NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoDrama i pozoriste
TIA Janus

Мирослав Момчиловић

Живот из почетка

комад за одрасле

Београд, 1999.

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)

ЛИЦА:

БОШКОВИЋ, 60 година

ЦАРИЦА, 23 године

ДУЊА, 35 година

СТОЈИЋ, 40 година

Радња се одвија на две локације: у агенцији за еротску масажу "Ерос" и у Стојићевом стану..

I СЦЕНА

(Агенција "Ерос". Тескобна, дискретно осветљена просторија, подељена је параваном на два дела – канцеларијски и "радни". У канцеларијском делу налази се велики сто за којим седи Дуња, висока, витка, нервозних покрета. Турпија нокте док чита новине. У "радном" делу, иза паравана, налази се велики лежај преко кога је пребачена постељина. На полици крај кревета, налазе се бочице са уљем, вибратори разних величина и полицијске лисице. Звони телефон.)

ДУЊА (Сервилно, у једном даху.): Агенција "Ерос", изволите… Овако, господине, радимо еротску масажу, класику и орал. Девојке су између осамнаест и тридесет година, наравно све су потпуно здраве. Ми у агенцији увек волимо да кажемо: Ако желите да избегнете сиду, имајте нас у виду… Хе-хе, мало хумора, је л… Само моменат један…

(Дуња устаје да отвори након што се чуло звоно на вратима. У агенцију улази Бошковић, онижи, проћелав, ознојеног чела. Климне главом у знак поздрава.)

ДУЊА: Добар дан, изволите…

(Бошковић јој пружи цедуљу.)

БОШКОВИЋ: Је л то то?

ДУЊА: На правом сте месту… Уђите, господине.

(Бошковић се осврће неколико тренутака, а затим учини корак ка Дуњи. Дуња узима слушалицу.)

ДУЊА (Телефонира.): …Дакле, господине, девојке раде појединачно, раде тандем, искључиво у нашем смештају. Пола сата је шездесет, сат времена сто дојч-марака. За то време може, а не мора доћи до контакта. У цену је укључена и орална завршница… Могу, чекови, могу…. Да закажемо? Желите да погледате још неки оглас? У реду.

(Бошковић и даље стоји.)

ДУЊА: Седите, господине, седите… Раскомотите се.

(Дуња листа бележницу.)

ДУЊА: Бошковић, је л?

БОШКОВИЋ: Бошковић, Бошковић…

(Пауза.)

ДУЊА: Ви сте мало поранили?

БОШКОВИЋ: Не волим да ме чекају.

ДУЊА: Волимо кад су клијенти тачни.

БОШКОВИЋ: Ја сам увек тачан…

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Откуд знаш да сам Бошковић?

ДУЊА: Па имате заказано овде. Бошковић, шеснаест часова, комплетан третман. Је л тако?

БОШКОВИЋ: То ми овај Стојић заказо… Знаш га ти сигурно, продаје станове…

ДУЊА: Можда га знам, можда не, дискреција је загарантована.

(Пауза.)

БОШКОВИЋ(уздахне): Значи, и овакве ствари постоје… У сред Београда, у сред бела дана…

ДУЊА: Е па, ето, постоји… Седите, раскомотите се…

БОШКОВИЋ: Је л да седнем или да се раскомотим?

ДУЊА: Како је вама згодније…

(Дуња се враћа читању. Бошковић скида сако, а затим и кошуљу. Откопчава дугмад на панталонама.)

ДУЊА: Нема потребе да се скидате скроз. Ја сам, знате, власница. Девојка ће ускоро стићи.

(Бошковић се брзо закопча. Просто му је лакнуло што је читава ствар одложена. Пружа јој руку.)

ДУЊА: Драго ми је. Дуња.

(Више да би одагнао трему него из знатижеље, Бошковић се осврће око себе.)

БОШКОВИЋ: Лепо вам је овде.

ДУЊА: Молим?

БОШКОВИЋ: Лепа просторија, кажем. За рад мислим и тако… Што би рекли моји земљаци "ко кутијче".

ДУЊА: Као шта?

БОШКОВИЋ: Као мала кутија. У смислу да је удобно и тако то… Тако се каже…

(Звони телефон.)

ДУЊА: Агенција "Ерос" изволите, господине… Добро, друже, свеједно… Девојке раде појединачно, раде тандем. Пола сата је шездесет, сат времена сто… Па наравно… не мислите, ваљда, динара…Не, друже, не дајемо попуст за пензионере… До виђења, друже!

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Ко вам је радио столарију?

ДУЊА: Стварно не знам.

БОШКОВИЋ: Мого је још једном да пређе лаком.

ДУЊА: Па?

БОШКОВИЋ: Па ништа, кажем само…

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: А где је…

ДУЊА: Царица? Само што није…

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Је л она стварно Рускиња?

ДУЊА(у једном даху): У питању је ситуирана, факултетски образована, стјуардеса из Москве која овај посао ради из чистог задовољства… Да ли сте романтични?

БОШКОВИЋ: Па… онако…

ДУЊА: Сјајно! Царица пева руске романсе док изводи стриптиз. Ми то зовемо – идеалан спој еротике и романтике.

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Је л чујеш?

ДУЊА: Шта?

БОШКОВИЋ: Нешто цури.

ДУЊА: А то? То је бојлер.

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Да погледам?

ДУЊА: Ви сте водоинсталатер?

БОШКОВИЋ: Не. Али се разумем. Човек мора у све да се разуме…

ДУЊА: Само ви седите и уживајте. Јесте ли за кафицу, сокић? Опростите…

(Дуња се јавља на телефон.)

ДУЊА: Агенција "Ерос", изволите… Овако, господине, комплетан третман подразумева стриптиз, еротску масажу са оралном завршницом… На жалост, не примамо стару штедњу…

(Изнервирана, спушта слушалицу.)

БОШКОВИЋ: А шта му је то орална завршница?

(Дуња одложи новине и благонаклоно га погледа.)

ДУЊА: Господине, ви први пут користите ову врсту… услуга?

БОШКОВИЋ: Ма да… Не бих ја. Таман посла. Него, Стојић ми уплатио. Данас ми је рођендан…

ДУЊА: Значи, девица.

БОШКОВИЋ: Молим?

ДУЊА: Девица сте у хороскопу… И колико сте напунили?

БОШКОВИЋ: Шесет.

ДУЊА: Озбиљно? Не бих вам никад дала… Е па, срећан вам рођендан.

(Звони телефон.)

ДУЊА: Агенција "Ерос" изволите… Е, здравствуј, Царице… Да господин је малопре стигао…

II СЦЕНА

(Стојићев стан. Дискретно светло, тиха музика. Горе индијски штапићи. Царица, висока црнка пробушеног носа, у хеланкама, шета по соби и телефонира. Стојић јој прилази с леђа и хвата је за груди. Царица се отима.)

ЦАРИЦА: …. Скувај му кафу, крећем за пет минута. Треба само да узмем паре. Видимо се… (Завршава разговор.)Еј, Стојићу, смири хормоне…

СТОЈИЋ: Сунце, прошли пут се ниси отимала.

ЦАРИЦА: Прошли пут си плаћао.

СТОЈИЋ: Плаћам и сад, сунце.

ЦАРИЦА: Али не за себе. И не зови ме - сунце.

(Пауза.)

СТОЈИЋ: Како да те зовем?

ЦАРИЦА: Царица.

СТОЈИЋ: Ја бих те звао по имену.

ЦАРИЦА: Царица је у реду.

СТОЈИЋ: Ја бих по имену.

ЦАРИЦА: Онда, Хелена.

СТОЈИЋ: Прошли пут си ми рекла да си Ивана.

ЦАРИЦА: Е па, онда сам Ивана.

(Стојић се смеје. Вади свежањ новчаница од по десет марака.)

ЦАРИЦА: Јака си ми ти фирма… Где сад то да ставим?

(Стојић гледа у њене груди.)

СТОЈИЋ: Имам идеју…

ЦАРИЦА: Полако, полако…Нисам ти ја певаљка!

(Стојић узалудно покушава да јој стави паре у брусхалтер. Царица му отме паре и ставља их у ташницу.)

ЦАРИЦА: Тебе, изгледа, кева рано одбила са сисе.

СТОЈИЋ: Зато се ја, сунце, трудим да надокнадим.

ЦАРИЦА: Труд није довољан. Треба и да се плати…

(Стојић јој пружа чашу. Царица на тренутак размишља, а затим прихвати.)

ЦАРИЦА: Само да знаш, ако матори оде, кинту не враћам.

СТОЈИЋ: Не жури тај нигде. Немој ни ти. Пажљиво и полако с њим. У супротном он ће да се дигне и оде. Мало је стидљив…

ЦАРИЦА: Јао, што волим такве. Кад сам почињала овај посао био ми један стидљив. Седео, црвенео, а онда, кад се разиграо, покушао да ме убије. Сачувај ме боже стидљивих. Ти су најопаснији.

СТОЈИЋ: Овај је безопасан у сваком погледу. Само га опусти.

ЦАРИЦА: Значи, напето - безопасни стидљивко...

СТОЈИЋ: Ја сам га нахранио и напојио на теби је сад да га довршиш. Не форсирај одмах, нек прво свари. Опет немој ни да одуговлачиш да не би заспао.

ЦАРИЦА: Еј, то ми је посао, не брини.

(Пауза.)

СТОЈИЋ: Има један проблем… Он мисли да сам му уплатио обичну масажу.

ЦАРИЦА: Укапиро је он до сада, не брини. Нама стално долазе ти што мисле да је у питању обична масажа, а после се, као изненаде. Али никад нико не оде. Увек остану до краја… Зато не брини. Чим до сад није отишао неће ни да оде.

(Пауза.)

СТОЈИЋ: Знаш, он ти је један од оних који никад у животу не преваре жену… Зато буди стрпљива…Питај га за здравље, масирај га, сери му нешто на руском…

ЦАРИЦА: Не могу да верујем! Шта је теби? Припремаш ме ко да идем код јапанског цара.

СТОЈИЋ: И плаћам царски.

ЦАРИЦА: Видела сам и боље.

СТОЈИЋ: Да јеси не би то радила за сто марака.

ЦАРИЦА: То ми је патриотска тарифа.

(Пауза.)

СТОЈИЋ: Због чега радиш ово?

ЦАРИЦА: Због чега ти радиш некретнине?

СТОЈИЋ: Због пара. Некретнине су најбржи начин да се дође до пара.

ЦАРИЦА: Е има један бржи. Овај.

(Звони јој мобилни телефон.)

ЦАРИЦА: Крећем, Дуња, крећем… Да… Скувај му кафу, читај му хороскоп… Већ си му читала? Па снађи се, Дуња… Кажи му да сам свратила до фризера. (Завршава телефонирање.) Значи, напето - безопасни стидљивко. Је л има још нешто?

СТОЈИЋ: Има. Он је у човек у годинама па би…

ЦАРИЦА: Значи импотентно - напето - безопасни стидљивко… Је л има још нешто?

СТОЈИЋ: Има. Потруди се да му ово буде најлепши дан у животу. Треба да му спустим цену за стан.

III СЦЕНА

(Агенција. Бошковић се унервозио. Мало - мало па гледа кроз прозор.)

БОШКОВИЋ: Је л се она то за мене удешава?

ДУЊА: Наравно.

БОШКОВИЋ: Ко да ћу ја у фризуру да је гледам…

(Звони телефон.)

ДУЊА: Агенција "Ерос" изволите… Не, Царица је данас заузета. Имамо друге девојке на располагању. Једна витка, средовечна плавуша – бела варијанта Тине Тарнер, груди јака четворка, затим једна преслатка чоколадна манекенка – црна варијанта Памеле Андерсон …Можда волите боди-билдинг? У том случају за вас имамо… Рекла сам вам, господине, Царица је данас заузета… Нема на чему.

БОШКОВИЋ: Ова моја баш популарна…

ДУЊА: Видећете и сами зашто… Знате, она је скоро невина.

БОШКОВИЋ(збуњено): Скоро?

ДУЊА: Мислим, од скоро је у послу…

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: А је л она стварно нека царица или…

ДУЊА: Тако су је прозвали клијенти.

БОШКОВИЋ: А што?

ДУЊА: А шта ви мислите?

(Бошковић гледа кроз прозор.)

БОШКОВИЋ: Сигурно је Бундес-лига за оне ствари, а?

ДУЊА: Шта су вам те ОНЕ СТВАРИ?

БОШКОВИЋ: Зна се шта су оне ствари… и ћути сад.

ДУЊА: Зашто да ћутим? Зар не мислите да је крајње време да се овај народ ослободи еротских предрасуда?

БОШКОВИЋ: Не мислим.

ДУЊА: Је л? А што сте ви онда овде?

БОШКОВИЋ: Ја сам друго. Мени је Стојић уплатио.

ДУЊА: Аха… Па што му нисте рекли да вам уплати скијање?

БОШКОВИЋ: Не знам да скијам…

(Звони телефон.)

ДУЊА: Агенција "Ерос" изволите… Па, овако, господине, радимо еротску масажу, класичан и орални секс. Девојке су између осамнаест и тридесет година. Пола сата је шездесет… Не, немамо млађе од осамнаест година…На жалост, немамо…

(Спушта слушалицу.)

ДУЊА: Свакакви се јављају…

БОШКОВИЋ: Све је то са Запада дошло…

ДУЊА: Шта?

БОШКОВИЋ: Па то… Те бљувотине.

ДУЊА: Па није Запад измислио проституцију.

БОШКОВИЋ: Али је пропагира. И ћути кад не знаш… Шта им ради председник? Где има највише силовања? Ко је измислио СИДУ? Ћути, ћути…

(Пауза.)

ДУЊА: Прво ми поставите питање па ме онда ућуткујете. Како очекујете да разговарамо?

БОШКОВИЋ: С курварима ја немам шта да разговарам…

ДУЊА (Плане.): Молим вас! Не дозвољавам! Не дозвољавам! Овде имате чисте пешкире, чисту постељину, здраве и уредне девојке. И зато ово није сеоска прчварница, није курварлук, већ агенција са својим правилима, мокрим чвором и свим пратећим елементима… Ја имам три семестра психологије и верујте ми, врло добро знам шта и како радим! И врло добро могу да проценим сваког човека који овде дође.

БОШКОВИЋ: Је л? А шта би за мене рекла?

(Пауза.)

ДУЊА: Девица у хороскопу… Повучен али одлучан кад треба… Једно или двоје незадовољне деце… Супруга не излази из кухиње…

БОШКОВИЋ: То, то…

ДУЊА: … Све мање вас привлачи… Нисте били с њом у позоришту или биоскопу сигурно десет година…

БОШКОВИЋ: Више, више…

ДУЊА: … Преварили сте је једном или ниједном… Не волите да идете на море, више волите сеоски амбијент…

БОШКОВИЋ: Тачно. Тачно… Још!

ДУЊА: Од живота сте очекивали пуно, а добили тако мало.

БОШКОВИЋ: Мало, мало…

ДУЊА: Разочарали су вас и преварили они од којих сте то најмање очекивали.

(Одушевљени Бошковић јој стеже руку.)

БОШКОВИЋ: Браво! Види се кад је неко психолог… Знаш, ја сам исто психолог. Ал животни!

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Рецимо, мислим да теби фали оно…

ДУЊА: Не разумем…

БОШКОВИЋ: Па мислим, да те неки мушкарац мало… Разумеш? Много си, брате, нервозна… Нађи мушко и зајеби бизнис… Шта ће ти то?

ДУЊА: Па хвала вам господине, баш вам хвала…

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Је л ти тече стаж овде?

(Дуња се јавља на телефон.)

ДУЊА: Агенција "Ерос" изволите, молићу… Па Стефани, где си ти јуче? Клијент је чекао, чекао и отишао… аха, аха… Ако си трудна то си могла да ми јавиш… Молим? Шта ја да платим? Ја сам крива што ти купујеш јефтине кондоме, ја сам крива што ти не водиш рачуна… Срам те било, краво једна!

(Бошковић шета по агенцији. Улази у "радни део".)

БОШКОВИЋ: Зар и полицајци долазе овамо?

ДУЊА: Молим?

(Бошковић јој показује полицијске лисице.)

ДУЊА: А, да! Један полицајац их је заборавио…

(Дуња га изводи из "радног дела".)

БОШКОВИЋ: Треба јавити полицајцу да дође по ово. Добиће отказ. То ти је као кад би војник изгубио пушку.

ДУЊА: Јесте ли сада за кафу?

БОШКОВИЋ: Па кад већ нема Царице…

(Дуња приставља за кафу.)

БОШКОВИЋ: Могу да ти средим за стаж…

ДУЊА: Нема потребе.

БОШКОВИЋ: Ето! Исто ко моја Слађана. Могу да јој средим за стаж, и кумим и молим и неће. Сређиво сам и Курти и Мурти, а моја ћерка неће. Неће! Па шта оћеш ког ђавола? Ја да крадем и отимам не могу…

ДУЊА: Слађа или горча?

БОШКОВИЋ: Средња… Шта је кошта да јој тече стаж. Шта ако јој сутра дају отказ? Шта ако се, не дај Боже, разболи? Ионако више не личи на себе. Има чир, усукала се, пробушила нос…

(Дуњи умало није испала Бошковићева шољица.)

ДУЊА: Пробушила нос?

БОШКОВИЋ: Замисли! Све је друге проблема решила…

ДУЊА: Добро, то је данас нормално…

БОШКОВИЋ: Кад је нормално што га ти ниси пробушила? Што ти немаш чир кад је нормално? Вама је нормално све што није нормално.

(Дуња отвара прозор.)

ДУЊА: А где ради?

БОШКОВИЋ: Преводи за неке Русе… Дали јој и мобилни, у маркама је плаћају… Немам ништа против, али шта је кошта да јој тече стаж?

(Бошковић испија кафу и преврће шољицу.)

БОШКОВИЋ: Оће ли више та Царица? Да пребринем и то па да идем.

ДУЊА: Да…да… назваћу је...

БОШКОВИЋ: Таман да ја погледам бојлер.

(Бошковић одлази у купатило. Пева "Очи чорние".)

IV СЦЕНА

(Стојићев стан. Царица нервозно шета по соби и телефонира.)

ЦАРИЦА: …Зашто да сачекам? Кретен поправља бојлер? Не могу да верујем! Добро, сачекаћу… Хоћеш њега?

(Даје мобилни телефон Стојићу и нервозно шета по соби.)

СТОЈИЋ (Телефонира.): Да…да…не…да…да…не…да…

(Стојић завршава разговор. Попушта чвор на кравати. Царица застаје крај урамљене фотографије на зиду.)

ЦАРИЦА: Ко су ти ови наркомани, кеве ти?

СТОЈИЋ (Одсутно.): Молим?

ЦАРИЦА: Кажем – ко су ти ови?

СТОЈИЋ: А, то…

(Наспе себи пиће.)

СТОЈИЋ: То смо ја и Драго Млинарец. Овај с брадом сам ја.

(Царица се од срца насмеје.)

СТОЈИЋ: Да, да… Ја сам познавао све рокере из бивше Југославије. И сам сам нешто покушавао. Ова фотографија је са Драговог концерта у Загребу. Има и посвету, видиш…

ЦАРИЦА: Ко ти је тај?

СТОЈИЋ: Не могу да верујем да ниси чула за Драга?

ЦАРИЦА: Је л то, као, неки минус?

СТОЈИЋ: Чекај, стварно ниси чула за њега?

ЦАРИЦА: Јеси чуо ти за Љубу Јагуара?

(Стојић доноси велики фото-албум.)

СТОЈИЋ: Ево, за ове си сигурно чула… Види ово: ја са Бреговићем и Бебеком на Баш-Чаршији…

ЦАРИЦА: Не видим тебе…

СТОЈИЋ: Па ево ова рука, овде… Имам и фотографије из Пуле. С Кустом, Лорданом и овим малим…

ЦАРИЦА: Срце, нема разлога да ме заводиш. Довољно је да ме платиш. А пошто си ме платио, ја морам то и да зарадим… Позови ми такси.

(Стојић нервозно долива пиће.)

СТОЈИЋ: У ком крају живиш?

ЦАРИЦА: Небитно.

СТОЈИЋ: Никад чуо за тај крај… Сама или с родитељима?

ЦАРИЦА: Небитно.

СТОЈИЋ: Значи с родитељима…Је л они знају да ти…

ЦАРИЦА: Како да знају? Ја устајем кад они лежу. Они устају кад ја лежем… Знаш ли кад устаје мој ћале? У четири ујутру. Ко да је Микеланђело! А знаш шта ради? Једе кисело млеко и мрмља нешто себи у браду.

СТОЈИЋ: Можда је човек религиозан?

ЦАРИЦА: Он? Ни у шта он не верује! У ствари верује! У пасуљ! Кад га питају, Бошковићу, верујеш ли ти у нешто, он одговара – у пасуљ. Можеш ли да замислиш живот с човеком који верује у пасуљ!

(Стојић скида сако.)

СТОЈИЋ: А ти? Верујеш ли ти у нешто?

ЦАРИЦА: Добро питање… Не знам… Можда у себе и свој новац…

СТОЈИЋ: Није новац све у животу.

ЦАРИЦА: Где се ти нађе да ми то кажеш! Водиш маторог на секс не би ли ти што јефтиније продао стан. После га препродајеш… Частиш га са сто марака, а овамо га удариш по ушима за пет, шест хиљада! Како се то зове, а Стојићу? Сви су проститутке, само што сам ја истакла фирму и ценовник…

СТОЈИЋ: Па лепу си фирму нашла.

ЦАРИЦА: А шта сам друго могла? Шта? Студент руског… Шта сам могла? Као секретарица или у бутику. Да ме јебу за двеста марака месечно?

СТОЈИЋ: Колико видим од јебања ниси побегла…

ЦАРИЦА: Али за двеста марака дневно. Капираш разлику?

СТОЈИЋ: Капирам. Али не капирам шта ће теби двеста марака дневно.

ЦАРИЦА: Морам да журим. Двадесет две године сам живела у заблуди. Немам више времена. Кад скупим кинту – ћао клошари! Наћи ћу нормалну државу, нормалан посао и нормалног дечка.

(Царица узима ташницу. Стојић губи дах, а затим се сруши на под. Почиње дубоко да дише. Држи се за срце.)

ЦАРИЦА: Шта је било?

СТОЈИЋ: Нитро… нитроглицерин…

ЦАРИЦА: Где?

СТОЈИЋ: У апотеци. Брзо!

(Царица истрчава из стана. Стојић одлази до телефона. Бира број.)

СТОЈИЋ: Ћао, Дукси… Наравно да нисам знао, и не хистериши, молим те… Ја да јој кажем! Јеси ти нормална? Пропашће ми комбинација.

V СЦЕНА

(Агенција. Из купатила допире бука. Дуња телефонира.)

ДУЊА: …Ја да јој кажем? Како? Има одмах да долети овде. Испоубијаће се… Види, задржи је како знаш и умеш…

(Бошковић излази из купатила и скида мокру кошуљу. Изува ципеле и скида чарапе. Дуња нервозно обиграва око њега. Бошковић некако успева да обује женске папуче и улази у купатило.)

ДУЊА: Сад је звала Царица.

БОШКОВИЋ: Је л се исфризирала?

ДУЊА: Јесте али је на путу за овамо остала без бензина…А знате како је на пумпама. Редови…

(Излази из купатила.)

БОШКОВИЋ: Вама су свуда редови. Нема никаквих редова…

ДУЊА: Идите кући и разговарајте с ћерком.

БОШКОВИЋ: О чему?

ДУЊА: О ономе што сте мени причали! Жалили сте ми се да долази касно, да нема дечка… Идите кући, разговарајте.

БОШКОВИЋ: Како?

ДУЊА: Лепо. Као отац с ћерком.

БОШКОВИЋ: Па, мајку му јебем, како са мном нико није причо? Је л с мојим Милутином неко причо? Је л он ишо код деде да му се жали на љубавни живот. Да му каже: Знаш, тата, имам неких проблема. Ја мислим да би му деда истог часа мотиком главу расцопо! Ко те шта пито? Ћути и сналази се ако можеш. Ако не, цркни…

ДУЊА: У томе и јесте ствар. Дете је најлакше направити. Али треба га васпитавати, разговарати с њим…

БОШКОВИЋ (Одсутно.): Ко ти је кречио ово?

ДУЊА: Да нећете сад и да кречите.

БОШКОВИЋ: Па како је тачна ова Царица, имо би довољно времена и да окречим.

(Дуња шета по просторији.)

ДУЊА: Знате шта ћемо урадити? Позваћемо Синди. Слободна је и још боља од Царице.

БОШКОВИЋ: Није боља…

ДУЊА: Откуд ви знате да није боља?

БОШКОВИЋ: Да је боља, њу би звали Царица… Оћу Царицу. Оћу најбоље. Нисам у животу динар потрошио на себе. Нисам даво на дуван, пиће и женске. Не би ни сад. Ал кад је већ овако испало, онда нек буде како треба. Нек буде с најбољом. Је л ме разумеш? Нећу ни Синди ни Минди. Оћу Царицу. Тачка.

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: И немој да си ми потурила неку другу. Провераваћу је из руског.

(Зачује се звоно на вратима. Бошковић вади чешаљ и поправља раздељак. Поново звоно. Дуња не реагује.)

БОШКОВИЋ: И шта сад? Нећеш да отвараш?

(Бошковић креће према вратима. Дуња покушава да га заустави, овај је одгурне. Гледа кроз шпијунку, а затим баци успаничен поглед ка Дуњи. Отрчи у купатило.)

ДУЊА: Објаснићу вам, то је неспоразум…

(Бошковић помаља главу из купатила.)

БОШКОВИЋ: Је л отишо?

ДУЊА: Ко?

БОШКОВИЋ: Па… Доктор! Ја сам, бре, за њега гласо на прошлим изборима! А сад треба да ме види овде.

(Пауза.)

ДУЊА: Да сам на вашем месту, ја бих одмах кренула за њим.

БОШКОВИЋ: Зашто?

ДУЊА: Како-зашто? Дали сте му глас, а видите где долази.

БОШКОВИЋ: Па он и није кренуо код вас.

ДУЊА: Него?

БОШКОВИЋ: Сигурно је погрешио врата.

ДУЊА: Он? Па он нам је најбоља муштерија.

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Да је ово нормална земља тебе би сад ухапсили. Да тако причаш о свом посланику! О човеку који те је можда лечио. Срам те било!

ДУЊА: Зашто? Је л ја лажем?

БОШКОВИЋ: Наравно да лажеш.

(Листа роковник пред његовим очима.)

ДУЊА: Добро, ја лажем… А чије је ово презиме? Прошла субота… петак у августу… среда у јулу… Ево и понедељак… Изгледа да је у јулу био посебно активан…Такав вам је он, преко дана – здравство, морал и препород, а навече…

БОШКОВИЋ: А навече размишља! Не спава. Видиш како се усукао, какве подочњаке има...

(Дуња с неверицом одмахује главом. Доноси лисице и поводац из суседне просторије.)

ДУЊА: Није их полицајац заборавио. Докторове су. Тражи да га наше девојке везују, да га ударају по гузи… Он урла, моли за милост… Девојка га јури, а он пузи по соби и лаје. Кевће кад га заболи. Онда се истушира, плати и оде.

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: А што ти мени све то причаш?

ДУЊА: Треба да знате за кога сте гласали.

БОШКОВИЋ: И опет би гласо.

(Одлази у купатило.)

VI СЦЕНА

(Стојићев стан. Стојић лежи на кревету, свира и рецитује. Царица седи крај њега.)

СТОЈИЋ: " Ја имам све, а ништа у ствари.
Срце ми крвари, а душа стари,
Оно споља ми изнутра квари.
Ја имам све, а ништа у ствари."

(Пауза.)

СТОЈИЋ: Прошле године сам продавао стан моје професорке српског. Није могла да верује чиме се бавим… Мислила је да ћу бити песник. Читала је моје песме, а ја нисам знао да ли да удавим њу или себе…

(Царица ставља цигарете у ташницу.)

ЦАРИЦА: Позови ми такси.

СТОЈИЋ: Сигурно се питаш - како то да човек као ја буде сам. Имам стан, посао, не изгледам лоше… Мислио сам кад крене бизнис, кренуће и жене… Шта сам све слушао – стоперке, клинке, лудило… У мом случају, наравно, ништа… Не знам колико сам потрошио на поклоне, вечере и разна срања…На крају сам израчунао да ми је јефтиније да директно купујем жене.

ЦАРИЦА: Кењаш само да би ме задржао… Не знам да ли ме заводиш, или шта… Знам само да ниси искрен.

(Пауза.)

СТОЈИЋ: " Човек са лица два,
Веруј ми, нисам ја.
Јер, ја и ја
Не дају два.
Бело ја и црно ја,
То није вино,
То сам ја."

ЦАРИЦА: Баш си ти неки забаван чика. Штета што морам да идем.

(Пауза.)

ЦАРИЦА: Дакле? Позови ми такси.

(Пауза.)

СТОЈИЋ: Јеси била некад с црнцем?

ЦАРИЦА (Кроз смех.): То ме сви питају. Што су вама црнци толико битни? Ако је због дужине, не брините. Не волимо кад је превелик…

СТОЈИЋ: Значи, истина је…

ЦАРИЦА: Пази, не волимо ни кад је премали…

(Пауза.)

СТОЈИЋ: А од колико до колико је, по теби, средњи?

ЦАРИЦА: Сунце, твој средњи, не брини… Позови ми такси.

(Стојић намешта узглавље. Расејано пребире по жицама.)

СТОЈИЋ: Знаш шта, ајде да се креснемо нас двоје, ко јебе маторог.

ЦАРИЦА: Јеси ти луд? Треба да ми рикнеш овде…

СТОЈИЋ: Видела си како сам прошли пут.

ЦАРИЦА: Прошли пут нисам знала да си срчани болесник…Мало воде и мало пажње је све што можеш да добијеш… А пошто си то већ добио…

(Царица га помилује по глави и креће према вратима.)

СТОЈИЋ: Платићу ти да останеш још сат времена.

ЦАРИЦА: А матори?

СТОЈИЋ: Шта се ти бринеш за маторог?

ЦАРИЦА: О-кеј. Знаш тарифу.

(Долива јој пиће. Вади новчаник. Царица узима новац. Бира телефонски број.)

ЦАРИЦА: Ја сам… Матори је скинуо бојлер? Не могу да верујем… Знаш шта, ако крене да поправља још нешто, зови полицију…

(Пауза.)

СТОЈИЋ: За тебе свира и пева последњи романтик овога града…
"Негдје постоји нетко као ти
коме треба твоја љубав
као земљи кишне капи
негдје постоји нетко…"

СТОЈИЋ: Је л не ваља Драго?

"…Знај постоји нетко као ти
који твоју тугу дијели
твоме смијешку се весели
негдје постоји нетко."

VII СЦЕНА

(Агенција. Бошковић је изнео бојлер из купатила и поставио га на сто. Дуња хистерично игра уз гласну техно – музику. Бошковић не може да се концентрише на посао.)

БОШКОВИЋ(виче): Еј! Еј! Какво је ово чудо? Гаси ово!

ДУЊА: Молим?

БОШКОВИЋ: Кажем, проби ми уши ово срање.

(Дуња игра. Бошковић искључује касетофон.)

ДУЊА: Ако вам не одговора музика, идите кући.

(Дуња поново укључује касетофон. Игра у истом ритму. Бошковић је гледа неколико тренутака, а затим почиње да пева.)

БОШКОВИЋ: "Шта то радиш, Маро, шта то радиш, лепа Маро,
Шта то радиш, Марооо…

(Дуња појачава музику.)

БОШКОВИЋ: … Везем ћилим, Јово, везем ћилим леп Јоване,
Везем ћилим Јовооо…

(Бошковић надјачава музику. Дуња искључује касетофон.)

ДУЊА: Ево, платићу вам да идете кући.

БОШКОВИЋ: Ти мени?

ДУЊА: Толико могу да учиним за вас… Ево, даћу вам и паре за такси…

(Вади новац из коверте. Бошковић је посматра с неверицом у очима.)

БОШКОВИЋ: Ти мени да даш паре?

ДУЊА: Слободно… Срамота је украсти али ја вам дајем од срца…

БОШКОВИЋ: Ти ћеш мени да дајеш паре усро једна, усрана! Ти мени!

(Навиру му сузе на очи. Избезумљен шета лево - десно.)

БОШКОВИЋ: Ја од ћерке паре не узимам па ћу до тебе, усро једна. Јао, Бошковићу, шта си дочекао!

(Згађен пљуне у страну. С неверицом одмахује главом. Непријатна тишина. Дуња узима књигу с полице.)

ДУЊА: Да вам прочитам нешто, док чекамо… Биће вам врло интересантно…(чита)" …Ово су путеви синова Израелових кад изађоше из земље Египатске у четама својим под управом Мојсијевом и Ароновом…"

VIII СЦЕНА

(Стојићев стан. Царица нервозно шета. Стојић свира и пева "Hey, Jude".)

ЦАРИЦА: … Месец дана сам убеђивала маторог да нећемо направити штету у стану. И убедим га некако. Триеспрвог децембра, у пет поподне, матори истрипује да је радијатор хладан… Ја треперим, спремам се, а он износи алат… Остави то, тата, сутра ћемо… Не вреди! Нема бога да га убедиш… Почињу да ми долазе гости, а он се скинуо у мајицу. Ја у земљу да пропаднем. А он само брекће и псује. И наравно, направио је поплаву. И дан-данас се виде трагови влаге… Ови одмах отишли, а ја у поноћ, скупљам воду и плачем… Никада више нисам позвала пријатеље у стан.

(Звони јој телефон.

Царичин телефон звони. Стојић не прекида песму.)

ЦАРИЦА: Да… А ти си, куцо… Ту сам негде, у твојој близини … Ниси добар, куцо, ниси… Ако куца лаже, онда Царица туче по гузи…Оће Царица туче по гузи? Нађи ме, куцо…(Искључује апарат.)

(Пауза.)

СТОЈИЋ: Радиш доминацију?

ЦАРИЦА: Само с Доктором.

(Пауза.)

СТОЈИЋ: Ја треба да поверујем да је ово био Доктор?

(Царица му показује име и број на дисплеју.)

ЦАРИЦА: Кад тучем њега имам осећај да тучем све оне који су ми упропастили живот.

(Ставља мобилни телефон у ташну. Стојић свира "Yesterday".)

ЦАРИЦА: Е, немој молим те…

СТОЈИЋ: Каква сте ви то генерација? Љути, нервозни… Не слушате Битлсе… Ја сам у твојим годинама путово по Европи, цепо гитару, ишо у Дубровник на кафу…

ЦАРИЦА: Е, видиш, ја сам од петнаесте под санкцијама и најдаље сам путовала до Будве. За матурско вече сам слушала Љубу Јагуара и јебе ми се и за Дубровник и за гитару… Зато немој да ме гушиш са својим Битлсима и пусти ме да идем.

СТОЈИЋ: Колико видим други сат није истекао.

(Пауза.)

ЦАРИЦА: Шта је теби, човече? Платио си ме да идем тамо.

СТОЈИЋ: Сада те плаћам да останеш.

ЦАРИЦА: Шта хоћеш ти од мене? Прво ме пожурујеш, а онда ме задржаваш. Плаћаш ме да идем, онда ме плаћаш да останем. Завлачиш ме као неког кретена, гушиш ме Битлсима… У чему је твој проблем?

(Пауза.)

СТОЈИЋ: Можда сам после дуго времена срео девојку која ми се свиђа.

ЦАРИЦА: А-ха… Ускоро истиче други сат, па ти види. Таксиметар ради.

(Звони јој телефон.)

ЦАРИЦА: … Мама, у гужви сам, преводим… Коме је рођендан? Оцу! Потпуно сам заборавила да имам оца… Почните ви без мене… А ни он није код куће? Како је то лепо од њега-ти га чекаш, а он поправља бојлере! Само ти чекај…

IX СЦЕНА

(Агенција. Бошковић је у међувремену остао само у гаћама и мајици.

Окупиран бојлером, не обраћа пажњу на Дуњу.)

ДУЊА (Чита промуклим гласом) "…А од Израела, од синова Фаросових Ремеја и Језија и Мелехија и Мијамин и Елијезер и Мелхија и Банеја. И од синова Еламовијех Матанија, Захарија и Јехијел и Абдије и Јеримо и Елија…

БОШКОВИЋ: Је л имаш кучину?

ДУЊА:… И од синова Зетвинијех Елиоенај, Елијазиб, Матанија и Јеримут и Забад и Азиза. И од синова Бебајевијех Јоханан, Хананија, Забај, Аталај.

БОШКОВИЋ: Је л имаш кучину?

ДУЊА: … И од синова Банијевих Мозолам, Мелух и Адаја, Јазуб и Сал и Рамот.

БОШКОВИЋ: Је л имаш кучину?

ДУЊА (Изнервирана.): И од синова Фахет-Моабијевих Една и Халал, Бонаја, Матанеја, Безелеел и Бенуј и Менехија… "

БОШКОВИЋ: Је л имаш…

(Дуња га, изнервирана, гађа књигом.)

ДУЊА(плане): Не, немам кучину и не знам шта вам је то… Шта хоћете ви од мене? Шта?

БОШКОВИЋ: Од тебе? Ништа…

ДУЊА: Па зашто ме малтретирате онда? Шта тражите у мојој агенцији? Овде долази богат свет, а ви поправљате бојлер, сушите гаће и чарапе!

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Знаш ли ти колко би ти неки мајстор узо, само за руке?

ДУЊА: Не занима ме! Покупите ово и идите кући! Одмах! Је л чујете? У супротном, позваћу полицију.

(Нервозно шета. Бошковић ћутке скупља и слаже ствари. Крајње сталожено седа на столицу. Дуга, непријатна тишина.)

ДУЊА(нервозно): И шта сад?

БОШКОВИЋ: Ништа. Чекамо полицију…

X СЦЕНА

(Стојићев стан. Стојић наглас чита хороскоп.)

СТОЈИЋ: … Упркос застоју на емотивном плану, имате потребу да се забавите и на тренутак заборавите обавезе које вас притискају. Могуће је да ћете ових дана наследити неки иметак или добити новац преко некога. Више пажње посветите здрављу. " Ето! Је л видиш?

ЦАРИЦА: Нисам шкорпија.

СТОЈИЋ: Је л могуће?

(Пауза.)

СТОЈИЋ: Онда си у подзнаку? Признај да си у подзнаку! Признај!

(Царица бира број, а затим се замисли се на тренутак.)

ЦАРИЦА: Знаш шта ме занима? У каквом је стању твој бојлер?

СТОЈИЋ: Молим?

ЦАРИЦА: Занима ме каква ја то срања о бојлерима слушам данас?

СТОЈИЋ: Не знам о чему причаш…

ЦАРИЦА: Причам о лименој направи ваљкастог облика у којој стоји вода… Данас нешто масовно отказују. Поправља их и мој отац, а и матори у агенцији. Обојица у исто време. Зар то није чудно?

СТОЈИЋ: Шта?

ЦАРИЦА: Знаш ти врло добро… Ко је матори који ме чека? Је ли, Стојићу? Шта ми пакујеш? Зашто ми то радиш? Зашто

СТОЈИЋ: О чему причаш? Јеси ти луда?

ЦАРИЦА: Нисам, али ћу ускоро да полудим.

(Држи руку на желуцу. Слободном руком ставља, цигарете у ташну.

Брзо излази из собе и још брже се враћа у њу.)

ЦАРИЦА: Откључај!

СТОЈИЋ: Зар је закључано?

ЦАРИЦА: Хоћеш ти да откључаш или да ја зовем полицију?

(Стојић претура по џеповима, а затим по фиокама.)

СТОЈИЋ: Изгледа да ћемо морати да позовемо бравара.

ЦАРИЦА: Неће бити потребно.

(Вади пиштољ из ташне. Нишани у браву.)

СТОЈИЋ: Стани!

(Вади кључеве из џепа и откључава јој врата.)

СТОЈИЋ: Никад ти нећеш отићи преко! Никад! Да си хтела, ти би већ отишла. Али зашто би радила за хиљаду марака месечно ако толико можеш узети за ноћ. Е зато ти нећеш ништа почети из почетка и нећеш нигде отићи. И немој да лажеш себе.

(Царица застане на вратима.)

ЦАРИЦА: Како си паметан! Е, да… Зовем се Слађана. И стрелац сам у хороскопу.

(Излази из стана. Стојић одлази до телефона.)

СТОЈИЋ: Ја сам… Је л матори још увек тамо… Ова је кренула према агенцији… Да…Види, имам идеју… Је л имаш данашње новине?

XI СЦЕНА

(Агенција. Бојлер и даље стоји на столу. Дуња листа новине.)

ДУЊА: …Тако он спушта цену – пошаље клијента у агенцију, а после га уцењује. Уопште ме не би чудило да каже вашој жени где сте били. Па, шта мислите, због чега вас је довео овде? Што вас воли?

(Оловком "шара" по огласној страни.)

ДУЊА: Ево га! Десети спрат, педесет три квадрата… Шта сте ми рекли, за колико се продаје ваш стан?

БОШКОВИЋ: Педесет иљада.

ДУЊА: А знате колико пише у огласу? Не знате? Педесет пет хиљада. Мој, Бошковићу…

БОШКОВИЋ: Немогуће…

(Потура му новине под нос.)

ДУЊА: Шта мислите у чији џеп иде та разлика?

(Након што је погледао оглас, Бошковић хитро облачи панталоне и кошуљу. Обува се.)

ДУЊА: Пожурите, Бошковићу., пожурите…

(Ставља новине у џеп и излази. Дуња затвара врата за њим, а затим, с уздахом олакшања седа на столицу. Припаљује цигарету. Примети Бошковићев сако на чивилуку. Истрчава из агенције, довикује за Бошковићем али узалуд. Враћа се, ставља сако у шкољку бојлера који откотрља у угао просторије. Бира телефонски број.)

ДУЊА: Ја сам… Ово с новинама ти је било генијално… Не, не сумњам да ћеш се ти извући… Још увек си оно старо ђубре…Пази, овог пута ми дугујеш нешто више од вечере…

(У агенцију улази Царица. Дуња спушта слушалицу. Царица проверава има ли кога у купатилу и "радном делу". Листа роковник са Дуњиног стола.)

ЦАРИЦА: Добро, на шта ти ја личим? Не кретена, на лудака… На шта?

(Отвара плакаре и ладице.)

ЦАРИЦА: Где је он?

(Вади изгужвани сако из шкољке бојлера. Преврће џепове. Налази Бошковићева документа.)

ЦАРИЦА: Види, види… Где је он?

ДУЊА: Ја сам само хтела…

ЦАРИЦА: Праксу из психологије држи на другом месту… Где је он?

XII СЦЕНА

(Стојићев стан. Бошковић шири новине по столу.)

БОШКОВИЋ: Шта кажеш ти на ово? Је ли, Стојићу?

СТОЈИЋ: Ништа…

БОШКОВИЋ(плане): Како-ништа, све ти живо и мртво јебем! Коме иде ових пет иљада?

СТОЈИЋ: Никоме. Почетна цена је увек већа од реалне. То је нормална ствар у оглашавању станова.

БОШКОВИЋ: Кад је нормална што ми то ниси реко?

СТОЈИЋ: Ех, што вам нисам рекао… А што ви мени нисте рекли да вам је стан био поплављен? Свако има неку тајну...

(Стојић га значајно посматра неколико тренутака, а затим вади уговор из актовке.)

СТОЈИЋ: Ово је типски уговор… Ту иде потпис…

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Мени је тај стан све што имам. Ако сад нешто зајебем могу одмах по канапче. Зато да не брзамо вечерас…

СТОЈИЋ: Али већ до ујутру купац може да се предомисли. Ја му поплаву нисам поменуо, а не заборавите да то спушта цену!

БОШКОВИЋ: Не мораш ни да му помињеш.

СТОЈИЋ: Е па немојте ме терати на то. Молим вас!

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Па ако је тако…

(Стојић се пресвлачи, Бошковић чита уговор.)

СТОЈИЋ: Ево, ту иде потпис…

(Даје му оловку.)

БОШКОВИЋ: Је л имаш мало киселог млека?

СТОЈИЋ: Киселог млека?

БОШКОВИЋ: Ако имаш… Може и јогурт…

СТОЈИЋ: После. Прво потпис.

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Знаш, ја нисам старост овако замишљо. Ја сам мислио да ћу са шесет година унуче да шетам поред Саве… А њега нема. И боље што га нема кад у усрани биоскоп не би мого да га одведем…

СТОЈИЋ: Заиста врло потресно…Хоћете само потпис…

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Не питаш ме како је било у агенцији.

СТОЈИЋ: Е, да… Како је било у агенцији?

БОШКОВИЋ: Их, како! Три сата без паузе. Не каже џабе народ: Без старца нема ударца.

СТОЈИЋ: Па како? С ким? Причајте…

БОШКОВИЋ: Па како с ким? С Царицом… А и она је жива ватра. Није џаба Царица. Чудо!

СТОЈИЋ: Ма није могуће! Хоћете само један потпис овде…

(Бошковићу као да је надошла нека снага. Узрујано шета и гестикулира.)

БОШКОВИЋ: Ја навалио, а она се дере! Мени непријатно од оне Дуње…Ћути, јебо те лебац женски. Ма јок! Не чује она, пала у неку хипнозу па не зна шта ради. Испочетка се нешто смешка, сере нешто на руском… Скидај се, зајеби причу, кажем ја. Па кад сам навалио…

СТОЈИЋ: Јао, швалеру један! Хоћете само потпис…

БОШКОВИЋ: … А и она, курва, зна посо: Јао, друг, што с тобои, ти луд. Луд сам, реко, луд. Па још јаче навали. А мала само цичи: Мне нигда бољше не било... Е да видиш, дете, како Србин деље..

(У стан улази Царица с торбом у рукама. Бошковић је забезекнуто посматра.)

ЦАРИЦА: Кога то дељеш? Је ли Бошковићу?

БОШКОВИЋ: Ја?

(Накашљава се на силу.)

ЦАРИЦА: Прехлађен си?

БОШКОВИЋ: Нешто ме гребе у… Да вас, је ли, упознам…

ЦАРИЦА: Само ти уживај… Добро, Стојићу, је л има овде неко пиће, нешто…

(Стојић "лети" по соби.)

БОШКОВИЋ: Ви се, изгледа, познајете?

ЦАРИЦА: Изгледа.

СТОЈИЋ: Стиже и пиће…

(Стојић налива пиће у чаше.)

ЦАРИЦА: Па како си, Бошковићу?

БОШКОВИЋ: Добро. А ти?

ЦАРИЦА: И ја сам добро.

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Значи, добро…

ЦАРИЦА: Значи.

БОШКОВИЋ: Па добро…

(Стојић наздравља и тако прекида непријатну тишину.)

СТОЈИЋ: Знаш, Слађана, ми управо завршавамо један важан посао… Хоћете само потпис…

БОШКОВИЋ (Стојићу.): Откуд ти знаш моју ћерку?

СТОЈИЋ: Ето како је свет мали! Слађаница је мој најбољи агент. Дивна девојка, толико ми је причала о вама… Слађанице, не знам да ли ти је отац рекао, али ти ћеш од продаје вашег стана добити…

ЦАРИЦА: Стојићу…

СТОЈИЋ: Изволи…

ЦАРИЦА: Не сери.

(Непријатна тишина.)

БОШКОВИЋ: Како то, бре, причаш са старијим човеком?

ЦАРИЦА: И ти не сери.

СТОЈИЋ: Слађанице, Слађанице, тај твој језик ће те… (Бошковићу.) Али ја је баш зато и волим. Она је тако…

(Покушава да је пољуби, али га Царица одгурне.)

ЦАРИЦА(Бошковићу): Дакле? Шта радиш ти овде?

БОШКОВИЋ: Ја? Па ја… (Стојићу.) Шта радим ја овде?

СТОЈИЋ: Па продајете стан.

БОШКОВИЋ: Тако је, продајем стан.

СТОЈИЋ (Бошковићу.): Она нам, очигледно, не верује… Али ево…

(Показује јој уговор.)

БОШКОВИЋ(Царици): Је л да потпишем?

ЦАРИЦА: Е, ради шта хоћеш! Немам живаца за твоје комбинације…

БОШКОВИЋ: Зашто тако причаш? Зашто кад сам све лепо смислио…

(Бошковић еуфорично објашњава. Царица га "одсутно" посматра.)

БОШКОВИЋ: … Мајка и ја ћемо да средимо стару кућу… Горе, оставимо плочу, па ти ако се некад будеш ширила… Знаш ону стару трешњу? Е, ту ћу да окачим једну љуљашку, па једног дана, мислим кад дођу унуци и то…

СТОЈИЋ: Дивно! Хоћете само потпис…

ЦАРИЦА(Бошковићу): То си смислио! Да продаш стан и да одвучеш матору жену у ону твоју селендру. Да је вратиш на чучавац и смрад. То си смислио! Молим те, немој да смишљаш више ништа.

БОШКОВИЋ: Зашто тако причаш? Па шта ћемо ми у Београду? Шта ја имам од Београда? Шта Београд има од мене? Средићемо стару кућу, па ћемо све из почетка...

ЦАРИЦА: Шта-из почетка?

БОШКОВИЋ: Па живот из почетка. Ко да ништа није било…Ко да смо деца… Пола пара даћемо теби. Па вољ ти овде, вољ ти…

ЦАРИЦА: Не требају мени више твоје паре. Не треба ми ништа твоје. Касно је…

БОШКОВИЋ: Зашто касно?

СТОЈИЋ: Наравно да није касно… Само потпишите овде.

(У стан улази Дуња, мокра и рашчупана. С врата насрне на Бошковића.)

ДУЊА: Јебо те бојлер, да те јебо бојлер! Убићу те, ђубре маторо!

(Млатара рукама. Бошковић бежи по стану. Стојић покушава да стане између њих. Дуња млатне и њега.)

СТОЈИЋ: Еј! Полако, шта је било?

ДУЊА: Шта - шта је било? Поплава!

(Поново насрне на Бошковића. Овај се заклања иза Стојића.)

ДУЊА: Све си ми упропастио… Све што сам… Намештај…Теписи… то је изнајмљен стан… Зашто си просуо своја говна по мени? Зашто?

(Царица са стране посматра читав призор и резигнирано се осмехује.)

ДУЊА: Што се ти смејеш, курво једна! Шта се…

(Царица је ошамари. Дуња као укопана стоји неколико тренутака, а затим бризне у хистеричан плач. Стојић враћа уговор у актовку.)

СТОЈИЋ: Добро, ја вас не бих дуже задржавао…

ДУЊА: Ти! Ти си за све крив!

(Стојић истрчава из стана. Дуња крене за њим.)

БОШКОВИЋ: Е, луда женска!

ЦАРИЦА: Познајеш је?

БОШКОВИЋ: Ја? Не…

ЦАРИЦА: Не?

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: И назва она тебе, курвом, а?

ЦАРИЦА: Назва.

БОШКОВИЋ: И ти…ништа?

ЦАРИЦА: Ништа.

БОШКОВИЋ: Па зашто?

ЦАРИЦА: Па сам кажеш да је луда…

(Бошковић се накашљава на силу.)

БОШКОВИЋ: Дакле, што је овај Стојић лош човек!

ЦАРИЦА: Је л да?

БОШКОВИЋ: Уф! Тешко ђубре…

ЦАРИЦА: Па што радиш с њим?

БОШКОВИЋ: Шта ћеш, дошло време - поштени од фукаре зависе…

(Бошковић се поново накашљава.)

БОШКОВИЋ: Јеси му ти рекла да нам је стан био поплављен?

ЦАРИЦА: Могуће…

БОШКОВИЋ: Па што?

ЦАРИЦА: Шта ћу кад сам поштена…

БОШКОВИЋ: Е, Бошковићка сорто! Сви смо такви! А то нам не ваља! Не! Ко те више пита за поштење…

(Бошковић крене према вратима.)

ЦАРИЦА: Где ћеш?

БОШКОВИЋ: Па кући…

ЦАРИЦА: Да ниси нешто заборавио?

БОШКОВИЋ: Ја? Не…

ЦАРИЦА: А ово?

(Вади Бошковићев сако из торбе и баца га на под.)

БОШКОВИЋ: Види, мој сако...

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Знаш, поправљо сам бојлер код Дуње…

ЦАРИЦА: А ипак је познајеш?

БОШКОВИЋ: Али не као жену… Дуња је, знаш, психолог…

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: А ти? Одакле је ти знаш?

ЦАРИЦА: Па и ја сам психолог.

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Овде, изгледа, само ја нисам психолог…

ЦАРИЦА: Изгледа.

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Ајмо кући.

ЦАРИЦА: Нећемо да идемо кући.

БОШКОВИЋ: Касно је…

ЦАРИЦА: Па?

(Бошковић се умива. Окренут леђима мрмља нешто себи у браду.)

ДУЊА: Молим?

БОШКОВИЋ: Је л имаш… Мислим, момка неког?

ЦАРИЦА: Јеси ти пио нешто? Шта ти је?

БОШКОВИЋ: Ништа. Причамо… Ко отац и ћерка. Нормално…

ЦАРИЦА: Аха… Значи играмо се срећне породице. О-кеј. Не Бошковићу, немам момка. Је л те занима још нешто?

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: А неког да ти је, што се каже, запао, је л, за око…

ЦАРИЦА: Мислиш да ли имам неког ко ми се свиђа? Неку симпатију?

БОШКОВИЋ: Да, то…

ЦАРИЦА: Не…

(Пауза.)

ЦАРИЦА: У ствари имам. Свиђа ми се Бред Пит.

БОШКОВИЋ: Ето, баш си странца морала да… А шта ради?

ЦАРИЦА: Глумац.

БОШКОВИЋ: Уф, то не ваља. То није сигуран посо… Сигурно пије?

ЦАРИЦА: Не пије.

БОШКОВИЋ: Немогуће. Сви глумци пију. Провери. Можда крије.

(Бошковић забринут шета по соби.)

БОШКОВИЋ: Провери ти то… Па ако је све у реду… Можда би мого да му средим за неки посо. Нек зајебе ту глуму, то…

ЦАРИЦА: Тешко. Воли.

БОШКОВИЋ: Воли! Пази, мајку му… Он ће да воли, а ти ћеш да га издржаваш. Зајеби ти ту филозофију... Сталан посо је сталан посо. Суботом и недељом нек глуми колко оће… Ја би вас помого за прво време. Да озидате нешто, макар једно одељење… Кога ћу ако не…

ЦАРИЦА(кроз сузе): Умукни!

(Царица држи руку у пределу желуца. Јеца све гласније. Тресе се. Бошковић обиграва око ње.)

БОШКОВИЋ: Је л желудац?

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Хоћеш кисело млеко?

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Ја би узо мало…

ЦАРИЦА: Узми више то проклето кисело млеко! Ајде! Узми!

БОШКОВИЋ: Нека… Ја то због тебе…

(Бошковић и даље неодлучно обиграва.)

БОШКОВИЋ: Ајмо кући…

(Царица брише сузе, жустро устаје и стаје крај прозора, леђима окренута оцу.)

ЦАРИЦА: И? Како се провео наш слављеник?

БОШКОВИЋ: Где?

ЦАРИЦА: Па код психолога. Мора да је било добро чим си се задржао цео дан?

БОШКОВИЋ: Шта си се ухватила за тог психолога? Па на Западу сви иду код психолога. Тамо је луд онај ко не иде код психолога…

ЦАРИЦА: Ма немој ми рећи… На западу! Откад си ти заљубљеник у Запад? И откад ти идеш код психолога?

БОШКОВИЋ: Данас, први пут.

ЦАРИЦА: Ето како немаш среће. Први пут и одмах те ухвате.

БОШКОВИЋ: У чему?

ЦАРИЦА: Па то ти знаш боље, Бошковићу…

XIII СЦЕНА

(Стојићев стан. Бошковић седи. Царица стоји крај њега.)

БОШКОВИЋ: … Одведем је кад оца и мајке - таква и таква ствар, ја би да се женим… Мајка плаче, а Милутин суче брке и гледа оно њено сукњиче. Чиме се, вели, бавиш кад си се тако раскомотила? Ја сам ти, стари, слободна умјетница, пјевам... А он ће – Је л би могла, чичино, сад нешто да отпеваш? Мени пуно срце, мислим допала му се. Тек што Емина отвори уста, а он ти оним штапом по лабрњи. Удри па удри па удри, све до капије… Никад је више видо нисам. С јесени ми довели твоју мајку. И тако… Триес година гледам у иста леђа. Кад легнем ту је, кад се пробудим ту је…

ЦАРИЦА: И ниједна друга за све ове године?

БОШКОВИЋ: Нисам хтео.

ЦАРИЦА: Или ниси могао?

БОШКОВИЋ: Да сам хтео можда сам и мого.

ЦАРИЦА: Па данас си хтео.

БОШКОВИЋ: Данас је друго.

ЦАРИЦА: А зашто је данас друго? Читавог живота је било једно, а данас је друго. Зашто? Шта је то данас?

БОШКОВИЋ: Па Стојић ми уплатио…

ЦАРИЦА: Аха! Ти си, значи, хтео и раније, само није имао ко да ти уплати! Је л тако?

БОШКОВИЋ: Није тако…

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Хтео сам да видим како то изгледа… кад си с другом…

ЦАРИЦА: А шта да је мајка хтела да види како то изгледа с другим? Шта би се онда десило? Шта би јој урадио?

БОШКОВИЋ: Ништа…

ЦАРИЦА: Лажеш, Бошковићу! У најбољем случају би је пребио и истерао из куће. Је л тако?

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Немој ништа да јој кажеш, молим те.

ЦАРИЦА: Па немам ја шта да јој кажем. Ти ћеш да јој кажеш. Сад ћеш лепо узети телефон, и извинити јој се.

БОШКОВИЋ: Због чега?

(Пауза.)

ЦАРИЦА: Значи, немаш због чега. Је л тако?

БОШКОВИЋ: Тако је…

(Пауза.)

ЦАРИЦА: Ништа, онда ћу ја њој да уплатим…Можда и она жели да се мало проведе… Стојић је уплатио теби, ја ћу њој. Је л то поштено?

(Бошковић уздахне и оде до телефона.)

БОШКОВИЋ: Где ће ти душа, ћерко?

ЦАРИЦА: Имала сам операцију на души. Без анестезије…

(Узима слушалицу у руке.)

БОШКОВИЋ: Шта да јој кажем?

ЦАРИЦА: Само једну реч: извини.

(Бошковић бира број.)

XIV СЦЕНА

(Стојићев стан.)

БОШКОВИЋ: Ето! Јеси сад задовољна. Је л треба и теби због нечег да се извиним?

ЦАРИЦА: Не.

БОШКОВИЋ: Ако треба ти реци. Мени није тешко. Извинићу се… што сам те створио, чувао, хранио, школово, облачио… што сам хтео да прођеш добро у животу… што…

ЦАРИЦА: Што си ми упропастио живот… што си ме погрешно васпитао… Говорио си: учи, студирај и остало ће доћи. Е па није дошло! Ништа није дошло!

БОШКОВИЋ: Па шта сам требо да радим? Да те учим да лажеш, да вараш, да отимаш? Је л то? Је л сам ја требо да крадем да би ти била срећна?

ЦАРИЦА: Не. Било је довољно да ти миран сан не буде најважнија ствар у животу. Ниси бранио свет за који си ме спремао. Мирно си сањао док се рушио…

(Бошковић се умива.)

БОШКОВИЋ: Знаш ли ти шта ја сањам… Водим унуче у биоскоп. Други купују карте, пролазе поред мене, а ја стојим и бројим паре. И како год да бројим немам довољно. А дете плаче, оће унутра. Ту, нека жена стоји и оће да га уведе. А ја не дам! Пусти ми, жено, дете! Вучем ја, вуче он…А дете се заценило. Не да плаче, него ко да ми буши мозак… То сањам. Зато сам и огласио стан. Ако већ нема унучета нека бар буде за биоскоп. А после ће, ваљда, доћи и унуче…

(Значајно гледа Царицу.)

ЦАРИЦА: Е то ћеш тешко дочекати.

БОШКОВИЋ: Зашто тако причаш? Зашто?

ЦАРИЦА: Немам дечка, не иде ми стаж и нећу да се удајем! Ето зашто…

(Поново се умива.)

БОШКОВИЋ: Е па, ћерко, то ти ништа не ваља. Мајка и ја нећемо вечно…

ЦАРИЦА: Па шта?

БОШКОВИЋ: Неће бити никог да брине о теби…

ЦАРИЦА: Па шта?

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Нећеш имати породицу…

ЦАРИЦА: Па шта?

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Живећеш сама…

ЦАРИЦА: Па шта?

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Остарићеш сама…

ЦАРИЦА: Па шта?

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Нећеш имати децу…

ЦАРИЦА: Па шта?

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Умрећеш сама!

ЦАРИЦА: Па шта?

(Бошковић је дрмуса.)

БОШКОВИЋ: Како – па шта! Еј! Дете! Како – па шта? Зашто… Па није то… Еј, бре!

(Царица не реагује на дрмусање.)

БОШКОВИЋ: Како то може – па шта? Није то – па шта…

(Унезверен шета по стану. Грозничаво тражи уговор који му је Стојић оставио.)

БОШКОВИЋ: Све ћу да распродам… Све! На село те водим. Тамо је добра вода, добар ваздух…

(Потписује уговор. Царица плаче.)

XV СЦЕНА

(Агенција. Стојић, засуканих рукава, помера намештај. Замишљена Дуња предано цеди крпу у лавор. Исцеди је, па је потопи. Онда је поново цеди.)

СТОЈИЋ: Добро, у чему је сад проблем?

(Дуња потапа па цеди.)

СТОЈИЋ: Крив сам, признајем! Је л треба сад да се убијем? Је л то хоћеш?

ДУЊА: Не.

СТОЈИЋ: Помажем, платићу ти штету… Шта хоћеш више од мене?

(Дуња потапа па цеди.)

СТОЈИЋ: И мени дође да се убијем… Нисам продао стан годину дана и онда се деси ово… Знаш ли ти колико сам ја данас изгубио?

(Непријатну тишину прекида звоњава телефона. Дуња се не миче. Стојић се јавља.)

СТОЈИЋ: Агенција "Ерос"… Е, то сте ви, Бошковићу… Да… Сјајно… Верујте, нећете погрешити…

(Стојић завршава разговор. Спушта рукаве и поправља фризуру.)

СТОЈИЋ: Можеш да пређеш код мене. Док не средиш простор.

(Везује кравату.)

ДУЊА: Али ја нећу да средим простор.

СТОЈИЋ: Па шта хоћеш?

(Спушта рукаве и поправља фризуру.)

ДУЊА: Хоћу да средим себе. Хоћу… да живим… да се удам, да… Је л то много? Је л ја много тражим?

СТОЈИЋ: Па удај се.

ДУЊА: А за кога?

(Облачи сако и узима актовку.)

СТОЈИЋ: Па откуд ја знам… Наћи ће се… Знаш, Дуња, има Драго Млинарец једну песму. Каже: Негдје, постоји нетко…

ДУЊА: Као ти!

СТОЈИЋ: Као ја?

ДУЊА (Певуши.): Негдје, постоји нетко, као ти…

СТОЈИЋ: Знаш ту песму?

ДУЊА:… Коме треба љубав твоја
Као земљи кишне капи
Негдје постоји нетко, као ти…

(Док пева, Дуња значајно гледа у Стојића. Приближава му се.)

… Знај, постоји нетко као ти,
који твоју тугу дијели…
твоме смијешку се весели
негдје…

(Дуња се пропиње на прсте. Склопљених очију покушава да пољуби Стојића. Овај је хвата за рамена и тако држи на дистанци.)

СТОЈИЋ: Знаш, Дуња…

ДУЊА: Реци…

СТОЈИЋ: Морам да кренем… Бошковић је потписао уговор!

XVI СЦЕНА

(Стојићев стан. Пригушено светло. Царица масира Бошковића.)

ЦАРИЦА: Била једном једна срећна земља… И у срећној земљи једна срећна породица… И у срећној породици једна срећна девојчица. Мамина и татина јединица…Родитељи су јој говорили: буди добра, вредна, учи, а онда ће једног лепог дана по тебе доћи принц на белом коњу. Одвешће те у свој дворац, изродићете пуно деце и живети срећно до краја живота. И она је слушала своје родитеље. И маштала о свом принцу… Године су пролазиле, она је израсла у лепу девојку, а принц никако није долазио. Тако она реши да по први пут изађе у свет. Да потражи свог принца. Али од њега ни трага ни гласа. Сретала је само тужне и уплашене људе. Схватила је да срећна земља више не постоји. Да ништа није као што су јој говорили. Да нема никаквог принца. И она је почела да мрзи своје родитеље. Бацила је књиге. Више није хтела да буде добра и вредна девојчица. Није хтела да буде сиромашна, сама и несрећна до краја живота. И тако…

(Испрва тихо, а затим све гласније Бошковић почиње да хрче. Царица га запањено посматра.)

ЦАРИЦА (Плане.): Бошковићу!

(Бошковић се тргне. Унезверен гледа око себе.)

БОШКОВИЋ: И шта кажеш за ту принцезу, то, овај…

ЦАРИЦА: Како можеш, Бошковићу? Како?

XVII СЦЕНА

(Стојићев стан.)

БОШКОВИЋ: … Немам више снаге да се борим… Кад год хоћу нешто да променим мени се приспава. Покријем се, и чини ми се, кад се пробудим, биће све боље. А не буде. Само горе… Ја не могу да се снађем у овим временима… Ја сам био поносан што сам син поштеног човека. Уђем у кафану и сви кажу: Ево га, Милутинов син… Милутинов, бре! Еј! А мени игра срце… И то је био мој циљ у животу, да ти можеш сваког да погледаш у очи и кажеш: Ја сам Болетова ћерка! Сад видим да сам испао будала… Извини ћерко… Извини што сам био поштен…

ЦАРИЦА: Ниси ти поштен. Да јеси ми се данас не бисмо срели… Дуго, и предуго сам се заносила тиме да живимо бедно зато што си ти поштен. А ти само ниси имао прилику да будеш непоштен. Тачније, био си лењ да украдеш.

БОШКОВИЋ: Значи, ја лењ? Ја! Па ја никад у животу нисам закаснио на посо. Никад! И сад сам ја лењ!

ЦАРИЦА: А шта си радио на том послу? Пио кафу, јео погачице и читао новине. Ето шта… И то мало што си стекао, ниси заслужио. Зато се ниси ни бунио кад су те покрали. Зато тако лако и безбрижно продајеш стан. Зато тако мирно посматраш како пропадамо.

БОШКОВИЋ: Па је л сам ја крив што пропадамо? Је л сам ја крив што је све отишло у ђавола?

ЦАРИЦА: Наравно да си крив…Крив си јер си мирно спавао док је све пропадало. Не само да си спавао већ си душом и телом био уз оне који су све упропастили…Дуго ми није ми ишло у главу, како неко ко себе сматра поштеним може да подржава оне који су непоштени. Који су га на његове очи покрали. Који га понижавају…

БОШКОВИЋ: Кога ја то подржавам? Који то - они?

ЦАРИЦА: Знаш ти добро који… Рецимо твој Доктор, Бошковићу. Доктор не мора да продаје стан да би преживео. Он ништа не продаје, он само отима.

БОШКОВИЋ: Не отима он. Он је добар, само се окружио лошим људима.

(Царица се смеје.)

ЦАРИЦА: Твој Доктор се проводи с твојим парама. Он јебе ћерке оних које је покрао!

БОШКОВИЋ: Лажеш, бре! Лажеш!

ЦАРИЦА: Знаш ти добро да ја не лажем, само што то не желиш да признаш себи… Али ево, ја ћу ти помоћи…

(Царица вади мобилни телефон из ташне.)

ЦАРИЦА: Хоћеш да га чујеш? Да чујеш како твој Доктор моли и цвили…

БОШКОВИЋ: Умукни!

ЦАРИЦА: Нећеш да причаш са својим Доктором? А знаш ли зашто нећеш? Зато што би видео себе у огледалу. Он је радио оно о чему си ти маштао. Одувек си желео да будеш као он. Само ниси имао храбрости. А недостатак храбрости си приписао себи као поштење. А то није поштење. То је кукавичлук… И то не би било тако страшно да нам те ситне и бедне кукавице нису упропастиле живот. И зато сте ти, и такви као ти, криви исто колико и Доктор. Јер, да није било вас не би било ни њега… Крив си, Бошковићу, до неба си крив!

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: Кад је тако…

(С муком устаје. Узима сако.)

БОШКОВИЋ: Је л сад могу да идем?

ЦАРИЦА: Можеш.

(Бошковић са на вратима судара с Дуњом која утрчава с кофером у руци. Ово двоје је с чуђењем посматрају.)

ДУЊА: Добро, људи, је л имате ви своју кућу?

(Дуња енергично вади гардеробу из кофера и ређа је на полице. Понаша се као да је то најнормалнија ствар на свету, као да је у својој кући. Скида ципеле и обува Стојићеве папуче. Испробава хаљину пред огледалом.)

ДУЊА(плане): Шта је? Шта је било? Ово је моја кућа! Моја!

(Уноси се Бошковићу у лице.)

ДУЊА: Хоћеш да кажеш да ово није моја кућа?

БОШКОВИЋ: Не, не… Твоја је.

(Пауза.)

ДУЊА: Тако је. Моја је… Морам да се спремим.

(Грозничаво претура по коферу.)

ДУЊА: Стојић ме је запросио… Тако сам срећна… Срећна…

(Скљока се на под. Плаче.)

ДУЊА: Нећу да будем сама! Нећу!

(Царица јој помаже да устане. Одводи је у другу собу. Бошковић облачи сако. Креће ка вратима. Хвата се за кваку, а затим застане. Стоји тако неколико тренутака. Враћа се назад. Скида сако. Узима Царичину ташну са стола. Истреса садржај на под.)

XVIII СЦЕНА

(Стојићев стан. Царица излази из собе у коју је сместила Дуњу.)

ЦАРИЦА: Још си овде?

(Бошковић непомично седи загледан у једну тачку. Царица телефонира.)

ЦАРИЦА: Дуња разбила главу Стојићу…

БОШКОВИЋ: Па шта?

ЦАРИЦА: Признала ми пре него што је заспала… Ево, не јавља се…

БОШКОВИЋ: Па шта?

ЦАРИЦА: Треба позвати Хитну помоћ… Искрвариће…

БОШКОВИЋ: Па шта?

ЦАРИЦА: Како – па шта? Хоћеш да умре? Је л то хоћеш?

(Бошковић је ошамари. По први пут истински уплашена Царица узмиче ка вратима, држећи се за образ.)

ЦАРИЦА: Бошковићу, то си сада урадио и никада…

(Хвата се за кваку. Узалуд, врата су закључана.)

БОШКОВИЋ: Је л ово тражиш?

(Гађа је кључевима.)

ЦАРИЦА: Бошковићу! Не прилази! Чујеш!

(Царица, на брзину, шчепа ташну. Бошковић вади пиштољ заденут за појас.)

БОШКОВИЋ: Или можда ово? Је л ово тражиш?

(Баца пиштољ на сто. Вади пакетић кондома из џепа.)

БОШКОВИЋ: Или ово?

(Ставља пакетић на сто.)

БОШКОВИЋ: Шта ће теби ово?

(У наступу беса преврће сто.)

БОШКОВИЋ: Шта ће теби пиштољ? Чујеш? Чујеш шта те питам?

(Избезумљен, шета лево - десно.)

БОШКОВИЋ: Откуд ти знаш Доктора? Је ли? Како знаш да кевће и цвили. Откуд знаш Дуњу, Стојића? А? Откуд ти све знаш? Откуд теби ово? А? Шта радиш ти?

ЦАРИЦА: Ништа…

БОШКОВИЋ: Како ништа, лебац ти курвин јебем!

ЦАРИЦА: Лебац ти курвин једеш, Бошковићу! Од чега живите? Од пензије, можда? Ко вас храни? Ко вам даје паре? Ко? Ја вас издржавам, Бошковићу! Ја!

(Бошковић је шчепа за руку.)

БОШКОВИЋ: Ти моја ниси! Ти Бошковић више ниси…

(Пауза.)

ЦАРИЦА: Е знаш колико ме заболе и за Бошковиће и за ваше часно презиме…Где ти је та част?

(Царица вади из ташнице новчанице које јој је дао Стојић и баца их пред оца.)

ЦАРИЦА: Ето колико вреди та твоја част…Сто марака, Бошковићу. Толико… Е па покењам ти се ја и на име и на презиме и на такву част!

(Држи руку у пределу желуца. С болном гримасом на лицу, седа на кауч.)

ЦАРИЦА: Цео твој живот је лаж! Лаж, Бошковићу! И зато… зато немаш права да ми било шта кажеш… Живели смо као стока само да би ти… да би ти имао свој проклети миран сан… Да би ти могао сваком да погледаш у очи и… и кажеш: ја никог не варам… ја никог не лажем… А први пут… први пут кад ти се указала прилика да превариш и слажеш… ти си то и урадио.

(Царица се превија од болова. Бошковић немоћно обиграва око ње.)

БОШКОВИЋ: Па нисам ништа урадио. Ништа…

(Покушава да јој се приближи.)

ЦАРИЦА: Бежи!

(Пауза.)

БОШКОВИЋ: …Ништа јој нисам урадио… Она је дошла, та Царица…Млада, лепа… оволике очи има… Да си само видела те очи! Ко стаклене… Поверила ми се… Она нема више од двесдветри, а мора то да ради… Факултетски образована стјуардеса… Радила у Аерофлоту… Знаш ти шта је некад био Аерофлот… Туга, како су ти Руси пропали…

(Царица се резигнирано насмеје.)

БОШКОВИЋ: … Смејеш се, али мени је дошло да плачем кад сам је видо… И она је нечије дете… Седели смо, причали … И почела је да се скида и…

(Пауза.)

ЦАРИЦА: Је л певала?

БОШКОВИЋ: Их! Руске романсе… Све оне којима сам ја тебе учио… Полако, тешко, једну за другом… То да си само чула… Ту тугу и безнађе руско… Срце да ти пукне…

(Царица с муком устаје и гаси светло.)

БОШКОВИЋ: Ту мени прође кроз главу – Бошковићу, шта радиш ти овде? А она једнако увија, пева и иде ка мени… И нисам мого. У ствари нисам хтео. Било ми је жао…

(Бошковић седи у мраку. Царица укључује стону лампу. Пева с болном гримасом на лицу:)

"Очи чорние,
очи красние,

очи страсние
и прекрасние…

(Царица откопчава блузу лагано се увијајући. Из мрака допире Бошковићево јецање.)

…как љубљу ја вас,
как бојус ја вас,
ја увидел вас
не в добри час…"

(Царица добија напад. Превија се по поду.)

ЦАРИЦА: Ја сам Царица, а ово је мој живот… Овде нема стажа и социјалног… Нема пасуља… и киселог млека… овде се једу само говна…

(Бошковић држи уперен пиштољ у њу.)

ЦАРИЦА: Пуцај, Бошковићу… Не могу више овако… Ајде! Спаси ме… Пуцај, Бошковићу…

(Бошковићу се тресу руке.)

ЦАРИЦА: Пуцај, молим те…

(Бошковићу испада пиштољ из руке. Држи главу у шакама. Јеца још гласније.)

ЦАРИЦА: Плачеш, Бошковићу… и ја плачем сваке ноћи…

(Царица безуспешно покушава да се придигне. Тресе се. Бошковић је немо посматра неколико тренутака, а затим с муком устаје. Скида сако и покрива је. Марамицом јој брише чело.)

БОШКОВИЋ (кроз сузе): И она је плакала… А и ја док сам је гледо… Подсетила ме на тебе… Ухватим је за руку и посадим је крај мене… Гледам је, ко сад тебе… Видим, тресе се… ко прут… дам јој блузу да огрне...

(Седа крај Царице. Држи јој главу крилу.)

БОШКОВИЋ: … И мазим је, овако, по глави… ко да ми је ћерка… и гледамо се… и причамо… Отац јој је исто службеник… Осто без посла… срамота га да продаје сладолед у Подмосковљу… није се снашо… пије… разочаро је… А ти њега, питам је, ти њега је л си разочарала…

ЦАРИЦА: А она?

БОШКОВИЋ: Ћути, шта ће… Он, сиромах, и не зна… Он не зна како је њој, она не зна како је њему…

(Царица се тресе.)

БОШКОВИЋ: Боље ти је, је л да?

ЦАРИЦА: Па, онако…

БОШКОВИЋ: Боље ти је, боље… Сад ћу ја…

(Одлази у кухињу. Враћа се после неколико тренутака с кашичицом и чашом киселог млека у руци.)

БОШКОВИЋ: И њу исто мучи желудац… Како и неће – пуши, пије, не спава…

ЦАРИЦА: А мајка? Је л има мајку?

БОШКОВИЋ: Има…

ЦАРИЦА: И?

БОШКОВИЋ: Ни она ништа не зна. Нико ништа не зна… А свима тешко… А ја јој кажем - па то није живот, ћерко…

ЦАРИЦА: А она?

БОШКОВИЋ: Она пита – а шта је живот? А ја ћутим… Не знам, шта је…знам да ово није… и знам да овде није… Посаветово сам је да се врати кући… и да почне живот из почетка… Ко да је дете… Ко да ничег није било…

(Ставља јој кашичицу млека у уста, а затим себи, и тако наизменично. Једу и ћуте.)

КРАЈ

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]