Милисав В. Лутовац

Поговор књизи Јована Цвијића "Балканско полуострво"

1987

Ово значајно дело знаменитог Јована Цвијића тешко се може наћи у нашим већим библиотекама. Овде ваља напоменути да се обе књиге Балканско полуострво штампају у једном тому, као што је било у оригиналном француском издању.

I

Ово дело познато је научном свету. Ипак потребно је изнети мишљење научника о њему. Прво ћемо поћи од Цвијића, који је у свом предговору француском и српскохрватском издању изнео генезу и научне поставке. Резултате испитивања и проучавања Цвијић је преносио на своје ученике у Географском заводу Универзитета у Београду, а затим на Сорбони, где је био почасни професор од 1917—1918. године. Те резултате тридесетогодишњих испитивања Цвијић је објавио на француском језику под насловом La Péninsule Balkanique - Géographie humaine. "Овај посао", каже Цвијић у своме предговору, "био је утолико тежи уколико се моја концепција антропогеографије у извесним питањима разликовала од концепције Рацела и Жана Брина, коју су они изнели у познатим радовима. Ја сам увек мислио да они исувише искључују човека из антропогеографије и не придају шири значај питањима која су од интереса за географију и социологију, коју антропогеографија не може занемарити". Цвијић је овим рекао оно што је особито важно, наиме да је антропогеографија комплекснија наука него што се до тада мислило. Управо овим радом дао је нов правац антропогеографији. Цвијић је то могао да изведе захваљујући својој исправној научној концепцији и свестраном познавању свих друштвених и природних компонената, које је спретно доводио у међусобну везу. Издајући ово значајно дело на основу својих бележака, запажања и оскудне литературе, он је имао намеру да га за наша издања допуни и прошири. "По повратку у Србију", каже Цвијић, "нашао сам да је прву половину моје књиге превео Боривоје Дробњаковић, професор и кустос Етнографског музеја. Разгледајући тај посао, израђен са много пажње и савесности, уверио сам се колико је тешко преводити, изразити мисли оригиналног дела са свима ниансама. Дело се морало прерадити и допунити. При томе ми је превод Дробњаковића послужио као основа, и она је преиначавана, изузевши неколико првих табака, који се штампају као тачан превод оригинала. Ово није цело дело како је објашњено на француском, већ само први део: Географска средина и човек. Доцније ће изаћи други део, О психичким типовима јужних Словена. Због поменутих измена, и овај је први део већи него у оригиналу за осам до десет штампаних табака. А други ће део бити већи не само због нових проматрања о панонском и алписком психичком типу, већ и због излагања главних особина рељефа и насеља тих крајева, који се умногоме разликују од Балканског Полуострва и Карста"^[1].

Цвијић није стигао да преведе и допуни други део књиге, иако је на томе радио до своје смрти. Тај посао је извршио његов најстарији ученик, Јован Ердељановић, професор етнологије на Београдском универзитету. Рад на штампању друге књиге најбоље се види из предговора Ј. Ердељановића.

"Прва половина великог Цвијићевог дела "Балканско полуострво", која је прерађен и проширен први део његове књиге "La Péninsule Balkanique" (Paris, 1918), изишла је још 1922. године, за Цвијићева живота. Он је успео да тај део допуни и удеси онако како је замишљао. Намеравао је да на исти начин припреми српско издање и друге половине те своје француске књиге. Ради тога је прикупљао грађу, бележио своје мисли и смишљао путовања ради неких нових проматрања. Али му дуго боловање и немила смрт нису допустили да своју намеру изведе".

Др Јован Ердељановић и др Боривоје Дробњаковић превели су други део књиге Јована Цвијића "La Péninsule Balkanique" и "помоћу очуваних Цвијићевих концепата и забележака и употребљавајући његове штампане чланке" припремили издање на нашем језику.

У предговору даље пише: "Од Цвијићевих концепата и забележака очувани су: за личку групу: први, непотпуни и још неразрађени концепт^[2] и нешто забележака; за мухамеданску групу: исто тако; за централни тип: део готово потпуно разрађеног концепта, од почетка па до краја јужномакедонског варијетета, затим групе битољско-прилепска, мавровско-реканска, мијачка и група Биначке Мораве и приличан број несређених забележака; за источнобалкански тип: само повећи број несређених забележака; и неколико одломака од једног, још неразрађеног, концепта. — Од штампаних радова Цвијићевих највише има одељака и чланака који својом садржином (а местимично и целим реченицама и ставовима) одговарају онима у другом делу поменуте француске књиге, у Цвијићевом делу "Говори и чланци" (Београд, 1921. књ. I и II). Одељак о бокељској групи могао је бити у целини узет из овог Цвијићевог дела (из II књиге, стр. 135—140), пошто се потпуно слаже са француским текстом (стр. 366—369) и још га је Цвијић унеколико и допунио.

Др Б. Дробњаковић је, користећи се наведеним помоћним средствима превео, уколико је могао, ову другу половину Цвијићеве књиге (прве три стране француског текста, 384—386, био је превео још Цвијић за свога живота). Затим сам ја цео превод прегледао, попунио празнине (непреведена места, разна објашњења и сл.) и учинио потребне исправке у преводу, унео неке измене и допуне и дао преводу дефинитиван облик.

Сматрам за потребно нарочито напоменути, да се очувани делови Цвијићевих концепата не подударају свуда са француским текстом његова дела. На многим местима је концепт опширнији него француски текст, али је доста пута у француском тексту изнето више података него у концепту. Има и стварних одступања: нека је мисао речена у концепту другачије него у француском тексту. Ја сам свуда узео за основу француски текст, јер је несумњиво у њему Цвијић дао коначни израз својим мислима, али сам овде-онде унео из концепта у превод и по који користан или интересантан податак, који је згодна допуна ономе што је већ речено у француском тексту. Осим тога сам, поредећи оба текста, запазио да је понегде у француском тексту промакла по нека омања грешка, те сам је према тачном саопштењу, које сам нашао у концепту, исправио.

Наравно да су у преводу употребљене све речи и изрази Цвијићеви који су нађени у концепту а потпуно су одговарали речима и изразима француског текста".

О изменама и допунама које је учинио у Цвијићевом делу др Јован Ердељановић каже да се оне своде углавном на ове:

"1. Нека Цвијићева саопштења и податке изменио сам утолико, уколико је било потребно да одговарају садашњим приликама и новијим научним резултатима.

2. Из истих разлога сам свему ономе што је Цвијић на основи својих проматрања и проучавања наслућивао, осећао или веровао дао у овој прилици јаснији, одређенији израз. Те сам измене учинио особито с обзиром на Цвијићева схватања која је имао после светског рата и која је исказао у својим списима из времена после тога рата.

3. Такође сам сматрао за дужност исправити по неку случајну омашку, коју би несумњиво Цвијић, да је доживео српско издање ове друге књиге, и сам запазио и исправио.[^3] Код најглавнијих измена ове врсте ја сам у напомени изнео и разлоге из којих је измена учињена.

4. Међу рукописима Цвијићевим нађени су и одељци за шест група централног балканског типа, којима је Цвијић дао имена: преспанско-костурска, струшко-охридска, дебарска, полошка, сиринићко-средачка и група Врањског Поморавља. Јасно је да их је Цвијић спремао да их унесе у своје француско дело, јер је на много места више српског текста исписао француски превод (и целе реченице на француском); али је без сумње у последњем часу одустао од намере да и њих унесе, свакако само због тога што је видео да би услед тога одељак о централном типу испао исувише велики у односу према одељцима о осталим јужнословенским психичким типовима. Пошто је било најподесније дати овим одељцима место у овој књизи, ја сам их прегледао и колико год било могућно удесио за штампу. Цео тај рукопис ни по облику ни по распореду реченица није био дефинитивно опремљен за штампу, те га је ваљало пажљиво, водећи рачуна о Цвијићеву начину писања и исказивања мисли, средити, а уз то је приличан број реченица био написан у скраћеном облику или су били само овлаш поменути главнији делови реченице, тако да су се те реченице морале према смислу допуњавати, односно проширивати а понекад и развијати у две или три нове реченице. У сваком случају сам врло брижљиво пазио да се тачно одржи мисао коју је Цвијић исказао или хтео исказати и много пута сам претпостављао оставити понеку реченицу макар и мање заобљену него да изменим смисао Цвијићевих речи. Тако сређене и попуњене ове одељке ја сам додао на крај главе о централном типу — на крај због тога да би се ипак одвојили од оних одељака који су штампани под руком самог Цвијића".

Јован Ердељановић свој предговор завршава:

"Учињено је све што се могло да ово дело знаменитог научника буде достојно опремљено. Оно се предаје у руке нашем народу да из њега још боље упозна величину Цвијићева духа и његова проматрачког дара и да се на погледима које он износи учи гледати очима једнога свога великог сина".

II

У чему је значај овога дела није тешко одговорити, с обзиром да су о њему дали своје мишљење научници из разних крајева света Сви се у томе слажу да је Цвијић научник чији је круг интересовања и истраживања врло широк јер се са подједнаким успехом бавио геоморфологијом, географијом, антропогеографијом, етнографијом и социологијом. Превасходно геоморфолог, он је током дужег рада избио у први ред и као антропогеограф, дајући овој географској грани дух и правац јединствен у светској науци. То је одмах запажено. Изнећемо само нека мишљења географа и етнографа.

Жил Сион (Jules Sion), један од водећих географа француске географске школе, посветио је велику пажњу Цвијићевом "Балканском полуострву", анализирајући га у свим његовим деловима. У немогућности да се на ограниченом простору поговора каже све што је Сион казао, изнећемо само неколико његових мисли. Цвијић је, наглашава он, географима и науци "открио нове видике" и поред тога их научио "тако плодној примени географске методе". Његово дело "једно од најсугестивнијих у нашој науци, није значајно само по своме предмету, већ оно вреди још више по духу и оригиналности". Цвијић, "са смелошћу присваја географији област која је до сада, изгледа, била намењена само романсијерима; то би била, упрошћено, једна врста психичке географије". За ова и друга питања која су у књизи изнета "био је потребан изузетан дар..." "Ако хоће да се процени интензитет разних утицаја, треба бити способан за анализирање у исти мах и природних и социјалних услова, као и етнографију и историју. Јужни Словени су имали среће да се за њих овакав програм изврши".^[4]

Познати чешки географ Јиржи Данеш^[5] (Jiři Daneš), ęоји је један рад посветио Цвијићевој научној активности, особито наглашава његов значај у антропогеографији, којој је дао нов правац и нову научну садржину. На крају тога рада Данеш пише: "Цвијићев научни рад променио је из основа наша знања о Балканском полуострву. До његове појаве Балканско полуострво било је terra incognita, а данас представља најбоље испитану област на земљиној површини."

Новија совјетска етнографска литература поклања особиту пажњу Цвијићевим радовима. Један од најпознатијих совјетских етнографа, професор С. А. Токарев написао је о Цвијићу и његовим антропогеографским и етнографским радовима документовану студију. У њој, поред осталог, каже: "Географ по образовању, Цвијић је примењивао антропогеографску методу у изучавању човека и његове културе, и под њеним утицајима изграђивани су његови научни погледи. Међутим, он није механички позајмљивао рацеловску методологију, већ је критички усвајао само њене најбоље стране. Од кабинетског шематизма те методологије, Цвијића је спасло његово дубоко познавање живог, конкретног материјала. Дугогодишње и дубоко проучавање појединих група становништва јужнословенских земаља довело је савесног научника до закључака да је недовољан чисто географски приступ томе проматрању. Он није могао да се не увери да су и на географски распоред становништва и на његове културне особености огроман утицај имали историјски услови у најширем смислу те речи, а да, према томе и сам утицај географске средине није био апсолутан и вечито непроменљив". Наглашавајући научни значај "Балканског полуострва", Токарев свој чланак завршава "са жељом да на руском језику буду објављени основни Цвијићеви радови и да се крупне научне заслуге овог истакнутог научника оцене онако како он то заслужује"^[6].

Цвијићевим радовима поклањали су велику пажњу и сви наши географи, особито Војислав С. Радовановић, који је о томе написао до сада најдокументованији рад.^[7]

Цвијићев правац рада у антропогеографији неки француски географи назвали су "Цвијићева социолошко-географска школа". То мишљење пренето је и у Америку. Познати амерички социолог Јозеф Роучек (Joseph S. Roucek) каже да је Јован Цвијић "највећи стручњак" у домену социолошког проучавања "о племенским формацијама, насељима, екологији, механизму међусобне социјалне акције, сукобу, прилагођавању, стратификацији, подели рада и поступности диференцирања"^[8]. И наши социолози истичу значај Цвијићевих антропогеографских радова за социологију.^[9] Историчар Васа Чубриловић такође даје видно признање антропогеографском раду Јована Цвијића^[10]. То је најочитији доказ да је географија врло сложена научна грана, а правац рада Цвијићеве школе особито значајан за науку уопште.

Сви ови и многи други научници наглашавали су како је Цвијић зналачки повезивао природу, привреду, друштво и све манифестације људског духа. За њих су у овом делу најоригиналнија поглавља о миграцијама и етнопсихичким особинама. Многи жале што се у њиховим земљама нису проучавала кретања становништва оваквом методом. О психичким типовима, како их је Цвијић представио, било је, поред похвала овде-онде и мишљења да је он идеализовао динарски тип људи.^[11] Међутим, ако се боље чита и ближе посматра, и овај приговор отпада, јер Цвијић је поред повољног изнео неповољно и за Динарце, као и за остале психичке типове, што приговарачи нису узимали у обзир. Али и тамо где се са извесном скепсом гледало на Цвијићеве етнопсихичке типове сад се на то гледа друкчије. Говорећи о томе Токарев каже: "Догађаји из недавних година... примери несравњеног самопожртвовања, непоколебљивог патриотизма, очито су показали да у Цвијићевској карактеристици "динарског типа" можда у ствари и нема неког преувеличавања и идеализације".^[12]

III

Цвијић, који је улогу човека у географији боље нагласио него иједан дотадашњи научник, без сваке сумње би још више истакао његову делатност у садашњим друштвеним условима, који су изазвали револуционарне промене у свим правцима живота. Те промене су се особито изразиле у кретању становништва, привреди и насељима, па ћемо их укратко изнети да би велико Цвијићево дело било још актуелније.

Цвијић је довољно проучио узроке и последице кретања становништва да се томе ни данас не би могло ништа додати. Али показало се да је питање миграције од великог значаја и сада кад се још у већем броју крећу народне масе из села у село, из краја у крај, а нарочито према градовима. Границе, политичке прилике и неразвијена привреда у прошлости ограничавале су то кретање мање-више на ужи круг. Кад су после стварања простране народне државе те препреке нестале, миграције узимају маха на знатно ширем подручју. После 1919. године настала су већа кретања на целом Балканском полуострву. Из ослобођених крајева Југославије, Грчке и Бугарске отишао је у Турску велики број Турака, а са њима и део муслимана који говоре нашим језиком, поглавито из области старе Рашке (Санџака), Босне и других крајева. Место њих у грчком делу Македоније и Тракији насељавају се малоазијски Грци, у Добруџи Бугари, а у нашем делу Македоније досељеници из разних крајева. Овим миграцијама ранија етничка слика Балканског полуострва се знатно мења.

У Југославији унутрашње миграције су упућене у три правца: према Војводини, Косову и Метохији и Македонији. По Војводини се после делимично извршене аграрне реформе насељавају ратни добровољци из Лике, Кордуна, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Метохија и Косово привлаче углавном Црногорце, Херцеговце и беземљаше из Јабланице и Јужног Поморавља, који су се насељавали поглавито на утринама, шумама, а мањим делом и на напуштеним имањима. У деловима Македоније (Овчем пољу, долини Брегалнице и скопској котлини) уместо исељених Турака и на утрине долазе беземљаши из Лике, северне Далмације и јужног Поморавља. Али тек што су ова нова насеља почела да се учвршћују, избио је други светски рат, у току којега су окупатори и њихови сарадници растурили чак и она насеља заснована на крчевинама и купљеном земљишту. Обескућени и на све стране растурени насељеници, после рата су се делом вратили, а делом нашли услове за живот на некој другој страни.

После другог светског рата извршена је коренита аграрна реформа и отпочео снажан развитак индустрије, што је створило нове услове за кретање становништва. На земљишту које су напустили Немци у Војводини, Славонији и Словенији, Италијани у Истарском приморју и Турци у Македонији, које је добијено путем аграрне реформе, насељавају се беземљаши. Планско насељавање је вршено у границама дотичне републике. Изузетак је Војводина, где је насељено око 41 000 породица (264 000 становника) из целе Југославије. Приликом колонизације водило се рачуна да се насељеници групишу на регионалној основи и по етничкој сродности, како би се лакше прилагодили новој средини. Из Босне и Херцеговине 13 534 породице насељене су око Бачке Паланке, Новог Сада, Сенте, Кикинде и места поред Тамиша и Бегеја, а из Војводине 4 862 породице смештене су око Старе Пазове, Руме и Новог Сада. Црногорци (5 394 породице) су колонизовани око Куле и Бачке Тополе; Србијанци (6 472 породице) у околини Оџака, Ковина, Панчева, Алибунара и Вршца; Хрвати (9 279 породица) насељени су у северозападном делу Бачке, око Сомбора; Македонци (1 678 породица) око Панчева и Вршца; Словенци (363 породице) око Вршца. Сем тога у непосредној околини Земуна има насељеника готово из целе Југославије.

Сем планског насељавања на добијеном земљишту путем аграрне реформе, после другог светског рата било је и индивидуалног померања становништва. Настављено је већ раније започето исељавање Турака из Македоније. Место њих се насељавају поглавито муслимани из области старе Рашке. Неке од њих покреће јефтина земља, а неке тежња да се после краћег боравка на новокупљеним имањима лакше иселе у Турску^[13]. Добровољно исељавање италијанске мањине из неких приморских градова Истре такође је привукло становништво не само из Хрватске и Словеније него и из других крајева Југославије.

Али главне послератне миграције су у вези са развитком индустрије.^{[14 ]}Никада се за тако кратко време није покренуло толико људства из села у град као за последњих двадесет година. Досад се преко три милиона људи доселило из села у градове. Становништво многих градова за кратко време се утростручило и непрестано се повећава. Поред старих настали су и сасвим нови индустријско-рударски центри, који привлаче из села чак и оне земљораднике који имају довољно земље. Због тога су нека села од 60 остала са 10 кућа. Нека велика насеља у западној Македонији, чији су се становници бавили сточарством и печалбом, готово су нестала. Утицај развитка индустрије не запажа се само на кретање становништва из села у град, већ и на померање из села у село. Из великих брдско-планинских насеља млади људи постепено заузимају парцеле земљорадника који су запослени у фабрикама. Највеће насељавање је у селима у близини градова, одакле се свакодневно може ићи у фабрику, школу и одржавати колико-толико сеоска економија. Опадање интереса за земљорадњу, а са тим и падање цене земљи, особито у Војводини и Славонији, привукло је пажњу сељака из брдских крајева Србије и Босне, који се тамо све више насељавају.^[15] Овима се придружује и знатан број оних земљорадника којима је услед подизања хидроцентрала и других индустријских објеката земља откупљена. Овоме ваља додати и стално насељавање ранијих Влаха—сточара у Македонији који су се раније као номади кретали за пашом с планине на планину и у жупне крајеве. Цвијић је нагласио да су миграције имале велики значај за етничко државно јединство наших народа. Садашње миграције, које су непосредније и живље, имају још већи значај у овом погледу. Велико кретање из области у област и из фабрике у фабрику повољно утиче на упознавање, зближавање и изједначавање разних етничких група и људи из целе наше земље.

У вези са друштвено-економским променама и миграцијама настало је преображавање старих и подизање нових насеља.^[16] На то је највише утицао нагли развитак индустрије, која је, као што је речено, привукла велики број људи из села. Како се мењају градска насеља која је проучио Цвијић изнећу укратко.

Медитеранско-далматински тип градова се у основи није променио, иако се у њима досељавањем становништво увећало. То долази отуда што су куће у овим старим градовима зидане од камена, па се могу и даље користити. Од посебног је значаја што ови градови као целине представљају велику историјску и културну вредност, па су привлачни за туризам. Ако се из ових разлога не дира у ове градове, то не значи да се и они не мењају. Уз њих и близу њих подижу се нова индустријска, туристичка и друга савремена насеља. Сем тога, независно од старих градова настају нове насеобине свуда дуж обале, које подижу установе и појединци из ових крајева Југославије. У њима се запажа мозаик разних стилова, по чему се разликују од старих насеља.

Турско-византијски варијетет града се из основа мења. Узроци за то су многобројни: улице у овим градовима су тесни кривудави сокаци; у њима су куће и радње од трошне грађе (дрвета, бондрука, чатме и ћерпича), склоне паду и пожарима. Према томе, овде нема сметње за подизање сасвим новог града, сем ако се не узима у обзир каква грађевина историјске вредности (караван-сераји, култна места, покривене чаршије и хамами). У њима преображавање почиње у центру где су већ данас широке улице и савремене грађевине које одударају од суседних уџерица. Иако је тенденција да се у граду подижу нове грађевине, ипак на његовој територији настају и нова насеља, која подижу досељеници из села, негде по плану, а негде и стихијски. То се особито запажа у индустријским градовима. Разуме се, оваква ће насеља у скорој будућности потпуно срасти у град. Ове промене су најизразитије у градовима Македоније, Косова и Метохије, у старој Рашкој, а делом и у Босни.

Вароши патријархалног типа, чији је постанак и развитак Цвијић добро проучио, преображавају се нешто друкчије него прва два типа. Ове вароши широких улица и једноспратних кућа, које су подигли занатлије, трговци, службеници, досељеници из околних села, типичне су у моравској Србији, Црној Гори, Босни и Бугарској. Иако су куће у њима од тврде грађе и удобније за живот — зидане под утицајем Запада, оне су подложне новим променама. Али за разлику од балканског типа града, овде већ раније нешто боље изграђен центар смета коренитим изменама. Стога се нове куће изграђују најпре око средишта града. Сем тога, и у градовима овога типа настају нова насеља на периферији, особито тамо где се развија индустрија.

Из овога се види да се стари градови преображавају унутра и да око њих настају нова насеља, која се сматрају као посебни део града, што се најбоље види у Београду, Загребу, Скопљу, Љубљани, Сарајеву, Нишу, Титограду, Новом Саду и другим већим варошима.

Под утицајем индустрије, рударства и саобраћаја настала су сасвим нова насеља, која су достала привлачне тачке за ужу и ширу околину. Поменућемо ради примера само нека: Бор, Трепчу, Мајданпек, Ресавицу, Обилић, Колубару, Бановиће, Нови Травник, Кидричево, Велење и велику луку Плоче.

Промене настају у сеоским насељима. Потпуно је нестало чифчијског типа села у Македонији. Шумадијска села на пространим површима постепено се шире у правцу путева према долинама. Панонски и тимочки тип села се мање тако што нови досељеници подижу куће око старих насеља. Али највеће су промене у селима поред индустријских средишта. Уопште, тежиште сваког села је да изиђе на пут којим се лакше комуницира са градом, фабриком и тржиштем. Отуда су у новије време низови нових кућа поред путева. Највише су се променила стара насеља око градова, која се доскора нису разликовала од других села у околини. То долази отуда што велики број земљорадника из удаљених села купује земљу у овим селима како би подигли куће одакле би лако ишли на рад у градове и фабрике. Као последица тога све је веће разређивање кућа у горњим и груписање у доњим насељима. Сеоска насеља око путева и града се све више урбанизују под непосредним утицајем града. Створена је читава група приградских насеља, насељених становништвом из разних села, а негде и у читавом насељу живи становништво из једног или два села. Овакав пример је најтипичнији за околину Скопља.

У крајевима који су удаљени од главних путева највише се изменило централно село према коме гравитира ужа околина. Ту је по правилу осмогодишња школа, земљорадничка задруга, пошта, здравствена и милицијска станица, општинска или месна канцеларија, продавнице, гостионице, зграде за службенике итд. То су у ствари зачеци варошица и тргова, који утичу на околна села. Према томе, сада су градови, локална средишта и села међусобно ланчано повезани.

Овде ваља поменути још једну нову врсту насеља које није постојало у време Цвијићевих испитивања. То су гостионице (мотели) дуж путева и насеобине за одмор у брдско-планинским крајевима. Ова последња су настала из потребе да радни људи нађу одмора у лепим пределима далеко од градске хуке.

Цвијић је проучио кућу са антропогеографског, етнографског и социолошког гледишта. Он је пратио фазе њеног развитка од најпримитивнијих до најразвијенијих облика. Зналачки је уочио све чиниоце који су утицали на њене промене. Те промене су у новије време брже него икада раније. На то утичу нове привредно-друштвене промене. Виши животни стандард и културно уздизање повлаче за собом и изградњу боље куће. Раније се кућа врло споро мељала чак и код богатијих земљорадника који су тежили да прошире посед куповином земље. Сад, када је земљорадња изгубила од свог значаја у поређењу са индустријом и зарадом у њој, главна пажња се поклања кући, уређајима и намештају. Од 1945. године сељаци изграђују куће по узорима из града. Више се не граде поземљуше без патоса; нестаје отвореног огњишта. Старо се мења, што се запажа код свих пређашњих типова. Поред старе моравске куће виде се савремене зграде. Динарска брвнара, која је још раније уступила место кући од тврђе грађе, сада се још брже повлачи. На то утиче не само предност тврђе грађе, цигле и црепа, већ и све већа вредност шума у индустрији. Захваљујући и бољим саобраћајним везама, сада се подижу грађевине од цигле и црепа чак и у шумовитим планинским крајевима.

Запажају се знатне промене и на кући на Косову и у Метохији. На познатој кули малих прозора у облику пушкарница отварају се већи прозори, а стока се уклања из доњег боја (приземља). Поред ње виде се и нове савремене зграде.

Уопште узев, кућа се не мења само у грађи већ и у структури и функцијама. Ранија кућа, састављена углавном из два дела, куће (кухиње) и собе, замењује се већом грађевином, која има неколико одељења и подрум. Таква кућа прима неке функције споредних зграда које су окруживале стару кућу (вајати и зградице за смок, пиће итд.).

Знатне промене претрпеле су и привремене зграде које су везане за пољопривреду у жупним и у планинским крајевима. Готово је нестало пивница у виноградима, изузев у Александровачкој жупи и неколико места Неготинске крајине. Њихову улогу преузеле су нове куће и велики задружни подруми, који су подигнути у непосредној близини познатих виногорја. Зграде на салашима у источној Србији претварају се у стална насеља на штету груписаних села, док салаши у Војводини постепено нестају под утицајем савремене пољопривредне организације.

И привремене сточарске зграде на планинама мењају свој пређашњи изглед. Зимске стаје готово су нестале, а летњи станови се прилагођавају новим условима. У катунима неких динарских планина подижу се удобнији станови, који служе и за одмор, а на Шар-планини и другим планинама у Повардарју бачила сточарских задруга добијају савременији изглед.

Цвијић је свуда наглашавао привредне утицаје на миграције и насеља. Међутим, има и мишљења да он није поклањао довољно пажње привреди. У овоме се полази од данашњег времена, кад се многе друштвено-економске дисциплине развијају. Међутим, ако се узме у обзир неразвијена привреда, као и мали интерес за ова питања у то време, Цвијић је и на овом пољу испољио дар великог научног проматрача друштвено-економских појава на Балканском полуострву. Не само што је приказивао привреду и живот у вези са природом и друштвом већ је дао њихов историјски пресек. Претходно је пратио облике својине (феудалне, колективне, ситнопоседничке) па затим пришао разматрању привреде и живота. У проучавању привреде упоредо са другим питањима није занемарио ниједан облик привређивања. Особиту пажњу посветио је сточарству, које је добило велики привредни значај у доба турске владавине. Доцније је оно опадало у вези са стварањем граница, проширивањем њива и уласком пољопривредних производа у трговину.

Живље промене у привреди настајале су после стварања националних држава и укидања феудалног односа. Али тек у новим условима социјалистичког друштва оне су постале врло изразите. Индустрија је револуционарно избила у први ред. Природна богатства (руде, воде и шуме), која у правом смислу речи нису имала утицаја на живот, постају основа привредних промена. Сировине се не извозе као јефтина роба, већ се прерађују у финалне и полуфиналне производе. Рудници угља и водена снага долазе до изражаја у индустрији и електрификацији најзабаченијих насеља. Размештај индустрије у зависности је од основних сировина. Разуме се, на локализацију индустрије утичу и други фактори: саобраћај, радна снага и тежња да се у једној социјалистичкој земљи сваки њен део привредно развије. С обзиром на све ово, готово нема ниједног краја у којем није заступљена макар и најмања фабрика или радионица.

Развитак индустрије повлачи и промене у пољопривреди. Те промене су и повољне и неповољне. Негативна страна је што је велики број младих сељака отишао у фабрике и занемарио пољопривреду, а позитивно што се пољопривреда мења структурално и квалитативно. Смер тих промена изнећемо у најкраћим потезима.

Сточарство, које је још у доба Цвијићевих проучавања представљало врло важну привредну грану, особито у планинско-брдским областима, све више губи своју основу. Оно је узмицало пред земљорадњом због претварања ливада и утрина у њиве, а у новије време због ограничења пашњака у корист шума. У вези с тим је забрана гајења коза, које су много значиле у економији појединих крајева, али су наносиле велику штету уништавајући шуме, што је имало за последицу убрзану ерозију тла. То не значи да данас не постоје основе за сточарство у планинским крајевима.^[17] Тежња је да се мелиорацијом пашњака створе бољи услови за сточарство савременијих облика. Ради тога се оснивају сточарске фарме, које ће посредно утицати и на развој сточарства индивидуалних произвођача. Али, иако и у планинама и у жупним крајевима стока бројно опада, њен квалитет расте. Око градова и индустријских насеља све је већи број крава и товне стоке за подмиривање потреба у месу и млеку. Сем тога, све већи је број товилишта свиња на бази кукуруза и млечних отпадака. Супротно стоци, чији се квалитет побољшава, број коња стално опада у вези са савременим саобраћајем и увођењем моторизације у пољопривреду.

Ратарство, које у брдско-планинским крајевима опада, у плодним долинама и равницама се квалитетно и структурално мења. Пшеница, кукуруз и неке друге културе уступају место шећерној репи, дувану, сунцокрету и другим индустријским биљкама. Шећерна репа заузела је велике површине не само у Војводини, Посавини, Поморављу већ и у неким котлинама на југу (Метохија и Пелагонија).

Применом агротехничких мера знатно се мења и принос пшенице, кукуруза и осталих житарица. То се видно запажа на великим пољопривредним и задружним добрима.

Виноградарство и воћарство такође добијају други изглед. Поред ранијих винограда на утринама и просторима неповољним за друге усеве настају нови плантажни засади. Још веће промене се запажају у гајењу воћа, које све више учествује у исхрани повећаног градског становништва. Раније је наша земља била позната у свету само по једној врсти воћа — шљиви пожегачи, која је сада, због разних биљних болести, у опадању. Настоји се да воћњаци заузму што веће површине и да воће буде што разноврсније. На остваривању тога циља раде земљорадничке задруге и пољопривредна добра. То задружно воћарство посредно утиче и на индивидуалне одгајиваче, који преко задруге добијају саднице и продају своје производе.

У вези са порастом градског становништва и повећањем животног стандарда нагло се развило повртарство и у континенталном и у приморском делу свих земаља на Балканском полуострву. У континенталном делу оно је поглавито око градова, а у приморју свуда где за то има услова. Ово последње је од значаја не само што рано приспева већ и што подмирује велике потребе туризма.

Као што се види, мењају се и облици средине и начин привређивања. Нестало је феудално-чифчијских односа и коренитом аграрном реформом се дошло до равномерније расподеле поседа. Сем тога, настали су нови — социјалистички односи својине (пољопривредна добра и задружна газдинства), преко којих се утиче на већу робну производњу. У вези са овим је и рејонизација биљних култура, било да се она плански спроводи било да се, под утицајем тржишта, намеће и индивидуалним произвођачима.

Има доста привредних активности које су настале у новије време, као што понеке ишчезавају. Раније се није поклањала пажња скупљању дивљих плодова и лековитог биља, који су основа наше фармацеутске индустрије и предмет међународне размене. Вештачка језера, како у планинским крајевима тако и на неплодном слатинастом земљишту у низији, гајилишта су рибе и привлачна су за туризам. Шуме и неговање ретке дивљачи у њима такође утиче на развој туризма.

С друге стране, брзо нестаје старих балканских заната и њихових еснафа у градовима, као и домаће радиности у селима. Међутим настоји се да се они, због туризма и одржавања народне уметности, очувају тамо где су најтипичнији, као у Сарајеву, Призрену и другим градовима. Исто то односи се и на неке сеоске радиности (везове и друге рукотворине), за које показује интересовање не само страни туриста већ и наше градско становништво.

Цвијић је са великим интересом проучавао географске услове за развитак саобраћаја. Од тада се много шта изменило у овом погледу, али су остале Цвијићеве поставке о главним саобраћајним смерницама. Каравански путеви дуж којих су били ханови и друмске механе потпуно су изгубили сваки значај. Истим правцима, углавном, иду и садашњи нови путеви. Разуме се, под утицајем развитка технике од овога има и одступања. Главним долинама Морава—Вардар—Сава, чији је значај Цвијић наглашавао, спроведене су не само железничке пруге него и савремени ауто-пут "Братство-јединство". Изграђене су јадранске железничке пруге, о којима је он непрекидно писао. У тим правцима су усмерени и важни аутомобилски путеви који воде долинама Босне и Неретве за Плоче. Такав значај повезивања залеђа са морем има и данашњи пут Београд—Титово Ужице—Бијело Поље—Колашин—Титоград—Бар који привремено замењује главну магистралу. Ауто-пут дуж јадранске обале, повезао је преко Црне Горе и Косова долину Вардара. Изнад свега Цвијић је наглашавао велике потребе изласка Србије на море у Бару. Та његова стална мисао сада је остварена. Према томе, изграђени су или су у изградњи нове железничке пруге и савремени аутомобилски путеви који повезују не само удаљене области него и градска насеља. На те главне саобраћајнице се наслања разграната мрежа путева која везује села. Овде ваља бар укратко поменути и нове облике саобраћаја који су се у Цвијићево доба једва наслућивали. То су авијација и успињаче за које нема теренских препрека. Обе ове врсте саобраћајних средстава имају велики значај за превоз путника и пренос робе.

Промене настају и у етнопсихичким типовима. Цвијић је, на основу проматрања на терену и студија из литературе које изражавају своју средину, научно поставио и објаснио историјски развој психичких типова. То је свакако одговарало тадашњем стању. Међутим, данас када се под утицајем друштвено-економских промена врше масовна кретања, мешање, изједначавање у културном погледу и стицању нових навика и просвећивању, свакако долази до бржих промена. Дакле, много се што шта изменило од времена Цвијићевих испитивања не само у материјалном већ и у етно-психолошком погледу. Све то не значи да ће у блиској будућности у свим нашим крајевима нестати регионалних и етничких карактеристика. Њих ће бити као што их има мање-више у свим земљама света, јер на то утиче природна средина, традиција и други локални услови. Али ће оне сваким даном губити од своје пређашње оштрине. Иначе, нико тако као Цвијић није добро и научно представио јединство наших народа.

На основу тридесетогодишњег личног проучавања на терену и на основу података својих сарадника који су се под његовим утицајем развијали, Цвијић је написао најбоље дело о Балканском полуострву, које ће и поред сталних географских и друштвено-економских промена задржавати трајну вредност. У чему је та вредност рекли су многи научници, али не још толико довољно колико Цвијићево дело заслужује. Када се о овоме говори, потребно је прво нагласити Цвијићев научни дух и методологију његовог рада, а затим садржајност, комплексно посматрање и повезаност разноврсних елемената који су од особитог интереса не само за географију и етнографију већ и за културну историју, социологију, етнопсихологију и неке друге научне дисциплине. И кад, услед сталних промена, неке од ових компонената буду измењене, обиље проучених података до којих је Цвијић у то доба могао доћи остаће као велика историјска вредност. На овим и другим особинама овог класичног дела учиће се генерације како научно ваља мислити и радити. Укратко речено, књига "Балканско полуострво" је велика драгоценост у ризници наше науке.

***