Јеромонах Јован (Ћулибрк)

Православна црква, медији и европејство

На основу излагања на конференцији «Хришћанство и политика» у организацији Фондације Конрад Аденауер Београд, 26. новембра 2002.

По свој земљи изађе глас њихов
и до крајева васељене ријеч њихова.
(Римљанима 10:10)

Шеснаест је вијекова откако је Јероним Стридонски, преводећи Логос као Verbum (Ријеч), дао Вулгату која је «у западној Европи, заиста била Библија хиљаду година»^[1]: оних хиљаду година током којих је она била «својина» оних који су учествовали у литургији. Изумом штампе који се десио истовремено са појавом протестантизма, она је постала својина оних који су могли да је купе, а ријеч која је кренула кроз Гутенбергову васељену престала је да буде икона Царства и постала писана порука. Какве је то посљедице оставило на медије какви су рођени у Европи у двадесетом вијеку и преобразили и Европу и вијек?

Када би погледали на познате нам и објављене наслове у црквеној библиографији који се баве бићем медија, на први поглед бисмо се запањили колико смо наизглед мало написали о једној од великих тема протеклог вијека. Тек негдје деведесетих, закључно са на српски недавно преведеном књигом Архиепископа Тиране Анастасија, «глобализација» са свим својим претпоставкама почиње да се разматра и разлаже изнутра, што подразумијева двије основне чињенице: прву, да су нови медији током прошлог стољећа револуционисали човјекову свијест, и другу, да су они потом постали поприштем и оруђем нове економско-политичке организације свијета.

Оба ова аспекта медија доживјела су своје пуно промишљање у првој половини осамдесетих, када је термин «постмодернизам» послужио да се помније разложи стање свијета након медијске револуције која је континуирано трајала читав двадесети вијек, од настанка филма до зачетка Интернета, и била рекапитулирана неколико пута од педесетих година. Иако се израз «постмодернизам» повлачи около до данас, он је неповратно везан за хладноратовску епоху, доба у којем је грубој сили постојао парњак и када су испод атомског штита функционисале «заобилазне стратегије» од којих културне стоје несумњиво на првом мјесту. Поготово ако смо упућени у то како је западни човјек своју битијну борбу, борбу за смисао, измјестио из цркве у културу.

У другој половини осамдесетих, настанком «једнополарног» свијета и смјеном заобилазних стратегија грубом силом, чему је претпоставка било медијско уједињење планете (концерт Лајв Еид наводно за помоћ гладнима у Етиопији је посматрало двије милијарде људи, а за свој простор је имао суштински телевизију) а први отворени израз бомбардовање Ирака, овај термин замијењен је изразом «супрамодернизам». Он истиче да су након периода нихилизма и трагања успостављене нове вриједности за које вриједи жртвовати животе као што је то било прије великих ратова који су обесмислили стари европски начин живота.

У тој новој организацији свијета, мултикултуралној американи, медијима је дата првенствено политичка улога: Си-Ен-Ен на примјер глуми старинске новине које сада само брже и увјерљивије преносе вијести, a на МакЛуана ће се 1996. позвати и Бил Клинтон рекавши како на крају хладног рата улазимо у свијет који је глобално село.

Но, раних осамдесетих је то било другачије. Дејан Кршић је тада обнављајући предратни часопис Нова Европа као врсту приручника за ново медијско доба написао: «Стари Европљани не могу замислити Планетарни град и овладати новим технологијама зато што себе узимају превише озбиљно и превише сентиментално да би били способни да осјете нове просторе створене новим медијима. Медији нису играчке и могу бити повјерени искључиво новим умјетницима, зато што медији и јесу нови умјетнички облици, нови начини перцепције.»^[2]

Дакако, његов језик и профетички тон је преузет од кључног аутора који се у прошлом вијеку бавио електронским медијима, Маршала МакЛуана, чија је најважнија књига, Гутенбергова галаксија, у ствари «у много чему допуна Певача прича Алберта Б. Лорда».^[3] МакЛуан наиме тврди да су писани медији омогућили индивидуално поимање Светог Писма, истргнуто из «средњевјековног корпоративног искуства»,^[4] а то искуство није ништа друго до литургија, тј. Црква, како је то недавно отворено казала Кетрин Пиксток,^[5] позивајући се на ријечи Митрополита Пергамског Јована (Зизиуласа) да се «Христос није открио као истина у заједници, већ као заједница».^[6]

Логос схваћен као Ријеч тако је отргнут од суштинске стварности, литургијске заједнице, и као посљедица дешава се да сама ријеч полако губи унутрашњу заједницу са оним на шта се она односи. Упућена сама на себе, ријеч постаје дискурс, појам који ће у постмодерни бити дефинисан као низ означитеља (ријечи) који не упућују на означено (реалност) него на друге означитеље, на друге ријечи, које постају вјештачка стварност, како се уосталом описује схизофренија.

Пјевач прича је књига која на основу српске усмене епске поезије, дате «у бујној традицији неписане песме»^[7] показује како је Хомер могао да састави своје епове а да није располагао писмом. Да би описао посљедице такве потврде личног стваралачког дара који не зависи од писмености а који се сачувао историјски баш у српској културној заједници, МакЛуан користи израз из богословља иконе и каже да Пјевач прича даје «обрнуту перспективу писменог западног света».^[8]

Да ли је МакЛуан нехотице употребио израз који долази из исте традиције из које и Лордови пјевачи прича, гуслари? Ако он закључује да данас «нове технологије чине индивидуализам застарелим а корпоративну зависност обавезном»^[9] онда се он, као и Кетрин Пиксток доцније, за израз морао обратити свијету који је очигледно другачије схватао писменост а који му је био довољно близак да му разумије језик. У том смислу икона и њено богословље лежи у самој основи настанка и разумијевања савремених медија.

Икона, у чијој су самој суштини «дати семиотички проблеми,»^[10] остварује по Вилијему Винсату «максималну сличност између своје форме и свога садржаја.»^[11] Обрнута перспектива коју она даје јесте свијет који није подијељен на писмено и усмено, аудитивно и визуелно. Не само да «икону као визуелни знак треба да потврди натпис као језички знак,»^[12] него она добија свој пуни смисао тек у литургији, у цјелосној заједници која укључује цијелога Бога као и цијелога човјека. И са човјеком сва његова чула, чије продужетке по МакЛуану представљају медији, закључно са «компјутером као продужетком нашег централног нервног система».^[13]

Зато није чудно да је у исто вријеме са самосвијешћу медијске цивилизације Европом осамдесетих кружила и наново откривена руска авангардна умјетност, која се «не може разумети без овога интересовања за знак које је било карактеристично за Русију на почетку века,» а које се «у крајњем изводу, великим делом своди на однос према икони.»^[14] Ако се присјетимо поднаслова из Гутенбергове галаксије који каже да је «штампом изазвани расцеп између главе и срца траума која утиче на Европу до наших дана»,^[15] видјећемо да ни МакЛуана није мимоишао талас који је заједнички Мандељштаму «и именославиоцима, а у крајњој линији повезује га са исихастима.»^[16]

У ослобађању од линеарности у коју је западни свијет био заробљен доминацијом штампаних медија, православље је кроз икону и њоме посвједочену Цркву том свијету али и себи отворило многа врата још у освит «нове, тродимензионалне цивилизације...свијета у коме би поново разумјели изгубљена значења звука, покрета, плеса, боје, просторних распореда...»^[17] Још важније, у Нову Европу је унијело живу потребу за стварањем и способност да изврши синтезу Истока и Запада, као и жудњу за заједницом, коју биће медија баштини на планетарном нивоу можда не изравно из литургије, али сасвим сигурно од пророка медијског доба и гуслара, Николе Тесле.

Напомене