Јеромонах Јован (Ћулибрк)
Цетиње

Трагови Четвртог васељенског сабора код Никона Јерусалимца

САЖЕТАК: За Никона Јерусалимца, мало познатог српског богослова XV. вијека, углавном се мислило да се по традицији словенских исихаста више бавио молитвом него догматским учењем. То је углавном тачно за његов зборник Шестодневник; међутим, његово друго дјело, Горички зборник, има за тему живот Цркве у историји и сво је у духу позивања на велике Оце Цркве, а посебно на Васељенске саборе, који по њему имају посебно важно мјесто у историји спасења. У раду се скицира начин на који Никон преузима дух сабора, нарочито што се тиче догмата о оваплоћењу као претпоставке сваког истинског боговиђења и богопознања., у чему се може пронаћи и образац начина на који су се примали и стваралачки доживљавали догмати Четвртог васељенског сабора у Цркви Никоновог времена.

1. Вријеме и богословље

Ако погледамо палету православног богословља XV. вијека, Четврти васељенски сабор као да у њој не заузима мјесто средишњег извора. За разликовање божанске суштине и божанских енергија и сам Свети Григорије Палама се позивао на Шести васељенски сабор и његово разликовање божанске и човјечанске воље, уобличено претходно од Светог Максима Исповједника, иначе увелико навођеног и вољеног од исихаста.

Велике теме у петнаестом вијеку, од Светог Марка Ефеског и Јосифа Вријенија до Преподобног Андреја Рубљова, јесу тројично богословље и славословље на једној страни и борба против латинске јереси на другој. Како нам то говори студија Митрополита Амфилохија о тријадологији Светог Григорија Паламе, учење о Светој Тројици лежи у основи исихастичког богословља, и томе се придружује и савременик и саподвижник исихаста Никон Јерусалимац: тројично богословље, све до завршног Исповиједања вјере као мотив ће проткати сав Горички зборник.

Рођен отприлике у вријеме Куликовске и Косовске битке, Никон је осјећање судара са нехришћанима и страдања посисао са мајчиним млијеком и упио га у кости, слично својој духовној а тјелесној кћери Светог Лазара Косовског, Јелени Балшић, у преписци са којом ће настати Горички зборник. О тој заједничкој теми посебно говори одговор који ће јој Никон дати о томе зашто хришћани страдају од нечастивих.

Но, за разлику од Русије, којој Куликовска битка унаточ свом својем ужасу означава почетак препорода, за Србе и све православне Средоземног басена и Балкана Косовска битка означава почетак дуговијековног ропства за које се морало припремати. Осјетила је то и Јелена Балшић и дала се са Никоном на стварање монашке заједнице на Скадарском језеру која ће постати позната као Зетска Света Гора и уобличити духовни лик Зете па и цијелог српског народа за наредне вијекове.

Слично једном од великих духовних отаца Русије, Преподобном Нилу Сорском, Никон је надахнуће и образац пронашао у Светој Земљи и у скитском начину живљења синајских и палестинских монаха: Скитски типик, умногоме сличан ономе Нила Сорскога, укључен је у Горички зборник. Такође слично Светоме Нилу, Никон припада ономе што Гелијан Михаилович Прохоров назива трећом фазом исихазма, фазом друштвеног утицаја. Но, док је Преподобни Нил, нестјажатељ, морао да буде пустињска опомена нарастајућој држави на то да руски народ као λαων νΰ крају крајева није од овога свијета, Никон је морао да понуди једно језгровито самосазнање Цркве, којим би се она могла управљати у надолазећим годинама ропства. То је опредијелило садржај његова два дјела, Шестодневника и Горичког зборника.

Дакако, он је то учинио у духу и према потребама свог времена: у Шестодневнику, изузетно састављеном исихастичком зборнику, он према ријечима Митрополита Амфилохија, тумачи назначење човјека а у Горичком зборнику смисао историје. Овај други задатак се показао очигледно изазовнији – док је прво његово дјело заиста зборник, у другом постоји велики и до сада неиспитан дио његових текстова или прерада отачких текстова. Наш циљ овдје је скицирати у којим правцима би се дјело Никона Јерусалимца могло истраживати када је у питању његова веза са Четвртим васељенским сабором.

2. Васељенски сабори

Никон, човјек отачког образовања и духа, на више мјеста у Горичком зборнику говори о Васељенским саборима. Први пут, у повијести о саздању Цариграда (л. 88v–101r): одговарајући на Јеленино писмо о томе како је подигла храм на једном од острва на Скадарском језеру, Никон то пореди са подизањем Константинопоља, а потом подробно и потанко описује како је Арије својим «сујемудреним ријечима породио хулу на Сина и Логоса Божијег, говорећи за њега да је створење и прост човјек, а не истинити Бог ни сабеспочетан Оцу.» Потом се описује како је то дочуо цар Константин и сазвао «Васељенски сабор» на коме су Оци «исповиједали и проповиједали Сина Божијег равна Оцу и сабеспочетног и савјечнопостојећег […] који је у посљедња времена сишао с небеса од Оца, нас ради се оваплотио од Духа Светога у Приснодјеву Марију.» (л. 96r). У истој се говори и о томе како у вријеме цара Константина цара »Армени вјероваше у Христа са својим царем Тиридатом, који учини великомучеником Григорија епископа» (л. 94r). Све то је, укратко, предназначење улоге храма којег она подиже – чак и монаштво, које се у вријеме освећења новога града слијеже у Цариград, има јасно назначену улогу у животу Цркве.

Потом се у Житију Светог Саве помиње како је он почео изграђивати и уређивати Цркву »како светим и часним Оцима на Васељенских седам сабора предано би» (л. 140r). Говорећи о посту, поменуће се да је анатема онима који не држе постове »по предању светих Апостола и Седам светих сабора» (202r-203v); о посту се наводе правила неких помјесних сабора и Светих отаца, али и Шестог васељенског сабора. Коначно, ту ће се први пут поменути Јермени као »проклети» и повезати питање истинског живота и истинске вјере: »Они који не посте када приличи постити и посте када не приличи постити, далеко стоје од православне вјере и скверну своју вјеру и развраћену држе и Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа нечисто и неисправно исповиједају.» За Никона је ортодоксија нераздвојива од ортопраксије и то је једна од главних мисли Горичког зборника и Никоновог завјештања нама.

Више пута се у том смислу прозивају Јермени и началник њихове јереси Арцивурије. Стога је заповиједио »свети и велики сабор васељенски […] и још проклињати триклете јеретике […] Јевтихијеве једномудренике, скупа са Диоскором и Севиријаном [….]» Затим слиједи списак Васељенских и помјесних сабора, који су се додуше по Никону углавном бавили непријатељима Свете Тројице или нису исповиједали Богородицу као такву. Свеједно, »ми, као истинити насљедници и ученици Светих Апостола једномудрено са овима светима и богоносним оцима исповиједамо то што су нам предали» (л. 220r-221v).

Латини се пак оптужују не само да служе на бесквасном хљебу и да »мртвог изображавају Сина Божијег» и за погрешну тријадологију него и зато што се "не хтједоше покорити светом сабору и учењу светих отаца које напосљетку сабра у Константиновом граду света и праведна Теодора царица […] по образу великих и правих сабора васељенских.» Особито много Никон полаже на чистоту примања епископског чина па наводи друго правило баш Халкидонског сабора које се односи на симонију.

По свему наведеном а највише по Никоновом дубоко доживљеном и понесеном позивању на саборе, може се закључити да васељенски сабори заиста за Никона представљају средиште живота Цркве - ништа се у њој не збива без сабора, сваки је и најмањи дио живота проткан саборима и они представљају образац живљења не само Цркве као пуноте него и сваког појединачног човјека и народа. Ако је он превасходно заинтересован за тријадологију или теотокологију, очигледно ништа мање не позна саборе који су се бавили другим питањима – поштовањем икона као и односом двају природа у Христу: још у Шестодневнику он ће на листовима 376v-378r навести из других словенских исихастичких рукописа познати спис Анастасија Патријарха блаженога града Велике Антиохије и Кирила Александријскога Кратко изложење о вјери по питањима.

3. Оваплоћење

У истој књизи, нешто раније (листови 366v-375r), налази се спис под насловом О вјери глава 100, приписан Светом Генадију Архиепископу Константина града. Према увиду Епископа Атанасија (Јевтића), таквог списа нема ни код Генадија Схоларија који уосталом у то вријеме (1439/1440.) још није био цариградски патријарх, као ни у списима Генадија I. из петог вијека.

У другој глави тог списа каже се: »[У] Оваплоћеног Сина Божијег вјерујем, истинитo [оваплотившег се] а не привидно. У двије природе, божанској и људској. Бога по божанству и човјека по оваплоћењу. У обојем савршена.» Потом се говори и о светим иконама, моштима а највише о самој вјери као врлини.

Оваплоћењу ће у Горичком зборнику бити посвећена два велика одломка. У првом везаном за настанак Цариграда описује се диспут између папе Силвестра и неких Јевреја у којем се он дугом бесједом и позивањем на пророке усредсређује на то да је »предвјечни Логос Божији у посљедња времена постао човјек, спасења ради људи» (89v-90v).

У другом и подужем, које претходи Житијима Светих Симеона и Саве, након дугог тријадолошког одломка (109r-110r) и кратког подсјећања на свете, слиједе листови 110r-112r на којима се описује благодат Божија дата људима испуњењем пророчких ријечи, када су се »већ и пророци у аду питали: хоће ли доћи избавитељ наш да нас избави или не?». Нарочито се мјесто, као и другдје, даје Богородици чиме се непрестано подвлачи пунота човјечанске природе Христове који није привидно примио људску природу нити је она од божанске прогутана. Библијском човјеку Никону, израслом на јерусалимском предању, управо је људска страна Христова блиска и сродна: »Ко је ова жена? Она о којој пророк говори: од коријена Јесејева, из утробе Давидове, жезал ће произићи.» Тако се на Пресвету Богородицу као потврду примања пуноте људске природе од божанског Логоса у свом Исповиједању вјере, које је касније уврштено у акте Халкидонског сабора, позивао и Свети Флавијан Цариградски, говорећи о себи како проповиједа »једног Господа нашег Исуса Христа… једносуштног Оцу по божанству и једносуштног Матери по човјештву.»^[1] На другој страни, Јевтихије у свом Изложењу вјере намјерно изоставља помињање Богородице, као што је то на сабору примјетио Диоген, епископ кизички, »будући аполинариста… [Јевтихије] избјегава изразе од Духа Светога и Марије Дјеве, да не би савршено исповиједио сједињење по тијелу.»^[2]

При томе, оба пута се у Никоновим списима одломци који говоре о оваплоћењу везују за крштење. Први пут је то крштење цара Константина и Јевреја а други пут Симеона Немање, чиме се остварује и историјска паралела, чији терет овдје пада на леђа Јелене Балшић. Она треба да буде у свом времену оно што су ромејски цар и српски велики жупан били у свом – носиоци узрастања и очувања чистоте вјере Цркве, вјере која је дефинисана и уобличена баш на Васељенским саборима. Суштински, пак, догађај те вјере јесте оваплоћење Сина и Логоса Божијег, друге ипостаси Свете Тројице, неизрециво сједињење двају природа од чије пуноте зависи и спасење народа. Повјереног у овом случају Јелени као некад Константину и Симеону.

Баш са крштењем завршава и сваки Никонов тријадолошки одломак: у најважнијем, Исповиједању вјере, оно је начин општења Свете Тројице са нама – а да би било потпуно и смисаоно, да би човјек у крштењу пронашао свој телос, неопходно је било оваплоћење без кога не примамо ништа и погружење остаје само символички чин, који је једном сам себе укинуо као таквог: »Он треба да расте, ја треба да се умањујем.» (Јован 3:30) За Никона, крштење је коначно реално уобличење Свете Тројице у човјеку створеном према Светој Тројици, као што је то Црква наслиједила изречено још од Апостола Павла (»јер је један Господ, једна вјера и једно крштење,» Ефесцима 4:5) и као што је lex orandi био lex crescendi и за Кирила Александријског када Јовану Антиохијском наводи то исто мјесто и пише да »ни ми сами различито не мислимо».^[3]

4. Закључак

Укратко, однос Никона Јерусалимца према Четвртом васељенском сабору изврстан је примјер за ријечи оца Георгија Флоровског да је »у историјском смислу тешко могуће издвојити формалну или дефинисану догму од оног доктринарног контекста који је обухвата.»^[4]

Никоново, значи, примање Халкидонског сабора и његовог догмата одређено је теолошком ситуацијом и теолошким борбама свога времена. При томе је интересантно да се он не бави посебно Варлаамом ни осталим противницима исихаста, него истиче православно тријадолошко исповиједање вјере насупрот, прво, Латинима који ће ускоро након Фирентинског сабора привремено преузети Пречисту Крајинску на његовом Скадарском језеру, а друго исламу који се појављује као сила која ће својим поједностављеним монотеизмом притискати територију којом ће се у будућности кретати Никонови списи - од Херцеговине до Скопља - за многе вијекове.

Друга је околност која одређује Никоново примање Халкидона намјена његових списа: васпитавајући у богословљу и врлини монахољубиву владарку, најистакнутију личност свога времена на простору Зете и њеног окружења за коју су и дан-данас везана многа народна предања, Никон је кроз њу васпитавао и читав њен народ у истој тој истинитој вјери.

У том васпитању Никон није пропустио да назначи значај Халкидона: може се рећи да у његовом дјелу, као што смо видјели, овај сабор упоредо са оба Никејска заузима посебно мјесто. Исто се тако може рећи да он не разлаже посебно његов догмат, али на примјеру Јермена изузетно подвлачи посљедице његовог непримања на губљење истинитог побожног живота.

У томе се огледа највећа вриједност Никоновог приступа васељенским саборима: истинита вјера и истинити живот су у јединству упоредивом оном како оци Халкидона описују однос двије природе у Христу, и без тог јединства вјере и живота нема Цркве. Никон је несумњиво сачувао дух великог Халкидонског сабора и предао га Цркви. Ако је, као што каже Владика Атанасије, »Теологија…од раних патристичких времена схватана првенствено као истинско богопознање стицано кроз боговиђење,»^[5] онда он није могао учинити више. Нама је пак у наше вријеме био потребан отац Георгије Флоровски да нам поврати пажњу на пуноту значаја Халкидонског догмата.

Напомене