NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoDrama i pozoriste
TIA Janus

ИГОР БОЈОВИЋ

HAPPY END

Кратка прича о помирењу

ЛИЦА:
КРСТО ЂУРКОВИЋ, 45 година, службеник у мјесној заједници Страшевина, ратни добровољац - викендаш, ригидан и крут;
МАРИЈА ЂУРКОВИЋ, 40 година, супруга Крстова, домаћица, мирна, тиха, повучена;
ЈЕФИМИЈА ДИВЧЕ ЂУРКОВИЋ, 16 година, импулсивна и агресивна, што због пубертета, што због такве природе;
ФАНКИ БАЈО ДАБОВИЋ, 20 година, улични дилер, ситни шверцер -- "дизелаш";
ПЕТАР БОЖИЋ, 40 година, Србин из Босне, Крстов ратни и предратни друг, истовремено ђаво и жртва рата, у свему доследно недоследан;
ОРКЕСТАР "ЗУМБУЛ ЦВИЈЕТ ОБИШ'О ЈЕ СВИЈЕТ", појачан вокалном и локалном солисткињом СМИЉКОМ СИКИ РАДОВАНОВИЋ.

Догађа се од славља до славља ратне 1992/93, у насељу Страшевина код Никшића, а све у кући Ђурковића, осим последње сцене која је смјештена у болничку собу женског поправног дома.


1.

СРПСКА НОВА '93.

(Дневна соба у кући Ђурковића. Кућа је у изградњи. Зидови су од цигала, неомалтерисани. На зиду виси ловачка пушка и препарирана глава дивље свиње. У једном крају је шпорет на дрва. Изнад шпорета се суши веш. На средини је обилно постављен сто. На зиду је велика фотографија: Крсто, Марија и Дивче. При крају сцене је капија кроз коју се улази у двориште. Поред капије је гомила гајби. Двориште удара на зид кафане "Перјаник". Из кафане се чују трубачи. Свирају "Марширала краља Петра гарда". За столом, у кући, су Крсто, Марија и Дивче.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Дивче је већ довољно велика да Нову годину чека са друштвом ван куће.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: С том причом је готово! Ништа прије двадесете! А ти не потпаљуј. Знаш ли ти ђе живиш?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (Збуњено.) Па у Страшевини, Крсто.

(Крсто је згрануто гледа.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Јел'? А ја мислио у Авганистану. (Дивчету.) Дивче и ја се разумијемо. Је ли тако, сине?

ДИВЧЕ: Не бих вас ни питала да имам с ким да славим.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Немојте. Нова је година.

(Крсто отпије гутљај пива. Театрално навија велики будилник. Стави га на средину стола.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ево га, сад ће! Ево га! Још само мало! Горе чаше! Десет и девет... Горе чаше!

(Сви устану и подигну чаше.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Осам и седам...

ДИВЧЕ: Шест и пет... Лијепо је кад се слави!

(Дивче скине прстом шлаг са торте. Олиже прст.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Прсте у уши, све ће да се руши! Чет'ри и три...

(Споља, као на ратишту, одјекне пуцњава из свих врста оружја. Све се тресе од рафала, детонација ручних бомби и трубача. Будилник зазвони.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Живјели! Срећна Нова! У ал' праште ови из "Перјаника". Бојим се да, не дај Боже, неко зрно не залута.

(Куцају се чашама и љубе се, честитајући једни другима.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Е па сама си хтјела да правимо кућу поред кафане. Да поваздан слушаш пјесму и то уживо!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Само кад не би пуцали све би било фино. Их, још кад засвирају ону... ону... (Досјети се.) Зорицу Змијанац!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Јес' до мога! Мало, мало па ми се неко попиша уз кућу. Кад слушам жену... (Одмахне руком. Дивчету.) Ај', дођи ћеро, да те љубим, пјесмо моја, сунце моје, мјесече, злато злаћано! Дупенце, тајово!

(Шљепне кћерку по дупету. Дивче се измакне. Крсто пољуби жену. Она га благо одгурне.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ајде, лакше мало с тим пивом, Крсто. Остави и за сјутра.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Слави, жено! Једном се живи! Ја вас све волим. До неба, до звијезда и мјесеца!

ДИВЧЕ: Пушти га, мама. Данас је Нова година.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Српска нова! Српска!

(Устане и благо се заносећи, скине ловачку пушку са зида.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Нико не зна шта нам сјутра носи! 'Оћу да пуцам! Пуца ми се, жено!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Не могу да га гледам. Повриједиће некога.

(Крсто отвара прозор. Пуни пушку.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Вазда вам тутњело, вазда се веселили! Браћо моја, букету од цвијећа, срећна нова деведесеттрећа! Српска нова!

(Опали два метка кроз прозор. На то се споља још јаче зачују рафали и трубачи. Једна бомба експлодира тик испод прозора. Све се затресе. Бљесак и детонација одбаце Крста у страну.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Џаба ја вичем:"Одмак' се од прозора, Крсто". Куку, чоече, куку! Је ли ми те закачило?

(Марија притрчи Крсту. Крсто је нагло загрли.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ајде злослутнице, не таласај. Боље да љубиш него да трубиш, жено!

(Запјева јој на уво.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Поскочи, поскочи,
лијепа ђевојко!
Сојчице ђевојчице,
лијепа Јеленооо!

(Крене да је пољуби. Дивче их гледа.)

ДИВЧЕ: Еј, тата. 'Оћу и ја да пуцам. Ајде да ме научиш!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Дивче, тајово! И треба да научиш!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Не дај, Крсто! Кад не будеш ту узеће сама. Повриједиће се дијете.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Неће кад научи. А треба да научи јер такво је вријеме. Сви морамо бити спремни на све. Дођи, сине. Ође отвориш. Овако.

(Отвори пушку и избаци чауре од испуцаних метака.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Онда ставиш метке. Овако. И, цап, затвориш! Ође ти је кочница. Наслониш, баш овако, уз раме, да те не дрмне, нишаниш, откочиш и ... Бам!

(Тргне пушком као да је опалио.)

ДИВЧЕ: Бам!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ако гађаш у чоека циљај у главу да погодиш у срце. Вазда мало подбаци.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Крсто, не мисли дијете да пуца на чоека.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Никад се не зна, жено, никад! Ајде, сине, вјежбај. Вјежбај сама!

(Извади метке и затвори пушку. Дода јој пушку.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ајд' сад иди напоље, играј се. Ево ти цијела фишеклија. Пуцај до зоре. Командосу тајов.

(Дивче пође у двориште до капије. Марија забезекнуто гледа Крста.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Крсто!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ајде ћути, злослутнице. Дођи да ти честитам.

(Крсто навали на Марију.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Крсто, пијан си, Крсто, престани!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ћути, жено, ћути. Ћути, ћути, ћути...

(Крсто је, љубећи је, изгура у кухињу. Дивче испред капије отвара пушку. Ставља метке у пушку. Затвори. Цијев шкљоцне. Дивче отвори капију. Налети на Фанки Баја који мокри у капији. Обоје устукну једно од другога. Фанки Бајо се брзо закопчава. Дигне руке. Дивче држи уперену пушку, а да тога није ни свјесна.

ФАНКИ БАЈО: Немој, сестро. Извини. Поћерало ме. Славио сам преко пута, у "Перјанику", а тамо зачепљен ве-це. (Пауза.) Ух, ал' си ти ратоборна.

ДИВЧЕ: (Са упереном пушком.) Окрени се!

(Фанки Бајо се окрене леђима према Дивчету. Испружи руке уз капију.)

ДИВЧЕ: Остани тако! Не мрдај!

(Дивче, ходајући унатрашке, уђе у кућу. Дохвати флашу са стола. Поново изађе.)

ДИВЧЕ: Ај' сад.

(Фанки Бајо се окрене. Дивче му добаци флашу.)

ДИВЧЕ: Е баш ћу да славим ван куће!

(Фанки Бајо отпије гутљај. Одахне. Из "Перјаника" дрмају трубачи.)

ФАНКИ БАЈО: Ух, сестро. Жив сам се уср'о.

ДИВЧЕ: Од чега?

ФАНКИ БАЈО: Да ћеш да ме силујеш.

ДИВЧЕ: Криво ти је што нећу.

ФАНКИ БАЈО: Није.

ДИВЧЕ: (Упери пушку.) А шта то мени фали?

ФАНКИ БАЈО: То јест, јесте. Криво ми је. (Засмије се. Запјева.) Нећу да те силујем, ал' ћу да те милујем. А?

(Дивче се засмије.)

ДИВЧЕ: Охо, све у стиху, све у прози, сједи на мој па се вози. А?

(Склоне се дубље у капију, у мрак.)

ФАНКИ БАЈО: Сестро, ја сам ти Фанки Бајо Дабовић са Главе Зете, аутор и текстописац, будућа легенда турбо-фолка! Ако знаш да пјеваш могли би да снимимо плочу, па концерт... Пуна хала, публика урла... Уан, ту, фри, фо!

(Фанки Бајо "репује". Пјева шепурећи се.)

ФАНКИ БАЈО: Фанки Ба, фанки ић,
Фанки Бајо Дабовић!
У ово лудо,
ледено доба,
волим те, волим,
волим до гроба!
Ајмо сад сви заједно!

ДИВЧЕ и ФАНКИ БАЈО ЗАЈЕДНО: У ово лудо,
ледено доба,
волим те волим,
волим до гроба!

ФАНКИ БАЈО: Ајмо, руке горе! Техно, техно, техно Бајо!

(Иза капије им провирују руке.)

ДИВЧЕ: Еј, полако, шта то радиш?

ФАНКИ БАЈО: Опа, опа оп,
дрма мали топ!
Свуда ђе је прерија
бије артиљеријааа!

(Дивче се засмије.)

ДИВЧЕ: Чекај! Еј, стани!

ФАНКИ БАЈО: Немој да се фолираш. Знам ја тебе. Виђа сам те испред школе. Знам ја да ти се свиђам.

(Запјевуши.)

ФАНКИ БАЈО: Свиђам ти се мала
то зна цио свијет.
Ајде да ти будем
у фризури цвијет.

ДИВЧЕ: Па можда ми се мало и свиђаш. А шта си радио испред школе? Крешеш ђецу, а? Пушти ме. Нећу да се туцам с тобом. Па послије да причају да сам курва.

ФАНКИ БАЈО: Нећу никоме рећи. Ево, образа ми нећу. Дај, само мало. Па то сви раде.

ДИВЧЕ: Ал' да се послије забављаш са мном и да сви знају да фурамо.

ФАНКИ БАЈО: Ти и ја?

ДИВЧЕ: Добро. Не мораш ако нећеш.

(Дивче крене да иде.)

ФАНКИ БАЈО: Еј, чекај. Добро. Пристајем.

ДИВЧЕ: Наићи ће неко.

ФАНКИ БАЈО: Не шјекирај се. (Провири. Гледа у кућу.) Нема никога.

(Настави да пјева.)

ФАНКИ БАЈО: Сви одоше, сви одоше,
а ја остах сам,
дођи, душо, дођи,
љубав да ти дам!

ДИВЧЕ: Полако. Пази. Пази, боли ме. Боли!

ФАНКИ БАЈО: Бол ми срце пара,
разара ме скроз,
ти ме газиш, душо,
као брзи воз!

ДИВЧЕ: Стани. Боли! Стани, кад кажем. Стани, кретену!

ФАНКИ БАЈО: Што је сад?

ДИВЧЕ: Зваће ме Крсто.

ФАНКИ БАЈО: Лажеш, курво, разбићу те!

(Крсто и Марија провире из кухиње. Марија би да изађе, али јој Крсто не да.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Престани, Крсто! Ајде, зови је. Шта ли ради до сад? Куку мени, изгибе ми дијете.

(Крсто јој зачепи уста и угура је у кухињу. Раздере се.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: 'Оће ли то, сине?

ДИВЧЕ: Само да напуним, тата.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Пуни, пуни, командосу мој! Пуни па ожежи! (Марији.) Дођи, жено.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Немој, Крсто. Чуће нас мала.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Само се ти играј сине! (Марији.) Дођи, робијо моја, дођи, дођи...

(Фанки Бајо одахне.)

ФАНКИ БАЈО: Добро је. Није провалио.

ДИВЧЕ: Баш ме боли.

(Фанки Бајо се на брзину закопчава.)

ФАНКИ БАЈО: Оћеш да ме убије?

ДИВЧЕ: Усро' си се, а?

ФАНКИ БАЈО: Колико је теби у ствари година?

ДИВЧЕ: (Нехајно.) Шеснес'.

(Фанки Бајо се одузме.)

ФАНКИ БАЈО: У, јеботе! Мислио сам да ти је дваестри или четири. Еј, немој да ми увалиш пандуре.

ДИВЧЕ: Ако нијеси знао ми сад фурамо! Ти си сад мој момак. Ово је званична веза.

ФАНКИ БАЈО: Нијесам знао да си малољетна.

(Дивче излази из капије. Храмље.)

ДИВЧЕ: Престани да дробиш. Боли ме. Дај ми нешто да се очистим. Иде ми крв низ ногу.

(Фанки Бајо јој дода мараму. Дивче се обрише. Пружи му мараму.)

ДИВЧЕ: Ево ти. 'Оћеш трофеј? Еј, јесам ли ја сад одрасла?

ФАНКИ БАЈО: Па ваљда јеси. Сад си жена.

ДИВЧЕ: Кажу да је други пут љепше.

ФАНКИ БАЈО: Е баш ти хвала.

ДИВЧЕ: Каква ћу ја бити у овим стварима?

ФАНКИ БАЈО: Одлична. Пише ти на челу.

ДИВЧЕ: Шта ми пише на челу?

ФАНКИ БАЈО: Пише да ћеш се прокурвати. А можда ћемо се завољети. Никад се не зна.

ДИВЧЕ: Мени је довољно и да сви знају да фурамо.

ФАНКИ БАЈО: А како се ти зовеш?

ДИВЧЕ: Дивче.

ФАНКИ БАЈО: Зато што си дивља?

ДИВЧЕ: Зато што ћу бити див-жена кад порастем.

ФАНКИ БАЈО: А имаш ли ти право име?

ДИВЧЕ: Аха. Јефимија. Раније сам била Зорица, па су ми скоро промијенили кад су ме крстили.

ФАНКИ БАЈО: Нема везе. Ја сам Нићифор Првовјенчани. Исто одскоро.

(Дивче му прстом стави пољубац на усне.)

ДИВЧЕ: (Одлазећи.) Ћао, Фанки!

ФАНКИ БАЈО ЦЕРОВИЋ: Ћао, Дивче! Е, чекаћу те сјутра послије школе.

ДИВЧЕ: Како 'оћеш.

(Дивче уђе у кућу. Окачи пушку на зид. Испод кревета извади медвједића без шапа. Загрли га. Неколико тренутака ћути. Потом из петних жила врисне.)

ДИВЧЕ: Ааааааааа!

(И Крсто и Марија истрче из кухиње. Поправљају изгужвану одјећу.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Шта је било, Дивче?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Јел' ми те неко дир'о?

(Дивче их упитно, оптужујуће гледа.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Не бој се, сине. Нијесмо ми тебе оставили. Били смо у кухињи. Отварамо пиво.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Изгубио Крсто отварач.

(Дивче их гледа. Зазвони телефон.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (Из петних жила.) Телефон!

(Крсто се тргне. Дивче дигне слушалицу. Ћути. Неколико тренутака сви је упитно гледају. Мучну тишину прекине Крсто.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: (Дивчету.): Ко је? Јел' Перо? Мој Перо?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (У пола гласа.) Јебо те твој Перо.

ДИВЧЕ: Јок ба'. Мујо и Хасо.

(Крсто узме слушалицу.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ало! Све ти срећно било, Перо, пријатељу мој! Одакле? Није ваљда? Очистили? Етнички ослободили? Са'ћу да пуцам у то име!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Немој опет, Крсто, немој ко' Бога те молим! (Дивчету.) Стварно смо тражили отварач.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Браво, соколови! Браво Обилићи! Шта? Па шта ако нијесам омирисао барут. Омирисаћу. Има дана. Јесам, ријешио сам. Долазим. Долазим да браним браћу Србе из Босне. Како браним Црну Гору и Србију? Шта кажеш? Рат инициран из Београда? Ко вуче конце? Ко? Реци гласно, соколе! Реци гласно, ако смијеш. Добро, јесте, ти си рекао а ја не смијем да поновим. Јесте, не смијем. Слушај, ајде да не чашћавамо пошту, сјутра ћемо то расправити у четири ока. Сјутра, дабоме. Чекај ме. Кад? Па ту неђе, цирка око пола дванес. Ајде. Ајде, и ја теби, све најбоље, пријатељу мој! Тачно у подне, договорено.

(Крсто спусти слушалицу.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Перо Божић?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Перо.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Доћи ће ти главе твој Перо. Што га се једном бар у животу не отресеш? Још мало ни у клозет нећеш знати да одеш а да не консултујеш твојег Пера.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Твоја дискусија је тотално погрешног усмјерења! Замисли, жено, ослободили су Кравицу код Братунца, а сјутра можда ударе и на сам Братунац...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: И шта ти има њему да обећаваш? Како можеш да идеш у Босну кад је тамо рат? Ајде, како? Како, како, како?

(Марија одједном поблиједи. Нешто страшно сине јој кроз главу.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Крсто, нећеш ваљда?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: 'Оћу, жено. Он ће мени да је рат инициран из Београда. Он ће мени да нијесам омирисао барут. Још ће он видјети ко је Крсто Ђурковић!

(Дивче га престрављено гледа. Пауза. Сви умукну. Крсто сипа пиво у чашу. Настави смиреније, али благо узвишеним тоном.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ситуација у којој се налазимо је велики испит за све нас. Наш народ је дигао главу из пијеска. Невоља која нас је ударила по ушима, чини нас свјесним свог националног идентитета. Ја данас, упркос и још више упркос сатанизацији којој смо изложени од страних медија, знам ко сам, шта сам, с ким могу, а с ким не могу да живим. И управо зато што знам ко сам и шта сам донио сам неопозиву одлуку. Рано ујутру сједам у варбурга и директ' Босна. Пријавио сам се у добровољце.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (У пола гласа.) Куку мени, кукавици, куку. Тачно сам знала да ће нека биједа да нас заошија. Већ два дана ми звони лијево уво и игра десно око. Игра, скаче, не престаје.

(Дивче га упитно, поплашено, гледа.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Шта ме гледаш, сине? Ништа не брини, командосу татин. Па ићи ћу само викендом, као раније у лов. Преко недјеље ћу и даље радити у мјесној заједници, исписивати формуларе, ударати печате и бити са вама. Све исто као и до сада. Све.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Крсто, тамо се гине!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Па не идем ја да берем печурке! Ја идем да се борим да буде мање олоша, за вас, за ваше боље сјутра, за ваше ведро небо, за Дивчетовог меда без шапа! Идем да нам се никад не понове Вучји До и Фундина! Сад кад су сви против нас ми не смијемо да попустимо. Потребан је сваки човјек! Уосталом, Перо ће ме сачувати. Ниђе се нећемо раздвајати, ниђе.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Он те и увукао у ово. Па сјети се да замало нијеси робијао због његовог шверца. Сјети се!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Нема веће робије од ове! Нећеш ти мени бирати с ким ћу да се дружим! Робијо, моја!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Доведи га кући па се дружите до прекосјутра.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: И довешћу га ако затреба! (Дивчету.) Живјели, сине. Ајд' да наздравимо. Дупенце тајово.

(Крсто опет шљепне Дивче по дупету.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Крсто, зар не би било љепше да викендом, као некад, идемо код моје сеје у Глибавац, да ти и пашо печете ракију, а ја и сеја поваздан развијамо и савијамо питу котурачу, слушамо Цецу, Снеки, Зорицу ил' Лепу и играмо коло...

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Не могу више да издржим! Одем у кафану -- сви причају само Крсто ћути! Свима се нешто догодило, сви су нешто урадили, ударали прса у прса, ударали бомбама по рововима, сви су српски витезови, сви су тукли тамо ђе треба, само Крсто бије печатима по формуларима, само Крсто ћути и гута док се сваки Муса у груди буса!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Погинућеш, Крсто. Нијеси ти више способан за то. Јасно видим. Погинућеш. И карте су ми рекле. Карте не лажу.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Језик прегризла! Ти знаш.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Знам, знам! Видим. Првог ће тебе закачити, таке си ти среће. Нека свакога промаши тебе ће у главу. Па ти не знаш ни да се обријеш ко' чоек а да се не искасапиш. Молим те...

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ућути! Ућути, јебем ли ти мајку злослутну, ућути!

ДИВЧЕ: Немој, тата. Нова је година.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Она мисли да ће један Крсто Ђурковић да се крије под женску сукњу док други гину. Она не зна ко су били моји ђедови! (Дубоко дише. Настави смиреније.) Она то не разумије.

ДИВЧЕ: (Кроз јецај пјева.) Тамо далеко...

(Крсто загрли Јефимију. Прихвати пјесму.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Дивче моје! Далеко од мора... Ајде, жено, немој да си на крај срца. Ајмо сви заједно! Ајмо, ко' некад у Глибавцу... Можда последњи пут... Ја вас волим, ја бих за вас...

(Марија га гледа широм разрогачених очију.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ма носите се у три пичке материне, па тамо пјевајте.

(Заплаче се и побјегне из собе. Крсто неколико тренутака нетремице гледа за њом. Кипти од бијеса.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Убићу је. Сад ћу је убити ко зеца!

(Дивче се испријечи испред њега.)

ДИВЧЕ: Тамо је село моје...

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Тамо је Србија! Браво сине, браво! Дупенце, тајово!

(Отвори прозор. Викне на пјевачицу.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Не спавај, Сики! Свирај! Све ћу вас побити, свирај!

(Одјекну трубе.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Не иде сваког дана Крсто Ђурковић на браник отаџбине! Свирај!

(Крсто се, пијан, објеси Дивчету о врат. Запјева.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Тамо је село моје,
тамо је Србија!

(Сруши се на под. Дивче узме пушку и разгледа је. Полако је отвори. Извади метке. Нагло затвори пушку. Шкљоцање јој се допадне. Понови цијелу радњу. Кад отвори пушку нишани кроз цијев. Нагло затвори пушку и окрене се око себе. Шкљоцне према публици. Потом окачи пушку на зид. Стави медвједића Крсту на груди. Крсто, у сну, јеца, стење, трза ногом и хропће. Дивче полако, устаје и на прстима одлази до штекера. Гаси свјетло. Полако излази из собе. Собу с времена на вријеме обасјавају детонације ручних бомби из дворишта "Перјаника". Одјекују трубе и "Тамо далеко". Треште рафали.)

2.

МАЛА СОБА ТРИ СА ТРИ
или
КАЖИ ДРАГИЧКА

(Дневна соба у кући Ђурковића. Присутна је само Марија. Сједи и ређа карте по столу. Гледа у карте. Сто је припремљен као за какву свечаност. На средини је ваза са цвијећем, велики тањир са палачинкама и посуда са воћем. Зачује се куцање на вратима. Три пута дуго, два пута кратко. Марија скочи. Отвори врата. У собу улазе Дивче и Фанки Бајо. Фанки Бајо се снебива. Стално се осврће око себе.)

ДИВЧЕ: Ми смо, мама.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ех, ђецо, ђецо. Не дај боже да Крсто сазна за ово. У топ би ме ставио.

(Марија скупља карте са стола. Облачи мантил и спрема се да изађе. Дивче јој придржава мантил.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ех, муко моја. Лијепо сам ја тебе шјетовала да пазиш шта радиш, да не буде суза. Има данас свакаквих.

ДИВЧЕ: Не брини, мама. Ми фурамо. Је ли тако, Бајо?

(Фанки Бајо слегне раменима.)

ФАНКИ БАЈО: Аха.

(Марија загледа Фанки Баја.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Па лијеп ти је Бајо, лијеп. Стасит, јак, пристојно васпитан...

ДИВЧЕ: (Прекорно.) Мама.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ех, ђецо, ђецо, кад се само сјетим... Тако смо почели и ја и мој Крсто, све кријући од родитеља, па гледај сад... А чиме се ти бавиш, сине?

ФАНКИ БАЈО: Вадим се из минуса. Мислим, за почетак, само да вратим неки дуг, а онда транге-франге док не будем иљаду марака у плусу, мислим за пасош и визу до Грчке. Е онда пичим на плантаже, берем маслине, двије иљаде мјесечно, онда се вратим, па опет муљам...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: А, муљаш. Па лијепо, сине, лијепо. Муљај.

ФАНКИ БАЈО: Е, а кад будем добар неколико иљада марака, е, онда ћу да станем на ноге. Све ћу да звекнем у гуме за тракторе. Е, тетка, јебеш му матер, знаш која лова лежи у гумама за тракторе?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Па јесте, сине, јесте. Пуно се то тражи.

ДИВЧЕ: Мама, закаснићеш.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Завољећу ја тебе. Јасно видим. Ко сина. Одо ја сад, ђецо. (Фанки Бају, правдајући се.) Звала ме Цицика да окопавамо башту. Данас је попуштио мраз, па је земља смекшала. (Одлазећи.) Палачинке су вам на столу. Ако вам шта затребам само ме викните преко ограде. Ех, ђецо, ђецо.

ДИВЧЕ: Ајде, мама, ајде.

(Марија оде. Фанки Бајо се стално осврће.)

ФАНКИ БАЈО: Е, гледаш ме ка да сам ти оца убио. Што је? Јесам нешто засра, а? Е, јебеш му матер само да се извадим из минуса, бићу најбогатији у цијелој Страшевини и Кличеву, с једне и Растоцима, Ћеменцима и Глибавцу с друге стране. А и на Главу Зете да одем, па да се не постидим! (Пауза. Фанки Бајо се замисли.) Е, а што ако Крсто бане... Е, немој да буде гибаница с Фанки Бајом!

ДИВЧЕ: Не бој се. Крсто суботом и неђељом ратује. Не напушта положај до понедјељка. Ако наиђе Мујо и Хасо, прави се блесав.

ФАНКИ БАЈО: Ко?

ДИВЧЕ: Перо Божић.

ФАНКИ БАЈО: Е, све си ми рекла.

ДИВЧЕ: Ма, Крстов пријатељ из Босне. Већ мјесец дана се лијечи код нас.

(Фанки Бајо угледа палачинке на столу.)

ФАНКИ БАЈО: А шта ми то данас прослављамо?

ДИВЧЕ: Данас су два мјесеца од кад фурамо. Ми фурамо, јел' да?

(Фанки Бајо се окреће око себе. Разгледа кућу.)

ФАНКИ БАЈО: Аха. Колика кућа. Какав би ође магацин мога да се направи. Их, кад би ово било моје... Гајио бих пашчад за борбу, онда бих уложио лову у стовариште грађевинског материјала, и онда: ауто-отпад.

ДИВЧЕ: А плоча, а концерт?

ФАНКИ БАЈО: Е, зајеби ме с тим. Данас свако снима. Е, па кад сам само чуо ону краву с ногама, како се зове, Лики... Е, знаш шта... (Пауза.) Разочар'о сам се. Нећу више ни да слушам тај кич. Е, душо, мој животни сан је да будем отпадаш. Јел' знаш ти која лова лежи у отпаду?

(Дивче слегне раменима.)

ФАНКИ БАЈО: Појма немаш. Е, сигурна си да Крсто неће доћи раније...

ДИВЧЕ: Како то да тебе нијесу мобилисали кад је почео рат?

ФАНКИ БАЈО: Ослобођен сам. Због равних табана.

ДИВЧЕ: Неспособан?

ФАНКИ БАЈО: Тако пише.

ДИВЧЕ: И значи не знаш да пуцаш из пушке?

ФАНКИ БАЈО: Па зна бих. Гледа сам у филмовима.

ДИВЧЕ: Није то то.

ФАНКИ БАЈО: Да нећеш можда да ме пријавиш у добровољце? А, то си мислила, да ваљам неку робу с фронта, је ли? Па то је уносно, али... Много се тамо пуца.

ДИВЧЕ: Ма не. Онако, зезам се. Заборави. Е, кажи драгичка.

ФАНКИ БАЈО: Драгичка.

ДИВЧЕ: Утече ти пичка. А?

ФАНКИ БАЈО: У, је... Један нула за тебе.

ДИВЧЕ: Е, кажи још једном.

ФАНКИ БАЈО: Јесте, па да ме опет зајебеш. Нећу.

ДИВЧЕ: Нећу, мајке ми. Ај', кажи.

ФАНКИ БАЈО: Ај', добро. Драгичка!

ДИВЧЕ: Ја сам трудна.

ФАНКИ БАЈО: У, ал' се ти добро зезаш.

ДИВЧЕ: Стварно сам трудна.

ФАНКИ БАЈО: Ти нијеси нормална! Е, слушај, ако ме фолираш...

(Дивче се смије као да не схвата тежину својих ријечи.)

ДИВЧЕ: Била сам код љекара.

ФАНКИ БАЈО: И?

ДИВЧЕ: Шта и?

ФАНКИ БАЈО: Јел' може да се очисти?

ДИВЧЕ: Може али ја нећу.

ФАНКИ БАЈО: Како нећеш? Јеси ли ти луда!

ДИВЧЕ: Тако, лијепо, нећу! Није то прашина да се чисти.

ФАНКИ БАЈО: Што нијеси пазила? Што нијеси водила рачуна о томе? Јел' ти знаш да си малољетна? Јел' знаш да ћу на робију због тебе?

ДИВЧЕ: Имају они преча посла.

ФАНКИ БАЈО: Што нијеси узимала пилуле? Што? Нијеси дијете да то не знаш!

ДИВЧЕ: Јеси ли сигуран да нијесам дијете? Јел' можда требало да те шутнем зато што немам паре за пилуле? Јел' то требало?

ФАНКИ БАЈО: Добро. Смири се. Знају ли твоји?

ДИВЧЕ: Само мама. Али то нема везе.

(Фанки Бајо дубоко уздахне. Удари песницом у зид. Потом савија "џоинт".)

ДИВЧЕ: Шта ти је то?

ФАНКИ БАЈО: Вутра. Мислим, оно, зелена трава дома мог. Морам мало да се опуштим.

(Дуне.)

ДИВЧЕ: Дај мало.

(Фанки Бајо јој дода цигару. Дивче повуче дим. Фанки Бајо настави као за себе.)

ФАНКИ БАЈО: Скупе јој пилуле. Јел' било скупо да кажеш: "Пази Фанки, немој унутра?" Јел' то било скупо?

(Фанки Бајо поново дуне. Дода "џоинт" Дивчету.)

ДИВЧЕ: Оћеш ли признати дијете?

ФАНКИ БАЈО: Е, а јел' истина оно да Крсто и ови његови имају и приватни затвор?

ДИВЧЕ: Аха.

(Фанки Бајо дубоко уздахне. Дуне. Дивче га са ишчекивањем гледа.)

ДИВЧЕ: Па?

ФАНКИ БАЈО: Шта па?

ДИВЧЕ: Јел оћеш или нећеш?

ФАНКИ БАЈО: Свеједно ће ме Крсто, прије или касније, натјерати да га признам. Могу у мишју рупу да се завучем, наћи ће ме његови.

(Пауза. Дивче гледа Фанкија у очи. )

ДИВЧЕ: Фанки, ти си диван.

(Дивче дуне и дода "џоинт" Фанки Бају. Фанки Бајо дуне и угаси цигару која му догори до ноката.)

ФАНКИ БАЈО: У, ал' се ти добро зезаш.

(Фанки Бајо крене да једе палачинке.)

ДИВЧЕ: Еј, немој то да једеш.

ФАНКИ БАЈО: Зашто?

ДИВЧЕ: Филовала сам их мишомором. За случај да не пристанеш да признаш дијете. Пробај ове. Ове су у реду.

(Фанки Бајо преблиједи. Затим дубоко удахне ваздух. Закашље се. Пљује свуд око себе. Дивче дува. И она се закашље. Наставе разговор кашљући.)

ФАНКИ БАЈО: У јеботе, ти се стварно добро зезаш.

ДИВЧЕ: А шта ћемо ако ме отац избаци из куће?

ФАНКИ БАЈО: Моји имају кућу у планини. Тамо мислим да се повучем за који мјесец и да гајим псе за борбу, онда да отворим стовариште шумске грађе... Е, јесам ли ти прича за шумску грађу -- лучева боровина и чиста чамовина, за ламперију душу дало! Е, само тамо не могу да правим ауто-отпад, много је далеко. За прво вријеме, док ја не дођем, ти би могла тамо. Само ти, дијете и питбултеријери.

ДИВЧЕ: Како то мислиш док ти не дођеш?

ФАНКИ БАЈО: Тако лијепо. Прво морам да зарадим за кучиће. Онда ћемо обновити ту кућу и можете тамо и да живите. То јест, питбулови, дијете и ти. Мислим, док дијете мало не порасте, док се не навикну... Можемо ми послије и да се разиђемо...

ДИВЧЕ: Ма ти си луд. Какво село, не долази у обзир. Ја једва чекам да моји умру, па да продам кућу и да купим гарсоњеру у центру - да се макнем из ове страшне Страшевине! То је права ствар - гарсоњера поред корзоа!

Мала соба три са три, а у соби ја и ти,
срца врела, главе луде,
шта ће бити нека буде! Иха!

(Скочи на сто.)

ДИВЧЕ: Удри бригу на весеље. Акој' дијете није потоп. Док се породим проћи ће још који дан... Мала соба три са три...

ФАНКИ БАЈО: У јеботе... Фанки Ба, фанки ић, техно, техно!

ДИВЧЕ: Ал' се ја добро зезам! Оплети Сикиии!

(Као по команди из дворишта "Перјаника" засвира оркестар. Пјевачица Сики фалшира :"Мала соба три са три". Дивче и Фанки Бајо пјевају и играју. Свлаче се у ритму музике. Гасе свјетло. Гласови им се губе у мраку. Из подрума изађе Петар Божић. Нагне се над Дивче и Фанки Баја. Посматра како у полумраку воде љубав. Прије него га примијете одшепа напоље. Фанки Баја тргне шкрипа врата.)

ФАНКИ БАЈО: Шта је то?

ДИВЧЕ: То је само вјетар. Дођи овамо, дођииии.

(Врата се затворе. Музика дрма ли дрма.)

3.

ТРУДНОЋА И ДВОЈНИ ПАКТ

(Дневна соба у кући Ђурковића. Присутни Марија и Дивче. Марија на столу мијеси тијесто и развија коре за питу. Дивче с тешком муком утеже стомак пред огледалом.)

ДИВЧЕ: Шта то мијесиш, мама?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Коре за гибаницу. Да обрадујем Крста. (Пауза. Марија дубоко уздахне.) Ноћима се молим Богу да не направи какво зло кад сазна. Од кад иде тамо не може више да се препозна. Гледај шта ми је урадио.

(Покаже модрицу на оку.)

ДИВЧЕ: Због Муја и Хаса?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Само што сам рекла да бих вољела да и Перо учествује у храни. Три мјесеца га жиримо. Ено како је мршав и никакав а кад сједне за сто трпа ко у шпајз. Лопатама да га храниш опет би му мало било. А ни једном се није сјетио ни сто грама кафе да унесе у кућу.

ДИВЧЕ: Данас морамо рећи оцу, па шта буде. Бајо ће доћи да разговарају. Боље да му ми кажемо него Бајо. (Пауза. Дивчету се отме уздах.) Добро је што спремаш гибаницу.

(Марија се запањи.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Откуд смијете. Убиће га.

ДИВЧЕ: Ми нећемо дати, мама. Ми ћемо га спријечити. (Заплаче се.) Ја сам већ у петом мјесецу.

(Марија дубоко уздахне.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ех, што једном не заспим па да се пробудим у неком другом животу, да се пробудим бар ко Цеца, Снеки, Зорица или Лепа...

(Из предсобља се зачује глас Петра Божића.)

ПЕТАР БОЖИЋ: (Из предсобља.) Газдар'це! Ало! Јестел' код куће! (Дивчету.) Ђес' мала. Јел' расте трба?

ДИВЧЕ: А шта се то тебе тиче?

(Марија се ухвати шаком за уста. Запрепашћена схвати да Петар већ све зна. Само погледа Дивче. Дивче слегне раменима.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Како ме се неће тицат'. Ја сам у овој кући послије Крста једина мушка глава. А море неко, не дај Боже рећ' да сам ја ту неаког белаја чинио. Ево да вас обрадујем, доњо сам цјело кило шећера пас' засладите.

(Из џепа од шињела вади килограм шећера. Стави га на сто.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Окле то?

ПЕТАР БОЖИЋ: Дјелили у мјесној неки 'уманитарци, пациф'сти, штол' су. Био ред до ул'це. Да сам имо пушку све бих их побјо! Еутаназ'ја је за овај народ, чиста еутаназ'ја! И ја сам се због вас понизио. Моро' сам, газдар'це, да станем и ја у тај ред, дат' намирим кирију.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Какав си ти то чоек, Перо? Па и ми смо неки људи, мајку му.

ПЕТАР БОЖИЋ: Ви људи? Ви сте стока, а не људи! Милиција у самоодбрани бије бабе у редовима за кило шећера, јебете се по пијацама у купусу иза тезги -- стојећке. Па тога ни у Босни нема! Ти да тра'иш од мене кир'ју! А не знаш, кукала ти мајка, да сам лићно ја прије пет мјесеци ишћеро Крста из рова секунду прије гранате. Мало ти је што сам ти чоека сигурне смрти спасјо, но би још и паре да ми уз'меш! Велика српска мајко!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Е па хвала ти, Петре Божићу, хвала ти за све. За ову масницу на оку, за то што сваке неђеље стрепим оће ли ми се чоек жив вратити кући да ме обрадује још којом шамарчином, хвала ти што те опслужујемо а нијеси нам ни род ни помози Бог. Хвала ти...

ПЕТАР БОЖИЋ: Вик'о сам ја њему дат' не туче. Разумјем ја шта је биједа материјална, љуцка и ду'овна. Ама, стрп'те се још мало, само да ми рана зарасте, дас' мало снађем.

ДИВЧЕ: Да су те топом ранили до сад би зарасла.

ПЕТАР БОЖИЋ: Паз' малог' курца. И теб' би пријало мало батина.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Не дирај ми дијете, молим те.

ПЕРА БОЖИЋ: Морете цркнут', морете дубит' на глави -- ја у рат више нећу.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (Полуиронично.) Због ноге?

ПЕТАР БОЖИЋ: Због полит'ке. У мени има више шарафа, шина и пласт'ке него меса и костију, више сам мртав него жив. Изгинуо сам за ову земљу да би ме у њој сматрали избјеглицом. Ја сам само прешао из једног краја своје земље у други. Па како сам онда избјеглица? Ми смо једна држава, је'ан народ, је'ан сноп жита, једна песница. Не море мени неко да тврди да смо ми гурнули вас у рат или ви нас кад смо ми једно. Нема ту ми и ви! Уосталом, ако ћемо право рат је и инициран из Београда. Не приговарам ја. Нека је. Доста је било онак'ог мира и суживота са муслиман'ма, доста!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ништа те ми нијесмо чуле. Ништа. Ово за Београд поготово.

ПЕТАР БОЖИЋ: Не бој се, газдар'це, рећ' ћу ја Крсту да вас не туће. Рећ'уму да разумјем и њу ко' и тебе. Овај њен њу хушка противу мене.

ДИВЧЕ: Шта лупаш, еј!

ПЕТАР БОЖИЋ: Слушај, мала, немој да ја изозбиље почнем да лупам, знаш! Очекујем да се извиниш једним пићем.

ДИВЧЕ: Узми га сам.

ПЕТАР БОЖИЋ: Ако га узмем сам разбићу ти боцу о главу.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ево ја ћу ти додати. Ево ти, попиј. Отров попио, дабогда.

(Крене за флашу. Петар је ухвати за руку.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Не ти. Оћу она да ми дода. Оћу да и она схвати да ја ође замјењујем Крста! Он је мени дао опуномоћење, он је мене овластио да пазим да му ко ћеру не обрлати! Има и ође муслимана, а има и горије од муслимана. Дед то пиће, мала!

ДИВЧЕ: Ја ни њега не опслужујем, па нећу ни тебе!

ПЕТАР БОЖИЋ: Научићу те ја да будеш чоек. Биће мени Крсто захвалан за то! А и ти кад се памети дозовеш.

(Петар сам узме пиће. Попије двије таблете. Залије их ракијом. Пријетећи крене према Дивчету. Дивче се измиче. Из дворишта се зачује звук варбурга.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ето Крста.

ПЕТАР БОЖИЋ: (Дивчету.) Имаш среће.

(Као опарен, Петар потрчи у сусрет Крсту. Крсто улази сав задихан. С врата баца калашњиков на кревет.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Јаро! Срећне очи које те видјеше! Ош' ракију?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Сипај!

(Крсто као без душе, наискап испије чашу. Затим се ухвати за уста и отрчи у купатило да повраћа. Петар подигне чашу и наздравља гласно да га Крсто чује.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Живио, домаћ'не! С ким сад били, вазда били, што жељели то и жњели! Бог вас чув'о попустљива моста, подругљива госта, пртене вреће и зле среће...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Амин!

ПЕТАР БОЖИЋ: Амин. Шта ме прекидаш? Молитв'о би ја до сјутра кол'ко вам добра желим. И вама и вашем домаћ'ну, мом ратном јарану што сам му за секунду живот спасјо, моме Крсту.

(Чује се како Крсто у купатилу повраћа. Врати се блијед и унезвијерен.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Сипај још једну. Имаш ли још оних таблета за живце?

(Петар му дода двије таблете. Крсто их прогута. Залије ракијом.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Сједи, јаро. Коначно права акција?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Коначно.

ПЕТАР БОЖИЋ: Де, причај шта је било.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Свашта. Ни душманину не бих пожелио оно што ми се догодило.

ПЕТАР БОЖИЋ: Причај.

(Крсто покаже жени руком пут кухиње.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Жено, у кухињу! Кувај кафу. Боље да куваш него да кукаш.

ПЕТАР БОЖИЋ: А мала?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Нека слуша. Нека види шта је живот.

ПЕТАР БОЖИЋ: (Дивчету.) Јашта. Боље да слушаш но да осјетиш и доживиш.

(Марија оде у кухињу. Вири из кухиње и слуша. Дивче се скупила на кревету и широм отворених очију гледа час мајку час оца. Крсто попије још једну ракију. Налакти се на сто.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Јебем ти овакво ратовање. Мјесецима се бијемо гранатама. Нема ништа прса у прса, нема јунаштва, нема витештва! Ништа! Забили се ми прекјуче у ров, а киша лије ли лије. Блато се под кожу увлачи. Бије артиљерија, не знаш одакле гађа, не знаш ко гађа.

ПЕТАР БОЖИЋ: Ко ће бит'? Јал' муслимани, јал' рвати, јал' наши... грешком, нема ко четврти. УНПРОФОР само посматра и тргује.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Оде мали Дубајић да донесе кафу.

ПЕТАР БОЖИЋ: (Присећајући се.) Мали Дубајић?!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Не прође ни пет минута враћа се с тацном у рукама. Кад ти бљесну муња. Јебем ти сунце, затресе се небо, затресе се земља. Свега ме засу блато и бусење.

ПЕТАР БОЖИЋ: Граната. Ђе вас нап'паше, матер им погану.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Онда се све умири, наједном утихну. Међу нама мук. Нико ни да јекне, нико гласа од себе да пусти. Ја устанем, скинем блато са очију, кад преда мном стоји мали Дубајић... Одавде се не помакао ако није истина. Стоји с тацном у рукама - без главе.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Куку, судбино, куку.

ДИВЧЕ: Тата, ми би нешто с тобом...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ми би да попричамо, Крсто. Ако може насамо.

ПЕТАР БОЖИЋ: Није сад моменат. Није тренутак. Видите ли да је чоек мого погинути. Еј, што ја нисам био тамо, да се бацим про тебе, јаране, да те тијелом у заштиту узмем. Шта би даље?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ех, шта би. Јуче. Досадило нам више да чекамо у рову. Дигосмо се нас петорица у насилно извиђање. Да видимо одакле туку. Да опалимо који метак, да осветимо малог Дубајића. Хаубицама немош' прићи, знаш и сам - све около минирано. Заробисмо двојицу несретника. И шта ћеш...

ПЕТАР БОЖИЋ: Знам, јаро. Разумјем. Ку'ш вућ' заробљенике са собом.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Још преко прве линије, кроз страже и минска поља. Нареди ми мајор Павловић да их ликвидирам.

ПЕТАР БОЖИЋ: И? Јес' онако ко што сам те учио - рафалом без премишљања?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Нијесам могао. Двоумио сам се. Јеби га није лако. Ипак су то људи. Гледају те у очи. Шта да радиш!

ПЕТАР БОЖИЋ: Рек'о сам ти шта да радиш у так'им ситуацијама. Рафал без премишљања! Јес' рафалом?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ц. Ножем.

ПЕТАР БОЖИЋ: Чачански, него шта!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Крсто.

(Марији дође мука. Отрчи у купатило да повраћа. Дивче скупљених ногу из ћошка, са кревета, широм разрогачених очију гледа оца.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Јеби га. Притисла ме нека тјескоба. Реко да им кажем: "Морам, људи, наређено ми је, морам". Кад онај један црномањасти, ко сад да га видим, поче да сијева очима. "Шта чекаш", каже, "мајку ли ти влашку, ја би знао шта би с тобом. Нама Алија плаћа по сто марака за свако око". Мени се одједном смрачи. Тргнем бајонет иза појаса, па удри. Липти крв на све стране. Што више шикља ја све више бодем. Једва су ме одвојили од њих. Дођем послије у јединицу. Сви ме гледају онако смркнутог и крвавог, а нико ништа не пита. Како ћуте они, тако и ја.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (Из купатила.) Све то Бог види. Све се то враћа.

ПЕТАР БОЖИЋ: Не сјекирај се, јаро. Свак' мора кроз то проћ'. Сваки рат је прљав. Ја те разум'јем.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ја сам тамо отишао да будем витез. Ја сам сањо себе на бијеломе коњу са копљем и штитом у руци! Мислио сам да ћу имати чиме да се похвалим у кафани. Зар овим да се хвалим?

ПЕТАР БОЖИЋ: Ниси ти крив, Крсто. Морао си. Убијају и они наше кад их заробе. Наређење је наређење.

(Марија изађе из купатила.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Сабери се, чоече. Призови се у памет, па да разговарамо као људи.

ПЕТАР БОЖИЋ: Ајде, газдар'це, у кујну! Ви'ш да није тренутак. Ви'ш да није моменат за тебе и твоје приче. Ово је мушко пријатељство и мушки разговор!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: (Марији.) Ако мислиш да ћу сад да одустанем, вараш се! Сад сам загазио. Нема натраг! Или ћемо побиједити, ил' нас неће бити!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Крсто, дијете нам је трудно.

(Крсто не схвата шта му Марија говори. Распаљен наставља своју "ратну" причу.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Прије двије-три године наша комшиница Цицика имала побачај. Гледала неки филм о рату у Вијетнаму па се потресла. А ми смо данас дошли дотле да се наше жене порађају под артиљеријском ватром! Па ништа! Рађају живу и здраву дјецу. Рађају ратнике! Нек' нас косе ко снопље жита, из земље ћемо ницати!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Крсто, човјече, нијесмо у Босни. Твоје дијете је трудно, наше Дивче.

(Крсто се прене. Полако схвата о чему Марија говори.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Наше Дивче трудно?! Па Дивче је још дијете. Како може дијете... Не, ја у то не вјерујем. Ја сам у свему био исправан. То не може мени да се догоди. Зашто мени?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Знам да ти је тешко, али то се није догодило теби него њој. Догодило се и мени. Догодило се нама.

ПЕТАР БОЖИЋ: Неб' ја да се мјешам...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Онда боље немој. Доста си се мијешао.

ПЕТАР БОЖИЋ: Добро, газдар'це, добро. Ја реко' море бит' море да се очисти.

(Махне руком као да брише прашину.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Касно. Нема чишћења.

ДИВЧЕ: И да може ја га не бих очистила. То је живо биће. Осјећам како се мрда.

(Крсто се одузео. Не може да дође до даха. Раскопчава кошуљу. Хвата ваздух.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Шта ти би и не би? Ко тебе шта пита?

ПЕТАР БОЖИЋ: Бо'ме, јаро, питала се она и без питања. И то ђе је стизала: мал' чучећке у подруму, мал' лежећке у кревету, а бо'ме и стојећке иза тезге на ул'ци.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: (Резигнирано.) Моје дијете.

ПЕТАР БОЖИЋ: Јах, пуста младости. Кад си млад не бираш ош' стојећке или ћеш лежећке. 'Нам ја, и ја сам једном јебо кад сам био млад...

ДИВЧЕ: Престаните, молим вас. Престаните!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Па за кога се ја борим? За кога браним ову земљу? (Плане.) Да би се ти курвала около!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Немој. Можда још може нешто да се уради. Она је твоја кћер.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Није моја! Да је моја не би се курвала у шеснаестој! Ко зна чија је! Ко зна! Ти знаш боље чија је. Исте сте, чим је браниш! Ти си је тако васпитала. Ти! Ти си крива за све! Ти и нико други!

(Крсто замахне да удари Марију. Дивче скочи са кревета и легне испред њега.)

ДИВЧЕ: Немој мајку! Удри мене. Удри, тата, ја сам крива. Удри!

(Крсто се залети. У последњем тренутку се уздржи да не удари Дивче. Пљуне је.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Тпу, курветино!

(Окрене се, дохвати капут и крене напоље. Прије него дође до врата зачује се звоно. Крсто отвори. На вратима се појави Фанки Бајо. Крсто га забезекнуто гледа. Дивче се пренерази кад угледа Фанки Баја. Покушава да му да знак да није дошао у право вријеме. Млатара рукама. Марија је простријели погледом. Дивче престане.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Који си сад па ти?

ФАНКИ БАЈО: Ја сам Фанки Бајо Дабовић са Главе Зете, лична карта 97046 СУП Никшић. Доша сам да о ситуацији разговарамо ка људи. Дивче, овај, Јефимија вам је вјероватно причала о мени, о мојим, како да кажем, склоностима ка бизнису, о мојим идејама и идеологији...

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Какав Панки? Шта сере овај? О чему да разговарамо?

ДИВЧЕ: Бјежи, Бајо!

(Фанки Бајо се спетља. Схвати колико је сати. Почне да се вади.)

ФАНКИ БАЈО: Ја муљам, знате. Хтио сам да вам предложим онај посао.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Какав посао? Ко је овај? Кога он ође у здрав мозак?

ФАНКИ БАЈО: Није чика Крсто у здрав мозак, образа ми! Немам магацин па сам хтио да смјестим неку робу код вас у подрум. Мислим, ако може. Све је легално и легитимно -- гаће из Албаније, женске, дубоке, са цвјетићима и без. Мислим, иду ко луде. Имаћете проценат од продаје. За супругу може и пар комада гратис. Мислим, да муљамо, да се вадимо из минуса, да се помогнемо. Али ако није вријеме, доћи ћу ја други пут... Извините. Идем ја сад, извините...

(Иде уназад према вратима. Петар гађа ножем. Нож се забије у врата, тик изнад Фанки Бајове главе. Фанки Бајо преблиједи кад угледа Петра.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Тај је, Крсто! Тај ти јебе ћеру по пијаци!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Имаш муда, момче, имаш! На праг си ми дошо' да те убијем ко зеца! Јебаћу ти мајку радодајку!

(Скине пушку са зида. Фанки Бајо искористи метеж и искочи напоље.)

ДИВЧЕ: Бјежи, Бајооо!

(Крсто ногом одгурне Дивче. Крсто искорачи за Фанки Бајом. С врата опали из пушке.)

ПЕТАР БОЖИЋ: За њим, Крсто, за њим. Убиј говнара!

(Поново пуцањ.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (Дивчету.) Иди неђе. Прошетај, док га не прође.

ДИВЧЕ: Е нећу ниђе. Нек' ме пипне ако смије.

(Крсто се враћа у собу. Баци пушку на кревет.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: (Дивчету.) Јебем ли ти сунце, да ти јебем, у кућу си ми га довела!

ДИВЧЕ: Не прилази ми!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: А зашто, да нећеш можда да ме бијеш!

(Дивче дограби пушку. Упери је у оца.)

ДИВЧЕ: Не прилази, пуцаћу!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Боже, шта сам ја теби скривила да ме овако кажњаваш? Немојте! Немојте ко Бога вас молим!

(Крсто раздрљи кошуљу. Крене према Дивчету.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ево ти, сине мој! Ево пуцај, усрећи се, срећо татина!

ДИВЧЕ: Не прилази! Не прилази кад кажем!

(Дивче баци пушку и искочи кроз прозор. Крсто притрчи прозору. Марија га ухвати за руке.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Немој, Крсто! Немој, живота ти мога! Немој!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Нека ми не излази пред очи. Убићу курвинче.

(Сједне.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Бојим ти се, јаро. Бојим се да она не убије тебе.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Како можеш. Како можеш и да помислиш...

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Жено, у кухињу! Имам да обавим једну дискусију у четири ока. Непожељна си.

(Марија поплашена, само испод ока простријели Петра. Изађе. Вири из кухиње. И даље слуша о чему разговарају.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Много си ме разочарао, Петре Божићу. Много.

ПЕТАР БОЖИЋ: Ја? А што, јаро?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ти си преузео бригу о њој. Ти.

ПЕТАР БОЖИЋ: Ту се вала није ништа могло. То је о'шло тол'ко далеко... Причувај се ти ње, јаро.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Мислим, пази, Перо, то дијете заиста у последње вријеме много шиљи курац на мене. Мислим, пази, не може то тако. Па ја сам јој отац. Курвала се, курвала, ајде дешава се. Сазреће, схватиће, да пређем и преко тога, па и дијете да прихватим, поготово ако је мушко, али...

ПЕТАР БОЖИЋ: Јашта. Мушко је мушко.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Мислим, пази, ја сам на неки начин и очекивао да до овога може доћи, чим си ми рекао да се она... Мислим, знаш... Не може она пушком на мене!

ПЕТАР БОЖИЋ: Неб' ја јаро, дат' убацујем црва у главу, ал' сјет' се оне муслиманске дјеце у Хаџићима. Јесул' нас сама одвела до земун'це ђе су им били бабо, даиџа и амиџа.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (Провирујући из кухиње.) И?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Шта и? Јесам ли ја рек'о да идеш у кухињу!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Она је и моје дијете. 'Оћу да чујем.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Е па онда слушај!

(Марија изађе из кухиње. Сједне тик уз Петра. Знатижељно га слуша.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Шта је било с њима? Мислим, с тима из Хаџића?

ПЕТАР БОЖИЋ: А што ће бит', побили пашчадију. Кад их рођена дјеца не штеде а што ћемо иг ми штедит'?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Мислим, шта је било са дјецом?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Оно шта ће бити и с овом твојом ако ми буде о глави радила. Мислим, пази, примијетио сам ја већ други-трећи пут како неко чачка око ловачке. Ја оставим цијев окренуту улијево, кад се вратим она окренута удесно, и обрнуто.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ајде, Крсто, молим те... Учинило ти се.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Може једном да ми се учини, жено, али три пута заредом...

ПЕТАР БОЖИЋ: Нека, газдар'це. Свашта смо ми видјели. Имамо ми рефлекс да осјетимо смрт. Имамо ми авакса у мозгу.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Слушај добро, Перо. 'Оћу да је пратиш у стопу. Ко сјенка! Разумијеш! Први погрешан потез - ликвидација!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Кога ћеш ликвидирати, црни Крсто. Па она је твоје дијете, твоја крв, твоје Дивче, Крсто!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Боље ја њу него она мене.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ја ћу то спријечити. На лијеп начин. Она је у пубертету. С њом треба дискутовати о животу, о љубави и тим стварима и...

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Требало је да дискутујеш чим је почела да расте, а не да препушташ ствари стихији. (Пери.) Дај ми једну жуту.

(Пера му дода таблету. Крсто отпије. Настави истим тоном.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Уосталом и ми смо били у пубертету па ко је о нама водио рачуна? Мој отац није ни знао шта је то. Ја се ње бојим.

ПЕТАР БОЖИЋ: Данашња дјеца су монструми. Био сам ја овдје за вријеме студентских демонстрација. 'Оће да руше владу. 'Оће краља. 'Оће промјене! Пљују по нама што за њи' крв лијемо! Ћеро сам тада неке калашњикове за Босну. Вјеруј ми, јаро, за бобу ми је фалило да упа'нем међу њи' и да стиснем обарач. Онако насум'це, око себе, па да буде касапница, да буде крви до кољена! Пљунули су на све што смо им дали! На све!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Перо, не будеш ли ми лојалан у овоме...

ПЕТАР БОЖИЋ: Боли ме што сумњаш у мене, јаро. Ја б' за те руку у ватру. Ево, издам ли те и у чем', оћерај ме на прву линију, па нек' им овако обогаљен панем у руке.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ја ћу бити твој судија, Петре Божићу, нико до ја! И још нешто -- са малом ни љубазно ни нељубазно, ко и до сад. Не смије да посумња да је под присмотром. Јел' јасно?

ПЕТАР БОЖИЋ: Јасно.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Жено, и тебе питам?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Мене ништа не питај. Ради како знаш.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Е па доста сам ја у овој кући био човјек из сјенке. Доста! Ако треба све ћу вас поклати на спавању! Све!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Крсто.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Пито' сам јел' јасно!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Јасно.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Гласније то! Јел' јасно?

(Марија се заплаче.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Не мучи ме, Крсто, ко' Бога те молим.

(Крсто везује кравату, облачи капут и креће према излазу.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Гдје ћеш, човјече?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: У "Бијеле воде" на кап слободе!

ПЕТАР БОЖИЋ: А ја? Могу ли с тобом?

(Крсто побјесни. Гађа Петра пепељаром. Петар се баци у страну.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Немој, Крсто!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: На задатак! Сви на задатак! О глави ми се ради! Јебем ли вам сунце жарко, да вам јебем!

(Изађе. Залупи вратима.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Благо теби, јаро, те имаш проблеме с породицом! Благо теби!

(Крсто се поврати са упереним калашњиковим. Петар се покрије ћебетом по глави.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Много си ме разочаро, Петре Божићу.

ПЕТАР БОЖИЋ: Немој више, јаро. Поправићу се. Немој више.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Сви сте се против мене уротили. Али, одбранићу се ја! Све ћу да вас покољем! Све!

(Крсто изађе. Петар полако устаје.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Благо и теби газдарице те и ти имаш проблеме с породицом. Мени су све проблеме с породицом једне ноћи ријешили муџахедини. Све до једног!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Нијесам ја за то крива.

(Пауза. Петар је неколико тренутака нетремице гледа.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Не бој се, газдар'це. И горег сам га ја глед'о.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Иди одавде. Иди, на кољенима те молим, иди. Остави нас да живимо ко људи. Остави нас.

ПЕТАР БОЖИЋ: Не морете ви без мене живјет' ко људи. Ти пушташ да те вода носи умјесто да запливаш, да се одупреш. Ти не схваћаш да је чоек једна пластична матер'ја. Она се мере обликоват' и мјењат'. Нико и ништа није коначно. Данас газдар'це, нико више није ко' што је некад био. Схвати газдар'це, он није више онај стари Крсто. Он се промјен'јо. Ал' на њега се још да ут'цат. А ја могу ут'цат да се окрене породици, да уложи паре у кућу, да заврши спрат, да окречи зидове, да не живимо у пећ'ни.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Плата му је толика да не можемо да преживимо, а ти причаш о градњи. Остави нас, Петре Божићу, да бар цркнемо ко људи.

ПЕТАР БОЖИЋ: Наивна си, газдар'це, наивна. Има Крсто паре. Има. Није он џаба ишо' на ратиште. Двјеста 'иљада марака крије неђе у буџаку. Неће да троши да се не ода. Будала. Ко да ће га ко питат'.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Лажеш.

ПЕТАР БОЖИЋ: Еутаназ'ја је за вас. Чиста еутаназ'ја. Добро, ако ти је лакше, није истина. Забиј главу у п'јесак ко она 'тица, она, она...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (Досјети се.) Ној!

ПЕТАР БОЖИЋ: Само да знаш, ако не извучеш те паре од њега и не завршиш кућу никад чоек од тебе. Само једном се живи. Ништа није вјечно, ништа. Чоек је пласт'ка! На људе се да утицат'! Ништа ти газдар'це, не знаш о животу. Ништа.

(Марија га сво вријеме слуша климајући главом.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Можда си ти у праву. Ја о томе никад нијесам размишљала.

ПЕТАР БОЖИЋ: Зато сам ја ту, да ти укажем што и како ваља, да те усмјерим...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ајде сједи, Перо. Да ти и ја попијемо једну турску кафу.

ПЕТАР БОЖИЋ: Вала требали смо то одавно.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Требали да се нијесам бојала.

ПЕТАР БОЖИЋ: Мене?!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Примијетила сам ја како ме гледаш кад се пресвлачим. Да сам само зуцнула мојем Крсту...

ПЕТАР БОЖИЋ: Али, ниси зуцнула.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Можда сам требала. (Сипа му кафу. Њише дупетом испред Петрових очију.) Гдје ли је само сакрио те паре?

ПЕТАР БОЖИЋ: Не смијем ти рећ'. Употр'јебићеш то противу мене. Крсто ми је пријатељ. Виш', газдарце, да смо ти и ја давно 'вако сјели да одкавенишемо ко људи...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ех, Перо, можда бих и ја друкчије према теби, кад би ми се у по нечему у кући од помоћи нашао.

(Петар скочи да развлачи тијесто.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Бар сам се гибанице на фронту наспрем'о. Де развуци у ту страну.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Свашта би се могло с тим парама.

ПЕТАР БОЖИЋ: А да ти и ја заједно...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Шта?

ПЕТАР БОЖИЋ: Окопамо башту. Мен' се све чини...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Мекше то, Перо, мекше. Ајд' сад с ове стране. Развуци.

(Развлаче тијесто. Марија се опасно чеше о Петра. Петар дубоко уздахне.)

ПЕТАР БОЖИЋ: А да ти и ја заједно...

(Петар не може да издржи. Запјенио је. Навали на Марију. Марија се отме.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Шта то радиш, Петре Божићу. Па јел' знаш ти да сам ја удата жена. Па знаш ли ти да сам ја мајка малољетног дјетета? Па сад ћу ти јебати мајку. Крсто! Крстоооо!

ПЕТАР БОЖИЋ: Штас' дереш, не чује те он. Ко зна ђе он сад лоче. (Проциједи кроз зубе.) Кокошко једна!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Мене си наш'о да приватаваш за родницу. Пичка ти материна! Крстоооо!

(Петар је надгласава правећи се да се ништа није догодило.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Ниш' не брини, газдар'це! Одо' ја да тражим малу! Море бит' опет за секунду спасим живот мом' Крсту! (Опет кроз зубе, пригушеним тоном.) Јебем ли ти матер, да ти јебем.

(Петар изађе. Марија згранута гледа за њим.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Иди. Иди, не вратио се дабогда. Мене... Мене, мајку малолетног детета... А неће то тек тако проћи, неће!

(Марија одлучно сједне. Окреће бројчаник на телефону. Из дворишта "Перјаника" одјекне новокомпонована музика.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ало. Ало, Глибавац? Сејо, ти си. Јадно и кукавно, сејо, ето како сам. Ало. Не, ништа не славимо, то ови из "Перјаника". Ало. Јел' ме чујеш, сејо, алоо, ало, ало сејо, алооо! Како не чујеш. Ало! Алооо!

(Музика постаје заглушујуће гласна. Пјевачица цичи, гости урличу. Марија спусти слушалицу. Зарије главу у шаке. Зарида.)

4.

ПОКАЈАЊЕ

(Марија Ђурковић вади робу из ормара. На кревет је ставила широм отворен велики кофер. Неколико сукњи сложи у кофер. Потом сједне на столицу. Погледа на сат. Чека. Узме телефон и окреће бројчаник.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ало, сејо. Ја сам. Јесам. Све сам спаковала. Јесте. Чекам да дође да видим како ће да реагује. Јесам. Све ко' што си ми рекла. Отворила сам прозор. Ако подивља имаћу куда да искочим. Добро, сејо, не брини. Ако шта буде ето ме у Глибавац. Ало! Како не чујеш, ало, сејо, алоооо!

(Спусти слушалицу. Чека. Из дворишта се зачује звук "варбург лимузине". Мотор се угаси. Марија скочи и настави да се пакује. У кућу улази Крсто у маскирној униформи. Блатњав је. Носи калашњиков. Застане на вратима. Гледа Марију. Марија не обраћа пажњу на њега. Марија затвара кофер, облачи мантил. Креће према вратима. Крсто се испријечи испред ње.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ваљао сам се по рововима. Има ли топле воде? Хоћу да се окупам.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Мак'се да прођем.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Сјутра морам рано на посао. Можда ћу напредовати у служби. Чуо сам да су ургирали одозго. Кад се само сјетим шта сам до јуче био, а шта сам сад. Људи ме поздрављају на улици, скину капу, наклоне се: "Добар дан, добар дан". Цијене ме, знају ко сам. Заслужио сам да напредујем. Заслужио сам. Морам да се одморим. Имао сам тежак дан. Гдје је онај?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: База по пијаци. Откад ти твојега Пера зовеш онај?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Не мораш све да знаш.

(Марија крене да иде. Крсто је ухвати за руку.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Куда?

(Пауза. Крстов стисак попусти. Баци калашњиков на кревет. Марија настави смиреније.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Остављам те Крсто. Идем у Глибавац код сеје. А ти ратуј, ако треба истетовирај кокарду на челу, напредуј у служби, гомилај марке и уживај.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Шта причаш? Какве марке?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Знам ја све, Крсто. Не прави се луд. Двјеста хиљада дојч марака је довољан разлог да се иде у рат.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Е па, нијесам ја тамо ишао због пара! Ја сам... Ја сам будала. Ја сам дефинитивно схватио да сам будала. То ти је Перо рекао, је ли?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Да, Перо ми је рекао. И не само то.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: А шта је то још могао да каже?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Вјеровао или не, а баш ме брига хоћеш ли вјеровати или нећеш, предложио ми је да нађемо те паре и да те се ратосиљамо. Па да послије живимо к'о "прави бегови".

КРСТО ЂУРКОВИЋ: То је рекао?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Сеји мртве очи љубила ако лажем.

(Крсто, мимо очекивања, само слегне раменима и остане мртав хладан.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Вјерујем.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Вјерујеш?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Вјерујем.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Просто не могу да вјерујем да вјерујеш.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Данас сам сазнао да није рањен у борби. Пуцао је себи у ногу. Потом у официра који је све то видио и хтио да пријави. Е, видиш, тај официр је преживио. Данас сам се, по први пут, послије толико година запитао ко је он уствари? Шта он хоће од нас? Шта он хоће од нас?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: А паре? Разумијем, висока је цифра. Нијеси могао да одолиш. Па нијеси ни ти од камена.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Јесам ли требао да их оставим муџахединима? Да нијесам узео ја, узео би неко други.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Чију ли си дјецу без хлеба оставио?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: У тек ослобођеним Мумбашићима упали смо у кућу неког трговца. Ја набасам на сеф. Пукнем га зољом, отворим - шездесет хиљада марака!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: И? Шта си урадио с парама?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Пет изгорело од експлозије, педесет сакрио а пет дао Перу да ћути.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Пет Перу?! Е мој Крсто, пет му је било преко главе. Не би он ћутао ни за свих сто. С тим парама може да живи у "Оногошту".

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Прокоцкао их је исте вечери.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Е мој чоече, у шта си се изметнуо. И ти вјерујеш таквом човјеку више него рођеној жени. Компромитоваће те првом приликом. А кад се једном сазна за те паре...

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Бог ми је свједок да сам хтио да их дам некоме, да помогнем. Али не могу. То је јаче од мене. Мрзим хуманитарце и пацифисте. Мрзим! Да уложим у кућу нећу -- крвав је то новац. Забраздио сам, жено, дебело сам забраздио. Заборавио сам на тебе, на дијете. На свашта сам почео да мислим. Марија, немој да идеш? Не остављај ме. Ја ћу полудјети ако останем сам. Ја ћу полудјети!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ја никад нијесам видјела толико пара. Јесу ли код тебе?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: На сигурном су.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: У кући?

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Па не мислиш ваљда да су у банци.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Вољела бих да мало звирнем.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Уморан сам. Не могу сад да разваљујем зид.

(Марија махинално прелети погледом преко зидова. Пауза. Крсто дубоко уздахне. Ухвати се за главу.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Није мени лако. Просто ме мозак заболио.

(Марији се отме уздах.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Е, мој Крсто, муко моја преголема. Нећу ти правити сцене, нећу те напуштати. Опет ћу бити уз тебе. Само, запамти добро: ако се само догоди нешто са тобом и малом...

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Оставићеш ме.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Убићу се. Носићеш ме на души, Крсто.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: А шта ако она мене...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: И даље вјерујеш у Перове будалаштине.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Све је тако изгледало. Опростићу јој. Ријеч јој нећу рећи. И молићу је да она опрости мени. Иако нијесам крив. Ради мира у кући.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Сви смо криви, Крсто. Крива је и она. Али ако први попустимо дозваће се памети. Шта је било било је.

(Крсто дубоко уздахне.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Не знам више шта да мислим. Можда сам ја болестан. Ноћу свашта сањам. Бојим се да заспим. Не могу више овако, не могу!

(Марија га загрли.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Смири се, Крсто. Ти си мушкарац. Не смијеш да плачеш. Смири се.

(Крсто спусти главу Марији на груди. Рида као мало дијете. Марија га љуби и смирује.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Не могу, не могу, не могууу! Окрвавио сам руке, Марија. Не могу више, не могу више, не могуууу! Хоћу да опет буде као прије. Хоћууу...

(У кућу полако, на прстима улази Петар Божић. Гледа Марију и Крста.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Још има наде за нас, Крсто. Он је крив за све!

ПЕТАР БОЖИЋ: Значи тако. Пуче тиква, јаро.

(Крсто се тргне. Угледа Петра.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Пуче. И вријеме је да пукне.

ПЕТАР БОЖИЋ: Знао сам да с' колаборац'јониста и колебљивац, ал' да мереш бит' толика рђа и липовина нисам мого вјероват'.

(Петар не може да се уздржи. У пола реплике заплаче. Крсто рашири руке према Петру као какав кривац. Марија оде у кухињу. Вири и слуша.)
ПЕРА БОЖИЋ: А баш сам се сјет'јо кад смо оно прије рата ишли у лов. Ка'си убио оног јелена па ти нисам дао рогове. Са'ми жао. Како би лијепо стајали о'ђе на зиду у топлој породичној атмосфери. (Рашири руке према зиду.) Ко зна над чијим ли огњиштем сад висе? Им'о сам некад и ја кућу и окућницу. Нисам ја вазда другима на тререту био. Ал' није мени због тога, но је мени што немаш куражи да ми у очи речеш што ти је на души. Заборавио си шта смо све заједно продурали. Ратни мој друже, туго преголема...

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ја разумијем твоје стање. Мислим, то са живцима и... Разумијем да више не можеш да држиш ријеч, да будеш доследан и да не сплеткариш. Имаш ли коју жуту?

ПЕТАР БОЖИЋ: Ево ти, јаро. Ево ти и једна црвена.

(Петар му дода таблете. Крсто одмах прогута двије. Залије ракијом.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Разумијем и да си овдје као у кавезу. Разумијем и да је моја жена у ствари једина жена у овом кавезу и да... Ништа те не осуђујем. Све разумијем, али мислим да је дошло вријеме...

ПЕТАР БОЖИЋ: Ајде, не муцај. Проговори ко инсан, избаци ме овакога на ул'цу, шутни ме па нека цркнем без крова над главом, дотуци ме, 'ајде!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Мислим... Мислим да има и бољих мјеста за живот од ове куће. Мислим, за тебе...

ПЕТАР БОЖИЋ: Ђе ће ти душа, ђе?

(Крсто је повио главу. Слуша као какав кривац. Петар му се унесе у лице. Ухвати га за ревере. Стави кажипрст између очију.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Ту ме гле'ај, јаро, кад причам с тобом. Ту ме гле'ај! Јесам ли ти ја повалио ћеру? Јесам ли ја крив што се она курва? Јесам ли ја крив што ти пијеш и малтретираш ону несретну жену? Ону душу од човјека, онај мелем... Јесам ли...

(Пусти га. Крсто поравнава одијело. Дође себи.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Добро. Ако је тако, одох, па како ми буде. Одох да окачим камен о врат да лакше потонем. Одох бон у олују да ме на души носиш...

(Застане код врата. Крсто ћути. Чека да Петар изађе.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Не зовеш ме да се вратим. Да преноћим неколико дана док се не снађем... Не гризе те савјест.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Не бих да се више расправљамо. Покупи ствари и више не прилази ни близу ове куће.

ПЕТАР БОЖИЋ: Заборавио си да ми живот дугујеш.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ја сам сад тебе од себе спасао па сматрај да смо квит. А кад следећи пут зуцнеш некоме нешто о мени и мојим парама, о мојем животу, о мојим склоностима, о мојем ратовању, кад ми у жену дирнеш и, уопште говорећи, кад ми се на путу испријечиш... Не тјерај ме да мислим о томе. Боље иди, не вуци ме за језик. Могу планути! (Савлада се.) Не бих волио... Због минулих дана...

ПЕТАР БОЖИЋ: Добро, јаро. Ако је дотле дошло идем. Само, припаз'дер се ти твојег Дивчета, твоје курвице и оног њеног курајбера. Убиће те неће ни трепнути. Заклаће те на спавању, усуће ти отров у чај...

(Крсто прасне.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Излази напоље, кад кажем!

ПЕТАР БОЖИЋ: Добро, јаро, добро.

(Изађе са завежљајем на штапу. Поврати се за тренутак.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Јаро, само једну ствар ми је жао и то себи нећу опростити ни кад будем умиро'.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: А шта то?

ПЕТАР БОЖИЋ: Жао ми је што ти нисам јебо жену, јаро.

(Крсту се помрачи пред очима. Дубоко дише.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ха! Тпу, скоте! Мало ли ти је хљеба испекла. Јебем ти дан кад те сретох! Са'ћу ти се крви напити! Јебаћу ти мајку!

(Залети се на Петра.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Милиција! Милиција, бије инвалида! Милиција!

(Крсто га зграби за ревере и снажно га удари у стомак. Ухвати га и избаци напоље. Споља се чује Петрово запомагање: "Милиција, милиција, уби инвалида". Зачује се оркестар испред "Перјаника". Цепају свој хит "Немој гладан буљит'у печење".)
5. ХОЋУ ДА ГА НЕМА
(Кућа Ђурковића. Марија сједи и плете. Одјевена је у дречаву сиво-црвену и отворено-зелену свилену тренерку. На вратима се зачује куцање -- три пута дуго, два пута кратко. Марија скочи. Отвори врата. Осврћући се, у кућу улазе Фанки Бајо и Дивче. Вуку велике, шверцерске, торбе препуне робе. Марија оставља плетиво. Облачи мантил. Спрема се да изађе.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Добро сте ме затекли. Ја таман кренула код Лилике да са Цициком кисјелимо купус. Лилика додаје главице, ја сјецкам, онда Цицика туче флашом, па после подијелимо на равне части... Мој Крсто пуно воли расо. Ручак вам је у рерни. Ако се охладио, подгријте...

ФАНКИ БАЈО: Тета Марија...

(Марија га упитно погледа. Фанки Бајо из торбе извади фармерке. Пружи их Марији.)

ФАНКИ БАЈО: Хвала вам за све. Пробајте.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: За мене? Гратис? Баш гратис?

ФАНКИ БАЈО: Гратис.

(Марија одушевљена проба фармерке. Једва их навуче колико су уске.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Аууу!

ФАНКИ БАЈО: Ко саливене.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Јао, сине, кад ме види моја Цицика!

ФАНКИ БАЈО: Ево, тетка Марија, имам и сатове, пластиканере. Само они нијесу гратис.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Пластиканери. Нијесу гратис. Аха. Па нашо' си твоју тетка Марију да мутиш, је ли, сине?

ФАНКИ БАЈО: Нијесам, тетка, образа ми.

(Марија заврне рукав. Покаже златни "ролекс".)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Па гледај, балавче, гледај! Ти си још био у пеленама кад је тетка ставила злато на руку.

ФАНКИ БАЈО ЦЕРОВИЋ: Ролекс, јеботе!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ролекс него шта! Дала ми сеја кад сам се удала.

(Марија дубоко уздахне. Крене да изађе. Нагло се поврати. Нечег се присјети.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Замало да заборавим. Не претурајте по стварима. Ни за живу главу.

ДИВЧЕ: Па нијесмо ни до сад, мама.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (Излазећи.) Ја за сваки случај. Да Крсто нешто не примијети. Убио би ме да сазна да сте били овдје.

ФАНКИ БАЈО: (Довикне за њом.) Не брините, тета Марија. Нећемо.

(Марија дубоко уздахне.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (Бају.) Ех, сине мој. Хвала ти за фармерке. А за пластиканере, није важно, заборавићу. (Излазећи, као за себе.) Пизда ти материна балава.

(Марија вртећи главом изађе. Дивче нетремице гледа Фанки Баја.)

ФАНКИ БАЈО: Шта је, шта буљиш! Јесам опет нешто усро?

ДИВЧЕ: Не, ја сам.

ФАНКИ БАЈО: Ајде, преброј пазар па да одспавамо! Мртав сам уморан.

(Дивче броји пазар.)

ДИВЧЕ: Четрдесет, педесет, шездесет... Није лоше.

(Дода паре Фанки Бају. Фанки Бајо их смота у џеп.)

ФАНКИ БАЈО: Јок, добро је. За десет година можда и зарадимо за "тристаћа".

ДИВЧЕ: За "тристаћа"?

ФАНКИ БАЈО: Ма било што, може и канта, само да је с четворо врата. Мислим, да може да се напише "такси", разумијеш. Нема везе што су гуме ћелаве. Нећу ни да кочим, само да зарадим лову. Како ми то није раније пало на памет. Е, знаш која лова лежи у таксију? А?

(Дивче се ухвати за стомак.)

ДИВЧЕ: Слушај, Бајо. Мрда се.

(Фанки Бајо прислони главу Дивчету на трбух.)

ДИВЧЕ: Јел' чујеш?

ФАНКИ БАЈО: Чујем. Репује.

ДИВЧЕ: Бајо. Волиш ли ти мене?

ФАНКИ БАЈО: Ајде спавај. Чим намакнемо кинту - тристаћ и Фанки Бајо таксидрајвер. Нема више зезања.

ДИВЧЕ: Не мораш да ме волиш, Бајо. Довољно је да ме не мрзиш. И да сви знају да фурамо.

(Дивче се покрије ћебетом по глави. Фанки Бајо окрене леђа Дивчету. Пухће, хрче и уздише. Дивче се мешкољи и преврће. Дивче јекне.)

ФАНКИ БАЈО: Што је сад?

ДИВЧЕ: Имам грчеве.

(Неколико тренутака само гледа Фанки Баја. Фанки Бајо је помилује по коси.)

ДИВЧЕ: А да ми њега убијемо? Да га сачекамо у понедјељак послије посла? У понедјељак мама иде да гледа видео код Цицике. Касно ће се вратити. Нико неће примијетити да фали пушка.

ФАНКИ БАЈО: Шта лупаш.

ДИВЧЕ: Бајо, размисли. Кад њега не би било могао би да направиш магацин од куће, и стовариште и ауто-отпад. А кад зарадиш лову можеш и да одеш. Можемо да се разиђемо ко људи... А ја ћу живјети с мамом. С њом није тешко. Она увијек на све пристане.

ФАНКИ БАЈО: Ајде спавај.

(Дивче се мешкољи и преврће.)

ДИВЧЕ: Боли ме глава, Бајо.

(Дивче јекне.)

ФАНКИ БАЈО: Што је сад?

ДИВЧЕ: Имам грчеве, Бајо. Бојим се да се не породим прије времена. Ја не знам ништа о томе, Бајо!

ФАНКИ БАЈО: Не бој се, нећеш. Спавај.

(Фанки Бајо устане и стави своју јакну преко Дивчета. Дивче се умири. Бају се одједном више не спава. Зури у празно. Савија "џоинт". Пуши. Дивче се придигне. Узме му "џоинт". Повуче дим. Опусти се.)

ДИВЧЕ: 'Оће мајка да се помирим са Крстом. Каже да је смекшао.

ФАНКИ БАЈО: Па шта чекаш, мири се. Знао сам ја да ће он морати да савије шију.

ДИВЧЕ: Неће га то дуго држати. Знам ја њега.

(Фанки Бајо дубоко уздахне.)

ФАНКИ БАЈО: Мислим да треба да се помириш.

ДИВЧЕ: Не знаш ти шта треба. Немаш ти појма о животу. Нећу да се мирим.

ФАНКИ БАЈО: Па шта онда 'оћеш?

ДИВЧЕ: (Врисне.) 'Оћу да га нема!

(Бајо покуша да се насмије. Потом да је пољуби. Дивче се отргне.)

ФАНКИ БАЈО: Право си дивче.

ДИВЧЕ: Пусти ме. Спава ми се. Уморна сам. Пусти ме.

ФАНКИ БАЈО: Онда спавај.

(Дивче окрене леђа Фанки Бају. Покрије се по глави. Фанки Бајо остане да сједи на кревету. Одједном угаси џоинт. Скочи иза кревета. Сакрије се. Кроз прозор у кућу ускочи Петар Божић. Нагло се осврне око себе. Претура по стварима. Ослушкује. Нешто тражи. Фанки Бајо полако устане. Шуња се иза Петра. Петар застане. Осјети некога иза себе. Нагло се осврме са упереном штаком. Угледа Фанки Баја.)

ФАНКИ БАЈО: Ето зеца у купусу.

ПЕТАР БОЖИЋ: Стан', јаро. Прије но удариш стан' да ти нешто ка'ем.

ФАНКИ БАЈО: Послије ћеш ми рећи. Прво дуг.

ПЕТАР БОЖИЋ: Јаро, ја с Крстом више немам ништа. Он је мене избац'јо ко' пашче на ул'цу. Ја сам дош'о дат' ка'ем... Крсто се спрема да вас обоје убије. 'Оће да вас намами дас' помирите. Па онда...

ФАНКИ БАЈО: Мене си наш'о да муљаш, је ли?

ПЕТАР БОЖИЋ: Слушај мали, буд' паметан. Крсто крије педесет 'иљада марака у кући.

(Фанки Бају се отме звиждук.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Да ти и ја њега заједно, па да подјелимо... Ти то мореш... Ја ћу те научит' како... Ниш' лакше, ја сам то сто пут' на фронту... С двајеспет 'иљада мош' свашта... Мош ауто-отпад да отвориш...

(Фанки Бајо поново крене према Петру. Петар се измакне.)

ФАНКИ БАЈО: Јебите се и ти и Крсто и ваше паре!

ПЕТАР БОЖИЋ: Немој, јаро. Ево, узми тријес. Ја сам вазда био на вашој страни. Ја сам вазда вик'о: "Дјеца су у праву. Нико нема право да дира нашу омладину!" Кад су биле студентске демонстрације ја сам хтио да уђем унутра, да омладини подијелим калашњикове, да имају чиме да се бране... Ја сам ваш! Ја сам ваш!

ФАНКИ БАЈО: Има ту само један мали проблем.

ПЕРА БОЖИЋ: Ево, тријеспет!

ФАНКИ БАЈО: Ја нијесам студент.

ПЕТАР БОЖИЋ: (Збуњено.) Ниси студент?! Е, јеб' га!

(Фанки Бајо изненада распали Петра по ногама. "Почисти" га. Петар падне. Фанки Бајо му узме штаку. Удари га неколико пута штаком по леђима и глави. Потом га неколико пута закуца ногом. Одвуче га до врата. Избаци га напоље. Дивче се покрене. Јекне. Испод кревета дохвати медвједића. Фанки Бајо савија "џоинт".)

ДИВЧЕ: Лијепи медо, је ли те пуно бољело кад ти је мој тата ишчупао шапе? А? Е, ти си исти ко' и ја - само ћутиш и трпиш. Па трпи кад си глуп ко курац. Е, реци нешто, медо. Е, јебем ти мајку! А? Серем ти се на живот, међеде! Е, кажи нешто! Е, откинућу ти главу, мајмуне! Јел' чујеш, мајмунчино!

(Дивче заврне главу медвједу.Откине је и баци у страну.)

ФАНКИ БАЈО: (Сам са собом.) Педесет хиљада марака... Јебо те Бог, која лова.

(Фанки Бајо дува и размишља.)

6.

ПОМИРЕЊЕ

(Кућа Ђурковића. Окупљени за столом сједе Крсто, Марија и Дивче. Крсто је свјеже обријан и одјевен у одијело са краватом.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Драге моје, ево поново смо на окупу. Да ли ћемо тако и остати зависи само и искључиво од исхода овог нашег данашњег малог договора на нивоу породице. Не бих да држим говоре, да реплицирам и полемишем, али морам да вам кажем пар ријечи. Ви знате да је човјек од природе дат, па је самим тим и дио те природе. Стога је сасвим природно да се и у човјеку, баш као и у природи дешавају одређени тектонски поремећаји. Е па ето, и у мени се, додуше не без разлога проузрокованог објективним околностима, догодио један, тако рећи, земљотрес. Е тај земљотрес је за собом обрушио цијелу лавину догађаја, који су се сукцесивно сручили на моју главу.

(Марија га нестрпљиво подржава.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Благо речено лавину!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Али ја сам се, колико толико, тријезне главе, извукао испод тог терета и коначно: схватио сам да је породица важнија од свега. Породица је есенција сваког друштва!

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ја то никад не бих знала тако лијепо да кажем. Никад.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ја сам гријешио. Признајем. Данас вам обећавам да ћу викендом опет ићи само у лов и да ћу пити само по некад, искључиво о славама и у умјереним, друштвено дозвољеним, количинама. Не тражим опроштај, али прижељкујем разумијевање.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Схватамо те Крсто, потпуно те схватамо. Је ли тако, Дивче? Тако је.

(Дивче ћути.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Јефимија, кћери моја, Дивче моје, ја сам био груб према теби. Погријешила си. Ја ти не могу опростити то што си урадила, али те разумијем. А и то је нешто. И то је довољно да нам помогне да се суочимо са стварношћу онаквом каква јесте и да превазиђемо настале проблеме. Ја сам зато одлучио да прихватим твоје дијете као своје легитимно унуче. Достојанствено ћу се супротставити подсмијеху уже и шире околине што и вама препоручујем.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Реци: хвала, тата. Хвала!

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Имам само један услов, за који захтијевам да се поштује. Не желим да се ускоро, на овај начин, догоди још нека беба!

(Дивче ћути. Упитно је гледају.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Шта, сине? Реци, слободно.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Реци гласно, не бој се.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Реци: обећавам да се више нећу виђати са Па... Панки Бајом Дабовићем нити са било којим другим мушкарцем све док не постанем пунољетна, док се не запослим и не будем свој чоек.

(Крсто устане. Нешто му затрепери у грудима.)

ДИВЧЕ: Обећавам.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Сине, констатујем да нас је ово што се догодило све научило памети. Окренимо се себи. (Сузе му навру на очи.) Дођи да те загрлим.

(Преко стола грли и љуби Дивче. Марија се крсти и захваљује Богу.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Боже, хвала ти. Хвала ти заштитниче мој.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Ајмо, сине, сад да једну запјевамо. Дупен... (Пресијече се у пола речи.) Дивче тајово.

ДИВЧЕ: Имам болове у стомаку.

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Мислио сам као некад, сине...

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Као некад у Глибавцу...

ДИВЧЕ: Не могу.

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: (Дивчету.) Тата је свашта преживио. Требаће му неко вријеме да се поврати, да опет буде онај стари. Нас двије му морамо пружити подршку у смислу топлине и разумијевања. Ко ће ако нећемо ми. Буди добра према њему, па ће нам свима бити боље.

ДИВЧЕ: Имам грчеве. Морам напоље.

(Дивче истрчи напоље. Марија полети Крсту у загрљај.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Нека је, Крсто. Важно је да сте премостили јаз. Кад сви потпуно прихватимо ствари какве јесу, поново ћемо пјевати заједно, поново ћемо ићи код моје сеје, развијати и савијати питу котурачу, слушати Цецу и играти коло. Све ће опет бити као прије. (Заплаче се.) Боже, данас ми је најсрећнији дан од како сам се удала. Толико се радујем да бих сад ја запуцала!

(Крсто је загрли.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Немој. Немој, доста смо пуцали.

(Обоје дубоко уздахну. Плачу загрљени. Врте главама и јецају.)

7.

БУСИЈА

(Двориште куће Ђурковића. На сред дворишта је набацано неколико гајби из "Перјаника". Ноћ је. Гајбе се назиру у полумраку. Освијетљена је само капија кроз коју треба да прође Крсто. Иза гомиле гајби вире Фанки Бајо и Дивче. Фанки Бајо држи ловачку пушку. Приноси је устима као микрофон.)

ФАНКИ БАЈО: Поштована публико, само за вас, и опет за вас -- оркестар Фанки Баја Станковића! А сада нешто вруће, само за зрелију публику. Ако има ђеце нек' зачепе уши, јер од пјесме ове све ће да се пуши!

(Запјева. Дивче се нервозно пребацује с ноге на ногу.)

ФАНКИ БАЈО: Еј, дођи мала,
еј, под мој јорган,
еј, да ми мазиш,
еј, полни орган!
Техно, техно, техно Бајо!

ДИВЧЕ: Намјерно пјеваш да те чује. Цвикаш, а.

ФАНКИ БАЈО: Ко цвика? Цвикаш ти. Видиш како ти се укочила вилица. Само те гледам како дисхармонично поцупкујеш. Он неће ни доћи кући.

ДИВЧЕ: 'Оће, 'оће, и то нацврцкан. Поподне има мање странака па може.

(Фанки Бајо поново запјева.)

ФАНКИ БАЈО: Еј, мала, малена,
сукњица ти шарена,
слуђујеш ме слуђујеш,
силно ме узбуђујеш!
Е, Дивче, знаш шта? Ја јебем још пет минута и идем кући.

ДИВЧЕ: Ево га. Ево га, иде. Спреми се. Јеси ли запамтио како се држи пушка.

ФАНКИ БАЈО: Нећеш ме ти учити како се пуца.

(Фанки Бајо намјести пушку на гајбе. Нишани. Капија се полако, уз шкрипу отвара. У капији се појави Крсто. Ослања се на стубове. Једва одржава равнотежу колико је пијан. Дивче муне Фанки Баја. Фанки Бајо се укипио, не мрда.)

ДИВЧЕ: Пуцај, шта чекаш!

ФАНКИ БАЈО: Не могу да га нанишаним. Мрда се.

(Дивче побјесни.)

ДИВЧЕ: Дај ми ту пушку.

(Отме му пушку. Искочи испред Крста. Крсто стане као укопан. Забезекнуто гледа Дивче.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Сине! Макни ту цуцлу, повриједићеш се. Опет онај твој? Јеси ли га ти то опет довела да се јебеш под мојим кровом? У мојој кући. Је ли, сине? Одговори тати.

(Дивче прислони пушку уз раме. Уради то врло вјешто, увјежбано, баш онако како је Крсто некад учио.)

ДИВЧЕ: Јебем ти мајку, скоте!

(Дивче опали из пушке. Крсто се занесе. Забезекнут гледа крваву мрљу на грудима. Мрља се шири. У трену се отријезни.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Шта то радиш, будало!

(Крсто се окрене. Покуша да побјегне, али занесе у страну.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Јебем ли вам мајку, да вам јебем. Поклаћу вас. Све ћу вас поклати...

(Дивче још једном опали. Овог пута му пуца у леђа.)

КРСТО ЂУРКОВИЋ: Дивчеее!

(Крсто падне међу гајбе. Дивче и Фанки Бајо потрче до њега.)

ФАНКИ БАЈО: Жив је! Батрга се. Дивче! Мука ми је, Дивче.

ДИВЧЕ: Ти си на реду. Ево ти нож! Дотуци га. Јел' чујеш! Прикољи га! Удри, удри, удриии!

ФАНКИ БАЈО: Не могу! Не могу! Не мооогууу!

(Фанки Бајо почне бесомучно да замахује ножем и удара.)

ФАНКИ БАЈО: Не могу! Не могууу! А! А! Ааааааааа!

(Крсто престане да се батрга. Фанки Бајо исцрпљен падне преко Крста. Дивче стиснутих песница стоји и посматра их. Руке јој се полако опуштају низ тијело. Фанки Бајо полако устаје и излази из мрака и пролази кроз капију. Руке су му крваве до рамена. Из руке му испадне нож. Испрскан је крвљу и по лицу. Дивче иде за њим. Фанки Бајо гледа Дивче.)

ДИВЧЕ: Мислила сам да те преварим. Онако, без везе. Али сад нећу. Ипак се ја са тобом најбоље зезам.

ФАНКИ БАЈО: Гледај, Дивче!

(Покаже јој крваве дланове. Смије се. Дивче притисне своје дланове на његове. Потом их одвоји.)

ДИВЧЕ: Гледај сад ти.

(Мажу једно друго по лицу. Смију се. Загрле се. Љубе се. Спојеним образима размазују крв једно по другом. Потом се ухвате за руке и полако оду. Међу гајбама остаје да лежи Крстов леш. Из мрака изрони Петар Божић. Шепа. Гледа за Дивчетом и Фанки Бајом.)

ПЕТАР БОЖИЋ: (Полугласно.) Јебем ли вам мајку... Монструми!

(Унезвијерено се осврће око себе. Отпије неколико гутљаја из флашице коју извади из џепа. Прогута двије таблете. Опет се осврне. Приђе гајбама. Извуче Крстов искасапљени леш. Довуче га у двориште. Прекрсти се. Покрије га капутом по глави.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Извини, јаро, мало сам закаснио. Јеб'га, пуштио си да те женет'на памети учи. Да је жена добра и вук у гори би је имо'. Дас' мене слушо све би друкче било. Не љутим се ја, јаро. Све ти опраштам, све. (Заплаче се.) Што ћу ја сад без тебе, јаро? Ко ће ми пружит' разумјевање и кров над главом? О коме ћу ја сад бринут' кад тебе нема? Ја знам да мореш ти би сад повуко све што си противу мене реко' и изјавио. Знам да би. Ама мртва уста не говоре, јаро. Што ћу ја сад без тебе? Што ћу црни кукавац? А све је то зато што ми нијеси вјерово'. Закаснио сам да ти опет спасим живот. Јеб' га, дјеца су монструми, чудовишта. Ја то знам.

(Извади флашу. Проспе мало на земљу. Прогута двије таблете. Отпије из флаше. Стресе се. Нагло се осврне.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Ниш' се не брини, јаро. Саће неко наић' па ће те наћ'. Ја ћу се постарат' дат' на гробу свира труба и дас' пуца из пушака. Ниш' не брини.

(Одшепа неколико корака. Нагло се осврне. Оде. Зачују се трубе. Свирају неку корачницу.)

8.

АЛО, БОСНА

(Дневна соба. Марија у црнини сједи на каучу. Тупо гледа у зид. Крај ногу су јој спаковани кофери. У рукама јој је пушка. Марија пуни пушку. Марија окрене пушку себи у груди. Сазује ципелу. Прст од ноге стави на обарач. У последњем тренутку баци пушку у страну.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Не могу... Ја не могу... Ја чак ни то не могу.

(Марија нагло зарије главу у шаке. Остане тако непомична дуго, дуго... На вратима се појави Петар Божић. Баци у страну завежљај са стварима. Тихо, на прстима приђе Марији. Њежно је загрли. Усправи је да сједи. Неколико тренутака остану у том положају.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Јес' размислила? Ош живјет' са мном?

(Марија устане. Узима кофере.)

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ја више не могу живјети у овој кући.

ПЕТАР БОЖИЋ: Ђе ћеш, ако Бог да?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Идем код сеје у Глибавац.

ПЕТАР БОЖИЋ: Шта'ш тамо радит'?

МАРИЈА ЂУРКОВИЋ: Ништа. Пробаћу да се објесим.

ПЕТАР БОЖИЋ: Слободно се ти објеси. Сад више не мораш ни око чега бринут'. Ја сам наш'о Крстове паре. Обнов'ћу кућу. Ма как'а кућа - биће то дворац! Бјели зидови, по њима ћил'ми - ручни уникат, около сећије, па кахва из филђана, уз кахву ратлук и ракија... Ако ти не пође од руке то вјешање, слободно се врати. Ова кућа ти је увјек отворена. Сунце ће ме огријати ако се вратиш.

(Марија покупи кофере. Дође до врата. Презриво погледа Петра. Изађе.)

ПЕТАР БОЖИЋ: (Довикује за Маријом.) Еутаназ'ја! За тебе је чиста еутаназ'ја!

(Петар стрпа двије таблете у уста. Отпије гутљај ракије. Потом отвара ормаре. Избацује одијела. Налази једно Крстово шљаштеће свилено одијело. Облачи га.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Ја ћу ође довес' људе да живе. Цјелу Босну. Ја знам даб' се то допало и Крсту, мом јарану што сам му једном на фронту за секунду и живот спасјо. Не брин' се, газдарице. Неће кућа остат' пуста. Јок!

(Врти бројчаник на телефону. Споља опет одјекују рафали, детонације и трубе.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Ало, Босна, ало, ало... Рођо! Ђе си, рођо! Пуца, пуца! Не, није се заратило. Славе. Шта славе? Јебо матер своју те знам. Они стално нешто славе. Добро! Јесам, снаш'о сам се. Правим кућу. Јес. Има, како нема, има мјеста за све нас заједно! Ало!

(Кроз прозоре и врата поново нагрну музичари са пјевачицом. Петар им маше руком да уђу. Једном руком поклопи слушалицу.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Уђите, браћо, уђите да запјевамо.

(Музичари штимују инструменте. Петар настави да говори у слушалицу.)

ПЕТАР БОЖИЋ: Ало, рођо, ало, ало, ко се то мијеша. Који Суљо? 'Бем ти везе, алооо! Ало, ало, Босна, алооо!

(Оркестар оплете свој хит "Немој гладан буљит у печење". Свирају као да не примјећују Петра. Њихову музику надјачава само Петрово гласно: "Ало, Босна, ало, ало"...)

9.

САМО СМО СЕ ИГРАЛИ

(У поправном дому. Соба са три метална кревета. На средњем кревету сједи Дивче. На остала два смотана су ћебад, тако да изгледа као да неко спава. Дивче у рукама држи медвједића без шапа. Нечија нога у војничкој чизми разбије прозор. Дивче одскочи у страну. Кроз прозор ускочи младић у маскирној униформи. На глави му је црна, плетена капуљача са изрезима за очи и уста. Дивче покуша да врисне. Непознати јој руком затвори уста. Скине капуљачу. Непознати је Фанки Бајо.

ФАНКИ БАЈО: Уан, ту, фри, фо!
У ово лудо
ледено доба
волим те волим,
волим до гроба!

(Скине јој шаку са уста.)

ДИВЧЕ: Бајо!

(Фанки Бајо открије ћебад са сусједних кревета.)

ФАНКИ БАЈО: Гдје су ти цимерке?

ДИВЧЕ: Збрисале преко жице. Вратиће се до јутра.

ФАНКИ БАЈО: А ти? Не крешеш се около? Нијеси се прокурвала? Е, журим. Доша сам само да видим дијете. То је моје дијете. Није било ко. Да сам ријеч да ћу га признати. Ја држим ријеч!

ДИВЧЕ: Ја сам овдје једино дијете.

ФАНКИ БАЈО: Како једино? А наше дијете?

ДИВЧЕ: Родило се мртво. Умрло у стомаку. По налазима још онда.

ФАНКИ БАЈО: Јеботе, да нијесмо кокнули оца... Ја бих сад био отац.

ДИВЧЕ: Био би.

(Пауза. Фанки Бајо је збуњено гледа. Нешто му застане у грлу.)

ДИВЧЕ: Зар те нијесу убили у потјери?

ФАНКИ БАЈО: Јесу. Бајо Дабовић више не постоји. Сад сам Црни. Само тако. Црни, вод смрти, специјалне јединице. За мене не постоји закон. Фанки Бајо је профи.

ДИВЧЕ: Кокаш за државу?

ФАНКИ БАЈО: Ово сад је озбиљно. Ја сам патриота. Ја сам нови Обилић. Ја сам потребан овој земљи. Знаш ли ти што они нама чине? Да није нас оваквих, шта би сад било са Југославијом? Знаш ли да стално убацују диверзанте... Знаш ли? Сад стварно морам да кренем. Чекају ме.

ДИВЧЕ: Ништа ми нијеси значио. Ништа. Ето, да те онда Крсто убио, ја не бих ни оком трепнула. Ја сам само хтјела да сви знају да фурамо. Од кад сам овдје, сама, често се сјетим неких детаља: како се смијеш, како трчиш, како спаваш скупљених ногу, испод тезге као какво сироче, како си ми онда у "Перјанику" ставио лед у гаће, како си био смијешан кад си псовао оног камионџију што те испрскао блатом, па како си онда сломио зуб кад си хтио да ми скрцкаш орах, како...

ФАНКИ БАЈО: Дивче, с њима нема зезања. Они не воле да чекају. Дивче!

ДИВЧЕ: И кажу они мени послије потјере: "Ухватисмо ти Баја, убисмо га". А ја ништа, ко' дрво, отупјела, празна. А сад, кад видим да си ту, да стојиш предамном, да могу да те додирнем... Први пут од како сам те срела...

(Испружи руку да га додирне. Фанки Бајо полако узмиче према вратима.)

ДИВЧЕ: Јебем му матер, Бајо, ја се радујем! Ја ти се радујем!

(Дивче зајеца.)

ФАНКИ БАЈО: Дивче, ја... Касно је сад за то. Касно.

(Фанки Бајо слегне раменима. Прогута ваздух.)

ДИВЧЕ: Знам, мораш да идеш. Чекају те. Па добро. Ја сам срећна што си жив и што постојиш. Иди.

ФАНКИ БАЈО: Идем.

(Ухвати за кваку. Другом руком се наслони на довратак. Дише дубоко као да скупља енергију за нешто велико и снажно. У трену се нешто преломи у њему. Нагло се окрене. Једним оштрим покретом покида сву дугмад са кошуље. Стргне кошуљу са себе и баци је у страну. Остане го до појаса. На грудима му, на ланчићу, виси ратна плочица.)

ДИВЧЕ: Иди, они не воле да чекају, иди.

(Фанки Бајо чврсто стегне плочицу на грудима.)

ФАНКИ БАЈО: Нека чекају! Нека чекају!

(Отргне ланчић са плочицом и баци га у страну.)

ДИВЧЕ: Често сањам један сан. Као ти и ја се поново родили.

(Свлаче једно друго. Држе се за руке. Гледају некуд у даљину.)

ДИВЧЕ: И као кренули ми у оно твоје село, у планину, у ону стару, напуштену кућу. Кад ми тамо, а оно снијег покрио брда и долине. Све се забијељело, леденице висе са дрвећа. Унаоколо све мирно, нигдје живе душе. И корачамо тако, корачамо, и као испод саме шуме угледамо ону твоју стару кућу... И као кућа чека да је ми обновимо, да поставимо брвна, промијенимо кров и прозоре. И као покуцамо на врата. Ухватимо за кваку. А унутра никог нема. Све као да чека само на нас, да уђемо, да наложимо ватру да се огријемо... И тако у фуруни заискри ватра, запуцкета, постаде топло. Испружимо руке, да се огријемо. И као останемо тако да сједимо и сједимо... И ништа под Богом јаким не радимо. Само чекамо да сване неки нови дан, да дође неко ново вријеме.

ФАНКИ БАЈО: Па да почнемо све испочетка...

(Фанки Бајо и Дивче се дуго, дуго гледају. Усне им се споје у дуг, њежан пољубац.)

КРАЈ


Игор Бојовић

Драмски писац и сценариста. Рођен 1969. године у Никшићу. Завршио Факултет драмских уметности у Београду, одсек за драматургију. 1996. проглашен за најбољег дипломираног студента Факултета драмских уметности у Београду за 1995/96. школску годину. 1997. завршио Интернационалну летњу школу Краљевског дворског позоришта из Лондона (Роyал Цоурт Итернатионал Суммер Сцхоол). Драме су му до сада превођене на бугарски, италијански и енглески језик.

Позоришне драме:
  • "Петар Пан": Џепни циркус, Београд режија: Драган Благојевић, 1988. Џепни циркус, Београд, режија: Иван Ристић, 1989. Народно позориште "Стерија", Вршац, режија: Синиша Ракић, 1991. Мало позориште "Душко Радовић" Београд, режија: Ивана Ашковић, 1992. Дјечје позориште Подгорица, режија: Ферид Карајица, 1992. Позориште "Бора Станковић", Врање, режија: Марко Стаменковић, 1994. Позориште у Струмици, режија: Горан Тренчовски. Позориште у Штипу. "Пан театар", режија: Југ Радивојевић, 1994. "Пан театар" Београд, режија: Ненад Гвозденовић, 1995. Редакција драмског програма Радио Београда, режија: Златко Паковић, 1995.
  • "Свемиронична бајка" ("Крџа Брџа против Јеленка Савршенка") Позориште "Пуж" Београд, режија: Миленко Заблећански, 1993.
  • "Баш Челик", Мало позориште "Душко Радовић" Београд, режија: Милана Караџић, 1993.
  • Сонгови за представу "Шумско благо" Стевана Копривице, Мало позориште "Душко Радовић" Београд, режија: Никола Пејаковић, 1993.
  • "Лепотица и звер", позориште "Коментар" и сцена "Црњански" Београд, режија Милан Караџић, 1993.
  • "Мртва природа", "АТФ" театар, Софија, режија: Јавор Костов, 1994.
  • "Дивче": Театар "Култ", Београд, режија: Егон Савин, 1994. Позориште "Бора Станковић", Врање, режија: Југ Радивојевић, 1994. Нова верзија под називом "Ало Босна": Театар "Култ", Београд, режија: Егон Савин, 1994. Под називом "Балада из предграђа", Позориште "Зоран Радмиловић", Зајечар, режија: Владимир Лазић, 1996. Под називом "Хаппy Енд - кратка прича о помирењу", Црногорско народно позориште Подгорица, режија: Ивана Вујић. Под називом "Хаппy Енд - Схорт Сторy он Цонцилиатион", Роyал Цоурт Тхеатре Упстаирс, Лондон, режија Рамин Греј, 1997.
  • "Мачор у чизмама", Позориште "Бошко Буха" Београд, режија: Милан Караџић, 1994. Три Стеријине награде (за текст, режију и сценографију). Драмски студио Центра за културу Бијело Поље, режија: Гојко Бурзановић, (у припреми).
  • "Извањац" - Црногорско народно позориште Подгорица, режија: Јовица Павић, 1995.
  • "Баш Челик", Народно позориште Приштина, режија: Саша Латиновић, премијерно извођење: 24. октобар, 1996. Приштина. Дом културе "Пиво Караматијевић", Прибој, режија Ибрахим Ћата Хасанагић, 1995.
  • "Лепотица и звер" - Позориште младих Нови Сад, режија: Зоран Ристовић, 1995. Народно позориште Сомбор, режија Давид Путник, 1996. Сомбор. Ад хок театар, Београд, колективна режија, 1996. Редакција драмског програма Радио Београда,режија: Божидар Бобо Ђуровић, 1997. Театар за децу и младинци, Скопје, (у реализацији).
  • "Царев славуј" - Позориште "Душко Радовић", режија Ивана Вујић, (у реализацији), Београд.
  • "Силоване душе (Лавиринт)", "Арт кок" театар, Цетиње, режија: Слободан Маруновић, 1987.
  • "Вучји окот", Омладинско позориште Владичин Хан, режија: Александар Марковић, 1988. године;
До сада су реализовани филмски и ТВ сценарији:
  • "Прича о Београду" (косценариста за 1. верзију сценарија са Биљаном Србљановић и Ђорђем Милосављевићем), режија Милош Павловић, продуцент ФРЗ Београд, 1994;
  • "Снови од шперплоче" - ТВ серија (5 епизода), режија: Павле Рашковић, Телевизија Пинк, 1995.
  • "Добро вече, децо" - ТВ серија (31 мини епизода), РТС, Редакција програма за децу, 1996.
Драме су му објављиване у:
  • "ЛАВИРИНТ И МРТВА ПРИРОДА", Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност Пљевља, 1987.
  • Алманах Звијезде на длану (4. слика из "Мртве природе"), НИО Универзитетска ријеч Никшић, 1987.
  • "ВУЧЈИ ОКОТ", "Сцена" бр. 4-5, 1988, Стеријино позорје Нови Сад;
  • "ВУЧЈИ ОКОТ (11. слика)", часопис "Одзиви", Бијело Поље, 1989.
  • "ДИВЧЕ", едиција "Култ театар", УПЦ "Вук Караџић", Београд, 1994.
  • "ИЗВАЊАЦ", "Сцена" бр. 3-4, 1994, Стеријино позорје - Нови Сад.
  • "ПЕТАР ПАН", Мало позориште "Душко Радовић", Београд (у припреми).
  • "БАШ ЧЕЛИК", Мало позориште "Душко Радовић", Београд (у припреми).
  • "ЦАРЕВ СЛАВУЈ", Мало позориште "Душко Радовић", Београд (у припреми).
За драмска остварења добио следеће награде:
  • Награду "Исак Самоковлија" за 1985. годину за драму "Лавиринт".
  • Трећу награду за драму "Извањац" на Конкурсу Народног позоришта у Београду.
  • Награду "Јосип Колунџић" Факултета драмских уметности у Београду, за 1993. годину, за драму "Извањац".
  • Награду "Божидар Валтровић" Малог позоришта "Душко Радовић" у Београду, за 1993. годину, за драму "Баш Челик".
  • Другу награду Удружења драмских писаца Србије на конкурсу за награду "Бранислав Нушић" за 1993. годину за драму "Друго рођење Јованово (Извањац)";
  • Стеријину награду Стеријиног града за текст савремене комедије, на 40-ом Стеријином позорју у Новом Саду 3. јуна 1995, за херојску комедију "Мачор у чизмама";
  • Награду "Драгиша Кашиковић" коју додељује часопис "Српска реч" у Београду, за 1995. годину, за драму "Дивче".
  • Стеријину награду за савремени драмски текст, на 41. Стеријином позорју у Новом Саду, 1996, за драму "Извањац".
  • 1996. проглашен за најбољег дипломираног студента Факултета драмских уметности у Београду школске 1995/96. године.
  • Награда за најбољи текст на Трећем фестивалу театра за децу - ФЕСТИЋ у Малом позоришту "Душко Радовић" у Београду, за текст "Лепотица и звер" у извођењу Народног позоришта из Сомбора; представа од десет могућих добила девет награда.

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]