NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoAntropologija i etnologija
TIA Janus

Владимир Ардалић: Буковица - Народни живот и обичаји (II дио)

БАСМЕ

Кад се што коме "догоди", радећи на светац, рећи ће, да га је покарао светац, и одмах трчи врачарици, а она већ зна свакој боци изрећи басму, као што и љекари различне болести лијече различитим љекаријама. Ове басме, што их приопћујем, нијесу се чуле ни у цркви ни у школи, него ми је казивала Стеванија Палошева из Дубоке Буковице, село Парчића. Питао сам је, тко је њојзи то казао, а она ми рече, да је њезин прадјед био поп те се тијем басмама служио најместо књига и свијету с њима молио Бога.(1) Кад ми је она казивала ове басме, заклињала ме је, да их никоме овдје не кажем, јер вели, тко би сазнао, што и она зна, онда она више ништа не би знала. Стеванија про године за ово басмарење ухвали лијепијех новаца. На свакој басми, кад је сврши, изговори: "Бољетица, кад је плаћена, Богу је позлаћена; а неплаћења, Богу је повраћена."

*

1. Од урока. а) Урок уријече, а урочица одријече. Урок сједи на прагу, а урочица под прагом; урок скочи, урочицу спрчи. Стеваније (или коме се баје), рабе се Божије, не дотрчи! Одлаз'те, уроци немили, одлаз'те, уроци несретни, одлаз'те од Стеваније, рабе Божије, одлаз'те, заклињем вас 'Ристом и часнијем крстом! Два урока потекоше, три анђела претекоше; они мислише, да ће Стеванији, раби божијој, нешто бити. Даде господ Бого: не бијаде ништа, нег остаде здрава, ка и од своје мајке кад је пала. Излаз'те, заклињем вас небеском висином; излаз'те, заклињем вас земаљском ширином! Излаз'те из очију, из ушију, из косјерица, из рамена, из леђа, из прегиби, из пете; одлаз'те по свијетку кано чела по цвијетку, ка вијори по гори, ка муње по води, ка жарко сунце и мјесече и по гори и по води. О, мили Боже, без тебе се не може! На свијету трога нема, на мору моста, ни у камену мозга, ни на гаврану биљега, ни на Стеванији, раби Божијој, урока.

б) Три уријечу, један одријече: Кристос, син Божији, отац и син и дук свети, амин, Стеванији, раби Божијој, да остане здрава, ка и од своје мајке кад је пала. Свиловске, сатанске, бјесовске зле душе, чинилице и вјештице ноћнице и простријеле, излаз'те заклињем вас оном душом, која међе преорава, и с оном душом, која псе продава! Излаз'те! Ако не ћете изаћи, ја ћу вас и више клети, занајвише св. Кузмом и Дамјаном. О Боже и свети Кузме и Дамјане, љекари Божи, који по свијету 'одасте, лијека носаште, помоћ даваште, плаће не узимаште, излијечите ми Стеванију, рабу Божију службеницу. Богу се тужи, мајку Божију служи: Мајко Божија, раскрили крила своја, окрили ми Стеванију, рабу Божију службеницу, излијечи је од свакога тешка бола, урока, алака, зазора, наступа, намета од виле, вјештице, преклетије' очију, да Стеванија, раба Божија, остане здрава, ка од своје мајке кад је пала. (Сад се говори до девет пута "три уријечу, један одријече".) Кристос, син Божији. Одлаз'те од Стеваније, рабе Божије, у високе висине, у дубоке дубине, ђе се цркве не граде, летурђија не говори, анђели не долазе. Одлаз'те, заклињем вас 'Ристом и часним крстом.

2. Од поганца. Свети Стеван путом 'ођаше, у руци капу носаше и за собом Божијега коњица вођаше и понизно се Богу моли. Ту се роди господ Бог; господ Бог проговори: "Свети Стеване, 'Ристови ђаконе, што ти путом 'одиш и у руци капу носиш, и за собом Божијег коњица водиш, и понизно се Богу молиш?" Свети Стеван проговори: "Господе, ево Бога молим и у руци капу носим, ал не морем да проведем коњика од отока тешка бола поганца, јер ми се коњику начинио поганац." Господ му Бог проговори: "Свети Стево, 'Ристови ђаконе, откин'де ти три зубљице мрамора камена, од тог студеног камена, па прекрижи Стеванији, раби Божијој, нека од ње одлазе отоци, ка од водице потоци, ка вијори по гори, ка муње по води, ка жарко сунче и мјесече по гори и по води, и реци јој три пута: отац и син и дук свети, амин, Стеванији, раби Божијој, молим ти се, у те се увам, излијечи ме од проклетога бола поганца. Ва имја оца и сина и светога дука, амин.

3. Од отока. Свети Томе путом 'оди и у руци коња води. Њега срете свети Петар: "Ђе си био, свети Томе?" - "Био код Стеваније, рабе Божије. Стеванију је нога забољела, Стеванију одбољела, а црну земљу забољела." А говори свети Петар: "Стан' посједи, свети Томе! Стан' посједи на живцу камену и откини од камена зубљицу живца камена и обнеси Стеванији, раби Божијој, нек од ње одлазе отоци, ка од водице потоци (даље као под 2). Поганче зањче, у за се час не зачо, брез имена погино. Заклињем те 'Ристом и с часним крстом, ђе те заста, ту те на раби Божијој неста. У Стеваније, рабе Божије, мања боца од макова зрнца, а лаганија, ако Бог да, од тичијег перца. Милом Богу вала, оста Стеванија раба здрава, ка и од своје мајке кад је пала. Отац и син и дук свети, амин.

4. Кад заболи сиса. Два анђела путем 'одише, једној жени до'одише и они њојзи говорише: "Добра вече, Божја жено!" Свети Петар проговори: "Би ли ми могли туте преноћити?" Она њима проговори: "Богом теби, свети Петре, не морете о'ђе преноћити, јер вам немам шта дати вечерати, него купуса неварена и просенице непечене." Проговори свети Петре: "Богом теби, Божја жено, ми ћемо вечерати купуса неварена и просеничине непечене, црну ћемо земљу простирати, а студени камен по' главу врћи, а штуром ћемо се покрити." До помоћи жена здрава бијаде, од помоћи сиса заболи је. Ал говори свети Павле: "Богом теби, свече Петре, жену је сиса забољела; какву ћу дати љекарију?" Ал говори свети Петре: "Богом теби, свети Павле, свети Павле, мили брате, откин'де ти три зубљице мрамора камена, од тога студеног камена узми трима прстима, крстом својим па прекрсти Стеванији, раби Божијој, и закуни именом мојијем: Устат ће Стеванија, раба Божија, здрава, ка и од своје мајке кад је пала. Отац и син и дук свети, амин."

5. Од пришта. Увен', боло, усан', боло! Ђе се бола роди, ту се Кристос згоди; доклен Кристос дође, ова бола прође. Кристос прекрсти десницом руком: Стеванија, раба Божија, оста здрава, ка и од своје маке кад је пала. Увен' боло, усан' боло! Ту ти није станка ни до бијела данка, а дуго и до ноћи море Бог помоћи: оста Стеванија, раба Божја, здрава, ка и од своје мајке кад је пала. (Сад се стисну зуби и говори овако оштро:) Одлази, несретниче несретни и отровниче отровни, који нијеси с оцем створен, нит си с мајком рођен, у за се час ти не зачо, без имена, ако Бог да, сад погино! Оста Стеванија, раба Божија, здрава, ка и од своје мајке кад је пала. Ва имја оца и сина и светога дука, амин. Ђе те заста, ту те на Стеванији, раби Божијој, неста!

6. Од поганице. пијевац пјева, да сване, а поганицу тарем, да сатарем, пљувачом ташчицом; она ће је сатрати и отален са Стеваније, рабе Божије, изагнати: из мозга у кости, из кости у месо, из меса на кожу, из коже на длаку, из длаке на траву, из траве у ону злу кућу, ђе во не буче, ђе крава не риче, ђе овца не блеји, а коза не дречи, ђе пијевац не пјева, куца не лауца, а маце ђе не мауца. (Сад се стисну зуби, а гласом се љутим говори:) Одлази, губавицо губава, одлази, несретнице несретна, одлази, железницо железна, из мозга у кости и т. д. Заклињем те су четрдесет мученика, и заклињем те су четрдесет апостола, заклињем су четрдесет богоносије' Марија и великим петком, и ускрсним свецом, и неђељом, Божијем даном, и црквом, Божијем 'рамом, излази, несретницо несретна! Ено иј сједи девет у доцу на стоцу, носе девет трновије' колаца, сикира, мотика; они ће тебе сатрати и отален са рабе Божије изагнати. Излази, поганице погана, крви немила, ту ти није станка ни до бијела данка, а дуго је и до ноћи може Бог помоћи. Излази, заклињем те с оном душом, која мргине (међе) вади; заклињем те с оном душом, која пријатељске торбе премеће, излаз', не засти, не заспи, ране не начини, нити је туте твог имена ни твога спомена! Излази, куд си ушла, ондак и излази, и излази, заклињем те киком удовичком и образом лијепе ђевојке! Ја те туте оставити не ћу, не мртви тела, не кини тела! Куд си ушла, онда и излази, заклињем те су четрдесет мученика и т. д. Ето и заклињем те св. Кузмом и Дамјаном, Божијем љекарма, да излазиш из мозга у кости, из кости у месо и т. д., Излази светијем аранђелом Микајилом, затјечем те с велијем Ником путником, он ће тебе сатрати и отален одагнати; заклињем те светијем Данијелом и св. Шпиридоном, и заклињем те светим Гњатијом богоносцем, он ће тебе сатрати и отален одагнати; и заклињем те светим Јаковом, Божим братом, излази, несретнице несретна; заклињем те са четрдесет и четри младијоца; излази, затјечем те светим Глигоријем богославом, Јованом златоустом и Василејом великим; излази, заклињем те сретенијем и обретенијем и светим Јованом Крститељом. Ето теби светог Јове Крститеља, он ће тебе изагнати из мозга у кости, из кости у месо и т. д. Излази, заклињем те светим Тривуном, он ће тебе сатрати и отален изагнати из мозга у кости, из кости у месо и т. д. (Тако свијем свецима се заклиње и крижа руком десном, а лијевом обочи му на тијело, и болесник мора да што у цркву даде, као: чиста тамјена оли да свијећу купи, а то преко онога, тко баје.) Заклињем те светијем Луком лучитељем, који лучи праве и криве душе; ево получи и поганицу, сјечу жигавицу, од Стеваније, рабе Божије, излази, поганицо погана, крви немила, ту ти није станка ни до бијела данка и т. д. (Ово се увијек заклиње по свецима онијем, који редом долазе, па најкасније се сврши, као што гласи прва басма о уроцима: "Не тргај ми жила, не скупљај тела" и т. д.)

7. Од жутјанице. Помози ме, Боже и мајко Божија! Стеванија сан заспа, на њој жуја не заспа. Ако ли је и заспала, пречистом мајком Богородицом разаспала. И она се на три стране разабрала, што нема иј на свијету: на мору моста, ни у камену мозга, ни на гаврану биљега, ни на Стеванији, раби Божијој, мртвила ни жутила. Излази, жујо жутјанице, не жути тела, не ранави меса, не тргај жила, нег' излази из очију, из ушију, из косјерица, из рамена, из леђа, из прегиби, одлази по свијетку кано чела по цвијетку, ка вијори по гори (и т. да. како је прије речено). Излази, заклињем те су дванаест богоносније' Марија: оне ће те сатрати и одавлен са Стеваније, рабе Божије, изагнати. Излази, несретнице несретна, излази, жујо отровна, заклињем те оном душом, која криво зајам враћа, и заклињем те оном душом, која међе преорава и псе продава. Излази, заклињем те са дванаест цркава и олтара, излази, жујо жутјанице, заклињем те су четрдесет мученика, и заклињем те су четрдесет апостола, излази, несретнице несретна, излази, отровнице отровна, не жути тела, не мртви тела, кости јој не пребијај, крвце јој не испијај. Заклињем те, жујо жутјанице, 'Ристом и часнијем крстом! Ево дрвце тисово, оно је синоћ листало, ова је јутрос жуја пропала, а млада јој не постала. Излази, несретнице несретна, излази, отровнице отровна, не жути тела и т. д.

(Завршујући црнијем се концем измјери тијела ширина и дуљина, почињући мјерити од врха главе до дну пете, а од прста врха у лијеве руке средњега па до другога прста исти конац доклен треви. Ако је чељаде здраво, конац мјерећи насукрст преко чељадета буде једнак, ако се здраво изађе мјера у ширину а у даљину једна те једна; ако ли је чељаде болесно макар од шта, она мјера не може изаћи крају, бива тијело шире про руку; тога је болест разглавила. Ову врачарицу да је макар тко зовне, одмах га мјери концем, па ако тијело одговара мјери конца, онда га не боли ништа, ако ли је шире тијело, т. ј. од врха прста средњега па тако до другога; али ако је тијело болесно, онда конац досеже до по прста, а не до врха. Онда се концем замота траве гркице један струк, па се тијем концем и травом по болесниковој глави тамо и амо раздјељива по коси и говори она басма, што је прије речена, мјери се концем три пута на дан, догод тијело дође на мјеру. Жутјаница се може укелечити, кад вијор се завије, или кад се цуре или жене мију, те да на њево мило тко босом ногом стане, одмах се ухвати. Сваки пут, кад се концем мјери тијело, онда се баца на ватру те опет другијем мјери и т. д.)

8. Кад вода стане. Овда тече Дунај вода, овђе расте дрво имширово, на њој ниче дрво машниково. Туте сједе три ђевојке, једна вели: "Ајде, водо, низбрдо!" Друга рече: "Ајде, водо узбрдо!" Трећа рече: "Теци, водо, старом јажом, куда си и прије текла."

9. Од мадруна. Желдац, по Богу отац, ајде на мјеру, ка Кристос на вјеру! Заклињем те 'Ристом и часним крстом, ти сави своје тракове, ка мајка Богородица своје власове! Желдац и по Богу отац, сави своје ноге у трубицу, ка ђевојка кад кити киту у лулицу! Не мртви ми тела, не рањави меса, а не кидај жила, него сави своје тракове, ка мајка Богородице своје власове, а ђевојка своје гласове! Желим се прекрстити три пута крстом, а три пута трема другијем прстима.

10. Од материне. Материно, мајко и по Богу мајко! Иде материна улицом, а за њом Кристос круницом: "Стан', материна мјако и по Богу мајко, сави своје тракове, ка мајка Богородица своје власове!И прије ајде ти у шупљи бок, онђе ти је оставио господин Бог, да оставиш свој бол, да јој тела не мртвиш, да јој тела не киниш! Заклињем те су четри 'Риста и су четри еванђелиста, да одлазиш у шупљи бок, онђе ти је оставио господин Бог. Ти не вуци се ка змијурина, и не штипај ме ка жабурина, заклињем те 'Ристом и часним крстом, не мртви ми тела, не рањави меса, а не кидај жила! (Онда се стуче три чешља љутике - стући треба на живцу камену - па се привије на пупак; а поврига се на маслу једно јаје и три чешња љутике, исто стучене на живцу камену, па се метне на пупак; и поврига се на маслу три прста крува па се изије наштесрце: тако ће јој проћи.)

11. Од грлобоље. (Учини се тројство о три прста, па самијем палцом три пута про уста се крижа и говори:) Ва имја оца и сина и дука светога! Отац и син и дук свети! Усан', боло, увен' боло! Ђе се ова бола роди, ту се Кристос згоди; доклен Кристос ту дође, одма бола ова прође. Кристос прекрсти десницом руком, раба Божија оста здрава, ка и од своје мајке кад је пала.

12. Од главе сјеча. Пијевац пјева, да сване, сјечу тарем, да сатарем, пљувачом ташчицом: она ће је сатрати и раби Божијој изагнати сјечу из очију, из ушију. Сјечу сијеку на небу, а Стеванији раби падоше на земљу. Иде Кристос кроз Енбију гору, њега срета Криста Бога мајка. Кристос пита мајке своје: "Ђе се јеси забављала, мајко моја, од синоћ па до јутрос?" - "Не питај ме, 'Ристе сине мој, нег ми донеси моћи од помоћи од небеса; да ове ране обнесе, сјечу Стеванији да однесе отац и син и дук свети." Заклињем те Богом 'Ристом и са часнијем крстом, ђе те заста, ту те у рабе Божије неста! Милом Богу вала, да остане чила, ка је била, а да остане 'итра ка и вјетар! Мајка Божија с неба сађе, код Стеваније никакова бола не нађе, ни сјече, ни жигавице, ни тешке боле отровнице. Ва имја оца и сина и св. дука, амин. (Сад треба стући со и јаје бјеланце те метнути на повјесмо те њим привити на главу про чела па на слијепе очи.)

13. Од мицине. Мицо мицина, у тебе су три мужа: један ти је слијеп, други љем, трећи кљаст. Оста мица јаловица, оста Стеванија, раба Божија, здрава, ка и кад је од своје мајке пала. Мицо, у тебе је девет кожа: Нека буде од девет осам, од осам седам, од седам шест, од шест пет, од пет четри, од четри три, од три двије, од двије једна, а од једне пад ни једна! Уштрц мицо, заклињем те 'Ристом и часним крстом, ђе те заста, ту те места!

14. Од решепине. Решепина, решепина, не имала часа мала ни великог! Свети Пилипе и Јакове, ви сте љекари Исукрстови; како сте излијечили њега, тако сте полијечили рабу Божију службеницу. Богу се тужи, мајку Божију служи: Одлаз' отален, решепина, решепина! За колико ова церовина ође гори, за онлико рабу Божију решепина одболи. (Јер се зубље церове запале и држе, кад се баје, около мјеста, гдје је.) Куда решепина ова пролазила, онуда са тебе одлазила. (Ово се по три пута узаманице изговори.)

15. Од страве. Кад се лијечи страва, стопе олова оли костера те баце у здјелу, која је пуна воде. Што се од костера и од олова створи и на што наличи, од онога се препало чељаде, те се говори ова басма: "Ој ти свети Иле громовниче, узми собом брата Пантелију и сестрицу огњену Марију, громом страву погодите и луњом је опржите!"

Страва се лијечи и чешњом лука су зрно соли. Цура из куће с тијем луком пред лијегање направи крст на челу, на бради, на рукама, иза шака и на жличици. Док се тако луком маже, пита жена друга: "Што то радиш?" - "Прећем страву." - "Бјежи, страва, убола те крава!" Овај се чешаљ лука и со запреће у ватру па се иде спавати.

16. Од јаштарице. Јаштарица је оно, кад се што напне са које стране језика па бочи, боли, оли жуља и сврби. Тој бољетици обично свак каже, на кога дође, да неко нешто на тога лаже: ако је с десне стране језика, да лаже мушко, ако ли је с лијеве, онда да женско. Да се опросте од таке јаштарице, да не зановета на језику, пред лијегање жена једна машом (ожегом) згрће, као да преће ватру, тамо симо по огњишту прпа. Онај, на коме је та јаштарица, изађе надво и пита оне: "Што то прећеш?" Она одговара: "Прећем јаштарицу." Овај њој опет изванка одговара: "Прећи, прећи, нек изгори!" Тако три пута једно друго пита и једно другом одговара, па свак каже, да му одмах прође.

17. Од ударца. Узме се го нож па шапори кад на по гласа, кад у себи, да нитко не чује, овако: Ако је тко пао с парипа, оли се преврне из кара па се сатра, оли ако ли је тко коме надавао у леђа и бубреге, па ако је девет удараца, рече се: "Девет братаца, па нека буде од девет осам, од осам седам, од седам шест, од шест пет, од пет четри, од четри три, од три два, од два један, а од један ни један. Изађи, ударче, из 99 жглавака, из 88 рупа, из главе, из врата, из руку, из срца, из ногу, а занајвише из леђа, заклињем те Кристовом кошуљом, заклињем те светим калежом и жличицом од причешћа, заклињем те великијем Богом!" Говорећи ово вуче се голијем ножом по удареном од врха главе па до дна пете између руку, ногу, прста, врата и главе и на глас говорећи још ово: "Изађи у земаљске ширине и у морске дубине и у небеске висине, преко сто поља, преко сто шума, за девет брда, у пусту земљу и незнану међу, ђе пас не лаје, ђе свијећа не гори, ђе колијевка не љуља, ђе пракљеча не лупа, ђе моша не куца, изађи у неказано и непознато мјесто, преко виловскије' планина." Овако говорећи и вукући нож по сатрвеноме, па му се најкасније метне у уста скраја, кога он брже боље баци доље вичући: "Излаз'те!" и закала пљуцати за оним ножом.


  1. У прве земане су мало оли ништа попови знали читати и писати, него што напамет, коју молитву изрекли би коме над главом, па готова радња.

Даље >>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]