|
|
 |
Branislav PipovićPAGANI
LICA:Januarius (Maskirani) (Početak.) JANUARIUS: (Ispred zavese; publici.) Šestokraka zvezda, krst, polumesec, svastika, srp i čekić... Koja je igra sledeća?... Koji lik? Koji znak? Koja grafika?... (Okrenu se, uhvati polovinu zavese i razvuče je; vrati se i razvuče i drugu polovinu; ode.) ***(Ćelija; noć; napolju, pada kiša; Ivan Zagrobov, u robijaškom odelu, stoji ispred visokog tamničkog prozora i gleda u crnilo; čeka streljanje; puši; pauza; začu se otključavanje brave; uđe čuvar, naoružan.) ČUVAR: Deset do pet... Vod je već postrojen u dvorištu. (Pauza.) ZAGROBOV: U redu. (Pauza.) Čuo sam, još deset minuta. (Pauza.) ČUVAR: Nije samo to. Imaš posetu. Neko je došao da te vidi. ZAGROBOV: (Okrenu se.) Ko? ČUVAR: Ne znam. Kaže da se još odavno znate. (Ode.) (Uđe maskirana prilika, sva u crnom; Zagrobov se ukoči; Pauza.) ZAGROBOV: (Zbunjen, tiho.) ... Ko si ti?... MASKIRANI: To sam ja, Ivane. Zar me ne prepoznaješ? (Pauza.) ZAGROBOV: ... Ko si ti?... MASKIRANI: Malo si me zaboravio. Ali ne čudim se, koliko se dugo nismo videli. (Prošeta po ćeliji; Pauza.) Ovde je, vidim, prilično jadno. Nije to za ljude tvoga kova. (Stade i okrenu se Ivanu.) Zar je ovo život o kojem si sanjao?... San zbog kojeg si živeo?... Zar je ovo kraj koji zaslužuješ?... ZAGROBOV: ... Ko si ti?... MASKIRANI: Tvoja majka imala je težak porođaj s tobom. Tada sam te prvi put video. Toga se, naravno, ne možeš setiti, ali, veruj mi, ja te pratim još od toga dana... Kad smo se idući put sreli, imao si devet godina. Sećaš se?... Bilo je to onda, kad je počeo ovaj vek, najlepši od sviju. "Čiko, čiko", vukao si me tada za rukav, "čiko, kaži mi: zašto su ljudi toliko nesrećni?" ZAGROBOV: Ko si ti??... (Kao uboden skoči i nasrnu na Maskiranog ne bi li mu skinuo masku, ali se ovaj veštim pokretom izmaknu i Zagrobov pade.) MASKIRANI: Još uvek ne znaš?... Ti si Ivan Zagrobov. Rođen osamsto devedesete, u Petrogradu. Kadet carske oficirske škole. A od sedamnaeste – revolucionar! Učesnik Velike promene! Onaj koji menja svet! Da više nikad ne bude onakav kakav je bio!... (Priđe mu.) A sad, k'o pseto, čekaš da te smaknu. ZAGROBOV: Ko si ti??... (Ustade i ponovo nasrnu na Maskiranog, ali desi se isto; Pauza.) MASKIRANI: Zar me se ne sećaš, Ivane?... To sam ja... Tvoj otac. (Zagrobov poslednjom snagom ustade i baci se na Maskiranog; uhvati ga i poče skidati masku, no ovaj se izmigolji i nesta; Zagrobov pade i zaplaka od nemoći; dovuče se do svog kreveta i leže; Pauza...) ***(Trošna kuća na periferiji Petrograda; noć; skromno uređena soba, osvetljena sa dve petrolejke; na sredini, praznično postavljen sto, sa dve stolice: doček Nove Godine – 1900; u uglu, Ivan Zagrobov, u robijaškom odelu, nepomično leži na krevetu; napolju vetar, sneg, zavijanje pasa; iz daljine, čuju se crkvena zvona; Bibiana donese supu i postavi je na sto.) BIBIANA: Ivane!... Ivane, požuri, večera je na stolu!... (Priprema sto.) Zaboga, Ivane, nemoj se toliko izležavati, Nova Godina samo što nije došla!... (Sa zidnog sata začu se jedan udar.) Pola dvanaest! Zar već! A nisam se ni obukla!... Ivane, čuješ li? Još pola sata i gotovo! Završava se Devetnaesti vek! Dolazi novi, Dvadeseti!... Ustani već jednom, sredi se, ovakvu Novu Godinu čovek samo jednom može imati u životu!... (Ivan se ne pomeri.) Gotovo! Večera je spremna, sve je tu. Idem da se obučem, a ti ustani, umij se i obuci praznično odelo. U ormaru je, juče sam ga opeglala. (Ode; pauza; Ivan se ne pomeri; ubrzo, Bibiana se vrati, obučena u dugu, svečanu haljinu, čistu, no već pohabanu; stade ispred ogledala i poče doterivati kosu.) BIBIANA: Još nisi ustao... Pa nećeš, valjda, takav dočekati Novu Godinu. Ljudi kažu, kakav budeš kad ona dođe, tako će ti biti čitave sledeće godine!... A mi, pomisli, sada čekamo Novi vek! Šta da se, tek onda, kaže!... No? Ustaješ li ili ne?... (Pauza; neko pokuca; Bibiana zasta i okrenu se ka Ivanu.) ... Čuješ li?... Neko kuca... (Pauza.) Da nisi pozvao nekog od svojih drugova? Da nisi pozvao Peću?... Zašto mi to ranije nisi rekao, postavila sam samo za dvoje? Zar ja uvek poslednja treba da saznam za tvoje planove... (Ponovo se začu kucanje.) Dobro! Ako ti već ne želiš da otvoriš Peći, idem ja. (Dođe do vrata i otvori ih; uđe Januarius, sav u belom; na glavi nosi beli polucilindar, u ruci drži beli štap; Bibiana se izbeči u njega i ustuknu.) JANUARIUS: Dobro veče. BIBIANA: (Prošaputa.) ... Ti... JANUARIUS: Moj naklon, Bibiana. Ostarela Bibiana. BIBIANA: ... Ti... Otkud ti?... JANUARIUS: Nova Godina je. Dolazi Dvadeseti vek. Čuješ li?... Petrogradska zvona. Zvona zlatnih kupola petrogradskih crkvi... Nisam znao da se čuju i ovde, na periferiji. BIBIANA: ... Otkud ti... sada... JANUARIUS: Došao sam da vam poželim sreću. Ne vidim šta je tu toliko čudno. BIBIANA: ... Ti... Toliko je vremena prošlo... Nisi se promenio... JANUARIUS: Ah, vreme... Trica! Znaš da nikad nisam mario za to. Ne mogu meni nauditi takve smicalice. (Priđe stolu.) Kao što vidim, sve je spremno za doček. BIBIANA: Da... JANUARIUS: (Vide Ivana na krevetu i ozari se.) Oh! Ovo je on, ako se ne varam?... Spava, zar ne?... (Pauza; priđe krevetu i nagnu se nad njim.) Psssst!... Spava... Kao čist, nevin stvor... Kao mladi list što se s mukom izvija... Kao krmeljivo jutro, zimska izmaglica... Psssst!... Spava... (Pa se odmaknu jedan korak, ispruži desnu ruku ka njemu, i nežno, uz smešak, s puno ljubavi mu reče.) ... USTANI, GOLUBE MOJ... (Zagrobov, u robijaškom odelu, uništen i oronuo, poražen do kraja i predan sudbini, lagano podignu glavu i, kao omađijano dete, ispruži ruku i prihvati ponuđenu; Januarius ga lagano poče vući k sebi, sve dok se ovaj sasvim ne uspravi; Bibiana sagnu glavu i zari je u šake.) JANUARIUS: Oh, kako vam je lepo dete, gospođo! Morate mi ga pozajmiti na nekoliko dana. Da peva kod mene, u crkvenom horu... BIBIANA: ... Ne... JANUARIUS: Naučio bi divne pesme, pevali bi zajedno. (Pogleda ga.) Zar ne bi to želeo?... No?... Koliko ti je godina, dečače?... ZAGROBOV: (Tiho.) ... Devet... JANUARIUS: O, ti si već velik porastao... Ideš li u školu?... ZAGROBOV: ... Idem... JANUARIUS: I dobar si učenik?... ZAGROBOV: ... Da, gospodine... JANUARIUS: Škola ti je tamo, u ulici Dobrinjskog?... Ona siva zgrada, potamnela od snega?... ZAGROBOV: ... Da, gospodine... JANUARIUS: Onaj što sedi pored tebe, onaj, najbolji tvoj drug, zove se Peća Silajev, zar ne?... ZAGROBOV: ... Da... Peća Silajev... Kako znate?... JANUARIUS: A ona, što ispred vas sedi, to je Magdalena Nikolajevna?... S njom ste, pre neki dan, jurili veverice po parku?... ZAGROBOV: ... Vi mene poznajete, gospodine?... JANUARIUS: Reci, mladiću, jesi li učio koliko ima velikih crkvenih otaca? ZAGROBOV: ... Osam... Četiri istočna i četiri zapadna... JANUARIUS: Koja su četiri istočna? ZAGROBOV: ... Anastazije, Vasilije, Grigorije Nisenski i Ivan... Ivan Zlatousti... JANUARIUS: A reci mi, šta je Hrist rekao Petru?... ZAGROBOV: ... Rekao mu je: "Ti si Petar – Stena, i na steni tvojoj, sagradiću ja crkvu svoju... Tebi ću dati ključeve kraljevstva nebeskog, pa šta god vežeš na zemlji, biće vezano i na nebesima, a šta god razrešiš na zemlji, biće razrešeno i na nebesima". JANUARIUS: A šta je rekao Sin Božiji kad su ga razapeli?... ZAGROBOV: ... "Oče moj, oče moj, zašto si me ostavio?"... JANUARIUS: Tako je! Tako je, moj mladiću! A znaš li priču o "Tri živa i tri mrtva"?... ZAGROBOV: ... Tri mladića naišli na otvorene grobove iz kojih im progovaraju tri mrtvaca. Mrtvi su njihovi dvojnici i kažu im: "Ono što ste vi sada, to smo mi nekada bili; a ono što smo mi sada, to ćete vi uskoro postati"... JANUARIUS: (Unese mu se u lice; ozbiljno.) A ti, mladiću?... Čime ćeš se ti zaslepiti da bi mogao živeti?... Čime ćeš se opiti, da bi zaboravio na smrt?... Jer kako sretni trenutak protegnuti do beskraja? Kako najvredniji, neba vredan dah, zauvek zadržati u sebi, spasivši ga otrovnog žala prošlosti, zloslutne budućnosti?... Kako?, kad se ni najradosniji čovek ne može doživeti kao sila božanstvena, punoća večnosti?... Reci, mladiću! Čime ćeš se TI opiti, da bi zaboravio na smrt?... (Pauza.) ZAGROBOV: ... Vi mene poznajete, gospodine?... JANUARIUS: Zar je to život?... Ljudi se rađaju, čitavog veka muče, rade ono što ne žele, i onda umiru, neostvareni i uzaludni. Kao robovi. Kao insekti!... Zar je to život?... Zar su to zvezde?... One, koje vam je Bog obećao kad ste se rodili?... Zar ćeš na to pristati? Da budeš crv? Vaška?... Zar ne želiš izaći iz prljavog plebsa, iz rulje što se valja u svom blatu? Da budeš sam, jedini od svih, onaj što se uzdiže iznad gužve puka, pobednik nad prolaznošću?... Zar si rođen tek onako, kao toliki oko tebe, bezvredni i nevažni, bez moći da oplemene ljudski rod?... Zar ne želiš biti velik? Najgušća kap Vasionske tajne?... Ko će da te vidi, čuje? Gde je svedok tvog života?... Zar da umreš uzalud??... Reci, mladiću, kako ćeš se ti spasiti?... (Pauza; odmaknu se od Ivana.) (Bibiana ode do gramofona u uglu, navi ga i spusti iglu; začu se tiha ruska pesma; pauza; nesigurnim koracima, kao dete koje tek uči da hoda, Zagrobov priđe Januariusu i poče ga vući za rukav.) ZAGROBOV: ... Čiko, čiko, zašto su ljudi toliko nesrećni? I gde je uzrok tolike nesreće?... Je li to smrt? I njeno postojanje?... Čiko, kaži mi, čemu trpljenje ako dobri Bog postoji? Zar on ne vidi sve ovo?... JANUARIUS: Evo – bubica! (Sagnu se i uze je; dok priča, vrti šaku da bubica ima gde da ide.) Šta ona radi na ovome svetu? Otrajava... Prosto, ponavlja se u vremenu. Ali, jednom posebnom čoveku, još ako je mlad, budućem kadetu možda!, jednom takvom stvoru, šta je njegov smisao?... Sigurno ne, da se, kao bubica, ponavlja u vremenu!... On bi da je anđeo, da poleti, da se vine put visina!... Njegov cilj nije što i cilj proste životinjke, on želi da vlada tim istim vremenom, svim tim minutima i satima, danima i godinama, svim tim vekovima, stvarajući svoju budućnost!, a ne, kao bubica, iščekujući je... Ta moraš se buniti da bi živeo! Nećeš, valjda, trpeti i venuti!?... Zar drugog spasa ima?... No, zar ga ima?... (Zagrobov ga nepomično gleda.) Tako je, dečače moj! Drugde ga nema i nikada ga nije ni bilo! Evo, ako želiš, ja ću ti pomoći! Hoćeš li?... Hoćeš li?... ZAGROBOV: ... Hoću... JANUARIUS: Ne brini. Ja sam tu. Da te čuvam, da te branim. Da te uzmem za ruku i povedem u slavu. ZAGROBOV: ... Vi mene poznajete, gospodine?... JANUARIUS: Ne boj se! Iz tvoje ledene samoće, ja ću te izvući. Jer ja znam želju tvoju, tvoju žudnju za Najvećim! Ja poznajem tvoj duh, sitnu pređu tvoje sudbine. ZAGROBOV: ... Ko ste vi?... JANUARIUS: Evo, uzmi: "Za život o kojem si sanjao!" (Raširi kaput sa obe ruke; na prsluku i unutrašnjosti kaputa ukazaše se redovi raznoraznih bombona, slatkiša, bočica sa mirisima, ukrasa, zlatnih lančića...) Ha, ha, ha, ha... Zanemeo si! Ta uzmi, Nova Godina je!... To su samo ukrasi i slatkiši za tvoje novogodišnje drvce! No, zašto oklevaš? Zar ga ne želiš okititi?... Nije te, valjda, strah?... ZAGROBOV: ... Nije... JANUARIUS: Onda, uzmi! Nećeš se pokajati!... (Zagrobov stidljivo uze jednu stvar.) ... Ali, mladiću moj, zašto tako stidljivo?! Zagrabi slobodno čitavom šakom! Ja ti nudim nešto veliko, veće od života! Hoćeš li?... Samo klimni glavom i čitav svet biće pod tvojim nogama! Zgazićeš ga kao krckavu bubu, kao ljusku jajeta, obrisaćeš noge o njega kao o staru krpu! Veruj meni! Jedinom koji ti želi dobro! Jedinom tvom zaštitniku! Hoćeš li?... Samo klimni glavom!... (Zagrobov klimnu i poče uzimati slatkiše i ukrase.) Slažeš se, znači! Tako, samo grabi! Grabi, dečače moj! Samo me ti možeš spasiti! Samo ti!... O, srećan sam! Posle toliko vremena, toliko mnogo vremena! Uzimaj! Samo uzimaj!... Tvoj usud u prstenu sila, to je vasionska tajna i ti moraš primiti na sebe nebeski potpis koji te je izabrao! Ne boj se, sve je unapred određeno! I množina svetaca i poredak zvezda! Ti ćeš samo pripremiti svet za ljude koji će uskoro doći! Ja ću ti podariti saznanje o neuništivosti čovekovog dela! Uprkos smrti! Uprkos ništavilu! Daću ti moć da urediš zemlju; i ljudski život na njoj! O, ne brini! Šta god uradio – biće dobro! Jer ja ću te čuvati!... ZAGROBOV: ... Ko ste vi?... JANUARIUS: (Uozbilji se.) Ja sam tvoj stric. Brat tvoga oca. BIBIANA: Ivane, zahvali se gospodinu na poklonima. I priđite stolu, poslužite se. Meso valja pojesti dok je toplo. Uskoro će Nova Godina. (Zagrobov se ne pomeri, držeći pregršt slatkiša i ukrasa.) ZAGROBOV: ... A moj otac... ko je?... BIBIANA: Zaboga, Ivane, nije sad vreme za takve razgovore. Zahvali se gospodinu i odloži poklone ispod bora. I pojedi nešto. Nisam, valjda, sve ovo uzalud pripremila. ZAGROBOV: ... Vi poznajete mog oca, gospodine?... JANUARIUS: Samo je jedna pupčana nit kojom je čovek vezan za nebesa; jedna jedina iz koje on crpe sve svoje snove i slutnje; jedna jedina koja ga održava u životu i zbog koje on radi sve ono što radi – ideja besmrtnosti... Besmrtnost!, uzviknuli su ljudi gledajući raspadanje leša!... Besmrtnost!, urlali su i kršili ruke ka nebu -bogovi nikad ne umiru!... I pamti: slava – to je pobeda nad smrću; pripojenje Olimpu; gozba ambrozijom! ZAGROBOV: ... A moj otac, gospodine, gde je?... BIBIANA: No, što stojiš tu toliko?! Priđi već jednom stolu! Vreme je da se nešto pojede. JANUARIUS: Oh, još samo koji minut! (Skoči do stola i nasu sebi vino.) Da nazdravimo! Ne dočekuje se svake godine Novi vek!... Najdraži moji, uskoro će izbiti pun sat! Hiljadu osamsto devedeset deveta, samo što nije izdahnula! Još koji tren i novi, Dvadeseti vek, zakmečaće svojim novorođenim plačem! Čitav Petrograd, čitava naša Rusija, cela Evropa zaviriće u još jednu kutiju palu s neba, ne bi li videli šta je za njih spremljeno u ovome stoleću! Za Dvadeseti vek! (Ispi.) BIBIANA: Evo, služite se. Tu je i supa. ZAGROBOV: ... Vi mene poznajete, gospodine?... JANUARIUS: Naravno, mladi čoveče. Ti si Ivan Zagrobov. Budući kadet Petrogradske oficirske škole. Sada ti je tek devet godina, ali ne brini, porašćeš brzo. ZAGROBOV: ... Ali... ja vas nikad nisam video... JANUARIUS: Evo, slobodno uzmi batak, ja više volim krilce. Mmm, Bibiana, meso je odlično. Kao nekad... BIBIANA: Jedite... Služite se... JANUARIUS: Prava svečanost! Nisam se nadao ovakvoj proslavi!... Ivane, tvoja majka je u pravu: nema potrebe da tu tako stojiš. Priđi i pojedi nešto. Odlično je! Veruješ, valjda, svom stricu. (Jede; Pauza.) ZAGROBOV: ... Striče... (Krenu korak-dva.) A Boga, ima li?... JANUARIUS: Šta?... Zar ti, dečače, ne znaš za tajnu?... (Tiho.) Nema duše... Nema Boga... Postojiš samo ti... i gluva noć napolju... Haotični kovitlac slučajnosti... ZAGROBOV: ... Ali ipak... ko upravlja svim ovim ako Boga nema?... Otkud sve ovo, ako Boga nema?... JANUARIUS: Nema Boga... Nema kazne... Sve je samo varka, opsena... (Zagrli ga.) Ne boj se, sve je dozvoljeno. Sve se sme!... Ni milion tuđih života ne vredi jednog dodira zvezda... A sad idi! (Baci iznad njega srebrnast, svetlucav prah.) I čuvaj tajnu besmrtnosti!... (Zidni sat poče otkucavati ponoć.) JANUARIUS: Evo ga! Konačno je došao! Novi, veliki vek, najveći od sviju! Najdraži moji, srećna vam Nova godina!... Bibiana, jedan ples?... (Bibiana stavi novu ploču na gramofon i začu se valcer; on je uhvati i poče plesati s njom.) ... Iščezni u svojem bolu, Evropo, Evropo moja, / Koliko si do sad rodila heroja?... ZAGROBOV: (I dalje nepomično stoji, grleći darove.) ... Striče... Kad čovek umre, može li oživeti?... BIBIANA: (Plešući.) Zaboga, Ivane, kakva su ti to pitanja? Kasno je. Vreme je za spavanje. JANUARIUS: (Plešući.) I reci, šta bi pre izabrao: smrt u masi ili samotničku smrt?... Ono drugo?! Bravo! I ja navijam za to!... BIBIANA: Ne valja ostajati budan dugo u noć. Sutra ćeš biti pospan. JANUARIUS: Dobri ljudi, zašto sve to rade?... Hoćeš li i ti biti jedan od njih?... Hoćeš li i ti biti dobrotvor? Dobrotvor čovečanstva?... BIBIANA: Ivane, dečaci tvojih godina već uveliko spavaju. Zahvali se gospodinu na darovima i idi u krevet. Kasno je. ZAGROBOV: ... A smrt?, a strah?, a udes?, a kraj?... A vreme?, a večnost?, a anđeli?... JANUARIUS: Tako je, mali! Ti znaš sve što je potrebno!... U tvom krilu biće sudbina ovog sveta! Samo napred! Bolest vremena leči se jedino mačem! Uzdaj se u to!... Ne brini! Bićeš velik! Najveći od svih!... I ne boj se smrti -sećaće te se!... Laku noć, Ivanuška! Mirno spavaj! Tvoj te stric čuva!... BIBIANA: Laku noć!... I srećna ti Nova godina!... JANUARIUS: Novi, Dvadeseti vek!... Najlepši od sviju!... Ivanuška!... Ivanuška!... Ivanuškaaa!... (Ivan se okrenu, ode do svog kreveta i leže; ovo dvoje nastaviše da plešu; na kraju, Januarius stade, povuče je sa sobom i započe svoju ljubavnu igru s njom... .) ***(Ćelija; noć; napolju, pada kiša; Ivan Zagrobov leži na svom zatvoreničkom krevetu i drhti.) ZAGROBOV: ... Striče... Striče... (Ustade i uhvati se za rešetke.) Straža!... Straža!... Ovamo!... Straža! Brzo!... (Priđe čuvar.) ČUVAR: Šta se desilo? ZAGROBOV: Gde je onaj čovek?!... ČUVAR: Koji to? ZAGROBOV: Onaj, što je bio tu malopre!... ČUVAR: Koji "onaj"? ZAGROBOV: Onaj, s maskom na licu! Maločas je otišao odavde! Dovedi ga, brzo, brzo!... ČUVAR: O čemu to govoriš? ZAGROBOV: Ali tu je bio! Tu!... Zovi ga, brzo!... ČUVAR: Koga? Ne razumem. ZAGROBOV: Ali ja ga moram videti! Važno je! Nije mogao daleko stići!... Otići će, čuješ li! Ja ga moram još jednom videti! Moram!... ČUVAR: Smiri se. ZAGROBOV: Ali ti si ga doveo! Ti si mi rekao da imam posetu! Malopre! ČUVAR: Ja?... Učinilo ti se. Već mesecima ovde niko nije dolazio. ZAGROBOV: Zar ne čuješ šta ti govorim?!... Malopre je bio ovde! ČUVAR: Nema nikog. Mrkla je noć. (Pogleda na sat.) Još koji minut. Vod je već postrojen u dvorištu. (Ode.) ZAGROBOV: (Poče drmati rešetke.) Striče!... Striče!... Stričeee!!... (Naposletku, u očajanju, stade glavom udarati u rešetke, sve dok se ne raskrvari; pade na pod i osta tako, bez svesti...) ***(Petrograd; 1919; kuća grofa Nikolaja Rostova; veče; napolju, čuju se sporadični pucnji i granate; četvorica igraju karte i piju: grof Rostov, Silobabin, Troškin i Klebanov; Zagrobov, u uniformi carskog oficira, stoji pored prozora i gleda napolje, u mrak.) TROŠKIN: Čujete li ovo?... Oni dolaze. KLEBANOV: Igrajte, Troškin. Na vas je red. TROŠKIN: Ali, zar ne čujete?... Oni pucaju. KLEBANOV: Pucaju već dve godine, pa šta?! TROŠKIN: Evo, kao da su tu negde... KLEBANOV: Da vas nije strah, Troškin? TROŠKIN: Ne... Samo mi se učinilo da su ovoga puta stigli vrlo blizu. SILOBABIN: Ne brinite, Troškin, vaš strah potpuno je bezrazložan – mi ćemo svakako doći na red. KLEBANOV: Mrtvac više ili manje, u čemu je razlika? Silobabin, vi delite. Kad sam se sinoć vratio kući, ispred samog ulaza ležala su dvojica. Jednog sam morao da pomerim ne bih li ušao u kuću. TROŠKIN: Dvojica njihovih? KLEBANOV: Ne. Sasvim obični ljudi. TROŠKIN: Gospode, kako mogu ubijati tek tako?... GROF ROSTOV: Šta je ovo? Nema više vina. Bezobrazluk. Posluga!... (Uđe sluga.) Vina. SLUGA: (Ponizno.) Oprostite, vaše blagorodstvo. Odmah, vaše blagorodstvo. (Ode.) KLEBANOV: Troškin, na vas je red. TROŠKIN: Tek tako... Ni zbog čega. SILOBABIN: Kažu da ubijaju zbog nečeg što su negde pročitali; što niko nikada nije ni čuo, ni video; što nikad nigde nije postojalo. Troškin, opet je na vas red... TROŠKIN: Ali to je nemoralno! Potpuno nemoralno! SILOBABIN: Kakav moral, Troškin, o čemu vi to? Moral ne postoji. Postoji jedino vlast... I odgovorite na boju. To nije pik. TROŠKIN: Zar ne čujete, gospodo?... Kao da su tu negde, možda čak u našoj ulici... KLEBANOV: Pik, Troškin. Odgovorite na boju. TROŠKIN: Gospodo, oprostite, ali ja više ne mogu da igram. (Ustade.) Prosto, ne mogu. KLEBANOV: Zaboga, Troškin, tek smo počeli... SILOBABIN: Nije vas, valjda, poremetila ova buka?... Trice! Sedite. Smirite se i igrajte. No, šta vam je najednom? TROŠKIN: Ne znam. Jednostavno, ne mogu više da igram. (Uđe sluga.) SLUGA: (Pokloni se i ostavi bocu vina na sto.) Izvolite, vaše blagorodstvo. Oprostite, vaše blagorodstvo. (Ponovo se pokloni i ode.) GROF ROSTOV: (Sipa im vino.) Ko je sad na redu? KLEBANOV: Troškin, ali prvo bi morao da sedne. GROF ROSTOV: Troškin, kad vas molimo... TROŠKIN: Ja jedino da sednem i da bacam karte nasumice. GROF ROSTOV: Onda sedite i bacajte. (Troškin sede.) KLEBANOV: I odgovorite na pik... Tako. SILOBABIN: Uzmite malo vina, Troškin, prijaće vam. (Igraju; napolju, čuju se pucnji i granate.) No?... Nećete?... TROŠKIN: Ne. SILOBABIN: Zašto, Troškin? Pa vino je odlično. TROŠKIN: Zaboga, Silobabin, ne mislite, valjda, da mi je do vina? Zar ne vidite šta se sve ovo dešava?... SILOBABIN: A šta se to posebno dešava? Svakog dana rasele po jedan kvart. Provale, pohapse, proteraju, popljačkaju, neku kuću i zapale, da proslave... Ne to, sad je tref! TROŠKIN: Više ne znaju šta će s leševima. Niko ne zna koliko je ljudi pobijeno. Niti zašto se sve to radi. Ako ovako nastave, pobiće sve Ruse! Nijednog neće ostati među živima! Nijednog!... SILOBABIN: Ostaće ih. Ostaće bar jedan, da ispriča sve to. TROŠKIN: Kao da su ljudi mravi. Kao da je čitav svet samo jedna humka u kojoj svaki mrav mehanički ispunjava svoj nagon, kao da nemamo ni osećaja, ni razuma, ni očiju, ni ušiju, ničeg, ničeg!... KLEBANOV: Ko sada deli?... SILOBABIN: Ja... (Deli.) TROŠKIN: To je užasno, gospodo... Carstvo istovetnih, masa jednakih, milioni beznačajnih... Mravinjak. KLEBANOV: Tresneš nogom po mravinjaku, misliš, zgazio si ga. A već sutra, kad se vratiš, sve je na svom mestu; i mrava koliko hoćeš! TROŠKIN: Klebanov, zaboga, to nije za šalu! KLEBANOV: A zar se ja šalim?.. Mravi k'o mravi... Igra tref... Hteli su skočiti na sam Kraj. Završiti već jednom Istoriju! Dojadilo im čekanje, šta li?... I? Šta se dogodilo?... Trenutak koji im se činio beskrajno daleko i kojem su tako mahnito jurili – ponovo je odbačen u beskraj! Kao magarac i šargarepa... A kad su se otreznili, zločini nad drugima bili su im jedini način da se osvete životu, da zaborave na jadni učinak svog postojanja. SILOBABIN: Uvek je bilo isto, Troškin. Ne razbijajte badava glavu oko toga. Jedni odlaze sa prvih mesta pljačke, drugi pohlepno jure da ih zamene i zauzmu što bolja mesta u predstojećoj gozbi, sve dok i njih ne pregaze treći i tako u beskraj. Sve je to nebitno. Komešanje na površini. Puka promena lica. Toliko je bolje igrati karte, zar ne?... KLEBANOV: Toliko je bolje igrati karte. (Igraju...) TROŠKIN: Vama je do karata, a napolju je užas. SILOBABIN: Troškin, zaboga? Šta se dešava s vama?... Šta to želite da vam kažemo?... Da vukovi kolju jaganjce?... Pa vukovi su oduvek klali jaganjce! I nijedno jagnje nikada nije zaklalo vuka! Pa ipak, na svetu je uvek bilo mnogo više jaganjaca nego vukova. U tome je trik! I šta sad?... Mi igramo karte!... (Pauza; igraju.) GROF ROSTOV: A gde je sir? Posluga!... (Uđe sluga.) Sira. SLUGA: Oprostite, vaše blagorodstvo. Odmah, vaše blagorodstvo. (Ode.) KLEBANOV: Eto, opet ste pogrešili boju... Vratite to. TROŠKIN: Ja sam već rekao. Nisam u stanju da igram. Ne, zaista. (Ustade.) Kažu – hoće da promene svet. SILOBABIN: Budalaština, Troškin. Svetu ne treba promena, već ponovno stvaranje. (Uđe Magdalena Nikolajevna.) GROF ROSTOV: Šta bi, kćeri? MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Ne mogu da zaspim. TROŠKIN: Nije ni čudo, koliko se puca. MAGDALENA NIKOLAJEVNA: (Zagrobovu.) Ivane, i ti su tu... (Ovaj se ne pomeri.) KLEBANOV: Magdalena Nikolajevna, umete li da igrate vist? MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Hvala na pozivu, Silobabin. Nije mi do toga. KLEBANOV: Šteta. Propuštate dobru partiju. (Uđe sluga.) SLUGA: (Pokloni se i postavi tanjir sira na sto.) Izvolite, vaše blagorodstvo. Oprostite, vaše blagorodstvo. (Ponovo se pokloni i ode.) KLEBANOV: Troškin večeras igra dobro: do sad gubi sve. SILOBABIN: Kaže da ga ometa nekakva buka, šta li? Ne veruje da mu se sve to samo učinilo. (Začu se pucanj, spolja, vrlo blizu.) TROŠKIN: Evo, jeste li čuli?... Puklo je ovde, u našoj ulici! (Ode do prozora.) MAGDALENA NIKOLAJEVNA: I ja sam čula pucanj... Ivane, čuo si ga i ti, zar ne?... SILOBABIN: Magdalena Nikolajevna, to vam se samo učinilo. TROŠKIN: Dole je neko komešanje... Mrak je, ne vidi se dobro... SILOBABIN: Ne govorite gluposti, Troškin. Sedite da završimo igru. Imamo važnijih stvari od toga. TROŠKIN: Ušli su!... Čujete li? Dvojica su ušli u ovu kuću! SILOBABIN: Karte su podeljene. Počnimo! TROŠKIN: Ovo je propast, gospodo!... Kako možete tako mirno sedeti?... Ne možete vinom i kartama vratiti Rusiju! SILOBABIN: Ko to kaže? Živeli!... (Iz susedne prostorije uđe Anjuka.) ANJUKA: (Sva uplakana, kršeći ruke.) Vaše blagorodstvo, oprostite mi, vaše blagorodstvo, ali ja više ne smem da budem sama u sobi. Čula sam pucanj i... oprostite mi! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: (Zagrli je.) Anjuka, dobra naša Anjuka... Ne brinite, sve će biti u redu. To je puklo negde tamo, daleko od nas... (Neko zalupa po ulaznim vratima.) TROŠKIN: Šta sam vam rekao?! Došli su po nas!... (Lupanje se ponovi.) GROF ROSTOV: Anjuka! (Anjuka, sva preplašena, priđe vratima i otvori ih – uđe Peća Silajev, teturajući se, zadihan i znojav, ranjen u levu ruku; u desnoj drži pištolj; za njim uđe njegov drug, noseći sa sobom gitaru.) MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Pa to je Peća!... (Zagrobov se osvrnu, no samo za tren.) Gospode, kako sam se uplašila! PEĆA SILAJEV: Magdalena Nikolajevna, ja sam vam zahvalan što ste me večeras primili u svoj dom! Napolju je velika gužva! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Gluposti, Peća. Opet pričate gluposti. I opet ste pijani. PEĆA SILAJEV: O ne, nije to pijanstvo, Magdalena Nikolajevna! To nam se samo nebesa približavaju!... Grofe, pozdravljam vas! Troškin, Silobabin, Klebanov, vidim, svi ste tu! Ivane, dobri moj... (Priđe Zagrobovu i zagrli ga; ovaj se ne pomeri, zureći kroz prozor.) Radujmo se, gospodo: dolazi kraj sveta! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, pa vi držite pištolj! TROŠKIN: Znači, vi ste maločas pucali? PEĆA SILAJEV: Naravno, gospodo! Branim moju Rusiju! TROŠKIN: Ta šta to govorite, Silajev!? Ako su vas videli, doći će ovde i sve će nas pohapsiti! PEĆA SILAJEV: Magdalena Nikolajevna, upoznajte mog prijatelja! Doveo sam ga samo zbog vas! TROŠKIN: Budite ozbiljni, Silajev, nije sad vreme za muziku! PEĆA SILAJEV: Samo sada i jeste vreme! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, pa to je krv! Vi ste ranjeni! Anjuka, brzo, vodu i zavoj! (Ova otrča u sobu.) PEĆA SILAJEV: U boj, gospodo! Gde će biti naš narod na Strašnom sudu naroda? Šta ćemo mi, Rusi, ponuditi Bogu na ispruženim dlanovima? S čime ćemo mi izaći pred njega?... Sviraj, mali!... (Baci mu novac; ovaj poče tiho da svira.) TROŠKIN: Zaboga, Silajev, mogli ste poginuti! PEĆA SILAJEV: Poginuti, nego šta!... TROŠKIN: Šta to pričate? PEĆA SILAJEV: Jurnuti iz rova na visoku, neosvojivu tvrđavu, i biti topovima raznet, u paramparčad!... Jurišati u susret smrti, ponosan i sretan! Na otvorenom dlanu ponuditi sav budući život!... I poginuti, tek tako... Za bezvredne reči, za smisao bez istine, za crvljivu šljivu. TROŠKIN: Pijani ste. PEĆA SILAJEV: Zar je to mali razlog za piće, gospodo? Grešite! Razlog je golem, večan: da bi sebe još više mučili!... Izbljujmo svoju utrobu, pokidajmo niti što nas vezuju za tlo, jurnimo ka konačnom kraju sveta!... Sagorimo sami sebe! Ubijmo se, da ne bi umrli!... (Vrati se Anjuka, noseći lavor vode i zavoj.) MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Evo ovde, polako... (Pokuša ga postaviti na stolicu, ali on se otrgnu.) PEĆA SILAJEV: ... Pssst! Zar ne čujete?... Slušajte... (Pauza; Mali svira.) ... Na sve četiri strane sveta, ljudska se patnja samo uvećava! Pitate se: "dokle?", zar ne, gospodo?... Ispitujete problem: do kojeg će se podeoka popeti i konačno zaustaviti živa na meraču patnje! Oči svih uprte su ne bi li se napokon dogodilo nešto što bi ličilo na završetak!, ali gospodo!, budimo ozbiljni – sve ima svoj kraj; samo je ljudska patnja beskrajna!... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, sedi... PEĆA SILAJEV: I biti potom težak ili car, činovnik ili sluga; i biti potom to dalji od sebe što je igra bolja a namet veći. Kakva dosada, gospodo! Umire se podjednako!... TROŠKIN: O čemu to govorite, Silajev? Oni samo što nisu došli po nas! SILOBABIN: Stavite ga na krevet, zaboga. (Posedoše ga na krevet; Magdalena Nikolajevna poče previjati ranu; Anjuka mu obrisa lice.) PEĆA SILAJEV: Sve je to, Magdalena Nikolajevna, samo privid, magla, dim u oblacima!... I kakvog li smisla: ponovo meriti svet, seći ga, razvlačiti, ukinuvši pri tom sve ono što nije deljivo celim brojem! Ukinuti ostatak, Magdalena Nikolajevna, ukinuti ostatak!... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Lezi, Peća, odmori se... PEĆA SILAJEV: Hodamo po grobovima bivših bića! Toliki su već nestali, odvučeni u dubinu. Hiljade očiju, glava, ruku, nogu, svakog se trena pretvara u prašinu! A onda ih tražimo – po navici!... Tražimo, ali sem prašine i vodene pare, zrna soli i po koje koščice, ne nađosmo ništa! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, zaboga, ne pomerajte se... Da vam previjem ranu... PEĆA SILAJEV: "Istorija", kažu oni! A šta je to?... Pa to je ono čega nema i što je nemoguće pronaći bilo gde, sem u đavolovom džepu! Čeprkati po požutelim listovima i metlicama sklanjati prašinu – kakve li zablude, gospodo! Splačine iz profesorskih glava! Ne verujte u to! Postojimo samo mi, i zrno večnosti u nama! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Polako, Peća, polako... PEĆA SILAJEV: "Istorija", kažu! O, velike li obmane! Pusta reč, eto šta je!... Istorija je samo jedna Velika laž! Nešto što ne postoji! Carstvo mrtvih! Puki zbir trupala, beživotnih telesa, crknute materije! Dugi niz bivših imena i oblika, praznih konzervi što kao sablasti landaraju oko nas i za koje nam je rečeno da su se zbili pre nego što smo se rodili, i to je sve! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Ćuti, Peća... PEĆA SILAJEV: Jer vreme nije ni večno, ni istorijsko, već moje, jedino! Ono koje je krenulo iz tačke na obzorju iz koje sam i ja krenuo svojim prvim udisajem i koje će iščeznuti u toj istoj tački zajedno sa mnom! KLEBANOV: Lakše, Silajev... PEĆA SILAJEV: Slaganje sekundi, brojanje bez smisla, glupi kalendar!... A jedino je ovde (Pokaza na grudi.) pravi život, istinski, neponovljiv! Ne zavisi moja sudbina od protoka dana i godina! Naprotiv: vreme zavisi od moje sudbine! I nisam ja posledica nataloženih minuta, koje vi tako strasno odbrojavate; to se samo oni rađaju iz mog postojanja! I kapaju u ponor, da me tamo, na njegovom dnu, jednog dana sačekaju!... Ne merimo vreme! Ono sa sobom donosi jedino propast! Bacimo satove na đubrište! Polomimo im strašne zupčanike! I živimo sad! Sad!... Živeo život! Živela sadašnjost! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Anjuka, na čelo! (Ova stavi oblog.) PEĆA SILAJEV: ... I ne bi nam bilo dosadno da sve ovo ovako nije; i ne bi tad pomišljali da život ma kog čoveka vredi koliko i jedno šuplje "ništa", i da životima čitavih generacija upravljaju nitkovi!... Jer doći će dan, Magdalena Nikolajevna, kada će svako od svih sto deset milijardi dosadašnjih ljudskih bića, sakupivši na malenu hrpu svoje trošne kosti, ustati iz groba i viknuti: "Ni istorija, ni nauka, ni umetnost – nisu me vredni!"... I tek tada – počeće Vek!... TROŠKIN: Pijani ste, Silajev! PEĆA SILAJEV: Mi, do tad, bićemo mrtvi. Ali ne i bez nade... Sviraj, mali!... KLEBANOV: I podvežite mu ruku čvrsto, da ne iskrvari. MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, šta vam je?... Zašto drhtite?... SILOBABIN: Groznica. ANJUKA: (Pipnu mu čelo.) Oh, Bože moj, pa on gori!... PEĆA SILAJEV: Šta li sada rade tamo, u Petrogradu?... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Pa mi jesmo u Petrogradu, Peća. PEĆA SILAJEV: Šta li sada rade naše kuće, naše stvari?... A Neva?... Da li je već zamrzla?... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Pa mi jesmo u Petrogradu, čuješ li? PEĆA SILAJEV: A da se spremimo?... Magdalena Nikolajevna, da se lepo spakujemo, uzmemo kofere i pravac – našim kućama. Eto, to je bar prosto: spakujmo se i krenimo. Ionako smo već predugo odvojeni. Šta će nam naše kuće reći?... Naše ulice, parkovi, naše veverice?... A Neva?... Možda je već zamrzla... TROŠKIN: Potpuno je izgubio razum. PEĆA SILAJEV: Ali ja znam šta je uzrok tome... Priviđenje. ANJUKA: (Krsti se.) Gospode Bože... PEĆA SILAJEV: ... Ono isto koje se javlja u trenucima pometenosti, u pijanim oblacima iz kojih kaplju sulude, otpadničke pomisli da je moguće pobediti ljudsku prirodu, da je moguće rešiti pitanje sveta, čitavog čovečanstva... Priviđenje toliko nejasno, a opet, tu, nadohvat ruke, grad-priviđenje: Petrograd!... ANJUKA: (Krsti se.) Gospode Bože... PEĆA SILAJEV: No? Krenimo već jednom, Magdalena Nikolajevna! Kasnimo! Oni nas čekaju iza ugla! Šta?... Zaboravili ste da uzmete šal? O, zaboga, Magdalena Nikolajevna, pa već je pola devet! Pola devet, kažem! Dobro, ja ću vas čekati ovde, pored kapije. A vi požurite, da ponovo ne zakasnimo na večeru. Sećate se kako je Marta Sergejevna bila ljuta prošli put, kad smo zakasnili. Trčite, trčite, a ja ću vas čekati ovde!... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Vode, Anjuka, donesite još vode! (Anjuka otrča.) PEĆA SILAJEV: Krenimo! Ako vi nećete, krenuću sam!... Pobegnimo odavde! Daleko! Tamo, iza Volge i Urala, iza Lene i Čukotskih planina, tamo, gde ne znače ništa ni prošlost, ni budućnost!... Krenimo!... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Lezi, Peća, moraš se odmoriti... PEĆA SILAJEV: Krenimo! Potražimo planinsko selo u kojem ćemo sanjati san o izlasku iz vremena!, iz strašnog, stravičnog kruga kojem tepamo "Istorija"! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, smiri se... PEĆA SILAJEV: To je sablazan koja samu sebe održava, koja nas pretvara u prikaze što nestaju u njenom vrtlogu, baš kao da nas nikada nije ni bilo!... Ili nas nikada nije ni bilo?... I sve nam se ovo samo učinilo?... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, Peća... PEĆA SILAJEV: Evo me, Rusijo! Dolazim da ti se predam do kraja! Postaću tvoj rob, izgubivši sve svoje, samo me i dalje hrani svojim prostranstvom i slutnjama, svojom tajnom, slatkim ništavilom!... Jer ja znam da ću na kraju ipak stići na tvoj sever, u tvoju sivu jutarnju studen, onda, kada ti to bude bilo najpotrebnije, onda, kad stignem u najdalje snežno polje, da se smrznem pevajući, da umrem u srcu tvome, u majčinskoj utrobi tvojoj!, tamo odakle crpeš svu svoju neizmernu, opojnu svetsku tajnu, tamo ću doći, da se zauvek utopim u tebi, da se iskupim za postojanje koje si mi podarila!... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Ćuti, ćuti... PEĆA SILAJEV: Tamo, hiljadama dana daleko odavde, u našoj nestaloj otadžbini! Iščezloj poput poslednjeg pramička svetla!... Od nje smo sada ostali samo mi – kao trogloditi u stenama. (Magdalena Nikolajevna uroni glavu u šake i zaplaka; Pauza.) O, Rusijo, Rusijo moja! Biti zagledan u Boga, nije u Boga se i pretvoriti!... GROF ROSTOV: Neka... Neka, kćeri... Proći će... Ne možeš pomoći... Proći će... (Vrati se Anjuka; stavi mu novi oblog na čelo.) PEĆA SILAJEV: Pssst!... Čujete li?... Zove me tihi glas... ANJUKA: Kakav glas? Gospode... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Lezi, Peća, lezi... PEĆA SILAJEV: Ne dajte me, Magdalena Nikolajevna, ne dajte me tihom glasu što me zove... Da nema večnih stvari na ovome svetu, smrt ne bi toliko bolela, gospodo moja!... Ne dajte me, ne dajte... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: (Grli ga.) Peća, dobri Peća... PEĆA SILAJEV: Pssst!... Čujete li?... Tamo... Nešto šuška ispred vrata... To je moja smrt došla po mene. MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, zaboga, prestanite!... PEĆA SILAJEV: Otvorite joj, pustite je neka uđe... GROF ROSTOV: Donesite kamfora. (Anjuka ode.) PEĆA SILAJEV: Neka uđe... I smrt je samo moć Istorije u nama! Moć miliona mrtvih što zbijeni u avetne horde marširaju u nama i upravljaju našim mislima i delima... I čine ono užasnije od svega – podsećaju na naš kraj... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, ne govorite tako... PEĆA SILAJEV: Pobegnimo iz Istorije, gospodo! To je samo utvara vladara i popova! Gumena lutka koju razvlačimo, istežemo, ali uzalud; ona se uvek iznova vraća u prvobitno stanje! TROŠKIN: Pijani ste, Silajev. Opet vaše prikaze. PEĆA SILAJEV: Zar ne vidite, gospodo?!... Ona je Carstvo mrtvih!... Tu mrtvi oživljavaju, a živi postaju mrtvi! Pobegnimo iz tog strašnog sveta! Tamo žive samo oni koji su umrli! Oni kojih više nema! I kojima mi, živi, služimo samo da bi, kao lutke na koncu, sprovodili njihovu lažnu volju! Volju nepostojećih!... Zar niste svesni u kakvoj smo zabludi, gospodo?!... Istorija – to je Carstvo mrtvih! Beskrajno teška kugla koja mrvi sve pred sobom, šireći trulež na sve strane! Marš slepih bataljona, marš mrtvih miliona! Jer ljudi, o, ljudi! – i dalje ostaju pod zemljom! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: (Drma ga.) Peća, Peća!... PEĆA SILAJEV: Ta strahota živi jedino u našim glavama! Mrtvi vode žive, mrtvi nam pričaju Istoriju! Priče sastavljene od rečenica, rečenice od reči, reči od slova! A šta je slovo?... Crta na papiru!!... I gde je život?... Tamo? Tamo??... O, nemojte mi samo o tome, gospodo! Nemojte mi samo to govoriti! Jer život nije življenje u Istoriji, u Hadu! Život – to je sve ono drugo! (Vrati se Anjuka, noseći bočicu kamfora.) MAGDALENA NIKOLAJEVNA: (Dade mu kamfor.) Evo, uzmi, uzmi... PEĆA SILAJEV: (Odgurnu je.) Evo rešenja, gospodo! Zatvorimo bolnice i groblja!... I pravimo spomenike jedino od snega! MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Lezi, Peća, lezi... PEĆA SILAJEV: Ukinimo istoriju! Skršimo je jednim jedinim potezom! Ispijmo je u jednom jedinom gutljaju! Pa makar taj potez bio zamah mača koji nam odrubljuje glave, pa makar se u mukama ugušili od prevelikog gutljaja!... (Napolju, začuše se pucnji.) TROŠKIN: (Priđe prozoru i proviri napolje.) Čujete li?... Oni dolaze! PEĆA SILAJEV: Čitava Istorija, čitav Svetski poredak, postoji jedino zahvaljujući ceni plaćenoj u strašnim patnjama miliona i miliona potpuno nedužnih ljudi!... Istorija, istorija – čađ dimnjaka krematorijuma!... TROŠKIN: Ali zar ne čujete šta vam govorim?! Oni dolaze! PEĆA SILAJEV: Neka ih! Neka dođu! Sluge Istorije! Ni ne slute da je njihova kraljica samo jedan ponor bez dna! Ništavilo!... Nešto što ne postoji!... Gospodo, Istorija ne postoji! To je samo smicalica careva i generala!... Kao grozni stvor, kao najstrašnija od svih mašina ona ubija svakog od nas, siše nam dušu i pretvara nas u šuplji, prazni oblik, ona, ljubavnica sujetnih!, bezdan bez imena kojem se samo bednici klanjaju, Svetska Laž!, koja postaje to gladnija što više proždire svoje podanike koji joj i dalje žedno gutaju bale što joj cure iz gadnog ždrela i viču "još!", "još!"... plešući svoj avetinjski ples, pijani od klanja i naduti od slina!... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: (Pokuša ga leći.) Troškine, Silobabin... pomozite!... (Svi ustaju i prilaze krevetu; jedino Zagrobov osta, nepomičan.) PEĆA SILAJEV: Ko nas to drži, ko nas povlači, ko ne želi stišati strašni huk što huči iznad naših glava?... (Ozari se.) Đavo, gospodo! ANJUKA: (Ustuknu, prestrašena.) Gospode!... PEĆA SILAJEV: Đavo – to je ona sila koja želi postaviti između Boga i ljudi što više posrednika! A ima li veće sile od nje, Istorije? Od nje, majke svih sablasti, boginje bednika??... Ima li veće laži, strašnijeg otrova??... Ima li goreg tumača sveta??... (Ivan Zagrobov, ne mogavši više izdržati, izađe.) ANJUKA: (Krsti se, gledajući Peću.) Gospode, poludeo je!... PEĆA SILAJEV: Istorija je istorija svih!... Nema beznačajnih smrti, nema velikih dela! Postoje samo ljudi koje je svetski užas više mučio i ljudi koje je manje mučio!... I to je sve!... ANJUKA: Šta se to dešava, Gospode!... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Ivane, učini nešto, ne stoj tako!... (Osvrnu se i zasta – njega više ne bi.) PEĆA SILAJEV: Istorija ne postoji!!... Ta najveća od svih nemani, đavolovo je delo!, to posao je đavola!!... Tamo Đavo stanuje!!... Sotona! Sotona!!... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: (Skida mu košulju, mokru od znoja.) Anjuka, košulju!... PEĆA SILAJEV: Zbacimo teret koji nas mrvi!!... Zgrabimo za grkljan strašnu neman!! Uništimo čudovište!! I pljunimo mu u lice!!... Herojima nalik!!... Herojima nalik!!... (Pridignu se, ali ga ove dve oboriše na postelju i on naglo klonu.) MAGDALENA NIKOLAJEVNA: (Zaplaka.) Jadni Peća... KLEBANOV: U groznici je. TROŠKIN: Treba zvati lekara. SILOBABIN: Kakvog lekara, Troškin? O čemu vi to?... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Lezi, Peća, smiri se... PEĆA SILAJEV: Tamo, daleko odavde, iza najdaljih crnih tajgi, tamo, na istoku, na kraju sveta, iza Lene i Čukotskih planina... sedimo na pustom polju i plačemo... A sneg pada na nas... Pevaj, mali!... Probudi nebo!... TROŠKIN: Lekara, gospodo, u groznici je!... SILOBABIN: Ne pričajte gluposti, Troškin. Gde da nađemo lekara? MAGDALENA NIKOLAJEVNA: A da skuvamo jedan čaj, jak, kakav ti voliš... (Zagrli ga.) PEĆA SILAJEV: Lagano umirati, pretvarati se u pepeo... – i ništa više... Istopiti se u vatri, kao kockica masti... I ne tražiti istinu i pravdu; već sići u svet svinja. MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Šta vam je, Peća?... PEĆA SILAJEV: I hodati... Hodati na sve strane, svud po svetu, otvoriti širom oči i uši, razjapiti usta, udahnuti... Udahnuti!... I gurnuti klatno na suprotnu stranu. TROŠKIN: Potpuno je izgubio razum. PEĆA SILAJEV: Pssst... Slušajte... Zove me tihi glas... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, prestani, prestani... PEĆA SILAJEV: Ne tugujte, Magdalena Nikolajevna: sve vredno na ovome svetu može stati u kutijicu za duvan... Evo, u jednu ovakvu. (Izvuče je iz džepa i dade joj; pa naglo skoči, pope se na prozor i svom snagom povika napolje.) O, Rusijo!... Evo me!... Stojim pred tajnom tvojom, nem i upaničen! Jer znam dobro: biću ili opčinjen, il' užasnut! O presveta, pregrešna Rusijo! Ti, usnula u beskraju! Ti, ljubavi moja! Pevati o tebi jeste sricati slova iz početka!... Predugo ćutanje tvoje, šta nam donosi: nebesa ili smrt?!... (Začu se lomljava u neposrednoj blizini; neko je dolazio ka njima; upade Zagrobov, sa svojim drugovima; sve utihnu; tajac.) MAGDALENA NIKOLAJEVNA: (Ciknu.) Ivane!!... (Pauza; ništa se pomeralo nije; svi ćute i gledaju u Ivana.) PEĆA SILAJEV: (Naglo se okrenu, potpuno umiren.) Umire li naša Rusija, gospodo?... Umire li Rusija?... (Pauza.) Ivane, Ivane moj, reci mi... Umire li Rusija?... (Krenu od jednog do drugog: Silobabin, Klebanov, Troškin.) Zašto ćutite?... Recite mi: umire li naša Rusija?... (Pauza.) Moje ruske breze, moja ruska trojka, moja ruska stepa, moje ruske pesme... Gde je moja Rusija?... (Pauza.) Nikolaj, gde je moja Rusija?... GROF ROSTOV: Nema je više... Pojeli je đavli. (Pauza.) (Peća Silajev zabaci glavu unazad, stavi cev pištolja u usta i okinu u sebe; pade i osta tako, nepomičan; Magdalena Nikolajevna ciknu i sruči se na njega; Zagrobov osta leden i nem.) MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća! Peća!... (Plače i drma ga.) Peća, ustani!... Ne izmotavaj se, Peća!... Ustani!... TROŠKIN: Užas!... Užas!... KLEBANOV: Gotovo. TROŠKIN: Užas!... GROF ROSTOV: Ostavi, kćeri... Pusti... (No ova nastavi da ga drma.) MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Ne izmotavaj se, Peća!, čuješ li?, ustani!, čuješ li?... GROF ROSTOV: Kćeri, smiri se... Ništa sad ne vredi... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Peća, ustani!... Hajdemo!... Hajdemo zajedno, da pobegnemo odavde!... Ne izmotavaj se, Peća!... GROF ROSTOV: (Priđe joj i pokuša je podignuti.) Kćeri, pusti, pusti... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Evo, spakovali smo se! Da krenimo, tamo ka severu, na čaj kod Marte Sergejevne!... GROF ROSTOV: Pusti... pusti to sad... MAGDALENA NIKOLAJEVNA: Tako, podigni ruku... tako... još malo, Peća, još samo malo... SILOBABIN: (Viknu.) Ta ostavite ga već jednom, Magdalena Nikolajevna, zar ne vidite da je mrtav?!... (I ona, kao opržena, skoči od njega, sklupča se na podu i nastavi da cvili; Pauza.) KLEBANOV: K'o što smo vam rekli, Troškin: došli smo na red. TROŠKIN: Ivane Zagrobove, ovde nikom niste potrebni. Vratite se tamo odakle ste došli. GROF ROSTOV: Znam vas otkad ste bili ovolicki, Ivane... I uvek ste bili dobrodošli u ovoj kući... Bili ste silan mladić, pravi kadet!... Recite mi, šta se to desilo sa vama?... (Pauza.) TROŠKIN: Stvari teku i ti im ne možeš promeniti tok... ZAGROBOV: Ko to kaže?! SILOBABIN: Šta želiš, Zagrobove?... Da učiniš ljude srećnim deleći im hleb, k'o što se bombone dele maloumnoj deci?!... Da budu najedeni, napojeni, kao srećne svinje?!... Ili misliš da ćeš istrebljenjem drugačijih, istrebiti i sve one buduće, njima nalik?... Budalo, biće ih na milione! ZAGROBOV: Narodu će biti bolje! SILOBABIN: Jesu li ovi oko tebe taj "narod"?! Ovi što su klekli i četvoronoške, kao čopor gladnih pasa vape "još!", "još!", dok im u balave gubice sipaš splačine i gledaš kako sve to gutaju, mašući repovima zahvalni što su još živi! Dati topove podivljaloj rulji, da raskrči sebi mesto na državnoj gozbi! Ološ proglasiti za ideal i dati mu potom vlast!, da svoj zadah proširi na sve četiri strane sveta! ZAGROBOV: Dosta ste uništavali one ispod sebe! To je zakon istorije! SILOBABIN: Ne budite smešni, Zagrobove! Kakav "zakon istorije"! Pročitati par tlapnji napabirčenih u pijanom stanju, proglasiti se za spasioca, sakupiti bandu i ubijati naokolo! Lep izgovor za pljačku! ZAGROBOV: Ne vređajte, Silobabin! Došlo je vreme da se naplate računi! Da zavlada pravda! SILOBABIN: "Pravda"?! U ime "pravde" voleti više nečiju izmišljotinu od vlastitog naroda, u ime "pravde" biti protiv sopstvene istorije, vekovnog duha koji je stvorio našu zemlju, i zauzvrat, podeliti ljude na paore i kulake, na bogate i bedne, na DOBRE I RĐAVE, i ubijati potom selektivno!... (Jedan iz družine krenu ka Silobabinu, ali ga Zagrobov zaustavi.) Koliko ste ih do sad pobili, Ivane Zagrobove?... Koliko hiljada njih?? Koliko hiljada potpuno nedužnih??... Onih, koje to tvoje zamešateljstvo uopšte nije ni interesovalo??... Deliš "pravdu", kažeš! Deliš "pravdu", a da to NIKO NIKADA NIJE OD TEBE TRAŽIO!... ZAGROBOV: Ne grešite dušu, Silobabin! Toliko ljudi živi poput robova! SILOBABIN: A sad?! Kako sad žive?! I kako su, uopšte, svi ljudi svih vremena do sad živeli?!... Koja je svrha tvoga "dobrotvorstva"?! Oduzeti sve od gospodara da bi napravili nove gospodare, a stare pretvorili u one iste robove, od pre?! I koji će onda biti kinjeni od onih istih koje su nekad kinjili?!... U čemu je novost, u čemu promena? To je već postalo dosadno! Onog istog dana kada jedni izrone iz blata, oni drugi uroniće u taj isti kal! ZAGROBOV: Neće više biti kala! SILOBABIN: Neće?! Pa on postoji vekovima! Neko u njemu mora biti!... Kakav je smisao izvrtanja čarape? Da se oslobodimo nagomilane prljavštine i smrada?! Pa na videlu, smrad postaje samo još gori! ZAGROBOV: Biće ljudi jednaki! SILOBABIN: Nejednakost ne dolazi zbog količine hrane koju će žvakati! Ta je tajna drugoga porekla! To si samo ti lagao ne bi li se dodvorio gomili i iskoristio je za svoj cilj! "Vlast gladnima", urlao si! "Vlast bednima", siktao si kao ker i ubijao potom redom! ZAGROBOV: Ne vređajte, Silobabin! SILOBABIN: I šta si ponudio zauzvrat?... Lepljivi crni hleb??... Kao da smo marva! Kao da smo stoka!... Nisu ljudi zbog toga sazdani! Ne živi čovek hrane radi! To je samo tvoje bulažnjenje, sablast kojom zavodiš puk, tvoj čudovišni trik! ZAGROBOV: Umuknite, Silobabin! SILOBABIN: Ti si vrlo pritvoran čovek, Ivane Zagrobove! Govoriš "pravda", a činiš zločine!; vičeš "istina", a lažeš!; urlaš "sloboda!", a porobljavaš; "jednakost!", a pljačkaš; "bratstvo!", a ubijaš potpuno nedužna ljudska bića! Ubijaš, pseto, i pozivaš se na najsvetije! Misliš, to će te spasiti! To će te oprati!... ZAGROBOV: Umuknite već jednom! SILOBABIN: (Priđe mu.) Koliko si ih do sada ubio, Zagrobove?... Koliko si svojih Rusa pobio, ti, pritvorni Ivane Zagrobove?... Ti – koji umeš tako lepo da govoriš?... Ti -zlatnih usta?... ZAGROBOV: Kuš! (Odgurnu ga.) GROF ROSTOV: Ko te je poslao ovde?... Odgovori... Da ubijaš ruske ljude, opljačkaš rusku zemlju, pogubiš ruskog cara, da uništiš čitavu Rusiju? Ko?... Govori! Ko te je ovde poslao!? ZAGROBOV: Ćuti, grofe! GROF ROSTOV: Kojeg to gospodara služiš?!... Odgovori! Ko te je poslao?? Ko??... Ko??... ZAGROBOV: Rusija me je zvala! GROF ROSTOV: Pa ko te je od nas zvao?? Ko??... Niko!... NIKO!... ZAGROBOV: Mi samo činimo dobro! GROF ROSTOV: Ali dobro se ne donosi zločinima! Dobro se daje milosrđem!... TROŠKIN: Smirite se, grofe... GROF ROSTOV: Da usrećiš druge? Ti??... Zar si se ikada zapitao da li oni to zaista žele? Da li uopšte mare za to tvoje "dobročinstvo", za taj tvoj "poklon"? TROŠKIN: Pozliće vam, grofe... GROF ROSTOV: Da spaseš svet?! Ti?!... A ko te je slagao da je svet ikada tražio da od tebe bude spašen?! Ko? Ko??... Sem nesreće, ljudima ništa nisi dao! TROŠKIN: Pozliće vam... GROF ROSTOV: Znaš li šta to činiš, balavče!?... Zar od ovih govana da stvoriš besmrtnike!?... ZAGROBOV: Ne govori to, grofe! GROF ROSTOV: Tvoji ideali: gomila prosutih creva!... Pu! (Pljunu ga.) ZAGROBOV: (Obrisa se.) Ne čini to, grofe! GROF ROSTOV: Posluga! (Uđe sluga.) Evo ga!... Ti si zbog ovog do sad ginuo??... Zbog ovog si ovde pljačkao i ubijao?! Zbog ove si hulje krčio put bombama, da ga postaviš da vlada?!... Umesto cara?!... Zar ovu svinju, ološ, zar ovu gnjidu, koja, ako ne cvili, onda liže tuđe bale??... Ti bi ovakvog da za vladara postaviš?!... Da ovakvo đubre upravlja tuđim životima, čitavom Rusijom?!!... Hajde onda, uzmi ga!... Uzmi svog idola, uzmi ljigavca, prevaranta, lopova!... Šta je? Nećeš ga?... Misliš da možda nije dobar primerak?! Da nije upravo onakav kakav je u tvojim knjigama?!... O, uveravam te: taj je pravi! Original! Pogledaj ga samo!... Uzimaš li ga ili ne?!... Ne odgovara ti, šta li?! Ne odgovara ti ovo đubre, ova smrdljiva hulja?!... ZAGROBOV: Ne govori to, grofe!! GROF ROSTOV: (Viče.) I šta se onda čudiš?! I što se onda pitaš: odakle sve ovo?! Odakle toliko bede, poniženja, odakle toliko ubijanja, pljačke, iživljavanja nad potpuno nedužnim, odakle toliko zla, ODAKLE TOLIKO ZLA??... Pa iz njega! IZ NJEGA!! Iz samog srca tvog idola!! Iz same njegove gadne, prljave duše!! Ta čemu si se nadao??... To je samo obično pseto, i ništa od njega nikada ne može drugo postati! Ništa i nikada! Koliko god bio dobar prema njemu, samo ćeš ga učiniti još većom huljom! Dao si mu sve, a sad juriš naokolo i urlaš: "kako, kako?!" Evo, ovako, (Pokaza ga.) – ovakav jedan vlada, a još gori su mu sluge! (Priđe i ošamari ga; sluga pade.) Samo ti ubijaj i gini za njega! Ne brini: taj će ti se snishodljivi skot zauzvrat osvetiti prvom prilikom, čim bude mogao! Pokazaće ti i ko je i šta sve ume! (Ponudi mu ruku, da je poljubi.) Na, pseto jedno! (Pljunu ga.) ZAGROBOV: Ne čini to, grofe!!... SLUGA: Da, vaše blagorodstvo. (Pa u skoku dođe do zida, skinu sa njega zastavu Ruske carevine i svom snagom zari vrh koplja u grofa; grof pade, proboden kopljem; žene ciknuše; sluga šmugnu iza Zagrobova i osta tamo.) ZAGROBOV: Ako Bog postoji, ispraviće nepravdu! Neće dozvoliti da nevini stradaju! Neće dozvoliti takav poredak stvari na zemlji!... Evo, sve grehe uzimam na sebe!... Napred, drugovi moji! Slobodno pobijte pse!... (Ovi priskočiše i počeše ih ubijati... ... ; potom skinuše dragocenosti s njih, pokupiše vredne stvari iz kuće i odoše napolje.) ZAGROBOV: (Na izlasku.) Nema Boga, nema kazne... Postojimo samo mi, i gluva noć napolju... haotični kovitlac slučajnosti. (I ode.) ***(Ćelija; noć; napolju, pada kiša; Ivan Zagrobov leži na podu, raskrvavljene glave; Pauza... ; uđe Maskirani, noseći u ruci sveću.) ZAGROBOV: (Prenerazi se.) Ti... Opet ti... JANUARIUS: (Nežno.) Evo me. Rekao sam ti da ću ponovo doći. ZAGROBOV: Ko si ti?... JANUARIUS: Ne brini, ja ću te spasiti. (I osvetli se onaj prozor.) ZAGROBOV: Ko?... JANUARIUS: Ja sam centar neba, Gospodar života i smrti, Iskra svetske tajne što je proklijala na suvome tlu. U mom su prstu sahranjeni vekovi. ZAGROBOV: (Htede da ustane.) Ko si ti?... JANUARIUS: Ne, ne dodiruj me... Ne boj se, ja sam tu. Veruj meni, jedinom koji te voli. ZAGROBOV: Ko si ti?!... Govori!... JANUARIUS: Ja sam prodavac slatkiša i ukrasa. ZAGROBOV: Dosta!... (Zgrabi ga za revere.) Ko si!?... JANUARIUS: (Naglo promeni raspoloženje.) Zaboga, Ivane, toliko vike zbog jedne sitnice; zbog jednog običnog streljanja. Vrlo važno! Dva-tri metka u srce i tap!, gotovo. Ništa naročito. ZAGROBOV: (Drma ga.) Ko si ti?!... Ko si ti?!... (Ali se Januarius veštim pokretom izmače i Zagrobov tresnu o pod.) JANUARIUS: (Namesti odelo.) Kažem ti, nećeš ni osetiti. U pitanju su odlični strelci. No? Idemo li? Tačno je pet. ZAGROBOV: (Zacvili, previjajući se na podu.) Ko si ti?... Ko si?... JANUARIUS: "Smrt u masi ili samotničku smrt?", pitao sam te onda, sećaš se, i ti si izabrao ovo drugo! Hajde, brzo, kasnimo! Čeka me još toliko posla... Čuješ li?... Čuješ li šta ti govorim?!... (Snažno ga udari nogom.) Čuješ li?!... (Ponovo ga udari.) Čuješ li?!... (Ponovo.)... ZAGROBOV: (Cvili i previja se od bolova.) Ko si?... Ko si?... JANUARIUS: (Planu.) Ustaj, bedniče!!... A ko si ti?! I šta si?!... (Udari ga.) Cmizdrio si kao baba, vukao me za rukav i molio: "Daj mi makar zrno besmrtnosti!, bar jednu kap vasionske Tajne!" A sad tu klečiš i tražiš milostinju!, skapavaš poput obogaljenog pseta!!... (Udari ga.) Ko si ti kad si se usudio dirnuti u Poredak stvari?! Da menjaš nepromenljivo, lomiš nesalomivo?? Da diraš u sudbinu Sveta??... (Udari ga.) Goljo!! Crve!!... Ti – da preskačeš vekove! Ti -da se obračunaš sa mnom! Kao da se to može!... Ta ne biraš ti mene, ja tebe biram! Svakog milionitog, svakog milijarditog! Na hiljade i hiljade svetskih dana sahranjuju se zbog jednog jedinog! Čuješ li, zbog jednog jedinog!!... A ti još želiš biti veći od mene!! Biti veći od Istorije!!... Kopile!... Kako ćeš se tek mučiti!... ZAGROBOV: Striče... ti li si to?... JANUARIUS: I šta si očekivao?!... Da nešto kane s neba i ponudi ti punoću trena?... Dodir zvezda, slast Spasenja??... Budalo!... ZAGROBOV: Striče, ti li si?... Nisi se mnogo promenio... Ne stariš... JANUARIUS: Ne smeš me sada izneveriti! Toliko sam uložio u tebe! ZAGROBOV: Ja... samo sam hteo... da ne umrem uzalud... JANUARIUS: I šta bi sad: kleknuo u mračni ugao i govorio molitve koje su drugi napisali, il' pisao molitve koje će drugi u uglu izgovarati?... Samo živeo!, lako i čisto, detetu nalik, uzimajući ono što su drugi načinili, ili se mučio i cedio da bi te se jednom drugi sećali?... Primao darove ili darivao?... ZAGROBOV: ... Samo to... da ne umrem uzalud... JANUARIUS: (Kleknu, poduhvati mu uplakanu glavu i nežno je obrisa.) Znam, dobri moj... Ne tuguj: tebe više nema... Ovo što je ostalo, samo je bleda, slatkasta vodica koja ti kvasi obraze i lagano isparava... (Ustade.) Krenimo... Vreme je. (Ode.) (Uđe čuvar.) ČUVAR: ... kažem krenimo... Vreme je... ZAGROBOV: (Prenu se.) Da... da... (I krenu za njim; izađoše u zatvorsko dvorište; u kišno, maglovito jutro; vod je, postrojen, već čekao; čuvar zaveza Zagrobovu ruke iza leđa i postavi ga uz zid.) ČUVAR: Kapetane, sve je spremno! (Pojavi se kapetan: onaj isti sluga grofa Rostova, šepurio se kao paun!.) ZAGROBOV: Ti!!... Ti!!... Zar ti, đubre izdajničko!!?... Zar ti, kučkin stvore?!!... (Kapetan priđe i svom snagom ga udari u stomak; Zagrobov jauknu; udari ga ponovo i ponovo, sve dok se ne zamori; potom popravi odelo i odmaknu se.) KAPETAN: Puške na gotovs!... Nišani!... Pali!!... (Odjeknu plotun; šest hitaca proburazi Zagrobova i on pade; kapetan mu priđe, izvadi pištolj i opali metak u glavu.) KAPETAN: Vod, mirno!... Na levo!... Korakom!... (Odoše.) (Pauza; tmina; pada kiša; odnekud, javi se anđeoski hor; pauza; začu se zov: "Ivaneee!... Ivaneee!... Ivanuškaaa!... Ivanuškaaa!... "; pojavi se Maskirani, dođe do Ivanovog leša, kleknu i nežno ga pomilova.) JANUARIUS: ... Mirno spavaj, sine moj... (Pauza.) Ne boj se, ja ću te spasiti... Potreban si mi kao voda zemlji, kao svetlo tami, jer ja, bez tebe, opstati ne mogu... Bez tebe – nema me. (Poduhvati Ivanov leš i gurnu ga u raku; mrak...) Kraj prvog dela drugi deo
|