|
|
 |
Biljana StajićČekajući….radio-dramaBeograd, 2000. (Sa konkursa za savremenu srpsku dramu Projekta Rastko, 2000. godine)ELEKTRONSKO
IZDANJE: PRODUCENT
I ODGOVORNI UREDNIK Lica:
Prva scena(Tišina. Čuju se koraci. Odzvanjaju u tišini i praznini.) DEČAK: Mama…Mama…Mama, mrak je, gde si?! (Otvaranje i škripa vrata.) DEČAK: Mama…Je si li tu?…Mama… (Koraci.) DEČAK: Mama… (Škripa vrata, koraci.) DEČAK: Mama, gde si? (Dečak počinje da plače.) DEČAK: Mama. Mama. (Eho.) Mama! (Prelaz na sledeću scenu) Druga scena(Koraci.) STARICA: Dobar dan. STARAC: … STARICA: Vidim sedite sami…Primetila sam vas i ranije. STARAC: Prvi put vas vidim. STARICA: (Hrapavo.)Ne primećujete vi nikoga. (Pročisti grlo.) Uvek jedete u ćošku. STARAC: Moje mesto. STARICA: Vaš cimer? STARAC: Nema ga. STARICA: Videla sam kad su ga odnosili. Kao da nikada nije bio živ. STARAC: Hoću da budem sam. STARICA: Mislite da neće nikoga premestiti? Ovde se uvek traži mesto više. STARAC: Ne volim starce. (Starica se nasmeje.) STARICA: Ali, stari smo. STARICA: Ne pričate ni sa kim…? STARAC: Vama je dosadno. Samo se šetate. STARICA: Kako vi znate? STARAC: Otkud vi ovde? STARICA: U domu?…A ne, šetala sam i videla…Volite samoću. STARAC: Niko vam ne dolazi u posetu? STARICA: Danas ne očekujem nikoga. STARAC: Ni juče vam niko nije došao. STARICA: Zaboravljam, ponekad. STARAC: Baš ste stari. STARICA: Ne želite u šetnju? STARAC: Rekao sam vam da čekam. STARICA: Niste. STARAC: Senilni ste. STARICA: Niste izašli od juče iz sobe. Videla sam. STARAC: Vi me pratite? STARICA: Ja šetam. U stvari, čekam proleće. STARAC: Želite sa svima da pričate. STARICA: …Ne. Ne smeta vam da ponovo dođem? STARAC: Koliko imate godina? STARICA: Ja sam žena. STARAC: Šetajte. Padaće sneg. STARICA: Zašto ne zalivate cveće? STARAC: Vi nemate para za nove papuče? STARICA: Volim ove sa rupama. STARAC: Brzo ćete umreti. Na vama se sve raspada. STARICA: Vi se ne bojite? STARAC: Ne. Većina ljudi se boji smrti, nemojte da vam je neprijatno. STARICA: Ne boli vas ništa? STARAC: A vas? STARICA: Sve. STARAC: Gde najviše? STARICA: Sve. Svuda. Ne mogu da odredim. Starim. STARAC: Uplašili ste se. STARICA: Nisam bolesna samo...Izgleda da sam stara. STARAC: Šetajte. STARICA: A vi? STARAC: Čekam. STARICA: Bojite se da vas taj neće pronaći? Evo, ja ću sedeti ovde i ako neko dođe… STARAC: Ne, ne, ne… STARICA: Vi mi ne verujete? STARAC: Kad vidi da me nema neće čekati. Nikada nije čekala. STARICA: Žena? Ćerka? Sačekaće. One vole svoje očeve. Moja ćerka je više volela mog supruga. Mene retko kad poseti. Ne ljutim se. STARAC: Ona neće čekati. Možda će doći. STARICA: Sedite onda. Ako dođe vredelo je. STARAC: Ako ne dođe, ja ću je čekati. Uvek sam je čekao. STARICA: Vi je mnogo volite. Imate samo nju? STARAC: Ja sam strpljiv. Uvek mi je govorila: Nemoj da si nestrpljiv! STARICA: Opasnica. Sad ona vama može da naređuje. STARAC: (Malo u strahu.) Ako skupi kosu?…Ja volim kad je raspusti, a ona miriše. Tada ne izgleda tako strogo. Poslednji put je imala crnu kosu. Ja volim žutu. Tako je nežna onda. STARICA: Možda će nositi kapu. Danas će padati sneg. STARAC: Ja znam da je nežna. STARICA: Da li je udata? STARAC: Njega nikada nisam voleo. On je grub. Ona je postala gruba zbog njega! STARICA: Voli vas sigurno. STARAC: (Neprijateljski.) Kako vi znate?! STARICA: Pričate samo o njoj. Ona to sigurno zna. I voli vas. STARAC: Nikada mi nije rekla. STARICA: Ljudi zaziru… STARAC: Nekoliko puta je pokazala… Mislim da sam to samo izmaštao. Pa pomislio da osećam. Verujem da će doći. STARICA: Vi ne volite zimu? STARAC: Bio sam bolešljiv i nikada se nisam grudvao. Nisam ni izlazio iz kuće kad bi zahladilo. Ona je uvek pravdala izostanke. U razredu su me zvali trut i to zato što sam bio nezgrapan u onoj svoj odeći što mi je oblačila. A u stvari sam bio mršavko. STARICA: Vaša majka? STARAC: Mršavko. Ćutolog. Tako su me zvali, a nisu znali…Nisu znali da mi je glava puna priča. I da pričam. I da pričam mnogo…Sam sa sobom. A hteo sam sa njom. STARICA: Vaša majka? STARAC: Ona. STARICA: Voleli ste je? STARAC: Doći će, znam. STARICA: (Iznenađeno.)Vaša majka je živa?! STARAC: Ona i on su mnogo putovali. Ja sam ostajao sa nekom ženom koja me je čuvala i pričala mi dosadne priče… A ja im ne bi smetao. Ne bi sigurno! Ne znam zašto me nisu vodili. STARICA: Gde ona sad živi? Sigurno je vrlo stara. STARAC: Tad sam počeo da čitam i da pamtim sve te priče. Zamišljao sam ih u glavi a neke i malo izmišljao. Istorija je jedna velika priča. I nisam voleo te igračke koje su donosili. Ja sam hteo da se igram s njom. Njemu nikada nisam rekao tata, iako on jeste moj... otac. I kada bi mama rekla, idi reci tati, ili odnesi tati… ili kada bi trebalo da ga dozovem i viknem: Tata!, ja sam prilazio polako, nikada nisam trčao, i uvek sam mu govorio ti, ili sam ćutao i uvek mi je bilo hladno, hladno i kad sam bio mali trut bilo mi je hladno, ali tada nisam znao zašto. Samo bih se sledio. Sad znam. Bio je hladan, hladan. (Pauza.) STARAC: A igračke sam zakopavao u dvorištu. U zemlju. STARICA: I? STARAC: Kad je ona to otkrila dobio sam batine. Odmah sam se rasplakao ali kako me je tukla sve više i više ja sam prestao da plačem, i više nisam plakao. Uopšte nisam plakao. I više mi nikada nije donosila igračke. A ja je nisam pitao. Tada sam već čitao i pamtio priče…O Cezaru, o …Nap…oleonu…(dune) zaboravio sam. Ne sećam se. Kako sam zaboravio? STARICA: A ona može da se brine o sebi? STARAC: Uvek su muškarci bili oko nje. Bila je jako lepa. A ona se dosađivala. Video sam da prevrće očima. Video sam. To mogu da rade samo lepe žene. I uvek joj je bilo oprošteno. Svi ti muškarci su ponovo dolazili. STARICA: A vaš otac? STARAC: On je ćutljiv. Ne volim ga. STARICA: (Iznenađeno.) I on je živ?!… Zato se vi ne bojite…Moji oboje su umrli do svoje sedamdesete. Ja sam na dobitku, i čekam. STARAC: Nikad me nije udario. Samo je ćutao i gledao. Ne volim ljude sa sitnim očima. Ali njega nema. Nikad ga nije ni bilo. Možda je i umro. Ne znam. STARICA: Ja čekam proleće. Volim…Sve je…joj…nekako…Život! …Ako…Ne, ne…Vidite, starost. Pa se zbunim. Ali…Ako treba da umrem…Nekako život…U proleće! …(Veselo, zbunjeno.) Zašto niste pojeli kompot? STARAC: To što ste rekli, tako je bljutavo. STARICA: Hoćete šećera? STARAC: Sad će ona. STARICA: Ja ne smem slatko. STARAC: Ona zimi obuče bundu. Tamno smeđu. Na jednom mestu je rupa. To sam ja počupao dlake. Dobio sam batina. STARICA: I treba. Bunda je bunda. STARAC: Ne znam. (Pauza.) STARICA: Ja ću ipak da prošetam…Padaće sneg. (Koraci.) STARAC: (Glasno.) Ostavite otvorena vrata. STARICA: Da vam sačuvam mesto za večerom? STARAC: Ne zatvarajte, ako me ne vidi, otići će…Hej, upalite svetlo! Ne volim mrak. Neće me videti. (Prelaz na sledeću scenu) Treća scena(U drugom planu je žamor i tiha muzika.) MAMA: Dokle ćeš je odvezivati?! Šta sam ja rekla?! DEČAK: Mama, smeta mi. Steže me. MAMA: Mašna mora da stoji tu! Je l' ti jasno!.. Ako je još jednom odvežeš idemo kući i mama neće plesati! Ti nećeš da mama pleše? Ne daš? DEČAK: Neću više. Tako si lepa. (Ženski koraci, potpetice, udaljavaju se. Čuju se mali koraci koji se približavaju planu gde devojčica peva melodiju bez reči, sve su bliže i bliže. Devojčica dok ne govori peva.) DEČAK: Ko si ti? DEVOJČICA: Žulja me cipela. DEČAK: Hodaćeš bosa? Isprljaćeš čarape. DEVOJČICA: Smešna ti je ta mašna. DEČAK: Meni se baš sviđa. DEVOJČICA: Ja sam svoju izgubila. DEČAK: Kad si glupa. DEVOJČICA: A ti lažeš! Videla sam kako si je stalno odvezivao i kako te mama grdi. Videla sam. Ne laži! DEČAK: Ja sam to namerno. A mašna mi se baš sviđa. I mene mama nikad ne grdi. (Pauza) DEVOJČICA: Mene tata i tuče. DEČAK: Kad nisi dobra. DEVOJČICA: Što se ti ne izuješ? DEČAK: Imam nove cipele…Vidiš? Špicaste. Kao Luj 14. DEVOJČICA: Ja ću sad namerno da poderem čarape. DEČAK: Sigurno će te istući. DEVOJČICA: Ali tek kad dođemo kući. Sad ne sme. Sad me samo ljubi. I mazi. Ima mnogo ljudi. (Devojčica peva.) DEVOJČICA: A što ti ne počneš da se dereš i ne baciš tu mašnu? I izgaziš je. Ovako. (Čuje se topot nogu) Ovde ti ništa ne može. Ima mnogo ljudi. DEČAK: …Rekao sam da mi se mašna sviđa! DEVOJČICA: Ti si dosadan. DEČAK: A gde je tvoja mama?…Ne znaš? DEČAK: A znaš li da moja mama nikad neće umreti? (Pauza.) DEVOJČICA: Šta je to umreti? (Prelaz na sledeću scenu.) Četvrta scenaSTARAC: Zašto gasite svetlo?! STARICA: Mislila sam da spavate. STARAC: Ne, ja samo… STARICA: Nije dolazila? STARAC: Ja, nisam spavao, samo sam zatvorio oči i…(U strahu.) Šta ako je dolazila? STARICA: Probudila bi vas. STARAC: Ne. Videla je da spavam i otišla je.(Sebi.) Budalo! STARICA: Možda ipak nije. A možda će sutra doći. STARAC: Znam. Znam da je dolazila a ja sam imao sklopljene oči. Pomislila je da ne želim da je vidim, da želim da ode, da se samo pravim da spavam. (sebi) Budalo! Misliće da sam namerno! A ja sam se samo jednom davno pravio da spavam kad je ona ušla u sobu. Samo jednom! Onda sam bio stvarno ljut jer je otišla bez pozdrava na put. Posle sam joj priznao da sam bio budan. A sad… Sad sam stvarno zaspao. STARICA: Doći će ona ponovo. STARAC: Neće! Znam je. Ja sam uvek prvi dolazio da se izvinim, ona nikad. I kad nisam bio kriv. Ona neće prva. Nikad! STARICA: Možemo pitati da li je neko video. STARAC: Neću da pitam nikoga! Znam! A i ona je takva da uđe i da je niko ne vidi. Uvek je hodala kao senka. Kad je htela da je svi vide bila je veća od svih, Kleopatra, a kad je htela da promakne pogledima postajala je senka. Neprimetna…Niko je ne bi video. Ona ne bi dozvolila da je neko vidi i da mi kaže da je bila. Hoće da mislim da neće da dođe. Ona me muči. Muči me! STARICA: Treba da legnete. Niste ni večerali? STARAC: Sad misli da je pobedila... Čekaću je sutra. I neću zaspati. Čekaću je. Više nikada neću zaspati. (Zvuk nestajanja glasa u tunelu.) (Prelaz na sledeću scenu) Peta scena(U drugom planu se čuju automobili koji prolaze, sporadično zvuk automobilskih sirena, sporadično škripa kočnica.) ČOVEK: (Krik.) Ne ostavljaj me! (Čuje se trk i hod na potpeticama. Sudar dvoje ljudi. Muk. U drugom planu je muk.) ČOVEK: Gde si? ŽENA: Tražite nekoga? ČOVEK: Gde je?! Gde je nestala?! ŽENA: Ovde nema nikoga. ČOVEK: Bila je tu! Sad je zašla za ugao! ŽENA: Nikoga nisam videla. ČOVEK: Opet je pobegla! Senka! Moram da je nađem! ŽENA: To je slepa ulica. (Čuje se trk.) ČOVEK: Kako?! Gde je?! (Prodere se.) Gde si?!!! (Čovekovo ubrzano disanje.) ŽENA: Vi plačete? ČOVEK: Znam da je bila tu…Znam… ŽENA: Tamo nema ništa. Zidovi. Ja sam tu parkirala. Nije bilo nikoga. ČOVEK: Sakrila se u vaš automobil?! Koji je vaš?! ŽENA: Ne budite smešni…Izvinite…A koga tražite? Ženu? ČOVEK: Sad je bila tu. Nije htela da priča sa mnom. Okrenula se. Znala je da ću da krenem za njom. I sad je nema. ŽENA: Možda je otišla na drugu stranu. ČOVEK: Uvek to uradi. A zna da ću krenuti za njom. ŽENA: Hoćete li maramicu? ČOVEK: Imate tako zvonak glas…Ne plačem. Ja…Besan sam. ŽENA: Vratiće se. ČOVEK: Vi je ne poznajete. (U nadi.) Poznajete je?! ŽENA: Ne. Ne znam koga tražite. Ne poznajem vas. ČOVEK: Nema veze. (Koraci.) ČOVEK: Ljudi se ne poznaju. A toliko je vremena prošlo, i dolazi… Toliko ljudi. Toliko velikih ljudi. Toliko priča. ŽENA: Kuda idete? (Koraci. Stanu.) ČOVEK: …Ne znam. ŽENA: Puno sreće. (Pauza.) ŽENA: Da je nađete. Tu što tražite. (Koraci.) ŽENA: (Glasno, iz prvog plana.) Mora da sazna. (Koraci.) ŽENA: (Glasno.)Da vam znači! Ženama to morate ponavljati. (Stanka.) ČOVEK: (Iz drugog plana.) Pronaći će ona mene. Kad to ona bude htela. (Koraci u drugom planu.) ČOVEK: (Iz drugog plana.) Ja samo ne volim kad me napuštaš. (Prelaz na sledeću scenu.) Šesta scenaSTARICA: Vi ste bili lep čovek. Još ste, ali kad čovek ostari nekako ne dolikuje da se kaže da je lep. Ipak mi trunemo. Lepota cveta a kad nešto sahne blizu je kraja. Smrt nije lepa. STARAC: Vi? STARICA: Došla sam da proverim da li ste na mestu, da se niste možda uspavali. Ona može da dođe. STARAC: Išao bih do toaleta. STARICA: Idite. STARAC: (Prekida je.) Neću. Danas ne mrdam odavde. Danas se neće izvući. STARICA: Ja ću stražariti. Vi trkn… STARAC: Ne! Ne mrdam odavde. STARICA: Pa kako ćete? Ne možete trpeti. To nije zdravo. STARAC: Ako dođe suviše kasno i vidi me naljutiće se, reći će da sam smrdljivko, može i zamahnuti da me udari. Misli da ja to namerno radim. A ne, ja to samo u snu. Ipak, reći ću vam (Šapne.): Jednom sam iz inata. Da vidi da i ja postojim. (Starica se smeje.) STARICA: Nikada se nisam inatila. STARAC:… Jesam! Zbog nje. Nije me primećivala. STARICA: Nećete da odete? STARAC: Ne. STARICA: Jedna žena je noćas umrla. STARAC: Žena? Koja žena? STARICA: Videla sam je par puta. Uvek je ležala u krevetu. STARAC: Aaa… Možda od dosade. STARICA: Molim? STARAC: Možda je umrla od dosade. STARICA: Vi se šalite. Ovo nije bilo smešno. STARAC: Izvinite, ja sam zaboravio da se vi bojite smrti. (Pauza.) STARICA: U snu. Lepa smrt…Samo, kad su je odnosili ja sam virnula unutra i…znate, ona uopšte nije ličila na ženu…to je, u stvari, ličilo na jednu veliku kost obmotanu kožom…malo čvornovatu…Tako nekako… STARAC: Ne bojte se. STARICA: Hvala vam. STARAC: Volite da podilazite ljudima? STARICA: Pre sam s nelagodom pričala o smrti. STARAC: Da ona umre ja više ne bih živeo. STARICA: Ja bih još jednom da uzberem cveće. U proleće...A vi varate... STARAC: Otkud vi znate? Pa vi se bojite smrti, vi ne smete ni da razmišljate…Ja nisam strašljivac, ja čekam!... Grub sam. STARICA: …Neka. STARAC: Biće. Doći će. STARICA: Molim? STARAC: Ona. STARICA: …Smrt? STARAC: I ona. STARICA: Danas ste ćutljivi. STARAC: Neću više ni toliko... STARICA: Zašto? STARAC: Imam njoj nešto da kažem. STARICA: Važno? STARAC: U stvari, ćutaću. Ništa joj neću reći. Ni reč. STARICA: Mislite? A kad dođe… STARAC: Nek misli zašto ćutim. STARICA: Može da se naljuti pa ode. STARAC: Biće joj čudno. Neće otići. STARICA: Ona će pričati? STARAC: Kopkaće je. Ona ne voli kad ne zna…A ja ću ćutati. STARICA: I? STARAC: Nerviraće se. Ali to neće pokazati. Nema veze. Ja ću znati da se nervira. I pokazaću joj. Znaće i ona da ja znam. STARICA: Nećete izdržati. STARAC: Ja? Vi me ne poznajete. STARICA: Vi ste čudni. (Pauza.) STARICA: O čemu sad razmišljate? (Pauza.) STARICA: Ćutite? (Pauza.) STARICA: Ćutite. (Prelaz na sledeću scenu) Sedma scenaDEČAK: (Umilno.) Izvoli. To sam nabrao za tebe. Uzmi. Za tebe. Na jednom posebnom mestu gde je cveće najlepše. A, to je tajna. Ne smem da ti kažem. Znam da nema tajni ali ne smem da ti kažem, ti ćeš reći njemu, a on može da ispriča nekome i onda će svi ići tamo da ti beru cveće. Neću. Nek oni pronađu neko drugo mesto. Nemoj da se ljutiš! Zašto ti se ne sviđa?! Bilo je i plavih ali ja znam da ti voliš crvene. Ja sam mislio da ću te obradovati. Uvek nešto pogrešno! Uvek! Idem da ti naberem plave. Ne, ja hoću da ti donesem plave i da budeš srećna. Mama, ja neću sad da idem tamo, hoću da ti naberem cveće! (Plače.) Neću u goste, tamo sam uvek sam, neću da idem! Hoću da pričam s tobom! Hoću onda da pričam sam sa sobom! Nek misle da sam lud! Ima toliko priča, toliko priča! Pa nek sam lud! Nemoj mama, molim te, neću u ćošak! Neću više, samo nemoj u ćošak! Nemoj njemu, evo, ići ću i ćutaću, nemoj reći njemu, evo idem u ćošak! Nemoj reći…tati!!! (Dečakov plač. Vrata sobe se otvaraju. Plač. Zvuci potpetica.) MAMA: Zašto plačeš? (Plač polako jenjava.) MAMA: Zašto plačeš? Da vidim… (Plač prestaje.) DEČAK: (Umilno.) Izvoli. To sam nabrao za tebe. (Pauza.) DEČAK: Uzmi. (Pauza.) DEČAK: Za tebe. MAMA: Gde si to nabrao? DEČAK: Na jednom posebnom mestu gde je cveće najlepše. MAMA: Gde je to? DEČAK: A, to je tajna. (Tekst iz prethodnog dečakovog monologa se ubrzava, dečakove i mamine replike se isprepliću sve više i više i stvaraju nejasnu buku koja eskalira na kraju u plač u ehu.) (Prelaz na sledeću scenu) Osma scena(Starčev smeh.) STARAC: Vidim vas. Viri vam suknja. Uđite. (Pauza.) STARAC: Znam da ste tu. Uđite. (Pauza. Staričin stidljiv smeh.) STARICA: Samo sam… STARAC: Došli ste da me proveravate. STARICA: Nisam. Ja… STARAC: Rekao sam vam da više nikad neću zaspati?…I vi ne verujete. STARICA: Ma, ja sam bila u prolazu. Nije došla? STARAC: Vi niste verovali! STARICA: Ja bih vas probudila. Znam da bi vam bilo žao da prespavate. San prevari. STARAC: Ja znam zašto vi ne spavate... STARICA: Zašto? STARAC: Znate. STARICA: Ja ne čekam. Ja nemam nikoga. STARAC: Vas može da iznenadi na spavanju. STARICA: Imam lak san. STARAC: Zato što se bojite. Da zaspite. Jer ko zna... STARICA: Aaa, sad znam na šta mislite... STARAC: Ni ja ne smem da zaspim, jer šta ako dođe? (Pauza.) STARICA: Ja sad idem u šetnju. STARAC: Ali...ako vas iznenadi vama ne ostaje više ništa, a meni, meni ostaje sledeći dan da je čekam. I sledeći. I sledeći. Dok ne dođe. STARICA: Bezobrazni ste, ali ja se ne ljutim…(šapuće) Ne bojim se više…toliko. STARAC: Rekli ste za onu ženu da je imala lepu smrt. STARICA: Vi pričate jedno te isto! STARAC: Stanite! Nemojte! Ne želim da vas oteram. Mi oboje čekamo. Doći će. Obe. STARICA:...Volela bih da je vidim. Vašu majku. STARAC: Samo da dođe. STARICA:…Da. STARAC: Znate, ja još od jutros trpim… STARICA: (Iznenadi se.) Nije valjda…?…Pa hoćete… STARAC: Ne. Rekao sam vam. Ako uskoro dođe…, a ako zakasni, pa nisam jednom bio smrdljivko. STARICA: Mogu da pitam da vam donesem nošu, pa ovde…? STARAC: Ne. Baš da vidim hoće li doći na vreme. STARICA: Umorila sam se. STARAC: Šetali ste po snegu? STARICA:Da udahnem svežeg vazduha. Preseca dah. STARAC: Veje. STARICA: Gde vidite? STARAC: Pogledajte. STARICA: Umorni ste, danas još niste odspavali. STARAC: Nisam valjda lud, ili slep?! STARICA: Neee…Vi ste sigurno bili, to vas nikada nisam pitala, ali sigurno ste bili neki…profesor? STARAC: …Pričao sam priče. Istorija je jedna velika priča. STARICA: Znala sam! Profesor! Zašto ćutite? Vi ste skromni! Profesor istorije! STARAC: Sve sam zaboravio. STARICA: Nemojte. Recite. Sigurno imate neku priču. Da ubrza… STARAC: Zaboravio sam. Sve sam zaboravio…Datume, mesta, revolucije, imena…Ništa. Ničeg se ne sećam. Prazno. A možda mogu nešto da izmislim…? STARICA: To nije moguće. Vi ne želite da pričate. Dobro. (Starac dune.) STARAC: Pitajte me nešto, možda se setim. STARICA: Da li je istina da su nekada žene bile...To sam negde čula...? STARAC: Šta? STARICA: Zaboravila sam. STARAC: Ja se ničega ne sećam. (Prelaz na sledeću scenu) Deveta scena(U drugom planu se čuje sirena lokomotive i žagor ljudi, hod. Zvuci polako iščezavaju tako da je u jednom trenutku muk i čuje se samo govor čoveka i žene.) ČOVEK: Da vam pomognem? ŽENA: Nije teška. ČOVEK: Ali ta torba je prevelika! ŽENA: Navikla sam. ČOVEK: Često putujete? ŽENA: Ah, daleke zemlje… ČOVEK: Sami ste? ŽENA: Uvek se nađe neko. ČOVEK: Ne plašite se nepoznatih…? ŽENA: Ja volim ljude. ČOVEK: Prijatni ste. ŽENA: Hvala. ČOVEK: A da vam ipak ponesem? ŽENA: Rekla sam vam… ČOVEK: Oprostite. Neću da budem nametljiv. ŽENA: A vi čekate nekoga? ČOVEK: Ja?…Zašto to pitate? Vidi se? ŽENA: Vidim da ne putujete. ČOVEK: To što ne nosim torbu ne znači da…U pravu ste. Čekam. ŽENA: Sledeći voz stiže tek ujutru. Znam napamet red vožnje. Ja putujem. ČOVEK: Morao sam da vam priđem. ŽENA: Lepa sam? ČOVEK: …Imate nežne ruke….i lep vrat. ŽENA: Baš to najbrže stari. Zato se trudim. Suđe nikad ne perem. ČOVEK: Imate nekoga? ŽENA: Nemam suđe. Nikad ne jedem kod kuće. Ja u stvari nemam kuću. ČOVEK:…Da li vi mene poznajete? ŽENA: Prvi put vas vidim. Ja sve vidim prvi put. ČOVEK: Da, vi stalno putujete. ŽENA: Niste mi odgovorili… ČOVEK: Šta to? ŽENA: Koga čekate? ČOVEK: Niste me pitali. ŽENA: Nisam? Evo sad ću… ČOVEK: Jednu ženu. ŽENA: I nije vas sramota da mene zamajavate? Vi ste bestidni. (Žena se grleno smeje.) ČOVEK: Tako ste puni duha. Srećni ste? ŽENA: Paa…Nije vas sramota! (Smeje se, oprezno.) To je krajnje lično pitanje. ČOVEK: Izletelo mi je. Neću da budem nametljiv. Delujete smireno. ŽENA: Reći ću vam, ionako vas vidim prvi put. ČOVEK: A to znači i poslednji… ŽENA: Onda moram dalje. ČOVEK: Bežite? ŽENA:…Ne više. ČOVEK: Bežali ste? ŽENA: Jesam. Jesam, jesam. ČOVEK: Pa recite mi… ŽENA: Pronašla sam… je. ČOVEK: Koga? I vi ste je tražili? ŽENA: Jesam. Više ne bežim. U stvari, ona me prati. ČOVEK: Vi imate tajnu? ŽENA: Ne. Ne i ne! Nisam tajanstvena, nemam tajnu. To što ćutim ne znači da imam tajnu. Ljudi ćute jer nemaju šta da kažu. Da! Ne dajte da vas prevare. ČOVEK: Nemam teksta. ŽENA: Pa ćutite. Ćutite! Zar je to tako strašno? …Aa, vi ste nesigurni kao neki… dečak? U pravu sam? ČOVEK: Niste. ŽENA: Laganje je slabost, a vi hoćete da budete jak muškarac. Ne može...Ne. ČOVEK: Šta je to jak muškarac? ŽENA: Vi mene pitate...a, ne vredi pričati. ČOVEK: Ne. Recite mi. Zanima me…Ne znam. ŽENA: A ta žena koju čekate, lepa je? ČOVEK: Najlepša. Ne ljutite se. ŽENA: I volite je? (Pauza.) ŽENA: Što ste zinuli?…Znala sam. Kad treba da se odgovori kratko sa da ili ne, vi zaćutite. Vi ste onaj tip čoveka koji na svako pitanje odgovara dugim objašnjenjem, i na kraju nikad i ne kaže da ili ne, nego samo priča, priča, priča…A iza toga …ništa. Ha?…Da ili ne? Znala sam. Vi ste diletant. Moram da krenem. ČOVEK: Nije istina! Nije to. Vi nešto drugo znate. Recite mi! Morate mi reći. ŽENA: Šta, mili? ČOVEK: Šta je to jak muškarac, šta to… znate, znate nešto što ja ne znam, … Koga ste pronašli? ŽENA: Tri želje…? ČOVEK: Recite… ŽENA: Niste bili dovoljno vešti. ČOVEK: Recite! Nemojte i vi da me mučite. ŽENA: Ona će sve da vam kaže. Ja ne smem...(Smeh.) Mogu biti kažnjena. ČOVEK: Ali recite… ŽENA: Pa vi ste očajni. ČOVEK: Šta je to jak muškarac, šta to znate i… ŽENA: Ne može sve. Ne može sve! (Pauza.) ŽENA: Jedno. Izaberite. ČOVEK: Mučite me. ŽENA: Vi to volite. ČOVEK: Dobro… (Pauza.) ŽENA: A sad ne znate šta? Žurim. ČOVEK: …Gde žurite? ŽENA: To? Ja idem u… ČOVEK: (Prekida je.) To nije pitanje, ne! To… ŽENA: Sad me zbunjujete! Šta vi hoćete?! ČOVEK: Šta je to jak muškarac, šta vi…Ne. Ne znam! Trenutak! (Mala pauza.) ČOVEK: (Očajno.) Ne znam! Ne znam šta da vas pitam! ŽENA: Bolje. Tako je bolje. To znači da vi sve želite da saznate. A bolje je ovako. Nećete znati ništa. ČOVEK: …Vi…Oh, idite… ŽENA: …Htela sam da pomognem. ČOVEK: Idite. Idite! (Čuju se koraci potpetica koji se udaljavaju. Zatim čovekovo mumlanje i stenjanje.) ŽENA: (Iz drugog plana.): Nemoćan muškarac…nije jak muškarac. (Smeh.) ČOVEK: (Glasno, s nadom.)Hoće li doći? (Koraci potpetica u drugom planu.) ČOVEK: (Glasno.) Hoće li doći?! (Koraci potpetica u drugom planu, gube se…) ČOVEK: (Urla.): Imam pravo na jedno pitanje! (Potpetice, gube se. Čovekov urlik nemoći.) (Prelaz na... Kao međuigra) STARAC: Nekulturni ste. I stari pritom! Svuda zabadate vaš nos, i imate pravo da me pitate da li će doći? ČOVEK: Ove fotelje su udobne, a i kafa je najbolja u gradu. DEČAK: Što ti imaš ružne noge… (Starica počinje da se smeje, hrapavo, starački.) ŽENA: (Zvonko.) Ti si idealista! DEVOJČICA: Šta im fali? STARAC: Nemojte se smejati, nemate zube. ČOVEK: Danas si lepša nego ikada. DEČAK: Nemoj više igrati lastiš. Bićeš nabijena. (Starica se smeje pa naglo prestane.) STARICA: Imam prava da se smejem. ŽENA: Preskoči. (Čuje se skakutanje. Traje nekoliko sekundi.) DEVOJČICA: Ja volim lastiš. STARAC: Frfljate! ČOVEK: Mali poklon za tebe. DEČAK: I dlake su počele da ti rastu. STARICA: Žulja me proteza, neću više da je nosim. Baciću je. ŽENA:Nisi me pozvao da bi ćutali…? DEVOJČICA: Pa šta? Pomeri se. STARAC: Nećete moći da jedete. (Muškarac se nasmeje.) MUŠKARAC: Meni je dovoljno da te gledam. (Čuje se skakanje. Udarac nogom.) DEČAK: Glupačo… STARICA: Moram da smršam. ŽENA:…A ti si nekako ostario. DEVOJČICA: Makni nogu. STARAC: Vi nikada niste bili vitki. Vidi se. Vi ste jedna vreća! ČOVEK: Ne sviđam ti se? DEČAK: Nećeš se više ovde igrati. STARICA: Baciću je u šolju i pustiti vodu da ode zauvek. ŽENA: Kriješ nešto....? DEVOJČICA: Zvaću mamu. STARAC: Krezubost uopšte ne mora biti gadna. ČOVEK: Volim te. DEČAK: Iseći ću ti lastiš. Imam nož. STARICA: Nisam ja baba! ŽENA: Manje nego pre. DEVOJČICA: Pusti me da se igram. STARAC:Ona može značiti jedan novi početak, jednu nadu da će vam zubi ponovo izrasti. ČOVEK: Volim te još više. DEČAK:Je si li čula šta sam ti rekao, droljo? (Starica se zahihoće.) STARICA: Pa vi verujete u život! (Čuje se pljesak.) ŽENA: A sad? DEVOJČICA: (Viče.): Mama! Mama! STARAC: Setite se dece. Ona su na početku krezuba. ČOVEK: Još više. DEČAK: Ti nemaš mamu. STARICA: Možda ste u pravu. (Pljesak. Pljesak. Pljesak.) ŽENA: A sad? DEVOJČICA: (Viče.) Mama! Mama! (Starac se nasmeje ironično.) STARAC: Vi ste glupi. Spremni ste da poverujete u sve! ČOVEK: Volim te! Još više te volim! DEČAK: Što se dereš? Niko te neće čuti! STARICA: Vidim. I vama fali zub. ŽENA: Ti si lud…Ti si lud i ne lažeš. DEVOJČICA: Eno moje mame! STARAC: Naseli ste! ČOVEK: Zacrvenela si se. DEČAK: Kako si jadna! STARICA: Prevarant! ŽENA: A ja tebe ne volim. I dosadan si. Znaš da te ne volim i ponovo dolaziš… DEVOJČICA: A ti? Ti je nemaš! Tvoja mama nikad nije tu! Ti si sam! Ti si uvek sam! STARAC: Izađite. ČOVEK: Imaš veliki nos... DEČAK: Lažljivice. STARICA: Zbogom. ŽENA: Nećeš da me ispratiš? (Smeh.) ...Šalila sam se. DEVOJČICA: Ne seci to! STARAC: Da. ČOVEK: Sačekaću račun. DEČAK: Mama ti nije pomogla. (Koraci u papučama odlaze u drugi plan. Koraci potpetica odlaze u drugi plan.) DEVOJČICA: (Prvo plačno, pa besno, pa kroz smeh, eho.): Ti nemaš mamu, ti nemaš mamu, ti nemaš mamu…(Eho.) Deseta scenaSTARICA: Zašto me tako gledate? Ne sviđam vam se? STARAC: Zašto ste obuli štikle? STARICA: Kakvo je to pitanje? Ja sam žena. (Starac se ironično nasmeje.) STARAC: Vi želite da budete žena. To je velika razlika…Ali… nije to. To ste namerno uradili. Zašto ste obuli sandale sa tom štiklom? Napolju pada sneg! STARICA: Hoću da još jednom… STARAC: Ne lažite! STARICA: Neprijatni ste. STARAC: Iskoristili ste me! STARICA: Zašto? STARAC: Dolazili ste ovamo svaki dan da bi slušali o njoj. I sad, šta sad želite?! Da budete kao…O bože, vi ste skrenuli s pameti! Vi, vi niste normalni. Skidajte te štikle! STARICA: Ne znam kad će proleće…A ja čekam… proleće, pa baš sam danas poželela da obujem sandalice jer… ko zna kad će proleće, a ja bih htela da ih još jednom osetim na nozi, da stojim na potpeticama i budem malo viša i onda sve nekako… treperim, podrhtavam od sreće. Znate, biti žena… Ah, bilo je lepo. STARAC: A vi ste zli! STARICA: Neću više dolaziti. STARAC: Vi ste jedna baba!!! Baba!!! STARICA: Ja ću danas biti žena. Ceo dan. STARAC: Vi nikada ne možete biti ona! Šta će vam te štikle?! (Čuje se stepovanje na potpeticama.) STARAC: Prekinite! Prekinite s tim! (Stepovanje se nastavlja.) STARAC: (Zapomaže.) Nee! Nee! (Stepovanje.) STARAC: Začepiću uši! (Stepovanje.) STARICA: Neće vam pomoći. Ja sam izvrstan igrač. STARAC: (Preteći.) Zvaću… (Stepovanje prestaje.) STARICA: Koga? Nemate koga da zovete. A ona neće doći. (Stepovanje se nastavlja.) STARAC: Zvaću da vas odnesu u ludnicu! Vi ste jedna luda baba! (Starica počinje uz igru da mrmlja neku melodiju. Sve glasnije i glasnije.) STARAC: Mislite da ću da poludim! To hoćete! (Staričino mrmljanje nadglašava starčeve reči.) STARAC: Napolje! Napolje iz sobe! (Mrmljanje melodije sve glasnije, nekoliko sekundi samo se to čuje.) STARAC: Ona! Sve vreme se pretvarala! To je ipak ona! (Čuje se škripa stolice.) STARAC: To si ti! Samo ti možeš tako…Ti? (Stepovanje, mrmljanje prelaze u drugi plan.) STARAC: Kad sam glup! Od samog početka… (Mrmljanje u drugom planu.) STARAC: Znao sam da ćeš doći! Čekao sam te… (Stepovanje i mrmljanje u drugom planu. Koraci idu ka drugom planu.) STARAC: Stani! Stani malo. (Mrmljanje i stepovanje. Sve dalje i dalje.) STARAC: (U drugom planu). Znao sam…Znao sam… (Mrmljanje i stepovanje. Odjednom prestanu.) (Prvi plan.) STARAC: Sad te prepoznajem. STARICA: Izvinite? STARAC: Ti si. Znam. To si ti. Ne možeš da me prevariš. (Starica odahne.) STARICA: Dosta je i ovo. Kako je samo malo potrebno za sreću. STARAC: Gde ćeš? STARICA: Da obujem papuče. Pa ću da sednem, videću, čekaću. A proleće i ako ne stigne…Eh, da sam mlada. Nema veze. Lepo je bilo. STARAC: Ti nemaš papuče. Ti mrziš papuče! STARICA: Pustite me. Umorila sam se. STARAC: Nemoj više da se pretvaraš! Znam da si to ti i nemoj da mi pričaš o papučama!!! O papučama!!! O nekakvim papučama!!! Ti nemaš papuče ti… STARICA: (Glasno.) Zvaću nekoga. Ne stežite mi ruku! STARAC: …Oprosti. Dođi da sednemo. Imam da ti kažem. STARICA: Posle ću doći. STARAC: Nećeš. Znam da nećeš. STARICA: Dolazim svaki dan. Znate, pobogu. STARAC: Opet. Opet ti! Neću te pustiti! Sad! Čekam te svaki dan, čekam te i sad očekuješ da te pustim?! Sad kad si došla? Stalno sam pričao o tebi. STARICA: Ja nisam ona. STARAC: Jesi. STARICA: Nisam. STARAC: Jesi, jesi. STARICA: Ja sam… STARAC: Ti si. STARICA: Ja sam luda baba. STARAC: Jesi, ti si ona!!! Ti si ti!!! STARICA: Ne mogu…Moram da se izujem. Bole me noge. STARAC: Ne smeš! (Starica se izuva, čuje se pad potpetica o pod. Čuje se udaranje ruku po telu i pad tela o pod. Staričin jauk.) STARAC: Izvini!!! Izvini, molim te! Samo nemoj da se izuvaš… STARICA: (Zadihano ali polako, bez daha.) Vratite se na svoje mesto. Niste tamo, a ona je možda došla. (Pauza. Čuje se starčevo disanje, hrapavo.) STARICA: (Isto.) Kad vidi da vas nema, ona će… STARAC: (Hropće, rik.) Neeeeeeee! (Gubi se u drugom planu.) STARICA: (Teško, gadljivo.) Uf. Smrdljivko. (Starica izdahne. Starčev krik se još čuje i prelazi u krešendo urlika i staričinog izdaha.) KrajO autoru: Biljana Stajić.Rođena 1977. godine u Splitu. Student četvrte godine Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, odsek dramaturgija. Učestvovala u projektima i radionicama Fonda za otvoreno društvo, u projektu "FILM 1998", scenarističkoj radionici Centra za stvaralaštvo mladih u čijem je izdanju izašao i zbornik tri scenarija NA PUTU KA FILMU (autor jednog scenarija). Pohađala internacionalnu pozorišnu akademiju u Bohumu 1999. godine. Prvu premijeru imala 30. 03. 2000. godine u pozorištu Dadov, gde je na scenu postavljena dramatizacija Tolkinovog romana HOBIT, koju je režirao Aleksandar Božina. Uvrštena Leksikon umetnika Vojvodine (2001). // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |