Академик Радомир Д. Лукић

Уводна реч књизи Јована Цвијића "Балканско полуострво"

1987

Цвијићево дело Балканско полуострво и јужнословенске земље, које се овде појављује у трећем издању на српскохрватском језику (после свог оригиналног издања на француском 1918. год.) и данас је врло значајно дело како у погледу целокупног пишчевог стваралаштва тако и у погледу значаја за нашу, па и светску науку уопште. Тај значај се, најкраће речено, састоји у његовој синтетичности. То је својеврсна синтеза целокупног Цвијићевог рада из ове области, али и синтеза знања до којих је наука уопште дошла проучавајући овај значајан део света. Иако је од његовог објављивања прошло скоро шездесет пет година, оно је још непревазиђено у много чему — после њега више се није појавило такво синтетичко дело о Балкану. Наука је, наравно, отишла даље и много је додато и знањима о појавама које је сам Цвијић проучавао и још више о новим појавама, које није могао ни наслутити. Постоје, дакле, много подробнија нова знања. Али их нико још није синтетизовао онако као Цвијић. Она остају расута и из њих је тешко склопити онако складну и смисаону слику какву је дао Цвијић.

Писати синтезу знања о једној овако значајној и широкој области несумњиво је врло тежак посао, много тежи него проучавати поједине издвојене појаве које чине синтезу. За синтезу је потребно много посебног дара, којим располаже мало људи. Потребно је, најпре, све важније појаве обухватити; затим их повезати у целину утврђивањем многоструких веза међу њима и одредити важност сваке понаособ одређујући оне које су одлучујуће за кретање целине. При том, наравно, треба владати многим научним областима, често врло разноврсним, јер је потребно повезивати природу, друштво и човека, што значи владати одговарајућим природним, друштвеним и психолошко-културним наукама. Све те способности и сва та знања тешко се могу наћи у једном једином човеку. А том човеку је још потребна и јака уобразиља, блиска уметничком дару, и моћ уживљавања, и, наравно, љубав према предмету своје синтезе, и, упркос свој љубави, објективност, па и критичност.

Све се то скоро идеално сразмерно нашло у Јовану Цвијићу. Ово је дело најпотпунији израз његовог таквог, синтетичког научног духа. Таква његова способност није, на срећу, онемогућавала ни његову супротну велику способност продорног посматрања издвојених, усамљених појединачних научних појава, мада је и ту долазила до израза пре свега у њиховом објашњавању повезивањем с другим појавама.

У своје време Цвијићево дело је изазвало интересовање и међу најистакнутијим страним научницима, пре свега својим методама, потпуно новим, односно својом синтетичношћу. Радећи тим методом, Цвијић је засновао једну нову науку, антропогеографију. Наравно, није је он створио ни из чега — она се и дотад, развијала, али ју је Цвијић својим методом преобразио. Суштина тог метода се састојала у повезивању тла и људи, у утврђивању њиховог међусобног утицаја и објашњавању великог броја појава тим путем. И данас се углавном тако схвата Цвијићев метод и његов значај, као метод "социологизирања" географије. Међутим, иако у суштини тачно, ово се схватање чини упрошћеним. Изгледа да је синтетичност овог метода шира. Најпре, Цвијић не спаја само географију и социологију (етнологију, етнографију, историју...) него и психологију, етнопсихологију, социјалну психологију, културологију, карактерологију... Укратко речено, он спаја науку о природи, науку о друштву и науку о човеку у једну особену синтетичку науку о једној области и њеним људима. Друго, он се не задржава само уско на утврђивању међуутицаја разних чинилаца које ове науке изучавају. Осим тога, он свестрано обухвата све значајно за предмет проучавања тако да даје много више знања него кад би се строго ограничио на међусобне утицаје разних појава.

Цвијићево дело има и сада значај као најочигледнији успешан пример примене односног синтетичког метода. Али за нас данас, и убудуће несумњиво све више, оно је веома значајно управо као успешно остварена синтеза свих ондашњих знања о Балкану и, пре свега, о нама самима, као жива, целовита, сложена, органска слика једног врло занимљивог друштва у датом тренутку крајем прошлог и почетком овог века, слика стања једног друштва коју би данас било врло тешко тако живописно и тако животно начинити као што је то још могао учинити Цвијић, који је то друштво посматрао још у пуној снази његовог живота, слика од које морамо поћи у објашњавању развоја тог друштва до наших дана. Без такве слике не би било могуће објашњење свих нових појава које су се одиграле после њеног стварања, јер је цео каснији развој све до данас само продужетак (и законита промена, наравно!) основних закона које је утврдио већ Цвијић. Географија, привреда, историја, психологија, култура које је Цвијић насликао створиле су одређен лик овог друштва и одредиле главне чиниоце његове даље судбине. Наравно, не без остатка! Али довољно да се од оног што је дато пође. Довољно је погледати само те чувене сеобе, чије је законитости Цвијић утврдио, што представља једно од најзначајнијих његових открића. Оне су у великој мери одредиле целу каснију историју, па и низ садашњих стања и проблема у нашем, југословенском друштву. Таква разноврсност природе и привреде која јој одговара, таква разноврсност народа и променљивост њихове историје, таква покретљивост њихова дејством тих чинилаца — све то још увек дејствује и сеобе се настављају! Друкчије, разуме се, од ранијих, али многе не и сасвим друкчије! Уместо печалбара имамо "гастарбајтере", али и то су сеобе! Цвијићева проучавања саживљавања придошлица и старинаца, сукобљавања и мирења људи разних култура, вера и нација и данас дају поуке о тим питањима и о међунационалним односима и сукобима. Итд., итд.

Да није било Цвијића и његовог помоћног истраживачког и синтетичког духа, нико више не би могао дати тако потпуну слику те области и тих људи, јер не би могао да оживи сачувану грађу чак и кад би била сачувана.

Цвијић своје дело почиње природом — тлом и климом. Али он не описује природу неутрално — он је гледа као људско станиште, истичући оне чиниоце који уједињују или раздвајају људе и одређују им начин живота, пре свега привређивања, али и схватања живота и судбине, као и њихову психологију и њихову културу. Његова запажања о овим чиниоцима су истовремено необично оштроумна и танана. Он изванредно јасно и тачно уочава утицај природе на живот и развој људи и друштва, на одређивање њихове историје. Ту је, у ствари, дата цела једна филозофија историји у суштини на основи географског материјализма. Али и оваква одредба је вероватно преоштра и прегруба. Иако географског детерминизма несумњиво има, он није тако груб да искључи и друге важне чиниоце. Наиме, Цвијић запажа промене у привреди које зависе од других чинилаца, иако у оквиру географских, као што су демографски, историјски, психички итд. Он, дакле, показује границе тог детерминизма. Исто важи и за утицај историјског чиниоца и друге. Међутим, Цвијић такође подвлачи и утицај географског чиниоца непосредно на човека и његову психу, његову духовну културу, повезујући одмах ове врло разноврсне појаве и обухватајући целину. Али главни правац његовог размишљања је, у основи, политичко-историјски. Он тежи да утврди како посредни и непосредни географски утицаји одређују ток политике и државе и тиме историјске судбине народа, водећи рачуна и о стварању особених култура. Тако одређује културне појасеве, што је његов врло важан и умногом оригиналан појам, који је, у ствари, успела синтеза великог броја елемената и којим он жели да објасни многе конкретне историјске догађаје, кретања цивилизација на датом простору, појам који касније није био искоришћен како је требало и морало. У вези с овим је већ и поменуто значајно Цвијићево откриће балканских сеоба, које су испремештале, нарочито од доласка Турака, целокупно балканско становништво и створиле потпуно нове његове скупине. Отуд је потекао и подстицај за Цвијићев велики научни подухват, један од највећих у својој врсти, а за нас веома значајан, подухват утврђивања порекла становништва у нашим данашњим насељима, који још није приведен крају, али који у последње време успешно наставља Српска академија наука. У проучавању ових сеоба Цвијић се није ограничио на њихов прост опис — главна му је намера била да утврди законе сеоба и стварања новог састава становништва као њихове последице, уз све тешке сукобе, па и борбе приликом сједињења у ново становништво.

Прву књигу свог великог дела Цвијић завршава привредом и насељима, посвећујући особиту пажњу овим последњима. Ту је садржана огромна грађа, врло сажето изложена. Ко зна да пише, зна и то да је много већа вештина писати сажето него опширно. Остаће класичне Цвијићеве слике врста насеља и кућа, њихова класификација, веза њихова с тлом и занимањем, улога коју су имале. На крају ове књиге Цвијић је дао врло сажете нацрте друштвеног развоја и психичких промена у појединим крајевима Балкана, који показују како би успешно ова питања обрадио у широким размерама да је стигао да то учини.

За разлику од прве, друга књига је ограничена на једну појаву — на етнопсихичке типове балканског становништва. То је иначе врло замршена ствар, па је Цвијићева обрада овог питања изазвала и највише недоумица и неслагања. У његове тврдње се овде сумњало у већој мери него у остале. Ипак се чини да је ту било више неразумевања него што је потребно. Из разлога у које није нужно улазити (углавном из предрасуда), неки научници су сматрали да је овде тешко утврдити неке истинске научне законе. Други су се плашили да опис не буде пристрасан, па да не испадне да је неки тип улепшан, а други нагрђен, што може довести до непријатних последица у односима између тих скупина становништва. Некима се учинило да се све то може наћи и у Цвијићевим описима, да он прецењује извесне типове, а друге потцењује. Разуме се, било би претерано тврдити да су Цвијићеви описи потпуно тачни, као што је свакако извесно да ни његова класификација није до краја прецизна. Уосталом, даље сеобе и историјске промене унеле су много промена и у саме типове, који су, наравно, претежно историјски, а не биолошко-психички одређени, што је и Цвијић знао. Али поред свега тога тешко је рећи да у Цвијића у том погледу има тежих омашки или празнина. Штета је што је због поменутих предрасуда обрада ове појаве углавном стала после њега или, уколико је и настављена, то је често било управо на онакав рђав начин какав је он избегао, а какав су му, бар делимично, приписивали његови јавни или, још више, тајни критичари. У сваком случају, овај његов рад остаје пионирски у много чему, а његове резултате ће углавном бити тешко оповрћи.

Његов пример, несумњиво, остаје велики изазов нашој науци, који она мора да прихвати ако хоће да испуни свој задатак. Изгледа да не би требало напомињати да, рецимо, организација рада у разним нашим крајевима, начин понашања према људима, разне државне и друштвене мере треба у великој мери да зависе, између осталог, и од особеног психичко-карактерног типа дотичног становништва ако се жели да буду успешни. Не може се на исти начин поступати на Косову, у Македонији, у Словенији и у Црној Гори и Војводини. Уосталом, и сам наш федеративни систем у знатној мери је тиме проузрокован и зато и прихваћен. Производност рада и функционисање политичког система несумњиво зависе и од тога. Разуме се, ту треба унети више нових научних метода, прецизнијег посматрања, доћи до више грађе и особито водити рачуна о новим чиниоцима, који доводе до знатних промена — све оно што чини да се не може унапред узети да су закључци до којих је дошао Цвијић потпуно тачни и данас. Али треба, пре свега, уочити значај овог питања, кога је он био потпуно свестан, и критички преиспитати његове резултате те ићи даље.

Нема потребе даље подробније улазити у садржај овог великог дела. Оно је пред читаоцем, који ће моћи да ужива у његовом богатству, у моћном духу његовог писца, који је умео да споји у тако складну целину природу, друштво и људе и да покаже њихову тесну међусобну повезаност и утицај. Од Цвијића треба учити управо то, тај метод којим се открива повезаност и међуутицај свих чинилаца једног живог друштва, које живи на једном тлу довољно омеђеном од осталих да би имало више оног што га уједињује и истовремено одваја од других. У рукама невештих Цвијићевих следбеника обрада сличних питања се претвара у механичко, издвојено излагање појединих појава — тла, климе, привреде, историје, насеља, кућа, културе итд., али без повезивања свих тих чинилаца, тако да се добија један механички збир разних појава уместо живе и органске целине и јединства друштва које из њих израста. Наравно, и овде, да би се научило, није довољно само научити, знати, него треба и умети, имати онај дар који имају даровити људи. А Цвијић није био само даровит него изузетно даровит.

Тако се показује да ни наука није само чиста наука него и тзв. вештина, тј. дар. И, разуме се, дар треба употребити на оно што је племенито, не траћити га. А то значи посветити живот развијању и примени тог дара, што у великој мери значи жртвовати живот. Цвијић је управо тако мислио, осећао и радио дајући велики морални пример служења народу својим даром. Није узалуд рекао да је човеку живот дат да га поштено утроши. Он је свој заиста поштено утрошио. Очигледан доказ је и ово његово велико дело. Ко зна како је тешко на лицу места у најтежим условима, идући Вуковим стопама, Цвијић скупљао грађу за њега и како је све то лично проживљавао, тај ће схватити колико је живота и снаге у дело утрошено. Зато ће оно и тиме служити као пример и подстицај онима који га настављају.

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]