NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoAntropologija i etnologija
TIA Janus

Палеолитска религија

(Одредница преузета из Лексикона религија и митова древне Европе, саставили Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Савремена администрација, Београд, 1992)

Подразумева религијска схватања, култове и ритуале раног човечанства, тј. најстаријих представника људског рода - Homo habilisa, Homo erectusa, Homo sapiensa и фосилног Homo sapiensa, који су током леденог доба (pleistocena) остварили културе старијег каменог доба (палеолита). Током тог дугог раздобља, чије се трајање процењује на приближно два милиона година, постављени су темељи религијског мишљења целог човечанства: извршена је сакрализација појединих елемената природе и природних појава, раздвојено је профано од сакралног и утврђени су начини комуницирања са натприродним, односно божанским светом и силама. Све религије каснијих раздобља баштине елементе религијског живота које су успоставили Homo habilis и Homo erectus током старијег палеолита (пре приближно два милиона и 120000 година), Homo sapiens током средњег палеолита (пре приближно 120000 и 40000 година) и Homo sapiens sapiens fosilis током млађег палеолита (пре око 35000 и 10000 година).

Палеолитску религију је могућно реконструисати једино на основу археолошких налаза. Ти налази су бројни, али се највећим делом своде на камене рукотворине намењене свакодневици. Спорадични археолошки налази из поуздано сакралног контекста потичу тек из средњег палеолита, а њихов број и врсте нагло се увећавају током млађег палеолита. С друге стране, археолошка грађа јасно показује да културни развој током палеолита није текао у свим областима равномерно, односно у Европи се веома рано издвајају регионалне културе са особеном технологијом израде оруђа, економиком друштвеним устројством и религијом. Иако су све заједнице каменог доба мале и усредсређене на лов и сакупљање хране, ипак се на карти Европе из тог доба разликују области које су у културном смислу водеће од оних које су културно заостале или маргиналне. Све то показује да ни најраније човечанство није имало јединствену религију. Због тога је, под одредницом палеолитска религија, могућно само назначити елементарне форме религијског мишљења и понашања људи у ледено доба.

О најранијем човечанству, а самим тим и о првобитној религији веома се мало зна јер се археолошка грађа с почетка леденог доба своди на камена оруђа нађена у источној Африци (Кенија, Танзанија). Творац тих оруђа, такозвани вешти човек (H. habilis) који је ходао усправно, био омнивор и имао мождану запремину од 600 до 800 цм3, установио је особену и дуговечну културу, названу култура облутака. У тој култури највећа пажња поклања се камену, најчешће облутку, неуобичајеном било по облику, боји, сјају или тврдоћи, било по природном окружењу, по везаности за одређени извор, реку, процеп, пећину или неки други особени амбијент. У свим пребивалиштима H. habilisа нађено је неколико типова оруђа произведеног применом једнообразне технике, као и нерукотворени камен донесен са веће или мање удаљености. Брижно одабирање камена и његово само делимично преобликовање - два поступка који су јасно документовани у свим најстаријим људским пребивалиштима - неопходно подразумевају одређено поштовање основне сировине за израду оруђа, тј. сакрализацију камена.

Тешко је наслутити, која је све својства H. habilis придавао камену, али сви посведочи поступци у изради првих камених рукотворина показују да је већ у најранијем раздобљу културне историје човечанства поједином камењу придавана изузетна моћ, тј. да су била створена уверења о натприродним силама утелотвореним у одређеној стени или камену. Те прве религијске идеје вероватно су делимично сачуване у колективном памћењу каснијег човечанства, на шта упућују поштовање аморфног камена у религијама древне Европе (v. Betil) и поједина места у Старом завету, где је светост природног, људском руком неокаљаног камена посебно наглашена. Необрађени камен сматран је светим и савршеним, а с обзиром на то да га људска рука скрнави, неопходно је да се пре његове обраде обаве одређени обреди покајања. Утврђен редослед гестова који је H. habilis користио приликом израде првобитног оруђа заправо указује да је преобликовање камена веома дуго било својеврстан обредни чин. За неке од најстаријих камених рукотворина, на пример за правилно обликовање камене кугле, такозване сфероиде, није извесно да су имале било какву практичну намену, а и израда функционалних облика - разних цепала или сечива - свакако да није обављана без магијских обреда, јер је било потребно осигурати њихову успешност, трајност или убојитост. Већ у том најранијем раздобљу створене су веровано прве представе о магијским силама скривеним у оруђу и оружју.

Почев од пре приближно 1,600.000 година, рукотворине од камена, технички и обликовано све разноврсније, осим у Африци, појављују се и у југоисточној Азији, а пре око 1.500.000 година и у Европи. Њихов творац, назван усправни човек (H. erectus), који је имао запремину мозга од 800 до 1200 цм3, остварио је такозвану ашелску културу, окарактерисану ручним клином, универзалним каменим оруђем обликованим са изразитим смислом за симетрију. Технолошки прогрес, јасно уочљив у производњи оруђа ашелске културе, мотивисан је вероватно све интензивнијом везаношћу H. erectusa за камен, тј. даљом сакрализацијом основне сировине. Уочено је да на најсавршеније обликованим и највећим ручним клиновима нема трагова употребе и да су такви примерци остављани на одређеним местима. Те чињенице, као и податак да су поједини примерци неупотребљиви јер су дуги више од 40 цм и тешки по неколико килограма, утврђују сакрални карактер ручног клина. Ти велики и изузетно вешто обликовани ручни клинови могли би бити ознака власти и ауторитета, моћни фетиши, камење муње које ствара огањ и повезује небо и земљу, култни инструмент, вотивни дар или, пак, део ритуала иницијације којим онај који се посвећује своју зрелост доказује мајсторском обрадом ручног клина.

Са вештином обраде камена повезана је вероватно и вештина овладавања ватром. Варнице које врцају приликом окресивања камена увериле су рано човечанство да магијске силе камена везују за себе и силе светлости и топлоте. Свако окресивање ослобађа за тренутак те силе, али је тек H. erectus у раздобљу од пре приближно 500.000 - 400.000 година открио начин да искру из камена трајно одржи, да је преобрази у стално горећи плам, у ватру.

Најстарија ватришта у Европи археолошки су документована нагорелим облуцима који се у свим каснијим раздобљима праисторије сматрају најбољим чуварима ватре и топлоте. Одомаћење ватре подразумева увођење многих одредби у вези с њеним одржавањем, на којима се заснивају сва каснија веровања и ритуали везани за огњиште. Ватра је из основа преобразила живот раног човечанства: изменила је исхрану људи, умањила страх од хладноће, мрака и звери, продужила време индивидуалног деловања и друштвеног окупљања, а тиме битно допринела развоју вербалне комуникације, чувању традиција, разигравању маште и стварању атмосфере погодне за испредање легенди и митова. Због тога основна веровања везана за ватру и огњиште треба датовати најкасније у раздобље од приближно пре 400.000 година.

У раздобљу од пре око 300.000 - 120.000 година у Европи и осталим областима старог света формира се нов антрополошки тип, назван умни човек (H. sapiens), који се развија у два смера - у Азији према типу савременог човека (H. sapiens sapiens), а у Европи према једној особеној људској врсти, према такозваном неандерталском човеку (H. sapiens neandertalensis) са можданом запремином која досеже или чак надмашује мождану запремину данашњих људи. Неандерталац је битно променио традиционалну културу и први успоставио култ мртвих и веровања о загробном животу. Махом је живео по пећинама, где је успоставио присни однос са светом стеном. У култури коју је остварио (тзв. мустијерска култура) уочава се све изразитије раздвајање техничке од симболичке мисли, а постепено и осамостаљивање ликовних замисли. У средњем палеолиту (између 120.000 и 35.000 г. пре н. е.) нагло су се умножила симболичка и сакрална значења камена, а откривене су и практичке и симболичке вредности још неких сировина, пре свих кости, рожине и слоноваче. Поједине врсте меких стена, упадљиво колорисане, развиле су код неандерталца осећање за боје. У његовим пребивалиштима откривено је грумење минералних боја, најчешће оксид гвожђа (окер) и оксид мангана, а ређе калцинисани хематит, пирит и галенит. С друге стране, на неколико налазишта је уочено да су сва оруђа израђивана од камена исте боје. Претпоставља се да је бојом означавана припадност одређеној групи или да су приликом разних ритуала њоме украшавани обнажени делови тела. Чињеница да су у неколико случајева покрај скелета неандерталца нађени комади окера јасно доказује да се симболика боја утврђује у том раздобљу.

Неандерталац је прво људско биће које је своје мртве с пијететом сахрањивало и том приликом повезивало са камењем. На неколико места у Француској и Италији покојник је заштићен ломљеним каменом, облуцима или каменим плочама. У Регурдуу (Француска) покојник је положен на велику гомилу камена, покрај које је саграђена камена конструкција за скелет медведа. Та и нешто једноставније конструкције у пећини Монте Чирчео (Италија) антиципирају целокупну каснију фунералну архитектуру у којој камен задобија симболичну вредност јер штити и учвршћује оно што заслужује највећи пијетет и што се сматра највећом светињом.

На појединим скелетима неандерталца примећени су трагови извесних обољења која су доводила до сакатости или неспособности за кретање и рад. Чињеница да су и такви чланови заједнице неговани и с пијететом сахрањени указују на хумана осећања неандерталаца. Мртви су сахрањивани у ставу спавача, тј. полагани су на бок, најчешће десни, са повијеним коленима. У Ла Ферасију (Француска), у гробовима одраслих и деце нађене су брижно обликоване камене алатке као гробни прилози. Да је људској глави указивано посебно поштовање, показују издвојено сахрањене лобање или обичај д се базална страна лобање проширује како би се извукао мозак. Заједница неандерталаца која је насељавала Крапину (Хрватска) ломила је кости покојника с намером да дође до сржи. Ти трагови канибализма упућују у ствари на ритуално кушање меса умрлих сродника, какво је посведочено у многим касним културама, као и у култури данашњих заосталих заједница. Култ лобање и ритуална антропогафија можда су чак били познати и H. erectusu, јер на то упућују чињенице да су остаци те људске врсте најчешће налажени у фрагментима. За култ предака се вероватно везује и елипсоидна плочица од мамутовог зуба обојена окером, која је нађена у Тати (Мађарска), а која веома много подсећа на чуринге код данашњих заосталих заједница.

Складиштење костију медведа у каменој конструкцији у Регордуу, као и стављање медвеђих лобања у пећинске нише, које је документовано на више места у алпском простору, а и у Југославији (Ветерница), тешко је поуздано протумачити. Такви налази упућују на закључак да је човек средњег палеолита успоставио блиски однос са одређеним врстама животиња и да је њихове кости брижно сакупљао и слагао, можда с циљем да се искупи за њихово убиство или обезбеди њихово оживљавање.

Неандерталац је творац и најстаријих сакралних конструкција. Неке пећине или поједине одаје у њима преображене су у светилишта на тај начни што су у њима формиране гомиле од сфероидних кречњачких облутака (нпр. у Хијениној пећини код Арсир Кира у Француској) или тако што је људску лобању полагао у венац од камена (нпр. у пећини на Монте Чирчеу у Италији). Сличне гомиле облутака нађене су и у неким пребивалиштима неандерталаца у Африци, и то покрај извора. Остаје неизвесно да ли су те гомиле жртвеници, заветни дарови или обележја места епифаније натприродних сила. Постоје многе аналогије у каснијим културама: камене гомиле у грчком свету посвећене Хермесу и оне из Старог завета које су знак божанске присутности и обележје магијских места. Поменуте конструкције показују да је камен, а посебно облутак, у средњем палеолиту повезан са оним што је у свим каснијим раздобљима сматрано светињом: са гробом и прецима, са светим местима и са боравиштима натприродних бића. Те конструкције антиципирају камену гробницу, камени жртвеник, камени омфалос и идол.

Археолошки и антрополошки налази из слојева датованих између 35.000 и 30.000 г. пре н. е. документују драматична збивања која наликују на велики геноцид: нов антрополошки тип - човек у савременом смислу речи (H. sapiens sapiens) потискује неандерталца, који губи идентитет и лагано изумире. Данас се само слути порекло савременог човека. Неколико антрополошких налаза из јужне Африке и Азије указују да тамо већ пре приближно 60.000 година настаје H. sapiens sapiens, који је око 35.000 г. пре н. е. насељавао целу Европу. Његова предност над неандерталцем не заснива се на већој можданој запремини већ једино на развијеној технологији и психичкој супериорности, манифестованој првенствено у уметничком стваралаштву и религији.

За разлику од архајског H. sapiens sapiensа и неандерталца, H. sapiens sapiens sapiens fosilis није своје ликовне и религијске замисли само преносио на стену и камен већ је умео и да их визуелно опредмети: на пећинским зидовима је линијама и бојама представио бића која су заокупљала његову машту, најчешће бремените животиње, а камен је преобликовао у скулптуре, најчешће у женску фигуру са наглашеним одликама материнства. Суштина митског концепта који је на овим представама очигледан састојала се вероватно у повезивању човека и свих живих бића са каменом, можда и у рађању људи и животиња из камена. На многим налазиштима у Француској и Италији ликови животиња буквално као да сами настају из пукотина и неравнина камених пећинских зидова и сводова, које сугеришу њихове главе или делове тела. Како се у тим случајевима додатним линијама и бојама, најчешће црвеним окером, остварује целовит приказ одређене животиње, на пример бизона или коња, чини се да се ликовном представом из стене измамљује само оно што се претпостављало да она од раније у себи носи и крије. На пећинским зидовима често су покрај животиња приказане људске шаке или су приметни плићи и дубљи зарези и трагови ударања каменом. Све то указује да је човек у том раздобљу сликањем, гравирањем и вајањем обављао одређени ритуал и да је осликавањем пећинских зидова и моделовањем рељефа и фигурина подстицао обнављање живота. Можда су већ тад антиципирани каснији митови о рађању из камена (мит о Деукалиону и Пири или Митри).

Осликане пећине, од којих су најрепрезентативније оне из Франко - кантабријске области, главни су извори за упознавање религије млађег палеолита. На зидовима тих пећина представљене су животиње, махом бовиди, еквиди и цервиди, ређе апстрактни знаци, а сасвим изузетно и људске фигурине. Брижним истраживањем иконографије стотинак осликаних пећина утврђено је постојање одређене схеме: увек је група еквида одељења од групе бовида. Како је уочено да се за еквиде везују знаци који симболишу мушкост, и за бовиде знаци који симболишу женскост, претпоставља се да пећинско сликарство у основи изражава идеју о мушком и женском принципу, о супротности полова, њиховом измирењу, а тиме и о оплођавању и сталном обнављању живота. Чињеница да су те представе изведене често у дубини пећина, у тешко приступачним и мрачним деловима, указује да се веровало да пећина отвара пут у унутрашњост земље, где се у мраку њене утробе врши оплођавање, умножавање или рекреирање целог живот света, првенствено човеку корисних животиња.

Поједине представе на зидовима пећина веома су загонетне. То се посебно односи на различите хибридне животиње и сцене које се могу повезивати са ловачким ритуалима и церемонијама. У пећини Три брата (Француска) приказане су фигуре такозваних маскираних играча, у ствари бића са људским ногама и главама бизона или хибридних животиња (јелен са главом бизона или медвед са вучијом главом). Њима се придружује и приказ такозваног чаробњака или шамана, такође једног фантастичног бића, човеколиког у доњем делу, али са репом коња и јеленским роговима на глави. У пећини Ласко (Француска) приказан је бизон, а испред њега опружена људска фигура раширених руку и птица на високом штапу. Та сцена је тумачена као приказ шамана у трансу, а још неке људске фигуре са птичјом главом или представе птица у палеолитској уметности доведене су у везу са шаманизмом.

За поједине представе медведа претпоставља се такође религиозни или магијски контекст. У пећини Три брата приказан је медвед погођен стрелама, а из њега куља крв у млазевима. Слична представа, као и складиштење лобања и костију медведа по пећинама упућују на церемонијално убијање медведа какво су обављале касније ловачке заједнице, а за које се везују и одређени мотиви у којима се медвед појављује као родоначелник или као син врховног божанства (в. Угро-финска религија).

Широм Европе, од Атлантског океана до Урала, заједнице ловаца и сакупљача хране моделовале су током млађег палеолита и антропоморфне, ређе и зооморфне фигурине, од разних врста камена, кости, мамутових кљова, а изузетно - од печене земље. Мада те фигурине нису налажене у сакралном контексту, ипак се претпоставља да су коришћене у магијске сврхе, односно да изражавају одређене религијске идеје. Најкарактеристичније су такозване Венере, у ствари фигурине које приказују нагу жену стилизоване главе, руку и ногу, али са истакнутим ознакама материнства (дојке, бедра, глутеји). Примарне полне ознаке најчешће нису истакнуте, а у неким случајевима наглашена је бременитост. Због истицања делова женског тела који се везују за бременитост, рађање или дојење, палеолитске Венере се најчешће тумаче као симболи материнства и плодности, а како су најчешће налажене у сезонским стаништима објашњаване су и као заштитнице лова и пребивалишта, као господарице животиња или као богиње подземља до којих у трансу доспевају шамани да би измолили успешан лов и умножавање ловних животиња.

Свакако су религиозног карактера и рељефне представе које су нађене на неким местима у југозападној Француској. У Лоселу, на ограниченом простору, нађено је шест камених блокова обојених окером, са рељефним представама људских фигура од којих су посебно занимљива два рељефа са представом наге жене која у десној руци држи рог неког бовида. На једном рељефу представљен је наг мушкарац са појасом, док су на осталим блоковима мање јасне људске фигуре, на једном можда приказ порођаја. Поменути блокови, као и још неколико рељефа са представама различитих животиња, можда су уоквиравали простор мањег светилишта. Остаје нејасно да ли је на тим представама рог у руци женске фигуре атрибут божанства или реципијент за жртвовање.

Ловачке заједнице млађег палеолита приносиле су на жртву одређене животиње, пре свега мамута, ирвасе и пећинског медведа. Остаци тих животињских жртава откривени су или у оквиру пребивалишта или у њиховој непосредној близини. У пећини код Мауера (Баварска) на дебелом слоју црвене земље откривен је скелет недораслог мамута, а преко њега перле од слоноваче и различито силексно оруђе, који су такође били обојени црвеном бојом. У непосредној близини, у црвеној земљи измешаној са гарежи, нађена је још једна лобања мамута, поломљене кости других животиња и различити привесци. Мамути жртвовани на сличан или на неки други начин откривени су на још неколико места, и то у Мађарској, јужној Русији и Сибиру. На локалитету Јелисејевићи (централна Русија), унутар круга формираног од 27 лобања мамута, откривена је гомила костију и поломљених мамутских кљова украшених гравурама, а испод њих и статуета која приказује нагу женску фигуру.

Осим мамута, на одређен начин жртвован је и пећински медвед. У пећини Драхенлох (Швајцарска), која се налази на надморској висини већој од 2000 м, покрај великог ватришта откривене су две камене конструкције у виду сандука. У једној од њих нађено је угљевље са нагорелим костима пећинског медведа, а у другој - медвеђе дуге кости и седам медвеђих лобања окренутих њушкама ка улазу у пећину. Мало даље, иза једног каменог зидића, складиштене су кости медведа, а у дубини пећине, у нишама, положене су медвеђе лобање, заштићене каменом. Култ медведа, односно жртвовање те животиње посведочено је на још неколико места, од алпског простора до Украјине.

На сасвим другачији начин су крајем палеолитског раздобља жртвовани ирваси. На два налазишта у близини Аренсбурга (Немачка) нађени су у некадашњим баруштинама скелети женки ирваса чији је грудни кош био отваран и испуњаван камењем. Та чињеница показује да су уловљени ирваси намерно потапани у воду. Податак да је у њиховој близини нађена дугачка мотка са лобањом ирваса указује да је ово место било обележено као култно.

Поштовање мртвих, које је уочено већ код неандерталаца, веома је изразито код H. sapiens sapiensа. Готово у свим деловима Европе откривени су гробови из младог палеолита, а у неким од њих покојници су били сахрањени са богатим прилозима, најчешће са личним накитом. Начин сахрањивања није у свим областима истоветан. Покојници су полагани у гроб најчешће у ставу спавача, али и у опруженом ставу, као и у изразито згрченом положају. Оријентација је разнолика, а у готово свим областима мртви су посипани окером. Уочено је уоквиравање гроба каменом, као и да је глава покојника каткад заштићена каменим плочама или костима мамута. На неколико локалитета у Италији и Немачкој откривени су гробови са два или више покојника. У неколико случајева су стављене лобање појединих животиња (коњ, бизон, мамут) најчешће тумачене као жртва или као гробно обележје. Документовано је и парцијално сахрањивање, пре свега складиштење лобања, које је практиковано током целог млађег палеолита, и то у разним областима Европе. По каткад је на једном месту сахрањивано по неколико лобања, на пример у пећини Ле Плацарад, где је у групи сахрањено пет лобања. На посебно сахрањеним лобањама, било да су припадале мушкарцу, жени или детету, запажају се трагови удара који су проузроковали смрт. Због тога се помишља на ритуално убијање, односно жртвовање, појединих чланова заједнице. На неколико налазишта у Француској и Чехословачкој откривене су калоте лобања које су посебно обрађене у виду реципијента за течност; најчешће су објашњаване као ритуалне посуде за пиће. Сасвим изузетно откривени су и гробови са богатим и разноврсним прилозима. У Брну (Чехословачка) један средовечни мушкарац сахрањен је с дискоидним предметом од кречњака, костију и мамутових кљова, са више од 600 обрађених перли од денталиум шкољке и, што је сасвим изузетно, са једном фигурином од слоноваче која приказује нагог мушкарца.

БИБЛИОГРАФИЈА

Све студије о праисторијској религији, као и велике синтезе о религији човечанства, садрже и поглавља о палеолитској религији. Из те обимне литературе треба издвојити T. Mainage, Les religions de la prehistoire (Paris, 1921); E. O. James, Prehistoric Religion (London - New York, 1957); J. Maringer, The Gods of Prehistoric Man (New York, 1960); E. Patte, Les hommes prehistoriques et la religion (Paris, 1960), Капитално је дело A. Lerois-Gourhan, Les religions de la prehistoire: Paleolkithique (Paris, 1964). Од најновијих синтеза треба истаћи K.J. Narr, Religion und Magie in der jungeren Altsteinzeit u Handbuch der Urgeschichte Bd. I (Munchen, 1966). Најцеловитији приказ релевантне археолошке грађе: H. Muller-Karpe, Handbuch der Vorgeschichte, Bd. I: Altsteinzeit (Munchen, 1966); A. Lerois-Gourhan, Prehistoire de l'art occidental (Paris, 1965).

 

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]