|
|
 |
|
 |
Elektronsko izdanje
Zajednički poduhvat TIA Janus i Ars Libri
Ars libri i Kremen
Beograd
2001
Biblioteka Lavirint
Knjiga 10
Kamen je prvi deo prirode koji su preoblikovali ljudski um i ljudska ruka. Rukotvoreni kamen je iz tih razloga i prvi jasni otisak ljudskog duha; on obeležava sam početak kulturne istorije i ostaje za dugo vreme jedino svedočanstvo o htenjima i mogućnostima ranog čovečanstva.
Smisaoni odnos između čoveka i kamena uspostavljen je najpre u istočnoj Africi, na teritoriji današnje Kenije i Tanzanije, pokraj jezera Turkane i u Olduvajskom klancu. Tamo su poslednjih decenija pronađeni fosilizovani ostaci prvog bića iz roda Homo, nazvanog vešti čovek (Homo habilis), kao i obilje kamenog oruđa stvorenog njegovom rukom, i to u geološkim slojevima koji su nastali pre oko dva miliona godina. Tada i tamo započet dijalog čoveka sa kamenom traje bez prekida do danas; vreme je taj dijalog samo učinilo smisaonijim i omogućilo da se on prenese u sve delove sveta.
Počev od pre oko 1,600.000 godina rukotvorine od kamena, tehnički i oblikovano sve raznovrsnije i raznovrsnije, pojavljuju se, osim u Africi, i u jugoistočnoj Aziji i Indiji, a od pre oko 1,500.000 godina i u Evropi. Njihov tvorac, nazvan uspravni čovek (Homo erectus) nije bio samo veliki putnik i radoznalac već i veliki pronalazač: pre oko 600.000 godina iz kamena je izmamio i vatru, odomaćio je i predao u trajni posed kasnijem čovečanstvu. Njegov potomak, nazvan umni čovek (Homo sapiens), postigao je mnogo više. Počev od pre oko 300.000 godina naselio je sve klimatske pojase Starog sveta, načinio je pre specijalizovane kamene alatke i kamenom obeležio svoju prvu veliku svetinju – predački grob.
Na tim ostvarenjima temelji se celokupna kasnija kulturna istorija čovečanstva. Naš neposredni predak, nazvan veoma umni čovek (Homo sapiens sapiens), koji se pojavljuje pre oko 35.000 godina, primio je od svojih prethodnika kao najvrednije materijalno i duhovno blago opet kamen. U tom materijalu ostvario je svoje prve likovne zamisli, a počev od pre oko 8000 godina otpočeo je taj materijal i da preobražava, jer je od stena stvorio najpre ćerpič i keramiku, a kasnije je iz njih izdvojio i sve metale. Najzad, pred kraj kamenog doba, tokom četvrtog milenijuma pre nove ere, čovek je podizao džinovsko kamenje prema nebu da bi od njega stvarao najtrajnije belege svog postojanja: monumentalne sakralne građevine – grobnice za heroje i hramove za bogove.
Oko 3000. godine pre nove ere, u vreme utemeljenja prvih istorijskih civilizacija, završava se milenijumski proces konceptualizacije kamena i razotkrivanja njegovih osnovnih upotrebnih mogućnosti. Kasnija su razdoblja malo šta dodala kamenu i u tehničkom i u simboličkom smislu. U tehnologiji, graditeljstvu, religiji, mitu i umetnosti tradicionalnih istorijskih kultura, a i savremene civilizacije, samo se izdvajaju i jasnije artikulišu pojedina svojstva, značenja, , moći namere i sadržaji položeni u kamen još u kameno doba, tokom kontinuiranog dijaloga koji su sa kamenom vodila četiri pripadnika ljudskog roda – Homo habilis, Homo erectus, Homo sapiens i Homo sapiens sapiens.
Antropologija i arheologija ne samo što danas pokušavaju da utvrde gde i kada su načinjene prve kamene rukotvorine, već i zbog čega su i kako one nastale. Kao što najčešće biva kad se traga za počecima, za onim što je prvobitno i najstarije, i u ovom slučaju pouzdanih tragova je izuzetno malo. Ponuđena rešenja iz tih razloga imaju samo vrednost hipoteza od kojih su najuverljivije one u kojima se ne govori o početku već o počecima, gde se postanak čoveka i prve kamene alatke ne shvata kao gotov čin već kao složen i dugotrajan proces.
Tokom druge polovine XIX veka prvi put je sa naučnog stanovišta razmatran problem lokalizovanja "kolevke čovečanstva". Najpre se tvrdilo da je to Azija jer je taj kontinent u mitu i tradiciji odvajkada smatran kolevkom naroda, a od 1871. godine, od pojave Darvinovog dela Poreklo čoveka, nastanak ranog čovečanstva povezivan je najčešće sa Afrikom. Te često teorijske pretpostavke ubrzo su otpočeli na terenu da proveravaju antropolozi i arheolozi. Posle pronalaska ljudskih fosila na Javi 1891. godine pažnja istraživača se usredsredila na jugoistočnu Aziju, ali počev od tridesetih godina našeg veka, kad su učestala otkrića sve starijih i starijih fosilnih ostataka hominida u južnoj i istočnoj Africi, te oblasti su se našle u žiži interesovanja i one se danas gotovo bezrezervno smatraju kolevkom ljudskog roda.
Uporedo sa tim istraživanjima tražen je i odgovor na pitanje kako su izgledale najstarije ljudske rukotvorine, jer je već u nauci XIX veka čovek definisan kao biće koje proizvodi oruđe. Pošto ta definicija podrazumeva da "gde je oruđe tu je i čovek", to je otkriće kamenih artefakata pokraj ostataka davno izumrlih životinja (mamut, nosorog) kod Abevila, u Francuskoj, omogućilo Buše de Pertu da dokaže da je čovek egzistirao "pre potopa", u ledeno doba, da trajanje kulturne istorije ne treba meriti istorijskim već geološkim vremenom, tj. hiljadama i hiljadama godina. Najranija razdoblja te istorije već su 1865. godine na osnovu sirovine korišćene za oruđe nazvana starije kameno doba (paleolit) i mlađe kameno doba (neolit) ili doba okresanog kamena i doba uglačanog kamena, a do kraja XIX veka prema obliku i načinu izrade kamenih rukotvorina, definisane su i određene kulture u okvirima tih razdoblja.
Krajem XIX veka postavljeno je, međutim, pitanje da li je kamen doista osnovna i najstarija sirovina korišćena za izradu oruđa. Na osnovu proučavanja pojedinih zaostalih zajednica, naročito onih u prašumama Južne Amerike, koje koriste jedino drvene alatke, nemački etnolozi su pretpostavili da su i prvobitne ljudske zajednice najpre za oruđa koristile drvo, odnosno da razdoblju kamenog doba prethodi drveno doba (Holzzeit). Ta teza, mada je brzo osporena, podstakla je među arheolozima i antropolozima razmišljanje o mogućnosti da je najranije čovečanstvo zaista moglo za izradu oruđa koristiti organske materijale – kost, rog ili životinjske zube – koji najčešće vremenom nestaju bez ikakvog traga. Jednog trenutka se činilo da će to biti i dokazano. Između 1950. i 1960. godine živo se raspravljalo o otkriću velike količine brižno odabranih životinjskih kostiju, rogova i zuba u Makapanu u južnoj Africi, za koje je Rajmon Dart tvrdio da su oruđa najstarijih hominoida, australopitecina, čiji su ostaci pronađeni na nekoliko mesta u južnoj i istočnoj Africi. Dart i njegovi sledbenici pokušali su da dokažu postojanje osobine osteodontokerateičke kulture (kulture kosti, zuba i roga koja bi karakterisala najstarije razdoblje kulturne istorije čovečanstva. Pošto su svi njihovi argumenti uverljivo osporeni, danas se više ne sumnja da je kamen prva sirovina koju je čovek koristio. Činjenica da kameno oruđe nije samo najstarije sačuvano već da je realno najstarije oruđe, daje nadu da će adekvatnim terenskim istraživanjima biti mogućno egzaktno utvrditi na kojoj teritoriji i u koje vreme nastaju čovek i kultura.
Kameno oruđe sa nekoliko mesta u Africi oglašavano je poslednjih decenija za prvobitno: starost onog iz Oma u Etiopiji i sa lokaliteta pokraj jezera Turkane u Keniji procenjena je na oko 2,5 miliona godina, a onog iz Hadara u Etiopiji i na 3 miliona godina. Danas se ipak smatra da najtačnije i najpotpunije podatke o izgledu prvih kamenih rukotvorina i njihovom tvorcu pružaju arheološka, antropološka i geološka istraživanja koja su između 1960. i 1964. godine obavljena u jugoistočnoj Tanzaniji, u Olduvajskom klancu.
Olduvaj je 40 km dug erozioni klanac po ivici nekadašnjeg jezera, u čijim su naslagama od stotinak metara otkrivena ljudska prebivališta u okvirima četiri ležišta od kojih je najdublje i najstarije, označeno kao ležište I, kalijum-argon metodom datovano u vreme od pre oko 1,9 – 1,5 miliona godina. Na pojedinim lokacijama u ležištu I nađena su kamena oruđa pokraj ostataka Homo habilis-a. Jedna od tih lokacija, sa oznakom DK, smatra se danas najstarijim ljudskim prebivalištem, jer su tu u sloju koji pokriva samo dno ležišta I, neposredno na bazaltnim stenama, otkriveni ostaci Homo habilis-a i sve ono što je on načinio: kružna kamena konstrukcija, u stvari osnova staništa, i različita kamena oruđa. Taj za nas prvi sačuvani dijalog čoveka s kamenom već je do te mere složen i prebogat sadržajima da je teško poverovati da je najstariji.
Kamena oruđa sa lokacije DK, kao i sa ostalih lokacija ležišta I u Olduvaju i približno istovremenih lokaliteta (Omo, Hadar, Melka Kunture), mogu se klasifikovati u određeni broj tipova koji se reprodukuju na isti način kroz dugo vreme i to na lokalitetima koji su jedan od drugog udaljeni i po stotinak kilometara. Zapaženo je da su njihovi tvorci uvek strogo vodili računa o vrsti korišćenog kamena, i to kako o mestu odakle potiče, tako i o njegovom obliku i veličini. Tako su, na primer, kamene rukotvorine iz ležišta I Olduvaja gotovo uvek izrađivane od manjih komada lave (bazalt) i kvarca, donošenih sa mesta koja su od prebivališta udaljena oko 2-3 km. U svakom prebivalištu uočen je i nerukotvoreni kamen (tzv. manuports), donet sa veće ili manje udaljenosti. Na svim lokalitetima je pomoću jednoobrazne tehnike proizvođeno nekoliko karakterističnih tipova oruđa: cepači, poliedri, diskoidi, sferoidi i nožići od odbitaka. Cepači (tzv. choppers), najjednostavnije, najomiljenije, a, možda, i najstarije kameno oruđe, rezultat su elementarnog postupka okresivanja kamena: direktnim udarom kamenom o ivicu kamena, najčešće oblutka dobija se sam cepač, jednostrano ili dvostrano okresan, sa otpornom sečicom pogodnom za drobljenje i cepanje tvrdih materijala (drvo, kost), a uz njega i nekoliko kratkih odbitaka koji su služili za struganje i sečenje kože, tetiva i mesa.
Taj naizgled sasvim jednostavan tehnički postupak i to najelementarnije oruđe izvesno su najveći pronalazak koje je čovečanstvo ikada učinilo. Taj čin i to delo obeležavaju početak stvaranja ljudskog sveta, tj. kulture, jer podrazumevaju grupne aktivnosti u iznalaženju i prenošenju sirovine, trajno čuvanje stečenih znanja putem rudimentarne verbalne komunikacije, negovanje tradicije, utvrđene obrasce delanja i ponašanja, kao i začetke rituala.
Već je istaknuto da između kamenih artefakata iz najstarijih ljudskih prebivališta postoji najveća bliskost. Na svim tim mestima Homo habilis je vezao svoje aktivnosti za kamen, ali ne za bilo koji, već za komade tvrdih i homogenih silikatnih stena i minerala koji se lako cepaju (kvarcit, kremen, rožnac, opsidijan, bazalt, riolit), s tim što ih je uzimao s određenog mesta i pri tom brižno odabirao prema veličini i izgledu. I tehnički postupci su svuda jednoobrazni: prilikom oblikovanja amorfnog kamena u oruđe uvek se vodilo računa da se njegova prirodna forma bitno ne izmeni i da jedan deo njegove površine ostane netaknut. Ti postupci ukazuju na složene aktivnosti u kojima nije korišćena samo snaga ruke već i sposobnost uma. Zato se s razlogom postavlja pitanje da li se objašnjenje prvih kamenih oruđa iscrpljuje utvrđivanjem njihove funkcije kao cepača ili ona imaju i neka druga značenja koja u stvari motivišu njihov nastanak. Jer, svaki tvrd kamen, uzet sa bilo kog mesta, može poslužiti, i to bez ikakvog oblikovanja, kao cepač, kao oruđe za drobljenje tvrdih materijala. Vekovna usredsređenost samo na određene vrste sirovina i pojedina njihova ležišta, kao i istovetni način obrade, ne mogu biti niz nepovezanih slučajnosti već zbir namernih aktivnosti kojima se gradi jedan koherentni idejno-tehnički sistem, odnosno uspostavlja prvobitna kultura. U toj kulturi, koja se najčešće naziva kultura oblutaka ( Pebble culture) naročito se pažnja poklanja kamenu neuobičajenom bilo po obliku, boji, sjaju ili tvrdini, bilo po svom prirodnom okruženju, po vezanosti za određeni izvor, procep, pećinu ili neki drugi osobeni ambijent. Na taj način ne postaje samo osnovna sirovina nešto što je izuzetno i tajnovito već i njeno ležište. Brižno odabiranje kamena i njegovo samo delimično preoblikovanje – dva postupka koja su jasno dokumentovana u najstarijim ljudskim prebivalištima u Olduvaju – nužno podrazumevaju dugo osmatranje i određeno poštovanje osnovne sirovine za izradu oruđa, tj. konceptualizaciju i sakralizaciju kamena.
Koja je sve svojstva Homo habilis pridavao kamenu jedva da se da i naslutiti, ali svi posvedočeni postupci u izradi prvih kamenih rukotvorina pokazuju da je već u najranijem razdoblju kulturne istorije čovečanstva pojedinom kamenju pridavana izuzetna vrednost i natprirodna moć. Preoblikovanje kamena u oruđe ne može se iz tih razloga svesti samo na tehničku, svrsishodnu intervenciju na relaciji čovek – neživa materija. Za pračoveka je kamenje sa određenog mesta predstavljalo poseban oživljeni svet. Tehničkom akcijom, elementarnim okresivanjem kamena, Homo habilis je uspostavljao savez sa tim svetom, uključivao se u njega i delimično ga prisvajao. Zahvaljujući najverovatnije tim impulsima, a ne željama da se lakše dođe do zadovoljenja ekonomskih potreba, motivisana je i izrada prvih kamenih rukotvorina, prototipa kamenog oruđa. Od stvaranja tog prototipa do momenta realizacije kamenog oruđa iz ležišta I u Olduvaju svakako nije proteklo dugo vreme. Neizvesno je, međutim, koje je vreme bilo potrebno da se dođe do pojma o kamenom artefaktu, odnosno koji su sve misaoni i iskustveni procesi prethodili ostvarenju prvih kamenih alatki i da li se oni mogu povezati isključivo sa Homo habilis-om ili, možda, i sa najstarijim hominidima – australopitecinima.
Nauka o nastanku čoveka je sklona da Homo habilis-a, tvorca prvog kamenog oruđa, neposredno genetski poveže sa australopitecinima, i to sa gracilnim vrstama, sa Australopithecus africanus-om i Australopithecus afarensis-om čija se starost procenjuje na 2,5 do 3, odnosno na 3 do 3,6 miliona godina. U ležištu I Olduvaja, osim Homo habilis-a, pronađeni su i ostaci robusne vrste australopiteka, tzv. Australopithecus boisei, čije se poreklo takođe izvodi od Australopithecus afarensis-a. Okamenjeni tragovi stopa australopiteka, otkriveni 1977. godine u Laetoli, u Tanzaniji, ukazuju na njihov gotovo uspravni hod, a njihovi fosilizovani ostaci sa nekoliko lokaliteta u južnoj i istočnoj Africi i na niski rast (ispod 120 cm), izrazito široko lice i malu lobanju sa zapreminom od 450 do 530 cm3 . Njihov potomak Homo habilis, iako je niskog rasta (oko 120 cm), hodao je već sasvim uspravno, bio je omnivor, a imao je znatno uže lice i veću lobanju sa moždanom zapreminom od 600 do 800 cm3 .
Navedene razlike u fizičkim odlikama očigledno nisu tako velike da bi isključivale mogućnost da su već australopiteci na neki način koristili kamen. Na to ukazuju i kamena oruđa iz geoloških slojeva starijih od 2 miliona godina, kao i sasvim jednostavni uglasti odbici iz Oma i Hadara u Etiopiji koji se, mada sa rezervom, povezuju sa Australopithecus afarensis-om. Jedno je ipak izvesno: dijalog između čoveka i kamena kakav je posvedočen u prebivalištima ležišta I u Olduvaju pripreman je veoma dugo, tokom razdoblja u kojem su prirodne forme – kamenje i stene neobičnog izgleda – pobuđivale kod hominida prve polete duha, a vremenom i potrebu da se za njih prisnije vežu najpre putem unošenja tog nerukotvorenog ali oživljenog kamena u prebivališta, a kasnije i putem njegovog delimičnog preoblikovanja u sferoid, poliedar ili cepač. Redovna pojava nerukotvorenog kamena (manuports) u svim najstarijim ljudskim prebivalištima u Olduvaju može se objasniti jedino tradicijom. Homo habilis, koji pre oko 2 miliona godina izradom kamenih oruđa i korišćenjem kamena u graditeljstvu utemeljuje kulturu, morao je imati pretke ili prethodnike koji su budnim osmatranjima i eksperimentima znatno ranije došli do određenih saznanja o kamenu. To su mogli biti i australopiteci, najverovatnije A. africanus i A. afarensis za koje se pretpostavlja da su u neposrednoj geneološkoj vezi sa Homo habilis-om.
Na osnovu raspoložive antropološke i arheološke građe može se utvrditi da je smisaoni odnos između čoveka i kamena uspostavljen postepeno, tokom dva dugotrajna razdoblja. U prvom razdoblju, od pre oko 4 do 2,5 miliona godina, australopiteci ili neki još nepoznati preci Homo habilis-a uočili su u svom prirodnom okruženju stene i kamenje neobičnog izgleda i za njih vezali svoje prve misaone i emocionalne impulse. Tim transferom, tom konceptualizacijom kamen je oživljen i preobražen u samostalnu delotvornu silu i čovekovog sagovornika. Prvi dijalog čoveka sa kamenom nije opredmećen, ali sudeći prema narednom, onom koji je dokumentovan u Olduvajskom klancu, u njemu su već morala biti stvorena uverenja o natprirodnim silama inkorporiranim u određenoj steni ili kamenu, a istovremeno i utvrđena osnovna znanja o fizičkim svojstvima minerala i stena, osobito onih koji su pogodni za kontrolisano lomljenje i oblikovanje. Taj prvi dijalog delimično je verovatno sačuvan i u kolektivnom pamćenju kasnijeg čovečanstva na šta upućuju pojedina mesta u Starom zavetu gde je svetost prirodnog, ljudskog rukom neokaljanog kamena posebno naglašena u zapovesti Božjoj: "Ako li mi načiniš oltar od kamena, nemoj načiniti od tesanoga kamena; jer ako povučeš po njemu gvožđem, oskrnavićeš ga"(2. Moj. 20, 25; slično 5. Moj. 27, 5-6 i Isu. 8, 31). I u ostalim tradicionalnim kulturama jedino je neobrađeni kamen smatran svetim i savršenim. Samo pod delovanjem duhovnih sila kamen zadobija čudesna svojstva, a budući da ga ljudska ruka skrnavi, neophodno je da se pre njegove obrade obave obredi okajanja.
Utvrđen redosled gestova prilikom izrade sferoida, poliedra ili cepača, karakterističan je za sve rukotvorine Homo habilis-a, zapravo ukazuje da je preoblikovanje kamena tokom narednog razdoblja od pre oko 2,5 do 1,5 miliona godina bilo svojevrstan obredni čin. Za neke kamene rukotvorine, na primer sferoide, nije izvesno da su imale bilo kakvu praktičnu primenu, a i izrada funkcionalnih oblika, cepača ili sečiva, svakako da nije obavljena bez magijskih obreda, jer je bilo potrebno osigurati njihovu uspešnost, trajnost ili ubojitost. u tom razdoblju stvorene su verovatno prve predstave o magijskim silama skrivenim u oruđu i oružju, tj. utemeljena je hopolatrija, obožavanje pojedinih vrsta oružja. I kružne kamene konstrukcije u najstarijim prebivalištima Homo habilis-a ne dokumentuju samo najstariju primenu kamena u graditeljstvu već i određenu konceptualizaciju stambenog prostora, kao i nagoveštaj višeznačne simbolike kamena i kruga u profanoj i sakralnoj arhitekturi svih kasnijih razdoblja. Sve u svemu, u dijalogu sa kamenom, nerukotvorenim i rukotvorenim, australopiteci i Homo habilis uspostavili su celokupnu kulturu.
U prebivalištima iz srednjih i gornjih slojeva ležišta II u Olduvajskom klancu otkrivena su kamena oruđa koja se vidno razlikuju od onih iz ležišta I, tj. od kamenog oruđa Homo habilis-a. Najkarakterističnije od tih oruđa, nazvano ručni klin, izrađeno je tradicionalnom tehnikom direktnog dvostranog okresivanja, ali je to okresivanje obavljeno sa ranije nepoznatim smislom za simetriju što ukazuje da je tvorac ručnog klina posedovao osećaj za lepo, da je težio jasnim, preglednim i smisaonim formama.
Na lokaciji LLK u gornjem sloju ležišta II, kao i na još nekoliko mesta u istočnoj i severozapadnoj Africi (Kubi Fora, Melk Kunture, Kazablanka, Rabat, Ternifin), otkriveni su antropološki ostaci koji omogućuju da se upozna i tvorac ručnog klina. To ljudski biće, nazvano Homo erectus, po telesnim proporcijama već blisko savremenom čoveku, bilo je srednjeg rasta (140 – 160 cm), a imalo je lobanju sa moždanom zapreminom od 800 do 1200 cm3 . Starost ostataka H. erectus-a sa lokaliteta u Africi (Olduvaj, Kubi Fora, Melka Kunture) procenjuje se na pre oko 1,600.000 – 700.000 godina, a onih sa lokacija u Aziji (Čukutijen i Lantijen u Kini; Trinin, Singivan i Hgandog na Javi) i Evropi (Mauer i Bilcingsleben u Nemačkoj) – na pre oko 800.000 i 400.000 godina. Iz tih razloga se nastanak Homo erectus-a vezuje za istočnu Afriku, za vreme od pre oko 1,600.000 godina, a budući da su ručni klinovi i ostale njegove kamene rukotvorine pronađene širom celog Starog sveta, to se pretpostavlja da je dijaspora ove nove vrste ranog čovečanstva započela veoma rano, da su maritimne oblasti Evrope i Azije naseljene pre oko 1,5 – 1 milion godina, a kontinentalne – pre oko 800.000 – 300.000 godina. To znači da je dijalog H. erectus-a sa kamenom potrajao oko 1,3 miliona godina i da je vođen u različitim klimatskim pojasima i u raznolikim prirodnim ambijentima, i pod vedrim nebom i po pećinama. S obzirom na sve te okolnosti razumljivo je da taj dijalog nije mogao biti ni jednoobrazan ni monoton.
Kamene rukotvorine iz gornjih slojeva ležišta II, kao i iz ležišta III i IV u Olduvajskom klancu dobro ilustruju odnos H. erectus-a prema kamenu tokom razdoblja od pre oko 1,500.000 do 700.000 godina. Te rukotvorine dokumentuju snažnu vezanost za tradicionalnu lokalnu kulturu Homo habilis-a, jer se i dalj masovno izrađuju cepači i sferoidi. Kao nove pojave uočavaju se sve izrazitija težnja da se dođe do što boljeg kamena za izradu oruđa i ostvare novi oblici, na primer, oruđa iz ležišta III izrađena od stena koje su od stalnih prebivališta udaljene desetak kilometara, a sirovine za oruđa iz ležišta IV – trahit, zeleni fonolit i gnajs – donesena su sa udaljenosti od preko 30 km. Slične pojave su zapažene i u ostalim prebivalištima H. erectus-a, odnosno svuda se pripadnici ove vrste ljudskog roda sagledavaju kao radoznalci koji tragaju za novim sirovinama, što tvrđim i kompaktnijim, na prvom mestu za kremenom koji se da najkontrolisanije okresivati. Dobavljanje sirovine sa znatne udaljenosti podrazumeva uspostavljanje stalnih komunikacija između pojedinih ljudskih grupa, neku vrstu razmene dobara, a time i prisvajanje ležišta dobre sirovine i utvrđivanje njene vrednosti.
Tradicionalnom tehnikom direktnog obostranog okresivanja, primenjenom doslednije na bolju sirovinu, najčešće veća kremena jezgra, Homo erectus je ostvario ručni klin – nov tip univerzalnog oruđa zašiljenog vrha, oštrih bočnih strana i zaobljene baze, koje je verovatno služilo za kasapljenje ulovljene divljači, ali i za kopanje korenja, lukavica i rizoma.
Ručni klin je najkarakterističnije, ali ne i jedino oruđe H. erectus-a. U Africi, Evropi, zapadnoj Aziji i Indiji su osim ručnog klina izrađivani različiti strugači od kremenih odbitaka, kao i odbici čija se ivica naknadnom obradom prilagođavala određenoj funkciji. U istočnoj i jugoistočnoj Aziji ručni klin je, međutim, gotovo nepoznat, a umesto njega izrađivana su različita oruđa od oblutaka sa konveksnim, konkavnim ili ravnim sečicama, često velikih dimenzija, i to od silifikovanog tufa, kvarca, rožnaca, okamenjenog drveta i krečnjaka, a sasvim izuzetno i od kremena. Tako se na karti naseljenog sveta od pre oko 1,500.000 – 300.000 godina jasno uočavaju dve velike tehno-kulturne oblasti: veća na zapadu, okarakterisana ručnim klinom, tzv. ašelskom kulturom, i nešto manja na istoku gde preovlađuju oruđa od jednostrano ili obostrano okresanih oblutaka.
Navedene razlike u izboru sirovina i izgledu oruđa dokazuju izuzetnu sposobnost prilagođavanja H. erectus-a lokalnim uslovima i njegovo svestrano eksperimentisanje sa različitim vrstama kamena. H. erectus je nasleđenu tehnologiju znatno usavršio što jasno pokazuju ručni klinovi. Svi stariji primerci ručnog klina grubo su obostrano okresani tvrdim kamenim perkuterom, usled čega imaju neravne sečice. Kasniji primerci, koji se mogu ubrojati u najlepša kamena oruđa, oblikovana su pomoću dve tehničke inovacije: pripremanjem ravni udara pod određenim uglom i korišćenjem tzv. mekog perkutera od kosti ili roga, koji smanjuje jačinu udara i omogućuje da se tačka udara usmeri bliže ivici jezgra. Najčešće je jezgro najpre okresivano tvrdim perkuterom da bi se dobila osnovna forma, a zatim je mekim perkuterom konačno oblikovan ručni klin stanjenog preseka i gotovo idealno ravnih ivica, bademastog ili srcolikog oblika. i oruđa od odbitaka ukazuju na značajan tehnički napredak, jer se prilikom njihove izrade često primenjuje naknadna obrada, tzv. retuš kojim se osnovna forma i ivica prilagođavaju određenoj funkciji.
Naznačeni tehnološki progres motivisan je sve intenzivnijom vezanošću Homo erectus-a za kamen, tj. daljom konceptualizacijom i sakralizacijom osnovne sirovine. Ručni klinovi oblikovani pomoću tvrdog i mekog udarača često imaju nesumnjivo estetsku vrednost i mogu se smatrati realizacijom prvih jasnih likovnih zamisli ranog čovečanstva. Uočeno je da na najsavršenije oblikovanim i najvećim ručnim klinovima nema tragova upotrebe i da su takvi primerci katkad stavljani na određena mesta. Te činjenice, kao i podatak da su pojedini primerci neupotrebljivi budući da su dugi preko četrdesetak santimetra i teški po nekoliko kilograma, utvrđuju sakralni karakter ručnog klina. Ti veliki i izuzetno vešto oblikovani ručni klinovi mogli su biti oznaka vlasti i autoriteta, kamenje munje koje stvara oganj i svetlost i povezuje nebo i zemlju, moćni fetiš, kultni instrument, votivni dar ili, pak deo rituala inicijacije kojim onaj koji se posvećuje svoju zrelost dokazuje majstorskom obradom ručnog klina.
Sa veštinom obrade kamena, osobito kremena, pomoću tvrdog i mekog perkutera, povezana je verovatno i veština ovladavanja vatrom. Varnice koje vrcaju prilikom okresivanja uverile su rano čovečanstvo da magijske sile kamena čvrsto vezuju za sebe i sile svetlosti i toplote. Svakako okresivanje oslobađa za trenutak te sile, ali je tek Homo erectus u razdoblju od pre oko 600.000 do 400.000 godina otkrio način da iskru iz kamena trajno održi, da je preobrazi u stalno gorući plam, u vatru. Najstarija vatrišta u Aziji i Evropi arheološki su dokumentovana nagorelim oblucima koji se i u svim kasnijim razdobljima praistorije pojavljuju kao najbolji čuvari vatre i toplote. Ta vatra iz kremenih ili kvarcitnih oblutaka preobrazila je iz osnova život ranog čovečanstva: izmenila je njegovu ishranu, umanjila je strah od mraka, hladnoće i zveri, produžila je vreme individualnog delanja i društvenog okupljanja, a time doprinela i razvoju verbalne komunikacije i čuvanju tradicija. Čim je vatra postala neophodnost, neophodne su postale i konstrukcije koje je štite: kamena ograda, kamena izolacija od vlage, kameni vetrobrani i slično. Tako je zajedno sa vatrom u svako stanište stupio i kamen i time postao neophodnost u svakom graditeljskom poduhvatu.
Homo erectus je tokom svoje 1,300.000 godine duge istorije uspeo da otkrije nove vrste stena i minerala, da iskoristi njihova svojstva bilo u praktične bilo simboličke svrhe i da iz kamena izmami vatru koja je mnogostruko obogatila njegov intelektualni, emocionalni i društveni život. Vatra okružena oblucima u središtu prebivališta ujedinjavala je grupu, produžavala je i oživljavala komunikaciju, davala je polet mašti i stvarala atmosferu pogodnu za ispredanje legendi i mitova. S druge strane, uspešnim prilagođavanjem različitim prirodnim okruženjima Homo erectus je ostvario i različite tipove kulture. Te sve raznolike adaptacije vremenom su ga preobrazile u novo ljudsko biće, u Homo sapiens-a čiji su prvi predstavnici dokumentovani u geološkim slojevima od pre oko 300.000 do 200.000 godina.
Među arheološkim nalazima iz razdoblja od pre oko 300.000 do 120.000 godina, uz ručne klinove sreću se kamena oruđa proizvedena ranije nepoznatim tehnološkim postupkom, kao i antropološki ostaci koji omogućuju da se nasluti proces formiranja jednog osobenog ljudskog bića, više nalik na savremenog čoveka nego na Homo erectus-a. Tokom celog tog razdoblja tradicija ima prevagu nad inovacijama, a tek pre oko 120.000 godina jasno će se kristalisati i nov antropološki tip i nova kultura.
Osvit nove epohe obeležen je uvođenjem složene tehnologije izrade kamenog oruđa, tzv. levaloazijenske tehnike. Nov tehnički postupak zasniva se na prethodnoj pripremi komada sirovine za okresivanje – kamenog jezgra, a s ciljem da se dobiju odbici standardne forme i veličine, pogodni za sekundarnu obradu. Najpre se od jezgra periferno odbija veći broj odbitaka čije su fasete međusobno povezane, a zatim se sa ovih faseta vrši odbijanje prema središtu jezgra dok se fasetama ne pokrije cela njegova površina. Tek sa ovako obrađenog jezgra, nalik kornjačinom oklopu, udarom sa strane odvaljuje se odbitak koji se zatim oblikuje u željeno oruđe.
Još je neizvesno da li je levoloazijenska tehnika pronalazak poslednjih generacija Homo erectus-a ili nove ljudske vrste. Najstarija artefakata izrađena tom tehnikom pronađena su u slojevima datovanim pre oko 350.000 – 300.000 godina. Nešto stariji ljudski ostaci, na primer oni iz Totavela u južnoj Francuskoj, još imaju izrazite odlike Homo erectus-a, a nešto mlađi, i to kako oni iz Francuske (Fontešvad, Lazare, La Šes) tako i iz Nemačke (Štanhajm), Engleske (Svonskum), Grčke (Petralona), Zambije (Broken Hil) i Kine (tzv. Dali kalota), uprkos izrazitom polimorfizmu, definišu nov antropološki tip – arhajskog Homo sapiens-a. Pošto se ta mlađa grupa fosilnih ljudi opredeljuje u razdoblje od pre oko 300.000 do 200.000 godina, to je izvesno da arhajski Homo sapiens dosledno koristi levaloazijensku tehnologiju i da tek on uspeva da iskoristi sve njene prednosti. To jasno pokazuju kamene rukotvorine iz pomenutog razdoblja, koje više nisu univerzalna oruđa već prve specijalizovane alatke. Tradicionalni težak i nezgrapno oblikovan ručni klin preobražava se u listolike lake šiljke, a novom levaloazijenskom tehnikom proizvode se mali ručni šiljci i razne vrste kratkih strugača.
Razvoj arhajskog sapiensa odvijao se u dva osnovna smera – u Aziji prema tipu savremenog čoveka – Homo sapiens sapiens-u, a u Evropi prema jednoj osobenoj ljudskoj vrsti, prema tzv. neandertalskom čoveku (Homo sapiens neandertalensis) koji, iako ostaje bez neposrednog potomstva, vodi jedan od najplodonosnijih i za budućnost najznačajnijih dijaloga sa kamenom.
Neandertalac je prvo ljudsko biće koja se s pravom može nazvati umni čovek. Iako u izgledu čuva neke crte svojih prethodnika, na primer izraženije nadočne luke, izduženu lobanju, uvučen obradak i robusnu građu, po moždanoj zapremini do oko 1700 cm3 on doseže pa čak i prevazilazi savremenog čoveka. Neandertalac je znatno proširio ekumenu, jer se prvi trajno naselio u oblastima hladne klime a bitno je promenio i kulturu, jer je prvi uspostavio kult mrtvih na čemu se temelji celokupna religija.
Odnos neandertalca prema kamenu dokumentovan je velikim brojem arheoloških nalaza iz Evrope, jugozapadne Azije i severne Afrike. Ti nalazi, datovani u razdoblje od pre oko 120.000 do 35.000 godina, mahom potiču iz pećina, jer su one bile omiljeno boravište neandertalskog čoveka. Trajnim naseljavanjem pećina uspostavljen je prisni odnos sa svetom stena. Život se najvećim delom odvijao između kamenih zidova pećina i pokraj stena na njihovom ulazu, ali ima dokaza da je neandertalac zalazio i u mračne pećinske hodnike, duge i po stotinak metara. O njegovoj smelosti i radoznalosti svedoče različiti prirodni kurioziteti – fosili krupnih puževa, delovi stalaktita i stalagmita, kristali i razni obojeni minerali – koje je donosio sa svojih istraživačkih poduhvata. Karakteristična je i njegova zainteresovanost za meke stene, prvenstveno za one upadljivih boja. Tako široko poznavanje sirovina imalo je za posledicu sve složeniji odnos prema kamenu, odnosno dalje diferenciranje kamenih rukotvorina i njihovu sve veću specijalizaciju.
Diferencijacija kamenih rukotvorina vršila se u nekoliko smerova. Najpre se uočava da u obradi kamena dolazi do sve izrazitijeg razdvajanja tehničke od simboličke misli, a postepeno i do osamostaljenja likovnih zamisli. S jedne strane, razvija se svest o često upotrebnoj vrednosti kamena, a, s druge strane o njegovoj sakralnosti. Dalje diferenciranje se vrši prema funkciji, jer se među kamenim rukotvorinama prepoznaju posebna oruđa za komadanje ulova, za dranje krzna, za preradu kože ili za obradu drveta, roga i kosti. Na osnovu koncentracije kamenog oruđa određenog tipa u stalnim prebivalištima može se pretpostaviti i specijalizacija poslova, kao i začeci zanatstva. Da bi za specijalizovano oruđe pribavio odgovarajuću sirovinu, čovek ovog razdoblja iznašao je jednu vrstu rudarenja o čemu svedoče ukopi otkriveni u Angoli.
Razgranavanje delatnosti nije izazvalo samo potrebu za iznalaženjem odgovarajućih sirovina već i za njihovom uštedom, kao i za racionalisanjem vremena potrebnog da se one obrade. Iz tih razloga je neandertalac tradicionalnu levaloazijensku tehniku, koja je umnogome značila i rasipanje vremena i rasipanje sirovine, postepeno zamenio tzv. musterijenskom tehnologijom. Dok se levaloezijenskom tehnikom težilo da se dobiju što duži oblici, dotle se primenom musterijenske tehnologije nastojalo da se od jednog jezgra dobije što veći broj odbitaka. To je postizano perifernim odbijanjem diskoidnog kamenog jezgra prema njegovom središtu pri čemu se fasete koriste kao ravan udara sve dok se mogućnost odbijanja do kraja ne iscrpi. Naknadnim retuširanjem tako dobijenih odbitaka konačno su oblikovane specijalizovane alatke tzv. musterijenske industrije ili musterijenske kulture, i to trougaoni šiljci, postruške, nazupčana oruđa i perforatori. Prednosti musterijanske tehnologije su tako velike da je ona prihvaćena u svim oblastima Starog sveta.
U razdoblju od pre oko 120.000 do 35.000 godina naglo je narasla simbolično-sakralna vrednost kamena. Neke vrste mekih stena, upadljivo kolorisane, razvile su kod arhajskog sapijensa i neandertalca ranije nepoznat osećaj za boje. Na velikom broju nalazišta pokraj oruđa proizvedenih musterijanskom tehnikom otkriveno je grumenje mineralnih boja, najčešće oksid gvožđa (oker) i manganov oksid, a ređe kalcinisani hematit, pirit i galenit. S druge strane, na nekoliko lokaliteta je primećeno da su sva oruđa izrađivana od kamena iste boje. Pretpostavlja se da je bojom označavana pripadnost određenoj grupi ili da su njome ukrašavani obnaženi delovi tela. Činjenica da su u nekoliko slučajeva pokraj skeleta neandertalca pronađeni komadi okera jasno dokazuje da se simbolika boja utvrđuje već u ovom ranom razdoblju kulture istorije sapijensa.
Neandertalac je prvo ljudsko biće koje je svoje mrtve s pijetetom sahranjivalo i tom prilikom iz povezivalo sa kamenom. Na nekoliko mesta u Francuskoj (Regurdu), Italiji (Monte Čičeo) i Iranu (Šanidar) pokojnik je zaštićen lomljenim kamenom, oblucima ili kamenim pločama. U Regurduu pokojnik je položen na veliku gomilu kamena pokraj koje je sagrađena kamena konstrukcija za skelet medveda, pokrivena pločom teškom 850 kg. Ta i nešto jednostavnija konstrukcija u pećinama Monte Čirčeo i Šanidar anticipiraju celokupnu kasniju funeralnu arhitekturu u kojoj kamen zadobija osobito simboličnu vrednost, jer tu označava, štiti i učvršćuje ono što zaslužuje najveći pijetet i što se smatra najvećom svetinjom.
Neandertalac je tvorac i najstarijih sakralnih kamenih konstrukcija. Neke pećine ili pojedine odaje u njima on je preobrazio u svetilišta na taj način što je u njima formirao gomile od sferoidnih krečnjačkih oblutaka (na primer u Hijeninoj pećini kod Arsi sir Kira u Francuskoj), ili što je ljudsku lobanju polagao u venac od kamena (na primer u pećini na Monte Čirčeu u Italiji). Na lokalitetu El Gvetar u Tunisu otkrivena je u blizini izvora čudesna konstrukcija u vidu pravilnog konusa, formirana od krečnjačkih sferoidnih oblutaka donetih sa znatne udaljenosti. Na vrh te kamene gomile položena su velika kremena jezgra, a između oblutaka – namerno polomljene životinjske kosti i na stotine kremenih alatki. U Namibiji, pokraj jednog toplog izvora, pronađena je slična gomila kamenih sferoida. U sakralni karakter tih konstrukcija ne može se sumnjati. Ostaje jedino neizvesno da li su to žrtvenici, zavetni darovi ili, pak, obeležja mesta epifanije natprirodnih sila i utvrđivanja trajnog saveza sa njima. Analogije u kasnijim tradicionalnim kulturama su mnogobrojne; pomenimo samo najočiglednije: kamene gomile u grčkom svetu posvećene Hermesu i one iz Starog zaveta koje su znak božanske prisutnosti (1. Moj. 28, 18-22), zasvedočenje ugovora (1. Moj. 31, 45-52) ili obeležje magijskih mesta. Pomenute konstrukcije neandertalaca pokazuju da je u razdoblju od pre oko 120.000 do 35.000 godina kamen, a osobito oblutak, povezan sa onim što je i u svim kasnijim razdobljima smatrano svetinjama: sa grobom i precima, sa svetim mestima i sa boravištima natprirodnih bića. Ta povezanost anticipira kamenu grobnicu, kameni žrtvenik, kameni omfalos, kameni idol i kameni hram. Savremeni čovek – Homo sapiens sapiens – samo je jasno i u potpunosti oblikovao sadržaje koje je u kamen položio arhajski sapijens, odnosno neandertalac.
Arheološki i antropološki nalazi iz slojeva datovanih između 35.000 i 30.000 godina pre nove ere dokumentuju dramatična zbivanja koja nalikuju na veliki genocid: mnoge inovacije nište tradiciju, a nov antropološki tip – čovek u savremenom smislu reči (Homo sapiens sapiens) – potiskuje neandertalca koji u kulturno marginalnim područjima gubi identitet i lagano izumire.
Danas se samo sluti poreklo savremenog čoveka. Nekoliko antropoloških nalaza iz južne Afrike i Azije ukazuju da tamo već pre oko 100.000 – 50.000 godina živi Homo sapiens sapiens koji pre oko 35.000 godina naseljava celu Evropu, a nešto kasnije i Novi svet, Severnu Ameriku i Australiju. Njegova prednost nad arhajskim sapijensom i neandertalcem ne zasniva se na većoj moždanoj zapremini već jedino na razvijenijoj tehnologiji i psihičkoj superiornosti, manifestovanim prvenstveno na kamenim rukotvorinama.
U dijalogu koji Homo sapiens sapiens uspostavlja sa kamenom, a koji još traje, uočavaju se četiri segmenta, hronološki vezana za kraj starijeg doba ili mlađi paleolit (od oko 35.000 do 10.000 godina pre nove ere), za srednje kameno doba ili mezolit (od oko 10.000 do 6500 godina pre nove ere), za mlađe kameno doba ili neolit (od pre oko 6500 do 3000 godina pre nove ere) i razdoblje istorijskih civilizacija (od 3000. godine pre nove ere do danas). Tri prva segmenta su još istraživačka jer razotkrivaju do kraja upotrebne i simboličke vrednosti kamena, dok četvrti segment te vrednosti samosvesno razmatra i svaku pojedinačno definiše, često i do savršenstva.
Prvi segment dijaloga H. sapiens sapiens – kamen, koji je dokumentovan raznovrsnim kamenim rukotvorina iz razdoblja mlađeg paleolita, pokazuje da je najkasnije oko 30.000 godina pre nove ere primenom nove tehnologije udesetostručena efikasnost kamenog oruđa i da su istovremeno likovnim oblikovanjem kamena i stena jasno definisana njegova simbolička značenja i pojačana njegova sakralnost.
Sistematsko traganje za ležištima kvalitetnih mineralnih sirovina, koje je započeo već arhajski sapijens, zadobilo je tokom mlađeg paleolita vid pravog rudarenja. Kremen je često dobavljan iz primarnih ležišta, a ne iz sekundarnih, tj. do njegovih jezgara dolazilo se kopanjem dubokih okana. Pokraj tih prvih rudnika kontrolisan je kvalitet dobijene sirovine, a zatim je ona cepana u komade pogodne za prenošenje do staništa. Razmena cenjenih vrsta kamena bila je veoma živa; nisu bili retki slučajevi prenošenja sirovina na razdaljine i od 400 do 500 km.
Kvalitetna sirovina omogućila je da se razvije i brzo odomaći nova tehnologija izrade kamenih oruđa. Već početkom mlađeg paleolita otpočinje okresivanje dugih sečivastih odbitaka, i to posredstvom roga, kosti ili drveta. Da bi se dobio odbitak u vidu dugog i tankog sečiva, od jezgra je najpre tvrdim udaračem odstranjen odbitak poprečno usmeren prema uzdužnoj osi jezgra, a zatim je korišćenjem posrednika (rog, kost, drvo) odbijana serija sečivastih odbitaka oko celog jezgra. Uvođenjem te nove tehnologije štedi se sirovina i uvećava efikasnost od nje proizvedenih alatki. Dok se ranijom musterijenskom tehnologijom od jednog kilograma sirovine proizvodilo oruđe sa radnom sečicom od ukupno dva metra dotle je primenom nove tehnike od iste količine sirovine dobijano oruđe sa radnom sečicom od ukupno dvadesetak metara. Od sečivastih odbitaka retuširanjem se proizvodio veliki broj alatki specijalizovane namene: Strugači, dleta, otupljena sečiva, svrdla, kao i šiljci za projektile. Na osnovu načina izrade tog kamenog oruđa i oružja definisano je nekoliko vodećih kultura: orinjačka (oko 30.000-25.000 godina pre nove ere), gravetijenska (oko 25.000-18.000 godina pre nove ere), solitrejska (oko 18.000-15.000 godina pre nove ere) i magdalenijenska (oko 15.000-10.000 godina pre nove ere). Najlepša i najsavršenija kremena oruđa, šiljci u obliku vrbinog i lovorovog lista, vezuju se za solitrejsku kulturu sa centrima u južnoj Francuskoj. U narednoj magdalenijenskoj kulturi povećava se broj specijalizovanih alatki, ali se njihove dimenzije postepeno smanjuju, a obrada postaje nemarna, verovatno usled sve šireg korišćenja novih sirovina za izradu oruđa – kosti i rožine.
Pre oko 30.000 godina iz stena i kamenja rađaju se bića koja je u njima verovatno znatno ranije zamislio arhajski sapijens ili neandertalac. Tvorac orinjačke kulture, tzv. kromanjonski čovek, nije, međutim, svoje likovne i religijske zamisli samo prenosio na stenu ili kamen već je umeo i da ih vizuelno opredmeti: na stenama je linijama i bojama stvorio bića koja su zaokupljala njegovu maštu, najčešće bremenite životinje, a kamen je preoblikovao u skulpture, najčešće u žensku figuru sa naglašenim odlikama materinstva. Pravo značenje tih raznovrsnih i često veoma višesmislenih predstava jedva da se i može naslutiti. Suština mitskog koncepta, koji je ovde očigledan i koji je verovatno egzistirao i pre no što je likovno prikazan, sastojala se, izvesno, u povezivanju čoveka i svih živih bića sa kamenom, možda i u rađanju ljudi i životinja iz kamena. Na mnogim mestima u Francuskoj i Italiji likovi životinja bukvalno kao da sami nastaju iz pukotina i neravnina kamenitih pećinskih zidova i svodova, koje sugerišu njihove glave ili delove tela. Pošto se u tim slučajevima dodatnim linijama i bojama, najčešće crvenim okerom, ostvaruje celovit prikaz određene životinje, na primer bizona ili konja, čini se da se likovnom predstavom iz stene izmamljuje samo ono što ona od ranije u sebi nosi i krije. Na pećinskim zidovima su često pokraj životinja prikazane ljudske šake ili su primetni plići i dublji zarezi i tragovi udaranja kamenom. Za to je redovno korišćen oker, odnosno crvena boja koja simboliše krv, esencijalnu supstancu života. Sve to ukazuje to da je čovek mlađeg paleolita slikanjem, graviranjem i vajanjem obavljao određen ritual, da je oslikavanjem pećinskih zidova i modelovanjem reljefa i figurina podsticao rađanje života iz stene i kamena. Nije isključivo da je već u tom segmentu dijaloga H. sapiens sapiens-a sa kamenom iskristalisana ideja o mogućnosti obnavljanja života iz kamena, sadržana inače u mnogim kasnijim mitovima od kojih je najpoznatiji mit o Deukalionu i Piri.
U drugom segmentu istog dijaloga vezanom za srednje kameno doba (mezolit), za razdoblje između 10.000 i 6.500 godina pre nove ere, dolazi do raskola na relaciji čovek – kamen: jedan deo čovečanstva ostaje odan kamenu i ističe oblutak kao veliki simbol svog postojanja, dok se ostali opredeljuje za druge sirovine, na prvom mestu zemlju, i u njih investira i rad i misao. Kamen je, međutim, i u tom razdoblju osnovna sirovina. Postepeno smanjivanje veličine kamenog oruđa, tzv. proces mikrolitizacije, koji je inače započet u mlađem paleolitu, dolazi sad do punog izražaja. Pravilna sečiva, često manja od 2 cm, proizvode se primenom tehnike pritiska na mala kremena jezgra, a koristi se i tehnika prelamanja dugih sečivastih odbitaka na segmente, kojom se oblikuju malene alatke pravilnih geometrijskih oblika u vidu trapeza, romboida, pravougaonika ili kružnih segmenata. Ta sitna kamena oruđa, tzv. mikroliti, najčešće nisu korišćena pojedinačno i samostalno, već su usađivanjem u kost, rožinu ili drvo od njih stvarani novi tipovi oruđa i oružja: harpuni, dugi noževi, projektili i srpovi. Novina je i veća učestalost rukotvorina od vulkanskih i sedimentnih stena – velikih avana i tučkova, oblikovanih najčešće tehnikom iskucavanja ili uz pomoć abrazivnih materijala. Široko se koristi kameni nakit – privesci, amuleti, ogrlice, grivne i prstenje – oblikovan od nefrita, steatita, karneola ili bazalta.
Tokom mezolita konačno se likovno definišu svi sadržaji koje je rano čovečanstvo položilo u oblutak i istovremeno mu se daje centralno mesto u religiji i kultu. Na širokom prostranstvima od Pirinejskog poluostrva do Levanta, arheološki je dokumentovano svojevrsno obožavanje oblutaka, manifestovano u raznim kulturama na različite načine: zagonetni ugravirani ili crvenom bojom islikani znaci na oblucima, postavljanjem oblutaka pokraj ognjišta ili u središte sakralnog prostora ili njihovim preoblikovanjem u apstraktnu ili figuralnu skulpturu. Za svaku od tih pojava postoje brojne analogije u tradicionalnim kulturama, kulturama zaostalih zajednica, savremenom folkloru ili narodnim predanjima i običajima, pa su i pomenuti mezolitski obluci na osnovu toga tumačeni kao boravišta duša predaka, kao kreativni embrion univerzuma, kao primordijalno jaje iz kojeg se rađaju sva nevidljiva i vidljiva bića, kao kamen koji je vezan za svet mrtvih ili kao kamen kiše. U pojedinim mezolitskim kulturama, na primer u kulturi Lepenskog Vira đerdapskog područja, oblutak je sveti kamen i predmet kulta preko kojeg se izlaže svojevrstan mit o nastanku sveta, dok je u nekim istovremenim kulturama oblutak samo fetiš ili magijski kamen. Tako su u mezolitu iz dva miliona godina najveće prisnosti čoveka i oblutka rođene emocije, ideje i slike koje gospodare ljudskim duhom do naših dana, koje se lako otkrivaju kako u likovnoj umetnosti od Lepenskog Vira do Barbare Hepvort i Brankušija tako i u savremenoj književnosti, na primer u Bajci Dobrice Ćosića:
"Pitam se, vidim: beluci se rvu, preskaču, tuku, svađaju, ljube, a voda ih miri i podstrekava, proučava i prevaspitava, menja; čini ih oblim, glatkim, čistim. Trebali da verujem da je ovo trenutak stvaranja sveta: sve je stihijno, spontano, slučajno, a ishod je neminovan i večan; kretanje stvara oblike, u oblicima se potvrđuje postojanje. Saginjem se i uzimam belutak uglačan, obao: pun je tajnih i bezbrojnih oblika; šta je tačnije od tog ploda vremena, vode i nečeg. Trebalo je odavno da shvatim da su beluci plodovi vremena, voće reke; predlozi za najtrajnije postojanje; zemljina krvna zrnca ..."
Treći segment dijaloga čoveka sa kamenom, koji je dokumentovan kamenim rukotvorinama iz mlađeg kamenog doba (neolita), između 6.500. i 3.000. godine pre nove ere, veoma je značajan zato što se u njemu rešavaju svi tehnički problemi vezani za pribavljanje, transport i obradu kamena i time omogućuje da se u budućnosti u kamenu ovekoveče sve velike zamisli ljudskog duha.
Poslednje veliko tehničko otkriće u obradi kamena – njegovo glačanje i brušenje pomoću kvarcnog peska i vode vezano je za neolit. U tom razdoblju tehnikom glačanja nisu oblikovane samo najsavršenije rukotvorine od retkih vrsta stena i minerala, na prvom mestu od žada, već su izrađivana i oruđa, koja u poređenju sa onima od okresanog kamena imaju znatno duži vek upotrebe jer se mogu prepravljati i oštriti. Nova tehnologija glačanja objedinjuje sve ranije tehnologije: najpre se sirovina okresuje, zatim retušira i iskucava, a tek onda se pomoću kvarcnog peska i vode brusi ili glača od visokog sjaja.
Proizvodnja uglačanih kamenih alatki motivisana je novim aktivnostima vezanim za zemljoradnju, krčenje šuma i obradu drveta. Kao sirovina najčešće se koriste tvrde stene i minerali – diorit, nefrit, jadeit – koje zahtevaju mukotrpnu, dugotrajnu obradu. Iz tih su razloga uglačane sekire, tesle, dleta ili čekići bile dragocenost brižno čuvana i prepravljanja do krajnjih granica upotrebljivosti. Razvoj zemljoradnje motivisao je i proizvodnju žrvnjeva, točkova i avana, kao i potrebu za kamenim posudama koje su izrađivane najpre od krečnjaka, a kasnije i od alabastera, mermera, malahita i drugih vulkanskih i sedimentnih stena. Proizvodnja okresanih oruđa je u opadanju. Izuzev finih sečiva od opsidijana, vulkanskog stakla, koje je maritivnim i kopnenim putevima dobavljano sa Lipara i Melosa, iz ležišta na planini Bik u Mađarskoj ili oko jezera Van u Anadoliji.
Početkom neolita čovek otpočinje i da preoblikuje stene i kamen drobljenjem, pritiskom, ispiranjem ili zagrevanjem. Već tokom VII milenijuma pre nove ere, verovatno posle brojnih eksperimenata koji su morali nalikovati na alhemičarske opite, od različitih vrsta glina stvoren je ćerpič i proizvedena prva keramika. Tek krajem neolita, međutim, događa se jedna od najuzbudljivijih avantura ljudskog duha: podizanje džinovskih kamenih blokova ka nebu i njihovo slaganje u zatvorene i otvorene arhitektonske konstrukcije namenjene precima, herojima i bogovima.
U V milenijumu pre nove ere na Pirinejskom poluostrvu otpočinju procesi iz kojih se tokom IV i III milenijuma u celoj zapadnoj i severozapadnoj Evropi kristališu lokalne kulture okarakterisane monumentalnim kamenim konstrukcijama, tzv. megalitima, i to grobnicama od ogromnih kamenih blokova (tzv. dolmeni, grobnice sa prilaznim hodnikom, grobnice u vidu galerije) ili sakralnim spomenicima od monolita postavljenih vertikalno bilo pojedinačno (tzv. menhiri) bilo u paralelne redove (tzv. alinjemoni) bilo u krug (tzv. komlesi). Uz te osnovne forme megalitske arhitekture u pojedinim oblastima se grade i drugačije sakralne kamene konstrukcije, na primer svetilišta potkovičaste osnove u Danskoj ili hramovi sa centralnim dvorištem i nišama na Malti. Pojedini su menhiri, kao na primer onaj iz Lokmarijakera u Francuskoj, bili ogromni, visoki i preko 20 m, te je njihovo uspravljanje predstavljalo pravi tehnički podvig.
Megalitska svetilišta, okružena grobovima, svakako su bila mesta hodočašća okolnih zemljoradničkih zajednica. Džinovski kromleh u Stounhendžu u južnoj Engleskoj ili Alinjemon u Karnjaku u Bretanji okupljali su svakako hiljade vernika koji su tu posredstvom kamena ostvarili kontakte sa precima i natprirodnim silama. Malta sa svojim mnogobrojnim hramovima verovatno je bila sveto ostrvo na koje su sa svih strana pristizali vernici da bi bili posvećeni u tajne Velike Boginje čija je fragmentovana kolosalna kamena statua otkrivena ispred ulaza u jedan hram. Malteški hramovi imaju osnove u vidu materice ili siluete tela Velike Boginje. Figurine sa deformacijama na telu i figurine u ležećem stavu koje su nalažene po tim hramovima jesu dokaz da su to bila i svojevrsna lečilišta i proročišta gde su vernici prebivanjem i noćenjem u hramu, tzv. inkubacijom, zadobijali spasonosni lek za telo i dušu. Sam prolaz kroz te kamene hramove u vidu materinskog tela ili aleje alinjemona i krugove kromleha imao je smisao svojevrsnih inicijacija. Bez obzira na formalne razlike na pomenutim spomenicima, u megalitskoj arhitekturi posmatranoj u celini izraženo je vrednovanje kamenog bloka i kao jedinog sredstva koja obezbeđuje besmrtnost, komunikaciju sa precima i bogovima, sa nebom i podzemljem i kao neiscrpnog izvora snage, sveopšteg leka i osnovnog orijentira.
Poslednji, četvrti segment dijaloga Homo sapiens sapiens-a sa kamenom dobro je poznat jer pripada istoriji. Sve što se za njega vezuje, čak i najčudesnije kamene rukotvorine i najinventivnije kamene konstrukcije – zaupokojna odeća od žada princa Liju Šenga, astečka maska od tirkiza i lignita, džinovske olmečke glave od bazalta, piramide kod Gaze, Partenon, Makču Pikču ili katedrala u Šartru – sve je to već anticipirano u dijalogu koji je vodio sa kamenom čovek kamenog doba.
// Projekat Rastko /
Arheologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
