NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoDrama i pozoriste
TIA Janus

Марија Стојановић

ПАЦОЛОВАЦ

позоришни комад са свирањем (а без певања)

Лица:

ВАЛДЕМАР, фрулаш-пацоловац;
РАИМУНД, трговац
ХЕДВИХ, Раимундова сестра; млада девојка
ДЕТЕ хамелнско, будући песник луталица
ШЕСТ ВЕЋНИКА, средовечни
ШЕСТ ГОСПИ, средовечне
ДЕЦА, ПАЦОВИ, ГРАЂАНИ, СЛУГЕ

 

Догађа се у средњем веку, у граду Хамелну.

СЦЕНА 1

(Већница.)

ВЕЋНИК 1: Ја мислим, свршено.

ВЕЋНИК 2: Мени исто изгледа свршено.

ВЕЋНИК 3: У том случају, ми ћемо да мремо?

ВЕЋНИК 2: Да мремо.

ВЕЋНИК 3: У том случају, изјешће нас миши?

ВЕЋНИК 1: Изјешће.

ВЕЋНИК 4: Нашег Рупрехта су већ изјели.

ВЕЋНИК 2: Видиш, изјели су Рупрехта, а Рупрехт је био здрав младић, јак, к'о од брега одваљен.

ВЕЋНИК 4: И добро је учио Рупрехт.

ВЕЋНИК: Јест, ја знам Рупрехта, био је паметан к'о пчела. Ако су Рупрехта изјели, што да и нас не изједу? И малу децу и старце.

ВЕЋНИК 4: А Рупрехта к'о од шале појели. Док удариш дланом о длан.

ВЕЋНИК 3: Али, господо!

ВЕЋНИК 1: Шта хоћеш ти?

ВЕЋНИК 3: Да тражимо помоћ!

ВЕЋНИК 1: Од доброг Бога да тражимо.

ВЕЋНИК 2: Сви се разбежаше! Немају друга посла него нама да помажу.

ВЕЋНИК 3: Онда сами.

ВЕЋНИК 5: Мени су пацови појели кућу.

ВЕЋНИК 2: Шта, к'о да мени нису појели кућу.

ВЕЋНИК 5: Мени су појели целу, а теби нису подрум. Ти имаш где да седиш, теби је лако. Ишао бих ја код брата, али су и његову појели.

ВЕЋНИК 4: А мом брату појели сина, Рупрехта.

ВЕЋНИК 1: А мени мајку!

ВЕЋНИК 4: А мени очи!

ВЕЋНИК 3: А мојој жени прексиноћ само руку што не поједоше, него се она пробудила на време, па зграбила ону лампу, па све по њима, трас, трас, а пацови цијучу, вичу "цију-цију", а жена каже "Чекај само док те дохватим", па само млати, млати, све их изгорела. Остало се разбежало.

ВЕЋНИК 5: Е, кад би их све тако отерала!

ВЕЋНИК 4: Нагојили се од нашег Рупрехта.

ВЕЋНИК 3: Ја се нећу предати.

ВЕЋНИК 2: А ти немој.

ВЕЋНИК 5: Теби ништа нису појели!

ВЕЋНИК 3: Како то мислите, нису?

ВЕЋНИК 1: А појавиће се и куга.

ВЕЋНИК 3: Их, куга!

ВЕЋНИК 2: Где су пацови, ту је и куга.

ВЕЋНИК 3: Ал' неће куга на грађане Хамелна!

ВЕЋНИК 1: А што да неће? Ја баш мислим да хоће.

ВЕЋНИК 3: Неће, јер грађани Хамелна стално певају "Dies irae". Чим се први пацов појавио, почели су да певају "Диес ирае".

ВЕЋНИК 2: Па, шта?

ВЕЋНИК 3: Кад се пева "Диес ирае", куга не дође.

ВЕЋНИК 2: Шта булазниш!

ВЕЋНИК 3: Ал' истина је да "Диес ирае" користи.

ВЕЋНИК 1: Видећеш ти како користи.

ВЕЋНИК 4: И наш Рупрехт певао "Диес ирае", па му није користило.

ВЕЋНИК 2: Још какав је глас имао Рупрехт, па му опет није користило.

ВЕЋНИК 3: Ал' Рупрехт није од куге умро!

ВЕЋНИК 4: Није, него су га појели пацови.

ВЕЋНИК 3: Можда ће неки маг да нам помогне.

ВЕЋНИК 2: А по мом, довде су нас магови и довели. Место да их пријавимо светој инквизицији, ми све магове овамо довукосмо. Чарали они, чарали, и ево што су нам помогли.

ВЕЋНИК 4: Нашем Рупрехту је неки маг направио један медаљон и рек'о му "Рупрехте, док носиш овај медаљон, нико ти ништа не може". А њега појели.

ВЕЋНИК 2: Још како је то био леп и скуп медаљон, а њега опет појели.

ВЕЋНИК 5: Код мене је један маг и становао. Гостили смо га к'о да је принц неки. Ни недеља да прође, а нама нестаде куће. Ми отишли на мису, вратили се, а куће нигде. Пацови само миле и кесере се.

ВЕЋНИК 1: А имали смо и оног травара.

(Кикоћу се.)

ВЕЋНИК 3: Али, можда ће доћи неки вешт маг.

ВЕЋНИК 2: Неће, кад се по свуда прочуло да Хамелн врви од пацова.

ВЕЋНИК 3: То је њима баш изазов.

ВЕЋНИК 1: Одасвуд се проклиње Хамелн и ко га је саградио.

ВЕЋНИК 3: Ал' ми бисмо мага добро платили.

ВЕЋНИК 4: Ја му, Бога ми, не бих добро платио. Брат и ја смо од свих највише злата давали чаробњацима, а нама поједоше Рупрехта.

ВЕЋНИК 2: Све вештице се слише у Хамелн. Можда нам оне и терају пацове овамо.

ВЕЋНИК 3: Ал' друго ништа не помаже.

ВЕЋНИК 4: А нашем Рупрехту баш ништа више не помаже.

ВЕЋНИК 3: Ја сам ипак позвао још једног чаробњака. Овај је врло ефикасан човек, мислим.

ВЕЋНИК 1: Али тај ти је последњи кога пуштамо!

(Утрчава Већник 6 кроз једна врата већнице; он говори врло гласно, узбуђено, испрекидано.)

ВЕЋНИК 6: Господо, господо! Ено, хиљаде пацова јури низ улицу! Беш'те, беш'те, рођени!

(Господа беже подврискујући, кроз супротна врата.)

СЦЕНА 2

(Трг. Дете и Хедвих.)

ХЕДВИХ: Кући, жгадијо, прождраће те пацови!

ДЕТЕ: Остави ме.

ХЕДВИХ: Кући да се торњаш, дерле, тужићу те оцу, умлатиће те отац к'о мачку!

ДЕТЕ: Јесте, кад би ти уопште смела да се обратиш мом оцу. А онда ћу ја тебе да тужим већницима зато што џепариш пролазнике и блудничиш на сред трга, заједно с оним твојим братом. Па да видиш ти шта је тужба.

ХЕДВИХ: Гле ти гада безобразног! Е, дакле, кад те стигну пацови неће од мене на свету бити срећније особе.

ДЕТЕ: Тебе ће да стигну, ја сам чедно дете, а ти не.

ХЕДВИХ: Не, не, тебе ће.

ДЕТЕ: Е, баш ће тебе, госпођо!

ХЕДВИХ: Не, не, него тебе.

ДЕТЕ: (Певуши.) Тебе, тебе, тебе, тебе!

ХЕДВИХ: Не, не, него тебе, куго мала.

ДЕТЕ: Е, тебе ће, губо!

ХЕДВИХ: (Замахне да га туче.) Ама, носи се са трга, је л' треба цео дан због тебе да ми пропадне!

ДЕТЕ: Остави ме, кретенушо, видиш да чекам фрулаша!

ХЕДВИХ: (Заинтересовано.) Шта?

ДЕТЕ: Фрулаша! Јеси глува?!

ХЕДВИХ: Уопште нисам глува. Каквог фрулаша? Опет хоћеш да учиш да свираш?

ДЕТЕ: Хоћу.

ХЕДВИХ: Много си ти постојан: прошле недеље си трчао за оним да те учи у даире да удараш.

ДЕТЕ: Кад?

ХЕДВИХ: За оним што је иш'о унаоколо и певао љубавне песме.

ДЕТЕ: То ти се, будало, зове минезенгер.

ХЕДВИХ: Минезенгер или не, ти си му се стално шљамчио и говорио како хоћеш да постанеш лутајући певач и даираш.

ДЕТЕ: Па и постаћу.

ХЕДВИХ: Баш ћеш се од тога најести.

ДЕТЕ: Мени ни није до јела. Макар ништа не окусио, ја ћу да постанем лутајући певач и то је једино што ја хоћу.

ХЕДВИХ: А нећеш даираш да будеш?

ДЕТЕ: Глупачо. Какве везе има шта свирам? Ту ти је важно песништво и витешки дух.

ХЕДВИХ: Али, какав фрулаш?

ДЕТЕ: А, па то је неки фрулаш луталица што су га већници позвали да тера пацове. Он ће мене да научи музику, а ја ћу њему да шегртујем. Само док отера пацове, па полазим за њим, да лутам.

ХЕДВИХ: Како то мислиш, кад отера пацове?

ДЕТЕ: Па, кад их отера.

ХЕДВИХ: Како кад их отера? Чиме кад их отера?

ДЕТЕ: Уз помоћ фруле, разуме се.

ХЕДВИХ: Мислим, ја не знам да ли ти чујеш себе шта говориш.

ДЕТЕ: Чујем, хвала богу. Како бих иначе био музичар?

ХЕДВИХ: И ти мислиш да је то могуће?

ДЕТЕ: Дабоме да је могуће, данас треба да дође, све је с већницима утаначио.

ХЕДВИХ: Све ти верујем да ће да дође.

ДЕТЕ: Па и доћи ће.

ХЕДВИХ: Е, неће доћи.

ДЕТЕ: Е, баш ће доћи, госпођо!

(Јуре се по тргу, претећи песницама. Улази Валдемар, у једноставном црном оделу.)

ВАЛДЕМАР: Добар дан.

(Хедвих и дете стану. Хедвих се умиљава, обилази око Валдемара, осматра га, облизује се.)

ХЕДВИХ: 'Дан.

ВАЛДЕМАР: Је л' ово град Хамелн што га ждеру пацови?

ХЕДВИХ: Јесте. Што?

ВАЛДЕМАР: Што ћу да их истерам, зато.

ДЕТЕ: (Одушевљено.) Он је!

(Хедвих шутне дете, не би ли га ућуткала.)

ХЕДВИХ: А како се ти зовеш?

ВАЛДЕМАР: Валдемар.

ХЕДВИХ: А да ти кажем како се ја зовем?

ВАЛДЕМАР: Не.

ХЕДВИХ: Хедвих.

ВАЛДЕМАР: А где су градски оци?

ДЕТЕ: А да ти кажем ја како се зовем?

ХЕДВИХ: А је л' да је то лепо име, Хедвих?

ВАЛДЕМАР: А где је већница?

ХЕДВИХ: А Валдемар је исто лепо име.

ДЕТЕ: Ви, свакако, умете да свирате ту фрулу?

ВАЛДЕМАР: Свакако. Коме да кажем да сам дошао да терам пацове?

ХЕДВИХ: Мени кажи.

ДЕТЕ: А вама, свакако, треба један шегрт, ученик?

ВАЛДЕМАР: Не треба ми ни најмање.

ДЕТЕ: Али, ученик никад није на одмет.

ВАЛДЕМАР: На одмет је. Ја сам усамљеник.

ДЕТЕ: Па и ја сам усамљеник! Песник луталица!

ХЕДВИХ: (Сикће.) Ниси ти никакав песник луталица, него расплаз један, губи се!

ДЕТЕ: (Смирено.) Господине, не слушајте је. Само ме научите да свирам фрулу. Свуда ћу вас пратити.

(Хедвих се мота око Валдемара, раскопчавајући одећу. Валдемар не обраћа пажњу.)

ВАЛДЕМАР: Нећеш.

ДЕТЕ: Али, молим вас! Узимаћу часове од вас! Све ћу учинити! Бићу вам лакеј! Само ме научите фрулу да свирам!

ВАЛДЕМАР: Одмах, дете, да се разумемо: није мени ни на крај памети да којекакву балавурдију за собом вучем.

ДЕТЕ: Ал' можда промените мишљење.

ВАЛДЕМАР: Врло тешко. Децу уопште не волим.

(Улази Раимунд. Види странца, приступа му удворички.)

РАИМУНД: Добар дан, добри господине.

ВАЛДЕМАР: Добар дан, ја сам чуо да овај град Хамелн ждеру неки пацови, па сам мислио да их отерам.

РАИМУНД: А ви му дођете...?

ВАЛДЕМАР: (Церећи се.) А, па ја сам фрулаш.

РАИМУНД: А како мислите да терате пацове, племенити?

ВАЛДЕМАР: Ја ћу да засвирим, а они ће сви да крену за мном, па ћу ја до реке да их поведем. (Намигне.)

РАИМУНД: Тако. Него, гле'те ви ову Хедвиху, лепа је и свежа к'о ружа...

ВАЛДЕМАР: Мене то уопште не интересује, ја сам дошао да радим, а не да се забављам.

РАИМУНД: Ништа вам то не би одузело времена, само би вас разгалило. А стало би вас разумно.

ВАЛДЕМАР: (Хладно.) Господине, ја сам дошао овамо да терам пацове, а не да проводим љубав.

ХЕДВИХ: Ех, сад, љубав...

РАИМУНД: Рачунам, човек сте од крви и меса, моја сестра је питома и мила, мало би их јој одолело.

ВАЛДЕМАР: Господине, да ме нисте замајавали. Кажите ми лепо коме да се јавим, ко ће да ме унајми, па да се опраштамо у миру.

ХЕДВИХ: Неће нико да те унајми. Ту су пацови.

РАИМУНД: Лепо каже. Поседите ви с нама, провеселите се, па наставите својим путем.

ДЕТЕ: А откуд ти знаш да ће пацови да пођу за тобом кад засвириш?

ВАЛДЕМАР: Увек пођу.

ДЕТЕ: А је л' могу и ја да пођем, па да уз пут учим?

ВАЛДЕМАР: Не.

ДЕТЕ: А што?

ВАЛДЕМАР: Зато што је ово специјална фрула.

ДЕТЕ: Није, то је обична фрула. Мој отац је пре правио фруле и све су исте такве. Тим је лакше неког подучавати.

ВАЛДЕМАР: Ћути.

ДЕТЕ: Ето, кад не умеш неким аргументом да ми одвратиш, ти кажеш "ћути!".

(Раимунд песницом прети Детету, Дете побегне.)

ХЕДВИХ: (Гледајући за Дететом.) Језичина три метра.

РАИМУНД: Нећете се ви, племенити, овде окористити. Овде има једино пацова и мале деце.

ВАЛДЕМАР: Зар нису малу децу појели пацови?

РАИМУНД: Појели су неку. Ал' их опет има много.

ХЕДВИХ: Једних више од других.

РАИМУНД: А сад грађани чувају малу децу, порашће, кажу, мала деца, саградиће нов Хамелн кад овај поједу пацови. Чувају децу к'о очи у глави. А пацови сваки час па по неког чалабрцну.

ВАЛДЕМАР: Што је то одвратно.

РАИМУНД: Аха, баш одвратно. Него, да ми пређемо на веселије теме...

ВАЛДЕМАР: Јесам вам ја рекао да нећу ништа да имам с том вашом сестром?

РАИМУНД: (Молећиво.) Баш ништа?

ВАЛДЕМАР: (Одрично.) А-а. (Окрене главу. Хедвих га гледа увређено, затим тужно. Закопчава се, скоро се умотава у своју одећу.)

РАИМУНД: Ништа зато.

(Извлачи покретну тезгу, на њој мараме, слаткиши, накит -- гомила нека.)

РАИМУНД: Можете нешто да понесете као успомену на Хамелн.

ВАЛДЕМАР: Понећу ја оних петсто златника што су градски оци обећали пацоловцу. Ако пронађем градске оце, то јест.

ХЕДВИХ: (Удивљено.) Пет стотина!

РАИМУНД: Само кад би они хтели да дају петсто златника. Ево, имамо ципеле, појасеве, ове огрлице с бисерима, ушећерене јабуке, (Заверенички.) списе о магији...

ВАЛДЕМАР: Пошто су вам те огрлице?

РАИМУНД: Златник.

ВАЛДЕМАР: (Запањен.) Јес' ти, бре, луд!

РАИМУНД: (Са зебњом.) Три четврт' златника! Погле', сребро и бисер!

ВАЛДЕМАР: Аха. Четврт.

РАИМУНД: Е, па, знате шта...

ВАЛДЕМАР: Петнаест гроша.

РАИМУНД: (Бесно.) На ти, носи! Пропадох.

(Валдемар стручно одмерава тежину огрлице уз помоћ мале путне ваге за племенити метал, па је ставља у џеп.)

ХЕДВИХ: А коме то носиш?

ВАЛДЕМАР: Својој госпи.

ХЕДВИХ И РАИМУНД: Охо, охоооооо!

РАИМУНД: Ето зашто господин неће провод! "Својој госпи"!

(Раимунд се церека.)

ХЕДВИХ: А каква ти је госпа?

ВАЛДЕМАР: (Пословно.) Чаробна, има златну косу.

ХЕДВИХ: Па, имам и ја.

ВАЛДЕМАР: Ти имаш жуту, а њена је злаћана. Ниси ти њој ни за мали прст.

РАИМУНД: Охо, охо.

ХЕДВИХ: (Тужно.) Мени сви кажу да имам златну косу.

ВАЛДЕМАР: Ја имам профињен укус.

(Раимунд се непрестано церека и виче "охо".)

ВАЛДЕМАР: Шта је, бре, ти?!

(Раимунд ућути, али се и даље цери.)

ВАЛДЕМАР: (Пословно.) Безобразни сте колико сте тешки.

(Раимунд се церека.)

ВАЛДЕМАР: Хоћеш да ћутиш!

(Раимунд се све гласније смеје. Валдемар крене да га туче, али Раимунд потегне нож. Валдемар извади фрулу из капута, засвира. Раимунд се сместа уозбиљи и побожно крене за њим -- Валдемар га води ка реци. Хедвих успаничено хода поред њих, чудећи се. Кад дођу до воде Валдемар престане да свира, Раимунд се освести.)

РАИМУНД: Шта радиш то?!

ВАЛДЕМАР: Свирам.

РАИМУНД: Ниси ти нормалан!

(Раимунд бежи од реке. Валдемар тријумфално склања фрулу.)

ХЕДВИХ: (Раимунду.) Све те је овако водио до реке...

РАИМУНД: Вештац! Вештац! Сад би ти на ломачу, знаш, дрипчино, него си наш'о у овом Хамелну да бесниш кад људи не знају где им је глава а где реп...

ВАЛДЕМАР: Зато пацови знају где им је глава, а где реп.

РАИМУНД: А, показаћу ти ја...

(Скочи на њега, али му Валдемар покаже фрулу, па Раимунд устукне.)

РАИМУНД: Није те срамота!

ХЕДВИХ: Ћути, ћути, он ће тако пацове!

РАИМУНД: Ма, даааај! Каква је то свињарија!

(Утрчава Већник 3.)

ВЕЋНИК 3: Грађани! Грађани! Припадници трећег сталежа!

ХЕДВИХ: (Весело.) Ах, ево га овај што доводи вештице!

РАИМУНД: Ма, даааај...

ВЕЋНИК 3: Добар дан, грађани!

РАИМУНД: (Довлачи тезгу.) Молим, извол'те: Хедвих, јабуке, накит, ципеле и оно, за шта верујем да ће вас највише привући -- списи о магији.

ВЕЋНИК 3: (Реагује тек пошто се помене магија.) А које имаш?

РАИМУНД: Имам једног Хермеса...

ВЕЋНИК 3: Пошто?

РАИМУНД: Златник.

ВЕЋНИК 3: Не дам.

РАИМУНД: Е, па, не дам ни ја.

ВЕЋНИК 3: Ако ти је до знања, набавио сам ја све херметичке за десет гроша.

РАИМУНД: Е, јадан и тај Хермес, на шта је спао.

ВЕЋНИК 3: Него, ово сам хтео: треба да дође овде неки фрулаш...

РАИМУНД: Ено ти га фрулаш, носи га, само нек се торња одавде!

(Већник 3 иде ка Валдемару ширећи руке.)

ВЕЋНИК 3: (Раздрагано.) Добар дан, добар дан, врли Валдемаре, добро нам дошли!

ВАЛДЕМАР: Хвала лепо. Кад почињем с послом?

ВЕЋНИК 3: А, па, што пре, што пре. Разумете, све нам поједоше. Ал' ја верујем, биће боље.

ВАЛДЕМАР: Ако ме уредно исплатите, биће, биће.

ХЕДВИХ: Господине, сад само мог брата што не баци у реку. Само је засвирао, а Раимунд полетео за њим...

ВЕЋНИК 3: Кад је човек поводљив...

ХЕДВИХ: Господине, готови су пацови, кунем вам се свим на свету!

ВЕЋНИК 3: Ма, таман посла да ја сумњам!

(Чује се глас Већника 4.)

ВЕЋНИК 4: Ни наш Рупрехт није сумњао, а ето...

ВЕЋНИК 3: 'Ај'те, молим вас, па има ваш брат још синова!

(Улази Већник 4.)

ВЕЋНИК 4: Има, ал' то све неки гуланфери.

РАИМУНД: Бога ми, тај Рупрехт је био од свих понајвећи.

(Већник 3 га строго погледа.)

ВЕЋНИК 3: Него, томе је свему дошао крај сад кад имамо нашег Валдемара.

(Валдемар се наклони.)

ВЕЋНИК 4: Ко је то?

ВЕЋНИК 3: Фрулаш који ће да ослободи грађане несреће.

ВЕЋНИК 4: А где је тај?

ВЕЋНИК 3: Ту је он, пред вама, само га ви не видите, јер немате очи.

ВЕЋНИК 4: Ах, дабоме, појели...

ВЕЋНИК 3: Боже мој, појели, појели. И другима су јели.

ВЕЋНИК 4: Их, није мени ни на крај памети да се жалим. Шта су све могли да ми поједу, па нису. Не жалим се, господине, срамота би било. Шта су све другима јели, а они ћуте.

ВЕЋНИК 3: То вам је добар резон.

ВЕЋНИК 4: Сви кажу. Него, пошто сте у послу...

ВЕЋНИК 3: Јесте. До виђења.

ВЕЋНИК 4: До виђења, до виђења... (Одлази.)

ВАЛДЕМАР: Дакле, кол'ко оно рекосмо, петсто златника?

ВЕЋНИК 3: (Пренемаже се.) Па, ако мора толико...

ВАЛДЕМАР: Ја мислим да мора.

ВЕЋНИК 3: Нисте ни ви, господине, наивни.

РАИМУНД: Ха! Наиван к'о француска собарица!

ВЕЋНИК 3: Петсто, кажете?

ВАЛДЕМАР: Тако смо се договорили.

ВЕЋНИК 3: Друкчије је било кад смо се ми договарали.

ВАЛДЕМАР: Недавно смо се договарали.

ВЕЋНИК 3: Ал' пацови једу, господине добри, пацови ждеру, разумете, ждеру к'о мећава, друго је било јуче, господине, а друго данас.

ВАЛДЕМАР: Знате шта, или петсто, или ја идем а ви се сами сналазите.

ВЕЋНИК 3: Ал' много је!

ВАЛДЕМАР: Молим лепо. До виђења.

(Крене. Већник 3 га задржава.)

ВЕЋНИК 3: Де, де. Нек' буде.

(Улази Већник 2.)

ВЕЋНИК 2: Шта да буде?

ВЕЋНИК 3: Петсто златника фрулашу.

ВЕЋНИК 2: Кол' ко кажеш златника?

ВЕЋНИК 3: Петсто, забога, шта вам је свима!

ВЕЋНИК 2: Ти ако имаш петсто, петсто му и дај.

ВЕЋНИК 3: Немам ја петсто, него из градске касе.

ВЕЋНИК 2: Из које црне касе?

(Већник 3 га сугестивно гледа.)

ВЕЋНИК 2: А! Из градске касе! (Задржава кикот.) Петсто и ни један мање.

(Кикоће се, одлази.)

ВЕЋНИК 3: Ето, видите, сви се слажу.

ВАЛДЕМАР: Онда, ако имам вашу реч...

ВЕЋНИК 3: Имате, имате, још како имате.

ВАЛДЕМАР: По обављеном послу, петсто златника.

ВЕЋНИК 3: И ниједан мање.

(Утрчава Већник 6.)

ВЕЋНИК 6: Господо, господо! Ено, хиљаде пацова јуре низ улицу! Беш'те, беш'те, рођени!

(Беже сви осим Раимунда и Хедвих.)

СЦЕНА 3

(Хедвих хода по тргу врло ужурбано, врло узбуђено. Раимунд хода полако, нешто тражи.)

ХЕДВИХ: Аух! Црна ја!

РАИМУНД: (Не гледа је.) Шта?

ХЕДВИХ: Аух, јадна, јадна!

РАИМУНД: Шта је, бре!

ХЕДВИХ: Брате, биће да сам се ја у оног фрулаша заљубила.

РАИМУНД: Неће бити.

ХЕДВИХ: Биће, биће.

(Раимунд проналази комад дрвета, седа и почиње да га деље.)

РАИМУНД: Неће: жгољав, ружан, сиромах...

ХЕДВИХ: Није ружан, има танка уста, отмен! Па коса к'о лан, па висок...

РАИМУНД: Јес'! Фрулаш!

ХЕДВИХ: Нема то везе.

РАИМУНД: Има то много везе.

ХЕДВИХ: Шта радиш то?

РАИМУНД: Правим фрулу.

ХЕДВИХ: Да продајеш?

РАИМУНД: (Одрично.) А-а.

ХЕДВИХ: А мог'о би, сад кад фрулаш истера пацове, сви ће хтети да имају по једну. Или по неколико. А на свакој пише Хамелн. Добро би ти било.

РАИМУНД: Нећу.

ХЕДВИХ: Па, шта ће ти онда?

РАИМУНД: Да гоним пацове.

ХЕДВИХ: А ти хоћеш к'о мој Валдемар?

РАИМУНД: 'Оћу.

ХЕДВИХ: Па, не можеш, он има ту чаробну фрулу.

РАИМУНД: Ух, што му је чаробна...

ХЕДВИХ: Тебе је опчинио.

РАИМУНД: Кад ме је опчинио?

ХЕДВИХ: Онда кад те је замало бацио у реку.

РАИМУНД: Кад ме је, бре, бацио у реку?

ХЕДВИХ: Дабоме да се не сећаш, кад си био опчињен.

РАИМУНД: Нисам никад био опчињен.

(Улази Дете.)

ДЕТЕ: Где вам је фрулаш?

ХЕДВИХ: С већницима.

РАИМУНД: Шта 'оћеш ти од фрулаша?

ДЕТЕ: Да га чујем мало.

ХЕДВИХ: А, не сме се то, бацио би те у реку.

ДЕТЕ: Откуд знаш?

ХЕДВИХ: Мог брата замало да баци.

ДЕТЕ: Што га није бацио?

ХЕДВИХ: Зато што је милостив.

ДЕТЕ: И требало је да га баци. Безобразан, накарадан, вређа, псује... Ја сам питом, што би мене бацао?

РАИМУНД: 'Оћеш да ти ишчупам сад ту језичину?

ДЕТЕ: Немој. Немој. Ух, што бих ја волео да га чујем!

РАИМУНД: Чућеш мене кад издељем ову фрулу.

ДЕТЕ: Да си ти био неки фрулаш, не би чекао да се овај појави, него би сам растерао пацове.

РАИМУНД: И бих, да сам знао да ће већници за то дају злато.

ХЕДВИХ: Па, шта друго да дају?

ДЕТЕ: А сад, шта?

РАИМУНД: Сад ћу да их растерам.

ХЕДВИХ: Али, они су се с Валдемаром већ погодили.

РАИМУНД: Не мари ништа, ја ћу да се погодим за мање, па да видиш. Триста златника, Бог да ме види. Мислиш ти, они ће за Валдемаром да плачу?!

ХЕДВИХ: Али, онда ће Валдемар да остане празних шака!

РАИМУНД: Па, што и да не остане!

ХЕДВИХ: Али, онда ће...

ДЕТЕ: Шта се ти секираш? Баљезга.

ХЕДВИХ: (Огорчено.) А, па то тако не иде. А, па то ћу ја да пријавим!

РАИМУНД: Ако би била љубазна да пријавиш већницима, кажи: "Раимунд хоће да отера пацове, тражи само триста златника, а не к'о она гуликожа петсто".

ХЕДВИХ: А, па видећеш ти шта ће већници за то да ти ураде! Видећеш ти! У тамницу ћеш ти!

РАИМУНД: Ништа, ништа, само ти њима кажи.

ХЕДВИХ: Ма... (Тражи реч.) Хуља једна си ти!

РАИМУНД: Ништа, ништа, само ти то њима кажи.

(Хедвих се врти унаоколо у немоћном бесу.)

ХЕДВИХ: Казаћу им да хоћеш да убијеш фрулаша!

ДЕТЕ: Пусти га да лупета, каква црна фрула!

РАИМУНД: Ух, маре они за Валдемара!

ХЕДВИХ: Е, дакле, стварно...

(Одлази, бесна. Утрчава Већник 6.)

ВЕЋНИК 6: Људи, људи! Ево, хиљаде пацова јуре низ улицу! Беш'те, беш'те, рођени!

(Раимунд и Дете излазе заједно с Већником 6.)

СЦЕНА 4

(Већница, унутра Већници. Упада Хедвих.)

ХЕДВИХ: Већници, већници! Ухапсите ону притворицу и лупежа и убицу, Раимунда!

ВЕЋНИК 2: 'Ајд' губи се, немамо ми друга посла.

ХЕДВИХ: Али, већници!

ВЕЋНИК 3: Шта се мене тиче тај Раимунд! (Већницима.) Да видите само, нудио ми пре три дана једног Хермеса, ја га питам пошто, он каже златник! Цап, па златник!

ВЕЋНИК 1: (Уморно.) Али, ви већ имате Хермеса.

ВЕЋНИК 3: Па, то и кажем.

ХЕДВИХ: Али, већници!

ВЕЋНИК 2: Напоље, напоље.

ХЕДВИХ: Али, он хоће да ... напакости Валдемару!

ВЕЋНИК 3: Бога ми, какав је поган, ништа му не би фалило да му неко напакости. Петсто златника хоће, и дај петсто, и дај...

ХЕДВИХ: Али, он ће зато пацове...

ВЕЋНИК 2: Извуците је!

(Улазе слуге, извлаче Хедвих која се рита. Види се Хедвих иза врата како покушава да уђе и слуге како покушавају да је спрече.)

ВЕЋНИК 3: Него, знам ја шта ћемо. Само да он отера пацове, па нек' иде с милим богом, шта нам после може.

ВЕЋНИК 4: Сваком може зло да се учини. И наш Рупрехт мислио да му нико ништа не може, а ето, пацови му могли.

ВЕЋНИК 3: Друго смо ми, друго је ваш Рупрехт.

ВЕЋНИК 2: Па, да.

(Хедвих поново успева да уђе.)

ХЕДВИХ: Али, ви сте Валдемару обећали петсто златника, а ето, сад мој брат хоће да тера пацове, кад сте се ви већ с Валдемаром договорили!

ВЕЋНИК 2: Је ли? А колико тражи тај твој брат?

ХЕДВИХ: Ма, он тражи триста, али то нема везе, него...

ВЕЋНИК 3: Триста? Није могуће, а где је тај твој брат?

ХЕДВИХ: Ено га тамо, ал' то нема везе, него...

ВЕЋНИК 3: Он ће нама, душица, пацове отерати, боље он него неки пробисвет...

ВЕЋНИК 1: Нит' знаш ко је, нит' одакле је, ко зна шта све може да направи. Боље ово, знаш човека, па ако усвињи можеш и да га казниш и све.

(Већници полазе да траже Раимунда. Хедвих остаје запањена. Улази Већник 6 кроз супротна врата.)

ВЕЋНИК 6: Људи, људи! Ено, хиљаде пацова јури низ улицу! Беш'те, беш'те, рођени!

(Већник 6 и Хедвих подврискујући беже.)

СЦЕНА 7

(Трг. Дете и Валдемар. Валдемар чисти фрулу.)

ДЕТЕ: Ал' само мало кад би ми свирао!

ВАЛДЕМАР: Не долази у обзир.

ДЕТЕ: Ал' трунчицу!

ВАЛДЕМАР: Не.

ДЕТЕ: Али ја обожавам да слушам фрулу.

ВАЛДЕМАР: Шта ти ја могу.

ДЕТЕ: Да свираш, наравно.

ВАЛДЕМАР: Добро, Дете, ја л' ти знаш чему служи ова фрула?

ДЕТЕ: Каква је то фрула која служи само да тера пацове?

ВАЛДЕМАР: Е, баш таква.

ДЕТЕ: То је онда нека беда од фруле, а ти беда од фрулаша. Знам ја, ти тераш пацове својом грозном свирком.

ВАЛДЕМАР: Не терам..

ДЕТЕ: Тераш, тераш. Кад дунеш, к'о да сам пакао зариче из те твоје фруле, тако ти свираш.

ВАЛДЕМАР: Је л' пакао?

ДЕТЕ: Пакао.

ВАЛДЕМАР: Показаћу ти ја пакао.

ДЕТЕ: Покажи! Покажи!

(Валдемар засвира. Дете опчињено иде за њим ка реци. Упада Хедвих са госпама. Валдемар и Дете их не виде. Госпе су напирлитане.)

ХЕДВИХ: Ено, моје госпе, ено га Валдемар.

(Све задивљено уздишу.)

ГОСПА 1: О, мој боже.

ГОСПА 2: Па како ли само свира.

(Пође за њим.)

ХЕДВИХ: Паз'те, госпо. Свакакве су моћи у тој његовој фрули.

(Врати је.)

ГОСПА 3: Па, како ли је само леп!

ГОСПА 1: К'о да су га сами анђели у најслађем заносу саздали.

ПОСПА 4: Па како има фине прсте.

ГОСПА 5: Па како ли му је само коса златна.

ХЕДВИХ: Па како ли су му само румени образи.

ГОСПА 6: Па како ли су му само ноге дугачке.

ХЕДВИХ: Ето, јесам ли вам лепо рекла.

ГОСПА 4: Лепо си нам рекла. Како да те наградимо?

ХЕДВИХ: Таман посла.

ГОСПА 4: Ипак ми да те наградимо?

ХЕДВИХ: Ма, ни мртва нећу ништа да примим.

ГОСПА 4: Добро, онда. А где кажеш да станује?

ХЕДВИХ: Нигде. Луталица.

(Госпе задивљено уздишу.)

ГОСПА 3: Ах, душо драга, како ли је диван.

ХЕДВИХ: Диван, него шта. А знате л' мог брата, Раимунда?

(Госпе се тргну и намргоде.)

ГОСПА 3: Знамо. Онај кесарош.

ГОСПА 1: Подводач!

ГОСПА 2: Никоговић!

ГОСПА 6: А ружан к'о пацов!

ГОСПА 4: Јао, немојте сад о пацовима!

ГОСПА 4: Извин'те.

ХЕДВИХ: Е, па, тај Раимунд...

(Госпе испусте узвик гађења.)

ГОСПА 5: Знамо. Рекла си. Фуј!

ХЕДВИХ: Е, то он хоће.

(Валдемар је довео дете до воде, Дете пада у воду, чује се пљусак и Дететов глас.)

ДЕТЕ: У помоћ! У помоћ! Аух, тешко мени! У помоћ! Удавих се!

(Валдемар улази, задовољан.)

ВАЛДЕМАР: (Цери се, говори себи у браду.) Је л' пакао, а?

(Госпе потрче ка реци. Хедвих извлачи Дете из реке. Госпе се баве Валдемаром.)

ВАЛДЕМАР: Моје госпе.

(Клања се. Госпе се кикоћу к'о младе девојке. Дете одлази мокро и избезумљено.)

ХЕДВИХ: Валдемаре...

(Маше му. Валдемар не обраћа пажњу. Хедвих огорчено седа по страни.)

ГОСПА 5: А где ви станујете?

ВАЛДЕМАР: Сад код "Златног гусана", а иначе не знам.

ГОСПА 4: Ја станујем у оној улици, кад се пође од цркве, па десно.

ГОСПА 3: А ја у оној, од већнице узбрдо.

ГОСПА 1: А ја овде...

(Госпе се деру.)

ХЕДВИХ: (Огорчено.) Слушајте ви, госпође, боље би вам било да се сетите мог опаког брата, иначе ништа од вашег весеља!

ГОСПА 4: Ах, док га дохватим...

ГОСПА 5: Јао, кад ми се откачи ова рука!

ГОСПА 3: Чекај, чекај само.

(Госпе одлазе жустро, говорећи претње. Хедвих заостаје и осврће се за Валдемаром. Валдемар стоји у чуду. Већник 6 протрчава вриштећи, а Валдемар полако иде за њим, осврћући се и сам.)

СЦЕНА 6

(Већница. Раимунд седи на столу, Већници око њега стоје.)

РАИМУНД: Хоћу, радо. Ал' прво да ја видим тих триста златника.

ВЕЋНИК 2: Шта има ти да гледаш? Свирај и ћути.

РАИМУНД: Хајде, да се не расправљамо.

(Улећу госпе и обруше се на Раимунда. Раимунд кука, Већници се чуде. Онда Већници притичу у помоћ Раимунду, вуку Госпе и Хедвих, оне се отимају, туча. Онда престану да се туку, па стоје и свађају се.)

ГОСПА 4: Свињо једна погана, шта све нећеш да измислиш, само пара да намлатиш!

ВЕЋНИК 2: М'рш.

ГОСПА 4: Ма, м'рш ти, знаш, јеси се лепо с оним младићем договорио, шта сад хоћеш с овим бандитом! На шта то личи, хоћеш цео град у бурдељ да нам претвориш!

ВЕЋНИК 5: Хм, не, заправо, али сад кад поменусте...

ВЕЋНИК 2: (Госпи 4.) Сад ћу ти ја откинути главу, па ћеш видети шта је бурдељ, змијурино једна, да би змијурино!

(Туча. Напред стоје Госпа 6 и Већник 3.)

ВЕЋНИК 3: Кажите ви мени лепо све, већ ће се то удесити.

(Госпа 6 говори испрекидано.)

ГОСПА 6: Валдемар...

ВЕЋНИК 3: А шта је вама до Валдемара?

ГОСПА 6: (Замисли се дубоко.) Па... Па... Што је леп, забога!

ВЕЋНИК 3: Ах. Али ви њега можете да гледате и кад не тера пацове.

ГОСПА 6: Јесте, али она тамо каже да ће он да оде кад дозна да ћете ви оном Раимунду да платите, а њему да нећете.

ВЕЋНИК 3: Он ће ионако да оде. Знате како вам је с таквима, никад их не држи место.

ГОСПА 6: А можда би њега баш држало.

ВЕЋНИК 3: А можда га баш не би држало!

ГОСПА 6: (Очајно.) Држало! Држало!

ВЕЋНИК 3: Видите, можда би он баш дуже остао кад му не бисмо платили.

ГОСПА 6: Како то?

ВЕЋНИК 3: Можда се настани ту, скући кућу, ето, можда се баш вама ожени.

ГОСПА 6: (Усхићено.) Мноме?

ВЕЋНИК 3: Што да не, можда баш вама.

ГОСПА 6: Иако сам већ удата? Јао, што бих ја то хтела!

ВЕЋНИК 3: Дабоме, која не би хтела.

ГОСПА 6: Ехеј, госпође! Да чујете само! Валдемар хоће да се жени!

(Туча сместа престане.)

ГОСПЕ: А? Како, како?

ВЕЋНИК 3: Не да сам баш тако рекао, али...

ГОСПЕ : Говори! Говори!

(Већници се заинтересовано примичу. Раимунд и Хедвих остану по страни и мрзе се.)

ВЕЋНИК 3: Овако, ви сте мислиле...

ГОСПА 6: Каже, Валдемар ће да скући кућу овде.

(Госпе цикну.)

ВЕЋНИК 3: Не, не знам баш хоће ли кућу, али...

ГОСПА 2: Јао, а где ће да станује?

ГОСПА 4: Је л' већ купио земљу?

ВЕЋНИК 2: Море, умукните, кад вам човек лепо каже!

(Тако и учине.)

ВЕЋНИК 3: Дакле, Валдемар ће пре остати ако не дамо паре јер ће у том случају побеснети...

ГОСПА 6: Немојте да побесни!

ВЕЋНИК 3: (Изнервиран.) А доста, забога, стварно немате такта!

ВЕЋНИК 1: Хајде, хајде. Полако... Сви смо нервозни, мало стрпљења само...

ВЕЋНИК 3: Елем, он ће ту да се свађа с нама, да нас судски гони, там'те вам'те, отегнуће се то можда и читав живот. А ви, моје госпе, памет у главу, па видите шта вам се највише исплати.

ГОСПА 2: Лепо каже.

ГОСПА 3: У праву је човек. (Извињава се.) Него, знате, нама то она смрдљуша (Показује на Хедвих.) све погрешно представила: те Валдемара ће да убију, те Валдемара ће да опљачкају, те Валдемара ће да спале, и ми, рачунамо, није ред да спале недужна човека.

ВЕЋНИК 3: Не, не, нисмо мислили да га спалимо.

ГОСПА 4: То је већ друга ствар. (Хедвиги.) И шта ти, сељанчуро, тамо лупеташ? Шта се трпаш где ти није место?

ГОСПА 2: И лепо јој кажу моје слуге, "Бежи, смрдо, мани се ћорава посла", не, 'оће она код госпође.

(Хедвих нема од чуда, Раимунд поправља одело.)

ВЕЋНИК 5: И само је она крива, да знате, за овај лом овде.

СВИ: Она, она!

(Хедвих бежи.)

ВЕЋНИК 3: Дакле, договорисмо се: ви Валдемара замајавајте да он не сазна шта се у ствари збива, па ће све на добро изаћи.

ГОСПЕ: Тако...

(Чује се вика Већника 6.)

ВЕЋНИК 2: Ах, ево и њега.

(Сви излазе у пријатељском разговору, кроз једна врата. Пошто су сви отишли, Већник 6 улази кроз супротна врата, протрчава кроз празну већницу вичући "АААААААААА"!)

СЦЕНА 7

(Трг. Раимунд вежба свирање на фрули, сад свира скале. Греши, почиње поново. Улази Дете.)

ДЕТЕ: Охо, добар дан, добар дан.

(Раимунд се не осврће, свира.)

ДЕТЕ: Ехеј, грађанине!

РАИМУНД: (Мрзовољно.) Шта је сад?

ДЕТЕ: Па, да видим како си. Сви о теби причају, па ја рек'о, ако ниси заузет...

РАИМУНД: Шта?

ДЕТЕ: Да те посетим.

РАИМУНД: Заузет сам.

ДЕТЕ: Како ти иде?

РАИМУНД: Ма, повуци, потегни, ал' научићу ја ту фрулу, тако ми...

ДЕТЕ: А сад, видим, свираш скале.

РАИМУНД: Јесте, кажу, мора прво то.

ДЕТЕ: Да, прво свираш скале, па онда, ако добро одсвираш, пређеш на етиде, па онда и до комада стигнеш.

РАИМУНД: А јесте, већ сам изабрао неке.

ДЕТЕ: Кажем ти, немој одмах комаде. Треба ту да се стекне лакоћа, иначе само цепаш оно.

РАИМУНД: Знаш шта, ја сам слушао како свирају по крчмама. Завијају, да ти се стомак преврне.

ДЕТЕ: Али њима нико не даје триста златника, него само нешто да презалогаје.

РАИМУНД: Оно, и то је тачно.

ДЕТЕ: Ал' добар ти је тон. Сад све лежи у вежбању.

РАИМУНД: Мени то звучи страшно, све нешто шкрипи...

ДЕТЕ: Не, не, не, за почетника -- сасвим добро. За фрулаша је најважније да уме сам себе да слуша док свира, да види шта му не ваља.

РАИМУНД: Јесте, сви кажу.

ДЕТЕ: Него, ти си слухиста, ти ћеш то као од шале. А што не узмеш часове? Треба да узмеш часове. Ја ћу на пример од Валдемара узети часове.

РАИМУНД: Одакле да платим? Кад будем имао да платим неће ми требати часови.

ДЕТЕ: Што да не, неће ни триста златника вечито трајати.

РАИМУНД: Вероватно неће. Имам неке пријатеље свирце, па ми они дају неки савет.

ДЕТЕ: Није то исто. Они могу да ти дају неки савет, да идеш да попричаш с њима двапут недељно, али ако хоћеш озбиљно да се припремаш, то ти је време, Раимунде, то је огромно време, то мора да се плати.

РАИМУНД: Налазиш?

ДЕТЕ: Налазим. Али ја не знам зашто си се ти тако успаничио, ти си талентован, само вежбај, таленат ти је десет посто, а рад ти је деведесет посто, па ти рачунај. А има сто посто.

РАИМУНД: Чега сто посто?

(Улази Валдемар, он је у пролазу. Раимунд брзо сакрива фрулу и ноте.)

РАИМУНД: Добар дан, добри господине. Па, је л' се лепо забављате у овом нашем Хамелну?

ВАЛДЕМАР: Ето, иде некако, како мора.

(Одлази. Раимунд одахне, извади свирачки прибор, Дете се кикоће и одлази. Улази Већник 6 вичући "ААААААААА". Раимунд се не обазире, него свира скале. Већник 6 протрчи поред њега, а кад види да се овај не осврће, он ућути, врати се неколико корака уназад, стане Раимунду иза леђа и заурла. Раимунд се не обазире, него само гласније свира. Већник 6 опет ућути, па онда гласније заурла и почне да удара Раимунда по глави.)

РАИМУНД: (Бранећи се.) Ах, кретенчино.

ВЕЋНИК 6: ААААААААААААА!

РАИМУНД: Е, дакле....

(Скупља свирачки прибор и полази мрзовољно. Већник 6 се задовољно смешка идући испред Раимунда, онда опет заурла.)

СЦЕНА 8

(Трг. Већници, Госпе, грађани, деца, стоје на тргу у свечаној одећи и узбуђени. Гледају у Раимунда који стоји напред и држи фрулу.)

ВЕЋНИК 3: (Излазећи пред грађане.) Ево смо се скупили, верни грађани Хамелна, да видимо како ће овај блистави род нашег поднебља, овај виртуоз на флаути, алхемичар звука, овај изванредни Раимунд.... (Одушевљење међ светом.) Да отера пацове.... (Гнев међ светом.) ...Из овог нашег цвета међу градовима, да нас спасе.

(Аплауз. Раимунд се клања, почиње да свира. Кад заврши, настане тајац, напета пажња. Раимунд одсвира исто, само брже. После тога се чују усамљени узвици негодовања. Раимунд поново засвира, али за време свирања почиње негодовање које се претвара у дреку, па заглушује свирање. Онда Раимунд стоји и немоћно шири руке док га грађани гађају. Улази Већник 6 урлајући "АААААААААААА", као обично, али кад види шта се догађа, прикључи се осталима који вичу "УУУУУ". Онда Већници одлазе, гомила се растура. Раимунд седи и плаче. Улази Валдемар.)

ВАЛДЕМАР: (Згрануто.) Ју! Шта је ово? Је л' овде била нека представа? Нису ваљда глумци долазили? Не бих ја неку представу пропустио ни за шта на свету. (Прилази Раимунду.) Раимунде, опростите, јесу овде глумци нешто изводили? (Раимунд одмахује руком. Валдемар се удаљава.) Какав магарац сам ја! Ето, кад ја не слушам шта се по граду прича, ето ми сад то пренемагање. Нисам видео глумце!

(Одлази јадикујући. Раимунд остаје да плаче.)

СЦЕНА 9

(Трг. Валдемар свира лауту. Улази Хедвих.)

ХЕДВИХ: (За себе.) Он уме и у лауту да удара! (Њему.) Валдемаре! Ти умеш и у лауту да удараш!

ВАЛДЕМАР: Не умем баш најбоље, него сам сад позајмио, да ми не отврдну прсти. Хтео сам да видим хоћу ли моћи некога да терам лаутом. Мислио сам да сасвим пређем на лауту, али изгледа да не може.

ХЕДВИХ: А кога тераш лаутом?

ВАЛДЕМАР: Не терам никог, видиш да не ради. Можда ћу моћи некога да мамим.

ХЕДВИХ: Разуме се, тебе је судбина одредила да тераш пацове фрулом, а не лаутом.

ВАЛДЕМАР: Је л' ме одредила?

ХЕДВИХ: Разуме се. Него, нешто сам хтела да питам.

ВАЛДЕМАР: Питај, само гледај да не потраје, данас терам.

ХЕДВИХ: Већ тераш?

ВАЛДЕМАР: Па, крајње је време.

ХЕДВИХ: Да те ја питам?

ВАЛДЕМАР: Питај, само гледај да не потраје. Данас терам.

ХЕДВИХ: Већ тераш?

ВАЛДЕМАР: Крајње је време.

(Улећу Госпе, задихане.)

ВАЛДЕМАР: Моје госпе. (Клања се.)

ГОСПА 1: Ништа ви не брините, платиће вам они.

ГОСПА 4: Ништа ви не подозревајте, богато ће вас они наградити.

ГОСПА 3: Могли сте још више да им тражите, и то би вам платили.

ГОСПА 2: И то радо.

ГОСПА 6: Шта причате, неће му ни оволико...

ГОСПЕ: (Углас.) Ћути, глупачо!

ГОСПА 6: Извин'те. Јесте, јесте, и то би вам платили.

(Пауза.)

ГОСПА 4: А шта бисте ви кад вам не би платили?

(Тајац.)

ВАЛДЕМАР: Остао бих док ми не плате, просто.

(Одушевљење међ Госпама.)

ГОСПЕ: Платиће, платиће, одлично ће вам платити, много ће вам платити, ништа се ви не секирајте. Што ће вам платити... Што ли ће вам само платити!

(Госпе одлазе врло задовољне, врло бучне.)

ХЕДВИХ: Валдемаре?

ВАЛДЕМАР: Шта хоће оне?

ХЕДВИХ: Немам појма. Валдемаре?

ВАЛДЕМАР: Свашта.

ХЕДВИХ: А што, не допадају ти се?

ВАЛДЕМАР: За име света, како би ми се допале?

ХЕДВИХ: А мене, је л' би ти мене узео за жену?

ВАЛДЕМАР: Никако. Него, скочи, зови већнике, сад ћу да терам.

ХЕДВИХ: Али, Валдемаре, ја вас љубим, ја вас обожавам!

ВАЛДЕМАР: Шта се то мене тиче? Хајде, трк по већнике.

(Хедвих одлази страшно потиштена, Валдемар звижди мелодију којом ће да тера пацове.)

ВАЛДЕМАР: Где је онај већник што се дере? (Угледавши га како утрчава.) А!

(Већник 6 протрчава, виче, Валдемар лаким кораком иде за њим.)

СЦЕНА 10

(Улазе Већници у колони, клањајући се. Валдемар штимује фрулу. Кад год дуне, искочи по један пацов. Већници стоје напети. Пети већник заусти, остали га ућуткују. Валдемар оде на једну страну и почне да свира, онда се појављује још пацова. Пацови иду у колони. Већници изобличени од страха и чуђења, хватају се за главе, без гласа. Валдемар се креће ка другој страни, за њим пацови, у ритму. Валдемар свира музику различиту од оне коју је свирао кад су за њим ишли зачарано Дете и зачарани Раимунд. Један пацов се спотакне и падне, настаје комешање. Валдемар за тренутак престаје да свира, пацови се узбуне, почињу да реже, изгледају опако. Већници испуштају пригушене звуке престрашености. Валдемар брзо поново засвира. Пацови иду у реду, њишући се у ритму музике, заплешу. Већници одушевљени, смеју се без гласа. Пацови се врте у колу. Валдемар иде свирајући, не приметивши да га пацови више не следе. Већник 3 му прилази, додирује му прстом раме и показује пацове. Валдемар се намршти, врати се пацовима, писне силно, на шта се пацови прену и пођу за њим у колони. Кад Валдемар стигне до реке, престане да свира, испружи руку да означи пацовима смер њиховог предстојећег скакања.)

ВАЛДЕМАР: Скачи.

(Пацови поскачу цвилећи. Пљусак.)

ВАЛДЕМАР: (Већницима.) Ето.

(Већници скачу, урлају од радости, честитају једни другима. Валдемару нико не прилази. Утрчава Већник 6, најпре је збуњен и скоро тужан, онда се прикључи весељу. Валдемар је страшно намрштен, леђима окренут Већницима.)

СЦЕНА 11

(Трг. Валдемар, једнако страшно намрштен, и Дете, које облеће око њега.)

ДЕТЕ: И ако ме ти, Валдемаре, не примиш у службу и на занат, ја ћу свуда да те пратим.

ВАЛДЕМАР: Нећеш, свуда.

ДЕТЕ: Ал' помисли како бих те ја добро служио. Ако ти се приједу јагоде, а ја хоп! па наберем. Ако би ти глумце, а ја хоп! глумце и доведем. Па ти чистим ципеле, па ти перем кошуље, па ти кревет намештам, ако имаш... А ти само да ме научиш тој свирачкој вештини.

ВАЛДЕМАР: Нећу.

(Наиђу Већници у опуштеном, веселом разговору, а кад спазе Валдемара стругну.)

ВАЛДЕМАР: Еј! Ехеј! (Полази за њима.) Већници! (Тражи их унаоколо, па се враћа пун злих слутњи.) К'о да су у земљу пропали. Поваздан их тражим, од њих ни гласа, само им жене седе по кућама и улизују ми се. Је л' мисле они мени да плате што су обећали?

ДЕТЕ: Не мислим ја баш... Мислим... Не изгледа ми баш као да они мисле...

ВАЛДЕМАР: Молим?

ДЕТЕ: Мислим. Не знам да ли они имају.

ВАЛДЕМАР: Шта се ту пренемажеш, како да немају петсто златника, већници, па да немају петсто златника!

ДЕТЕ: Уосталом, без сумње имају. Друго је питање што неће да дају, а?

ВАЛДЕМАР: (Гађа Дете.) Вуци се одатле! Само цупкаш ту и бацаш уроке! Нећу више да те видим!

(Улазе Госпе.)

ГОСПА 4: Ево смо вам, Валдемаре, донеле поклона.

(Дају му одећу, воће, накит...)

ГОСПА 3: Све по вашој мери. Саме направиле. Молим вас, погледајте.

ГОСПА 2: Је л' вам се свиђа?

ГОСПА 4: Је л' се радујете?

ВАЛДЕМАР: Радујем се врло. Хтео сам да вас питам да ли нешто знате о Већницима.

ГОСПА 4: Не, Бога ми, ништа не знамо. Ни појма немамо.

ВАЛДЕМАР: На пример, где су, не знате?

ГОСПА 6: Како да не знамо, ено се крију од вас да вам не би пла...

ГОСПЕ: (Бесно.) Ћути, глупачо!

ГОСПА 6: Извин'те. (Валдемару.) Не, не, не, ни не слутимо где би могли да буду. Уосталом, који већници?

ВАЛДЕМАР: Не знате...

ГОСПА 4: Ништа зато, појавиће се они већ. Само кад бисте ви били мало стрпљивији, па сачекали.

ГОСПЕ: (Жагор.) Сачекајте, сачекајте....

(Валдемар нарогушен, помера се од њих.)

ВАЛДЕМАР: А колико отприлике да чекам?

ГОСПА 4: Де, де, Валдемаре, што сте ви неки невесео човек. Шта се секирате због неважних ствари, шта би вам фалило да још мало останете! Једете, пијете, облачите се, забава на сваком кораку, сви вас воле, сви вас поштују... К'о бубрег у лоју!

ВАЛДЕМАР: Али, госпође, ваља да ми се плати!

(Већник 1 се шуња иза госпи. Дете га спази.)

ДЕТЕ: Ено га! Ено га, фрулашу, ено га већник!

(Већник 1 и Валдемар се јуре. Госпе се кикоћу и ометају јурњаву, углавном тако што грабе Валдемара. Дете помаже Валдемару, саплиће Већника 1. Валдемар ухвати Већника, Већник јауче, госпе покушавају да их раставе, улазе остали већници и настаје тајац. Већник 1 им препаднут притрчава.)

ВЕЋНИК 1: Уби ме, силеџија!

ВЕЋНИК 3: Шта радите то, црни Валдемаре!

ВЕЋНИК 1: Свог ме испребијао и изуједао!

(Показује.)

ВЕЋНИК 2: Е, дакле... Ви, Валдемаре, к'о да сте заборавили наша доброчинства!

ВЕЋНИК 3: К'о да сте заборавили колико смо вас задужили.

(Валдемар буљи у њих отворених уста.)

ВАЛДЕМАР: Ја сам мислио да питам за плату.

ВЕЋНИЦИ: (Кикоћу се.) Какву?

ВАЛДЕМАР: Моју плату, петсто златника што сам истерао пацове!

ВЕЋНИК 2: Које пацове?

ВАЛДЕМАР: (Бесно.) Па, били су ваљда неки пацови!

ВЕЋНИК 3: Они мали! Тачно, имало је неколико.

ВЕЋНИК 4: Јес', јес', то су они што су нашег Рупрехта грицнули.

ВАЛДЕМАР: Јес', ти, ти.

ВЕЋНИК 3: А шта сад с њима?

ВАЛДЕМАР: Сад ништа, јер сам их ја отерао!

(Госпе седе шћућурене и плаше се. Дете трчкара за Валдемаром.)

ВЕЋНИК 1: Ма, није могуће, а како вам је то пошло за руком?

ВАЛДЕМАР: Овом фрулом! А за то сте ми обећали петсто златника!

ВЕЋНИК 1: Тога се ја, додуше, не сећам, ал' може да буде.

ВАЛДЕМАР: Дајте онда.

ВЕЋНИК 3: А ви то озбиљно схватили?

ВАЛДЕМАР: Сасвим.

ВЕЋНИК 2: А ви мислили, стварно петсто златника? (Смеје се.)

ВАЛДЕМАР: Сасвим сам стварно мислио петсто златника.

ВЕЋНИК 2: (Већнику 3.) Ето, кад склапаш послове с недуховитима.

ВАЛДЕМАР: Шта говорите то!

(Већници се не обазиру.)

ВЕЋНИК 3: Откуд сам ја знао да не зна шалу да разуме.

ВЕЋНИК 4: И шта сад хоће?

ВЕЋНИК 1: Петсто златника!

(Прсну у грохотан смех.)

ВЕЋНИК 2: Петсто!

ВЕЋНИК 3: Петсто и ниједан мање!

ВЕЋНИК 1: Какав одвратан дрипац!

ВЕЋНИК 3: (Валдемару.) Па, господине, је л' то нека вештина отерати пар пацова?

ВЕЋНИК 1: Па, господине, је л' нисмо ми то сами као од шале могли?

ВЕЋНИК 4: То је и наш Рупрехт могао!

ВЕЋНИК 2: Је л' то нешто тешко? То би сваки просјак урадио за тањир супе, мој господине.

ВЕЋНИК 3: А он мислио, паре да му дамо!

ВЕЋНИК 1: Петсто.

ВЕЋНИК 2: Шта им све неће пасти на памет! Хајде, господине, купите ви лепо своје прње, добар је Бог, нема их много, очас да се спакујете, па пут под ноге. Хајде, да се не свађамо.

ВЕЋНИК 1: Хај'те полако.

(Гурају га.)

ВАЛДЕМАР: Станите. Ви, дакле, нећете да платите?

ВЕЋНИЦИ: (Кроза смех.) Не. Зашто?

ВАЛДЕМАР: Лепо, онда ће да плате ваши наследници.

ВЕЋНИК 3: (Нагло уозбиљен.) Пази сад! Прети, лупеж! Ама, је л' те није срамота! Гостимо те ту ко краља, жене ти праве поклоне... (Разгледа.) Гле, то све злато, то све брокат! Те гуске, те јарићи, ти ништа, све чет'ри у вис, шећеш се по овом Хамелну, беспосличиш, свируцкаш... Уједаш већнике, паре тражиш.... Животињо једна!

ВЕЋНИК 2: Веселиш се ту, забављаш, а нас, к'о велиш, нек' ждеру пацови!

ВЕЋНИК 4: А нашег Рупрехта су баш појели док се овај ту с неким девојчурама вук'о!

ВЕЋНИК 1: Елем, да се торњаш одавде док псе нисмо нахушкали!

ВАЛДЕМАР: Псе!

ВЕЋНИК 3: М'рш!

(Већници и Госпе оду.)

ДЕТЕ: Ето. А ја сам знао, ако ћу право да ти кажем.

ВАЛДЕМАР: Е, томе се много радујем, што си ти знао. Е, то ме је сасвим умирило.

ДЕТЕ: Стварно?

ВАЛДЕМАР: Да, јесте, изузетно ме је умирило. Него, је л' ти још хоћеш свуда да ме пратиш?

ДЕТЕ: Ја то хоћу више него било шта друго.

ВАЛДЕМАР: А хоће ли хтети друга деца, како ти се чини?

ДЕТЕ: А, ја сам им причао о теби. А и сами су те чули кад си терао.

ВАЛДЕМАР: Шта кажу они, какав сам?

ДЕТЕ: Кажу, добар овај фрулаш. Има ту страшно музикалних, један је хтео да пође за тобом заједно с пацовима.

ВАЛДЕМАР: Ти?

ДЕТЕ: Осим мене.

ВАЛДЕМАР: А остала деца?

ДЕТЕ: Допада се њима. Дошли би да те слушају. Ако на то мислиш.

ВАЛДЕМАР: Мислиш?

ДЕТЕ: К'о што је дан дан, а ноћ... дан... ноћ.

ВАЛДЕМАР: Зато те питам, што бих ја волео да направим један концерт за децу.

ДЕТЕ: (Вришти.) Концерт за децу!

ВАЛДЕМАР: Мислиш да ће моћи? Јер, ја бих волео да то буде као концерт захвалности грађанима Хамелна. И као знак да се кајем за ону грозну свињарију што сам приредио већницима, тражио да ми плате.

ДЕТЕ: Циник! Фрулаш, па циник!

ВАЛДЕМАР: Нисам. Ја то говорим из дубине душе.

ДЕТЕ: А, из дубине. А зашто онда нећеш и за одрасле да правиш концерт?

ВАЛДЕМАР: Шта ће! За одрасле после, предвече. Тако се то ради у великим градовима. А за децу ујутру. И програм буде другачији и све. Имају људи различита интересовања.

ДЕТЕ: А кад да буде концерт?

ВАЛДЕМАР: У недељу, сутра. Кад почиње миса?

ДЕТЕ: Миса у осам.

ВАЛДЕМАР: Таман док не почне врућина. Одрасли оду на мису, а деца се лепо окупе на тргу, можемо и до реке да одшетамо, мало се позабавимо, музику послушамо, у реци се два-трипут окупамо...

ДЕТЕ: Излет! Излет! Нема мени ничег милијег од тога! И колача понесемо, воћа, кромпир салате...

ВАЛДЕМАР: Дабоме.

ДЕТЕ: А и без хране, свеједно, деца воле музику, само ће њу да слушају, неће им ништа друго бити на памети.

ВАЛДЕМАР: Управо тако.

ДЕТЕ: Видиш шта значи бити добар музичар: сви би пошли за тобом и у ватру и у воду...

ВАЛДЕМАР: А сад баш вода добро дође, кад крену ове оморине...

ДЕТЕ: А поврх свега, у граду још смрде они лешеви што су их пацови оставили. Уопште ми није јасно кад ће то да поспреме. Него сад сви гробари само седе по крчмама и наздрављају, вичу "Е, кад је и нашим мукама дошао крај!"

ВАЛДЕМАР: Нису ни они од камена.

ДЕТЕ: Нису од камена, ни близу. Него, да пођем ја да питам за онај концерт и да се све удеси...

ВАЛДЕМАР: Па, још колико сутра... Само им пажљиво пренеси: за време мисе -- концерт.

ДЕТЕ: Јооој! Једва чекам!

(Отрчи. Валдемар чека да Дете оде. Стиже до реке, пружа руку и виче "Скачи", неколико пута -- вежба.)

СЦЕНА 12

(Трг. Већници и Валдемар.)

ВЕЋНИК 2: Од свега ми је најдраже што видим да сте се уразумили.

ВАЛДЕМАР: Да знате да јесам, жив ме срам поједе. Нисам смео на улици да се појавим, хтео сам да се обесим од срамоте, хтео сам са лица земље да нестанем, да вам више, добрим људима, на очи не излазим. Али, рекох себи после, рекох, Валдемаре, па јеси ти последњи човек па да се тако понашаш, па то не би, брате, ни најгори зликовац урадио. Него, кажем ја себи, да идеш код оних већника, да молиш, разумеш, на колена да паднеш. И то не само да молиш, битанго, него да заслужиш опрост, а, ето, Бог ти дао ту фрулу, ради што најбоље умеш. Па сам зато мислио да дам неколико концерата захвалности, госпе да разонодим, дечицу да забавим, па и вас, озбиљне људе, ни вама није мрско фрулу да чујете, да заплешете.

(Улази Раимунд, шуња се.)

ВЕЋНИК 3: Дакле, овакав преображај не знам да л' сам икад видео. Дакле, Валдемаре, сад сте ми улепшали не само овај дан, него и....

ВЕЋНИК 4: Срећа моја што ми пацови нису појели уши, па могу да идем на концерте.

ВЕЋНИК 1: Бога ми, срећа велика.

РАИМУНД: Обратите пажњу на то да ће вам побити децу.

(Већници згранути и бесни.)

ВЕЋНИК 2: Хоћеш да дам сад језик да ти се ишчупа?

(Валдемар гледа Раимунда с презиром.)

РАИМУНД: Да, да, децу к'о пацове, луде бесловесне.

ВЕЋНИК 3: Море, хоћеш сад на муке да те ударим, битанго ниједна!

РАИМУНД: А није вам јасно зашто хоће да свира за време мисе, док ви у цркви седите и ништа не видите?

ВЕЋНИК 1: Дабоме да је јасно: шта ће за време мисе концерт за децу? Тако се то ради у великим градовима.

РАИМУНД: Да? А зашто хоће на реку да их изводи? Што на тргу не држи концерт или у крчми некој, као што је ред?

ВЕЋНИК 5: (Згрануто.) Деца у крчму!

РАИМУНД: Као пацове, водао их, водао, па хоп! у реку. И они цркли.

ВЕЋНИК 3: Јесте, господине, сећамо се како је пацове терао, а сећамо се исто и како сте их ви терали.

ВЕЋНИК 1: И како вам је од тада: а) пропала трговина, б) нико не може да вас погледа а да не прсне од смеха.

(Већници прскају од смеха.)

ВЕЋНИК 3: А пропала му и она тезга на којој је продавао јабуке и херметичке књиге и то све по златник, ако је ко био луд да купи. Ја нисам хтео да купим, ја се интересујем за магију, признајем, али херметичке књиге за златник да купујем, е, то нећу, он мени каже, златник комад, а је њему кажем, не дам. И уопште му нисам дао. Ама, ни гроша му нисам дао, камоли златник.

ВЕЋНИК 4: У, што му је па била трговина!

ВЕЋНИК 3: Ма, каква трговина. Живео вам је тај од лоповлука.

ВЕЋНИК 4: Рупрехт је био рођени трговац. Да је нешто поживео, до сада би лежао на златницима.

ВЕЋНИК 5: Оно, и шта ће златници? Убију те, покраду те, ћорав пос'о. Ето, гос'н Валдемар се полакомио на златнике, ал' увидео после где је погрешио. Нашто ће неком и златници? Важно је шта носиш у души, важно је да душу своју не продаш, а за друго је лако.

ВАЛДЕМАР: Да, за друго је просто невероватно лако.

ВЕЋНИК 5: Лако, него шта!

РАИМУНД: (Прикраде се Већнику 2.) Подавиће вам сву децу!

(Већник 3 прави жустре покрете човека који одлази.)

ВЕЋНИК 3: Ја овог тренутка идем по... Свету инквизицију!

РАИМУНД: Хм, што се мене тиче, може и све да вас подави. Нисам вам ја дадиља.

(Оде.)

ВЕЋНИК 3: Кад ми се појави неки тако злобник, таман бих му главу расцопао и груди распорио, да му убијем ту злоћу. Него, Валдемаре, ми за сутра да спремимо децу?

ВЕЋНИК 5: Кажу, биће и излет?

ВАЛДЕМАР: Јест, мало до реке.

ВЕЋНИК: Добро дође по овој оморини.

ВАЛДЕМАР: То сам баш и ја мислио.

ВЕЋНИК 3: Кад се човек стави у службу здравог разума, све иде као по лоју.

ВАЛДЕМАР: Да. Али, време је да се леже, господо, ја сутра рано устајем.

ВЕЋНИК 5: Хајде ви само, па сутра, кад се вратите с децом, биће и мала гозбица једна...

ВАЛДЕМАР: Сумњам да ће деци баш бити до јела!

ВЕЋНИК 1: Како, забога, биће гладна од толика хода.

ВАЛДЕМАР: У томе и јесте ствар, тол'ко буду деца уморна, не могу ни да се мрдну, само се скљокају, заспе к'о мртва.

ВЕЋНИК 3: Ал' немојте ви баш толико да их уморите.

ВАЛДЕМАР: А видите, ја мислим да је боље да их уморим. Онако им претекне енергије, па чине свакојаке неподопштине.

ВЕЋНИК 3: И ту сте у праву. Боље их ви добро уморите.

ВАЛДЕМАР: Мислите, дакле, да их уморим?

ВЕЋНИК 3: Сигурно. После буду прави анђели.

ВАЛДЕМАР: Прави.

СЦЕНА 13

(Трг. Родитељи доводе децу, Валдемар се поздравља с родитељима; весеље, деца циче.)

ВАЛДЕМАР: Сад кад су у мојим рукама, више уопште не морате да мислите на њих, само се опустите.

ВЕЋНИК 3: Да вам кажем као човек човеку, добро дође некад да се на неко време родитељи одвоје од деце. То поваздан цичи, вришти, не може човек да дане душом од њих. Сваки час помислим, кад би се наш'о неко да их одведе некуд, па макар један дан да их не видим и не чујем.

ВАЛДЕМАР: Добро, сад ово неће бити баш на дан...

ВЕЋНИК 3: Нека. И то је доста. На излет -- на излет. Само да не буду у кући.

СЦЕНА 14

(Валдемар свира, за њим деца, опчињена. Појављује се Хедвих, пође за њима. Валдемар је не види.)

ХЕДВИХ: (Плачним гласом.) Валдемаре!

(Не чује.)

ХЕДВИХ: (Гласније.) Валдемаре!

(Чује, али не обраћа пажњу. Деца не чују ништа осим фруле.)

ХЕДВИХ: (Још гласније и тужније.) Валдемаре!

(Валдемар бесно престаје са свирањем, деца се мешкоље и почињу да жаморе. Стају.)

ВАЛДЕМАР: (Љутито.) Шта је!

ДЕТЕ: Гле, и Хедвих ће с нама.

ВАЛДЕМАР: Е, па, буди сигуран да неће.

ХЕДВИХ: Валдемаре... Је л' ти мене не волиш?

ВАЛДЕМАР: (Бесан. ) Не.

ХЕДВИХ: Ни мрвицу ме не волиш?

ВАЛДЕМАР: Ни мрвицу.

(Деца бесне.)

ХЕДВИХ: Али, ја тебе...

ВАЛДЕМАР: Ја сам лепо рекао да се то мене не тиче и шта ти ја могу и све и хајде губи се видиш да сам у послу марш.

(Крене ка деци, али га Хедвих вуче ка себи.)

ХЕДВИХ: Али, Валдемаре!

ВАЛДЕМАР: (Фалсет.) Пусти ме!

(Засвира, деца се истог тренутка умире и распореде. Крену. Хедвих за њима. Валдемар се свирајући бесно осврће. Хедвих га опет зове плачним гласом.)

ХЕДВИХ: Валдемаре!

ВАЛДЕМАР: Мислим да ћу ти сада заврнути шију.

ХЕДВИХ: Ја знам да ти водиш ову децу да их подавиш јер ти нису платили за пацове и ја сам одмах знала чим си ти...

ВАЛДЕМАР: Можда ћеш да ме тужиш, шта?

ХЕДВИХ: Нећу уопште да те тужим ја сам себи рекла још онда рекла сам нека и цео свет подави ја га волим и нећу га тужити и свуда ћу га пратити а ако ми ти не даш да те свуда пратим ја ћу да се с овом дечурлијом удавим.

ВАЛДЕМАР: Хоћеш ђавола да се удавиш, да сам ја хтео одрасле да давим, одрасле бих и давио. Марш одатле док ти, као што рекох, шију нисам заврнуо.

ХЕДВИХ: (Подмеће му врат.) Заврћи!

ВАЛДЕМАР: Молим?

ХЕДВИХ: Заврћи.

(Улази Раимунд и за косу је одвлачи напоље. Хедвих се дере.)

ХЕДВИХ: (Фалсет.) Пусти ме! Пусти ме! Хоћу да умрем! Нећу да живим! Хоћу да умрем! Убићу се! Убићу се!

РАИМУНД: (Вукући је.) Нећеш, нећеш.

(Излазе.)

ВАЛДЕМАР: Хај'мо, децо, полако.

(Засвира, дођу до реке, стану, Валдемар покаже прстом на воду.)

ВАЛДЕМАР: (Заповеднички.) Скачи.

(Деца поскачу. Валдемар се задовољно окреће. Оде.)

СЦЕНА 15

(Трг. Грађани седе за пуном трпезом, лампиони, украси.)

ВЕЋНИК 2: Они се изгледа баш добро забављају. Баш добро што смо их послали.

ГОСПА 1: Јао мени. Јао мени. Сигурно им се нешто... десило.

ВЕЋНИК 3: Шта да им се деси, није тај Валдемар неки балавац.

ГОСПА 2: Јао мени. Јао мени. Нешто им се сигурно десило.

ВЕЋНИК 4: Можда су се вратили пацови.

ВЕЋНИК 3: Па. Јесмо их својим очима видели како се даве?

ВЕЋНИК 4: Ја нисам ништа видео.

ГОСПА 3: Тако су нашу дечицу сад, к'о његове очи.

ВЕЋНИК 5: Само да нисте паничиле.

ГОСПА 3: Како! Од кад се смркло!

ВЕЋНИК 3: Они ће сад, сваког тренутка.

ГОСПА 6: Ја мислим да неће, подавио их пацоловац.

СВИ: Ћути, глупачо!

ГОСПА 6: Извин'те. Сад ће они, сваког тренутка.

(Улази Раимунд, вукући Хедвих за косу.)

ХЕДВИХ: Отрова ми дајте! Конопца ми дајте! Мандрагору ми дајте! Бодеж ми дајте! Хелебарду ми дајте! Мртвачки покров ми дајте! Краставу жабу ми дајте! Торањ ми дајте, да скочим!

ГОСПА 6: Што у реку не скочиш?

ХЕДВИХ: Како, кад је пуна деце, отрова ми дајте! Кугу ми дајте! Шарлах ми дајте!

ВЕЋНИК 3: Шта рекосте да је с реком, извините?

ХЕДВИХ: (Бесно.) Пуна је оне ваше слинаве дечурлије, кад ли их само толико изродисте! Гром ми дајте, да ме сагори! Косу ми дајте! Стрелу ми дајте!

(Сви се сјате око ње, дрмусају је, вичу. Раимунд их гура.)

РАИМУНД: Право каже, ено, пут под ноге, па видите и сами. Одвео их фрулаш на излет!

(Скамене се. Раимунд одлази вукући Хедвих која сад само јеца.)

ВЕЋНИК 1: Ја мислим, свршено.

ВЕЋНИК 2: У том случају...

(Сви скамењени. После неколико секунди нагло се прену.)

ВЕЋНИК 5: Не треба, господине, ништа оставити случају. Има специјална наука за то, егзактна.

ВЕЋНИК 3: К'о да ја не знам/

ВЕЋНИК 5: Вероватноћа, јашта.

ВЕЋНИК 4: То је оно с куглицама, да л' су црвене или плаве кад се извуку.

ВЕЋНИК 5: Слушајте: колика је вероватноћа да се при бацању две коцкице добије на обе исти број? Ви мислите, то случај.

ВЕЋНИК 2: Ал' ђавола!

ВЕЋНИК 5: У праву сте: ђавола.

ВЕЋНИК 3: Није то случај. То је вероватноћа.

ВЕЋНИК 4: Па, је л' вероватно то?

ВЕЋНИК 5: Како да није, како да није. Пре свега, постоји ту број елементарних догађаја.

ВЕЋНИК 2: Има ту клопка: неки би рекли, коцка има шест страна, па број елементарних догађаја шест. То је клопка. Пазите.

ВЕЋНИК 5: Ту обично увек греше. Нема шест, него шест пута толико.

ГОСПА 4: Кол'ко је то?

ВЕЋНИК 3: Госпођо, свака вама част, али ако не знате шест пут' шест, немамо о чему да разговарамо.

ГОСПА 4: (Преслишава се. ) Трипут шест осамнаест... Тридесет шест.

ВЕЋНИК 3: Е, хвала Богу.

ГОСПА 2: Дакле, из тога следи, има тридесет шест елементарних догађаја.

ВЕЋНИК 2: Само треба узети логику у своју службу. Неки мисле, логика баук. Али, кад усвојите законитости мишљења, све вам иде лакше, па и мишљење.

ВЕЋНИК 3: Тачно. Од кад сам ја усвојио законитости мишљења, мислим врло лако. Чак бих рекао, тачно.

ВЕЋНИК 1: А онда је то само по себи логично.

ГОСПА 5: И вук сит и све овце на броју.

ВЕЋНИК 3: А из логике одмах и филозофију савладаш. Ко зна логику, зна и филозофију.

ВЕЋНИК 5: Ја знам.

ГОСПА 1: А има и овакав задатак: у кутији су четири цедуље нумерисане бројевима од један до четири. На случајан начин се из кутије извлачи једна по једна цедуља. Сад да видим!

ГОСПА 4: Ту има четири елементарна догађаја.

ВЕЋНИК 2: Ама, не, пазите, клопка!

ВЕЋНИК 3: Лепо вам се каже: није четири, него шест пута шест. Јесте малопре израчунали!

ГОСПА 4: (Мисли.) А. Тридесет шест.

ГОСПА 3: Ето ти сад. Неуки би рекли, то је случајно.

ВЕЋНИК 2: Зато ми и јесмо већници што нисмо неуки. Какав црни случај. Вероватноћа! И то не једна, него тридесет шест вероватноћа.

ГОСПА 6: А шта се тражи?

ВЕЋНИК 1: Како шта? Да се израчуна.

ВЕЋНИК 3: А вероватноћа ни није тешка. Тежа је логика. Ево: Сократ је човек. Дакле, ја сам човек. А ни не мора да буде Сократ. Може било ко. Може и жена. Може и птица нека: птица је човек. Дакле, ја сам човек. А?

ВЕЋНИК 5: (Задивљено.) Како закључује!

ВЕЋНИК 3: Па, да, усвојио. Научиш закон и песма.

ВЕЋНИК 2: И ја волим да је све по закону.

ВЕЋНИК 1: Ко не би волео.

ГОСПА 2: Дајте још задатака!

ВЕЋНИК 3: Ево. Колика је вероватноћа да се Готхолд из Келна удави у кади ако му на главу падну два случајно изабрана наковња од којих сваки има по седамдесет пет кила и то у случају да, под "а", Готхолд из Келна има кугу, под "б", Готхолд из Келна има губу, под "ц", Готхолд из Келна има болесно срце?

ГОСПА 2: Елементарних догађаја има тридесет шест.

ВЕЋНИК 1: Број понављања је један.

ВЕЋНИК 5: Има, дакле, око сто вероватноћа. А кад је вероватноћа сто, онда је сигурно да ће се тај удавити, тај Готхолд.

ВЕЋНИК 3: Одлично. Затим: колика је вероватноћа да ће се сви житељи једног села у Фландрији удавити ако њихово село покрије један океански талас висине петсто километара, у случају да, под "а", су им свима ноге пребијене, под "б", су им свима ноге одсечене?

СВИ: (Радосно.) Сто! Сто! Сви се даве!

ГОСПА 4: Тако ти је то. Кад неко треба да се удави, удави се сигурно.

ВЕЋНИК 2: Примери говоре.

ВЕЋНИК 3: Тежи су примери него речи.

ВЕЋНИК 1: Ево, нама се, на пример, удавила сва деца. Баш да видим тог који ће да ми каже да није требало да се удаве.

ГОСПА 2: Требало је. Кад су се сви удавили они из Фландрије и Готхолд из Келна, логично је да се удаве и та деца.

ВЕЋНИК 4: И не само да је логично, него је и праведно. Мени је жао Готхолда из Келна.

СВИ: И мени. И мени. И мени.

ГОСПА 1: Готхолд из Келна је био болестан.

ВЕЋНИК 4: И слаб!

ВЕЋНИК 5: А она деца, она су била морално болесна.

ГОСПА 4: Глупа.

ВЕЋНИК 3: Надрикњиге.

ВЕЋНИК 4: А злииии.... Тек се испилило, а к'о да је сву злоћу овог света посисало. Одвратно.

ГОСПА 5: Рецимо, кад су пацови били, та деца су смо мислила како да побегну. Еј. Они би да беже. А ми да не бежимо? Они би да беже, а ми да не бежимо.

ВЕЋНИК 3: И све нешто кењкају. Те, неће они да их поједу пацови, те плаше се, те овде све лешеви... Мореее... Велим ја мојим синовима, кад једу, има вас да једу, неће ваљда мене да поједу!

ГОСПА 1: Хвала богу. Сви би они само своју гузицу да извуку. Пацови! К'о да мени нису пацови!

ВЕЋНИК 4: Фуј, брате слатки, да буде човека срамота. Па после, рађај децу. Рађаш их, храниш их, играш се с њима, а дође неколико пацова, а они главом без обзира, нит' те шта питају, нит мисле на тебе... Место да остану, да терају пацове и нас да штите! Нећу ваљда ја матор с пацовима да се прегоним. Фуј! (Пљуне.)

СВИ: Фуј! (Пљују.)

ВЕЋНИК 3: Хвала богу што их је онај Валдемар подавио. Треба од блата да га правимо!

СВИ: (Скандирају.) Валдемар, Валдемар, Валдемар....!

(Хватају се у коло, бацају конфете, покликују, пију -- пир.)

Крај

Београд, јун 1993.


// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]