Драгослав Срејовић

Иконографија градитељског подухвата римског императора Галерија у Гамзиграду (Felix Romuliana)

Купите штампано издање ове изванредне књиге на званичном сајту издавача ARS LIBRI, БЕОГРАД

Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10

Гамзиград је већ средином XIX века оцењен као велико и изузетно значајно археолошко налазиште. Геолози, историчари и археолози су у то време на различите начине описивали и тумачили "остатке једне од највелелепнијих грађевина прохујалих времена" које су уочили на овом месту, а Феликс Каниц је својим цртежима Гамзиграда из 1860. и 1864. године желео све да увери да се ту налази "једна од највећих и најочуванијих римских грађевина у Европи".

Крајем XIX века некадашње романтичарско усхићење пред развалинама древног града уступило је место уздржаном, строго рационалном просуђивању, па је Гамзиград протумачен као велики војни логор (castrum). Та упрошћена представа о Гамзиграду одржала се све до средине нашег века, до почетка систематских археолошких истраживања у 1953. години. Ископавања која су уследила показала су да Гамзиград није војни логор већ велелепни дворац изграђен за кратко време, и то по вољи и замисли једног цара.

Тек 1984. године коначно је решена загонетка Гамзиграда. У југозападном делу палате, у једној грађевини са мозаичким подовима и зидовима осликаним фрескама, те године је нађена архиволта од туфо-пешчара на којој је уклесан натпис FELIX ROMULIANA. Тај натпис уводи Гамзиград у историју на велика врата и сврстава га у царске градње, у ону категорију споменика римске дворске архитектуре којој припада и Диоклецијанова палата у Сплиту. С друге стране, поменути натпис омогућује међусобно усклађивање и допуњавање историје и археологије, јер у случају Ромулијане археолошки налази управо речито говоре о ономе о чему историјски извори ћуте.

Ромулијана се помиње у два историјска извора: у Epitomae делу непознатог писца из око 360. године, приписаном Аурелију Виктору и у Прокопијевом делу De aedificiis, насталом око 555. године. Псеудо-Аурелије Виктор наводи податак да је римски император Галерије (цезар од 293. до 305. године, август од 305. до 311. године) рођен и сахрањен у Приобалној Дакији, и то у месту које је по својој мајци Ромули назвао Ромулијанум. У Прокопијевом делу Ромулијана је поменута само узгредно, у списку кастела које је Јустинијан обновио у области Аква (Aquae). Ти шкрти историјски подаци нису омогућавали да се процени ни где се Ромулијана тачно налазила нити како је изгледала, па су је поједини истраживачи уврстили у кастеле и лоцирали на десну обалу Дунава код села Јасена у Бугарској.

Археолошки подаци о Ромулијани знатно су поуздани и речитији; они омогућују не само да се коначно утврди положај, величина и изглед овог места већ да се одреди и његова функција и целокупна историја. У том смислу већ и сам назив Феликс Ромулијана заслужује посебну пажњу.

Ако се пође од претпоставке да се називи са суфиксом – ла односи на villa и casa онда назив Romuliana подразумева вилу или кућу Галеријеве мајке Ромуле, тј. буквално значи Ромулина вила или Ромулина кућа. Епитет felix показује, међутим, да реч вила или кућа у том називу не може имати уобичајен, већ једини метафоричан смисао. Јер felix у називима и именима никада се не користи као једноставан украсни придев, већ једино као предикат богова, царева, царица, области или градова којим се изражава њихова светост, слава, плодност или просперитет. У конкретном случају реч felix садржана је у називу места где је рођен нови Ромул, како је Диоклецијан назвао Галерија, а која је посвећена његовој родитељки Ромули, чије име, такође легендарно, асоцира на имена личности које су повезане са оснивањем Рима и његовом митском историјом. Због тога назив Felix Romuliana, треба схватити у значењу Roma nova, Roma secunda, или, још прецизније, као ознаку за свето место, за неки вечни, небески град.

Рељефни украс на архиволти на којој је натпис уклесан потврђује да у називу Felix Romuliana прва реч има чисто религијско и идеолошко значење, да изражава својеврсну консекрацију и алудира на нешто што је свето и вечно.

Сви декоративни елементи који окружују натпис Felix Romuliana – листови бршљана, ловоров венац и паунови – ознаке су за консекрацију и апотеозу, као и симболи за вечно трајање, за бесмртност. Није потребно наводити све примере где ти елементи, скупа или појединачно, изражавају исто оно што је претпостављено за реч felix у називу места које је саграђено с циљем да прослави и овековечи једног харизматског владара и његову родитељку. Садржај и иконографија тог натписа не могу се стога односити на Ромулину вилу у уобичајеном смислу тих речи, већ једино могу означавати свето место, сакрално здање које нови Ромул подиже за вечни спомен мајци и себи.

Археолошка ископавања која су у Гамзиграду обављена после открића архиволте са натписом не само да су верификовала наведе закључке о Ромулијани већ су омогућила да се до краја разоткрију све појединости Галеријевог политичког, идеолошког и религијског програма, којим је и мотивисана и изградња Ромулијане.

Између 1985. и 1989. године у источном делу Гамзиграда истражен је простор испред великог храма и источна капија старије, као и млађе фортификације. Испред храма су нађени делови колосалне мермерне статуе која је приказивала Јупитера са орлом у испруженој десници, а у рушевинама фасаде источне капије млађег утврђења откривено је мноштво архитектонских елемената са рељефним представама. Те рељефне представе, као и колосална Јупитерова статуа, само су делови једног сложеног приказа који је помоћу митолошких слика, симбола и алузивних знакова образлагао порекло, животни пут и апотеозу императора који је у Ромулијани рођен и сахрањен. У том приказу Јупитер је заузимао централно место, јер се тетрархија (четворовлашће) – систем коме Галерија припада и који се градњом Ромулијане велича – остварује по вољи врховног бога. Како је Диоклецијан, творац тетрархије, себе прогласио Јупитеровим представником на земљи, то је Галерије 293. године, кад га је Диоклецијан усинио и подарио му титулу цезара, постао члан Јупитерове породице, син врховног бога. Због тога је у колосалној Јупитеровој статуи, која је првобитно вероватно стајала у великом храму, готово у средишту Ромулијане, препознаван не само врховни бог већ и родоначелник тетрархије, који чланове своје породице – тетрархе – предодређује да владају Римском империјом.

Рељефне представе на пиластрима који су красили фасаду источне капије млађег утврђења, главног улаза у Ромулијану, најуверљивије показују да је цела Ромулијана изграђена у славу чланова те Јупитерове породице и њиховог система владавине светом. На целовито очуваном пиластру, у медаљонима војничког стега (signum), приказани су сви чланови Јупитерове породице, груписани у парове и строго хијерархијски. Личност која заузима место на левој, почасној страни је виша од оне на десној. У медаљону у основи стега обе личности су једноставно одевене у тогу и огртач, док су личности у централном медаљону и у медаљону на врху стега заогрнуте палудаментом који је на десном рамену причвршћен скупоценом копчом. На основу тих иконографских одлика поуздано се могу утврдити да су у медаљонима приказани тетрарси и то у медаљону у основи стега августи који су 305. године одступили од престола (seniores Augusti) – Диоклецијан (лево) – Максимијан Херкулије (десно), а у остала два медаљона владајући августи са цезарима – Галерије (лево) и Максимин Даја (десно), односно Констанције Хлор (лево) и Север (десно). Овакав приказ чланова Јупитерове породице могао је настати једино у 305. или 306. години, јер је већ крајем 306. или почетком 307. године Максимијан Херкулије себе самовољно поново прогласио владајућим августом и тиме озбиљно нарушио систем тетрархије.

Пиластар о коме је реч доноси на својој чеоној страни не само прву поуздано датовану представу тетрарха већ и први целовит ликовни приказ тетрархијског поретка. У иконографији тог поретка старији августи (seniores Augusti) који драговољно одступају од престола први су у рангу и њима се даје најзначајније место. За њима следе њихови усиновљеници – непобедиви августи (invicti Augusti), а за овима усиновљеници њихових усиновљеника – најплеменитији цезари (nobilissimi Caesares). У композицији, као и у појединостима тог приказа јасно је истакнута идеја на којој се заснива тетрархија: највећа слога и највећа блискост између владара, истоветност њихових ликова и судбина, као и постепено уздизање сваког од њих од цезара, преко августа, до старијег августа и бога.

Идеја да у подухватима и судбини једног члана те владарске породице учествују и сви остали, идеја која је иначе изражена на свим споменицима Прве тетрархије – још је јаче истакнута на порталу главне капије Ромулијане. На пиластрима који су на том порталу стајали нису приказани само владари друге тетрархије као равноправни партнери при изградњи ове импресивне Галеријеве задужбине већ и оснивачи тетрархије – Диоклецијан и Максимијан Херкулије. Док су на споменицима Прве тетрархије владари приказивани као хармонични квартет, на порталу Ромулијане – тог свакако највећег архитектонског споменика Друге тетрархије – они се појављују као хармонични секстет. Чланови тог секстета приказани су у истом животном добу, једнаких црта лица и са једнообразним фризурама и брадом. Због тога представа шесторице владара делује као ушестостручена представа једне личности вероватно самог Галерија.

Осим представа везаних за тетрархе и тетрархију, на порталу главне капије Ромулијане налазиле су се и представе које упућују на загробни живот и царску апотеозу. Тако су на архиволтама, конзолама, пиластрима и парапетним плочама приказане вреже винове лозе и бршљана, гране ловора, берба грожђа, орао и ловорови венци фланкирани пауновима. На апотеозу алудирају и божанства приказана у скулптури и на мозаицима откривени у царској палати и покрај великог храма – Дионис, Херкул и Асклепије. Веза између та три божанства и идејног творца Ромулијане више је него очигледна. Дионис, Херкул и Асклепија, као и Галерија, родила је мајка смртница, а отац им је био врховни бог. Они су избавитељи човечанства који након обављених великих задатака на земљи бивају увршћени међу велике богове. Култ Диониса је привилегован. Цела Ромулијана је у знаку тог божанства, и то из неколико разлога. Своју велику победу над персијским краљем Нарсејем у 297/8. години Галерије је могао да упореди једино са Дионисовим победоносним походом на Индију. И декорација Галеријеве палате у Солуну, у којој Дионис заузима веома истакнуто место, , показује да је мит о Дионису отада служио Галерију као модел за стварање мита о самом себи. Ископавања која су обављена на Гамзиграду последњих година обелодањују да је Галерије и свој однос према мајци Ромули градио по узору на Диониса који је, по миту, после извојеваних победа на Истоку, своју мајку Семелу високо уздигао и уврстио међу богове.

До 1990. године археолошки су истражени сви значајни пунктови унутар бедема Ромулијане.

Основа те Галеријеве Ромулијане јасно исказује одређену бинарност: две фортификације са по две капије повезане декуманусом, два храма око којих се формирају две архитектонске целине, као и подела бедемима обухваћеног простора на два дела, на северни и јужни. Лако се уочава да се у жижи северно и јужног дела налази храм са жртвеником. То је значајна чињеница која показује да је сакралним објектима дато најзначајније место у општем склопу Ромулијане и да су њима подређене све остале грађевине и комуникације.

Бинарност изражена у архитектонској структури Ромулијане упућује на два повезана догађаја или две међусобне блиске личности. У Галеријевој биографији и његовом политичко-идеолошком, програму има и догађаја и личности којима се може објаснити та сасвим особена структура Ромулијане. Два догађаја који су пресудно утицали на Галеријев концепт владавине светом – велика победа над Персијанцима 297/8. године и његова одлука 305. године да се повуче с престола чим прослави двадесетогодишњицу владавине – битно су одредили и програм изградње Ромулијане. Да је цела Ромулијана, међутим, и у знаку две личности – Ромуле и њеног божанског сина Галерија – јасно су показала тек ископавања обављена у Гамзиграду између 1989. и 1993. године.

Већ су први истраживачи Гамзиграда приметили да се и изван простора обухваћеног бедемима налазе остаци различитих грађевина из римског времена, посебно на гребену Магура који се уздиже источно од главне капије Ромулијане, на удаљености од приближно 1000 м. Због истакнутог, господарећег положаја Магуре у односу на околне долове и узвишице, као и погодности за осматрања надалеко, и рушевине које су ту уочене сматране су остацима кула и осматрачница. Археолошка истраживања показала су, међутим, да је Магура својеврсни свети брег, Mons sacer, да је од праисторијских времена њен врх био свето место највећег поштовања и да су управо ту Ромула и Галерије сахрањени и увршћени међу богове.

Магура је висок, издужен гребен изграђен од лапораца, пешчара и вулканских стена, преко чијег је превоја на северној страни водио главни пут за Ромулијану. На највишој тачки тог превоја, на месту са којег се Ромулијана сагледава у целости, откривени су остаци тетрапилона – монументалне капије са четири пролаза. Ту се налазило раскршће: приступни пут смера исток – запад од тетрапилона се спуштао ка главној капији Ромулијане, а према југу се одвајао пут који се благо пењао ка врху Магуре, где су између 1989. и 1993. године истражена два џиновска тумула и остаци два маузолеја. Иако давно порушени, похарани и обрасли у густу храстову шуму, ти сакрални споменици, посебно силуете тумула, и данас се јасно истичу на хоризонту, што значи да су некада били далеко видљиви.

Мања зараван на врху Магуре налази се тачно наспрам бедема Ромулијане, готово у осовини њене главне капије. Археолошка истраживања су показала да су сви споменици који су откривени на овом месту, као и Ромулијана, саграђен је за кратко време. На основу материјала коришћених за њихову градњу, технике зидања и обраде архитектонских елемената може се закључити да су их пројектовали исти архитекти и извели исти мајстори који су пројектовали и саградили храм у северном и храм у јужном делу Ромулијане. Како су и положаји и груписање сакралних споменика на оба места веома слични, добија се утисак да се структура Ромулијане одсликава у архитектури Магуре и обратно, односно да су те структуре комплементарне.

Археолошким истраживањима тачно је утврђен редослед изградње сакрални х споменика на Магури. Најпре је на северној страни заравни подигнут маузолеј, означен као маузолеј 1, а затим је уз његову јужну страну изграђен камени зид у виду прстена и над њим насут тумул. Тек после извесног времена изграђен је маузолеј на јужној страни заравни, означен као маузолеј 2, а убрзо је уследило и зидање каменог прстена и насипање тумула у његову југозападну страну. Сва та четири споменика знатно су оштећена. Оба маузолеја порушена су већ током V века, што показују камени блокови са њихових фасада коришћени при изградњи рановизантијских кућа међу бедемима Ромулијане. Тмули су вероватно у то исто време пробијени тунелима који су се спуштали све до стена у њиховој подлози. Упркос разарању и великим оштећењима, археолошким истраживањима су прикупљени подаци који омогућују да се утврде време настанка, изглед и намена тих некада велелепних и за разумевање Ромулијане изузетно значајних споменика.

Од маузолеја на северној страни, квадратне основе, очувало се само језгро високог подијума и разорена гробница у његовом средишту. Неколико камених блокова in situ и архитектонски елементи нађени у рушевинама омогућили су, међутим, да се изврши идеална реконструкција овог маузолеја. Велика количина мозаичких коцкица, често од стаклене пасте и са позлатом, нађена приликом ископавања, показује да су његови горњи делови били украшени зидним мозаиком.

Маузолеј у јужном делу, полигоналан у основи, такође је сачуван само у доњем делу. Од његовог високог подијума очувано је камено језгро са делом степеништа, полусрушена крипта и разорена гробница у виду саркофага. На основу архитектонских делова откривених у рушевинама извршена је реконструкција његовог првобитног изгледа.

Већ својим положајем, тумули на Магури јасно се повезују са маузолејима, и то мањи тумул са маузолејем 1, а већи – са маузолејем 2. Њихова структура је истоветна, а разлике су изражене једино у димензијама и неким техничким детаљима. Археолошка ископавања су показала да је терен јушно од маузолеја 1 најпре заравњен, тачније да формиран кружни плато пречника 30 м, а да је затим у његовом средишту подигнута дрвена конструкција, правоугаона у основи, која је изгорела у јакој ватри. На површини, испод и око те конструкције нађена је велика количина различитих гвоздених закивки и алки, траке златног лима, више од три килограма истопљеног сребра, фрагменти од шест сребрних посуда, а у једној спрженој сребрној здели и 14 комада златног новца, и то Проба, Диоклецијана и Максимијана Херкулија, кованог између 276. и 305. године. Тек пошто је дрвена конструкција спаљена и платформа рашчишћена, изграђен је око платформе масиван камени зид изнад кога је затим насут тумул.

Исти тај поступак је до детаља поновљен и при изградњи каменог прстена и насипања тумула уз југозападну страну маузолеја. Једино је пречник кружне платформе био већи (40 м), а на нагорелим површинама испод и око дрвене конструкције откривени су, уз гвоздене закивке и алке, и делови војничке опреме.

Ван сваке је сумње да су дрвене конструкције на кружним платформама у ствари монументалне ломаче, као и да оградни камени зидови и над њима насути тумули обележавају на грандиозан и трајан начин место на коме је обављена церемонија везана за личности сахрањене у маузолејима на Магури. Питање је, међутим, која је врста церемоније на тим платформама обављена, да ли су личности сахрањене у оближњим маузолејима на тим местима спаљене стварно или симболично, односно да ли ти споменици обележавају праве или псеудоломаче. Изглед и величина гробнице у подијумима маузолеја упућују на инхумацију, а не на спаљивање покојника. С друге стране, чињеница да су платформе формиране после изградње маузолеја показује да на тим ломачама нису спаљени покојници већ њихове воштане фигуре. Та церемонија је, чини се, редовно обављана почев од средине II века при апотеози царева и чланова царске породице. Кружне платформе с остацима ломаче на Магури у потпуности одговарају Херодијановом опису ломаче на којој је спаљена воштана фигура Септимија Севера приликом церемоније његове консекрације 211. године. Због тога тумуле насуте изнад ограђених ломача треба сматрати споменицима који означавају места консекрације личности сахрањених у маузолејима.

Идентитет тих личности није тешко открити. Маузолеј на северној страни и консекративни споменик уз његову јужну страну, по коришћеним материјалима, техници градње и начину обликовања архитектонских елемената, веома су блиски старијој фортификацији Ромулијане и малом храму у њеном северном делу. Како је сав новац са згаришта ломаче кован пре 305. године, то се може претпоставити да је и консекрација личности сахрањене у том маузолеју обављена пре те године. Маузолеј и консекративни споменик на јужној страни Магуре изграђени су у маниру млађе фортификације Ромулијане и великог храма у њеном јужном делу. С обзиром на то да рељефна декорација на порталу источне капије млађег утврђења датује њену изградњу у 305. или 306. годину, извесно је да је консекрација личности сахрањене у том маузолеју обављена у некој од година које овима следе.

У назначеним временским оквирима само су две личности могле да на домаку Ромулијане буду сахрањене и увршћене међу богове: Ромула и њен божански син Галерије. Ромула се у историјским изворима помиње пред почетак великог прогона хришћана 303. године, док се за Галерија зна да је умро 311. године и да је сахрањен у Ромулијани. То значи да су маузолеј и консекративни споменик на јужној страни подигнути у 311. години. Ромула је сахрањена на Магури, вероватно неку годину пре 306. године, јер декорација на архиволти са натписом Felix Romuliana, која је сигурно исклесана 305. или 306. године, јасно алудира на њену консекрацију.

Археолошка ископавања на Магури још нису окончана, тако да се не зна на који је начин био уређен простор маузолеја и консекративних споменика. Треба претпоставити постојање ограде, можда и џиновских стубова, попут оних који су подигнути уз консекративне споменике Антонина Пија и Марка Аурелија на Марсовом пољу у Риму. Споменици откривени до 1993. године на Магури, заједно са онима који су између 1953. и 1989. године истражени у Гамзиграду, већ су, међутим, довољни да се јасно сагледа иконографија градње императора Галерија у овом месту, да се открије његов идеолошки програм који та иконографија одсликава и тако одговори на питање шта је у ствари Ромулијана.

Ромулијана је комплексан сакрално-меморијални споменик који подразумева монументални тетрапилон, палату у којој ће Галерије за живота боравити као старији август (senior augustus), после смрти бити поштован као бог (divus), и маузолеје са консекративним споменицима.

Догађај пресудан за Галерија као владара и човека био је поход на Персијанце 297. године, његова победа над краљем Нарсејом, задобијање огромног блага, освајање Јерменије и продор у Месопотамију. Историјски извори и археолошки споменици показују да је та победа дубоко импресионирала и Диоклецијана и све поданике Царства. Галерије је од тада слављен као нови Ромул и нови Александар. Диоклецијан га је у Антиохији дочекао са највећим могућим почастима, а 303. године заједнички су у Риму прославили тријумф поводом победе над Персијанцима. Та победа је темељ на коме је Галерије градио свој ауторитет, као и свој политички и идеолошки програм. Тријумф над Персијанцима омогућио му је да постане централна личност тетрархије, да створи сопствени концепт власти, да прокламује мит о себи и својој мајци Ромули и да приступи градњама које ће носити његов властити печат. Порфирна глава која је нађена 1993. године у Гамзиграду сјајан је доказ да је и Felix Romuliana саграђена с циљем да овековечи Галерија као богомданог императора који после тријумфа на Персијанцима задобија власт над целим космосом.

Глава о којој је реч припадала је статуи која је приказивала Галерија у натприродној величине са Земљином куглом у левој руци, и то у тренутку кад га богиња победе Викторија крунише тријумфалном круном, украшеном драгуљима и попрсјима тетрарха. За разлику од типизираних, потпуно аперсоналних и ванвремених портрета тетрарха, Галеријев лик у овом случају је не само индивидуализован (доње партије лица) већ очигледно и повезан са тријумфом који му је додељен после победе над Персијанцима (corona triumphalis). То је приказ самоувереног императора, и то у порфиру, најтврђем и најпостојанијем камену, који ужива особиту наклоност богова, у чијој је руци цео свет, а у круну – цела тетрархија. Три идеје изражене у иконографији ове скулптуре – идеја о богомданом императору, о господарењу светом и о постојаности тетрархије – вероватно су идеје које је Галерије имао на уму кад је донео одлуку да једном великом градњом овековечи место где је рођен, мајку, себе и свој политички, религијски и идеолошки програм.

Одлуку да сагради Ромулијану Галерије је донео тек после победе над Персијанцима, највероватније 298. године кад је назван новим Ромулом и Александром и кад је настала прича да га је Ромула зачела са богом рата Марсом. Као други Ромул (Alterus Romulas) и нови Александар (Alexander redivivus), Галерије је ради политичке пропаганде одлучио да једном великом градњом обележи место свог зачећа и узвиси своју мајку Ромулу. То значи да изградњу старије фортификације Ромулијане, дела царске палате у североисточној четврти и малог храма треба везати за последње године III века. Ти је градњу, међутим, тешко сагледати, јер је брзо напуштена; чини се да је по формату и стилу била блиска Диоклецијановим градњама из првих година тетрархије и да није имала неких посебних карактеристика.

Ромулијана је добила властиту физиономију тек у тренутку кад је отпочела изградња млађе фортификације, палате у северозападној четврти и великог храма. Неколико догађаја могло је да мотивише ту нову градњу, односно преобликовање Ромулијане: Персијански тријумф у Риму у позну јесен 303. године, Ромулина смрт између 303. и 305. године и, најзад, проглашење Галерија за августа у пролеће 305. године. Како је декорација на порталу источне капије млађе фортификације настала најкасније 306. године, то је одлуку о преобликовању Ромулијане Галерије највероватније донео крајем 303. или почетком 304. године. Све што је од тог тренутка изграђено у Ромулијани везано је искључиво за Галеријеву личност и његов идеолошки програм. У тој градњи ништа није остављено случају: ни положај појединих грађевина, ни њихове димензије, ни изглед, ни декорација. Све је у служби тетрархије и Галерија као њеног апсолутног поглавара, и све је велика сценографија, грандиозни театрон за церемонију царске апотеозе.

Ромулијана је изграђена у средишту једног џиновског природног амфитеатра, у бајколиком пределу који је био насељен од праисторијских времена. При ископавању палате у њеном северном делу нађени су остаци насеља из бронзаног и гвозденог доба, а на Магури, испод консекративних споменика, откривени су гробови са урнама из старијег гвозденог доба. Због тога није искључено да су се око тих места испредале приче о јунацима или натприродним силама све до Галеријевог времена и да су оне могле да буду разлог за изградњу Ромулијане баш на том месту. Извесно је, међутим, да је од тренутка кад је отпочело зидање Ромулијане све у њој и око ње постало свето и да је свака грађевина пројектована с циљем да пренесе одређену поруку или да постане симбол.

Тетрапилон подигнут на домаку Ромулијане, већ одсликава структуру тетрархије. Његова четири моћна ступца су алузија на четворицу владара, њихову слогу и истоветност, истовремено и на симетрију и савршену равнотежу међу њима, на хармонију четворства пренесену на Земљу из космоса. Тетрапилон усмерава и кретање према Ромулијани, где се већ на порталу главне капије још подробније образлаже идеја о савршенству тетрархије, а истовремено и према врху Магуре одакле се сагледава цео Галеријев градитељски подухват: палата и маузолеји са консекративним споменицима који у ствари илуструју Галеријев животни пут, његово уздизање од цезара преко августа до бога. Ту се остварује веза између Земље и неба. Наспрам Ромулиног маузолеја и споменика који обележава место њене консекрације изграђен је мали храм у северном делу Ромулијане, а наспрам Галеријевог маузолеја и споменика који обележава место његове консекрације диже се Diva Romula слави у малом, а Divus Galerius у великом храму, односно да су сакрални споменици на Магури присно повезани са сакралним споменицима у Ромулијани.

Идеална реконструкција Ромулијане дочарава изглед Ромулијане у време кад је 312. године у њу требало да ступи Галерије као invictus senior Augustus. То је сјајна, скупоцена шкриња која блиста у величанственој усамљености. Све што је ту: и положај Ромулијане, и распоред грађевина у њој, и врсте грађевинског материјала, и архитектонски украси, и скулптуре и мозаици – стављено је у службу тетрархијске идеологије. Архитектура Ромулијане илуструје тетрархијски мит о харизматском владару који извршава највеће подвиге, уништава зло, уводи ред и усрећује цело човечанство, а затим се повлачи на највеће висине, у тешко приступачно и блиставо место, одакле ће мотрити на збивања у свету и бдети над својим великим делом. Место његовог последњег и трајног боравка јесте зато нуминозни центар моћи и духовно средиште Царства, симбол трајног реда, обиља и мира. Ромулијана је подигнута у славу Галерија и његовог великог дела. Њена намена је двојака: да великом господару омогући да последње године живота проведе у највећем сјају, а да после његове смрти и апотеозе постане место трајног ходочашћа, нека врста политичког и идеолошког завештања свим поданицима Римског царства. Цела Felix Romuliana јесте један џиновски Templum Sacrum palatium, а истовремено и комеморативни споменик. То место припада легенди и миту, а све што је ту саграђено антиципира апотеозу њеног идејног творца који ту од dominus-a постаје divus. У иконографији својих градњи у Солуну Галерије је представник екуменског суверенитета тетрархије, Pactor orbis и Pactor gentium. У иконографији градитељског подухвата у Ромулијани он се појављује као оличење космичке вечности тетрархије, као пантократор, Pater orbis, Restitutor orbis и Lux urbis et orbis. Најсажетије речено, Ромулијана је саграђена да буде вечан спомен на божанског императора Гаја Валерија Максимијана (ad memoriam aeternam divi imperatoris Galerii Maximiani).

Ромулијана је само кратко време служила тој сврси. Своје битне садржаје и функције отпочела је да губи већ после Константинових победа над Максенцијем и Лицинијем, односно после укидања тетрархије и успостављања наследне монархије. Већ у другој половини IV века Ромулијани није доликовао предикат Felix, јер је у то време то већ била запуштена палата (palatium) која је због високих бедема наликовала на војни логор (castrum), па је због тога писац Epitomae и назива Romulianum, уместо Felix Romuliana. После провала Гота и Хуна на Балканско полуострво, Ромулијана је постала мало византијско насеље које се под називом Romuliana нашло у дугом списку безначајних места које је Јустинијан обновио.

Одабрана библиографија:

Mano-Zisi, Dj., Le castrum de Gamzigrad et ses mosaiques, Arhaelogia Iugoslavica II, 1956, 67-84; Чанак-Медић, М., Гамзиград, касно-античка палата. Архитектура и просторни склоп, Саопштења XI Републичког завода за заштиту споменика културе СРПСКИ Србије, 1978, 1-241; Срејовић, Д., Јанковић, Ђ., Лаловић, А., Јовић, В., Гамзиград, касноантички царски дворац, Галерија САНУ, књига 45, Београд 1983; Срејовић, Д., (уредник), Римски царски градови и палате у Србији, Галерија САНУ, књига 73, Београд 1993; Srejović, D., Vasic, C., Imperial Mausolea and Consecration Memorials at Felix Romuliana, Gamzigradeast Serbia, Belgrade 1994.