Milan Budimir

Vasićeva Vinča

Srpski književni glasnik, Nova serija XLVIII, br. 1, 1 maj 1936, Beograd

(Napomena Projekta Rastko, 2003: prekratka datovanja vinčanske kulture u ovom tekstu nauka je sredinom XX veka demantovala, ali nudimo tekst našim čitaocima kao izvanredni kulturnoistorijski dokument o odnosu dva velikana naše kulture)

Pre nekoliko dana pojavile su se u Beogradu dve velike sveske jednog ogromnog i monumentalnog naučnog dela. To je druga i treća sveska Preistoriske Vinče, od koje je prva sveska objavljena pre četiri godine, — dok četvrta ovih dana ulazi u štampu. Celo ovo delo obuhvatiće oko 150 štampanih tabaka sa nekih 1500 slika. Naskoro će biti dovršen i engleski prevod ovog dela. Preistoriska Vinča je, po našem shvatanju, senzacionalno otkriće ili bolje rečeno, niz senzacionalnih otkrića, do kojih je došao posle tridesetogodišnjeg rada, — napornog i upornog rada, — G. Miloje M. Vasić, profesor klasične i pretklasične arheologije na beogradskom universitetu, čiji je glas uostalom veći na strani nego u našoj čaršiji.

Mučna i teška arheološka iskopavanja u Vinči, omanjem selu koje je udaljeno od prestonice nešto više od desetine kilometara, pomagali su i zapravo omogućili ire rata Rusi. Za vreme rata i prvih godina posle rata zbog nedostatka sredstava morao je biti obustavljen rad na terenu, dok se pre šest godina nije našao novi mecena u osobi ser Čarlza Hajta, koji je, imajući dovoljno poverenja i u visoki naučni nivo našeg universiteta i u stručni autoritet G. M. M. Vasića, kroz nekoliko poslednjih godina u obilatoj i za ovakvu vrstu naučnog rada dovoljnoj meri stavio novčana sredstva ia raspoloženje i tako omogućio našem arheologu, i njegovim pomoćnicima, da osvetlaju obraz našoj nauci i beogradskom universitetu. Darežljivost ovog engleskog prijatelja naše nauke i upravo neverovatna žilavost gotovo sedamdesetogodišnjega profesora, koji je podneo i preboleo mnoge lične patnje i porodične nesreće, omogućile su da objavi svoje epohalno delo i tako udari nove temelje naučnom ispitivanju najstarije civilizacije u Podunavlju. Na zemljištu današnje Vinče postojalo je pre 25 vekova veliko naselje, dugo dva kilometra, a široko oko pola km. Naselje su u VI veku pre Hrista osnovali grčki kolonisti meštani sa varvarima. O intenzivnosti njegovog života, koji je trajao sve do početka prvog hrišćanskog veka, svedoče moćni kulturni slojevi, koji dopiru gotovo do 11 m. u zemljinu dubinu. Sudeći po dokumentima, koje nam pruža plastika i keramika iz ove grčko-varvarske kolonije, starovinčanski umetnici i majstori imali su veza sa Efesom, Rodom i Kiprom. Kolonisti su bili prema tome pretežno Jonci, izmešani ne samo sa autohtonim varvarima, nego i sa egejskim avanturistima. Nema nikakvih literarnih podataka o ovoj egejsko–podunavskoj varoši, utvrđenoj bedemom i opkopom, koja je podržavala privredne veze u pravcu jugozapada prema Drini i Jadranu i prema oblastima oko prikarpatskih pritoka srednjeg Dunava (Tordoš). Ne zna se pouzdano koji su to bili autohtoni varvari što ire 25 vekova stupiše u kulturnu simbiozu sa starogrčkim kolonistima. U prvi mah može se pomisliti jedino na kakvo ilirsko ili tračko pleme, jer su se keltski osvajači na zemljištu današnjeg Beograda i njegove okoline javili tek dva veka docnije. Međutim nam Herodot, koga Aristotel smatra pripovedačem, a drugi »ocem istorije« (tačna je i jedna i druga karakteristika, jer je Herodot započeo svoje delo kao pripovedač, a završio kao istorik-istraživač, gotovo ni malo lošiji od Aristotela), izrično saopštava da su u kraju severozapadno od Tračana stanovali Sigini. On njih smatra kolonistima iz Medije, jer nose odelo kao Medi. Sigini su, dalje prema Herodotu, koji je svoje informacije o ovim najstarijim stanovnicima srednjeg Podunavlja dobivene od grčkih kolonista na Pontu, mogao dopuniti u južnoitalskoj koloniji Turijima, imali neku naročitu vrstu sitnih konja, tobože nepodesnih za jahanje nego samo za vuču. To ukazuje na sitnog konja iz bosanskih planina. Na drugim mestima Herodotovog dela saznajemo da se etnografska pripadnost nekog primitivnog varvarskog plemena ne može utvrditi isključivo na osnovu same nošnje, (kao što ni danas mnogi nosioci oksfordskih pantalona nisu poreklom iz Oksforda). Znači da je tvrđenje o nekim medskim kolonistima na zemlji oko ušća Save u Dunav samo jedna Herodotova kombinacija i ništa više, koje nije ni docnije postala vrednijom, kada su pozni istorici starog veka pomakli ove Sigine dalje na istok sve do Dona. Mnogo je važniji drugi podatak o siginskom imenu, koji nam pruža Herodot kad saopštava da ime Sigin kod stanovnika severne Italije i Liturgije znači »trgovac«. Rumunski naučnik Vasil Parvan, ne znajući za Vasićevo otkriće, jer je prva sveska Preistoriske Vinče objavljena 1932, smatrao je Sigine dačkim posrednicima između lombardske i pontske nizije. Verovatnu vezu između Vinče i Kipra, za koju govore i izvesni detalji vinčanske plastike, mogao bi i po Vasićevom mišljenju da potvrdi kiparski naziv za dugačko koplje varvarskog porekla »sigina«, koje neki doduše smatraju ilirskim ili skitskim. U ovom slučaju skitski može kao i ilirski da bude sinonim za severnobalkanski ili za ilirsko-trački. Iako nam odnos između Ilira i Tračana nije sasvim jasan, jer nalazimo i na Jadranu izvesne tračke tragove, dok se sa druge strane susrećemo sa ilirskim imenima mesta ne samo na balkanskoj nego i na anatolskoj obali Mramornog mora, ipak se pojava podunavskih Sigina na Kipru odnosno reči »sigina« može objasniti činjenicom da na Kipru nalazimo još neke tragove ilirskog ili severno -balkanskog rečnika. Ta se okolnost može na dva načina tumačiti: sa grčkim Ahajcima moglo je stići na Kipar i po neka manja ilirska grupa iz centralnog Balkana, koja im se pridružila još pre dolaska u Tesaliju i na Pelopones, ili su Ahajci zatekli na Kipru već pod konac pretposlednje paganske milenije neke ostatke onog ilirskog plemena koje je pod imenom Palaista prešlo sa Krete preko Kipra u Palestinu, nazvanu upravo po imenu tih Ilira, koje Stari Zavet zove Pilištim. Lingvistika je već davno utvrdila da su imena kao Pilištim - Palestina, odnosno Filistejci, i ime „obećane zemlje" Kanan, nesemitskog porekla i da ova imena po svom specifičnom načinu obrazovanja ukazuju na Balkan, gde se takvi završetci kod imena mesta najčešće javljaju.

Posavsko-dunavski Sigini su mnogo pre ilirskog nego medskog porekla. I njihovi sitni konji pali su stoga u oči Herodotu, odnosno njegovim informatorima iz grčkih kolonija na Pontu, koji su naučeni na krupniju vrstu konja iz euraziske stepe, najstarije postojbine ove plemenite životinje, koja je najviše pomogla indoevropskim osvajačima da se utvrde u Aziji i južnoj Evropi Ali za borbu u balkansko-anatolskom kršu ova stepska životinja nije bila mnogo podesna. Aristokratski grčki konjanici morali su da iz narodnih masa stvore dobro oružane pešake, koji su počevši od VII veka zajedno sa aristokratskim basileis - prvacima osvajali nova zemljišta u anatolskom primorju i branili novoosnovane gradske države. Aristokratija je prethodno morala da napusti ratovanje sa bojnim kolima, iako su se sportske utakmice sa kolima i konjima održale kroz celu antiku. Teško oružani hopliti bili su sada ono što su pre pola milenije bila bojna kola - onaj vojnički faktor, koji je zajedno sa bogatom buržoazijom stvorio antičku demokratiju. Ali grčke kolonije na periferiji - kao što je bila naša Vinča - sačuvale su mnoge patrijarhalne osobine najstarijeg herojskog doba. G. Vasić je na mnogobrojnim spomenicima vinčanske plastike jasno pokazao, kako su i grčki mešanci na srednjem Dunavu imali neobično snažan kult tradicije i svega onog što potseća na davna herojska vremena helenskog naroda. Ta vernost prema tradiciji i starini, združena sa instinktivnom ljubavlju prema samosvojnosti, glavne su odlike patrijarhalnog helenskog čoveka. Prva odlika se pod uticajem crkve i škole razvila i kod pogrčenih Cincara.

Vinčanski hopliti morali su stalno da čuvaju slobodu svoje kolonije usred varvarskih plemena. Osim hoplita branili su ovu grčku koloniju grčka božanstva i umrli pretci, sahranjeni u samim domovima. Da bi odbrana grčkih bogova bila što pouzdanija, njih su kolonisti vezivali za mesto stanovanja. To se lepo može zaključiti po tome što su im idoli probušeni, da se može provući svezica. Grčki hopliti u Vinči nisu se, izgleda, mučili teškim poslom na njivi niti opasnim kopanjem ruda na Šupljoj Steni oko Avale. To su radili potčinjeni varvari ili plaćeni stručnjaci stranci. Vinčanski su se hopliti starali o bezbednosti kolonije i njenih trgovačkih veza, a u dokolici zanimali su se igrom. Bogati, interesantni n raznoliki nalazi, koje je znalački sredio i obilato objasnio neumorni duh i širok pogled profesora Vasića, sadrže pored ostalog i razne figure za igru, sličnu donekle našim igrama na tabli. I Homerovi junaci se u besposlici zanimaju igrom ili svirkom, a po jednoj priči, zabeleženoj kod Herodota, kocka je pronađena u Lidiji za vreme gladovanja.

Stanovnici stare Vinče nisu se trebali bojati gladi, jer su nađene u njihovim stanovima i razne vrste žita, naročito pšenice, koja nije bila poznata starim Indoevropljanima. Stoga se može naslućivati da su ovi kolonisti doneli pšenicu sa Ponta, kud je došla sa juga. Ali glavni izvor bogatstva preistoriske Vinče i njenih stanovnika bila je industrija cinabarita, jer je kao krv crvena boja po vrednosti ravna zlatu. Cinabarit je vađen iz Šuplje Stene na Avali udaljenoj od Vinče nešto preko 12 km., a prerađivan je u samoj koloniji, gde je profesor Vasić našao i sav za taj posao potreban instrumentarij sa ostatcima cinabarita. Cinoberova krvavo-crvena boja bila je zgodna ne samo kao rumenilo za mnoge kozmetičke besposlice koje su stare kao i samo čovečanstvo, nego je bila neophodna da kao simbol života osveži hladne i blede statue i, što je najvažnije, igrala je naročito važnu ulogu u kultu. Rimski episkop kao naslednik Hristov obučen je sav u belo, ali na nogama ima crvene papuče. Grčke lađe su imale crveno obojene kljunove kao amajliju, jer je crvena »krv naročit sok«, kako se kaže pri potpisivanju sporazuma između doktora Fausta i Mefista. Meni su još kao dečaku na Ivanjdan omotavali oko desne ruke crvenu žicu i zlatnu svilu, a to su isto radili pre 30 vekova stanovnici Egeje, među koje spadaju i Grci. Rimski triumfator namazao bi celo lice crvenom bojom. U antičkom kultu su bili može se reći ravnopravni žuto zlato i krvavi cinober kao orendistička mađiska sredstva. Stoga je Vinča bila neobično privlačna tačka za grčkog kolonistu i mediteranskog avanturistu. Osim cinabarita, koji je obezbeđivao svojom krvlju život ljudima i bogovima, zanimali su se stanovnici preistoriske Vinče i eksploatacijom galenita, u kom se obično nalazi srebra i olova.

Industriji cinabarita i galenita kao i kozmetici posvećena je uglavnom prva sveska, u kojoj se na kraju nalaze vrlo zanimljivi ekskursi o vezanim božanstvima u Anatoliji, Egeji, Grčkoj i Trakiji i o hiperborejskom mitu u vezi sa preistoriskom Vinčom. Hiperborejci su neki legendarni sveti i blaženi narodi na severu iza snežnih balkanskih planina. Kod njih nema ni bolesti ni pečali ni uzdisanja, no večno proleće i neugasiv smeh, stalni zlatni vek sa večnim mirom i večnom besposlicom. Kod Hiperborejaca zimuje Fojbo-Apolon, na čiju godišnju slavu pri hramu delskom dolazi i jedno hiperborejsko izaslanstvo od petorice muškaraca i dveju devojaka. Budući da bog Apolon učestvuje kao predvodilac pri osnivanju svake grčko kolonije, razumljiva je veza između tih kolonija i Apolonove svetkovine na ostrvu Delu, na kojoj su se viđali trgovci iz celog ondašnjeg civilizovanog sveta, a naročito sa jonskih kolonija na Pontu. Govoreći o ovom hiperborejskom izaslanstvu, iskazuje Herodot već nagrižen sofističkom skepsom i agnosticizmom, svoju sumnju u postojanje neke blažene zemlje i nekog srećnog naroda na snežnom i hladnom severu. Ali taj isti pisac, koji ne veruje ni u Hiperborejce ni u Hipernotijce afrički pandan severnjaka Hiperborejaca na mesto blaženih, Ajtiopljana), kaže nam na drugom mestu da, prolazeći preko sedam naroda severno od Ponta, stiže putnik do Argipaja, koji žive sličnim životom srećnih bogougodnika kao i Hiperborejci. Argipajci su isto što i Hiperborejci t. j. Zagorci, što žive na severu iza Karpata u današnjem Erdelju, gde ima mnogo zlata i malo zime. Profesor Vasić utvrdio je nesumnjive veze između Vinče sa jedne strane i Erdelja i gornjeg Potisja sa druge strane, odakle je preistoriska Vinča dobivala potreban opsidijan i kuda je izvozila svoju keramiku. U Vinči je nađen i dragoceni ćilibar sa obala Istočnog Mora, koji je prema antičkoj legendi postao od suza što su ih lile Faetontove sestre Helijade pretvorene u topole, oplakujući smrt Faetonta, božanstva sunca slična Apolonu. Ove su topole izrasle na obalama Pada odnosno Dnjepra, kuda su vodili mediteranske trgovce stari trgovački putevi ka nalazištima ćilibara na Okeanu i na Istočnom Moru. Da već stari Grci nisu otkrili onu mističnu snagu koju u sebi kriju u ćilibar pretvorene suze rasplakanih Helijada, ne bismo danas imali ni električne struje ni raspevanih zvučnika.

Druga sveska Vasićeve Preistoriske Vinče opisuje grobove i posude sa mističnim očima, a treća ogroman broj sitnih terakota, čija je neobična važnost razumljiva samo iskusnom stručnjaku. Otkriće što ga je učinio profesor Vasić osniva se u prvom redu na ovim sitnim i za laika ništavnim terakotama. Njihovo sređivanje i objašnjenje ne može se nikako zamisliti bez dubokog i svestranog, više neposrednog nego posrednog poznavanja, celokupnog života na istočnom delu mediteranskog sveta za vreme poslednje predhrišćanske milenije. Svojim otkrićima otvorio je Vasić nove puteve i nove probleme ne samo protoistoriji naše zemlje, nego i istoriji antičke kolonizacije i antičkog društva.

U tri sveske Preistoriske Vinče nalazi se oko 1200 slika koje lepo prikazuju samo mali deo iskopanih predmeta, opasanih u tekstu. Pada u oči da je broj metalnih predmeta gotovo ništavan. To i jest razlog za ranije datovanje Vinče u početak treće milenije. Pored jednog gvozdenog obruča, nađenog još pre rata na najdonjoj trećini bogatog Vinčinog kulturnog sloja od blizu 11 m. i nekoliko bronzanih sitnica za nakit, dosad nije nađeno metalnih predmeta. Vasićevo tumačenje ove u prvi mah čudne okolnosti vrlo je prosto i ubedljivo. Najveći deo predmeta nađen je u grobnicama, koje su podeljene u dve vrste: grobnice sa presvođenom izbom i malim hodnikom i grobnice u obliku raka. Prema tome su gotovo svi predmeti određeni za mrtve (»in usum mortuorum«), koji se moraju zadovoljiti jevtinim kopijama i simbolima. I danas se daju mrtvacima naslikani predmeti mesto stvarnih ili se bace u grob takvi predmeti koje živi više ne mogu upotrebljavati. U Sremu bace na mrtvaca razbijenu posudu u grob, a Marko Kraljević lomi svoje oružje pred smrt. Osim ovog verskog razloga treba uzeti i ekonomski momenat, kako tačno primećuje i sam Vasić. Metal je bio skup i dragocen, naročito za ove grčke koloniste koji su sa određenom računicom došli na domak Avale, da eksploatišu cinabarit i galenit. Međutim se može punim pravom očekivati da će buduća iskopavanja, za koje su potrebna veća sredstva od onih sa kojima je profesor Vasić dosad raspolagao, imati veći opseg i da će prirodno njihovi rezultati biti još senzacionalniji od dosadašnjih.

Ali bez obzira na nove perspektive, za koje dugujemo u prvom redu trezvenoj upornosti i zdravoj intuitivnosti Miloja Vasića, već danas možemo biti ne samo zadovoljni nego upravo ponosni zbog neočekivanih uspeha našeg arheologa. Njegova pobeda nad predrasudama i njegova slava u naučnom svetu, što je sve izvojštio svojom Vinčom, pripadaju i našem narodu.

// Projekat Rastko / Arheologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]