Драга Гарашанин
(1921–1997)

Тешком ланцу нестанака драгих колега додат је још један беочуг. На прелазу једног дана у дуги, пред свитање, напустила нас је Драга Гарашанин. Винула се у Јелисејска поља, остављајући за собом светао и неизбрисив траг. Ретко се у нашој струци срећу људи који су тако успешно спојили изузетно музеолошко знање и љубав према музеју, а са друге стране се исказали као врсни научници, као што је то била Драга Гарашанин. Она је и једна од ретких личности која је дајући трајан печат оријентацији и физиономији једног музеја, већ за живота постала део његове историје.

Рођена је 6. априла 1921. године у Паризу. Школовала се у Београду, где је и поред прекида за време Светског рата, већ 1946. године завршила студије класичне филологије и археологије. На Универзитету у Љубљани одбранила је 1953. године докторску дисертацију "Старчевачка култура".

Већ је 1942. године асистент волонтер Музеја кнеза Павла, у коме сређује и класира необрађен материјал са бројних предратних ископавања. У краћем излету у Музеј града Београда постаје његов управник и поставља чврсте темеље рада на археологији, на којима и данас почива рад у овом Музеју. Повратком у Народни музеј 1950. године, стаје на чело Праисторијског одељења, коме је поставила основе и даље смернице раду на праисторији. Од те године, до 1979. када одлази у заслужену, можда чак и прерану пензију, она је своју изузетну енергију усмерила у четири основна правца: рекогносцирање терена, сондажна и систематска ископавања, научна обрада и публиковање материјала и поставка великих и изузетних научно–истраживачких изложби које су обилазиле Европу, репрезентујући на најбољи начин нашу науку и музеологију.

Драга Гарашанин је смишљеном политиком довела до уске сарадње Праисторијско одељење Народног музеја са Археолошким институтом и из ове симбиозе проистекле су и значајне публикације које су се тицале рекогносцирања западне и централне Србије. Дугачак би био списак свих локалитета на којима је ископавала Драга Гарашанин, још дужи њених објављених радова. Ипак бих поменуо неке, чини ми се кључне радове потекле из њеног пера. На првом месту је њена докторска дисертација о старчевачкој култури, затим "Каталог метала" без којих се ни данас не може замислити озбиљно проучавање праисторијских култура. У науку је унела појмове као што су Параћинска група, накит типа Гучево–Барајево–Јајчић, Брестовик–Винча, гривне типа Јањево. Дала је периодизацију гвозденог доба Србије која, и поред нових налаза и истраживања, мора још увек широко да се користи у проучавању овог периода. Заједно са својим супругом Милутином Гарашанином радила је и на читавом низу локалитета у Македонији и Црној Гори.

Морамо се овде подсетити и на велике и незаборавне изложбе којих је била аутор, а изнела их са тимовима сарадника: "Неолит централног Балкана" коју прати двотомна публикација и која је била презентована у Данској и Енглеској. затим "Илири и Дачани" у сарадњи са музејом у Клужу; следе изложбе "Бронзано доба Србије" и "Праисторија на тлу Србије" која је приказана и у Данској. Када сумирамо све њене резултате, они би били довољни за два живота.

Поред тога што је била неуморан радник, каткада строга, некада без разумевања за оне који не могу да је прате у њеним стремљењима, она је била бескрајно драга (nomen est omen) и бескрајно духовита, тако да су се њени саговорници тешко одвајали од пријатног разговора. То је и допринело да је имала широк круг пријатеља, како код нас тако и у иностранству где је била радо виђен гост и учесник на конгресима и симпозијумима. Колико је са Лалком могло бескрајно да се прича, толико ми сада недостају речи да искажем сву тугу што није више међу нама. Уздам се у своје сећање, ма колико оно варљиво било, да ће ми чувати њен лик и успомене на наш заједнички рад у Народном музеју и касније на Понтесу.

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]