlju! Ruke na leđa! Ne mrdaj! Tako. Lisice... Tako. A-ha. Da vidimo sada. Tu imamo dva oružja. Prvim, sekirom, je posečena bandera da se prepreči put. Čini se da je to ono oružje kojim je pre šest meseci ubijena i bivša vlasnica ovog motela, a za kojim... oružjem... se dugo i neuspešno tragalo po okolnim šumama i livadama i skrovištima na istim. A-ha! Uviđaj na licu mesta ustanovljava da je istim oružjem, gore navedenom sekirom, odsečena i glava nepoznatog crnca. Drugim oružjem, takođe sekirom, ali motorizovanom, su ubijeni - "a" - Filip Manojlović, vlasnik motela, "be" - nepoznati broj gostiju hotela, tako da ovaj spisak možda ima i "ce", "ef" i "ge" deo. To će biti predmet istrage, koju ću ja sprovesti koliko sada. Ti, ne mrdaj! (Koraci koji se brzo udaljavaju.) MAŠA: Ah, kakve ledeno sive oči! Kakva odlučnost! To je prava vlast! Ne, to je pravi... muškarac. (Uzdah. POLICAJAC: Da vidimo šta smo ovde imali... Koliko krvi! Delovi tela razbacani po čitavoj prostoriji! Kakav užas! Da vidimo koliko je nevinih ovde nastradalo: jedna, dve, tri, četiri ruke kraj kreveta. Kraj invalidskih kolica jedna, dve... dve noge. Kako sad to, majku mu! Četiri ruke i dve noge... Kol'ko mu to dođe glava? A, eno, kraj vrata su dve glave. Muška i ženska. A šta sa nogama? Bar dve fale. Potraživaću od ministarstva ogromna sredstva koja će mi omogućiti da sprovedem potragu ogromnih razmera. Ako pokrenem čitavu opštinu, možda nađem i koju nogu više od onih za kojima ćemo da tragamo. Možda i koju glavu, ako mi se posreći. A zna se, za odsečene glave se dobija... šta? ...šta? Napredak u službi! Ali ako ih ne nađem... A šta ako ih ne nađem?! Uh, samo neke odluke. Ako nema nogu, gde su noge? Ako ih nema, šta im se desilo? Razmišljaću mozgom kriminalca u cilju rešavanja slučaja... A-ha! Znam! Ona devojka je pojela noge! A-ha! Ljudožder! Ko bi rek'o, onako smeđa i srednje visine i težine, a može dve noge da pojede! Šta ti je glad... Eto! Rešeno, a sada brzo, ka njoj, pre nego što pojede samu sebe i time uništi dokaze! (Koraci koji se udaljavaju. MAŠA: Kako je samo muževan! Takva sigurnost! Kad mi je onim lisicama stegao ruke, prvo sam pomislila da će zglobovi da mi popucaju, a nakon tog prvog utiska, pala mi je na pamet mama i onda sam shvatila kako bi lep utisak na nju on morao ostaviti. (Koraci koji se približavaju.) MAŠA: Ah, evo ga! Sada ću mu sve objasniti! Gospodine policajče! Gospodine policajče! POLICAJAC: Ne mrdaj, ljudožederu! MAŠA: Nisam se mrdala, više sam se migoljila. POLICAJAC: Utoliko gore! Višestrukim ubicama ne priliči migoljenje! MAŠA: Ali ja nisam nikog ubila... osim ovog ovde. POLICAJAC: A-ha. Izmamio sam priznanje za crnca. MAŠA: Ali njega sam ubila dva puta. Možda na to mislite kada kažete višestruko ubistvo? POLICAJAC: Ništa ja ne mislim! Da vidimo da li ima nekih izjava svedoka, ovaj što si ga dvaput ubila k'o da je još pomalko živ. Crnac! Ej, crnac! Ko je ubica? (Lepet krila.) NORMAN: Ona je to urrradila. POLICAJAC: Čudno. Rekao je, a nije otvorio usta. Crnac - trbuhozborac. Al' nema veze, bitno je da mi je potvrdio ono što sam ja već i sam shvatio, i to samo na osnovu materijalnih dokaza. MAŠA: Ali, to je papagaj rekao. POLICAJAC: Papagaj? Kakav papagaj? MAŠA: Taj iza Vaših leđa. POLICAJAC: Ha! Najstariji trik u našem poslu! Ja se sada okrenem da vidim papagaja, a ti se oslobodiš i ubiješ i mene! Nisam ja idiot, znaš! Pi! NORMAN: ...lip! POLICAJAC: Šta? NORMAN: Pi-lip! Pi-lip! (Policajac uključuje motorolu, statički elektricitet.) POLICAJAC: Soko ovde, soko ovde, prijem. NORMAN: Pi-lip! Pi-lip! POLICAJAC: Soko ovde, prijem! NORMAN: Pi-lip! Pi-lip! (Policajac isključuje motorolu.) POLICAJAC: Slabe ove motorole... Ništa, u stanici ćemo sve da završimo. Polazi! MAŠA: Ali... (Otvaranje vrata, zvono. Glasovi lagano nestaju u daljini.) POLICAJAC: Znam, papagaj. NORMAN: Pi-lip! Pi-lip! (Uključivanje motorole, statički elektricitet.) POLICAJAC: Soko ovde, prijem! MAŠA: Ali, gospodine... POLICAJAC: Ćut'! NORMAN: Pi-lip! Pi-lip! POLICAJAC: Soko ovde, prijem, bre! NORMAN: Pi-lip! Pi-lip! (Pali se motor kola, zvuk motora nestaje u daljini. čuje se lepet krila. Sve je glasniji. Prestaje.) NORMAN: Ona je to urrradila... Ha-ha-ha! Urrradila! Ha-ha-ha-ha-ha! Pi-lip! A-ha-ha-ha! (Smeh nestaje u daljini.) KRAJBeograd, 1996. // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |