Danijela Tanasković

Kamen

2000.

(Sa konkursa za savremenu srpsku dramu Projekta Rastko, 2000. godine)

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA
Saša Šekarić

Lica:

• Ovi: Mile, Milisav, Arheolog, Kafedžija, Harmonikaš, Gost.
• Oni: Drugi Mile, Drugi Milisav, Drugi Kafedžija, Drugi Harmonikaš, Drugi Gost.
• Student

Prvi čin

MILE: (Viri kroz prozor. Sasvim tiho.) Milisave! (Još jednom sasvim jače.) Milisave!

MILISAV: (Iznutra, kao iz groba.) Ti si?

MILE: (Ozareno.) Ja sam! Ja!

MILISAV: (Izlazi. Navlači gunj preko leđa. Izgleda mrzovoljno. Neodlučno stoji na pragu i gleda svud okolo.) Što kamenom, pobro? (Ne obraćajući pažnju na Mileta, dolazi do ograde naginje se i motri).

MILE: Eto... ja lečka gađ'o... (Prilazi i zajedno gleda sa Milisavom preko ograde. Milisav se trgne. Uhvati ga za rukav i odvuče dalje od ograde.)

MILISAV: (Tiše, zaverenički.) Šta ima?

MILE: Ne mogu to da objasnim... (Zastaje, Milisav ga napregnuto sluša.) U'vatio me neki nemir. (Bliže kao da nešto teško i opasno priznaje.) Ne mogu da spavam. (Obara glavu.)

MILISAV: Ama, Mile!? Ti me zamajavaš! Ti si neozbiljan čovek! Ej, bre Mile! (Okreće se da uđe u kuću. Odmahuje rukom kao da ga tera.) Vrati se nazad na stražu! Mada nema vajde... (Gunđa.) Phi, ja mislio vest, a on ne može da spava...

MILE: Ama, čekaj, Milisave! Da ti kažem!

MILISAV: (Okreće se i naglo mu prilazi. Napregnuto, brže i prigušeno) Noć je i oni vrebaju, a i ja vrebam samog sebe! Baš! (Pretrčava dvorište i uvlači se u orman. Nastavlja da priča iz ormana.) Širiš crva sumnje između nas dvojice.

MILE: (Širi učkur od pantalona i zagleda.) Ma bre, Milisave, kakav bre crv?

MILISAV: Nemoj ti meni! (Preti prstom iz ormana.)

MILE: Nemoj u orman, Milisave... Ja ti zaista donosim vest. Arheolog je stigao!

MILISAV: (Iskače iz ormana.) Nemoj da pričaš! (Zapanjeno.) Pa to je... Nemoj da pričaš! (Mile ozareno potvrđuje glavom, klima gore-dole.) I kakav je taj glas? Je l' to ONAJ arheolog?

MILE: Jes' bre! Onomad zbris'o! Pomog'o sam mu da skine košulju... Onu belu.

MILISAV: (Nestrpljivo ga cima za rukav.) Glas! Kakav je glas, Mile, on doneo... nama?

MILE: Ma reče mi on, nego ja inače ovih dana malo spavam, pa se lako gubim. Rasejan sam nešto... Sve k'o da drugi leže, a treći se budi, a četvrti iščuđava...

MILISAV: Pa to je normalno! (Tapše ga po ramenu.) Šta fali broju četiri? Nego, šta kaže Arheolog?

MILE: (Zbunjeno ispružio četiri prsta i posmatra ih.) Došao je čovek i reče da su sve spremili i da sa jakim snagama napreduju ka nama. A zbog radi nas!

MILISAV: (Sa zanimanjem, bodri ga.) Da... To sam i pretpostavljao.

MILE: Utek'o pre tri noći! Otad beži po Srbiji.

MILISAV: Do nas? (Mile klima glavom.) Pa on to nešto u cik-cak... Bogati, toliko noći po Srbiji!? Cik-Cak, Cika-Caka.... (Mile skačka. Milisav naglo prekida.) Sumnjivo to meni! Tri noći!? Za noć, pa si do mora.

MILE: (Zamišljeno krši prste.) Bre, Milisave, jes' ono ti znaš, a opet meni treba 29 godina da odem na more.... I nikako da stignem.

MILISAV: Ti se, Mile, ne računaš! Ti si drastičan slučaj.

MILE: Ono, ja jesam slučaj... Drastičan jedan.

MILISAV: Nisi, Mile, to se samo ja šalim! Ti si Mile!

MILE: (Ne čuje, nastavlja...) A more vele ima širinu, a ja ne mogu da spavam, ni noću ni danju... i stražarim... (Prene se.) Ma ja, Milisave, nisam pouzdana osoba.

MILISAV: Ete ga opet crv! (Mile širi učkur i skrušeno gleda. Milisav dolazi do njega. Zajedno gledaju.) Nego da mi batalimo to... Dolazi vreme nove koncepcije. Bataljujemo sumnju, crva, crvića i sve to zajedno!

MILE: (Dureći se.) Lako je tebi da bataljuješ... Ti po ceo dan u kući! Spavaš, jedeš, jebeš, jedeš, jebeš, pa opet jedeš... A ja?! Posl'o si me na stražu i to svaku noć i dan!

MILISAV: Pa šta? Je li ti gužva?

MILE: Pa nije kad je most lečka srušen!

MILISAV: Eto! Nije naporno! I još? (Samom sebi se obraća.) Jo! Batali ga bre, Milisave... Vidiš da je čovek lud! Upropastiće stvar! Jesam ti odma' rek'o. Skroz! Skroz lud! Skroz će da upropasti! (Okreće se Miletu.) Ti si, Mile, jedan Skroz!

MILE: Drug Skroz?

MILISAV: Drug Skroz! Gospodin Skroz!

MILE: Nisam ja Skroz lud, nego ne mogu da spavam! (Ćute i gledaju se.)

MILISAV: (Grli ga i teši.) Malo smo nervozni. (Mile stoji drveno u zagrljaju, k'o da nije živ.) Je l' dišeš ti, Mile?

MILE: (Izvlači se iz zagrljaja. Molećivo.) Je l' mogu ti metnem glavu u krilo?

MILISAV: (Blagonaklono.) 'Ajd još ovaj put.

MILE: Sve mi se čini, Milisave da je ovo jedna noćna mora, pa zato i ne mogu da spavam, jer već spavam. Kud se može zaspati kad već spavaš...

MILISAV: Ma jok... Ne spavaš ti, Mile. Da bi sanjao, mora da talasaš burno. A ti brčkaš na sitno.

MILE: (Iznenađeno.) Nije valjda? Ja sam mislio da se samo sanja kad te nešto muči.

MILISAV: A šta onda sa lepim snovima?

MILE: To sanjaju oni što ih muči lepo. Čoveka može i da muči lepo. Neverovatno!

MILISAV: (Zastaje da ga mazi po glavi.) Mile da i to batalimo. (Ćute par trenutaka. Nešto šušne i obojica se prenu. Svaki gleda na suprotnu stranu. Osluškuju.)

MILE: Ma to neki tutumraci... Ko će ih znati i njihove puteve noćom. (Udobno se namešta.) Neki tutumraci...

MILISAV: A onaj... Šta kaže Arheolog? Gde je on?

MILE: Ostao nešto da kopka oko mosta, kaže zahvalan teren.

MILISAV: Zahvalan?

MILE: Da bre, možda zato ja i ne spavam. Zbog zahvalnog terena. Njemu zahvalan, a ko zna šta je tu sve bilo pa ja sad ne mogu da spavam.

MILISAV: I bre!? Pa ovde onda niko ne bi mogao da spava. Znaš li ti koliko ovde ima "svašta bilo mesta"? (Opet ćute. Milisav zastaje sa tetošenjem. Mile ga gleda preko glave.) A koji su kamen uzeli i donose?

MILE: Onaj.

MILISAV: Otkud baš to zna? Je li video?

MILE: Nije baš, ali on ga je otkopao.

MILISAV: Pa kako ga nije video kad ga je otkop'o?

MILE: Odnekud kaže da su ga vrebali i čim ga on izvukao, oni odma'... A i sam znaš da ljudi svašta nalaze, svaki dan, pa opet to ne vide.

MILISAV: To ništa ne mora da znači. A na kojoj dubini ga je našo?

MILE: Kaže tek što je zagrebao....

MILISAV: (Sa olakšanjem.) Znao sam! Nije! Opet proturaju kamen. Ali zloupotrebiće njegovo ime, kao on je našao...

MILE: Zato i je pobeg'o. Mada su ga odmah u'vatili i dali košulju dok ne pripreme informaciju.

MILISAV: Belu, svečanu?

MILE: Aaa... Da zagrliš sebe!

MILISAV: Mi ćemo ih sačekati, prepasti...

MILE: Jo! To! Prepadanje!

MILISAV: Ali time ne dobijamo ništa, osim što njih sprečavamo, naravno, ni mi onda nemamo kamen.

MILE: (Zamišljeno.) Je li, Milisave, a ja stalno zaboravljam... Šta si ti mislio da mi radimo sa pravim kamenom?

MILISAV: Postavićemo ga....

MILE: Naravno!

MILISAV: Pa ćemo onda da vidimo.

MILE: Sad mi je lakše?

MILISAV: Što?

MILE: Nisam ništa zaboravio, kad ništa nisi ni rekao.

MILISAV: Nije. Zaboravio si da ništa nisam rekao! (Ćute.)

MILE: A čime će da na'ranimo Arheologa?

MILISAV: Podaj mu nešto.

MILE: Nešto? Je l' to nešto opet ništa, da ne zaboravim da je ništa nešto?

MILISAV: (Začuđeno ga gleda.) Mile, mnogo razmišljaš. Mnogo razmišljaš unaokolo. Znaš, nisi ti lud, nego nešto si zapeo sa tim mišljenjima...

MILE: Zato što sam sam pored srušenog mosta. To ti je jedna buka...

MILISAV: E sad kad ih u'vatimo ima ti opet da ideš među narod, u masu, pa da ništa ne razmišljaš...

MILE: Zato si ti ovde da ne izgubiš vezu sa bazom?

MILISAV: (Ćuti ne progovara.)

MILE: Milisave… (Nesigurno, ne znajući da li se Milisav naljutio.) Pit'o sam Arheologa, ali on reče da će da sačeka i tebe, pa će ON da nam priča izvornu priču, ovaj mit ili legendu.

MILISAV: (Odgurne ga. Uvređeno.) Šta on ima da ti priča priču? Koji je on da ti priča priču?

MILE: Čekaj bre, Milisave... (Milisav nervozno ustaje. Mile za njim.) Kaže da celu stvar treba posmatrati na novi način....

MILISAVE: Koji bre način? Je l' to on neki revolucionar?

MILE: Prič'o je da ti to znaš, jer si se pročuo kao osoba od poverenja.

MILISAV: (Mekše.) Ono jes' malo nezgodno... kad se pročuješ… Treba da se nađemo i usaglasimo legendu. Čudne su to stvari, Mile. (Nadahnuto.) Ali to je sve teorija usaglašavanja. Jedno opšte usaglašavanje.

MILE: (Sleže ramenima i ponovo seda.) A kako ide tvoja priča?

MILISAV: (Seda pored njega.) Vidiš, Mile, neki put uzrok ide od nekog malog detalja. Sve je počelo od jedne novinske šlajfne nekog nadrilekara koji se doselio odozdo sa juga i koji je reklamirao svoj "napitak za doček novog doba." Niko naravno nije znao koje je to novo doba, mada su kasnije mnogi pisali i pričali kako su oni znali i predosećali.

MILE: Zar su se nekad toliko čitale novine kod nas?

MILISAV: Ma jok. Sam članak je pročitao mali broj ljudi i to onih intelektualnijih. Bio je primećen, činilo se, isključivo zbog razmetljivog potpisa “Ako Vas ko pita, uticaj je Nadrilekar Mita!” Sve bi to bilo zaboravljeno da nije došlo do incidenta ili u najmanju ruku do čudnog događaja.

MILE: Na vašaru?

MILISAV: Vašar se potrefio, ali narod se iskupio zbog kamena temeljca za novu zgradu opštine. Stara je bila kako kažu na bruku i za rušenje.

MILE: I onda se pojavio Mita?

MILISAV: Jeste. Mita se probio kroz gomilu i u sred govora Predsednika Opštine, inače viđenog čoveka, poprskao svojom vodicom već postavljeni i zaliveni kamen temeljac. Beton, po staroj tradiciji bio je od betona, sa rastvori i rastopi i on puf! Iščeznu. Rastopi se!

MILE: Jo! Puf!

MILISAV: Jeste, "JO". Odma' su ga u'vatili i tu se gubi Mitin trag. Možda bi sve mirno prošlo da se Predsednik opštine nije propio i sve pare za izgradnju Nove Zgrade Opštine propio. Javnost je još muljala i preturala događaj posle toga, hteli su čak i Mitu za vođu – izgleda da masa veruje onom: ko zna da rastvori, zna i da stvori, dok su intelektualci na suvom hlebu i vodi mrmljali nešto o kamenu mudrosti.

MILE: I? A Mita?

MILISAV: Mita rekoh da nije bitan. Njegova namera i akcija ostaje u senci sumnje da se tako nešto uopšte i zbilo. Bitan je nastavak priče. Malo posle, već krajem godine Vlast je okupila dobrovoljce, naučnike koji su ostali u zemlji i sa novom krilaticom "Mi smo ostali u zemlji!", otpočela veliki projekat. Tu se i zadnji put pominje Mitino ime pre nego što sasvim iščezne. Neko je pomenuo Mitinu izjavu na saslušanju ili je to bilo u jednom opuštenom razgovoru.... (Zastaje kao da se on lično priseća događaja.) Izjavio je da je osnova izgubljena i da je treba naći i ne treba zidati na pogrešnim osnovama.

MILE: Baš tako?

MILISAV: Druga varijanta je da je sve to bilo spontano, a da se Mita nešto gadno zamerio sa predsednikom opštine jer je ovaj napravio vašarište na zemlji koju je Mita otkupio kad se doselio. U svakom slučaju, u cilju da ih niko ne pretekne naređeno je da se otpočne sa potragom. Započeli su kopanje.

MILE: Kopali su?

MILISAV: Da. Intenzivno! Skupili su naučnike i cenjene glave. Naravno, mesto kopanja su držali u tajnosti, da ne bi uznemiravali istraživače.

MILE: A kako su znali gde da kopaju? Mora da je to bilo posebno mesto.

MILISAV: Ne znam. Kažu da su imali osećaj. Baš Osećaj!

MILE: Baš Osećaj?

MILISAV: Da! A verovatno je bilo to neko zapušteno mesto. A osim toga, niko nije bio siguran šta će dole naći i šta baš to tačno traže.

MILE: Kosti, gume, eksere, flaše, čaše...

MILISAV: Ma svašta, ali prema kazivanju rođaka jednog naučnika, već posle desetog metra, naučnici su malo pomračili i zastali s kopanjem. Nalazili su zanimljive primerke kamena i tvrdili su da su našli vezu za nit koju su tražili i da bi svakako trebalo da izađu na površinu da to zajedno razmotre i usaglase stavove.

MILE: A Oni?

MILISAV: Oni su povremeno dolazili u kontrolu i bacali pogled, malo pričali sa njima dole, donosili im vesti, jednom u mesec dana nosili bi poštu rođacima. Smatrali su da kad je već krenuto sa tako skupim projektom, mora da se stvari izvedu do kraja. Neko je izjavio u štampi da se ne očekuje da će se stići do središta zemlje, ali da svakako očekuju da vide prave rezultate.

MILE: I?

MILISAV: I svaki put kad bi se nagnuli i pogledali u njih dole nisu videli ni čuli ništa što bi im predstavljalo ili zvučalo obećavajuće bolje i baš onako...

MILE: Onako....?

MILISAV: Osnovno!

MILE: A hrana?

MILISAV: Kako im je ko bacao... I tako... Sve dok im nisu doneli nešto što je jedan od njih, najstariji od njih i naučnik od tehnike, tražio još na samom početku takvog načina udubljivanja u dubinu problema.

MILE: A šta to?

MILISAV: Ogledalo.

MILE: Baš ogledalo?

MILISAV: Baš jedno veliko okruglo ogledalo. Bilo im je potrebno, kako je jedan od preživelih i kasnije rehabilitovanih naučnika izjavio... ali ne i onaj koji je to zahtevao. Njegov razlog je ostao nepoznat.... Bilo im je potrebno da uhvate sjaj Sunca, dole u projektu i tako malo rasvetle svoj položaj.

MILE: A vatra? Što nisu zapalili ogromnu vatru?

MILISAV: Jeste pa da se poguše? Veliko svetlo se ne pravi slučajno.

MILE: (Potvrdno klima glavom.) U globalu!

MILISAV: I šta misliš? (Mile odrečno vrti glavom.) Već sledeća kontrola kada se nagla da pogleda u rupu imala je šta i da ugleda.

MILE: Sebe u Ogledalu!

MILISAV: Baš to! To im se učinilo kao solidna osnova za Novo vreme. (Mile zapljeska rukama.) Naučnike su izvukli i izdvojili za duže vreme. I sve je bilo u redu...

MILE: Ali?

MILISAV: Ali jedan od njih je sa sobom poneo kamen koji je po njemu bio osnova i na kome je sve vreme u izvesnoj instituciji držao govore. I ljudi su čuli i obilazili ga.

MILE: A kamen?

MILISAV: Pokazao se korisnim za nadahnute govore. Sam naučnik je tvrdio da mu je to samo privremena funkcija. To je po njemu bila osnova novog doba.

MILE: A da kamen nije njemu bio strah?

MILISAV: Mile, tuko jedna! (Udari mu čvrgu.) Čovek je našao pravi kamen!

MILE: Nešto mi se učinilo... Ali šta je bilo dalje?

MILISAV: Kamen je nestao, a i naučnik sa njim. Kažu da su obojica završila u zemlji. Niko se i ne seća kamena, da li je bio veliki, mali, tamniji, smeđi, i opet koji je to tip kamena. Niko se i ne seća naučnika, niti njegovog imena.

MILE: Čak ni taj preživeli naučnik?

MILISAV: Pogotovu ne on.

MILISAV: Vidiš! Uvrebaše nas!

MILE: (Iskoračio napred. Osluškuje.) To je neki pojedinac!

MILISAV: Mile! Slušaj me dobro! (Mile zaustavljen u pola pokreta, ne sme da mrdne.) Idi i razbudi narod i ostale junake! Vreme je da se iziđe iz skrovišta!

MILE: Vreme?!

MILISAV: Mi smo budni, Mile!

MILE: (Češka se po glavi.) Ja sam zato i doš'o... Ne mogu da spavam.

MILISAV: (Već u nekom zanosu.) 'Ajde idi! Ja ću odma' do mosta! Paziću da ne nagrnu pre prepada! Idi! Skupi narod da ih prepadnemo! Idi! Da prepadamo!

Drugi čin

KAFEDžIJA: Šta je, Mile? Nisi kod mosta?

MILE: (Sručuje rakiju, sipa još jednu.) Eto... Stigo mi glas koji sam tako dugo čekao. (Značajna stanka.) A i inače mi je bio najavljen!

KAFEDžIJA: A taj glas (Briše šank.) je l' ga samo ti čuješ ili još neko može da potvrdi?

MILE: Eno ga čovek tamo! Čovek... (Ispija još jednu i naslanja se laktovima na šank, da mu prišapne.) Njega sam čekao. Ili eto da ubijem vreme... A? (Sumnjičavo.) A ti to meni...

KAFEDžIJA: Ne ja.... samo pitam. Sve mi se čini da nešto propuštam. Ipak, taj glas ti stiže preko srušenog mosta.... Nije baš očekivano... Moraš da priznaš.

MILE: (Unosi mu se u lice, preturi obližnju punu čašu pri tome.) Ništa ja ne priznajem i ne potpisujem. (Glasno i okrećući se po prvi put ka onima u uglu.) Pa šta? Pa šta što je srušen? Ti misliš da se sve završava ako je most srušen? Već sama činjenica da je to mesto namenjeno za most, mnogo govori. Neko je uvideo pogodnost i neko će je uvideti. Dokle god ima nekog na obali!!

KAFEDžIJA: De, de što si osetljiv toliko?

MILE: Ma post'o sam opasno osetljiv.

KAFEDžIJA: Mnogo, a?

MILE: A... Sav sam osetljiv! (Zastaje i pretura po džepovima kao da se nešto priseća. Gleda nakvašene rukave.) Je l' ovo bilo vino?

KAFEDžIJA: A... domaće. Koji je taj?

MILE: Arheolog... (Tiše) Ali nemoj to da pričaš. (Kafedžija vrti glavom.) I pobeg'o im.

KAFEDžIJA: I doš'o kod nas?

MILE: Jes' bre. Eno ga s Milisavom, čekaju mene i narod da se iskupimo oko mosta.

KAFEDžIJA: (Gleda iza Milisava.) Pa nema naroda?

MILE: (Namršteno.) Nema. Spavaju ili ih nema, a ja ne znam gde zeka pije vodu.

KAFEDžIJA: Ne pratiš redovna obaveštenja mesne zajednice gde zeka pije vodu?

MILE: Jok ja. (Zastaje.) Ovaj svet je poludeo sa tim informacijama! Ko zna gde zeka pije vodu? Koji će pa da i u'vati tog zeca?

KAFEDžIJA: Pa šta ćeš sad?

MILE: Misliš šta ĆEMO sad?

KAFEDžIJA: Jeste! Šta ćemo mi sad?

MILE: Ti znaš da ne smemo dozvoliti. (Kafedžija klima glavom.) Potrebno je... (Čeka na odgovor, kafedžija ćuti.) Potrebno je da.... (Počinje da mu šapuće.)

HARMONIKAŠ: Okasnio? A?

STUDENT: (Tapše starog po ramenu.) Ja onim u osam. Nije moglo ranije.

STUDENT: Nego… jedva te nađoh.

HARMONIKAŠ: Pa je l' te našo šef stanice?

STUDENT: Jeste. Tek što sam siš'o, vidim nema te, pa rekoh da sačekam.

HARMONIKAŠ: Kad eto ti ga šef stanice?

STUDENT: Viče još iz daljine "Ne moram ni da pitam, vidi se ko te je pravio. Ćale ti je ostavio poruku! Kod Milančeta je." Pitam ja: a gde je Milanče. I tu mi reče da je to kafana odmah pored groblja.

KAFEDžIJA: (Nervozno treska krpom po šanku, kao da sklanja neku jako finu prašinu.) A šta fali kafani kod groblja?

STUDENT: (Zbunjeno se okreće.) Ništa… Ništa joj ne fali... Ovoj kafani kod Milančeta ništa ne fali... Gospodine Milanče.

MILE: Njima ne smeta… (Pokazuje prema groblju.) Nikom ne smeta! Osim toga, mi smo došli prvi, oni su kasnije umrli. A navalili nešto... pa dogurali do nas živih.

KAFEDžIJA: I prešišali... A i ja nisam Gazda Milanče. On se pre dve godine preselio iza kafane.

MILE: I šta ima veze? Ovde je najfiniji svet. Svi su tihi, kurve su pristojne a i panduri nas izbegavaju. Jes' da sam kod mosta al' znam ja sve to. Pratim i motrim.

KAFEDžIJA: (Više za sebe priča.) Zemljište je pripadalo nekom Leki krojaču. Posle ga država nacionalizovala... i Leku i zemlju. Sad je ničije. I kafanu niko neće da dira, svima odgovara.

STUDENT: Nego... Izgleda opet neka frka. Tri puta su me pretresali i legitimisali. Traže nekog. (Mile pomno prati njihov razgovor. Harmonikaš to vidi. Tapše po ruci sina da tiše priča. Mladić primiče stolicu bliže ocu.)

MILE: Je li, mali? (Student se ne okreće.) A koga to traže? A?

(Student ćuti. Gleda ispred sebe. Harmonikaš kupi preostali novac i stavlja u džepove. Mile im prilazi na šepav način. Student kreće da ustane, Mile ga hvata za rame i spušta nazad na stolicu.) Koga traže?

STUDENT: Ne znam koga traže. (Oklevajući.) A zašto bih i znao?

MILE: Ti KAO slučajno potrefio kad da dođeš. (Izdiže se na prste.) Ti KAO ne znaš da sam Ja strašan jer JA sam izolovan! Tamo, na straži, izolovan! Al' ja se ne žalim, a ni ti nemaš pravo! I da te pitam: Je si ti sa njima ili sa NAMA?

STUDENT: (Zbunjeno.) Ja sam došo kući i nisam ni sa kim. Sam sam sobom.

MILE: A koji si ti?

HARMONIKAŠ: (Pakuje novac i ustaje da krene.) Moj je! Uči dete škole, doš'o malo kući. Moj sin! I molimo Vas, malo više poštovanja! On je kamen temeljac ove zemlje!

MILE: Šta je on?

HARMONIKAŠ: Kamen temeljac!

MILE: Nemoj da me zajebavaš! Baš on?

HARMONIKAŠ: Za mene, svakako!

MILE: Ali on ipak i svakako? Pojedinačno...

HARMONIKAŠ: (Već nesigurnije.) Da... i mnogi drugi... To je nužan napredak...

MILE: Daj ga ovamo!

HARMONIKAŠ: 'Aj bre! (Rukom Mileta sklanja da prođe. Student ustaje. Kreću prema vratima. Mladić tegli kofer, snuždenih ramena.)

MILE: (Okrenut kafedžiji upire prstom u malog.) Imam ja njega i svi imaju njega, a on ima sve. Ponoćna Demokratija. Svi povampireni! I mrtvi i živi u kafanici! Stani! (Ovo izgovara kroz zube.) Stani!

MILE: (Mile preti kažiprstom.) Stani! (Kafedžija nestaje negde iza šanka.)

HARMONIKAŠ: (Na vratima.) 'Aj bre, Mile, tvojim sam roditeljima svirao na svadbi, a ti sad...

MILE: Pusti ti sad to! Vreme je da delujemo!

HARMONIKAŠ: Pa ja stalno delujem.

MILE: Svi mi delujemo, al' se to ne vidi! Svi!

HARMONIKAŠ: Jeste, bre, Mile, i što si sad našao da deluješ ovde? Idi deluj pored mosta.

MILE: (Hvata studenta za rukav i ponovo ga uvlači u kafanu.) A ti, Kamen temeljac? Gde si poš'o? Ti misliš da ja ne znam da si ti "nova koncepcija"?

STUDENT: (Otima se.) Nisam ja nikakva nova koncepcija! Pusti me!

(Svi nagrnu nazad u kafanu. Na ulazu se pojavljuje kafedžija sa pištoljem. Drži ga sa obe ruke, ali nesigurno, reklo bi se bez mnogo iskustva. Harmonikaš i Student zbunjeno gledaju u pištolj i lagano se povlače korak po korak nazad u kafanu. Mile raširio ruke kao da ih prima u zagrljaj.)

MILE: Javila se potreba da popričamo. (Češe ruke u nervozi, rasejano, kao da ima neke bube.)

STUDENT: Mislim da je ovde došlo do nesporazuma. Nema potrebe za artiljerijom.

MILE: (Uzima kafedžiju za ramena i pozicionira ga nasuprot studenta i harmonikaša. Njima ređa stolice kao na suđenju. Njih dvojica sedaju.) Ma bi neka konfuzija... i ovaj narod se nešto ne odaziva... Ja viknem, a ono glas zamre i niko i ne mrda. Srele se dve priče...

KAFEDžIJA: (Poverljivo.) Je l' ti ispričao arheolog?

MILE: (Mrzovoljno.) Jeste.

KAFEDžIJA: Pa sad znamo na čemu si.

MILE: Smo! Mi smo na nečemu! Smo Svi!

KAFEDžIJA: Pa jeste, Mile. Što si toliko osetljiv?

MILE: Mnogo sam postao osetljiv.

KAFEDžIJA: Mnogo.

MILE: Ih! Mnogo! A opet se zeznuo! Tek sad uviđam novu koncepciju! Prevazići ćemo formu kamena temeljca! Ne treba nam prepad niti neki nepouzdani arheolog. Nema više poturanja, kad sam JA našao pravi kamen temeljac! Njega!

HARMONIKAŠ: U pitanju je greška. Jedan strašan nesporazum. Nema potrebe za artiljerijom. Pa znamo se! Ja sam to rekao figurativno. Mi smo sa Vama naravno! A i budni smo.

MILE: (Nervozno cupka, ne zna kojim redom da počne. Maše rukama kao da se sprema za skok.) Ja sam slab govornik. A opet su me noćas poslali da ja budim ljude. Pošao sam na taj zadatak bez prave vizije šta bi smo sa tim prepadnutim kamenom temeljcem uradili i udarili. (Kafedžija ga tapše po leđima, u znak podrške.) Ono što je izvesno, MI im ne bismo dozvolili da dižu ovde ONI taj kamen, za koji se i ne zna da li je pravi kamen, bez... BEZ obzira na ono za šta su hteli da ga namene. Bez!

KAFEDžIJA: Bez!

MILE: Bez! Bzzzzz… Nije bitno da li oni znaju ili ne da taj kamen koji nose, nije ONAJ kamen temeljac – A ja to znam (Udara se o grudi, malo na levu stranu.) Mi ne želimo da ovde dižu INSTITUCIJU!

KAFEDžIJA: (Euforično.) Tako je! Tako je! To! Ua institucija!

SVI OSIM STUDENTA: Ua Institucija! Ua! (Harmonikaš pri tom ustaje od stolice. Levom rukom ovlaš grli sina.)

STUDENT: Ali to vam ne treba... sve vreme tražite spolja, po pustopoljini! Vi ste ludi! Vi ste u instituciji!

MILE: (Zamahne rukom da udari studenta, ali pokret završi tako da zagladi kosu unazad. Na isti način ponavlja taj pokret.) Mi nismo vršnjaci… Koliko se sećam mi nismo ispisnici.

STUDENT: Ispisnici? Ne, ali ja se tebe sećam.

MILE: I ja se tebe sećam.

STUDENT: Znači nema nepoverenja. Ja nisam postojan, a ni siv k'o kamen. Nemam tu kakvoću! Ja sam samo ja. A i to je diskutabilno, jer u ovoj situaciji, mogu i da uzmaknem...

MILE: Ali da posumnjaš? Bar malo?

STUDENT: Odučavam se od sumnje. Nekako znam da nisi u pravu. Eto...

MILE: E pa vidiš, Skoro ispisniče, ti se varaš! Svaki kamen je bitan i baš zato što se ne zna kakvoća, mnogo puta je bio pogrešno biran i u raznim bojama i sad... Da!_Mnogo puta smo birali pogrešan kamen, a možda nismo ni mogli da ga nađemo jer se on od vremena usitnio, pa sad treba po putu kamenčiće da skupljam i još više! – Zrnca prašine! Zrnca prašine treba da skupljamo! Od tog našeg kamena samo prašina ostala! I sad treba da skupimo svako zrnce sveta....

STUDENT: Ali to je već peščana oluja! Ne možeš da dišeš. Napunila ti je uši, pa ne čuješ.

MILE: Misliš ne vidim?

STUDENT: Ne, ne osluškuješ dobro! Ti već odavno osmatraš. Sav si u tome. Izgubio si funkciju gledanja. Moraš ponovo da naučiš da gledaš. Zaboravio si da osluškuješ. Moraš prvo da oslušneš.

MILE: Jo! A tamo duva! Strašno uči.

KAFEDžIJA: Šta?

MILE: Uči! Fijuče vetar! Vetrometina, a nema gde da se skloniš!

STUDENT: (Istim mirnim tonom.) Nema gde da se sklanjaš, kad uočiš šum.

MILE: Šum?! Ćuti! Stani! (Na onaj njegov način!) Ali ti si mi sumnjiv! Sad definitivno!? Nisi ni naivan, a ni slučajan! Otkud ti znaš za tu oluju?

STUDENT: (Zbunjeno.) Oluja je oduvek bilo, naravno na ovima našim prostorima je to drugačije...

MILE: Ne, ne specifično si se izrazio... i ti to znaš!

STUDENT: Peščana oluja?

MILE: Eto! Baš! Taj izraz!

STUDENT: Zamara me tvoje sumnjičenje. Želeo sam da ti samo kažem...

MILE: Zašto? Hoćeš meni da pomogneš?

STUDENT: Nije to pomoć... Ali ti tražiš nešto silno i malo si se izgubio.

MILE: A ti ćeš kao da mi pomogneš?

STUDENT: (Lupka rukom po kolenu.) Ne, u pravu si sasvim. Kao pričam i kao pomažem... Ubeđujem te formom, a ti ne možeš da spavaš od toga?

MILE: (Uzbuđeno odlazi do šanka. Trgne jednu rakiju.) Pričaj mi o tome.

STUDENT: O nesanici?

KAFEDžIJA: Mile ne otkrivaj se pred njim? Gde o nesanici s tuđim da pričaš?

MILE: Nije on tuđ, on je naš. Naš kamen temeljac!

STUDENT: (Ustaje.) Dosta više o tome! Kako normalno da razgovaramo s takvim fiks idejama i uperenim pištoljem? (Kafedžija, koji je dotle mlako držao pištolj, naglo se prene i budnije motri.)

KAFEDžIJA: Samo ti pričaj! Gledam te ja.

STUDENT: Ma ne vidimo se mi prijatelju! (Korakne prema njemu, ali ga harmonikaš povuče nazad. Seda. Odmahuje rukom.)

KAFEDžIJA: 'Ajde, Mile! Samo se ne otkrivaj! (Više za sebe, dodaje tiše.) Mnogo si osetljiv.

MILE: (Prilazi studentu.) Šta ti znaš o mojoj nesanici?

STUDENT: (Pognute glave, umorno.) Ništa ne znam o tvojoj nesanici.

MILE: A peščana oluja? Kako baš da potrefiš taj termin?

STUDENT: Slučajnost, usaglašenost u trenutku ...šta li već?

MILE: I? Reci, reci... Ta usaglašenost?

STUDENT: Šta da ti kažem? Želim da te zamajavam do zore i da se izbavim iz ove situacije. Na svetlu, stvari i ljudi i pojave.... sve izgleda drugačije.

MILE: A da mi malo pomogneš? (Student podiže glavu.) Onako, kao lek protiv nesanice?

STUDENT: Ne mogu ti ja pomoći. Da se ne lažemo.

MILE: A šta ako ti kažem da neće skoro svanuti?

MILE: (Uzvrpoljio se.) A da stvari postavimo baš na pravu osnovu?

KAFEDžIJA: (Diže dva prsta.) Samo da pitam...

MILE: Šta je bilo?

KAFEDžIJA: Da se malo zamenimo?

MILE: Šta? Ti da ispričaš priču?

KAFEDžIJA: Ma ne. Ti drži pištolj, ja ću da slušam. Ukočile mi se ruke. Tresu mi se, ne mogu ja ovo da podnesem.

MILE: Kako? (Širi ruke u neverici.) Je s' ti lud? Kako ću da ih ubedim s pištoljem u svojoj ruci? Od Milisava… (Lupa se po čelu. ) Jo! Konspiracija! Od Onog sam naučio da čovek treba predano da sluša. Pištolj odvlači pažnju. Daj muzikantu.

HARMONIKAŠ: Gde meni?

MILE: Ti si pošten čovek, ne bi ti zloupotrebio poverenje. Molim te! (Gledaju se.) Molim te...

HARMONIKAŠ: A nema ni potrebe, sve ćemo razrešiti. Mirnim putem.

MILE: Baš.

HARMONIKAŠ: (Ostavlja harmoniku i klima glavom studentu. Uzima pištolj. Kafedžija odlazi na njegovo mesto da sedne. Harmonikaš drži uperen pištolj u onu dvojicu.) Evo, ja ću da pomognem, ali da se raziđemo u miru.

MILE: Ti si dobar čovek.

HARMONIKAŠ: Dobar i lud su braća.

MILE: (Ozbiljno.) Nemoj tako da govoriš.

KAFEDžIJA: (Ustaje i pokazuje nešto na pištolju.) Otkoči ga. Ruke mi se mnogo tresle, pa sam ga zakočio.

STUDENT: Bre, ćale preteruješ. (Smeje se.)

HARMONIKAŠ: Zamolio me čovek.

MILE: (Harmonikaš zagleda pištolj. Mile trlja rukama kao posle dobro obavljenog posla.) Eto... Ovo je nova priča iz pouzdanog izvora. (Sede na stolicu pored pijanog gosta.) Negde u ovo doba godine, Arheologa su poslali na jedno nalazište sasvim novo i taze. Nalazilo se na imanju Mite apotekara, koji je negde pre izvesnog vremena doš'o sa juga i naglo se obogatio. U periodu između dva rata Mita je uznapredovao pa se i oženio. Nakotili klince, ali ih je Mita sve rasterao. Ljudi se zamerili i čudno počeli da gledaju Mitu, a on sve o nekom haosu i nevremenu, o izgubljenom kamenu temeljcu i osnovi. Čovek pomračio skroz i nerazumljivo se otuđio. Zatvorio se u kuću, imanje zapustio, samo je kuću nadograđivao i kalemio, tako da je vrlo brzo počela da liči na neku mračnu i strašnu kulu sa još strašnijom i mračnijom tajnom. Kao da je celo imanje natkrilio oblak brige i neke tuge. U olujnim noćima izgledala je preteće, a za dugih belih zimskih noći kao oprljeni matori div zaleđen u pustopoljini. Niko se više i nije sećao Mite, već samo kule. Izvitoperena priroda, eto šta beše, a i uz ime mu se beše prilepila, pa su ga zvali Mita Kula. Kako mu se imanje rasulo i razgradilo, to na tu utrinu izbi gradsko zemljište i počeše da niču prva divlja naselja, najpre Cigani, a posle razni dođoši i izbeglice. I nikome, kao po navici, Mita se ne svide, onako neznan u svojoj mračnoj ćutljivosti.

KAFEDžIJA: Ja sam čuo za nekog Mitu nadrilekara... Koji ti je taj Mita?

MILE: Ih, pa ima ih.

KAFEDžIJA: A kula? Nisam čuo za tu kulu? (Pogleda u Harmonikaša.)

MILE: Ih, pa kula, naravno da nisi čuo. Osim toga to je i bilo između dva rata.

KAFEDžIJA, STUDENT i HARMONIKAŠ: (Odmahuju rukom.) Ih, pa što ne kažeš... Između dva rata!

KAFEDžIJA: Jasna stvar! I mi živimo između neba i zemlje.

MILE: To vam je jedan vašar.

HARMONIKAŠ: Kakav vašar?

MILE: U jesen, izmestiše vašar na Mitino imanje. I ceo dan je bila vreva, pevaljke, roštilj, igre, ringišpil sve do uveče, kad se nešto nebo namrgodi i svi se skupiše pod jedan i najveći šator.

KAFEDžIJA: A pevaljke?

MILE: Iha! Ime pevaljke se gubi vremenom, ali vrlo je verovatno da ih je bilo najmanje dve.

KAFEDžIJA: Mali neki vašar.

MILE: Jeste mali vašar. I u taj čas u vašar upade Mita i iako ga niko nikada nije video, svi su baš znali da je to on – Mita Kula. U prvi mah niko se ne snađe. U ruci je držao kašikaru i činilo se samo malo i pusti je on.

KAFEDžIJA: Kako je drži?

MILE: U vis! (Pokazuje.) Digo ruke u vis k'o da se predaje, kad ono on drži bombu.

KAFEDžIJA: Pa je l' ga u'vatiše?

MILE: (Ne obraća pažnju.) Prvi se snaš'o 'armonikaš. Počeo sitno da veze, a Miti zaigralo srce pa stiso bombu. (Harmonikaš ponovo vraća pištolj kafedžiji, uzima harmoniku i počinje sitno da veze. Mile stiso pesnicu kao da on drži bombu. Harmonikaš ga polako prati, a Mile se šepavo okreće oko sebe.) I Miti bi milo i bi mu lakše, pa se vrti i opet. I sve još samo ovo da čuje i da malo zaigra. Pa posle i nek pukne. Nek ide sve.

KAFEDžIJA: (Zaneto gledajući, Harmonikašu na uvo.) A da nema on bombu?

HARMONIKAŠ: (Gleda u Mileta.) Ma nema, nego onako. (Za to vreme student se iskrada prema izlazu.)

MILE: (Zastaje.) Drž ga! Pobeže! (Svi, pa čak i harmonikaš skaču da zadrže studenta. Nastaje rvanje. Studenta konačno obaraju. Mile iznad njega. Seda mu na grudi. Širi ruke i pokazuje prazne šake. Nadglasava ih u zbrci.) I u'vate oni njega i otmu mu bombu! Ali, u toj bici dođe do prolivanja jednog ogromnog bureta rakije i nastane gužva. Narod pohrli sa šerpama, loncima, čašama... Da se ne baci.

HARMONIKAŠ: A Mita?

MILE: Mita se iskobelja i podvikne: Opština časti! Opština časti! A narod navalio… To je kasnije uzrokovalo da se ne izgradi zgrada nove opštine. Predsednik opštine je morao da časti tu rakiju. Ništa nije ostalo od novca.

KAFEDžIJA: A Mita?

MILE: Mita je počeo da skačka okolo i da viče: "Čudotvorna tečnost ova bučna rakija sve leči, sve razjeda i rastvara"! (Mile počinje da skačka.)

STUDENT: (Ustaje, odgurnuvši kafedžiju koji je stajao iznad njega sa ofrlje uperenim pištoljem.) A šta je bilo sa tim Mitom Kulom Alhemičarem?

MILE: Mita uteče iz šatora, u mrklu noć, a beše otpočela nezapamćena oluja, nabasa na prvu cigansku kuću i uđe unutra. Tamo zateče staru babu koja reče da ga je čekala, te razvi kariranu maramicu i iz nje izvadi jedno zrnce peska. Rekla mu je da je to kamen temeljac za novu kuću i veće imanje i da je na njemu upisan način izrade pravog kamena temeljca onoga što Mita hoće da izgradi.

STUDENT: Ali garant ga je izgubio.

MILE: (Sumnjičavo i polako.) Da... Napolju je jako duvalo i pri jakom vetru ode to zrnce...

STUDENT: A da ga On ne pročita... Što nije probao sa pasuljem? U ovom narodu gleda se u pasulj, a i jede se obilato.

MILE: (Sede, a i svi ostali.) Pasulj nije u planu.

KAFEDžIJA: Mora da se Mita iznervirao?

MILE: Jeste i uzeo je budak.

KAFEDžIJA: Da kopa?

MILE: Jok. Da ruši. Prvo je srušio kulu, a onda krenuo i kuće po kraju. Tražio je vele to zrnce. Srušio je i ono malo započete opštine. A onda kad je sve srušio, počeo je fino to da sitni. Sve dok ga nisu odveli. Tu se priča o njemu i zrncetu gubi ili bar na vidljiv način prestaje da se vezuje za pojavu "Pravih" kamena temeljaca i za novu koncepcije gradnje i nadgradnje.

HARMONIKAŠ: (Uzima harmoniku.) Priča je haotična i naporna. To nije i moja priča.

STUDENT: Ni moja. (Ustaje da krene.)

KAFEDžIJA: I sad? (Prilazi Miletu.)

MILE: I sad je vreme za koncepciju, sasvim novu!

STUDENT: (Nesigurno.) Koju?

MILE: Novu. (Hvata ga za rame.) Idemo! (Zastaje na tren.) Ti si naš kamen temeljac koji smo tražili. Isuviše smo bili obuzeti starom koncepcijom: pfuh kamen, moraš da ga nosiš a ti sve imaš što treba a i hodaš sam! A ni vetar te baš neće odneti! HAHAH!

Treći čin

(Vidi se početak nekadašnjeg mosta. Sa te tačke posmatranja, druga strana izgleda daleko i nepremostivo, mala tačka na horizontu. Ispred na sredini, u prvom planu je ogromna bela stena, pravilno oblikovana. Na vrhu se nalazi iscepano vojno šatorsko krilo. Parčići padaju i prekrivaju vrh stene. Nazire se nešto nalik na krupna slova, nepravilno razmaknuta i prekrivena mahovinom: "NEMA". Milisav naslonjen na ogradu gleda u daljinu. Ima stav vojskovođe. Vetar opasno fijuče. Pojavljuje se Mile. Na kanapu vodi vezanog studenta. Cima mu kanap i okreće se da mu vidi lice. Student ga prati poprilično miran. Dolaze do stene i Mile gurne studenta kao vreću krompira. Iza stene izviruje Arheolog. Sa zanimanjem posmatra studenta. Prilazi i uzima mu ruke te ih vaga. Student se otima. Fijuk vetra naglo prestaje.)

MILE: (Gledajući okolo.) Gle!? Prestade!

MILISAV: (Držeći ruke na leđima. Naginje se napred da pogleda studenta, ali ne prilazi bliže.) Šta prestade?

MILE: Pa, vetar! Čoveče, od toga može da se poludi! Danima fijuuuuu! (Prodorno fijuče, na granici zvižduka.) Danima!

MILISAV: Ja nisam ništa čuo. A ti? (Okreće se Arheologu.)

ARHEOLOG: Ne, ali ja i nisam odavde.

MILE: Nemoj da me zavitlavate. (Gleda oko sebe.) Danima je...

MILE: Dobro! Dobro! Ja to duvam UUU... (Jako i dublje. Trči oko stene.) Nema! Nema! Ovo je stvarno NEMA mesto! Nema!

MILISAV: (Odlazi i gleda u pravcu iz koga su došli Mile i student.) Nego, Mile... (Mile i dalje trči oko stene, onako šepavo.) Gde su ti ljudi? (Mile prestaje da trči. Cupka u mestu. Oborio glavu.) Nema ljudi! Nema ljudi! (Ide prema Miletu.) Gde su ljudi? Kako će da prepadamo bez ljudi? Nemam prepad!

MILE: (Sasvim tiho.) Pa, Milisave, nema ljudi. To jest, ima ih ali nisu došli! Nisam ih probudio. No velim sad će zora, pa će možda doći.

MILISAV: (Besno rukama za glavu, ali samo zaglađuje kosu.) U 'bem ti... Kako će da dođu? Pa nije ovo izlet! Ovo je prepad! (Drmusa Arheologa za rukav. Ovaj sve vreme sa zanimanjem posmatra studenta i briska ga arheološkom četkom. Student se mršti i vrpolji. Usta su mu vezana, mumla.) Šta ga brišeš? Je li, Mile, pa samo si ovog doveo i to vidim dobrovoljac! A?! Je li da si ti dobrovoljac?

STUDENT: (Vezanih usta, vrti glavom odrično.)

MILISAV: Je li, Mile, što si mu vezao usta?

MILE: Mnogo priča, a i ja sam hteo prvi da te iznenadim.

MILISAV: (Iznenađeno.) Što? Je li njihov, pa utek'o ili ....

MILE: (Smeška se.) Ne... On je Kamen temeljac! Nova koncepcija!

MILISAV: On? (Obilazi studenta. Ovaj pokušava da ustane. Mumla onako vezan. Mile mu brani da ustane. Arheolog baca četku i prilazi da se zvanično rukuje sa Miletom.)

ARHEOLOG: Znao sam! Očekivao sam! Čestitam!

MILE: Sad mi je lakše. (Trlja rukama kao posle dobro obavljenog posla.) Kad nas je dvojica, a ja inače vredim za četvoricu.

MILISAV: Ma?! Ti si, Mile lud?

MILE: Što sam ja lud? Što?! Da te pita ovaj Čovek? (Okreće se Arheologu. Prstom pokazuje na sebe.) Da ga pitaju Ovi ljudi? Nas četvoro?

ARHEOLOG: (Arheolog potvrdno klima glavom.) Što?

MILISAV: Prvo – poslao sam te da pobudiš ljude na prepad, Drugo – nisam... NISAM te poslao da nađeš ONAJ pravi kamen temeljac, a kamoli da doneseš sve što nađeš uz put.

MILE: Stani, Milisave! (Specifično, kroz zube.) Stani! Ti hoćeš da kažeš da ti njega ne vidiš na pravi način?

ARHEOLOG: Da li je moguće, Milisave da sam ja toliki put prešao i karijeru bacio zbog tebe, a ti sad nemaš viziju?

MILISAV: Ma kakvu bre karijeru? Ko još ovde mari za kopala? Narod vekovima nešto kopa i na svašta nailaze pa ih niko i ne pita. Grobari kopaju zemlju, pa svašta nailaze i svašta unutra stavljaju. Mnogo mi je jaka tvoja reputacija! Ih!

ARHEOLOG: Da, ali nas smo dvojica! A ti jedan!

MILISAV: (Zapanjeno ih gleda.) Da popričamo... (Odlazi sasvim u kraj i teatralno seda. Za njim idu sasvim polako Mile i Arheolog. Nešto se domunđavaju.)

MILE: (Glasnije prema Milisavu.) Podjednako pravo glasa?

MILISAV: Da, pravilo je: ko koga nadglasa. Priznajem jačinu glasa.

MILE: Jačinu glasa?

MILISAV: Da, pravilo nadglasavanja.

ARHEOLOG: (Prema Miletu.) To je u redu... baš demokratski.

MILE: Pa da počnemo?

MILISAV: Prvo ja. Koga si to doveo? Ili bolje šta si to doneo?

MILE: On je Inteligencija. (Svi se okreću. Student puzi s naporom, vezali su mu noge.) Znam kako izgleda, ali on je zaista inteligencija.

MILISAV: I dobro? Šta sad? Šta će nama inteligencija? Spremali smo prepad. Samo što nisu prešli most i onda gotovo. Podigoše ovde ludnicu.

MILE: Niko neće ovde da diže Instituciju! Bar dok sam ja živ.

ARHEOLOG: Milisave, radi se o tome, da možemo da izbegnemo nasilje oko prepada i da ih spremno dočekamo sa postavljenim pravim kamenom temeljcem! Ti znaš da ćemo ih ubediti i obezoružati, pravim kamenom. (Rukom pokazuje na studenta.)

MILISAV: Shvatam ja to, ali ipak malo patim od forme. On nije kamen! Kamen ne govori, ne miče se i ne korodira, bar ne u vidljivom vremenskom intervalu. Kamen ne zajebava!

ARHEOLOG: Fakat!

MILE: Nisam bio siguran šta je tačno nova koncepcija, dok nisam čuo kako ga otac naziva kamenom temeljcem.

MILISAV: Nemoj da pričaš?! (Zagleda studenta pažljivije.) On?! Nemoj da pričaš?!

MILE: Moram da kažem... Da, ON!

ARHEOLOG: JA sam ti ceo život nešto kopk'o. (Iz džepova vadi dva kamena.) I merkam ih tako kad ono isti, za isto mogu da posluže. Mi smo ti koji im dajemo namenu i prihvatamo prošle vrednosti. Ovaj mali može isto da bude kamen kao i ovaj veći i šta fali? A to je prag nove koncepcije.

MILE: Ništa ti ne fali ako se tako usaglasimo!

ARHEOLOG: Tebe smo proglasili za čoveka sa vizijom!

MILE: Jeste. Nemoj sad da zajebavaš!

MILISAV: I što onda ne bismo proglasili (Uzima mali kamen od Arheologa.) Ovoga kao KAMEN TEMELjAC?

MILE: Zato što bismo onda bili isti kao ONI.

MILISAV: Isti? Kako isti kad mu namena nije ista?

MILE: Nije unikat. Nije ONO!

MILISAV: ONO?

MILE: To!

MILISAV: Ali, zar samo unikatnost određuje dobar kamen temeljac?

ARHEOLOG: O da! Istorija je puna dokaza!

MILISAV: Batali me istorije. Ništa joj ne verujem! Ničega se ne sećam. Nekako znam... Ali šta smo malopre pričali o jednakosti kamenova... Otkud sad ta unikatnost?

MILE: Pa šta ti onda tražiš?

MILISAV: Pa ne znam.

MILE: Eto! Oće da vodi, a ne zna!

MILISAV: (Ščepa ga za okovratnik.) Ovo pašče oće da ga vode, a priča o unikatu! Svi smo mi nešto na pola!

MILE: (Iskobelja se.) Pazi ti šta pričaš, Milisave, nastupila je nova koncepcija!

MILISAV: Ne razumemo sa ja i ti! (Ustaje i kreće prema mostu.) Vreme je za prepad. (Ustaje.) Da glasamo. Ko je za Prepad neka kaže DA.

MILE i ARHEOLOG: Ne!

MILISAV: (Mnogo glasnije.) DA!!!

ARHEOLOG: Baciš budak pa gde padne...

MILE: Malo smo preterali.

MILISAV: Ono jeste... Čovek sa strane... budakom da nas miri. (Grle se.)

MILISAV: (Odlučnije.) Odvežite mu usta.

MILE: Što?

MILISAV: Je li ima nešto da kaže pre nego što ga postavimo.

ARHEOLOG: Delo će samo govoriti.

STUDENT: Šta vam je ljudi? O kakvom unikatu vi pričate! Unikat?! Grešite! Ovaj nesporazum možemo da razrešimo. Vaš impuls će vas odvesti na pogrešnu stranu.

MILE: Preko mosta?

STUDENT: Oprostimo jedni drugima, pa da idemo. Oprostimo!

MILISAV: Zapušite mu usta!

STUDENT: (Student se otima.) Stani! Nemojte da grešite! Vi ne znate, zato ... Vi niste ubice!

MILE: (Onim njegovim specifičnim.) Stani! (Student zastaje. Vezuju mu usta.)

ARHEOLOG: Sad ćemo lakše kad mu ne čujemo reč.

MILE: Jah! Daj ga ovamo. (Uzimaju studenta i nose ga do velike stene.)

MILISAV: Nemojte tu, neće da bude upečatljiv. (Staju u gledaju uvis. Mile i Arheolog drže studenta.) Nova koncepcija pored mesta Nema. Malo će loše da zvuči, a?

MILE: Je` s bre. A ono moje staro krilo... (Pokazuje na vrh stene.) Je l' ti vidiš gde sam ja bio?

MILISAV: Na čistom vazduhu.

ARHEOLOG: Ali ta kota je još od ranije bila osmatračnica i iz prošlih vojevanja. Trebalo bi možda pogledati pažljivije mesto.

MILE: Nećeš ti da gledaš pažljivije moje mesto!

MILISAV: (Pomirljivo.) De de...

MILE: Ali da krenemo.... Nismo spremili beton da izlijemo okolo, a ni malo gvožđa...

MILISAV: Ovo je simbolika. Celo mesto će posle prikladno da sredimo i uredimo za obilazak.

ARHEOLOG: (Gleda na časovnik.) Već za prvu subotu koja naiđe...

MILE: A gde ćemo ga? A? Gde?

MILISAV: Možda da prepustimo to našem Arheologu, on će znati gde je najpogodnije za iskopavanje.

ARHEOLOG: Kad ovog zakopamo i postavimo, nećemo skoro da ga otkopavamo. (Mile potvrdno klima glavom. Smeju se i tapšu jedan drugog po ramenu..) Ali ipak... (Gleda nešto, odbrojava korake od stene, poskakuje, pipa zemlju, nešto osluškuje.) Ovde… mogli bi ovde. (Teatralno uzima budak i baca ga.) Baciš budak pa gde padne.

MILE: (Vuče studenta.) To! Baciš pa gde padne.

MILISAV: (Arheolog kopa. Milisav komanduje.) Nemoj mnogo široko, treba da stoji uspravno! Nema vremena za utapkavanje. To ti je što ti je. I do pojasa! Da, do pojasa, mora i da viri.

ARHEOLOG: (Ostavlja budak.) Toliko od mene.

MILE: Govor! Mora Govor!

ARHEOLOG: Govor svakako, prikladno kratak.

MILE: Govor! Govor! (Svi gledaju u Milisava.)

MILISAV: (Zauzima pozu za prikladan govor.) Preko ovih prostora stalno se krčmilo dostojanstvo i poverenje budućih generacija. Zasijavali smo u toj vetrometini ne znajući šta će da žanjemo niti kako će nas podržati vreme. Ali mi smo posmatrali to na pravi način i evo! (Pokazuje rukom na studenta.) Vreme je za novu koncepciju na drugačijim kvalitetima. (Arheolog kratko zapljeska. Prstima govorniku pokazuje makazice da skrati.) Hm.. Vođeni prirodnim pravom o usamljenosti, unikatnoj nameni i obećanju jednog kamena temeljca – ali PRAVOG kamena temeljca. (Prekida ga aplauz. Mile i Arheolog iskreno tapšu.) Pravog kamena temeljca, dakle mi ćemo postaviti njega, a sve u nadi da će odgovoriti vremenu i generacijama koje dolaze. Namenu će odrediti buduće generacije. (Svi tapšu. Student mirno posmatra.) I na kraju… moram priznati, pred vama dragi prijatelji, da sam se plašio da biramo pogrešno ili da ne vidimo pravi kamen, onaj koji je i ranije tražen, ali sada bih rekao da se potraga završava ovde i na ovom mestu.

MILISAV: Prepad! Prepade nas naš prepad! Prepad!

MILE: Beži! (Beže.)

ARHEOLOG: Beži! (Pokušava da vuče studenta. Osvrće se. Ostavlja ga i beži.)

(Nastupa zatišje. Ostaje samo student koji se bori i kotrlja, da se odveže. U dimu se pojavljuju Oni. Izlaze iz provalije pored mosta. Čim se uspenje, napred komandirskim hodom vođa, Miletov lik samo promenjen šinjel, ne hramlje. Za njim hramlje Milisav u starijem šinjelu i poguren nosi kamen. Arheolog nosi transparente i neku vojnu opremu. Jedva ide pod tolikim teretom. Odlazi i spušta malo dalje, blizu ograde mosta. Osmatra u daljini. Ne obazire se više na ove. Za njim dolazi Drugi kafedžija u šinjelu sa nekom starom škljocarom. Drugi harmonikaš i Drugi gost uguravaju neke šerpe i lonce. Sve to liči na vojnu kuhinju. Zastaju na trenutak nešto se došaptavajući. Ostavljaju onaj krš i odlaze.)

DRUGI MILE: Odveži mu noge!

DRUGI MILISAV: Razumem. A da spustim kamen, prvo?

DRUGI MILE: (Dolazi gleda mesto, nogom raščišćava mesto. Prstom pokazuje.) Tamo ima malo prašine.

DRUGI MILISAV: Gde?

DRUGI MILE: Eno tamo.

DRUGI MILISAV: Ma gde?

DRUGI MILE: (Saginje se i nešto dohvata.) Sve sam moram.

DRUGI MILISAV: Izvini, Šefe, ali nisam vid'o. To mnogo sitno.

DRUGI MILE: Odveži mu i usta. Šta je radio ovde? (Više za sebe.) Kakva neobična noć. I nikako da svane? Je li… (Obraća se Drugom Milisavu.) Je l' se tebi nešto odužila ova noć, a?

DRUGI MILISAV: (Taman da odveže usta studentu, zastaje. Odgovara u stavu “mirno.”) Jeste, Šefe! Baš nešto mnogo dugo traje. Celu noć traje ova noć!

DRUGI MILE: Skoro da mi je sumnjivo ovo odsustvo saradnje zore.

STUDENT: (Smeje se.) Kao da se znamo... Ali ne brinite i ne oklevajte! Požurite! Doći će zora! Sad znam da će svanuti.

DRUGI MILE: Jer smo mi došli?

STUDENT: Ne. Svakako ne zbog toga. Nezavisno od svega i zato što će da mi prija!

DRUGI MILE: (Odbacuje šinjel i penje se na doneti kamen temeljac. Balansira.) A šta su hteli od tebe tako pametnog pa su te vezali?

STUDENT: Odvežite mi ruke.

DRUGI ARHEOLOG: Nema ih svi su pobegli, a ni Oni još nisu stigli imamo vremena za prepad.

DRUGI MILISAV: (Još uvek stoji pored njega.) Nema šta mi da ti odvezujemo ruke. Ćuti, noge su ti slobodne. Moći ćeš da bežiš.

STUDENT: (Zbunjeno.) Zašto da bežim? Koji Oni, zar vi niste Oni na koje je prvobitno spreman prepad?

DRUGI MILE: Pa jesmo. Naravno da jesmo!

DRUGI MILISAV: To ono kuče izdajničko! Arheolog! Ono Kuče! Pobeg'o pa im dojavio. Spremali prepad na nas! Zamalo da im uspe.

DRUGI MILE: Jeste, pa sad mi ne bismo mogli da spremimo prepad na ONE. (Gleda u daljinu sa kamena temeljca.) Zamisli, imaju neki tamo kamen, pa hoće ovde da dižu Instituciju, drugačiju ali opet i naravno Oni bi da dižu institucije! A Ovi… (Pokazuje rukom pravac u kome su pobegli prethodni.) Ovi su oduvani!

DRUGI MILISAV: (Dodaje spremno.) Oni zasigurno imaju pogrešan kamen temeljac.

DRUGI MILE: HA! Pogrešan!

STUDENT: Jeste li sigurni u to?

DRUGI MILISAV: Jesmo! A ti nešto nisi?

DRUGI MILE: Neka, njega će da ubedimo. Ne mora on odma' da uvidi! (Okreće se na kamenu, prema izvidniku arheologu.) Je l' idu?

DRUGI ARHEOLOG: Jok, Šefe! Nigde nikog.

DRUGI MILE: A je l' svanjava?

DRUGI ARHEOLOG: Jok! Ne svanjava!

DRUGI MILE: Thu bre, ovo me nervira. Nego, mali, šta si ti ovde tražio?

STUDENT: Proglasili me za kamen temeljac. Hteli su da me postave.

DRUGI MILISAV: Šefe, ovaj je od krvi i mesa.

DRUGI MILE: Pa to je neka nova koncepcija i nova forma.

STUDENT: I oni su to tako posmatrali...

DRUGI MILE: Pa ti si potencijalno opasan!

STUDENT: Ma čekajte, ljudi!

DRUGI MILE: Motri na njega! U odsudnom trenutku ćemo ga skloniti. Neće on biti kamen temeljac! On će biti samo jedna cigla u zidu!

DRUGI MILISAV: U redu, Šefe! (Sasvim se pribija uz Studenta.)

DRUGI MILE: Kakva glupost proglasiti čoveka za kamen temeljac... Kad je čovek bio osnova za izgradnju? Pazi molim te. Kad se gradi, gradi se nešto trajno! Čovek iz kraja, sad je ovakav sad je onakav... Kakva bre osnova? Pa ne znam kakav da je...

DRUGI MILISAV: Šefe, a da ga iskoristimo za osnovu Institucije za Posmatranje?

DRUGI MILE: Ćut' bre! Znam ja šta je osnova. I nećemo ovde da posmatramo. Osim toga… (Širi ruke kao da leti.) Ja Vas posmatram sa ovog kamena. Ih znaš koliko ja daleko vidim. Toliko daleko da vidim i novu koncepciju. I znaš šta?

DRUGI MILISAV: Šta?

DRUGI MILE: Mislim da smo prvi! Mislim da sam ja prvi koji će da postavi kamen temeljac.

STUDENT: (Smeje se.)

DRUGI MILE: Šta se ovaj smeje? Pitaj ga šta se smeje?

DRUGI MILISAV: Šta se ti smeješ?

STUDENT: Tužno je. Kakva glupost!

DRUGI MILISAV: Šefe pa on je skrenuo skroz. On je jedan Skroz!

DRUGI MILE: Šteta, on Skroz ne shvata! Dokaz više! (Silazi sa kamena.) Mogli bismo da održimo prigodnu ceremoniju i postavimo baš ovde Pravi kamen temeljac. Pre nego što napravimo prepad.

DRUGI MILISAV: Kad svane?

DRUGI MILE: Ne smemo toliko da rizikujemo. Možda ne svane.

DRUGI MILISAV: (Prenosi kamen do označenog mesta.)

DRUGI MILE: (Objašnjava Studentu.) Ovaj kamen je pravo čudo. Podeliš ga na dva dela, a on isti. Podjednako stabilan i postojan. Konačno na ovim prostorima imamo pravu osnovu: podeljeno, a isto. Možeš da se razmetneš i izmetneš i tamo i ovamo!

STUDENT: (Smeje se.)

DRUGI MILE: E, dečko, kako ti fijuknu, pa sad ne znaš...

STUDENT: Nisam ja lud. Nego vas gledam nešto... Pa mi žao.

DRUGI MILE: Pa se smeškaš. (Uvređeno.) Nećemo mi tebe za kamen temeljac! Nisi ti za to! Mi ćemo tebe u zid! Nisi ti ništa posebno.

DRUGI MILISAV: Evo, sve je spremno!

DRUGI MILE: (Drugom Milisavu.) Motri na ovoga! (Penje se na kamen.)

DRUGI MILISAV i DRUGI ARHEOLOG: (Drugi arheolog pritrčava. Kratak aplauz.)

DRUGI MILE: Braćo, vreme je da ovde i po svaku cenu podignemo prvi i jedini kamen temeljac. Ovo mesto će ući u čitanke kao mesto (Zastaje. Prema Drugom Milisavu.) Kako se zove ovo mesto?

DRUGI MILISAV: Nema. (Širi kartu.) Evo piše Nema. Odavno se tako zove, a valjda prema ovoj steni. (Zagledaju kamen.)

DRUGI MILE: (Gledajući naviše.) Stani!

DRUGI MILISAV: Stani!!

DRUGI MILE: (Gleda i prstom pokazuje.) Vidi stvarno neka slova... piše NEMA. (Silazi sa kamena.) U... malo nezgodno da se zove Nema... Pa kad pitaju: Gde smo postavili kamen? A istorija: U Nema ili na Nema...

STUDENT: U to je zaista nezgodno. Treba biti oprezan sa tim stvarima.

DRUGI MILE: Ti da ćutiš! Opet se smeškaš... Treba da požurimo! Nećemo imati vremena za prepad. Ovaj nas zamajava. (Opet gleda u vis.) Ali kakav je ono šator?

STUDENT: Preteklo od prethodnog osmatrača nove koncepcije.

DRUGI MILE: Da se skine odmah! A ja ću za to vreme da održim govor! Mesto ćemo posle da preimenujemo. (Drugom Milisavu.) Skidaj to! Odmah!

DRUGI MILISAV: (Penje se.)

STUDENT: (Dovikuje.) Pazi da ne postaneš još jedna prva žrtva još jednog pogrešno postavljenog kamena temeljca!

DRUGI MILE: S tobom ću kasnije. A i sa ovom stenom... Sumnjiva je ona meni.

DRUGI MILISAV: (Skida šatorsko krilo. Rukom skida mahovinu.) Evo! Gotovo!

STUDENT: Gore nešto piše...

DRUGI MILE: (Ne obraća pažnju. Priča više za sebe.) U stvari, ovde će baš biti lepo izletište. Skoro da imam viziju. Znaš... (Obraća se studentu, ali ovaj gleda gore sve vreme.) Ovo je zaista pravi kamen temeljac, ne bih ja tek tako na njega. I ja imam pravo da stanem na njega. Samo ja, jer i ja sam neka vrsta nadogradnje i osnove istovremeno. (Zastaje, udaljava se i polako sriče.) Ka...me... n tem...e ..ljac...

STUDENT: KAMEN TEMELjAC! Već je postavljen kamen temeljac ! HAHA! Vi ne vidite, a sad? Ha! Uuuuuu koliki kamen temeljac!! Malecki! Tek za primer!

DRUGI MILE: (Pada sa kamena.) Pa ovo je...

STUDENT: (Skače vezanih ruku!) Naravno! Samo još i vi da uvidite! Šteta bi bilo... (Zastaje kao da osluškuje.)

DRUGI MILE: Sve ću da pozovem! Ima da ga izdrobimo i da ga delimo okolo...

STUDENT: (Ushićeno. Vezanim rukama pokazuje u daljinu.) Evo je! Tu je!

DRUGI ARHEOLOG: (Dotrčava.) Kasno je! Sviće!

DRUGI MILE: Bežimo! Prepade nas zora!

Kraj

O autoru

Danijela Tanasković, rođena u Kragujevcu 1970, radi u Beogradu. Objavljena jedna veća SF novela 1996. u Antologiji srpske fantastike “Tamni vilajet 4” i jedna kratka priča (Konkurs za kratku priču u "Pančevcu, 2000").

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]