Tamo Daleko

Srbijanci – Vanzemaljci

Komedija u tri čina
od Aleksandra S. Jankovića

1996.

LICA:

• MANOJLO /46/, karijerista dodvoričke provinijencije. Predsednikov savetnik sklon teoriji zavere. Prek, netaktičan, veliki patriota i muški šovinista
• PREDSEDNIK, pojavljuje se u obliku cigarilosa – primopredajnika koji svetluca. Isterao egzodus i vaskrs svoje zemlje na sopstvenim plećima. Potpisao mir i zadržao svoj ponos i ponos svoje zemlje.
• VLADIMIR RADIVOJEVIĆ /38/, lekar, specijalizovao psihijatriju, ali radi u urgentnom centru. Svoj profesionalni ideal je postigao. Brak mu se raspao zbog forsiranja uzajamnih karijera njega, i supruge mu Katarine. Vladimir je dobroćudan i ume da bude veseo. Nema dece.
• JAVORKA SIMEUNOVIĆ /25/, iz Vlasotinaca. Dobitnik druge nagrade na "Leskovačkoj roštiljijadi", 1994. Studirala je prava u Nišu ali nije završila jer se posvetila trgovini, od nagrade otvorivši butik za roštilj. Ambiciozna za svoje mesto ali sa premalo hrabrosti da ga napusti. Naočita, zgodna ali nespokojna zbog neispunjenog sna da živi u Beogradu sa nekim poštenim mladićem i troje dece.
• TODOR /43/, Manojlov venčani kum. Završio filosofiju, književnost i patafiziku. Od jedne opklade koju je izgubio 1985, deset godina govori u citatima. Ironičan zbog toga. Takođe predsednikov savetnik i u suštini tih, ali veliki patriota.
• VILIJEM BILI MAREJ /45/, državni sekretar i kandidat na sledećim izborima. Nekada je bio popularan glumac i komičar u seriji "Saturday Night Live". Demokratski ekvivalent Ronaldu Reganu apropo glumačkog trusta.
• PUKOVNIK ERNST STAVRO BLOFELD /53/, marinac, vijetnamski veteran i vrlo vojnik u najboljem smislu.
• KAPETAN DžEJMS TAJBIRIUS KIRK /32/, kapetan vrlo specijalnih jedinica mornaričkih foka. Preambiciozan i prenervozan. Karijerista.
• MAJOR GRIŠA TOLSTOJEVSKI /46/, doveden kao spona u pravoslavnoj transferzali, bliskog susreta. Dobroćudan, jurodiv.
• PUKOVNIK NIKOLA PUADžIJA /44/, futurolog, amater. Zbog te svoje pasije, izabran za kontakt sa vanzemaljcima. Pomalo nervozan ali stamen u svojim stavovima.
• KATARINA GOTWALD RADIVOJEVIĆ /32/, Vladimirova bivša supruga. Bolesna Katarinina ambicija progutala je i malo emocija prema bivšem suprugu. Sve radi iz interesa i računa.
• SESTRA IVANKA /29/, posle razvoda Vladimirova kratka uteha u vidu divljeg seksa u spremištu za metle.
• DEDA STANOJE /?/, Vladimirov predak, Čačanin. Ima preko sto godina. Priča se da zna sve što se događa u Srbiji u vremenu prošlom, sadašnjem i budućem.
• LELICA I ZORICA, Ciganke, švercerke, špijunke DB-a
• SULU, SKOTI I ČEKOV, Kirkovi marinci iz odreda "Enterprajz"
• ORKESTAR FEATA SEJDIĆA, Dragačevske legende
• STEFAN III i SIMEUN IV, Srbovulkanci
  i
• DRAGUTIN J. ILIjĆ /kao gost/, srbijanski pisac i pesnik

Prolog

VLADIMIR: (Peva.) Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put! Oštrokonđo! Tušto! Razbila si Grunding!

KATARINA: Slušaj me, Vladimire Radivojeviću. Dobro me slušaj šta ću ti reći!

KATARINA: Šta ćeš sad da izmisliš?

VLADIMIR: (Čita novine.) "Javorka Simeunović, mali privrednik iz Vlasotinaca imala bliski susret sa vanzemaljcima juče u ponoć."Videla sam samo jako svetlo i onda su se pojavile neke slike kao..." rekla nam je Javorka dok je odvedena iz vlasotinačkog doma zdravlja u leskovački SUP."

KATARINA: Prestani da budeš neozbiljan! Slušaj me... Hoću da ti se vratim! Sve ti opraštam!

VLADIMIR: Ti meni opraštaš? Ti meni?

KATARINA: Ja tebi. Slušaj me.

VLADIMIR: Slušam te sve vreme.

KATARINA: Prestani da budeš infantilan. Želim da opet budemo zajedno. Zahtevam to od tebe!

VLADIMIR: Možeš to da zahtevaš od onih evnuha u kabinetu. Misliš da otkad ti je gazda na službenom putu da možeš da...

KATARINA: (Uzima čašu sa stola i svom snagom je razbija o pod.) Sada idem u kupatilo da napuderišem nos. Kad se vratim, hoću da imaš odgovor i bolje da je afirmativan.

VLADIMIR: Koliko je meni poznato, naš brak je pukao jer je moj dragi kolega, doktor Vićentijević, inače psihijatar, kao i ja, gle slučajnosti, utvrdio da u gaćama ti imaš više repromaterijala, tj. skrotuma od mene.

KATARINA: Duhovito. Valjam se od smeha.

VLADIMIR: Vidim.

KATARINA: Ne vidiš ništa, Vladimire. (Odlazi.)

KATARINA: I onda?

VLADIMIR: (U transu.) Nebo moje, sunce moje
Zagrli me, poljubi me!
Željan sam ti pusta raja:
Zagrljaja, uzdisaja
Zagrli me raju moj!
Tuđe bele ruke sklopi.
Tako, čekaj! Ljubi! Ljubi!
Dok se teret ne izgubi
A srce ne rastopi
Ne izgori život moj! (I dalje gleda hipnotisano u prozor.)

KATARINA: Vlado, pa Đuru mi nisi recitovao još od prve bračne noći u Opatiji, u hotelu "Ambasador"! Hvala ti, Vlado. Oh, kako je to romantično.

KATARINA: Dobro, ovo verovatno znači da je definitivno kraj. Lepo. Razvedeni smo, pa ne moramo opet. Jeste. Hvala, Vladimire. Ja sad odlazim. Jeste. Ja sad odlazim. Gledaj me kako izlazim kroz tvoja vrata. Gledaj me. Ne znam hoću li se ikada vratiti. Posmatraj me. Prvo leva pa desna noga. (Pažnju joj privuče televizor na kome je slika predsednika, zatim slika grada Dejtona, Ohajo.) Evo, šef je uspešno završio posao. To sigurno znači - povišica. Zbogom, Vladimire.

ČIN PRVI

I slika

MANOJLO: Mi još čekamo, đenerale.

BLOFELD: Strpite se još malo, savetniče.

MANOJLO: Šta još hoćete od nas? Sve smo potpisali...

BLOFELD: Bahati ste, savetniče. Ne iskušavajte našu želju da sarađujemo. Dovoljno je što smo vašem predsedniku dopustili da se vrati u zemlju da rešava probleme naciona.

MANOJLO: Slušaj, đenerale, predsednik Srbije ima pametnija posla od gledanja vaših nevidljivih aviona. Na kraju, pustili ste i hrvatskog predsednika, zar ne?

BLOFELD: To je drugo.

MANOJLO: A je l'?

BLOFELD: Slušajte, savetniče, niste u poziciji da ovako razgovarate sa mnom. (Začuje se pištanje iz Blofeldovog džepa.) Izvinite me. (Ustaje i izlazi.)

TODOR: Kad si ljut, broj do četiri. Kad si jako ljut – psuj! Mark Tven, američki pisac, umro.

MANOJLO: Jebemudete. (Vadi cigaretu iz džepa, stavlja ga na sto. Cigarilos počne da treperi.) Predsedniče, šta nam valja činiti? Više ne potpisujemo nikakve hatišerife!

CIGARILOS: Ne potpisuj ništa!

TODOR: Umerenost je uživanje u malim stvarima koja ne možemo da dobijemo. Vilhelm Buš, nemački crtač i pesnik, umro.

MANOJLO: Dosta, Todore.

BLOFELD: Izvinite što ste čekali, g. savetniče, ovo je kapetan Džejms Tajbirius Kirk. Državnog sekretara Bilija Mareja već znate!?

MANOJLO: Državni sekretaru.

MAREJ: Savetniče.

MANOJLO: Kapetane.

KIRK: Savetniče.

MANOJLO: Gospodine sekretaru, sve nešto hoću da vas pitam, poznati ste mi odnekud?

BLOFELD: Gospodin Marej se nekada bavio glumom.

MANOJLO: Kaubojci?

MAREJ: Politički trileri i melodrame, savetniče. Holivud ne snima više vesterne uopšte.

MANOJLO: Oprostite mi.

MAREJ: Oprostiću vašu neobaveštenost.

TODOR: Ideja koja nije opasna uopšte ne zaslužuje da se nazove idejom. Oskar Vajld, britanski pisac, umro.

BLOFELD: Kapetane? (Kirk ustaje i odlazi do dijaprojektora.) Prvi slajd molim.

MANOJLO: Jebote miš!

MAREJ: Rozvel, 1947. Ovo nije film, fantazija, već stvarni događaj. Tog povređenog što vidite, prenet je u ovu bazu ovde.

MANOJLO: Jebote miš! (Pauza.) Ne razumem.

TODOR: U filozofskoj prepirci najviše dobija onaj koji je poražen, zato što on najviše nauči. Epikur, grčki filozof, umro, odavno.

MAREJ: (Ustaje i staje ispred dijaprojektora. Sledeća fotografija su Visoki Dečani koji se preslikavaju preko Mareja.) Ovo vam je poznato?

MANOJLO: Veliki Dečani!

MAREJ: Tačno tako. Ne pitajte kako, ali informaciju iz Rozvela smo protumačili tek nedavno.

MANOJLO: I?

MAREJ: Vanzemaljska, tuđinska kultura će se spustiti nedaleko od tog manastira. A to je u Srbiji. (Prilazi i unosi se Manojlu u lice.) Mi moramo kontrolisati taj događaj, shvatate li?

MANOJLO: Dobar vam je viski, i dobro ste ga ohladili, ali to ne dolazi u obzir. Kosovo je sveta srpska zemlja.

TODOR: Što je neka zemlja mlađa, utoliko se više trudi da ima sopstvenu istoriju. Fridrih Ziburg, nemački pisac, umro, skorije.

MANOJLO: Tako je!

MAREJ: To sve treba da se dogodi u slivu Nerodimke koja...

BLOFELD: Dosta sekretaru. Savetniče, vi ste svesni da možemo i drugačije da razgovaramo.

MANOJLO: Srbija se saginjati neće!

MAREJ: Hm!

BLOFELD: Kirkovi marinci odreda "Enterprajz" su spremni, ser.

MAREJ: Savetniče, mi ćemo nastaviti sa manevrima na srpsko-albanskoj granici. Naši momci će ući u Srbiju. Ovo je od svemirskog značaja za Ameriku. A svemir, to je Amerika. Daćemo vam neko vreme da razmislite. Budite pametni.

MANOJLO: Možete da mi prdnete pod prozor.

CIGARILOS: Manojlo, majku mu, kako si znao da su ono Dečani?

MANOJLO: Lupio sam. Meni su svi ti manastiri isti. Mogao sam da kažem i Ljubostinja i Gračanica i Kuća cveća.

CIGARILOS: Pa što nisi?

MANOJLO: Ne znam, vas mi.

TODOR: Jedna od najvećih nesreća civilizacije jeste učeni glupan. Karel Čapek, češki književnik, umro.

MANOJLO: Todore, ne seri.

TODOR: Zli jezici su strašniji od pištolja. Aleksandar Sergejevič Gribojedov. Ruski pisac, umro.

MANOJLO: Dosta je! Predsedniče, molim vas, pronađite u enciklopediji reku Nerodimku.

CIGARILOS: Prijem za minut.

MANOJLO: Uf. Ne valja, Todore, ne valja.

CIGARILOS: Manojlo!

MANOJLO: Tu sam.

CIGARILOS: Slušaj. (Manojlo stavlja cigarilos na sto.) Nerodimka, reka na Kosovu, Srbija, duga 32 km. Izvire u Jezerskoj planini a uliva se u Lepenac. Javlja se takozvana kosovska bifurkacija.

MANOJLO: Bifu.., šta?

CIGARILOS: Prijem za minut.

MANOJLO: Predsedniče?

CIGARILOS: Šta je?

MANOJLO: Kako tako brzo dobavljate podatke?

CIGARILOS: De Be, Manojlo, De Be. Prijem. Bifurkacija, račvanje ili razdvajanje rečne vode u dva razna pravca, tj. Prirodna pojava da jedna reka u gornjem toku svog sliva spaja dva posebna rečna sliva. Primer! Orinoko, Nerodimka. Po mišljenju nekih geografa ova bifurkacija je verovatno veštačka, neobjašnjivo napravljena u XII veku.

MANOJLO: Hvala, predsedniče.

CIGARILOS: Molim. I, Manojlo?

MANOJLO: Jeste.

CIGARILOS: Više ništa ne potpisujte.

MANOJLO: Jasno. (Stavlja cigarilos nazad u džep od sakoa, zatim skida pantalone i okreće ih.) Evo, ovde kod struka je jedna reka, a tu, kod, hm, kod šlica, je li, se račva na levu i desnu nogavicu, to jest sliv. Je l' tako?!

TODOR: Ne boravi u kraju u kome se zakoni ne poštuju. Arapska poslovica.

MANOJLO: Ne seri, Todore.

BLOFELD: I onda?

MANOJLO: Meni je jako drago što smo se ovde skupili i uspostavili jedan, da kažem, novi vid prijateljstva i uzajamne saradnje naših dveju država. Ja se zahvaljujem svima. Imamo mir, imamo prijateljstvo. Srbija se nije saginjala, da kažem, niti će. Glavu damo, Kosovo ne damo.

BLOFELD: Da li to znači da je odgovor NE?

TODOR: Lakomislenost je pojas za plivanje rekom života. Ludvig Berne, nemački književnik.

BLOFELD: Zašto vaš kolega govori u citatima?

MANOJLO: Todore, reci mu!

TODOR: Nikome ne veruj u stvarima koje su njegova strast. Filip Dornar Stenhou, erl od Česterfilda.

BLOFELD: Ne razumem.

MANOJLO: Moj venčani kum, što bi vi Amerikanci rekli, bestmen, je izgubio jednu sitnu partiju pokera, pa mora deset godina da govori u citatima.

MAREJ: Surovo, Srbi su surov narod.

MANOJLO: Možda, ali moj odgovor je zaista – NE!

MAREJ: U tom divnom skupu. Amerika je srećna jer smo bili domaćini ovom divnom skupu. Srećan put. Bože čuvaj Ameriku!

II slika

IVANKA: Doktore, šta to radite? (Vladimir oblači pantalone.)

VLADIMIR: Ništa, ništa...Uđite, sestro Ivanka.

IVANKA: Doktore, doveli su neku seljančicu sa "južne pruge".

VLADIMIR: Da?

IVANKA: Nećeš prvo da me pitaš kako sam, svinjo!

VLADIMIR: Sestro Ivanka, dogovorili smo se da mi persirate na poslu. To što sam vas nekoliko puta opslužio, ne daje vam za pravo da...

IVANKA: Opslužio? Je l' se to tako zove? Opslužio?

VLADIMIR: Sestro, kontrolišite se. Šta se događa sa pacijentom?

IVANKA: Sa sobom nosi blok gde je nacrtano samo slovo... (Pogleda u tablu.) Ono što je kod vas na tabli!

VLADIMIR: Sestro, uvedite pacijenta.

SPIKER: ...iz izvora bliskih generalštabu saznajemo da mlada vojska vrši taktičke manevre na liniji Dečani – Suva Reka – Doganović.

VLADIMIR: Sestro Ivanka, ugasite taj radio! (Ivanka gasi radio) Da vidimo, šta se dešava.

IVANKA: Smiri se, kravo.

VLADIMIR: Čekajte, sestro, pustite je.

JAVORKA: Doktore, ovo je, to je...

VLADIMIR: Šta je to, Javorka?

JAVORKA: Ne znam šta je to, ali to mi je ovde u glavi. (Pokazuje.)

VLADIMIR: Javorka, napregni se. Gde se to nalazi? Šta je to?

JAVORKA: Ne znam. (Plače. Vladimir je pogladi po glavi, prene se.)

VLADIMIR: Čekaj, o tebi su pisali u novinama. Vanzemaljci, je l' tako? Sestro Ivanka, donesite čašu vode, brzo. Ne brini, Javorka, ne brini...

III slika

MANOJLO: Iskrivljeno slovo Y, vidite na karti pukovniče Puadžija.

PUADžIJA: Da, da, zanimljivo. Nije mi jasno kako sam sebi mogao da dozvolim da ne znam da se u sred Srbije nalazi ovakav fenomen od strateškog značaja za vojsku.

TODOR: Šireći područje svog znanja mi samo povećavamo horizont svog neznanja. Henri Miler, američki pisac.

MANOJLO: (Otvara ogromnu monografiju Dečana) Evo! Gledajte ove freske! Ove ljude, šta li su već sa skafanderima, ove svetleće zvezde u kojima plove, da ne kažem lete po vazduhu.

PUADžIJA: Auuuu! A ja sam mislio da na tim freskama crtaju samo Isusa Hrista.

TODOR: Verujte u Boga, ali proverite da li vam je barut suv. Oliver Kromvel, engleski vojskovođa i državnik.

MANOJLO: Shvatate li onda razlog zašto smo grupisali vojsku dole?

PUADžIJA: Da, da. A predsednik, gde je on?

MANOJLO: (Vadi cigarilos.) Evo ga!

PUADžIJA: To? Predsednik Srbije?

MANOJLO: Ne, ne. Predsednik je na odmoru, u primorju. A ovo je primopredajnik, veza sa njim.

PUADžIJA: Cigareta je veza sa njim? Veza sa predsednikom Srbije?

MANOJLO: Polako pukovniče, ovo, prvo, nije cigareta, već cigarilos... (Odvrće vrh.) Alo, predsedniče?

CIGARILOS: Šta je, Manojlo?

PUADžIJA: Auuuuu!

MANOJLO: Samo da pitam kako ste? Sve teče po planu.

CIGARILOS: Nastavite sa radnim zadatkom.

MANOJLO: (Vraća cigarilos u džep.) Vidite.

PUADžIJA: Vidim.

MANOJLO: (Diže slušalicu.) Ne, dragi moj Blofeld, možete povući svoj odbor za doček sa šiptarske granice. Da, da, razumeo sam. Pravo da vam kažem zabole me što ćete da vratite sankcije, i one prve nisu bile zakonite, ali američka čizma svetim Kosovom neće gaziti.

TODOR: Prdnuli smo u čabar. Vojvoda Živojin Mišić, srbijanski vojskovođa.

MANOJLO: Srbi će lepo dočekati svoju vasionsku braću. Ne treba im "Koka Kola". (Spušta slušalicu.) Pukovniče, vi ste na potezu.

PUADžIJA: Kod Nerodimke će nam se priključiti ruski đeneral Griša Tolstojevski. Imamo potpunu podršku Rusije!

MANOJLO: Šta kažu Kinezi?

PUADžIJA: Čekamo.

MANOJLO: Odlično. Vojska je tamo, sutra ujutro će biti puštena informacija da su Amerikanci zatrovali Sitnicu, tako da evakuacija stanovništva može da počne.

PUADžIJA: Znači, opet izbeglički zbegovi?

MANOJLO: Pukovniče, ovo je od vitalnog značaja za ceo srpski narod u celini. Vaš zadatak je da sve držite pod kontrolom. Naši najbolji vizantolozi rade na dešifrovanju spisa iz Dečana. Veoma je bitno da se bliski susret dogodi na pravoslavnoj transferzali. Ja sam optimista.

TODOR: Optimista je po pravilu čovek–savremenik koji nije dovoljno obavešten. Džon Prisli, engleski pisac.

MANOJLO: Dosta sa glupostima...

TODOR: Gluposti mogu da budu simpatične, glupost nikada. Alberto Moravija, italijanski pisac.

MANOJLO: Ovo je prevršilo. Mrtav sam ozbiljan.

TODOR: Ozbiljnost je jedino pribežište površnih. Oskar Vajld, britanski pisac.

MANOJLO: E, nećeš si ga majci!!!

IV slika

MAREJ: Pukovniče, objasnite kapetanu.

BLOFELD: Kapetane. Reka Nerodimka. Sa vašim marincima se morate probiti do levog sliva. Prema našim proračunima, Tuđini tu treba da slete.

KIRK: Razumem!

BLOFELD: Imate avion do aerodroma Skadar. Pazite se Srba. Oni su prgav narod.

KIRK: Tamanio sam i gore po Vijetkongu.

MAREJ: Bogami, niste. Ovi su najgori.

KIRK: Bože blagosiljaj Ameriku. Pokazaćemo tim insektima da smo najmoćniji.

BLOFELD: Kapetane, na izvršenje.

KIRK: Razumem.

ČIN DRUGI

I slika

CIGARILOS: Dragi Srbi, Srpkinje i ostale manjine. Posle trijumfalnog potpisivanja mira, u Dejtonu, na žalost suočeni smo sa jednom malom, malignom nesrećom na jugu naše otadžbine. Šta hoću da kažem? Ja hoću da kažem da su neprijatelji nas Srba u reku Sitnicu pustili jak hemijski otrov koji uopšte nije opasan. Zato kažem da ne treba paničiti. Vojska i specijalne ekipe iz Vinče su na licu mesta. Stanovništvo je evakuisano, a stoka pobijena, tako da nema bojazni od zaraze. Molim da se ponašate dostojanstveno kako i priliči srpskom narodu. Ako je napaćenom evakuisanom narodu potrebna pomoć ukažite gostoprimstvo srpskog naroda. Ne budite Nemci. Živeli i srećno!

MAREJ: Bravo, generale, nisam znao da tako brzo možete da delujete.

BLOFELD: Ali mi još nismo ništa uradili.

MAREJ: Kako ništa? A Sitnica?

BLOFELD: Nismo mi.

MAREJ: Kako nismo mi? Pa ko je onda?

BLOFELD: Ne znam. Izgleda da su oni.

MAREJ: Koji oni?

BLOFELD: Srbi.

MAREJ: Srbi su trovali sopstvenu reku? Nisu oni toliko pametni.

BLOFELD: E onda su jako glupi.

MAREJ: Ili su ipak jako pametni.

BLOFELD: Mislite da bi trebalo poturiti plan "Doplgengr"?

MAREJ: Podseti me?

BLOFELD: Da proturimo vest da su muslimanski anarholiberali ubili srpskog predsednika i da ga je zamenio dvojnik.

MAREJ: Ne, razmišljam se i premišljam se. Šta se događa sa kapetanom Kirkom?

BLOFELD: Na terenu su.

MAREJ: Što znači da mi ne moramo baš mnogo da mislimo? Je li taj Kirk ikada omanuo?

BLOFELD: Nije.

MAREJ: E, onda, ja ovog trenutka uzimam produženi vikend i vodim dečicu na Koni Ajlend. Bili ste nekada tamo?

BLOFELD: Ja sam iz Bruklina.

MAREJ: Naravno, naravno. E, pa neka vam je Bog u pomoći sa tim drskim i promućurnim malim narodom.

BLOFELD: Hvala, gospodine. (Mrak.)

II slika

KIRK: (Ustaje.) Sad me slušajte pažljivo. Stotinak metara odavde je srpsko-albanska granica. Naše pozicije su jasne. Stići do reke Nerodimke, utvrditi se i pozvati pomoć iz Makedonije. Budite jako oprezni jer je stvar jako ozbiljna. Skoti, radio stanica?

SKOTI: Aj, aj.

KIRK: Sulu, oružje?

SULU: Aj, aj.

KIRK: Čekov, oprema?

ČEKOV: Aj, aj.

KIRK: Odlično, idemo.

III slika

JAVORKA: I onda sam zakasnila u školu, pa me učiteljica pitala zašto sam zakasnila..

VLADIMIR: Pa, zašto si?

JAVORKA: Me mili.

VLADIMIR: Molim?

JAVORKA: To me je i ona pitala. Onda je ustala moja drugarica Žaklin i rekla, je mili.

VLADIMIR: Je, šta?

JAVORKA: To je i učiteljica rekla. Onda je ustao Đorđe i rekao, su je mili. Učiteljica je počela da plače, a mi da se smejemo.

VLADIMIR: Pa u čemu je poenta?

JAVORKA: U umivanju.

VLADIMIR: Molim?

JAVORKA: Mili je u stvari, umivali.

VLADIMIR: Naravno.

JAVORKA: E, a u Nišu sam studirala pravo.

VLADIMIR: Jesi li završila?

JAVORKA: Ne, kada sam osvojila drugo mesto na Leskovačkoj roštiljijadi, u Vlasotincima sam otvorila butik za roštilj.

IVANKA: Doktore, brzo.

MANOJLO: Jao, šta sam uradio, kuku meni, kuku meni. Rođenog kuma sam pretukao, jao, kuku, kuku.

TODOR: (Frflja.) Jof jeda ofafkva pobeda i s nama je sfrfeno. Pir, kralj Epira, umro, odafno.

VLADIMIR: Dajte ga ovamo.

MANOJLO: Šta ti je? Ej, šta ti je? Šta joj je?

JAVORKA: On gleda u ono. On zna šta je ono. (Pokazuje na tablu.)

MANOJLO: Kako znam? Šta, bre, znam? Čekaj, bre, malo. Šta, bre ti znaš o tome?

JAVORKA: Rekla sam da zna.

VLADIMIR: Smiri se, Javorka.

MANOJLO: Čekajte, doktore... Je li, mala, šta je to? A?

VLADIMIR: Pustite je.

MANOJLO: Ne zna ona ništa.

JAVORKA: To je svetlo...

VLADIMIR: Ne zna ona ništa...

MANOJLO: More, zna ona svašta. To je najveća državna tajna.

TODOR: Ako govorite istinu, ne morate ništa da pamtite. Mark Tven, američki pisac.

MANOJLO: (Vadi pištolj, uperi ga u Javorku.) Je li, bre, mala, šta ti, bre, znaš o ovome?

VLADIMIR: Hajdemo, Javorka.

MANOJLO: Stani, pseto špijunsko. (Ivanka se vraća i previja Todora.) Prokleti doktor je prokleti špijun. Ti, sestro, šta znaš o njemu?

IVANKA: Zove se Vladimir Radivojević i proklet jeste, ali nije špijun.

MANOJLO: Ma, pusti sad to. Svi to misle. Po toj logici niko nije špijun. Ej, bre, ne verujem ni rođenoj majci, a nju je već kupila opozicija. Drži mi slike kralja svud po garsonjeri. Kupiš rođenoj majci stan, a ona nož u leđa. Ma svi su špijuni. Dišu ti za uvetom, idu sa tobom na pišanje, znoje se iza tebe na partijskom, nose ti ceger na pijacu, znaju o tebi i više nego što i sam znaš. Prokletnici. Pseta dekadentna. Sve ih treba prvo kastrirati, pa im zavariti čmar, pa im dati živu da piju.

IVANKA: Smirite se.

MANOJLO: Kuš, bre, kurtizano špijunska. Ček, ček, kako reče da se zove doktor?

IVANKA: Vladimir.

MANOJLO: Prezime, bre!

IVANKA: Radivojević.

MANOJLO: U, jebemudete, pa njegova bivša žena radi za nas. Katarina Gotwald Radivojević.

TODOR: Ne gledaj tamo gde si pao, nego tamo gde si se okliznuo. Zapadnoafrička poslovica.

MANOJLO: A, sestro, ko mu je ona profuknjača sa kojom je pobegao?

IVANKA: Javorka Simeunović.

MANOJLO: Ko?

IVANKA: Dobitnica druge nagrade leskovačke roštiljijade '94. Vlasnica SUR "Butik za roštilj Pljeskavijada", zar niste čuli?

MANOJLO: I ona je špijun.

PUADžIJA: Sestro, ova ordinacija je rekvirirana od strane vojske i od sada je krizni štab od vanrednog značaja.

MANOJLO: Pukovniče, nađite mi Katerinu Gotweld Radivojević, odmah.

PUADžIJA: Razumem. (Izlazi.).

TODOR: Tamo gde je bolje, tamo je dvaput gore. Martin Luter.

PUADžIJA: Evo, gospođa Katarina Gotwald Radivojević.

KATARINA: Gospodine savetniče, Vladimir zaista ne zna ništa. Mi se nismo uopšte videli od kada je ovo počelo.

MANOJLO: A da mu niste telefonom javili?

KATARINA: Nisam, ništa, nisam ništa.

MANOJLO: De, de, nemojmo se vređati. Dobro, 'ajte vi Katarina nazad na svoj radni zadatak, a mi ćemo već uhvatiti Vladimira, je l' tako?

TODOR: Bog ne daje ništa onima koji drže skrštene ruke. Zapadnoafrička poslovica.

MANOJLO: Laže, kuja, kol'ko je teška.

PUADžIJA: Mislite?

MANOJLO: Znam. Da ne znam ne bi bio ovo što jesam, mada, da se ja pitam bio bih još više. Svejedno. Ne sluti na dobro. Uvešće nam opet sankcije, imamo opet zbegove i egzodus. Baš su nehumani ti vanzemaljci. Mogli su bar da odaberu neko bolje vreme ili bar da su otišli na neko drugo mesto, eto u Crnu Goru, na primer.

TODOR: Svako ima svog omiljenog neprijatelja. Bez njega naša sreća ne bi bila potpuna. Le Korbizije, švajcarsko–francuski arhitekta.

PUADžIJA: Katarina mi reče da Vladimir ima dedu u Čačku.

MANOJLO: E sad me baš zabole za njega. Može da kaže sve, kome hoće.

PUADžIJA: Nemojte, savetniče, ovo može biti od vitalnog značaja za srpski narod uopšte.

MANOJLO: Hm, u pravu si. Dobro, onda šalji špijune po tog Radivojevića, a ja ću da stupim u vezu sa predsednikom. (Vadi cigarilos i stavlja ga na sto.) Predsedniče, o, predsedniče.

CIGARILOS: Čujem te, Manojlo.

MANOJLO: Šta nam valja činiti, predsedniče?

CIGARILOS: Stoko glupa, čak bi i prismače i šilježe bili inteligentniji od vas. Prestanite da se bavite pojedincima, već se usredsredite na globalni problem. Pojedinci nikada nisu mogli ništa ako nisu imali podršku radničke klase. Hoću da sve bude po planu i nemojte me zvati zbog svake sitnice. Ja, kao i svako drugo ljudsko biće imam pravo na odmor.

MANOJLO: Hvala vam, izvinite, predsedniče. (Stavlja cigarilos u džep, zatim se okreće prema Puadžiji.) Jesu li špijuni spremni?

PUADžIJA: Špijunke.

MANOJLO: Briljantno.

IV slika

JAVORKA: Kako ćemo sad?

VLADIMIR: Evo ovde. (Stolica, sto, krevet, starinski kredenac.) Ovde ćemo biti sigurni...

JAVORKA: Mislite da nas niko neće tražiti?

VLADIMIR: Ne brini, moj deda Stanoje tek što nije. Čudi me što ga nema.

JAVORKA: Neće se ljutiti?

VLADIMIR: Ma jok, lezi ti fino na taj krevet, sigurno si umorna.

JAVORKA: A vi?

VLADIMIR: Ja ću na stolicu.

JAVORKA: Ama, lezite vi, ja ću na stolicu.

VLADIMIR: Dete, lezi tu i ćuti.

JAVORKA: Znate?

VLADIMIR: Da?

JAVORKA: Mi smo izabrani...

VLADIMIR: Za šta?

JAVORKA: To je Božje proviđenje. To svetlo koje je tako puno ljubavi i...

VLADIMIR: Spavaj.

JAVORKA: Do sada sam mislila da je život roštilj. Krmenadla sa mladim lukom, džigerica u maramici, pa čak i leskovački vozić,... Ali nije...

VLADIMIR: Svi oko Leskovca misle da je život roštilj.

JAVORKA: Ja ne mislim.

VLADIMIR: Ovi oko Kraljeva misle da je život kajmak, u Užicu misle da je život komplet-lepinja, u Nišu niški ćevap...Mada mi se čini da je život više kao gibanica... ili čak kao posna sarmica... onako berićetan, sočan ali bez smisla... mrsna sarma bi u tom slučaju imala više smisla. Moj deda Stanoje me je uzimao u krilo i uvek govorio: "Vlado, prase moje, život je šljiva. Može da ostane sirova i jedra, može da se napravi gusti voćni sok, ali najbolje je kad je "ljuta"... a onda dođu Nemci i stave licencu pa su kao oni izmislili šljivovicu i nazvali je šnaps. Uvek ti prokleti Nemci." To kaže moj deda Stanoje. A taj kruševački vinjak nikada nisam voleo, ni sam ne znam zašto... (Zamisli se.) Ajd, spavaj sad.

JAVORKA: Da.

VLADIMIR: Nebo moje, sunce moje
Zagrli me, poljubi me!
Željan sam ti pusta raja:
Zagrljaja, uzdisaja.
Zagrli me raju moj!
Tuđe bele ruke sklopi.
Tako, čekaj! Ljubi, ljubi!
Dok se teret ne rastopi
Ne izgori život moj!

STANOJE: (Oteže.) "A u Srba na brdu Ljubiću, u njih beše vrlo malo vojske, i bez puške i bez britke sablje, pola boso pola obuveno, po dvojca jednom sabljom seku, po dvojca jednom puškom tuku!"

VLADIMIR: Pomoz' Bog, deda Stanoje.

STANOJE: Bog ti pomogao, koji si ti?

VLADIMIR: Vladimir od Radivojevića, tvoj unuk, Miličin sin.

STANOJE: Aaaaa, ti si Vlado, prase moje, jao vidi ga mali Vlada, al' si porastao! Sećam se kad si gaće punio... jest da si bio nešto mlađi.

VLADIMIR: E, to je istina.

STANOJE: A ko ti je ta lepotica do tebe, Vladimire?

VLADIMIR: Javorka Simeunović od Vlasotinca.

STANOJE: Deder, lepotice, sedi deda-Stanoju u krilo da te pogledam.

STANOJE: Simeunović iz Vlasotinaca. Znam Milutina Simeunovića što smo po Bregalnici Bugare jurili, seme im se zatrlo.

JAVORKA: To mi je deda.

STANOJE: Ubile ga komunističke svinje kad su Čačak okupirali, seme im se zatrlo.

VLADIMIR: Mi smo, deda Stanoje, došli ovde da konačimo neku noć.

STANOJE: Ako, deco moja, ako. Ja ću u štalu kod mog Zelenka.

VLADIMIR: Ne treba deda Stanoje.

STANOJE: (Ustaje.) More treba! Gosti su mi došli. Gost je u srbijanskoj kući svetinja, bre!

VLADIMIR: Javorka, šta je sad opet?

JAVORKA: Opet onaj znak. Opet onaj znak.

STANOJE: Šta je dete?

VLADIMIR: Ništa, deda Stanoje, ništa.

STANOJE: El to zbog štapa i kašike, jel' da?

JAVORKA: (Uzbuđeno.) Jeste...

STANOJE: (Značajno.) Nerodimka!

VLADIMIR: Molim?

STANOJE: Nerodimka, reka Nerodimka, na svetoj zemlji Kosova.

JAVORKA: To je mesto. To mora da je mesto!

STANOJE: E ovoliko se nisam uzbudio još od kada smo ganjali Savu Savanovića. Sećam se da mi je moj deda, a njegov deda njemu, a njegov deda njemu, a njegov deda njemu, pričao o ikonopiscu Vartolomeju koji je pisao ikone u Dečanima...

VLADIMIR: Da?

STANOJE: (Nastavlja.) Ma znam da na tim ikonama ima nešto zašta se ceo svet zanima, al ubi me, ne mogu da se setim. Da me za Kajmakčalan pitaš, znam ti u minut kad smo na Švabu udarili. Francuzi i Englezi napunili gaće, a mi, udri na gnusne kobasičare, pa udri, pa udri.

VLADIMIR: Deda Stanoje...

STANOJE: Pa, udri, pa udri...

VLADIMIR: Deda Stanoje...

STANOJE: Pa udri, sve do Beograda.

VLADIMIR: Kako ćemo sad?

STANOJE: Aha. Slušajte me, deco. Imate amanet da odete na Nerodimku, ona ima dva sliva.

VLADIMIR: Pa na koji nam valja ići.

STANOJE: Na onaj na koju se stranu prvo krstiš. Pazi ovu lepoticu i pozdravi moje pretke...

VLADIMIR: Koga?

STANOJE: Putuj sad i čuvaj se. (Daje mu torbu.)

JAVORKA: Hvala, deda Stanoje.

LELICA: 'Alo, bato, seko, 'oćeš kupi original Levis 501 za 20 dinara. Bagatela.

ZORICA: 'Ajmo, 'ajmo, 'ajmo.

VLADIMIR: Neka, ne treba.

LELICA: 'Ajde, bre, bato, što cicijašiš, kupi ćerki original 501, samo 25 dinara.

VLADIMIR: Sad si rekla 20.

LELICA: Ja rekla dvadeset, nisam rekla dvadeset, Zorice, 'e sam rekla dvadeset?

ZORICA: Nisi, Lelice, pljuni mi u usta ako jesi.

LELICA: 'Ajde, bre, vidim ti u oči da si dobar čovek. Kupi ćerki. Vidi kako te gleda. Vidi, Zorice, što su joj krupne oči.

VLADIMIR: Ona mi nije ćerka.

ZORICA: Ako, ako, kupi onda ženi, evo i Versaći haljinica gratis.

LELICA: I ovaj potpazući pour home isto za džabe.

VLADIMIR: A što je toliko jevtino?

ZORICA: Ao, bato, ne staj mi na muku. Ovaj grad je umro od kad je vojska ušla u njega. Nema više ni ptičice...

JAVORKA: Kakva vojska?

LELICA: Naša, srbijanska.

JAVORKA: A zašto?

LELICA: Jao, ne pitaj. Kao neko zatrov'o Sitnicu.

ZORICA: Al znamo mi Cigani šta je u pitanju.

VLADIMIR: Šta je u pitanju?

LELICA: Ljudi sa Meseca.

ZORICA: Sve mi Cigani znamo.

VLADIMIR: (Javorki.) Hajdemo! Je li, Ciganke, je l' ima neki prevoz odavde?

LELICA: Nema, bato, al će sad da stigne moj sin Old Šeterlend i moj bratanac Sandokan, sas svoju ženu Marijanu, s kamion pa će sve da nas povezu.

VLADIMIR: Kuda?

ZORICA: Pa, gore, za Čačak i Beograd.

VLADIMIR: Idemo, Javorka, odavde moramo peške.

LELICA: De ćete, bre, ne može dole, vojska je sve zatvorila.

ZORICA: 'Alo, bato, je l' si siguran da nećeš kupiš original 501?

LELICA: (U broš.) Alo, baza, alo, baza! Elvis je napustio zgradu, Elvis je napustio zgradu.

ZORICA: (Popravlja maramu.) Lelice, imamo prijem.

VLADIMIR: Prosto me čudi što do sada nismo naišli na vojsku.

JAVORKA: Istina.

VLADIMIR: Samo se bojim da nećemo moći još dugo da se krijemo.

JAVORKA: Čini mi se.

VOJNIK: Pukovniče, ovamo! (Dolazi Puadžija.)

PUADžIJA: O, Vladimir Radivojević i Javorka Simeunović. Očekivali smo vas.

VLADIMIR: Kako?

PUADžIJA: Lepo!

LELICA: 'Alo, bato, 'oćeš kupiš nove, original 501. (Smeju se.)

PUADžIJA: Generale Tolstojevski, izvolite.

TOLSTOJEVSKI: Bravo, polkovnik Puadžija, maladjec! (Čestita mu i poljubi ga u usta.)

PUADžIJA: Dobro, dobro. (Zbunjeno.) Sada kad smo uhvatili špijune...

JAVORKA: Ali mi nismo špijuni.

VOJNIK: Kuš.

PUADžIJA: Slušaj 'vamo... (obraća se vojsci.) 'Oću da vam kažem pre nego što zaposednemo Kotu 140...(Pauza.) Vojnici, o našoj vojsci zapadne novine pišu na prvim stranama da smo dronjavi, opančarski bataljoni. Ismejavaju nas, rugaju se sirotinji, jel smo vekovima po rovovima u blatu do guše, na njihovim graničnim položajima kao psi čuvari. Dok se Evropa gradila, zidala, bogatila, dok je Evropa igrala, pevala, krala, dok je Evropa pljačkala, otimala i uništavala male i sirote narode kao što je naš. Ernest Stavro Blofeld sedi u Pentagonu, češka porodične dragulje, pije espreso i stoličnaju vodku i sere kako će zauzeti Nerodimku, a Boga mi i celu Srbiju za dve nedelje. Rešili su da nas pregaze i pobiju i mrtve na zlatnom poslužavniku odnesu u Vašington, glavatom Klintonu pred nove izbore. Ovo što mi branimo je naša propusnica za nebesku Srbiju i to za života. I zato hoću da svima bude jasno sve. Je l jasno?!

VOJNIK I i II: Jesmo.

PUADžIJA: Odlično. Voljno do daljih naređenja. (Tolstojevskom.) 'Oćemo na votkicu?

TOLSTOJEVSKI: Ispravna.

PUADžIJA: Živeli!

TOLSTOJEVSKI: Nazdravlja!

PUADžIJA: Dobro, gospodine Radivojeviću. Da vas čujem?

VLADIMIR: Ne znam ništa.

PUADžIJA: Slušaj, Radivojeviću, sa ovim se ne šali. Za tvoje privođenje je stiglo naređenje iz predsednikovog kabineta.

VLADIMIR: Ne znam ništa o tome. Gde je Javorka?

PUADžIJA: Lako ćemo za nju, Vladimire, reci ti nama šta ćemo sa tobom?

VLADIMIR: Ne znam.

PUADžIJA: Ne znaš? Dobro. Šta si radio kod Muratovog turbeta?

VLADIMIR: Jeo jabuke.

PUADžIJA: Misliš da si duhovit? Lepo. Tovarišć general, pažaluijsta.

VLADIMIR: Javorka? Šta ti je to na glavi?

JAVORKA: (Ustaje.) Beta jedinice (Stanoju.) Misliš da bi ovog subjekta trebalo dezintegrisati?

STANOJE: Pretvoriti ga u vodonik. Svakako.

ZORICA: Subjekat Vladimir Radivojević je pronikao u sistem odbrane planete Kripton.

LELICA: Alfa jedinica, dozvolite meni? (prilazi Vladimiru sa viljuškom u ruci.)

ZORICA: Nikako gama jedinice. Ja insistiram. On će vodonik postati uz pomoć mog mega blastera (Vadi kašičicu.).

STANOJE: Alfa, gama, mir. Još nismo većali.

JAVORKA: (Seda Vladimiru u krilo.) Zemaljski subjekte, moji fotoni se cepaju. Ja posedujem osećanje za tebe, subjektu.

VLADIMIR: Javorka, šta to radiš, skloni to od mene. (Javorka sa velikom varjačom prilazi njegovoj glavi.) Skloni to, Javorka, skloni.

JAVORKA: Zemaljski subjekte, pre dezintegracije ti moraš mi još jednom reći data zemaljske jedinice koja luta svemirom.

VLADIMIR: Koga? Šta?

JAVORKA: Ime te jedinice je Đ-U-K-I-Ć J-A-K-Š-A

VLADIMIR: Đura Jakšić, Đura Jakšić.

ZORICA: Pozitivno.

STANOJE: Slušamo te zemaljska jedinice.

VLADIMIR: Čekajte da se setim, pa nije baš tako lako da... (Nervozno zapliće jezikom.) Hmmm... "To avet reče, on očima bljesne i vatru prospe iz plamenih zjenica, ošinu konja i neman pregazi, pa viknu s visa, Naprijed..."

LELICA: Negativno.

STANOJE: Alfa jedinica pristupi izvršenju.

VLADIMIR: Čekajte, čekajte, evo setio sam se... " Nebo moje, sunce moje, zagrli me, poljubi me! Željan sam ti pusta raja, zagrljaja, uzdisaja, zagrli me raju moj, tuđe bele ruke sklopi".

TOLSTOJEVSKI: Bravo, maladjec, bravo. (Svetlo. U sobi su Puadžija, Katarina i Tolstojevski.).

VLADIMIR: Katarina. Otkud ti ovde? I šta ste mi to uradili?

TOLSTOJEVSKI: Ničevo.

PUADžIJA: Bogami, u mašine i dogme ne verujem. Ali ako je ruska proizvodnja onda ću da verujem.

TOLSTOJEVSKI: Pravda.

KATARINA: Vladimire, mnogo sam imala problema sa tobom. Mnogo.

PUADžIJA: I mi smo.

VLADIMIR: Ali, čekajte, ja znam, ja sve znam!

TOLSTOJEVSKI: On znaet?

PUADžIJA: On zna?

VLADIMIR: Znam. Znam za desni sliv Nerodimke, znam za sletanje. Znam.

PUADžIJA: On to ne može znati.

VLADIMIR: Znam.

KATARINA: Otkud?

VLADIMIR: Znam?

PUADžIJA: Tim gore. Straža! Vodite ga u pritvor!

KATARINA: Čekajte.

ČIN TREĆI

I slika

MANOJLO: Sad mi je, zaista, da kažem, potpuno sve jedno. Mogu da me i na krst razapnu i predsednik i narod. Ako ovi zevzeci ne slete, onda je ionako sve svršeno. Finito..

TODOR: Samo pesimisti kuju gvožđe dok je vruće. Optimisti se uzdaju u to da se ono neće ohladiti. Peter Bam. Nemački pisac.

MANOJLO: Jeste, da znaš da imaš pravo, dok pakujem ovaj kofer, čini mi se kao da silazim iz strukture vlasti.

TODOR: Preterana skromnost je istovremeno i znak sujete. August fon Kocebu, nemački dramatičar, ubijen.

MANOJLO: Shvatio sam, Todore, shvatio sam. Ajde, stani ovde da te vidim u toj maskirnoj...Baš si mi onako, naočit. Hm, sve nešto razmišljam, da Srbija neće biti ista, sleteli ovi ili ne. Za Amerikance ćemo lako. Navikli smo u dugovekovnoj istoriji. Ali šta ako ti probisveti odozgore pripucaju? A? (Pronalazi u sakou cigarilos i nehajno ga stavi u usta.) Todore, deder, pripali mi. (Todor vadi upaljač i pali cigarilos, Manojlo neuspešno pokušava da pućne. Čuje se pištanje, Manojlo shvati šta je uradio, uzima cigarilos iz usta, baca ga na pod i stopalom pokuša da ugasi vatru. Todor uzima čašu vode sa stola i prosipa je. Manojlo ga ljuto pogleda.) Ama, jesi l ti normalan? (Manojlo uzima cigarilos nežno u ruke.) Predsedniče, predsedniče, recite nešto. Predsedniče, 'alo. (Todoru.) Ne odgovara. Gotovi smo, sve je gotovo. Jebali smo ježa u leđa. Ovo ne sluti na dobro. Sad smo učabrirali. Šta da radimo, Todore, kume, šta da radimo?

TODOR: Izgubljeno je samo ono čega se odričeš, Gothold Efraim Lesing, nemački književnik i teoretičar umetnosti.

MANOJLO: Pomagaj, bre, Todore, ubio sam predsednika.

TODOR: Nesigurnost u zapovedanju izaziva nesigurnost u neposlušnosti. Helmut fon Moltke, pruski feldmaršal.

MANOJLO: Todore, opraštam ti sve, pričaj normalno, opraštam ti sve, posavetuj kuma svog... Preklinjem te Todore.

CIGARILOS: 'Alo, prijem, prijem, Manojlo, šta se događa?

MANOJLO: Živ je! Predsednik!

CIGARILOS: Manojlo, prijem. Manojlo, javi se, alo, šta se dogodilo? Šta se dogodilo?

MANOJLO: Predsedniče. (Todoru.) Ne čuje nas? Todore, ne čuje nas.

CIGARILOS: Manojlo, Manojlo, šta ste to uradili? 'El treba da prekidam odmor zbog vaših pubertetskih gluposti? 'Alo, Manojlo, Manojlo.

MANOJLO: Gotovo je.

II slika

VLADIMIR: Ostavi, Javorka, više ionako nema smisla.

JAVORKA: Ima smisla, ima smisla.

VLADIMIR: Dođi ovde kod mene.

JAVORKA: O čemu razmišljaš?

VLADIMIR: O svačemu.

JAVORKA: O čemu?

VLADIMIR: Zamišljam kako bi sve to moglo da se desi...

JAVORKA: Kako?

VLADIMIR: Sećaš se kad si mi rekla da smo mi izabrani. (Javorka klima glavom.) To bi moglo da znači, da bi nas ti, ti što siđu, da nas povedu gore, e sad, to gore, gde je to, meni je teško da kažem, ali neka je baš u sazvežđu Medveda, neka, onako fina planetica, sa kućom, ogradom, baš u onako šumadijskom stilu, s jednim avlijanerom ispred i sa jednim omanjim letećim tanjirom u garaži.

JAVORKA: I butik svemirskih pljeskavica.

VLADIMIR: I to...I da živimo zajedno u sreći i veselju barem 2000 godina.

JAVORKA: Misliš ti i ja?

VLADIMIR: I neko sonično pseto. Svet se otuđio od nas, Javorka.

KIRK: Sulu?

SULU: Čisto.

KIRK: Skoti?

SKOTI: Čisto.

KIRK: Čekov?

ČEKOV: Čisto.

KIRK: Ko ste vi?

VLADIMIR: Ja sam doktor Vladimir Radivojević, a ovo je Javorka Simeunović.

KIRK: Šta radite ovde?

VLADIMIR: Nas je vojska zatvorila.

KIRK: Ha! Pravi srpski patriota. Protivnik nedemokratske vlasti, zar ne?

VLADIMIR: Pa, sad...

KIRK: Skoti, daj im čokoladu. (Skoti vadi iz ranca čokoladu i pruža im, Javorka i Vladimir se prvo čude, a zatim je i pojedu.) Uzmite, prava američka. Sulu?

SULU: Aj, aj.

KIRK: Daj im "koka-kolu".

VLADIMIR: Vi ste kapetane, glasali za demokratsku stranku.

KIRK: Otkud znate?

VLADIMIR: Po "koka-koli".

KIRK: Bistro, gospodine, vrlo bistro.

ČEKOV: Kapetane!

KIRK: Zanimljivo, vi ste ovo nacrtali?

VLADIMIR: Ne, ona je.

KIRK: A, gospođica je umetnik. Lepo. Sulu?

SULU: Aj, aj.

KIRK: Mapu!

SULU: Aj, aj.

KIRK: Začuđujuća sličnost. (Vladimir se zakašlje.) Vi ne mislite tako?

VLADIMIR: Mislim.

KIRK: Imate li, možda, podatak, koji je rukavac onaj pravi?

VLADIMIR: Molim?

KIRK: Ja jesam vojnik, al nisam glup. Znate o čemu govorim. Pretpostavljam da su vas zbog toga zatvorili.

VLADIMIR: Da, kao američke špijune.

KIRK: Tim bolje. Onda?

VLADIMIR: Legenda kaže da je pravi rukavac onaj na koju ti stranu ruka krene kada se prekrstiš.

KIRK: Briljantno. Srpski narod je uman narod, idemo. Bilo mi je zadovoljstvo. Gospođice?

JAVORKA: Kapetane?

KIRK: (Vladimiru) Gospodine?

VLADIMIR: Kapetane?

KIRK: (Okrene se.) Sulu?

SULU: Čisto.

KIRK: Skoti?

SKOTI: Čisto.

KIRK: Čekov?

ČEKOV: Čisto.

KIRK: Polazi.

VLADIMIR: (Usta punih čokolade.) Hej, povedite i nas. Ne čuju.

JAVORKA: Otišli su.

VLADIMIR: A šta ćemo mi?

JAVORKA: Idemo i mi.

III slika

MANOJLO: 'Alo, pukovniče, jesmo li sigurni da smo na pravom mestu?

KATARINA: Svi spisi i freske su više puta provereni. Usput, o istom trošku, neke freske su restaurirane.

MANOJLO: Kako vas nije sramota, Katarina, vi mislite da su pare iz državnog budžeta za bacanje?

CIGARILOS: 'Alo, prijem...

KATARINA: Šta je to?

MANOJLO: Ništa... Hm, idemo sa ovim cirkusom do kraja. Baš ću da verujem da je nešto što je zapisano u XV veku...

KATARINA: Četrnaestom veku!

MANOJLO: Nije bitno kom veku. Da su baš predvideli današnji dan i godinu.

TODOR: Sve velike istine bile su u početku svetogrđe. Džordž Bernard Šo. Irski dramatičar.

MANOJLO: Pretera ga... 'El vidite Katarina s kim se ja družim?

TODOR: O čoveku ne treba suditi po tome s kim se druži. Ne gubite iz vida da je Juda imao besprekorne prijatelje. Pol Verlen, francuski pesnik.

MANOJLO: Pukovniče, sklonite ga iza.

PUADžIJA: Savetniče, general Tolstojevski želi da zna koliko računate na rusku podršku ako nešto krene naopako.

MANOJLO: Ne sme ništa da krene naopako... (Šuštanje iz džepa.) Eno, tamo, neko se šunja!

KATARINA: Vanzemaljci!

PUADžIJA: Amerikanci!

CIGARILOS: (Krčanje.) Manojlo, prijem!

PUADžIJA: Špijuni!

TOLSTOJEVSKI: Spijoni!

KATARINA: Vlado!

MANOJLO: Prokletstvo, pukovniče, otkud ovi sad, pa zar nisu u apsu?

PUADžIJA: Jeste, ali...

MANOJLO: Ništa ali... streljajte ih na licu mesta.

KATARINA: Ne, čekajte!

PUADžIJA: Nema čekanja.

VLADIMIR: Polako, vi nemate pravo po ustavu!

PUADžIJA: Sad ćeš da vidiš kako nemam pravo po ustavu. Vojsko, na izvršenje!

KATARINA: Manojlo, opozovite ovo. Predsednik ne bi dozvolio da...

MANOJLO: Ja sam predsednik! (Svi ga pogledaju.) Vanredni uslovi. Katarina, odmaknite se. Pukovniče, nastavite.

TODOR: Kakva bi divna komedija ovaj svet bio kad čovek ne bi morao da igra svoju ulogu u njemu. Deni Didro, francuski filozof i pisac.

PUADžIJA: Puške na gotovs!

JAVORKA: Nemojte, ako Boga znate!

VLADIMIR: Savetniče, vi ste gnusni tiranin i dekadentno pseto. Živela Srbija!

MANOJLO: Šta je ovo? (Započinje igra raznobojne svetlosti, svi sa interesovanjem gledaju gore.) Ovo je predivno! (Igra svetlosti traje prilično dugo, zatim se svetlost polako spušta tako da svemirski brod aterira van vidokruga. Od prijatne šarene svetlosti postaje veoma jaka i neprijatna svetlost. Svi drže ruke preko očiju. Todor stavlja naočari za sunce.) Orkestar! Muzika! (Orkestar se prvo gleda između sebe, zatim počinje da svira "Ševu". Svetlost kao da vibrira.) Jače, muzika, jače! (Orkestar nastavlja da svira svom snagom. Iz broda se čuje vrlo glasno i neprijatno G.

Nastupa neprijatna tišina.) Orkestar, himnu!

TRUBAČ: Koju, gos-n savetnik?

MANOJLO: Kako koju, majku vam cigansku, pa je l imamo dve himne?

TRUBAČ: Pa, "Bože pravde", il ovu drugu?

MANOJLO: Drugu? Drugu? Oca li ti ciganskog...

TRUBAČ: Idemo, druga himna... je-n, dva.

MANOJLO: Šta sad, jebo ga miš!

DRAGUTIN: Pomaže Bog, braćo Srbijanci. Moje ime je Dragutin J. Ilijć. Za ovo svečano magnovenje dopustite mi da pročitam neki svoj stih:

" Evo primi Nebeskoga dara
Za tvoj spomen nova se svetlost stvara
Primi iskru Božanskog plama
Mač plameni, višnjeg Neba sama,
Njim prekrsti na četiri strane
Od ponoći njime stvaraj dane,
Mač je plamen a ruka je tvoja
Ja te znadem, to je duša moja."

Braćo Srbijanci, ovo iza mene je naš gospodar, Presvetli car Stefan Dečanskovulkanski III!

STEFAN: Da ste mi dobro, braćo Srbijanci.

MANOJLO: Jeste li vi iz Nebeske Srbije?

DRAGUTIN: O ne... mi smo tek sa planete Vulkan. Nismo ni na pola puta do Nebeske Srbije.

VLADIMIR: Vi ste Stefan Dečanski. Onaj Stefan Dečanski?

STEFAN: Shvatam vašu zabrinutost, ali, ne, on je moj daleki rođak koji je porazivši bugarsko-vizantijsku vojsku kod Velbužda, 1330. Sa stotinak srpskih vlastelina došao na Vulkan.

PUADžIJA: Vi ste Vulkanac?

STEFAN: Srbovulkanac!

MANOJLO: Ja se izvinjavam, da li sve ovo znači da je i car Dušan živ?

STEFAN: Ne, on je umro u Srbiji.

MANOJLO: Čekajte ljudi, otkud sad Vulkan, i otkud ste znali "Tamo daleko"? I ko je ovaj debeli sa bradom?

STEFAN: Mi pratimo sve što se događa sa našom braćom. Tu i tamo dodamo i povedemo na Vulkan neke od posebnog značaja. Dragutin J. Ilijć je veliki ali zaboravljeni srbijanski pisac koji je napisao dramu o Vulkancima i naslovio je "Za milijon godina". Moj predak je ocrtao zidove svoje zadužbine našim vaseljenskim brodovima.

VLADIMIR: A koji je pravi povod vašeg dolaska?

KIRK: Da se niko nije makao!

DRAGUTIN: Dve stvari da se razumemo! Prvi, da povedemo dvoje ljudi sa nama, velike po svojoj vrlini.

MANOJLO: Evo ja sam već spakovan i spreman.

TODOR: Ništa nije u većoj meri ponižavajuće nego kad vidite idiote koji su uspeli u poduhvatima u kojima ste vi omanuli. Gistav Flober, francuski pisac.

DRAGUTIN: Ne, gospodine savetniče, uzećemo ovo dvoje.

STEFAN: A vama ostavljamo Simeuna IV Dečanskovulkanskog Nemanjića da vrati svetlo u napaćenu Srbiju.

JAVORKA: O čuda! Koliko divnih ovde je stvorenja. Kako je prelep ljudski naraštaj! O vrli novi svete, koji imaš ovakve ljude!

STEFAN: Zbogom, braćo Srbi, i pazite i čuvajte monarhiju Nemanjića.

MANOJLO: E, džaba sad sve!

CIGARILOS: 'Alo, Manojlo. Prijem.

TODOR: Život je pun beskrajnih apsurda i nije ni potrebno da izgledaju verovatni jer su istiniti. Luiđi Piranđelo, italijanski dramatičar.

MANOJLO: Džaba ruski đenerali!

TOLSTOJEVSKI: Paćemu tavarišć savjetnik, eta sjerbskij car. Ja očenj radosnij.

MANOJLO: Džaba američki teroristi, džaba sopstvena vojska.

TODOR: Džaba i opklada, jer je gotovo, kume venčani.

PUADžIJA: Al zbog dve stvari treba da budete srećni.

MANOJLO: Da čujem?

PUADžIJA: Prvo, već ste spakovani, a avion za Argentinu poleće rano ujutro... A drugo... Za vas će čuti ceo univerzum. Ne za predsednika, već za vas.

MANOJLO: Postoji samo jedna stvar na svetu koja je gora od toga da ljudi govore o vama, a to je da ljudi uopšte ne govore o vama. Oskar Vajld, veliki srbijanski pisac, umro u osvit novog veka.

KIRK: Živeo ceo srpski rod!

KRAJ

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]