Zoran Stefanović

Zemlja se raspada. Ja potrčah do tragova.

Beleška o darovima Dejana Bogojevića

U tuđem svetu a našim vremenima, među ljudima, ponovljenim danima od kojih je svaki patološki zamoreniji nego i najdrevniji dani, radovi Dejana Bogojevića imaju efekat kao kad u gestu klecavog deteta dobijemo munjeviti momenat prosvetljenja, dajući olakšanje kojem nikad nećemo znati ni razumeti poreklo.

Dejan je šaman. U tome je cela priča.

I ne verujte vickastim likovnim ili književnim kritičarima koji će pokušati da vam kažu isto to, pomažući se analogijama iz raznih umetničkih oblasti i pojedinačnih opusa da bi nas nekorisno poučili kako je došlo do Dejanovog beskrajno nesamosvesnog i tiho iznenađujućeg spoja mirijada ovovekovnih avnagardi, klasičnih istočnih umetničkih metoda, alternativnog stripa i jednog onostranog (dakle, "ne-umetničkog") sentimenta, kojem samo neki od nas pomalo prepoznaju geografski ili antropološki jezik.

I to je sve što bi neki od nas znali i hteli da izjave o ovom slučaju. Sve ostalo je jasno i prejasno, neobavezujuće za dalje definisanje, ako se ima i zera respekta za fizički osećaj koji se ima u prvom sudaru sa crtežima i rečima dovedenih do samog jezgra svoga smisla, a često i surovo dublje od njega. A potpisnik ove beleške je dovoljno blaziran da bi znao da ceni krajnju sporadičnost takvih događaja.

Dakle, kao što je rečeno:

Baš kao što je navodno naše i parče kosmosa što nam se smeši osmehom detinjeg bića kojeg još ne srećemo, ali nam je Dejan barem doneo miris vazduha tog dana.

Zoran Stefanović

U prestonom Beogradu, na sv. Vasilija Ostroškog 2000.