Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije

ZAVRŠNA REČ

Na kraju, nakon sadržinske, žanrovske i tipološke analize šaljive građe iz našeg starijeg i novijeg folklornog stvaralaštva, preostaje nam da pokušamo da damo odgovor na ključno pitanje kojim smo započeli ovaj rad: koliko materijala za dopunu etnološke faktografije i etnološko zaključivanje možemo crpsti iz datog folklornog izvora? Kada ostane postrani sve ono što spada u oblast konvencija i opštih žanrovskih zakona, koliko toga reflektuje činjenice stvarnog života i stvarnih odnosa u društvu? Jesu li šale s etničkim protagonistima zaista nekakav etnički, kulturni ili socijalni “indikator”? Predstavljaju li one, i u kojoj meri, adekvatan odraz stanja i situacija u društvu i kulturi?

Preciznije, kada govorimo o toj varijanti humora, problem naučne upotrebljivosti i validnosti građe može se razložiti na četiri sasvim konkretna pitanja: Da li se iz šala s etničkim protagonistima mogu izvući pouzdani i relevantni podaci o uzajamnim međuetničkim odnosima? Da li se etnički tipovi koriste radi toga da bi se predstavili i uobličili stereotipi koji se odnose isključivo i baš na te narode i grupe? Koja se količina egzaktnog etnološkog znanja može sakupiti o Ciganima, Cincarima, Jevrejima, Crnogorcima, Srbima, Muslimanima, kao i o svim drugim etničkim i regionalnim grupama čije se ime spominje u primerima šala na koje smo se osvrnuli u ovoj studiji? Šta nam uopšte saopštava humor u kome je etničkim tipovima dodeljena glavna uloga?

Od suštinske važnosti, ono što se nijednog trenutka ne sme ispustiti iz vida prilikom tumačenja etničkog humora jeste činjenica da humor u celini - što znači i taj takozvani etnički humor - prvenstveno pripada sferi estetizacije, kreacije, duhovnog stvaralaštva, samim tim što se struktuirana forma pojavljuje kao bitni preduslov za njegovo izražavanje. Iz te pojave generičkog predodređenja neminovno sledi da razlozi za stvaranje šala ne mogu biti mnogo drugačiji od razloga koji daju podsticaja literarnom stvaralaštvu uopšte. Šale nisu neki jedinstveni, banalni proizvodi koji su izuzeti iz tradicije i tokova usmene književnosti. Kao što smo na osnovu izloženih primera videli, kratke šaljive priče, anegdote, vicevi i zagonetna pitanja su stvaralačke forme koje su najtešnje povezane s univerzalno rasprostranjenim, stalnim, motivima - sveljudskim, zajedničkim temama koje podjednako nalazimo i na sinhronoj i na dijahronoj ravni. Ti motivi predstavljaju nasledstvo celog čovečanstva, folklorno jezgro iz kog svako prema potrebi zahvata. Zato, po prirodi stvari, ove forme ne mogu biti iznimno, suštinski, instrumentalne. Iako se, kao toliko toga na svetu, mogu upotrebljavati i utilitarno, ideja utkana u njihovu osnovu ni u kom slučaju ne pripada tako grubo pojednostavljenoj vrsti. Svrha šaljivih folklornih žanrova nije ni tako uska ni ograničena, stoga svako redukcionističko, iz celokupnog konteksta izvađeno tumačenje uglavnom iskrivljuje stvarnost.

Šale s etničkim protagonistima u ovom pogledu ne odstupaju od drugih. Njihov cilj nije ogoljeno utilitaran, odnosno ne stvaraju se s idejom da budu oduška raznim sitničavim, međuetničkim, međuljudskim, pa i ličnim omrazama, nesporazumima i neprilagođenostima. Razlog za stvaranje bilo kog pojedinca, naroda ili grupe je u sebi, a ne u spoljnom svetu i u stranim grupama. U svakom slučaju, takve šale nisu neposredni izraz neprijateljstva između dva etnosa: Ova vrsta humora predstavlja vid literarnog stvaralaštva u kome, kao i u drugim literarnim oblicima, reč imaju tipovi a ne stvarna bića i stvarni kolektivi. Kao što smo istražujući našu građu videli, folklorna tradicija ima neuporedivo više uticaja na formiranje komičnih etničkih tipova nego što to imaju odnosi i događaji iz aktuelnog života. Etnički junaci daleko više zavise od inertnije, vekovima izgrađivane folklorne tradicije naroda nego od prolaznih društvenih okolnosti, od trenutno vladajuće etničke i političke situacije, etničke distance, stavova grupa prema drugim grupama, međuetničkih netrpeljivosti ili ratnih sukoba. Posmatrano iz ugla politike, te šale nisu nimalo informativne. Za uspelu i relativno trajnu tipizaciju humorističkih likova potrebno je zadovoljiti neuporedivo veći broj raznih uslova od impulsa koje prouzrokuju neposredni događaji. Ne znači automatski da društvene situacije iziskuju sublimaciju u estetičkoj formi humora. Naime, ima toliko situacija koje se smatraju izuzetno zahvalnim za humorističku obradu, latentnim potencijalom za to, međutim, do takvih stvaralačkih transpozicija ipak ne dolazi. S vremena na vreme, ljudi očekuju da će čuti kakav novi vic kao komentar na događaje koji su se upravo zbili i koji to svakako zaslužuju, a potom se njihovo očekivanje ne obistini i sve se okončava bez odgovarajuće humorističke interpretacije. Ne postoji nijedno sistemsko pravilo koje bi rukovodilo time šta će iz tekućeg ljudskog života biti pretočeno u folklor, šta će ući u lančane krugove folklorne komunikacije. Šala inherentnih socijalnoj strukturi - kako to misli M. Daglas - nema. Drugim rečima, u društvu ne postoji pasivni fundus šala koje čekaju na otkrovenje, na momenat da ih neko spazi i pronese okolo. Umetnički procesi estetizacije ni slučajno nisu tako predvidljivi. Čak kad se za analizu uzmu pojedina autorska dela, nije moguće razaznati dokraja šta je sve na njih uticalo i zašto, a kamoli kad su u pitanju oblici anonimni i opšti, žanrovi sa kategorijalno određenim sadržajima i formom.

Zbog svega toga, za korpus šaljivog folklora daleko bitnije je ono ranije uspostavljeno, tradicionalno nasleđe nego predrasude i stereotipi koji su privremeno na snazi u vezi s drugima. Šale se drže svojih regula: samo ono što je prošlo ispit vremena, produžava da traje u folkloru. Vicevi, kao i ostale priče, vrte se oko postojećih literarnih i folklornih tipova a ne oko stereotipa. Stereotipi spadaju u pragmatičniju oblast socijalne psihologije - što znači, područje mentalnog funkcionisanja i aktivne interakcije ljudi - dok je tipizacija proces slobodnog umetničkog stvaranja. Kao što smo se uverili, šala koje se koriste stereotipima ima zanemarljivo malo. Ogromna većina viceva koji se služe etničkim tipovima o stereotipima ništa značajno ne govori. Naime, i u tim vicevima najčešće se eksploatišu varijante mnogobrojnih univerzalnih motiva, koje se usklađuju s nosiocima odgovarajućih karakternih osobina, to jest s njima komplementarnim humorističkim tipovima.

Etnička trvenja svoje ovaploćenje nalaze na polju političke akcije - politike koja lako može da instrumentalizuje humor kao i sve ostalo čega se dohvati, međutim, desi li se tako što, onda smo iskoračili iz područja slobodne folklorne delatnosti i zašli u zonu restriktivne političke manipulacije. Nije ni najmanje sporno da su vicevi - humor uopšte - psihološki ventil, najbolji koji se može zamisliti, ali to ne znači automatski da je humor u biti agresivan, utilitaran i da je razlog za izuzetnu komunikativnost ovih formi direktno pragmatičan. Vulgarizovano funkcionalističko gledanje na etničku šalu kao na porugu, uvredu i omalovažavanje drugog maksimalno se kosi s njihovom elementarnom žanrovskom osnovom. Ugroženi narodi, obespravljeni i ugnjeteni slojevi društva, zbunjeni pojedinci oba pola ne izmišljaju viceve, bilo svesno ili nesvesno, kako bi psihološki prevazišli probleme, ispunili obaveze propisane ritualom, ili naudili protivnicima na način koji izmiče kazni. Ni humorne, ni ostale vrste folklornih tvorevina ljudi ne stvaraju iz preke socio-psihološke nužnosti, već kao odgovor na neuporedivo šire potrebe duha.[1] Sužavanjem perspektive na socijalne i psihološke dimenzije posmatranja samo se uprošćava kompleksni problem, čime se ne postižu nikakvi doista značajni rezultati.

Ukratko rečeno, etnos ne koristi vic, nego vic koristi etnos. Koristi ga, na prvom mestu, kao stilsko i formalno sredstvo. Šale u kojima su protagonisti etnički likovi nisu simboli: one nemaju svoje drugo, simbolično značenje. Poput većine ostalih, služe se figurama - aluzijom, metaforom, nedorečenošću i zaobilaznim načinima izražavanja - ali, nisu koncipirane tako da bi posredovale ijedno drugo direktno značenje do onog što svojim tipičnim sižeima i razradom već otvoreno ne iskazuju. S formalne strane gledano, upotreba etničkih likova je funkcionalna jer je asocijativna i jer indikuje žanr. Naročito u slučaju današnjih, najsavremenijih formi humora - koje su zaokretom ka apstraktnoj igri pojmovnim konceptima ukinule prostor i delokrug naracije - etnička tipizacija je nezaobilazni orijentir za lakše snalaženje. Uz pomoć etničkih imena brzo se uspostavlja asocijativna veza s pređašnjim, narativno razvijenijim i eksplikativnijim oblicima humora i unapred identifikuje žanr. Zato se moderna zagonetna pitanja bez mnogo dileme prepoznaju kao vic, čija su pročišćena i koncizna žanrovska replika. Osim ovih, postoje i druge žanrovske pogodnosti: vicevi s etničkim protagonistima imaju vrlo širok dijapazon mogućih varijacija. Šablonski motivi oneobičavaju se, odnosno čine drugačijim posredstvom mnogobrojnih etničkih oznaka, među kojima se dijalekat izdvaja kao najvažnije, najefikasnije i najčešće korišćeno sredstvo.

Kad se izuzme jezik, na raspolaganju nam ostaje minimalna količina etničkih pokazatelja o kojima je sa stanovišta etnologije svrsishodno diskutovati. Presudno je to što uglavnom nema čvrste povezanosti između motiva šale i njenih junaka: etnički junaci nesmetano upražnjavaju i zauzimaju mesta u primerima s identičnim motivima. Oni koji steknu popularnost postaju prijemčiviji za tekuće, popularne motive, što će reći, spajaju se neselektivno. Lala i Sosa, Mujo i Haso, Đetići, Cige, Piroćanci i drugi danas omiljeni likovi pretežno se nalaze u vicevima sa seksualnom pozadinom, zato što je erotski vic u naše doba najzastupljeniji. Takođe se sreću i u političkom i u crnom humoru. Takvo ukrštanje motiva i junaka karakteristično je za oblast humora i dešava se na više načina: ličnosti iz života (koje uglavnom dolaze iz sfere politike) povezuju se sa tipičnim, opštim motivima, kao što se i imaginarni junaci vica dovode u vezu sa aktuelnim situacijama i dosetkama, iz čega nastaju posebne, mešovite, kombinacije s odgovarajućim finesama značenja. Usled tih žanrovskih sloboda, zbog arbitrarne prirode spoja junaka i motiva, nemoguće je humor interpretirati bukvalno, objasniti ga doslovce ni u sociološkom, ni u psihološkom smislu. Lica u šalama čine ravnopravne konstitutivne elemente koji učestvuju u izgradnji celokupne žanrovske strukture, zbog čega se ne smeju posmatrati izolovano od ostalih formalno-strukturnih pitanja tipičnih za dati žanr (premda se to često događa čak i unutar književnoteorijski orijentisanih studija usmene narodne književnosti).[2]

Ukoliko argumente u prilog etničke i nacionalne samosvojnosti šala potražimo u tematici, a ne u junacima, uveravamo se da ni na tom planu nema dovoljno materijala kojim bi se poduprla ova hipoteza. Etničke teme količinski su najsiromašnije u folkloru: one se nalaze u totalnoj disproporciji prema broju junaka koji su etnički tipizirani i okarakterisani. Ubedljivo najveći broj motiva šala pripada onome što bi se moglo nazvati humorističkim arhetipovima. Reč je o suštastvenoj okosnici komike, nepromenljivoj i stabilnoj, koja uvek polazi od prizemnog, a ne od uzvišenog u čoveku. Svevremeni šaljivi motivi koji u fokus stavljaju glupost, škrtost, lukavstvo, kukavičluk, tvrdoglavost, pijančenje, hvalisavost, lenjost, prepredenost, lažljivost, prljavštinu, homoseksualne sklonosti, i mnoge druge kuđene, ali večne ljudske slabosti, reprezentuju baš tu profanu sferu koja je karakteristična za komediju. Zašto, kada i gde su takvi motivi prvi put načinjeni, teško je reći. Izvesno je samo to da većina šala koje su sačuvale kontinuitet u folklornom opticaju počiva baš na njima - upravo na tim običnim humorističkim sadržajima. Univerzalno važenje i fleksibilnost tih motiva čine nezahvalnim nagađanja o njihovom poreklu i eventualnom mestu postanka. Jer, nastojeći da locira poreklo šale, čovek se najlakše obmane. Autentična svežina izraza i jezika obično je u toj meri sugestivna da se redovno misli kako je šala iznikla spontano iz datog okruženja, kako je izvorna i jedinstvena: čini se nesumnjivim da odražava samo tu situaciju, mentalitet iz samo te, jedne sredine. Ali, i šaljive narodne priče koje u srpskom folkloru suprotstavljaju age i raju - za koje izgleda da su direktan produkt te i takve istorijske situacije - sreću se u folkloru raznih drugih naroda, primenjene na druge sudeonike i, shodno tome, intonirane u donekle različitom duhu.

Međusobno slične šale distribuirane su svuda po svetu. Njihovi cirkularni tokovi veoma su komplikovani, pa je zato u najvećem broju slučajeva sasvim uzaludno tražiti početnu tačku odakle su koje krenule na put. U tom smislu, za nas je interesantno pitanje rasprostranjenja zagonetnih šaljivih pitanja, koja su, kao savremena forma, potisnula sve ranije oblike šala. Motivi zagonetnih pitanja kreću se u ograničenom krugu sadržaja gde prednost ima besmislica, odnosno totalni apsurd. Idu li njima naruku zakoniti procesi razvoja koji humor i folklorno stvaralaštvo kanališu u određenom pravcu, ili su se, možda, ciklusi ovakih šala, kao moda, proširili iz postojbine na severnoameričkom kontinentu - ne možemo zasigurno reći. Ukoliko je reč o prihvatanju nečega što dolazi sa strane, to ne bi bilo prvi put u istoriji humornih tvorevina. Diseminacija humora iz prebogate tradicije jidiš folklora dala je obeležje humoru dvadesetog veka širom sveta: osobene teme i stil humornog izražavanja prelili su se iz matice u šaljivi folklor drugih naroda, dajući nove impulse humornom stvaranju u celini. Jevrejski humor, u svakom slučaju, podario je jednu izvanredno značajnu civilizacijsku tekovinu čovečanstvu.[3]

Uprkos svemu, uslovljenost humorističke građe formom, prevashodno, ne isključuje u celosti pitanja koja se odnose na faktografsku verodostojnost materijala. Odbacivanjem teze o nefiktivnoj, agresivnoj i svrsishodnoj prirodi šala koje se služe etničkim tipovima ne poništava se svaka mogućnost ispoljavanja realnog u fiktivnim sadržajima. Jasno je da junaci takozvanih etničkih šala, poput junaka koji se sreću u raznim drugim žanrovima, imaju obavezu da prvenstveno ispune zadatke koje od njih iziskuje sama forma, a to će reći da nisu ni osmišljeni, ni oblikovani samostalno, na svakodnevnim iskustvima iz tekućeg života. Međutim, i pored toga što se ti likovi ne grade na individualnim nego na tipskim, šablonskim osobinama, osobinama koje su u korelativnom odnosu sa sižeom i celokupnim tokom radnje, to ne znači da neka mrva stvarnosti i u ovom obliku ne bi mogla da se nađe. U stvari, pitanje realističnosti vezano je za kriterijume koji se nalaze u pozadini razdeobe šablonskih osobina na odgovarajuće etnose. Najrelevantnije za problematiku etničkog humora jeste rešiti radi li se tu o prostoj slučajnosti ili, možda, o nekoj vrsti predodređenosti sprege etničkih likova i njima dodeljenih osobina: zašto se određeni komični stereotipi prisajedinjuju s jednima, a ne s drugim etnosima?

Dva osnovna problema koja treba uzeti u obzir prilikom sastavljanja slike o etničkom humoru jesu selekcija grupa koje će sudelovati u šalama, s jedne strane, i princip raspodele motiva i spletova karakternih osobina, s druge strane. Ta dva problema tesno su povezana i ne mogu se posmatrati izolovano jedan od drugog. Razlozi za savršeno uspele spojeve univerzalnih motiva i etničkih tipova svakako postoje, to jest malo je verovatno da su svi oni popularni tipovi, sve one skladno napravljene kombinacije bile rezultat samo banalne igre slučaja. Zbog toga, moramo se zapitati pokazuju li izvesni narodi i grupe veću kolektivnu prijemčivost za izbor jednih u poređenju s drugim konvencionalnim crtama karaktera? Kako se desilo da baš Crnogorci reprezentuju lenjost i hvalisavost, Bosanci glupost i tvrdoglavost, Lale flegmatičnu izmirenost sa životom, Cigani prevrtljivost i lažljivost, Jevreji tvrdičluk? Jer, bez obzira na već konstatovanu činjenicu da se omiljeni etnički tipovi naizmenice smenjuju u istim ulogama i ciklusima motiva, niko ne poriče da određeni motivi i osobine karaktera bolje pristaju jednim nego drugim tipovima.

Analizom naše građe, došli smo do uvida da je odbir etnosa iz kojih će se regrutovati akteri šala više stvar unutrašnjih, folklornih, nego spoljašnjih, etničkih, zakonitosti. Kao što smo videli, taj izbor se ne povinuje pravilima koja diktiraju praktični problemi - političke tenzije i međuetničke razmirice. Konkretne istorijske, političke, socijalne i etničke okolnosti ponajmanje deluju na izbor etničkih junaka. Folklorni materijal koji se sačuvao u humorističkoj štampi potvrđuje nam činjenicu da folklorno stvaralaštvo poštuje svoje sopstvene zakone, neuporedivo inertnije od bilo koje aktuelne politike - činjenicu da politički relevantne grupe nisu obavezno i folklorno relevantne. Etnički protagonisti biraju se s idejom da se što je moguće bolje uklope u određene motive a ne radi toga da bi se pomoću njih javnosti predočili etnički stereotipi, koji se i inače raznim putevima prenose u lančanim tokovima svakodnevne komunikacije. Najbolji dokaz za to pruža nam primer bivše Jugoslavije, gde se od glavnih konstitutivnih naroda, ma koliko da su oni bili politički relevantni, nikada nisu oformili trajniji i pravi tipski likovi viceva. Politički i etnički relevantni Slovenci i Hrvati, u srpskom šaljivom folkloru nikada nisu ustoličeni kao tipski folklorni junaci za koje bi se u znatnijem broju vezivali popularni ciklusi šala. Isto to bi se moglo kazati i za Albance, koji, sem u jasno definisanom političkom kontekstu, vrlo retko dobijaju neku od uloga u šalama. Neveliki broj šala koje se tiču tih drugih naroda potiče iz lokalnih tradicija folklora. Te šale su upotrebljene namenski: ne toliko zbog samih junaka, zbog neke njihove lične popularnosti, koliko s ciljem da se dočara multietnička zajednica jugoslovenskih naroda i narodnosti. S druge strane, daleko veću popularnost imali su Dalmatinci - objektivno nosioci jednog užeg regionalnog, a ne etničkog identiteta - koji su, kao tip sa svojim osobenostima, još od davnina učestalo zastupljeni u ovdašnjoj tradiciji šaljivih narodnih priča.

Današnja situacija pokazuje da bliski, najčešće korišćeni etnički junaci nisu oni bez porekla već oni koji se nadovezuju na stariju zaostavštinu folklornih tipova. U svakom slučaju, u pretežnom delu viceva, anegdota, i zagonetnih pitanja i dan-danas figuriraju nekadašnji folklorni tipovi, koji su neznatno prerađeni u skladu s vremenom. Njihov profil se klesao postepeno, u dužem vremenskom intervalu, budući da su se iz decenije u deceniju taložili sedimenti nijansiranog značenja: selekcijom motiva, prilagođavanjem stila pripovedanja, asocijacijama i aluzijama koje su neophodne za postizanje plastičnosti, dolazilo se do čvrstog jezgra njihovog karaktera. Moderni, aktuelnom vremenu svojstveni junaci predstavljaju samo jednu od varijacija tih davno isprobanih modela. I pored neizbežnih ustupaka savremenijoj epohi, novina uvek izrasta iz nepoljuljanog uporišta u starijim uzorima. Jer, u folkloru mora da postoji određeni kontinuitet kako bi se ostvarile prijemčivost i prepoznatljivost, što su najvažnija dva preduslova za obavljanje zadatka koji mu je namenjen. I u šaljivom folklornom stvaralaštvu prednost je uglavnom na strani onih tipova koji su odranije ukorenjeni, provereni, i koji su u znatnoj meri asocijativni.

Dakle, među etničkim junacima koji se koriste u najširem spektru šala prepoznaju se neki standardni, konvencionalni karakteri koji, uprkos svom drevnom poreklu, i dalje zadržavaju neizmenjenu osnovnu strukturu. Izgleda da se u celokupnom šaljivom folkloru izdvaja svega nekoliko arhaičnih, elementarnih prototipova, iako fond motiva koji se s njima kombinuju nije identičan u svakoj epohi. U našoj tradiciji, a moguće je da je tako i u folklornim tradicijama raznih drugih naroda, možemo prepoznati četiri ključna tipa, koja vuku koren iz folklora ranijih vremena. Povinujući se zahtevima modernog doba, ti tipovi su tek naknadno poistovećeni s pojedinim narodima, nacijama ili etničkim grupama; drugim rečima, oni nisu oduvek bili etnički profilisani. Među ovim, najopštije ocrtanim i kategorizovanim folklornim junacima, vodeće mesto bez konkurencije pripada predstavniku vox populi - zastupniku običnog naroda, plebsa ili puka, koji je jedan od najstarijih, najfunkcionalnijih i najčešće korišćenih tipova u folkloru i literaturi. To je tip koji saopštava jednu filozofiju sveta prelomljenu kroz prizmu sopstvenog ega i sopstvene koristi. Pošto je za njegovu socijalnu klasu svaka korist uvek bila teško pristupačna, i svako dobro oskudno, to se moralo kompenzovati na određeni način: da bi održao egzistenciju i stigao do nekih ciljeva u nepovoljnim okolnostima, ovaj predstavnik naroda morao je da razvije umešnost, prilagodljivost i razne veština snalaženja. Razume se, njegova životna borba iziskuje i laž, i prevaru, i nadmudrivanje, ali, ništa manje od toga pomirljivost i žilavu istrajnost u prevazilaženju neuspeha - poraza koji je tako reći imanentan. Taj univerzalni pučki tip reprezentuje ogoljenu nužnost života, svet onakav kakav jeste, kakav je bio i kakav će nesumnjivo biti, svet koji ne zaslužuje uzvišene misli, veliko zalaganje, revnost i trud.

Drugi tip je u mnogo čemu komplementaran s ovim. To je socijalno srodan, premda manje široko određen tip primitivca - gorštaka koji dolazi iz zabačenih, od centra udaljenih krajeva, koji slabo razumeva sistem i zbivanja regularno uređenog svetskog središta. On predstavlja ljude koji žive izolovano, po svojim običajima, u svom malom kosmosu sastavljenom od subjektivnih vizija i predstava, koje u takvom, distanciranom, zatvorenom i statičnom socijalnom krugu jedino mogu da opstoje. Zato je logika ovog tipa uvek čvrsta i nepokolebljiva. Kad se nađe izvan svog vidokruga i otkrije da ona nije baš svuda i stalno primenljiva, njemu ne preostaje ništa drugo nego da se neizmerno, ponekad s prezirom, čudi.

Oba opisana tipa, jedan ravničarski, iz centra, drugi planinski, s periferije, predstavljaju ruralne tipove. Njima nasuprot, nalaze se tipovi koji nisu tako izrazito identifikovani s reljefom i prirodno-geografskim okruženjem. Jedan je pravi predstavnik urbanog stila života koji se, kao pretnja, nadvija i razara jučerašnji, tradicionalni ruralni svet. Taj tip se bavi urbanim zanimanjima gde novac igra glavnu ulogu i čini središte celokupnog ljudskog interesovanja. Zbog specifične, versatilne prirode novčanih poslova, ovaj tip mora da bude aktivan, hitar, promućuran, prevrtljiv, ne mnogo emotivan i, iznad svega - štedljiv. Njegov glas je glas ljudi koji od života očekuju akumulaciju, sticanje i uvećavanje dobara, za šta smatraju da je vredno da se odreknu ponečeg, lično založe i pomuče. Za te predstavnike novodolazećeg građanstva život je investicija od koje se očekuje uzvratna, odložena, dobit.

Poslednji globalni tip, s kojim se manje-više zaokružuju sve varijante jednog starijeg, ili, u simboličnom smislu, bilo kog socijalnog sistema, razlikuje se od prethodno spomenutih po svojoj totalnoj isključenosti iz svih nabrojenih vidova egzistencije. Taj tip je paradigma apsolutnog marginalca, anarhiste i nevernika, bića koje se izdiglo iznad svih socijalno organizovanih oblika u kojima se ostvaruje život. Njegova misija je po svojoj suštini subverzivna, zato što on niti hoće, niti kad pokušava da uđe u sistem i bude jednak s drugima. Bez obzira na cenu koju plaća, savršeno je zadovoljan time što je slobodan i što život posmatra sa strane, očima koje nisu zamaglila nikakva predubeđenja: ni statusna, ni moralna, ni logička.

U ovim prototipskim likovima i njima odgovarajućim karakterima, bez velikog napora prepoznajemo i najzastupljenije etničke junake iz našeg šaljivog folklora: Lale, Crnogorce, Jevreje i Cigane. Zahvaljujući univerzalnim i elastičnim svojstvima, iz čega proističe velika sposobnost adaptacije, ta četiri tipa kontinuirano opstaju, s jedinim izuzetkom što su etničke Jevreje, iz poznatih istorijskih razloga, u novije vreme zamenili regionalno određeni Piroćanci. Hronološki gledano, oni su se transformisali tako što su im se u različitim epohama i vremenskim intervalima pripisivali različiti motivi, što znači i različite, varijabilne, psihološke i karakterne osobine. Lenjost, na primer, nije od početka bila karakterna crta po kojoj su se identifikovali Crnogorci, niti su Bosanci u svim folklornim etapama bili označeni kao ljudi s glavama tvrdim kao bukva. O izboru fizičkih i karakternih osobina odlučivali su aktuelni, trenutno popularni motivi. U starijim, tradicionalnijim šaljivim pričicama Crnogorci su, alternativno s Bosancima, predstavljani kao gorštaci u generalnom smislu, bez unošenja drugih, samo njima svojstvenih pojedinosti. Njihova jedina specifičnost vezana je za kulturu, a odnosila se na crnogorsko, za ostale narode, egzotično plemensko ustrojstvo. Za razliku od gorštačkog tipa, koji se slaže sa srazmerno uskim krugom motiva, opštije koncipirani pučki tip pogodniji je za razradu i adaptaciju. Tako je uz Lale od vajkada išao najširi dijapazon raznovrsnih motiva. Pokazalo se da su ti vojvođanski paori najpodesniji, svestrani predstavnici običnog naroda i da mogu da nose skoro sve viceve i šale. U nasledstvo, koje je raslo i dopunjavalo se, primili su dosta motiva ranije identifikovanih s Erom, starijim tipično narodnim junakom. Za razliku od njih, Cigani i Jevreji nisu mnogo dopunili prvobitni lik jer su oni bili više specijalizovani kao tip, samim tim su pokrivali uži spektar motiva; no, i kod njih se mogu zapaziti promene u akcentima i detaljima karakterizacije koje su posledica novih motiva, mode i vremena.

Dakle, svi ti naročito vitalni komični tipovi - koji se danas manifestuju u etničkom vidu - bili su formirani ranije, u doba kad etnos nije imao simboličnu vrednost za razvrstavanje i za identifikaciju ljudi kakvu je dobio u modernim vremenima. Uspeli, živopisni tipovi koji su do današnjeg dana aktuelni u folkloru, ponikli su u modelu društvene zajednice gde je socijalna, a ne etnička stratifikacija odlučujući faktor za život i sudbinu ljudi. U socijalnim uslovima gde socijalni statusi nisu raščlanjeni već su monolitno i klasno podeljeni na više i niže slojeve, gde su društvene uloge daleko od savremene usitnjenosti profesija i zanimanja, a društvene mobilnosti gotovo da i nema - socijalna pripadnost čoveka ima najpresudnije posledice po njegovu egzistenciju. Čovek određuje svoj identitet prvenstveno polazeći od nje. U našoj folklornoj građi susrećemo se s ležernim, opuštenim, na relativno izobilje naviknutim ratarima, svojeglavim i žilavim gorštacima - po opredeljenju ratnicima i stočarima, trgovcima koji su zaokupljeni poslovanjem i umnožavanjem novca, promućurnim i kosmopolitski nastrojenim gostioničarima, vojnicima; rame uz rame s njima su i marginalci: lutalice po sopstvenom izboru i volji, otpadnici od sistema koji relativizuju sve etablirane zakone i vrednosti. Naravno, unutar tih osnovnih kategorija socijalnih tipova moguće je razaznati i mnogo drugih, minucioznije specifikovanih podtipova.

Izgleda da socijalni statusi predstavljaju one suštinske, kudikamo najvažnije indikatore diferencijacije među ljudima. Zbog toga se u raznim varijantama etničkih junaka najčešće otkrivaju osnovni socijalni tipovi koji su karakteristični za sistem predmodernog društvenog uređenja. Pripadnost kulturi i etnosu dugo je u sporednom planu budući da ona nije od ključnog značaja za čovekovu orijentaciju u svetu. Tek kasnije, tokom daljeg istorijskog razvoja, značaj ovih faktora raste i etnos, u svojstvu simbolične oznake identiteta, potiskuje i zaklanja socijalnu određenost. Samo se po sebi razume da te promene nalaze svoj odraz i u folkloru: tipologija originalno zasnovana na socijalnim prenosi se na etničke statuse. Etnosima se pripisuje odgovarajući mentalitet, zapravo karakterne osobine koje su u tradicionalnom folkloru uobičajeno vezane za socijalne tipove. Etničke tipizacije i nalepnice predstavljaju dug vremenu u kojem svrstavanje pod etničke zastave predstavlja obeležje različitosti i diferencijacije ljudi. Etničkim profilisanjem aktera postiže se takav stepen opštosti, konotativnosti i aluzivnosti, kakav se u savremeno doba ne bi mogao postići na osnovu socijalnih tipova. Verovatno zato što su socijalni statusi previše umnoženi, usko specijalizovani i vezani za profesiju u modernom svetu, te nijedan nije izrazito drugačiji i jači od drugih da bi se nametnuo kao zaseban tip; nijedan ne poseduje zadovoljavajući kapacitet iz koga bi se mogao izvući materijal za višedimenzionalnog folklornog junaka. U semantičkom pogledu, profesionalno kategorizovani delići savremenog masovnog društva prilično su ujednačeni, tako da nijedan nije naročito smešniji od drugog. Istini za volju, postoje vicevi o lekarima, sudijama, advokatima, kosmonautima, prodavcima, kelnerima, stjuardesama, vozačima kao i brojnim drugim savremenim ulogama i zanimanjima, ali to su samo bezlični akteri a ne izgrađeni, relativno zaokruženi i dovršeni folklorni junaci koji imaju sposobnost da traju i da sobom obuhvate širi registar motiva. Sem toga, profesionalni statusi su u dijalekatskom, značenjskom i konotacijskom smislu siromašni i nisu podesni za iznošenje opštih, egzistencijalnih ili metafizičkih relativizacija, što čini suštinu i bit humornog izraza.

Kako je došlo do preraspodele socijalnih tipova, to jest motiva u novom, etničkom, poretku tipova? Može li se govoriti o predodređenju koje unapred deluje i opravdava napravljene spojeve? Što se tiče konstantnih psiholoških odlika, takozvanog etničkog karaktera ili kolektivnog mentaliteta naroda, o tome nikada nije zahvalno govoriti. Sami po sebi, ti pojmovi su i suviše delikatni: uz najveći oprez mogli bi se primeniti na ono što čini nagomilano istorijsko iskustvo jednog naroda, a nikako na nekakve urođene, nepromenljive psihološke predispozicije koje aktivno deluju na istorijska i društvena zbivanja. Pripisivati tako neuhvatljivim činiocima moći da usmeravaju nabujale tokove istorije i života, ili govoriti o jedinstvenom biću nacije ili naroda, to je već vrlo klizavo i problematično. U svakom slučaju, uvek je razboritije kloniti se te vrste uopštavanja. No ipak, kad se određeni narod smesti u određeni tip, to nam se obično čini kao pravo rešenje - uverljivo i veoma blizu istine.

Najlakše se može povezati nit kod onih kolektiva kod kojih su socijalni i etnički status nesumnjivo i pretežnim delom podudarni, kao, na primer, kod Cigana i Jevreja. Zna se da su ti narodi od pamtiveka vodili život koji je bio umnogome različit od života zajednica čiju su sudbinu, sticajem okolnosti, bili prinuđeni da dele. Ovo su retki primeri da su zanimanja kojima se bave i socijalni položaj etnosa toliko samosvojni i do te mere drukčiji da ih je moguće upotrebiti kao nedvosmislene simbole etničkog identiteta. Zahvaljujući tim iznimnim stvarima, ta dva naroda su vrlo rano tipski uobličena; kao etnički i literarni tipovi zauzeli su mesto u usmenom stvaralaštvu mnogih naroda sveta. Nasuprot tom primeru gotovo totalne socijalne i etničke identifikacije, ostali navedeni socijalni i kulturni tipovi s većom fleksibilnošću su vezivani uz razne etničke i regionalne grupe: vrlo često uže regionalno, shodno situaciji i lokalnoj tradiciji kraja. Ličani, Bosanci, Crnogorci, Srbi, s vremena na vreme Užičani i mnogi drugi reprezentuju identičan socijalni tip primitivnog, neotesanog, bez dlake na jeziku, nepatvoreno spontanog gorštaka. S druge strane, Vojvođani, Zagorci, donekle Švabe, predstavnici su mirnih, flegmatičnih i uravnoteženih ravničara i ratara.

Geografsko okruženje, način privređivanja i zvuk jezika bez sumnje daju neku životnu podlogu, orijentaciju za raspoređivanje literarnih i folklornih tipova. Zemljoradnička delatnost, izobilje i otezanje u govoru Vojvođana, plemenska i planinska kultura Crnogoraca, urbana zanimanja Jevreja (Cincara takođe) i vagabundski život Cigana morali su da imaju nekakvog udela prvo u deobi, a potom u daljem razvijanju i doradi popularnih folklornih junaka. Evidentno je da kod tih prototipskih folklornih modela postoji neka logika i da su se folklorni šabloni, kulturni obrasci i ljudi na pravi način uklopili. Zbog te i takve vrste objektivnosti, ovi likovi su autentični i živi. Naravno, ovde je reč o jednom broju klasičnih, široko koncipiranih folklornih tipizacija.

No, šta je s preostalim etničkim tipovima koje srećemo u šalama? Nema sumnje da etnički tipovi, kod kojih se svi neophodni faktori nisu podjednako srećno udružili, deluju daleko bleđe. Kao folklorne tvorevine, oni su manje uverljivi, upečatljivi i trajni; većina i nema naročito dugačak životni vek. S druge strane, s proticanjem vremena i promenama u socijalnoj strukturi, menja se značaj kako statusnih i profesionalnih određenja tako i etničkih grupa koje korespondiraju s njima. Zahvaljujući tim globalnim istorijskim transformacijama, neki etnički obeleženi tipovi zauvek izgube važnost. Kod tipova koji su uže profilisani od drugih, elastičnost, to jest mogućnost trajnijeg opstanka u folkloru u znatnoj meri je smanjena. Tako, ne samo da su kao etnički asimilirana grupa iz folklornih tvorevina izbrisani Cincari, nego je nestao i specifičan tip mehandžije, gostioničara, s kojima su se Cincari uglavnom identifikovali. Cincari su prestali da budu vidljivi jer su ostali bez svojih reprezentativnih zanimanja, dok su Jevreji i nadalje sačuvali svoju poslovnu diferenciranost. Od telala i lihvara pretvorili su se u bankare, a u novije vreme - kao što nam to svedoči primer američkog folklora - dobrostojeće državne službenike, biznismene i razne druge uspešne profesionalce - u svakom slučaju, krugove s vrha hijerarhijske lestvice, koji su u savremenim ciklusima viceva kao tip oformljeni i popularisani. I najmlađi tipski par junaka u našem folkloru, Mujo i Haso, takođe su započeli svoj život kao predstavnici određenih društvenih slojeva koji su karakteristični za jedno istorijsko razdoblje i jedan vremenski interval: Kao što smo rekli, to su polutani, ljudi razapeti između sela i grada, gastarbajteri, ukratko - neasimilovani urbaniti.

U dvadesetom veku, etnička strana definitivno je odnela prevagu što se tiče bazičnog označavanja tipova, folklornih i humorističkih junaka, međutim, to je dosta varljivo - pitanje samo površinske klasifikacije koja ne zadire duboko u osobeni etnički identitet. U svakom slučaju, čini se da socijalni tipovi imaju veću težinu i da su oduvek bili i važniji i zgodniji za humornu razradu od čisto etničkih. Na njih se bez problema kaleme karakteri koji su stub potpore i pokretači radnje mnogih komedija. Takvi tipovi imaju uporište u proverenim, odavno isprobanim modelima komičnog, i, po svemu sudeći, nose jači potencijal za smeh od strogo uzev etničkih. Ipak, doprinos koji daje spoljna etnička glazura nije za zanemarivanje - ona je izvanredno dobar dodatak za svaki tipski lik i za svaku šalu. Preplitanje socijalnog i etničkog momenta donosi jednu nedostižnu prednost ovoj vrsti folklora: etničkom profilacijom likova intenzivira se kolorit, odnosno apostrofira se uloga jezika - najživopisnijeg i najmoćnijeg od svih, simbolima ispunjenog, asocijativnog i kondenzovanog humorističkog sredstva.

Ako nisu slika već najčešće samo privid etničkog, šta se iz tih šala može izvući? Šta nam ta građa, sagledana u produženoj hronološkoj i istorijskoj perspektivi, egzaktno saopštava? S izuzetkom zagonetnih pitanja, ostale u ovoj studiji diskutovane narativne vrste ipak nam otvaraju mogućnost indirektnih uvida u pojedine aspekte istorijske, socijalne i životne realnosti. Bez obzira na preovlađujuću sižejnu i stilsku klišetiziranost šala, na fikciju koja se podrazumeva kao stvaralački pristup, u slobodnom prostoru naracije razaznaju se individualni momenti, oni koji su crpeni iz tokova i struja aktuelne životne stvarnosti. Na najširem planu, gledano kroz presek celog stoleća, možemo da skiciramo etničke karte i da pratimo dinamiku izmena stanovništva, te da se i tim putem osvedočimo koliko je na ovim prostorima ona bila intenzivna. Na etničkoj mapi folklora, samo u proteklih stotinak godina, više puta su se dogodili drastični preokreti situacije. Narodi koji su pod dejstvom istorijskih faktora izgubili svoje pozicije ili svoju etničku vidljivost ustupali su drugima svoje mesto u usmenom stvaralaštvu. Naravno, to nikad nije sinhronizovano, već se događa s izvesnim zakašnjenjem i inercijom u folkloru. Turci, Cincari, Jevreji, vojvođanski Nemci ostavili su tragove u raznim oblicima šala, potvrdu da su svojevremeno u većim ili manjim organizovanim zajednicama bili nastanjeni na ovim prostorima. Oni su imali svoj značaj u stvarnom i svoju relevantnost u folklornom smislu, no, njihovo vreme je zanavek prošlo.

Na manje globalnom planu, kada ovaj materijal razložimo na segmente različitih epoha, stičemo neke predstave o životu ljudi i o duhu vremena u kome se taj život odvija. Pažljivim čitanjem pronalazimo sijaset sitnih i zanimljivih pojedinosti u vezi s običajima: ne toliko samih naroda koliko tadašnjeg sveta uopšte, bez obzira na etničku pripadnost i poreklo. Budući da se kroz šale provlače tipovi malih, običnih ljudi - ili se oni ne tako obični ljudi svode na običnu ljudsku meru - i s obzirom na pravilo da se humorističke forme ne okreću oko visokoparnih već prizemnih objekata i stvari, one daju sliku običnog života. Iz tih mrvica i iscepkanih delića možemo da sastavimo relativno verodostojnu rekonstrukciju izvesnih navika u životu prosečnog čoveka. Istovremeno, možemo da zaključimo šta se u koje vreme smatralo neprikosnovenim regulama ponašanja, budući da je subverzivnost u odnosu na regule prva odlika humora. Analizom šaljive građe otkrivamo koje su to pojedinosti najčešće konkretno navedene. Sve su to pojmovi koji su u svoje vreme uzimani zdravo za gotovo, koji su bili nešto isto tako prirodno kao svakodnevica koja teče, ali, zakratko, iščezli su bez povratka. Između ostalog, tu su podaci o nekim običajima iz godišnjeg i životnog ciklusa, nazivima kafana, pića i igara koje su bile u modi, načinima ophođenja, titulama, temama dana, razlozima za društvena okupljanja, raznoraznim odevnim predmetima, načinima održavanja higijene, načinima putovanja i tipovima prevoznih sredstava, novostima raznih izuma, nazivima novina koje su se čitale, kao i o mnoštvu drugih, manje ili više značajnih pojedinosti.

Posredstvom tih malih komičnih tekstova upoznajemo se takođe sa stavovima ljudi prema onome što čini njihov život i njihovo okruženje. Ne u smislu političkog ili ideološkog uverenja, već u smislu jednog posve autentičnog, zajedničkog, ničim nekontrolisanog i nesputanog javnog mnjenja, koje refleksno i neprestano reaguje na svaki stimulans koji dolazi iz okoline. Dakle, to je sasvim spontano, delikatno, maltene biološko pulsiranje krvotoka javnosti. Osim toga, iz načina na koji je intonirana šala nije teško naslutiti ni standardizovane, isto tako normirane psihološke reakcije ljudi u određenim, za njih krajnje tipičnim prilikama i situacijama - u bračnim i seksualnim odnosima, u odnosima prema veri i crkvi, vojsci, školi, kod lekara, u sudnici, u odnosima između roditelja i dece, između krvnih i zakonskih srodnika, ili, pak, u onim najbanalnijim incidentima kao što su nespretno brijanje ili vađenje zuba. Tu leži i jedan mali paradoks: prema zakonima žanra u vicevima i šaljivim pričicama ne sme biti ni psihologije ni emocija koje bi, aktivno delujući na slušaoce, poremetile ravnotežu protivnika i sukoba i anulirale dejstvo komičnog efekta. Međutim, u istorijskoj perspektivi na svetlo izlaze upravo te, nehotično date psihološke osobine, reakcije ljudi naspram ljudi i naspram sveta u kome se, sticajem okolnosti, odvija njihov život.

Koliko god da su motivi šablonski, po njihovom odabiru, načinu lingvističke obrade, konkretnim indicijama i samoj interpretaciji raspoznaje se vreme kome šale pripadaju. Tako, šale iz prvih decenija dvadesetog veka odišu duhom tradicionalnog, patrijarhalnog društva koje se upravlja prema jednom čvrstom, precizno normiranom poretku stvari. Što se tiče tradicije, dvadesete godine su prelomne. Do tada je još u opticaju veliki broj narodnih umotvorina, pričica koje su probrane iz bogate baštine prethodnog stoleća i u izvesnoj meri modifikovane. Upadljivo je da se ljudi prevashodno i rado smeju humoru u kome jezik ima dominantnu ulogu - zabavljaju se jezičkim nerazumevanjem i razlikama, što nam iz današnje perspektive deluje detinjasto i pomalo naivno. Stiče se utisak kao da su u tom svetu na prekretnici strani jezik, ili, pak, nedolično ponašanje u društvu jedina iščašenja koja se mogu zamisliti, izvori čuđenja koji pobuđuju smeh.

Tek počev od dvadesetih godina moderno doba ostavlja dublji otisak u sferi humora. Od ovog perioda jače se oseća duh frivolnosti mladog građanstva. Iz onoga što se čita unutar i između redova nazire se profil građanske porodice: muževi su gospoda koja rade i zarađuju, a žene gospođe koje odmor provode u razonodi po banjama; mlada gospoda imaju slobodu da se zabavljaju s kućnim pomoćnicama (koje su normalna institucija tog društva), dok se mlade gospođice vaspitavaju da sviraju muzičke instrumente i bogato se udaju. Kafane su mesta rezervisana za društveni život i sastajanje muškaraca koji vode razgovore o politici, kao i o poslovima: trgovačkim i bankarskim transakcijama, stečajevima, menicama, polisama i osiguranju. Za to vreme žene sede kod kuće besposlene. Za razliku od viših građanskih slojeva, seljaci se okupljaju po krčmama gde se, zabave radi, kartaju i opijaju vinom. Oni koji putuju u grad prvi put se sreću s tramvajima, telefonima, telegrafima i ostalim čudima tehnike koja napreduje sve krupnijim koracima. Vojska je ugledna, čvrsto organizovana i neprikosnovena institucija društva u kojoj oficiri i drugi viši činovi od redova očekuju disciplinovanost, hrabrost i poslušnost. Naravno, u tom društvu ugledno mesto imaju i crkveni velikodostojnici. Pozorišta su mesta gde fini svet uveče izlazi. Iz svakodnevice se pomaljaju i pojedini mali ali značajni rituali - brijanje kod brica u brijačnicama i kupanje u javnim, gradskim kupatilima. Na snazi su stroga pravila etikecije u međusobnom ophođenju - njihovo narušavanje predstavlja subverziju kojoj se ljudi sa anarhičnim zadovoljstvom smeju.

Uoči izbijanja Drugog svetskog rata, ovakav način života sve brže se povlači pred nastupajućim novim, modernijim. Žene su se izborile za izvestan stepen emancipacije i osvojile deo javnog prostora u društvu. Da je došlo do nekog razvojnog skoka, vidi se i po načinu odnošenja prema starijim šalama. Pričice koje navodno predstavljaju naše ljude i krajeve izlaze u štampi zato što već imaju nekakvu patinu i privlačnost prošlosti koja odlazi u zaborav.

Nakon završetka rata situacija se iz korena menja. Nekadašnji vicevi leksički se premazuju svežim bojama i usklađuju sa običajima, zahtevima i žargonom socijalističkog vremena. Umesto građanskog, pred nama je sada egalitarno društvo s članovima koji su kolektivno udružili rad u preduzećima i državnim ustanovama, društvo gde sastanci čine obavezni sastojak života. Žene i muškarci su izjednačili status u radnom i društvenom pogledu. Diploma, posao (cilj do koga se stiže posredovanjem rođaka, preko veze), automobil i godišnji odmor proveden na moru postaju normalne i vrednovane institucije društva. Rascep se pravi između starijih i mlađih generacija: prvi naknadno završavaju večernje i političke škole, dok drugi neštedimice rasipaju svoje vreme na produženo studiranje. Gastarbajteri idu na privremeni rad u inostranstvo, vraćajući se kućama s gomilom zarađenog novca. Ljudi se međusobno oslovljavaju sa druže i drugarice. Rituali su uglavnom sportske prirode, pre svega navijanje na fudbalskim utakmicama. Društveni život odvija se po kafićima, u komšiluku, ide se u bioskop ili se porodično sedi ispred televizora.

Sve skupa, građa iz oblasti šaljivog folklora nudi nam jednu zamašnu količinu aktuelnih pojedinosti, koje su same po sebi informativne jer daju prikaz društva, kulture i doba u kome su određene humorističke varijante bile popularne. Prvenstveno polazeći od jezika, a zatim od sitnih, uzgred ubačenih konkretizacija, moguće je da zaokružimo jednu globalnu predstavu o epohi koja uključuje: osnovnu stratifikaciju društvenih uloga, stavove prema normama, pravilima i važećim vrednostima i ponašanje ljudi u svakodnevnim situacijama. Gledano sa istorijske distance, to nije malo. Ma koliko da sami podaci ne deluju nimalo novo već poznato iz obilja drugih istorijskih i arhivskih dokumenata, ovo je ipak jedno neuporedivo i dragoceno saznanje. Drugačije, te samim tim naročito značajno jeste to što je u šalama za večna vremena ostala konzervirana vitalnost života jedne epohe: sva ona istinska, tako reći opipljiva autentičnost običnih, beznačajnih dešavanja u kojima protiče - i od kojih se uglavnom sastoji - životni vek svakog čoveka. I pored pretežno fiktivnih motiva, iz najvećeg broja komičnih pričica izbija odgovarajuća nijansa, u osnovi iste, ali u svakoj epohi jedinstvene i različite realnosti svakodnevnog života; momenti koji su uhvaćeni i zaustavljeni u letu vremena, poput onih na filmskoj traci ili u novinskoj vesti. Jer, u svežini dobro sročenih anegdota, viceva i šaljivih priča zadržava se ona, svakom istorijskom razdoblju svojstvena vrsta komunikacije ljudi sa svetom koji ih okružuje, čulni utisak one atmosfere koja je davala ton životu u to vreme.

Konačno, ako ostavimo postrani sve te korisne i živopisne detalje koji su pokupljeni iz realnosti a vezani su za duh vremena, za istoriju i kulturu, jedini nesumnjivo specifični, pritom i etnički podaci u šalama s etničkim protagonistima odnose se na jezik. Dijalekatske odlike su u isto vreme jedine etničke karakteristike koje se mogu izvući iz viceva, anegdota i drugih humorističkih oblika. Naravno, kada se bavimo pojedinačnim slučajevima, ne smemo biti neobazrivi pošto se čak i tu otkrivaju izuzeci od pravila, poput onih svrsishodnih, veštački napravljenih dijalekata čiji je razlog postojanja pojačavanje humorističkog efekta. Šale o Jevrejima - adaptirane prema pomenutom nazoru - upozoravaju nas da ni jezički idiom ne treba prihvatiti bezrezervno, kao izvornu etničku karakteristiku kojoj bismo namah poklonili poverenje. Tobožnji dijalekat lako se može krivotvoriti po ugledu na druge primere. Međutim, i pored te ograde, lingvističke osobenosti pre nego bilo koje druge pripadaju zasebnoj, autentičnoj kulturi etničkih zajednica. One su kulturno specifične zato što su jezik i kultura prepleteni i zato što su nerazdvojno povezani. Leksika, sintagmatske kombinacije, gramatički zakoni i gramatičke konstrukcije izvanredno plastično predočavaju i kulturu i ljude koji tim jezikom govore. Sem toga, u jeziku se nalazi obilje minucioznih sredstava, karakterističnih pomagala, raznih zvukova, uzrečica i uzvika kojima se popunjavaju pauze u govoru. Jezik je konotacijski pun tako da identičan sadržaj šale, ako se, na primer, ispriča vojvođanskom, bosanskom ili crnogorskom govornom varijantom, uvek deluje drugačije, to jest uvek nosi različit prizvuk i značenje. Jezik je kičmeni stub svake kulture: u njemu je srž smisla i značenja, u njemu su društveni poredak, geografsko okruženje, prošlost i sadašnjost, ukratko, bez suvišnog nabrajanja - ceo jedan pogled na svet. Na osnovu jezika, makar intuitivno, stiču se predstave o temeljima na kojima je izgrađen život jednog naroda ili jedne grupe. To je ujedno razlog zbog čega su najekspresivnije i uglavnom najsmešnije baš one šale koje su izgovorene bogatim i sočnim lokalnim narečjem. Takve šale su zasićene asocijacijama, one podsećaju na golemo mnoštvo raznih etničkih, regionalnih i kulturnih činilaca iz raznih sfera i oblasti života. Šale o Lalama, Crnogorcima ili Bosancima, na primer, ističu se upravo po tome što nam izgledaju vernije, više etnički zasnovane od šala u kojima dijalekat nije do te mere dominantan, ili bar nije s takvom sigurnošću korišćen. S druge strane, šale o Makedoncima, Cincarima ili Ciganima nekad nam deluju manje pogođeno, manje samosvojno ne samo zbog slabijeg jezičkog poznavanja i slobodnijeg improvizovanja njihovih prenosilaca, već isto toliko zbog naše neupućenosti u načine i nijanse tih govora.

Uprošćena funkcionalistička tumačenja koja ispuštaju iz vida sve one estetske i semantičke kvalitete i u šali pronalaze isključivo svrhu i tendenciju, žaoku ili težnju za jeftinom zabavom najviše su kriva za to što je jedna vredna folklorna građa dugo godina nezasluženo ostala zanemarena. A, zapravo se radi o folklornoj građi kojoj u moderno doba gotovo da nema ravne. Na polju folklora, dvadeseti vek je dostigao svoje najviše stvaralačke vrhunce upravo u ovim najmanje pretencioznim, neobaveznim, prividno skromnim šaljivim žanrovima - žanrovima koji su decenijama i godinama suvereno vladali velikom folklornom scenom, koji su se razvili stoga što su bili podesni da daju oblik nekim bitnim mentalnim slikama, konstrukcijama i doživljaju sveta čoveka ovoga doba. Zagrebe li se samo malo ispod površine, vidi se da je smisao takvih oblika delikatniji nego što se to uobičajeno misli. Iako su humorističke teme na prvi pogled trivijalne i ne mnogo izbirljivo odabrane, generalno uzev, njihov smisao je dubok: tiče se egzistencijalnog položaja čoveka, koji se očituje u mnogostrukim i raznolikim pojavnim vidovima. Šale koje se prenose bez pretenzija na respekt i trajanje, bez namere da se njihova poenta sačuva za budućnost, koje se, spolja gledano, bave trivijalnim stvarima i tako još više zaklanjaju svoja izvanvremena, ozbiljna značenja, bolje nego bilo šta drugo odražavaju meru sveta - meru veličine čoveka u odnosu na totalitet tog sveta. Ako uzmemo u obzir nesrazmeru i neravnopravnost strana koje su u taj odnos uključene, evidentno je da su humor i smeh prirodna, tako reći jedina sredstva koja čovek ima na raspolaganju. Da bi se iskazao taj nepremostivi jaz između jedinstvenosti svakog čoveka i nimalo fleksibilnih, nadindividualnih zakona njegove egzistencije, bilo je potrebno naći odgovarajuću izražajnu formu, onu koja najbolje korespondira s tom vrstom sadržaja. A, čini se da je samo kratka, do krajnosti svedena forma adekvatno sredstvo da se govori o stvarima koje izmiču i eksplikaciji i deskripciji, jer samo takva forma ima sposobnost da svojom neminovnom nedorečenošću - negde u beskonačnoj udaljenosti perspektive - intuitivno dosegne slutnju koju nije moguće pretočiti u reči. Samo takvom formom može da se naznači metafizički smisao koji s njom gradi celoviti spoj. Zato, uprkos tome što repertoar motiva kojima se hrane te, svega sem najnužnijeg lišene forme obuhvata priličnu količinu na oko banalnih primera, to ne utiče na ukupnu ocenu pomenutih formi, niti na bilo koji način dovodi u pitanje činjenicu da je ovde reč o vanredno vrednim ostvarenjima ljudskog duha.

Materijal sačuvan na stranicama humorističkih novina koje, na našu sreću, u Srbiji imaju tradiciju i bezmalo neprekinut kontinuitet izlaženja, otkriva nam dragocenu zaostavštinu na koju svakako treba da budemo ponosni. Obilje vrlo kvalitetnog humorističkog materijala čini svojevrsnu vrednost i u istorijskom, i u literarnom, i u folklornom smislu. Razmatranje šaljivog folklora u produženoj dijahronijskoj liniji nudi mogućnost da se sagledaju i neki globalni procesi koji se tiču budućnosti folklornog stvaralaštva ove vrste. Jer, osim navedenih indirektnih uvida u socijalne i kulturne aspekte svakodnevnog života kroz epohe, dijahronijska perspektiva omogućava da se sintetizuju kako razvojne faze tako i razvojne tendencije humora uopšte. Zahvaljujući stalno novim stilskim i narativnim intervencijama, dobar deo nekadašnjeg humora, barem do danas, nije zastareo nego se preinačio u skladu sa zahtevima modernog vremena. Međutim, svedoci smo da taj korpus materijala postepeno biva nadvladavan od strane humora drugačije forme i drugačijeg tipa: na prvom mestu, mislimo na šturi, apsurdni humor koji je u najvećoj meri kompatibilan sa dominantnim raspoloženjem čoveka pri kraju drugog milenijuma. Relativna autonomija zakona estetike, kao i veliki udeo nasleđa u humornom folkloru upozoravaju nas na činjenicu da viceve, anegdote i šaljive pričice ne treba shvatiti zdravo za gotovo, kao neiscrpno stvaralačko vrelo koje će uvek ostati produktivno i iz koga će se konstantno izlivati nove, svežije varijante. Pre svega, treba da postoje opšti uslovi u kulturi da bi se ovi žanrovi nesmetano mogli reprodukovati. U tom smislu, već možemo da povučemo liniju i odelimo kulture u kojima vicevi imaju jaču ili, pak, slabiju prođu. Folklorna baština nije bitna jedino stoga što daje obrasce komičnih karaktera - etničkih tipova o kojima je bilo reči - već i stoga što utiče na tip i intenzitet aktuelne folklorne komunikacije, kao i na zastupljenost odgovarajućih žanrovskih oblika. Tradicionalno usmene kulture koje su, između ostalih verbalnih formi, stvorile obilje šaljivih naracija, po pravilu se i danas izdvajaju svojom živom usmenom rečju, to jest učestalom razmenom viceva, anegdota, dosetki i zadirkivanja. Te kulture u srazmerno su boljem položaju od onih gde usmeni, verbalni način saobraćanja nikad nije bio osobito intenzivan. Pošto su i šaljivi žanrovi deo tog istog kulturnog obrasca, viceve ne bi trebalo uzimati kao nešto što ne podleže promenama, što se podrazumeva samo po sebi, što je neprolazno i večno. Slično ostalim ekspresivnim formama, i kratki humoristički žanrovi predstavljaju istorijsku pojavu, znači, pojavu koja je vremenski limitirana, zaokružena svojim početkom i svojim krajem. Nije teško u mašti dočarati trenutak iz davno prošlih dana kad su prvi put počele da se pričaju priče, izmišljaju i razvijaju motivi uz uzajamno preplitanje i mešanje. U nekom sledećem momentu istorije taj već oformljen korpus građe mogao je da dobije nove podstreke. Snažnim delovanjem novih formi i novog načina razmišljanja mogli su se pokrenuti novi ciklusi stvaranja. (Kao što smo već napomenuli, tradicionalan jevrejski folklor neosporno ima puno zasluga za popularnost koju je poentirana šaljiva priča do dan-danas održala.) No, nalik mnogim drugim folklornim žanrovima koji su nakon blistavih perioda cvetanja izgubili vitalnost i pali u zaborav, ista sudbina mogla bi lako zadesiti i jezgrovitu šaljivu pričicu, takozvani vic.

Fleksibilnost adaptacije kojom se i pored raznih promena i mutacija čuva osnovni identitet forme nije neiscrpna - nijedan žanr nije moguće prilagođavati unedogled. S obzirom na jaku tendenciju obezvređivanja i osiromašivanja naracije, vic kakav poznajemo već je u ovom trenutku vrsta koju bi trebalo staviti pod posebnu zaštitu. Novi val uticaja primerenih budućem vremenu, uništavanje uslova koji su elementarno potrebni za sastavljanje, komunikaciju i recepciju vica, bili bi dovoljni da potisnu, tačnije rečeno, da preobraze ovaj žanr do te mere da izbledi sličnost sa oblicima koje danas svrstavamo u tu grupu i nazivamo tim imenom. To znači da bi sve one pričice koje identifikujemo kao vic pomažući se referencama kao što su: popularni junaci koji su vrlo često etnički obeleženi, dijalekat i oskudan, mada još uočljiv pripovedni tretman, uskoro sasvim mogle nestati iz upotrebe, pretvoriti se u folklorni anahronizam i biti predmet za sećanje. Životni sokovi usmenog pripovedanja isti su oni sokovi koji uslovljavaju i koji čine mogućim opstanak i bujanje vica. Jednom kad iščile, izgubiće se u zaboravu sve one inteligentne, visprene, upečatljive i vedre igre jezikom, igre pojmovima i slikama - celokupna anarhična sloboda poigravanja logikom, aluzijama, metaforama i dvostrukim značenjima. Čini nam se da je zlatno doba vica, pa samim tim i humora koji se najčešće naziva etničkim, već prošlo. Kao toliko puta do sada, opet bi se moglo obistiniti pravilo da jedan žanr ulazi u sferu opšteg naučnog i folklorističkog interesovanja tek onda kad je već nepovratno na putu zalaska.

Napomene

1. Američki folklorista A. Dandes mišljenja je da ljudi ne bi stvarali folklorna dela ako im folklor na neki način nije potreban. Ova teza može se prihvatiti jedino pod uslovom da se potrebe razumeju u širokom, neutilitarnom, duhovnom smislu.
2. Tipski junaci šala upućuju publiku na ono s čim će se sresti upravo zato što su i sami deo tih strogih žanrovskih konvencija. Njihova uloga u identifikaciji samog žanra, u otkrivanju specifičnog ustrojstva i polja značenja koje žanr pokriva je precizna i višestruko funkcionalna: “Tako je u šaljivoj priči ili basni izlišan uvod koji obaveštava zašto su, na primer, učesnici radnje krenuli u svet, ali inicijalno pominjanje učesnika-tipova (aga, čipčija, pop, kaluđer, Era, Nasradin hodža, Ciganin itd.), odnosno alegorijsko korišćenje ustaljenih osobina životinjskog (ili biljnog) sveta nosi identičnu informaciju auditorijumu o početku pričanja i žanrovskom pripadanju priče, pa i o samom konkretnom sižeu.” S. Samardžija, Poetika usmenih proznih oblika, Beograd 1997, 56.
3. Za razliku od motiva, koje u najvećem broju slučajeva nije moguće kategorisati polazeći od etničkih, nacionalnih i kulturnih kriterijuma, stilske i formalne strukture mogu da budu kulturno specifične. Razni oblici kreativnog izražavanja koje folkloristi registruju radom na terenu, etnički žanrovi, kako ih određuje Ben-Ejmos, mogu biti lokalnog karaktera. Specifičnost žanrova kojima se odlikuju pojedine kulture ili razvijene folklorne tradicije navodi na misao da je u toj sferi razlikovanja moguće tragati za onom vrstom jedinstvenosti koja čini opravdanom kulturnu ili etničku kategorizaciju. Na isti način, eventualno postojanje nekih osobenih žanrova daje argumente u prilog zasebnosti nacionalnog ili etničkog humora. Ilustrativan je primer crnačkog folklora u Sjedinjenim Američkim Državama, koji se izdvaja po raznim karakterističnim oblicima struktuiranog, naglašeno verbalnog izražavanja. Videti: A. Dundes (prir.), Mother Wit from the Laughing Barrel, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Yersey 1973.

<<nazad napred>>

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]