Симеон Пишчевић: Мемоари

III

Био сам врло жалостан што сам због пута имао да напустим своје газдинство и да изгубим све што сам имао. Хтео сам зато да пођем сам, а жену и малу децу да оставим у насеобини. Кад сам то жени рекао, она се успротивила. Рекла ми је да никако неће ту сама да остане и захтевала да је поведем, наводећи као разлог то што је и мајор Петровић своју жену повео. Уз то, говорила је, то би јој била још и прилика да види своју матер, брата и сестре, који су остали у Ћесарској и које можда никад више неће видети.

Видећи да не могу своју жену од њене намере одговорити и приволети је да остане у насеобини, морао сам да јој попустим.

Распродао сам све што сам спремио за газдинства а исто тако и рогату марву, овце и ергелу коња, са ждребним кобилама. Све сам то испродавао и отпочео се припремати за пут. Гледао сам само да понесем што мање ствари јер сам знао како ће бити тежак пут преко мађарских планина. Једино кућу што нисам продао. Оставио сам у њој једног каплара да је чува док се не вратим - и тако сам пошао.

Стигао сам са својом јединицом у Бахмут и јавио се генералу Бибикову. Од њега смо примили плату за пола године унапред, али само плату, без икаквих следовања. Одатле смо пошли у Кијев.

Из Кијева нас је господин командант Костјурин послао преко границе са наредбом да пређемо преко Пољске у Ћесарску и да се у престоном граду Бечу јавимо руском посланику Кајзерлингу; од њега ћемо имати да добијемо даље наредбе. Дао нам је затим, по наредби Сената, и новац за пут: мени и ађутанту Маркову по двеста, а наредницима по сто рубаља.

Изјавио сам господину команданту да ми према мом официрском чину за тако далек пут није дат сразмдран трошак, да с тим новцем нећу моћи изићи на крај и да ћу пасти у дуг. Он ми је одговорио да је толико наредбом одређено и да он од своје стране не може ништа више додати; дао ми је затим и пасош од кијевске губернијске канцеларије за пролаз од Кијева до Беча.

Изјавио сам господину команданту да с тим пасошем нећемо моћи стићи до Беча. Казао сам му каква је строгост у Мађарској и Ћесарској и да за тако далек пут кроз туђе земље треба пасош од Иностране колегије с државним печатом - без тога се, рекао сам, неће моћи проћи.

Господин командант није био мојим речима задовољан. Рекао ми је да за кијевску губернију сви знају и према томе да и у Ћесарској морају за њу знати и да с тим пасошем слободно могу поћи.

Био сам, дакле, приморан да пођем с таквим пасошем из Кијева. Целог пута кроз Пољску Пољаци су нам правили сметње. Они су себе сматрали за велику силу и према руским путницима бивали су врло груби. Мене и моје људе задржавали су много пута, кола нам претраживали, захтевали царину и мостарину и томе слично, и тако нас без потребе ометали и задржавали док најзад нисмо стигли до мађарске границе.

Кад смо ушли у Мађарску, задржали су нас на прелазу и извршили царински преглед по прописима, а како сам ја умео с њима говорити, рекао сам им да сам руски мајор и да идем у Беч нашем руском посланику ради важног посла; срећа нас је послужила те су нас пропустили.

Истога дана пред вече сретнем се са оцем, који је с мојом маћијом и децом ишао у Русију. Ноћили смо заједно у једној гостионици на друму у брдима, Он ми је испричао о свему што се десило кад је добио пасош (о чему сам већ говорио). Провели смо скоро целу ноћ у разговору. Између осталог причао ми је и о оној црногорској комисији. Он је сумњао да ће та комисија ишта добро учинити. Чуо сам и да је мајор Петровић дошао у Петроварадин, да му се тамо жена разболела и умрла, а он да је после тога отишао према млетачкој граници, у ћесарски град Трст. Ујутру сам се опростио с оцем. Упутио сам га како да стигне до Кијева; и тако он оде према пољској граници, а ја у Мађарску.

Преда мном и око мене биле су већ оне грдне стеновите планине, преко којих је требало да пређем. Тим путем ишао сам без задржавања већ четири дана, све кроз мања и већа села. Петог дана прошао сам кроз град Еперјеш, а једно две миље после њега, кад се спустило вече, задржим се са друштвом у једном селу да преноћим.

Ујутру, кад сам устао и слуге почеле изводити коње и подмазивати кола и каруце, приђе ми један непознат тамошњи човек, затражи ми пасош м почне ме испитивати одакле сам, куда идем, ко сам и где сам границу прешао. Онда почнем и ја њега испитивати ко је он и зашто се за мене распитује. Он ми одговори да је погранични надзорник и да га је послао комесар, генерал гроф Старај, да ме испита и да ми узме пасош.

Ја му на тај захтев одговорим да сам руски мајор и да идем у престони град Беч нашем опуномоћеном руском министру и покажем му пасош кијевске губернијске канцеларије, а границу сам, рекох, прешао ту и ту.

Он се показао веома груб, говорио је о нашем посланству без икаквог поштовања и наваљивао да пасош однесе свом комесару у град Кашаву,² удаљен одатле једно две миље.

Нисам му хтео дати пасош, хтео сам да наставим пут. Рекао сам му да је Кашава пред нама и да сам намеран да се тамо мало задржим. "Можете", рекао сам му, "с нама заједно поћи и тамо показати мој пасош вашем комесару."

Он ми на то грубо одговори: "Нећеш даље одавде док ти комесар не види пасош, а да ли ће ти он дозволити да наставиш пут или неће - то ја не знам. Ја те даље не пуштам, а ако се будеш противио" - и ту ми показа шест пограничних наоружаних стражара, који су с њим дошли - "ја ћу позвати стражаре" - и опет затражи пасош.

Видео сам да тај сусрет не слути на добро, и шта ћу, пошаљем с њим једног мог наредника да покаже пасош комесару и на том месту останем да сачекам док се наредник не врати.

Истога дана, пред ноћ, ето мога наредника с истим пограничним чиновником: "Комесар је", рекао ми је наредник, "задржао пасош и казао да ће послати својој команди у Беч, а шта је наредио том чиновнику што је дошао са мном, ја", рече, не знам."

Питам чиновника зашто ми је комесар задржао пасош и пут ми прекинуо, а он ми одговори: "Твој му је пасош сумњив; писан је на језику који ми не разумемо, а нема ни државног печата. Ти можда и ниси руски мајор, као што кажеш, а можда ни границу ниси прешао на оном месту где си рекао, јер тамо би те зацело задржали и оставили у карантину."

Ма колико да сам тог грубијана уверавао да сам на главном друму прешао границу, да сам тамо легитимисан и да су ме пропустили, он ми није веровао. Рекао сам му:

"Да постоји наредба на граници за карантин, мене би тамо свакако задржали, не би ме тек тако пропустили. А пошто сам већ у земљи, каквог смисла има да ме сада, ради карантина, задржавате? А ако сумњате да сам прешао границу где сам рекао, ви пошаљите некога тамо нека се распита."

Али он ме није скоро ни слушао, нити је моје разлоге примао. Рекао ми је: "Говори ти што год хоћеш, али ја ћу чинити што ми је наређено" - па позва оне стражаре и с њима још и једног подофицира и једног редова које је довео са собом. Са оних шест ранијих било их је сада осморица, и тако и мене и моје људе ту ухапсе. Поред кола и испред мојих врата поставио је стражу и наредио да ни ја ни моји људи не смемо никуд из дворишта, а од старешине села затражио је да за ноћну стражу доведе још четири сељака.

Кад је све то урадио, чиновник оде, а ја са својим људима останем под стражом.

Тај дан је тако прошао, а сутрадан седнем и почнем писати извештај нашем посланику у Беч, јављајући му шта се десило, запечатим коверат и напишем адресу на француском. Затим замолим једног стражара да ми доведе поштара из села. Поштар је био тако пажљив да је на моју молбу одмах дошао. Иако је био прави Мађар, говорио је и немачки, а кад је дошао, запитао ме је шта желим од њега.

Захвалим му се што се одазвао и испричам му шта ме је све снашло, и да сам ухапшен; пружим му писмо за посланика молећи да га узме и пошаље поштом у Беч и да ми да на њега реверс, па му онда дам и друго писмо, које сам написао у Токај мајору Жолобову, који се тамо налазио ради куповине мађарских вина за наш двор (о том мајору сам писао и у првом делу ове моје повести).

Поштар узе оба писма, даде ми реверс на њих и рече ми да ће пошта још те ноћи поћи за Беч, а сутра за Токај, и обећа ми да ће оба писма послати, и онда оде.

Мене су стражари тако строго држали да нисам могао да се макнем из дворишта; чим из собе изиђем, они одмах за мном и само мотре. Резерве у храни нисам имао ни за себе, ни за људе, ни за коње, морао сам за све крчмару троструко да плаћам. Молио сам да ми дозволе да пустим коње у поље, а и да пошљем свог човека да узме штогод за јело у граду, али стражари ми нису допустили ни једно ни друго. А и газда је настојао да тако остане и зато је и појио стражаре да ме на тај начин примора да од њега све купујем. Тако сам остао осам дана.

Деветог дана, кад сам се после ручка шетао по дворишту, чујем, са друма који води од Токаја, поштар труби У рог, и гони поштанске коње. Кад је стигао до крчме у којој сам ја био под стражом, он се заустави. Видим, на колима седи човек у огртачу, сав прашњав, а стражар, подофицир, прилази му. Човек скиде са себе огртач и сиђе с кола. На њему наша, руска коњичка униформа, по ширитима видим да је наредник. Долази сигурно из Токаја. Зовем га и запитам одакле долази и куда ће, а он ми одговори да долази из Токаја и да је овамо послат једном нашем, руском мајору који се ту налази под стражом, а кад је чуо да сам ја тај мајор, скине с главе капу, поклони ми се, извади из торбе писмо мајора Жолобова и преда ми га.

Стражари се одмах окупе да чују шта ће ми наредник рећи, а како смо нас двојица говорили руски, који они нису разумевали, удаље се. Ја узмем писмо и позовем наредника у собу; он а)и испоручи поздрав од мајора Жолобова и додаде: "Господин мајор је, после вашег писма, сам хтео доћи, али га је заболела нога, па не може да се обуче, зато је мене с писмом послао."

Отворим писмо и видим и у писму све то што ми је наредник испричао: да је мајор Жолобов и сам хтео доћи, али због болести није могао, и да је све што ми се десило јавио господину посланику у Беч.

Тог дана је наредник остао код мене, а сутрадан се вратио натраг, носећи мајору Жолобову мој одговор.

После три дана дође ми поштар у посету. Седео је подуго и између осталог испричао ми је да је јуче био у тврђави Кашави код граничног комесара, грофа Стараја. "Грофу је", вели, "и самом сада непријатно што вас је задржао. Зна да сте писали вашем руском посланику у Беч, а у граду се већ зна да вам је био гласник из Токаја. Он сад већ види да сте руски мајор, као што сте рекли, и да сте у руској служби. Раније је сумњао зато што вам је пасош писан језиком који је њему непознат и што је без државног печата. Посумњао је да се није можда неки непријатељ, издајући се за Руса, пребацио преко границе, као што се ту скоро и десило, када су се по налогу пруског краља увукли неки људи тајно у земљу да дижу на буну калвине и лутеране, што би њему, пруском краљу, било од помоћи у садашњем рату с нама.

За те људе се сазнало, они су похватани, а са вишег места стигло је после тога тајно наређење нашим пограничним комесарима, каже гроф Старај, да се будно пази на границу да се нико стран не увуче тајно у земљу, а исто тако да се и непознати путници, који се учине сумњиви, задрже. 3ато сам ја, понављао је поштар речи комесарове, ,с тим господином тако и урадио. Задржао сам га под изговором да мора издржати карантин. Пасош сам му послао у главну команду, и сада не могу ништа учинити док не стигне решење оданде."

Узгред ми је још испричао да се командант града чуди комесару што ме је задржао кад сам већ ушао у земљу. "Сада, кад нам руска армија долази у помоћ против Пруса, и кад су наш и руски двор у савезу", рекао је командант, "имаће господин погранични комесар велике невоље због тога."

Неколико дана касније чујем да је погранични комесар, гроф Старај, стигао у своје село, пола миље далеко од места у ком сам ја био. Село му је било мало по страни од главног друма, кућа велика, зидана, и лепа башта. Једног дана, пред вече, пошаље ми он једног свог чиновника да ми изручи поздрав господина грофа и да ме замоли, у име његово, да сутра код њега ручам. Ја се преко гласника захвалим господину грофу на пажњи, а на ручак му, рекох, не могу доћи, јер нисам здрав. Гласник оде с мојим одговором, а сутрадан, око девет сати изјутра, дође грофов син, младић од својих осамнаест година. Одевен лепо, а, види се, и добро васпитан. Показао се врло учтив. Почео је прво мађарски, а после и немачки. Дошао је као изасланик очев:

његов отац, вели, јако би желео да ме види и моли да му учиним част и дођем. на ручак - као што је и синоћ зато слао човека.

Иако сам се ја све време изговарао својом болешћу, младић је био тако мио и тако ме је лепо молио да дођем Да сам на крају ипак решио да се одазовем - не толико због ручка, колико да видим и упознам тог господина, а и да му У згодном тренутку рекнем коју о оном што ми је учинио. И тако поручим по грофовом сину да ћу доћи.

Њему је то било врло мило, опростио се и пожурио натраг, а коњанику који је с њим дошао рекао је да остане и да ме допрати. Сео је затим у своје каруце и отишао оцу.

Одмах сам наредио да ми се очисте каруце и избришу од прашине и да се коњи упрегну. За то време обукао сам нову униформу, и слугама наредио да то исто учине. Са мном је пошао и ађутант Марков, и тако смо сви заједно пошли грофу.

Он је свакако видео с прозора кад смо ушли у двориште и дочекао ме на улазу, заједно са своја два сина. Био је врло љубазан и изјављивао да му је врло мило што сам се одазвао његовој молби. Увео ме је у кућу и представио сво јој жени, грофици, и двема кћерима, које су биле још неудате.

Грофица ме је посадила поред себе на диван и све време говорила са мном немачки. Она је мислила да сам Рус, а ја нисам ни спомињао да сам био у аустријској служби и да сам из Славоније, него сам на њено питање још потврдио да сам прави правцати Рус.

Она се чудила нашем руском језику кад смо понешто ја и ађутант Марков проговорили. (Марков је био из Украјине у Малорусији, а служио је у старим хусарским пуковима пре него што је био постављен у Шевићеву насеобину. Сад је ишао први пут у Мађарску и Ћесарску.) А најчудније јој је било како ја немачки говорим. У почетку није хтела да верује да нисам Немац, али кад сам је уверио да сам Рус, а немачки да сам само научио, али ми није матерњи језик, она одговори: "Ми о Русима досад ништа нисмо ни знали, и замишљали смо вас," рече, "сасвим друкчије."

Распитивала се затим о руским госпођама, о њиховом одевању и опхођењу. Питала је чак и да ли умеју играти европске игре. Ја сам јој о свему томе подробно причао, а нарочито како је на нашем двору. "Не само," рекао сам јој, "да руске госпође умеју играти и да се удешавају по последњој европској моди него и европске језику знају и говоре."

Грофица ме је пажљиво слушала, па се онда стала шалити, и окренувши се мужу рекла: "Ето, видиш да има света и изван Мађарске. После тога што сам сада чула тако бих желела да још данас пођемо у Русију да видим ту земљу."

Гроф је за све време нашег разговора ћутао и пажљиво ме посматрао, а онда рече грофици: "Ја мислим да поред разговора госте треба пре ручка нечим и послужити" - и он устаде и изиђе, а мало после донеше слуге на једном служавнику две велике чаше ракије, а на другом исечен хлеб и сир - и ону ракију па пред мене. Видим ја да је то нешто с намером удешено, јер сам знао да Мађари не пију из толиких чаша, а видим и то да нису послужени ни гроф ни грофица, него само ја и ађутант, и зато нисам прихватио чашу.

Гроф онда приђе, узе од слуте служавник и запита:

"Зашто не изволите пити?" - а ја одговорим да је то за мене превелика порција. Он поче наваљивати и молити да је испијем, али ја сам га, смејући се, одбио.

"Откад сте", рекох, "увели тај обичај да се из толиких чаша ракија пије? Ми смо слушали да мађарска господа тако не раде" - и тако су чаше изнели.

Уто јавише да је јело на столу и ја узмем грофицу под руку, а она рече: "Ја ћу вас одвести." Ушли смо у салу, где је све било припремљено, и сели за сто. Ја сам седео између грофице и старије кћери. За ручком се водио разговор о свему, а после ручка прешли смо опет у собу у којој смо и раније били, и тамо су нас послужили кафом.

Онда поче гроф говорити како му је јако жао што се онако са мном десило, а друкчије није могао да уради због строгих наредби с вишег места о чувању границе. Карантин сам, вели, морао издржати, а што нисам задржан на самом прелазу границе него тек ту, за то ће тај гранични официр бити предан суду, "а о вама", говорио је гроф, "ја сам јавио надлежнима и надам се да ће решење доћи" - и извињавао се да није имао рђаве намере.

На све те његове речи одговорио сам кратко: "Ви сте, господине, изволели рећи да сам овде задржан ради карантина, али ако сам ја опасан због неке епидемије, онда би сад требало и ви, с целом вашом породицом, да идете у карантин, пошто се, ето, ја налазим у вашој кући и пошто сам ручао код вас. А што се тиче вашег пограничног официра који ме је пропустио, он не може бити крив, јер да је постојало наређење да се на граници мора издржати карантин, он би ме зацело и задржао, а пошто то није било, какав је онда разлог био да ме задржите усред земље под изговором карантина, кад ту карантина уопште и нема. А исто важи и за мој пасош. Ако сам вам се учинио сумњив што је писан на језику који ви не знате, могли сте, ако немате другог преводиоца, позвати неког од ваших унијатских свештеника из ког оближњег села. Они би вам га лако и прочитали и протумачили, јер ти ваши унијати довољно знају руски језик; они по руским књигама и службу у црквама служе и од њих сте могли дознати да ми је пасош исправан. Осим тога, још један доказ: кад бих ја, из ког било разлога, био сумњив, зар бих ја тако отворено ишао главним друмом? Него, види се, господине грофе, да се вама лично прохтело да ме ухапсите и да ми поставите тако строгу стражу која ме, по вашем наређењу, ни из дворишта никуд није пуштала; нисам могао ни најпотребније ствари из села или града да набавим, и ту вашу строгост трпим већ три недеље."

Кад сам му казао како се стража према мени понашала, он се учинио као да ништа о томе не зна и за све је кривио само оног чиновника ког је послао по мој пасош; говорио је да ће га казнити. Затим је наредио једном од својих потчињених да се стража одмах уклони и да се оставе само четири човека да ме преко ноћи чувају, да ми као не би ко од пролазника нешто учинио о тој наредби сам му рекао: "Није потребно, господине грофе, да сад такву политику водите. И кад бисте наредили да се сва стража уклони, ја се с тог места, где сам задржан, не бих макао докле год од својих претпостављених не добијем наредбу."

После тих разговора с грофом није ми се тамо више остајало, него наредим свом слузи да дође с каруцама, па се поклоним грофици и њеним кћерима, а и грофу сам рекао неколико учтивих речи и захвалио му на дочеку. Казао сам му да дуже не могу остати, јер се као затвореник журим на своје место; с тим речима седнем на каруце и одем.

Тај господин се задржао у тој кући још три-четири дана и за то време двапут ми је слао своје синове да ме зову, али ја му нисам хтео више ићи.

Четврте недеље мога седења у затвору примим преко поште писмо од нашег опуномоћеног министра из Беча. Пише ми да морам остати ту где сам и да се мало стрпим још за неко време док он о свему не обавести њено величанство краљицу и да та ствар неће, рекао је, остати неиспитана.

Издржао сам још три недеље. Најзад сам добио преко поште од господина посланика још један велики коверат и у њему писмо, заједно с пасошем издатим од ћесарског двора, с државним печатом, с којим сам се могао слободно кретати. Тако сам провео у затвору пуних седам недеља. Сад је требало наставити пут и припремити се за сусрет с новим несрећама.

Наш опуномоћени министар, господин гроф Кајзерлинг, пише ми и наређује да кренем право у Петроварадин и да тамо сачекам даљу наредбу, а што се тиче мог хапшења, обавештава ме да је оном пограничном комесару наређено да дође у Беч на одговор.

После примљене наредбе, почнем се одмах спремати за пут, а кад су то моји стражари видели, један од њих одјури на пошту да то даље јави. Ја сам, међутим, све своје ствари натоварио у кола, и наредио и својим људима да буду спремни, па да сутра изјутра рано кренемо.

Сутра изјутра дође ми један од људи грофа Стараја, носи ми други пасош писан латински, с речима: "Господин гроф није још добио решење о вашој ствари, али је чуо да вам је стигла од вашег господина посланика из Беча наредба да се одавде кренете и господин гроф, уважавајући све то, неће вас више ометати и зато вам шаље овај пасош с којим се можете слободно кретати по Мађарској."

Ја му на то одговорим: "Пасош вашег грофа за мене ништа не значи, нити ми треба. Ево", рекох му, "какав ја пасош имам", и покажем му пасош од ћесарског двора. »С овим ја пасошем путујем."

Исплатим затим мом газди за све што сам од њега узимао - а то ме је доста скупо стало.

IV

И тако пођем, а и свим својим људима, који су стајали на улици спремни за пут, наредим да пођу за мном. Кад сам прешао отприлике једну миљу, застанем. Видим, нема наредника Крестића с његовим колима. Питам друге где је и зашто нису сви заједно, а они ми одговоре да је он седео кад смо кренули и да ће нас сигурно убрзо стићи. Пређем тако још једну миљу па се опет зауставим. Питам: "је ли нас Крестић стигао?" Кажу да није. Одмах сам помислио да ту нешто неће бити у реду, јер сам знао да је он древна пијаница - али људи ми кажу да од јутрос није био пијан, него да му је слуга био мало припит. Постојим још једно четврт сата тако на путу, и како није долазио, а вече се приближавало и јак ветар дувао, нисам мотао даље да стојим, него наставим пут за Кашаву, и стигнем тамо пред саму ноћ. Застанем пред тврђавом у предграђу, пред једном гостионицом, где нам је газда показао собе. Мислио сам: гу ћемо га почекати, па ако не стигне, ујутру бих послао неког да га потражим.

После вечере разиђемо се на спавање и тек што сам заспао, неко поче да лупа на врата. Разбудим се, чујем опет лупу и разговор два човека. Устанем из постеље и приђем вратима. Питам: "Ко је?" На то ми обојица одговоре да отворим: "потребно је". Познао сам по гласу ађутанта Маркова и поштара из Лемешана (тако се звало село у ком сам био затворен). Одмах сам видео да то није бадава и да ће бити неко зло. Отворим врата и они обојица уђу. Поштар доче тиме како је дојурио на поштанским колима из љубави спрам мене, али доноси ми, рече, рђаве вести. Наредник Крестић је убио свог слугу и стражари што су тамо остали одмах су га затворили и оковали. Сад ће га, рече, одвести у град Еперјеш у затвор среског суда.

Одмах пошаљем слугу на капију тврђаве да замоли дежурног официра да отвори капију да изиђу поштанска кола. Официр одговори да, се обично после повечерја кључеви односе команданту и да зато не може отворити, а како је већ сасвим касно, не усуђује се будити команданта.

Био сам приморан да још једанпут пошаљем мога човека, заједно с нашим газдом, да замоле официра да пробуди команданта иако је касно, и да му саопшти моју молбу.

Официр обећа да ће га пробудити, али не пре четири сата изјутра. Тражио је само да му се каже колико коња треба, па ће кола у то време бити ту. Слуга му рече да ће требати четири коња, и с тим се слуга и газда врате.

Како поштанска кола нису долазила а ја од тешких мисли нисам могао више спавати, почнем испитивати поштара како је дошло до тога да Крестић убије слугу.

Он ми исприча ово-: "Кад сте ви пошли, хтео је и наредник поћи и већ је сео у кола, кад му слуга оде у крчму, рекао је да је тамо нешто заборавио. Како га дуго није било, наредник пође да га потражи. Он је, међутим, у крчми пио и већ се сасвим напио. Али кад је видео наредника да долази са штапом, поплашио се батина и побегао на улицу, ла у моје двориште. А ја сам", причао је поштар, "кад сам вас испратио, остао са стражарима на улици, и кад сам видео да наредник јури за слугом и да су обојица упала у моје двориште, потрчим и ја и стражари за њима да одбранимо слугу и да их раздвојимо. Кад ми тамо, наредник стигао слугу, немилостиво га бије, вуче за косу и гази. Ми да одбранимо слугу, а он лежи испружен, лицем према земљи. Мислили смо најпре да је потпуно пијан, а како је био и тучен, мислили смо: ваљда се ошамутио. Али кад је прошло четврт сата, а он не устаје, ми почнемо да га дижемо, али више му није било помоћи, био је мртав. Стражари одмах вежу наредника, одведу га у двориште (где сте ви били) и почну да га окивају и да спремају кола да га одведу у Еперјеш и предаду суду, а ја сам, опет, дошао овамо да вас известим."

Саслушао сам поштареву причу и, како ми се од тих страшних ствари и мисли замутила глава, нисам више ни легао, није ми било до спавања. Премишљао сам само шта да радим и шта да предузмем, а у исто време говорио сам у себи: Ето шта све човек мора да претрпи у животу. Таман сам се решио једне невоље, већ сам упао у другу (а ко зна шта ме све још чека!).

Добро сам знао какво је мађарско право и какви су им судови. Код њих је тако: суди се према кривици, али дуга истрага се не води, и глава зачас одлети. Зато сам одмах знао да ће око тога бити велике муке и посла, а и поштар ме је заплашио. Каже: ако не пожурим и не потрудим се да избавим наредника, обесиће га. Њихов, мађарски поступак је кратак: глава за главу.

У тим тешким мислима преседео сам сву ноћ и тако дочекао четири сата изјутра, а како из града поштанска кола још нису долазила, морао сам опет да пошаљем човека официру да пита хоће ли се капија већ једном отворити. Одговорио је да је наредба већ издата и да ће поштанска кола одмах стићи, али после тога саопштења имао сам још једно пола сата да чекам. И већ сам хтео још једанпут да шаљем човека на капију, кад чујем поштанску трубу. Знао сам одмах да иду кола. Кочијаш је улазио у двориште и једнако свирао у трубу; јављао је да је стигао.

Пожурим се да пођем. Повео сам са собом ађутанта Маркова и поштара (он је синоћ своје коње преморио, па их је оставио да се одморе). Ноћ је била врло мрачна и пут се једва назирао. Нисам знао могу ли се поуздати у кочијаша, јер је друм на неколико места био каменит. Питао сам о њему поштара и он ми одговори да познаје тог кочијаша, да је момак вешт и да уме око коња. Кад смо седали у кола, рекнем кочијашу: "Пази, пријатељу, где је пут рђав - ти полако, а где је добар - само терај" - и дам му преко погођене цене још два сибенценера (тридесет и четири копјејке) напојнице.

Сели смо у кола и пошли касом кроз предграђе, а кад смо изишли у поље, кажем кочијашу: "Пожури, пријатељу, мени се не оклева." Бринуо сам се да ли ћу тамо још затећи наредника Крестића и, ако још није одведен, да ли ћу га моћи како било извући, да скинем само ту бригу с врата.

Пошто је кочијаш био лепо награђен, није жалио коње. Ударио је бичем по њима и појурио. Ја му викнем да мало успори, да не тера тако брзо, јер је још мрак, не види се, а он ми одговори: "Не бојте се, ја знам пут" - и том брзином је јурио једно четврт миље, кад нам тек кола ударише десним предњим точком о један камен и преврнуше се, а ми све један преко другог на земљу. Срећа још те смо пали на страну, иначе, да су нас кола поклопила, зло би било, јер су коњи преврнута кола вукли још неколико корака, а кочијаш, који је био у седлу, једва је задржао свога коња и остале.

Како је ко устајао, тако је помагао другима да се дигну. Неко виче да га боли рука, неко нога, неко глава. Једва смо се држали, као после неке несвестице. Срећа те смо се само угрували; нико није био теже повређен. Подигли смо онда кола, и почели скупљати са земље своје огртаче и друге ствари што смо са собом носили, поседали наново и пошли даље. Кочијашу нисам више дао да тако јури, јер је још био мрак. Мало после поче свитати. У освит смо стигли у село Лемешане и стали пред гостионицом (оном истом у којој сам већ био). Питам мог бившег крчмара за наредника Крестића, јер од оних стражара ниједан више није био ту. Он ми одговори да су Крестића јуче одвели окованог у Еперјеш у затвор.

Много сам се забринуо. Нисам знао шта да почнем и на кога да се обратим, кад ту никог нисам познавао. А да дигнем руке од свега и наставим пут, ни то није ишло. Ја га, као свог потчињеног, морам ипак некако извући. Мислио сам да ће најбоље бити да се обратим суду куд је одведен.

Запитам поштара ко је старешина среског суда и је ли у граду, а он ми одговори да је то оберишпан (ја тај назив не бих умео друкчије превести него председник суда), а да долази у град само у одређене судске дане, иначе живи у својој кући, једно четири миље изван града.

Кад сам то чуо, нисам хтео више чекати, него седнем с ађутантом Марковом на поштанска кола и кренемо у Еперјеш. Уз пут сам само једанпут мењао коње. На улазу у град задржи ме стражар на капији, а онда ми приступи и подофицир, са већ уобичајеним питањем: ко иде? - и затражи пасош. Рекнем му своје име, а што се тиче пасоша, рекох му да тако и тако идем команданту и да ћу у граду одсести у једној гостионици.

Кад су ме пропустили, свратим у гостионицу, наручим да ми се што пре донесе доручак и пошаљем у канцеларију да се обавестим да ли је председник суда у граду. Одговорили су ми да није ту него да је у својој кући изван града.

Одем онда команданту. Он ме је примио веома лепо. Испричао сам му случај мога наредника, рекао му да сам због тога дошао и да молим за његову помоћ.

Он ми одговори да би ми врло радо помогао кад би до њега стајало. Али у његову надлежност спадају, рече, само ствари које су везане за саму тврђаву, а у суд се никако не може мешати. Суд је у власти господе Мађара и од њих постављених судија, и они су једини власни да над затвореницима воде истрагу, да им суде, да их кажњавају, а у случају очевидног злочина и да их на смрт осуђују. "Ја само сумњам", рекао је командант, "да ћете ви вашег наредника моћи ослободити, јер њему се мора као убици судити."

Запитао сам. га да ли би могао макар толико да издејствује код суда да мог наредника узме код себе у затвор док се ствар не испита, а он ми одговори да ни то не може, јер он заповеда само у тврђави, над својим немачким гарнизоном, а све што је изван тврђаве припада другима и он се у такве ствари никако не сме мешати. "Да се тај случај с вашим наредником десио однекуд овде, у тврђави, онда би, наравно, он био ту у затвору и спадао би под моју надлежност."

Нисам имао више ради чега да остајем код команданта. Опростим се с њим и с врло слабом надом вратим се у гостионицу. Решио сам да потражим председника суда да с њим говорим.

У гостионици сам затражио од газде да ми спреми јело, а ађутанта Маркова пошаљем у канцеларију суда (ту у близини) да пита где је то село у ком председник живи и који је пут до њега и да измоли дозволу да види наредника Крестића, да Крестића на тај начин обавести да сам ту и да се трудим да га избавим.

Ађутант Марков је отишао, распитао се о председнику суда и измолио дозволу од старешине над затвореницима да може видети Крестића и видео га у затвору кроз решетку на вратима. С тим ми се вестима брзо вратио; на брзу руку смо се заложили јелом; поштанска кола била су већ готова, платио сам гостионичару доручак, сели смо у кола и пошли.

Путовао сам друмом прилично добро. На две станице мењао сам коње, а на трећој, последњој, морало се скренути налево од главног друма на сеоски пут који је водио до председникове куће. Од тог места морао сам платити двоструку цену, а због рђавог пута поштар није хтео да пусти кола са четири коња, него са шест, и то само зато да може више наплатити, и ја сам, хтео-не хтео, морао пристати.

Ушли смо у двориште председника суда; било је то већ пред вече; затекли смо га код куће. С почетка ме је, као непознатог, примио прилично хладно. Али кад је дознао, а после и видео, да сам дошао на шест поштанских коња (што се тамо ретко дешава, осим код врло високих лица) - због мог ухапшеног наредника - променио је држање и постао љубазан. Понудио ми је да седнем и започео разговор (немачки је знао добро). Између осталог рекао ми је: "Мислим да ћете морати овде преноћити, јер се већ смркло и, ако желите, показаћу вам стан где ћете моћи и кола увести."

5*

Ја му одговорим да немам намере ту да ноћим нити да време губим. "Него вас молим", рекох, "да наредите да се мој наредник ослободи из вашег затвора, да што брже пођем на пут. Ја путујем ради једног важног, поверљивог посла и много ме је задржало то што ми је наредник затворен. Колико сам само пута данас коње изменио док вас нисам нашао. А да се уверите да је тако као што кажем, ево вам мога пасоша који ми је ових дана стигао из Беча са двора. Из њега ћете видети да мене с мојим људима нико и нигде не сме задржавати." - Председник суда узе пасош и поче га читати.

У пасошу је било јасно написано да мене и моје људе не само што нико не сме задржавати на путу него нам мора у свакој прилици још и помоћ указивати.

Кад је председник суда прочитао пасош, вратио ми га је и рекао ми важно да он наредника не може ослободити јер је убица и мора се, по њиховим законима, казнити смрћу.

Ја му поновим опет све што сам му већ рекао: да путујем врло важним и поверљивим послом који ми је поверен, "а за који и ваш двор зна" (морао сам своју ствар мало и увеличати не бих ли на тај начин бар нешто постигао). Рекао сам му и то: да сам добио сад у путу од нашег руског опуномоћеног министра из Беча наређење да што пре извршим задатак који ми је поверен, и да зато и журим куд ми је наређено. "А ви, господине, никакве власти немате над мојим потчињенима, само ме од пута задржавате, а још мање имате права да мог наредника казните смрћу. Ваше право и ваши закони важе само за ваше поданике, а не и за Русе. Да је мој наредник убио неког вашег човека, ви бисте онда, наравно, имали права да му судите по вашим законима, али пошто није тај случај, него је убиство извршио Рус над Русом, то има и да му се суди по законима оне земље којој припада, а не по вашим. А ако ви збиља намеравате, као што кажете, да мога наредника осудите на смрт, донесите ту одлуку још вечерас и то ми саопштите, а ја ћу тог тренутка отићи до прве поште и послати гласника у Беч, и тужити вас нашем, руском опуномоћеном министру, са објашњењем да сам због вас задржан и да по свом послу не могу даље да идем, па ћете видети какву ћете одговорност на себе навући." Казао сам му и то да је погранични комесар, гроф Старај, позван у Беч на одговорност зато што ме је задржао у селу Лемешанима.

Препирали смо се до неко доба ноћи. Напослетку, као да сам тог господина мало поколебао својим разлозима. Опазио сам да већ два-три пута понавља једно те исто: позива се на мађарско право и законе и понавља да је крв проливена у њиховој краљевини, па да према томе тај случај потпада под њихов суд.

Али моји докази су га ипак мало ублажили, те окрену како он нема власти да такву ствар сам реши. о таквом случају, рекао је, може донети решење само општа седница, а та седница има да се састане за два дана. "Ја ћу сутра на ноћ", рекао је, "поћи у град, и шта будемо решили, ми ћемо вам, ако останете у граду, саопштити." Затим ми је опет рекао да преноћим у селу и да ту ствар оставим док је они не реше.

И шта сам знао? Пристао сам да преноћим.

Собу сам добио код првог председниковог суседа. Зовнем тамо и кочијаша (он ми је већ досадио тражећи да га пустим да се врати) и кажем му: "Ево да те частим, али ту да преноћиш и да ме сутра вратиш у град."

Он узе новац и рече: "Па добро, остаћу, али само ако пристанете да се на наш рачун поштански коњи преко ноћи хране и да ми двоструко платите што ћу вас одвести натраг у град - иначе ће ме газда казнити." Морао сам све то да платим, само да га задржим.

Сутра пораним и наредим да се коњи прежу. Видео сам и господина председника. И он се спремао у град; рекао је да ће и он одмах за мном.

Око једанаест известио ме је један од чланова суда да је на седници решено да се од мене затражи изјава у којој ћу зајамчити да су и мој наредник и његов убијени слуга руски поданици, "и ако је збиља тако, мађарски суд не би имао разлога да о тој ствари покреће истрагу. На такву вашу изјаву ваш ће наредник бити ослобођен, а ваша ће дужност бити да га после тога предате куда следује. Наш суд ће о томе обавестити своју вишу власт, а онда ће преко руског опуномоћеног министра у Бечу моћи да се обавести о целој ствари".

Ја пристанем, дам тражену изјаву и тако ослободим твог наредника. После тога, не оклевајући, наставим пут. Истог дана, пред вече, стигнем у Кашави своје људе. ту преноћим, а сутра изјутра наставим пут у Токај, и тамо стигнем трећег дана.

У Токају одседнем у великој гостионици "Код краља". Тамо се нађем с нашим, руским мајором Жолобовом (о којем сам већ говорио). Код њега сам затекао и нека писма из Беча на моје име, а међу њима и заповест господина опуномоћеног министра да кренем у Петроварадин (као што ми је и раније било наређено), а ађутанта Маркова да пошаљем преко Мађарске и Славоније на млетачку границу у ћесарски град Трст, на јадранску обалу, с наредбом ла се тамо јави нашем руском пуковнику Пучкову и мајору Петровићу, под чију ће команду прећи.

Дао сам ађутанту Маркову објаву и с њим одредио наредника Крестића (оног што је убио слугу и ја га једва ослободио од мађарског суда). Онда сам написао рапорте господину опуномоћеном министру и пуковнику Пучкову. У Токају сам провео два дана. Ађутант и ја имали смо још један део пута да пређемо заједно, па смо се договорили да се и не раздвајамо до тог места где нам се путеви одвајају.

Изјутра смо рано устали и почели се спремати на пут. Слуге су већ почеле и коње изводити, кад мој син, дете од шест година, радостан што ће путовати, изиђе из собе, и, на несрећу, нико га није опазио. Пошао је према штали, ту близу угла куће, где су војници и коњи ноћивали. На штали су била велика двокрилна врата, чије се једно крило давно одвојило и било само једним подупирачем подупрто. Ту су људи ноћу ложили ватру. Мој син приђе вратима и да ли је додирнуо подупирач или се ослонио на њега, тек тај несрећни подупирач склизне или одскочи и врата падну и притисну дете.

Људи који су се налазили око коња чули су само врисак детињи, дотрчали су, подигли врата и видели како дете лежи леђима и главом међу попречним летвама од врата. Било је живо, али лева бутна кост била му је преломљена. Подигли су га и понели на рукама у собу. Можеш мислити, читаоче, како ми је било, па тек његовој мајци; Он је био наш једини син и наше прво дете.

Кад сам га видео, таква ме је жалост обузела да сам био као луд. Још нисам знао шта му се десило, па сам мислио да га је коњ ударио. Моја жена се срушила од бола;

њу су дизали и смиривали. А дечак се више уплашио него што је бол осећао. Говорио је да му ногу само увијем у мараму па ће моћи ићи - а сузу једну да пусти - само виче да му ногу увијем у мараму.

Брзо га свучемо, скинемо му панталоне, видим, нога му почела већ натицати, а кост му се на два места упрла у кожу. Метнемо га преко јастука на сто и пошаљемо по лекара.

Лекар је брзо дошао, прегледао му ногу - видим, још је јаче натекла и помодрела. Лекар нареди да се намести постеља, а за то време припремао му је топле облоге.

Положио је дете на постељу и ставио му облоге, а онда почео да му намешта поломљене кости. Дете је ударило у вриску и скоро је до несвести долазило, зато су га једнако шпиритусом трљали, а ја и његова мати били смо сасвим изван себе.

Ађутант Марков је све учинио само да нас утеши. Одмах је јавио о томе и мајору Жолобову, који је тог часа дотрчао и стао да нас умирује. Мене и моју жену одвели су у другу собу, а малишан се није хтео другог дати да га држи осим мајору Маркову, јер је Маркова од свију највише волео, али било је потребно да га више људи придржавају.

И тако дечка држе, а лекар му вешто намешта кости и везује дашчицама. Дете вришти што игда може; ја и мати његова плачемо и хоћемо из собе, а мајор Жолобов, човек добра срца, теши нас и храбри. Каже како добро познаје тог лекара, да је човек вешт и да је већ имао доста таквих случајева.

После пола сата дете је престало јаукати, и чујем зове ме. (Много ме је волео, скоро више него мајку.) Уђе и лекар:

даје нам часну реч да ће нам брзо сина излечити и подићи на ноге; то му, рече, није првина. Подизао је и старе људе, рече, а где не би тако мало дете. Тако нас је храбрио и молио да не очајавамо.

Ја и жена уђемо у собу код сина; био се већ смирио, а кад нас је видео, запитао је да ли му је нога већ оздравила и да ли може већ путовати, а ми му одговоримо, показујући на лекара, да то он зна и да ће му он ногу излечити.

Лекар је био тако добар да се ту скоро све време налазио. Знао је нешто словачки и тако се некако с дететом споразумевао. После га је мали тако заволео да је једнако тражио да лекар буде уз њега.

Мајор Марков остао је још тога дана, а сутрадан је Отпутовао на дужност.

Син нам је тога дана и идуће ноћи био у великој ватри и тражио често воде, што лекар није ни бранио, само је у воду додавао неки сируп из апотеке да му спадне ватра. Три дана му је стајала нога у дашчицама, а лекар му је између дашчица често квасио ногу шпиритусом. Петог дана му је мало попустио дашчице, па му је преко њих стављао облоге од топле масти - и тако је радио сваки дан.

Због тог несрећног случаја морали смо остати у Токају читав месец дана. Писао сам за то време у Беч господину опуномоћеном министру, а исто тако и пуковнику Пучкову у Трст, и молио их да ме не криве што сам због тог случаја морао остати у Токају.

Несрећних случајева сам и раније имао. Прво оно хапшење, па онда муке око наредника Крестића, па сад и ово што ми се са сином десило. Због тих случајева морао сам, хтео-не хтео, седети у тим местима, скупо све плаћати и бринути се за коње и војнике, а плату из пука нисам примио откако сам отишао. Оних двеста рубаља из Кијева што су ми на пут дали одавно су отишли. Истрошио сам све своје и пао скоро у беду.

Док сам био у Токају, чуо сам да је мајор Петровић из црногорске комисије дошао у Петроварадин и да је обилазио ћесарско-турску границу, дуж Саве. Он је већ био започео рад: поставио је надзорнике на места одређена за карантин, да се Црногорци који су имали да се зими, кријући се, провуку кроз крајеве под Турском и пребаце преко залеђене Саве у Ћесарску, тамо прихвате и снабдеју најпотребнијим до мог доласка.

Кад сам то чуо, посумњао сам да би од тог могло штогод ваљано испасти. Прво, што Петровић није из тих крајева и што не зна немачки, а, осим тога, и зато што сам у тим местима никад дотле није био. Ја сам, међутим, сва та места знао јер сам у ћесарској служби бивао на граници поред Саве а и иначе сам често туда пролазио, и знао да на тим местима Црногорци са својим породицама (које је владика обећао послати) никако неће хтроћи. Они су могли проћи једино преко млетачке границе, и то само на бродовима по Јадранском мору до ћесарске границе, преко Трста или Ријеке.

Чуо сам, додуше, да су се неки из Црне Горе већ пребацили преко Саве у Ћесарску и да су већ доведени у Петроварадински Шанац, али то сам чуо од човека коме се није могло много веровати, и зато сам све то сматрао за празне приче.

Прошао је читав месец дана како у Токају живим. Зима се већ приближавала и хладноће почеле. Мислио сам о путу и како ћу прећи преко мађарских пустара пре него што стегне права зима и стићи што пре до места које ми је одређено.

Нашем дечку било је сваки дан све лакше. Дашчице су му биле већ скинуте и лекар му је само маст и фластер стављао; видело се да су му кости већ срасле и да отока скоро више и нема. Пете недеље лекар направи пробу.

Узео је дете за руке, подигао га и ставио на ноге, честитајући мени и мојој жени оздрављење детета. Оздравио је и почео помало ићи, али није нас дуго радовао. - Касније ћу испричати његов крај.

Лекар је тражио петнаест дуката за свој труд, а ја сам му дао двадесет. Исплатио сам и гостионичара, опростио се с мајором Жолобовом - и пошао из Токаја.

Пут ми је био врло тежак и задавао ми много муке. Зима стегла, снег пао, а хладни ветрови су нас целим путем пратили и зато ми је пут од Токаја до Петроварадина трајао читавих дванаест дана.

Кад сам стигао у Петроварадински Шанац (сад се зове Нови Сад), одседнем прво у једној великој гостионици - док не нађем други стан.

Идућег дана имао сам да се јавим у тврђаву Петроварадин команданту, генералу артиљерије, барону фон Елфенрајху (о коме сам већ говорио у првом делу своје повести). Имао сам да му јавим да сам стигао и каквим сам послом дошао; прешао сам преко Дунава чамцем на другу страну и дошао у командантов стан.

Затекао сам тог ваљаног старца још у животу, али је био због своје дубоке старости и глув и слеп (то му се десило исте године кад је мој отац оданде отишао).

Кад сам ушао у собу, затекао сам га како седи у наслоњачи. Његов ађутант ми одмах приђе и запита ко сам, одакле долазим и шта имам да јавим генералу. Кажем му:

"Хоћу сам с генералом да говорим", а он ће мени: "Тс задовољство можете тек после имати. Ја му морам прво посетиоце пријавити, јер, видите и сами, сви што му прилазе вичу му на уво, јер он нити чује, нити види."

Рекао сам ађутанту своје име и чин, и да сам гу у црногорској комисији. "Дошао сам његовој екселенцији да се јавим, и надам се да је његова екселенција с тим већ упозната."

Ађутант приђе старцу и поче му викати на уво то исто што сам му рекао.

Кад је старац чуо за моје име, рече: "Какав мајор Пишчевић из Русије? То мора да је онај што је сад скоро одавде отишао, само он није био мајор, него капетан и откуд да се тако брзо врати?" И онда опет запита: "Је ли стар?"

Ађутант му викне на уво: "Није стар, млад је."

Кад је то старац чуо, сетио ме се и рекао: "Ако је млад, то мора бити да је син старог Пишчевића и да је то он из Русије дошао, јер ја никог другог с тим презименом не знам. Млади Пишчевић је био у нашој служби, па је овде добио разрешење и отишао још пре свог оца у Русију."

Нисам чекао ађутантово питање, него му кажем да извести генерала да сам баш тај о коме је изволео говорити. Ађутант му опет на уво викне: "Ваша екселенција је изволела погодити. То је млади Пишчевић."

Кад је то старац чуо, пружио је руку и рекао: "Ходи овамо, сине мој; дај ми своју руку."

Ја му приђем, прихватим му руку и пољубим је из великог поштовања спрам тако дубоке старости.

Он ме узе за руку и рече: "Приђи ближе", па затражи да се принесе једна столица и посади ме уза се. Онда поче да ми пипа лице, главу и одело, па ме онда запита Је ли истина да сам мајор, као што му је ађутант рекао, а ја му викнем на уво да јесам. Онда ме је и за оца запитао, распитивао се да ли сам га видео. Кажем му да сам се срео с њим на путу кад је одлазио у Русију.

После се почео распитивати како је у Русији и да ли се кајемо нас двојица што смо оставили своју отаџбину и отишли у туђу земљу.

Ја му одговорим да је на-ма исељеницима одлично у Русији, и испричам му да имамо тамо своје одвојено насеље, да имамо много плодне земље и да живимо у топлом крају.

Старац је у своје време био врло шаљив, па и сад поче са шалом: "Шта то говориш? Каква топла земља? Да се није случајно Русија у Италију претворила? Ја сам", рече, "мислио да тамо код вас и о Петровдану вуку јелени саонице."

Ја му одговорим: "Наша Украјина је боља од Италије јер ми имамо више жита него они, а у Сибиру и на Камчатки збиља дуго преко зиме вуку јелени саонице, али о Петровдану и тамо је лето."

Старац се на мој одговор засмеја: "Ја се, сине", рече, >,само шалим, а ти немој да ми одмах узмеш за зло. Ја тебе волим и све вас знам и зато се с тобом тако пријатељски владам. А за вашу Украјину, ако и нисам био тамо, наслушао сам се доста. Знам да тамо има крајева који нису ништа гори од наших. Знам да тамо све роди и да жита много има. Мени су о Украјини многи људи који су тамо били причали како се тамо лакше може живети него код нас."

Старац је разговарао са мном, а официри који су се ту десили (међу њима је било и пуковника и других виших официра) стајали су и слушали.

Онда се старац њима окрете: "Јесте ли видели, господо, овог младог господина? Ето доказа како ми грешимо кад такве ваљане људе пуштамо да туђој држави служе. Зашто овај господин није могао код нас постати мајор, па му ни на памет не би падало да иде у Русију. Могао је остати и бити од користи својој земљи, а не туђој. Ми не умемо да ценимо људе као што треба: он је отишао у Русију, а за њим и његов отац са целом породицом. И колико смо само на тај начин ваљаних људи изгубили. А зашто? - зато што не видимо шта у њима губимо. А они су, ето, нашли срећу на другом месту и тамо ће временом постати велики људи. Ето", настављао је старац, "ја сам ратовао заједно с тим људима. Њихова служба била је тако ваљана и тако верна нашем двору да је требало да добију сва признања. Ви сте можда слушали како су нас Мађари изневерили и здружили се с Турчином, а ја сам то и доживео. Били смо онда у очајном положају и једини су нам се онда Срби нашли у помоћи; једини су нам они остали верни. Турци су опустошили сву њихову земљу, и Славонију и Срем> и стигли већ под Беч, здружени с мађарским вођом, издајником Текелијом. Али Срби нас ни онда нису оставили, него су помогли нашој војсци да отера непријатеља. И као што су онда проливајући своју крв чували границу, тако је и данас чувају. Колико нам они вреде види се и по том што дуж целе границе на Сави нигде нема немачке страже. Све то Срби са својим пуковима чувају, а ми поред њих живимо и мирно и безбедно."

Кад је старац завршио, запитао је, како није видео, да ли је ту Лапорта, и кад му рекоше да није, он нареди да га позову. Кад сам чуо за име Лапорта, сетим се да ће то бити шеф канцеларије, мој некадашњи добар познаник. Мало потраја, и Лапорта уђе, и кад ме је угледао, поздрави се са мном као са старим познаником, а онда приђе старцу и поче му викати на уво да је ту, и нека му изволи наредити шта хоће. Старац га познаде по гласу, па га запита: "Да није дошло какво наређење са двора за господина мајора Пишчевића, који је стигао из Русије и ето га сад ту?"

Лапорта одговори да јесте. "Дошао му је", рече, "пасош о слободном кретању по граници."

Старац ми на то рече: "Изволите узети ваш пасош и поћи у име бога својим послом. Само, надам се да сте ви човек другога кова, а не као један што је ту сад скоро био, опет из Русије, мајор као и ви. Начинио је ту ваздан будалаштина, које му нимало не служе на част, и ја никако не бих могао рећи да ми се допао; зато се", рече, "мало почувајте да не упаднете и ви у такве погрешке."

Кад сам чуо генералове речи, сетио сам се да ће бити реч о мајору Петровићу, као што је и било. Он је стигао у Петроварадин пре мене и, да се покаже како је моћан, дозволио је себи што није смео. Између осталог и ово: најмио је шест сељачких коња, упрегао их у каруце и хтео тако генералу у двориште - како нико не ради. У тврђавама је тамо обичај да се кола остављају испред зграде, на улици, код улаза, где обично и стоје кола; унутра се улази пешке - а он није тако урадио. Хтео је онако просто да упадне у двориште, а двориште је било и мало и тесно, док су предњи коњи били већ пред улазом у зграду, каруце су биле још на улици. И тако је морао да се напољу заустави, сиђе с кола и пређе преко целог дворишта пешке. Слуге су после морале извлачити кола натрашке, а уплашени коњи само су тутњали по генераловом дворишту. Због тога је мајор Петровић навукао генералово нерасположење.

Хоћу да објасним какав је био тај старац. Чин му је био, као што сам већ рекао, артиљеријски генерал, а звао се барон фон Елфенрајх. Служио је верно и одано аустријском двору и у своје време био велик ратник (још под славним фелдмаршалом принцем Евгенијем Савојским). Командовао је великом војском у Славонији и на турској граници и увек имао Србе под својом командом. У служби је био до дубоке старости и онда пензионисан. Старост је проводио у пештанској болници. Али команданти који су га заменили у тој тако важној пограничној тврђави нису умели свршавати послове као он, и кад су почели правити велике грешке, вратили су старца опет у службу (био је врло стар, али још увек свеже памети), с тим да на том месту остане до краја живота.

Примио сам пасош који сам добио од ћесарског двора на тражење нашег опуномоћеног министра из Беча, опростио се с генералом и отишао кући. Затим сам написао извештај господину посланику у Беч, а исто тако и пуковнику Пучкову у Трст, јављајући им да сам стигао у Петроварадин и да сам примио пасош о слободном пролазу границом.

V

У Петроварадину сам провео једно две недеље и одредио где ће се Црногорци, ако буду долазили по зимском времену, сместити и како ће се издржавати. Тада сам се распитао и шта се то десило кад је мајор Петровић овамо стигао и какви су то људи што су у Ћесарску прешли (о њима сам слушао још у Токају). Дознао сам да је збиља из Турске тајно, преко Саве, прешао неки Јездимировић заједно с још неколико људи и да су се сви, после карантина у малом месту Митровици, изјаснили као Црногорци и дошли у Петроварадин. Тај се Јездимировић јавио мајору Петровићу с писмом од црногорског владике; у том писму владика Јездимировића производи за поручника и наређује да и он ради у црногорској комисији и да се сви људи које он буде превео у Русију имају завести као Црногорци.

По владичиној наредби мајор Петровић је Јездимировића примио, али како Црногорци с те стране нису уопште могли прелазити, мајор Петровић је променио план и сложио се с Јездимировићем: да потајно врбују људе из Ћесарске.

Али, иако су били спремни на тај подухват, ипак у туђој држави нису могли ништа сами извести. Требало је наћи неког способног тамошњег човека који би им у том послу био од помоћи. У то време, у граду Карловцима (место удаљено миљу и по од Петроварадина), живео је један човек који је служио као синдикус (тај чин би одговарао шефу полиције или секретару градске управе). Звао се Иван Баљевић. Он се доселио као мали из Турске, из Албаније, у Ћесарску, ту се и школовао, научио прилично немачки и латински и у истом граду касније заузео место синдикуса. Петровић је дознао за њега и потрудио се да се с њим упозна. Поручио му ј"е да су земљаци и да би желео да се види с њим (и Петровић је био из Турске, из Албаније, из града Подгорице).

Баљевић прихвати позив, дође у Петроварадин, нађе се и упозна с мајором Петровићем. Овај му том приликом повери свој план и замоли га за помоћ, обећавши му велику награду за труд, и Баљевић пристане. Почели су овако: у Карловцима и у околним местима било је увек људи с разних страна који су, са објавама, долазили у та места ради посла и зараде (у Русији се такви људи називају бурлаци, а тамо бећари). Они су живели по целу годину у надници или с месечном платом (радили су највише у виноградима и баштама). Те су, дакле, људе, стране и непознате, могли тајно придобити да се изјасне као Црногорци. Кад прекину посао, из градске канцеларије ти људи добијају нове објаве (старе им се при ступању на посао одузимају), и у те нове могло се написати да су сви Црногорци и да су дошли у град или околна села само привремено, због зараде. С тим новим објавама могли су после прелазити на нова радна места, а као прави Црногорци могли су се и у Петровићеву јединицу пријавити.

Баљевић се примио тог заплетеног и опасног посла и почео људима (тајно припремљеним и поткупљеним) издавати праве службене објаве, а ови су се онда пријављивали мајору Петровићу. Ускоро се накупило око педесет таквих људи. - То се све радило у највећој тајности.

Чим је Петровић видео како му је почетак врбовања добро пошао, наредио је пријављеним људима да се настане изван града по гостионицама и крчмама, и то или сваки за себе, или по двојица-тројица, као што су и раније радили кад су тражили посао. Сваком је дао нешто новаца, колико за прво време, а такозваном поручнику Јездимировићу издао је наредбу да мотри на њих и води рачуна где се који налази.

И одмах, не часећи часа, јави у Беч опуномоћеном посланику да су већ стигли црногорски исељеници које му је владика послао с поручником Јездимировићем. Он их, јављао је, држи у приправности за прелаз у Русију и моли пасош за њихов слободан прелаз преко границе.

Наш опуномоћени посланик изради после тог извештаја преко ћесарског двора пасош на име такозваног поручника Јездимировића, који ће исељенике предводити, и пошаље га преко поште.

А Петровић одмах, без оклевања, најми из околних села кочијаше да превезу људе до одређеног места. Нареди им где и кад да дођу, а исто тако нареди и људима да у то доба ноћу тамо стигну. Потрпа их затим све у кола и са

Јездимировићем их пошаље на пут. Сутрадан је и сам отпутовао према млетачкој граници, у град Трст, где се налазио пуковник Пучков с државном касом.

За све то се сазнало одмах некако после мог доласка у Петроварадин. Кад је оно раније Јездимировић побегао из Русије према пољској граници, с њим су побегла још два човека који су после, кад су дошли у Петроварадин, причали свуда о томе. Кад је за то синдикус Баљевић сазнао, предвиђајући несрећу, ништа паметније није смислио него се сакрије пре него што о томе судске власти сазнаду.

Затражи зато од градског начелника да му да неколико дана одсуства да може отићи преко Дунава у Банат, у град Панчево, а кад га је начелник пустио, не оде у Банат, него у Петроварадински Шанац (или Нови Сад), где сам се и ја у то време налазио.

Стигао је ноћу и скрио се код свог шурака, где је и цео сутрашњи дан провео, а касно ноћу, кад сам са слугом у кући био сам, упадне ми наједном један непознат човек у огртачу, казујући да има са мном нешто важно да разговара насамо.

Како ми је био непознат, рекао сам му: "Немам част познавати вас. Ви свакако нисте из овога града."

Он ми рече да је он синдикус Баљевић из Карловаца, и понови своју молбу да говори са мном насамо. Тог човека сам први пут тада видео. Устанем и поведем га у другу собу, а он, како је ушао за мном, затвори врата за собом, па ми приђе ближе и падне на колена, плачући и молећи да му спасем живот. Било ми је чудно такво понашање непознатог човека, станем га дизати и упитам га шта хоће од мене и на који начин да му живот спасем.

Он ми онда подробно исприча све што се десило између њега и мајора Петровића (што читалац већ зна). Осећа, говорио је, да му прети опасност, и хтео би да се склони пре него што га ухапсе. Тражио је, рече, од начелника неколико дана одсуства под изговором да мора послом преко Тисе у Банат, у град Панчево. Ових дана ће га зацело тражити да га ухапсе - тако му је, рече, дојавио један пријатељ из тврђаве Петроварадина, као и да је о свему томе обавештен већ и генерал-лајтнант аудитор, који је команданту предао извештај и налог да га ухапсе и изведу пред суд. Зато ме моли да му помогнем и живот му спасем, и зато је, вели, и дошао, јер не зна ко би му други осим мене могао помоћи.

Ја нисам могао пристати да га код себе задржим, као што је он тражио, а још мање да стојим добар за њега и да са судом имам посла. Постојало је строго наређење нашег опуномоћеног министра о тим недозвољеним пословима. По наређењу, нико други осим црногорских исељеника није смео бити у списку. И под претњом губљења части ја се нисам смео мешати ни у какве ствари које би биле изван задатка који ми је одређен. Све сам то Баљевићу разложио и рекао му да му не бих, кад би лично до мене стајало, одбио помоћ, "али како ја сам себе и своју част морам чувати, не могу вам ништа помоћи, него нађите неки други излаз за свој спас, а на мене немојте рачунати - ја вам не могу ништа друго осим тај савет дати".

Кад је он то чуо, облиле су га сузе и опет је пао преда мном на колена, молећи да му живот сачувам, да он никаквог другог излаза нема и да се само у мене уздаје. Био сам приморан да му још једанпут кажем да се ја не смем мешати у такве ствари, јер се бојим да сам себе не увалим у несрећу и да га зато молим да ме остави на миру.

Најзад је ипак отишао, а мене оставио у великој бризи. Целу ноћ сам провео у страху. Бојао сам се, кад се та ствар открије, да ће тамошња господа и на мене посумњати, и, да бих се спасао, почнем смишљати шта бих одговорио кад би ме неко о томе штогод питао и како бих све то заједно приказао као измишљотину. Најзад, мислио сам, кад би баш до Чега и дошло, ја бих показао наређење господина опуномоћеног посланика које код себе имам да се види да ја знам каква је строгост кад се тиче таквих недозвољених послова.

Сутрадан су Баљевића тражили и у Новом Саду. Војне власти су се свуда распитивале за њега, о њему је обавештен и градски Сенат (тако се тамо зове суд), а говорило се да га и у Панчеву траже (куда је казао да ће ићи), с тим ако га нађу, да га одмах ухапсе.

Тог истог дана послао ми је један господин (нећу га овде именовати) свога слугу да пита да ли ћу то вече бити код куће. Треба, поручио је, да се види са мном. (Тај господин је у Новом Саду био врло угледан, и ја сам се с њим добро познавао.) Одговорио сам да ћу бити код куће и да ће ми бити врло мило да га видим; с том се поруком слуга вратио.

Кад је пало вече, стиже тај господин, сам. Дочекао сам га пријатељски. Разговарали смо о разним стварима око пола сата, а онда он поче да ме моли за Баљевића. Молио ме је да се смилујем на њега и да га спасем. Казао ми је да га траже, да ће га кад га пронађу предати суду, па ће га суд приморати да целу ту ствар открије. Он је засад скривен, али тако не може још дуго остати, "а његов спас", говорио је тај господин, "зависи сад једино од вас. Иначе ће рђаво завршити: или ће провести цео век у тамници, или ће га чак, другима за пример, казнити смрћу. А како та ствар, у коју се он неразмишљено уплео", наставио је тај господин, "има везе с вашим, руским пословима, ви му морате пружити помоћ". Наваљивао је на мене да га тајно пошаљем у Русију, говорећи да ја то могу урадити. Саветовао ме је да тако учиним, јер се само на тај начин неће ништа сазнати и суд неће моћи ништа открити.

Ја сам тог господина врло добро познавао и знао сам да је поштен човек, али да је на његовом месту био неки други, ја бих све те његове речи сматрао само као кушање. А како ми није био ни најмање сумњив, могао сам с њим слободно разговарати и поверити му све о оним строгим наредбама које су ми дате. Рекао сам му да сви наши официри који су послати за тај посао у Аустрију имају такве наредбе, па сам му чак ту наредбу нашег посланика и показао. "Ето", рекао сам му, "кажите сад и сами смем ли ја улазити у ту Баљевићеву ствар, кад ја за то немам ни власти ни могућности."

Он ме је пажљиво саслушао, чак је и увиђао да бих прекршио наредбу коју сам добио и да бих учинио нешто недопуштено кад бих нешто предузео, али ипак није престајао да моли да Баљевићу некако помогнем, и тражио да. му то обећам.

Молба тог господина бацила ме је у бригу. Нисам му могао одмах одговорити, нити му ишта обећати. Казао сам му да ме остави да размислим до сутра, а сутра ћу га известити шта сам решио - и с тим смо се растали.

Отимао сам се просто да улазим у ту ствар. Веровао сам да је Баљевић све то радио само због користи (примио је новац од Петровића), а не из љубави према Русији, као и Петровић што је у својој лакомислености гледао само да се додвори владици, који је обећао одређен број људи. Имао сам, дакле, разлога да се не мешам у њихове ствари. Али, с друге стране, шта ће бити, размишљао сам, ако Баљевића изведу на суд и притегну га, па он ода ту ствар срамотну и за сваку осуду - за коју може и наш посланик у Бечу сазнати, па чак можда и наш двор. И зар се не би могло десити да се због незадовољства једног и другог двора ова наша комисија чак и укине? Зато би можда ипак најбоље било све то предупредити и спречити да се о томе штогод сазна. И тако сам решио да нађем неки начин и Баљевића пошаљем у Беч, а оданде, кад се укаже прилика, у Пољску. Целу ноћ сам премишљао док нисам донео ту одлуку.

Сутра изјутра пошаље ми онај господин слугу с позивом да му дођем на ручак. Знао сам да је то због Баљевића. Рекао сам слузи да ћу доћи, а до ручка седнем и напишем два писма у Беч: једно господину посланику, а друго секретару Волкову. Писао сам им о Баљевићу. Хвалио сам га, и то што је урадио приписивао сам његовој великој љубави за Русију и жељи да јој учини услугу. "Али сада се овде", писао сам, "његов рад открио и живот му је дошао у опасност. И да преко суда не изиђе све на јавност, ја сам био приморан. да га тајно опремим у Беч." - На крају сам још молио да се смилују на њега и да му укажу помоћ и заштиту.

Кад је дошло време ручку, пођем оном господину. Он и његова жена дочекали су ме на улазу и обоје ми се обрадовали. За ручком осим нас никог другог није било.

Кад смо после ручка прешли у другу собу, запитао ме је тај господин шта ће бити с Баљевићем. Одговорио сам му да сам већ спремио писма и да ћу га сутра с писмима послати у Беч, само, рекао сам, мора се преобући и набавити пасош као трговац. На те моје речи господин ми се захвалио: био је мојим решењем врло задовољан. Пасош и трто вачко одело за Баљевића, рекао је, биће његова брига.

У Новом Саду има кочијаша колико год човек зажели. Задржавају се обично изван града у гостионицама. Стижу с путницима из разних места и враћају се опет с њима. И како непрестано иду на све стране, било ми је лако да нађем кола за Баљевића.

Баљевић се преобукао као трговац из Турске; таквих је тамо пун град, а Грка највише. Они путују најчешће у Пешту, Будим и Беч, разносећи своју робу. И он је био опремљен као један од њих. Кола су му била већ у приправности у једној гостионици у којој је један мој наредник становао.

Оном господину дао сам реч да ћу Баљевића послати у Беч и рекао му да ми га пошље сутра на ноћ (све то време он је лежао сакривен у подруму код свога шурака).

Сутрадан касно ноћу он дође, обучен као грчки трговац који долази из Турске (као такав, имао је и пасош до Беча под туђим именом). Ја му дам припремљена два писма, а уз њих и треће, за оног мог пријатеља трговца и банкара (о ком сам у првом делу говорио), с молбом да Баљевићу помогао да пређе границу ако буде требало (он му је највише и помогао; касније ће и о томе бити речи).

Баљевић је узео писма и исте ноћи кренуо на пут. Све је ишло како треба и о њему нико ништа није сазнао. Кад је стигао у Беч, упутио се прво мом пријатељу трговцу, као што сам га упутио. Дао му је моје писмо, а овај га сместио код једног човека код ког је могао бити сасвим сигуран. Показао му затим пут за посланство, где се јавио секретару Волкову и предао му моја писма. Али од тога није имао много користи, или, може се рећи, нимало. Господин посланик није сматрао за потребно да му укаже помоћ, него му је рекао нека се сам побрине за прелаз ако хоће у Русију. Зато се Баљевић морао с молбом обратити оном мом пријатељу трговцу.

Мој пријатељ је, према мом писму, отпремио Баљевића с другим трговцима преко границе у Лајпциг и писао тамо својим пријатељима, трговцима, да га упуте у Варшаву (у свим тим градовима има доста трговаца Грка, који хоће понекад да помогну човеку у невољи).

Баљевић ми је, кад је стигао у Беч, о свему томе преко поште писао, а ја сам, опет, све то дојавио оном господину (о коме сам већ доста говорио). Нико други није знао шта је с њим било. Оно што се десило заборавило се. Сви су мислили да се негде заувек изгубио. Он је, међутим, прошао кроз Пољску и стигао срећно у Русију, у Петроград.

Ја сам после тога отишао на ћесарску границу према Турској, у Митровицу, на левој обали Саве, у Срему. Ту је главни гранични прелаз, карантин и стража. У том су граду живели мати моје жене и брат, пуковник Александар Рашковић, са женом и децом,. Затекли смо их све живе и здраве. Примили су нас у своју кућу и: дали нам засебне собе, и тако смо се ту сместили.

Према мом задатку, требало је да ту нешто постигнем пре него што Савом крене лед. Требало је да преведем макар мали један број људи из Турске. (Да Црногорци до тих места дођу, о томе није могло бити ни говора. Они би морали прећи преко великих босанских планина, а пут би им због Турака био дуг и опасан.) Дошао сам, дакле, на обалу Саве, која тече поред саме Митровице. Ту у близини био је карантин и у њему директор, његови чиновници и ћесарска стража.

Видео сам се и упознао с директором и показао му свој пасош, по којем сам могао примити исељене Црногорце из карантина. Питао сам га да ли је већ ко стигао од њих. (Морао сам га тако питати и рећи му да ће сигурно доћи.)

Директор ми је одговорио да је о мом доласку обавештен од своје команде, али да Црногораца још нема, нити се чује да ће доћи, а ја му још једном поновим да ће доћи и замолим га да један мој наредник и каплар остану у карантину да те људе упишу кад стигну и да им дају храну док не издрже карантин. Директор пристане и прими их.

Нешто сам већ постигао, а да постигнем све, требало је и друге мере предузети, али само пажљиво, да не начиним неку грешку па да аустријска команда посумња на мене.

Мени је цела граница одраније била позната. На неким местима било је и мојих рођака, а осим њих имао сам тамо и добрих пријатеља и познаника у које сам се могао поуздати. Њих сам, дакле, потражио и нашао. Они су ми у мом предузећу могли помоћи.

Онда сам тајно по селима с турске стране пустио глас да сам стигао у Митровицу и да очекујем црногорске исељенике, али да се исто тако под именом Црногораца могу јавити и други људи из Турске у моју јединицу. Зато, ако ко жели да се пресели, нека се јави граничној ћесарској стражи, на месту које му се чини најподесније, оданде ће сви бити доведени у карантин, а већ у карантину дајем цело издржавање.

Све сам то учинио само зато што сам био веран својој заклетви. Хтео сам ревносно да служим Русији (коју сам већ називао својом отаџбином и децу своју њој у службу наменио) и да њој на корист те људе преведем.

Тако се преко мојих пријатеља, као што сам рекао., пренео тајни глас Србима у Турској о мом доласку у Митровицу и оданде су почели пристизати људи и појединце и у групама, како је ко већ умео и знао, преко залеђене Саве. (То су били последњи дани за прелазак, јер је лед убрзо после тога кренуо.) У ћесарским караулама пријављивали су се као Црногорци, а затим су одвођени у карантин. То су све били млади, нежењени и наочити људи. Ја сам о њиховом доласку одмах бивао обавештен и одмах их уводио у свој списак. Прешла су ми тако шездесет и два човека. Ја сам их хранио, а некима чак и куповао одело и обућу (за те трошкове донео сам из Русије триста дуката).

Чим су се искупили и прешли у карантин, послао сам један извештај у Беч нашем посланику, грофу Кајзерлингу, а други у Трст пуковнику Пучкову, који се тамо налазио с државном касом. Јавио сам им да су ми из Турске прешла шездесет и два исељеника који су се изјаснили као Црногорци, да су смештени у митровачки карантин, и да ћу их после карантина превести преко Дунава у Нови Сад, где ћу чекати даље наређење.

Моји пријатељи, с ове стране границе, о којима сам говорио, причали су ми како многи људи из Турске имају жељу да се иселе, и да није настало рђаво време и да се путеви нису искварили и лед на Сави кренуо, прешли би још многи са својим породицама. То исто су ми потврђивали и пресељеници из карантина. Говорили су да ће се читава села подићи и прећи преко Саве ако идућег лета и зиме будем у Митровици.

О томе шта сам урадио писао сам и црногорском владици, који се тада налазио у Трсту, као и мајору Петровићу, а пријатељима сам рекао да народ обавесте да ћу и догодине бити ту, а ако не будем ја, биће неко други, и да ће сви исељеници бити примљени, и зато нека не губе наду, него нека буду спремни.

Колико сам се у то време проводио лепо и весело на граници., толико сам после имао туге и жалости. Мој син, о коме сам причао како му се у Токају десила несрећа, разболео се изненада тако јако да је за три дана умро. Тај тешки удар претворио је нашу срећу и радост у највећу тугу и жалост. Жена ми је од туге пала у постељу лежећи у њој непомично.

Све сам чинио да јој помогнем. Призивао сам лекаре, али како је она поред болести била још и бременита, лекари су били мишљења да се од лекова уздржи, да се не начини још веће зло. Прележала је неке две недеље, а онда се мало придигла, али је и даље више лежала него што је била на ногама.

У то време моји исељеници били су пуштени из карантина, а ја узмем уверење од директора да су сви издржали карантин, њихов тачан број, и да су сви пријављени као Црногорци. Затим сам их превео преко Дунава у Мађарску, у Нови Сад, и о свему томе обавестио команданта у Петроварадину. Командант је послао једног официра да извиди и испита да нису то случајно људи их Аустрије. Онда најмим три велике гостионице на крају вароши и сместим у њих све исељенике, оставим им једног наредника и једног каплара, уредим све што је било потребно за њихов живот и тако их оставим, а ја се пожурим опет натраг. Уто је већ стигло и пролеће и време се пролепшало.

Кратко време после тога добијем наредбу од пуковника Пучкова из које сам дознао да ми он са наредником Фишером шаље двадесет и седам људи, који ће ускоро стићи. Те људе имао сам да здружим са мојима и да их спроведем у Русију, у Кијев, где ћу имати да сачекам наредбу Сената: да ли ћу се вратити у Ћесарску или ћу поћи на неко друго место. Људи које будем довео остаће под командом кијевског команданта, а новац за њихов пут и моја плата послаће ми се на тврђаву Петроварадин.

Кад сам добио ту наредбу, почео сам се припремати за пут. Чекао сам још само наредника Фишера, који ми је с људима послан. Али велика ме је брига морила због моје жене. Била је слаба, још је лежала и, како је онако немоћна тешко подносила бременитост, није смела поћи на тако далек пут. Осећала је да није кадра да издржи толики напор. Зато сам решио да она остане код матере. Надао сам се да ће ми Сенат наредити да се по истом задатку вратим у Ћесарску: њено би се здравље за то време поправило, ослободила би се бремена и онда би могла и она путовати. Све смо лепо смислили, али човек, тај бедни створ на овом свету, никад не зна шта му је судбина припремила и какве га све несреће чекају.

Наредник Фишер стигао је сам. Људе је оставио на главном друму који води у Кечкемет. Нисам оклевао. Опростио сам се са женом и пошао на пут. Нисам носио много ствари. Узео сам само једна кола и две слуге. Уз пут сам свратио команданту (старцу о ком сам раније много причао) у тврђаву Петроварадин да се опростим с њим. Ту сам примио и новац који ми је тамо стигао, пребацио се преко Дунава у Нови Сад, нашао тамо кочијаше с теретним колима, сместио у њих своје људе и кренуо на пут.

Трећег дана стигнем у Кечкемет, где су ме чекали Фишерови људи из Трста, и кад сам их саставио с мојима, имао сам осамдесет девет редова, једног наредника и једног каплара. Одатле пођем даље.

Иако је било. наређено да се наредник Фишер, кад гледа људе, врати одмах натраг у Трст, ја сам га ипак задржао уза се: двапут смо још коначили заједно. Питао сам га за те људе да ли су збиља прави Црногорци, као што у списку стоји, јер, рекао сам, "мени не изгледа да говоре као Црногорци".

Он ми одговори да ту уопште нема Црногораца. "Ми смо их", рече, "скупили тајно где и како смо могли и под тим именом их уписивали, а Црногорца тамо нисмо ни једног јединог видели. Црногорски владика је дошао, додуше, морем у Трст, али никог са собом није довео осим попова и калуђера, а говорено је као да ће за њим стићи и људи лађом."

Фишера сам после тога вратио, а ја продужио даље.

На првом ноћишту све је било у своме реду. На другом и трећем већ се почео стварати неред, а што даље, било је све горе. На крају је постало скоро неиздржљиво, и то све због ових из Трста, све самих божјих лопова и пијаница. Искупило се ту све оно најгоре; међу њима је било и правих шумских разбојника. Уз пут, на преноћиштима, по кућама и крчмама крали су све што виде, а што узму - више не тражи.

На много места морао сам плаћати штету што су починили. Осим тога, међу њима су сваки дан избијале чудне препирке: један другом није давао испред себе, у колима су бирали боља места и на та места други није смео сести. Из тога су се стварале не само свађе него и туче.

Могао сам строгошћу да их излечим од тог неваљалства, али били смо већ близу границе, а они, какве су пропалице били, могли су се разбежати и направити ми велике неприлике. Зато сам морао с њима лепо, само да ме слушају.

Хранио сам их уз пут месом и рибом кад год сам могао, давао им новац за пиће, разговарао с њима најлепше и хвалио им јунаштво и добре њихове особине. Понекад сам се задржавао с колима пред крчмама, узимао им пива и ракије и појио их на свој рачун. И онда сам им говорио о њиховој самовољи, да им не приличи то што раде и да ће због таквог владања доћи на рђав глас. "Боље је", говорио сам им, "за вас да будете уздржљиви и послушни и да се међу собом слажете и пазите. Ако тако радите, стећи ћете признање и за добро владање добићете официрске чинове. У Русији", рекао сам им, "нико у служби не остаје ненаграђен."

Таквим и сличним начинима успео сам да се некако сложе и здруже и да слушају моја наређења. Напатио сам се у почетку страшно с њима. Бојао сам се и да се не побуне у туђој држави, на тако далеком путу, и да не пређу у пољску службу - а Пољаци су их на то на више места и наговарали. Зато никад нисам хтео да се задржавам у градовима и већим местима на преноћишту, него сам маршруту удешавао да заноћимо у сеоским или друмским крчмама.

А они други, које сам ја извео, били су ми послушни и верни од почетка пута па све до Кијева, и зато сам и ја У њих имао велико поверење. - С таквим сам се тешкоћама борио кроз целу Мађарску и Пољску, управо да руске границе.

Међу људима из Трста нашао сам једног свог давнашњег познаника. Био је то један Србин из Славоније. За време моје службе у Ћесарској, у Славонском хусарском пуку, он је био у служби код мајора Продановића као учитељ његовој деци. Звао се Алексије Калиновић. Био је човек од реда и врло учен. Кад је оставио мајора, отишао је у Далмацију да нађе друго место. Одатле је био позван за секретара црногорском владици (владика је писао у Далмацију својим пријатељима да му нађу таквог човека).

Код владике Василија у Црној Гори био је три године секретар. С њим је заједно и у Трст дошао. Али кад је чуо да се ја с том комисијом налазим у Ћесарској (сам ми је то причао) и да одлазим са исељеницима у Русију, није више хтео остати код владике, него је тражио да га владика ослободи дужности. Хтео је и он с исељеницима у Русију, и тако ми је дошао с оном дружином из Трста.

Ја сам му се врло обрадовао. Како је био из добре куће, позивао сам га за свој сто, а и у путу је са мном у колима седео. Тако сам имао прилике да сазнам све о раду црногорске комисије. Питао сам га шта се тамо дешавало и он ми је све подробно испричао.

Испричао ми је како је владика Василије, кад се вратио из Русије у Црну Гору, сазвао сердаре, виђеније људе и свештена лица, објавио им да је црногорска комисија започела рад и затражио њихов пристанак да се из Црне Горе у Русију пошаље хиљаду људи, колико је за први мах обећао. Као први имали би да пођу млади нежењени, а касније, уколико зажеле, и ожењени људи са женама и децом. Владика је молио да се нико од сазваних томе не противи, а путне трошкове око пресељења од Трста до Русије, рекао је, сносила би руска државна каса.

Тек што се владика пред збором изјаснио, наставио је Калиновић, људи су се почели бунити. И одмах су се створиле две партије. У једној су били владичини рођаци, који су се сложили с владиком, а у другој сви остали који су били против исељења. Они су корили владику и питали га какву он то власт има да људе из њихове домовине исељава. А ако је Русији дао обећање, рекли су, онда нека шаље своје људе, које држи у својој власти, а они ићи неће. Тако се, причао је Калиновић, збор и разишао. Највише се противио неки Стано, а други су само понављали оно што је он говорио.

Владика је после тога, причао је даље Калиновић, био неколико дана у великој неприлици. Видео је да га нико не слуша, а посао који је започео, без народне воље, морао је ипак завршити. И шта је знао - почео је призивати своје рођаке и неке попове удовце, поповима дао благослов да обрију браде, наградио их новцем и официрским чиновима и тако их придобио на своју страну.

Онда је почео тражити начина како да привуче и тога главара Стана (о коме сам казао да се највише противио), а исто тако и војводу и сердара Мојаша. Почео је и њих придобијати поклонима, а онда је испросио Станову сестру за мајора Петровића. Стану је, опет, обећао титулу губернатора (тог назива и чина дотле није ни било- у Црној Гори) и објаснио му да је губернатор исто што и генерал, или владалац читаве земље. И ако Стано, рекао је, пристане да пође у Русију и потруди се да и друге за то придобије, тај ће му чин, по владичиној препоруци, и руски двор потврдити. Касније ће се, ако буде хтео, моћи и вратити и бити господар Црне Горе.

Владика је на тај начин постигао донекле оно што је желео. Придобио је и тога Стана за себе и утврдио с њим да мајор Петровић узме његову сестру за жену, а он, Стано, да пође с њом младожењи у Трст. Исто је тако придобио и војводу и сердара, обећавши им да ће их двор, ако пођу у Русију, наградити за њихову ревност.

На томе је владика све и засновао. Придобијени за исељење придобијали су друге, и људи су му се почели јављати. Онима из угледних кућа владика је давао одмах официрске чинове - али поред свега тога људи су се ипак слабо одазивали, као што ће се даље видети.

Што није могао да испуни обећање, владика се изговарао нападом Турака. Турци су напали црногорску границу с албанске стране, и Црногорци, забављени својом домаћом невољом, морали су да бране своју земљу и да се бију с Турцима. Зато је владика исељавање оставио својим присталицама, а сам се кренуо на брзину из Црне Горе. На млетачкој граници на мору нашао је лађу и дошао у Ћесарску, у Трст, где се налазио и пуковник Пучков, са касом. С њим је дошао и тај његов секретар, Калиновић. Ту, у Трсту, споразумео се с мајором Петровићем да у извештају пуковнику Пучкову наведе турски напад као разлог што су се људи у малом броју одазвали. Већи број се сада није могао, речено је, одвојити, јер су људи остали да бране своја огњишта од Турака, одвојен је само један мали део, који ће ускоро доћи за њима.

Кад је владика у Трсту примио писмо које сам написао њему и мајору Петровићу, извештавајући их о броју људи који су из Турске преко границе прешли у Митровицу, и рекао им да ће их касније бити још више, њих двојица су, знајући да ће црногорских исељеника бити врло мало и да своје обећање неће моћи испунити, гледали да ствар преудесе у своју корист. Поплашили су се да ме оставе на граници, јер исељавање тих људи могло се приписати више мени у заслугу него њима, а касније могло се открити још и то да они уопште и нису Црногорци, него други Срби, које сам ја под там називом позивао на исељење. Зато су одлучили да ме уклоне с тог места. Тражили су од пуковника Пучкова (како сам после, кад је комисија била већ укинута, дознао у Петрограду од самог Пучкова) да ме с исељеницима пошаље у Русију, а да на границу место мене пошаље ађутанта Маркова. Уједно су тражили од Сената и оног такозваног поручника Јездимировића (оног што је превео први транспорт људи у Русију, о ком сам већ говорио) - и Јездимировића те исте године на њихов захтев пошаљу из Русије у Ћесарску. И тако су он и ађутант Марков примили сав онај свет што је преко лета прелазио из Турске у Ћесарску - а прешло их је тада, које људи са женама и децом, које нежењених, око хиљаду душа - и исто онако као и раније: под називом Црногораца. То се догодило 757. године.

VI

Сад да оставимо владику и мајора Петровића с њиховим Црногорцима, док опет не дођу на ред, него да наставим причу о своме путовању.

Већ сам говорио колико сам муке и невоље имао с тим људима на путу. На исти начин прошао сам с њима и кроз Пољску и стигао већ близу наше, руске границе. Дошли смо у једно мало пољско место звано Наволоч, близу првог граничног места Васиљкова у Украјини. У том месту задржим се око подне, да коње напасем. Нисам ни знао да ту има пољске војске. Ушли смо већ у јеврејске гостионице, и ја наредим кочијашима да нахране коње, а исто тако и да људи ручају. Гледам, улицом пролазе пољски војници. Треба напоменути да се Турци преко Саве у Турској, у Босни и Србији, разликују од оних у Анадолији и Египту. Они су некад били хришћани, као и остали Срби, али су се због турског беса и насиља истурчили. Живе највише у градовима, а по селима ретко. Језик и обичаји су им српски. - С турске стране постоје карауле, али кад ко пређе на ћесарску страну, нико од тога не прави питање. Тако је било и с тим мојим људима и Запитам их откуд и зашто су ту и ко им је заповедник. Они ми одговоре да ни сами не знају зашто су ту, да су јуче приспели, и покажу ми кућу у којој заповедник станује.

Смислио сам да нешто исполитизирам. Једно, да одем и јавим њиховом заповеднику да туда пролазим са својом јединицом, а друго, што је било још важније, хтео сам да дознам шта то они раде близу наше границе, да могу обавестити о томе свога команданта кад стигнем у Кијев.

Пођем тамо. На дворишту стража, а један официр седи пред вратима. Питам га за заповедника, а он ми каже да спава, али ако треба, може га пробудити. Ја му кажем:

»Па ако му неће бити криво, ти га пробуди. Реци му да бих желео да га видим."

Подофицир се ускоро врати. Рече ми да је свога пана официра пробудио и показа ми куда да прођем.

Кад сам ушао, видим човека, седи на постељи, трља очи још бунован - јака и здрава нека људина, Кад ме је видео, устане па ме понуди да седнем и запита Ле каквим послом долазим. Ја му се представим и кажем да кроз то место спроводим регруте и да сматрам да треба да га о томе обавестим.

Он је био тиме поласкан и тако почнемо разговор. Између осталог дознао сам и оно што сам желео. Рекао ми је да са својом јединицом иде од места до места: траже и хватају разбојнике (њих је онда у Украјини било много).

После тога изађем и наредим својим људима да прежу коње и полазе. Нисам само знао да се на излазу из тог места налази једна њихова јединица с другим официром. Моја су кола била већ сва спремна, и људи поседали.

Ја сам ишао напред на својим каруцама, а остала кола с људима за мном. Кад сам већ изишао из места, видим с десне стране у једном дворишту крај пута стражу, пушке, добоше, и стражара како се шета, а у дворишту много војника. Мислио сам да су и то војници из јединице оног официра код кога сам већ био.

Пут је на том месту скретао с великом окуком и требало је времена да сва кола прођу то место па да ми буду сва на очима.

Мене је стража с мојим каруцама пропустила, нико ме ништа није питао, али кад су се иза те окуке показали моји људи с колима, стражар викне: "к оружју!" па изјури на улицу и задржи предња кола - хтео је свакако да дозна ко су и какви су то људи у њима.

Кад сам видео да су ми кола зауставили, скочим с каруца и пожурим да место мојих људи ја одговарам, али док сам ја стигао, један од оних мојих разбојника већ је био скочио с кола, ударио оног стражара и срушио га на земљу. Започе вика, стражари истрче из дворишта, препрече пут колима, добоши ударе на узбуну, а ускоро и звона зазвоне. Скупи се народ и војска. Од вике и галаме није се реч једна могла разабрати. И како су нас опколили и сабили на том месту, могло је доћи и до крви. Ја од чуда нисам знао ни шта да почнем, ни коме да се обратим. Најзад сам се једва пробио и утрчао у кућу где је била стража и сам заповедник. И тај је спавао, као и онај први код кога сам већ био. Кад је чуо узбуну, скочио је с кревета, и ја га затекнем како још сањив паше сабљу.

Срећа моја те сам дошао тако брзо. Кажем му ко сам и шта сам: да сам руски штабни официр и да спроводим регруте из Ћесарске у Русију (више Црногорце нисам ни помињао). Кажем му да су ме његови стражари увредили, да моје људе туку и да тражим од њега што бржу заштиту.

Чим сам му то рекао, он истрча на улицу, па поче викати на своје људе да се смире, а ону руљу народа узме растеривати. Трајало је то нека два сата и једва се мало стишало.

На ту вику и галаму дојури и она друга јединица и почне пуцати увис, дижући по свом обичају ларму на узбуну. И да се тако наставило, да онај официр није приспео и дојурио до мојих кола, од којих се ја нисам мицао, било. би зацело и мртвих глава, јер су и моји људи, стешњени у један крај иза кола, били спремни .да се сложно бране. А сви су били нечим наоружани. Сваки је имао сабљу, пиштољ, или пушку, а мало их је било што нису имали макар нож за појасом. И то је много допринело те се Пољаци нису усуђивали да навале на њих. Видели су да су моји спремни на све.

Официр и неколико његових потчињених помогли су да се свет растера и да не дође до битке. А кад се све смирило, почело је ислеђење, јер официр још није могао да схвати како је све то започело и зашто су се искупиле обе њихове јединице и њихови официри. Кад се ствар испитала, утврдило се, што сам ја и сам видео, да је један од мојих људи ударио њиховог стражара по лицу, да га је оборио и стао дрмусати.

Можда је после ислеђења могло проћи без казне, чак се можда могло све преокренути и на њихову штету, да кривица није била и сувише очита: стражару је било око, од ударца песницом, сасвим модро, а од крви из носа био је сав крвав. Напустио је своје стражарско место и седео испод прозора на дворишту - таквог су нам га довели у собу. На тај начин се доказало да су моји људи криви и да су они изазвали узбуну. И после дугог преговарања, није било другог излаза него да се кривац казни, да се да задовољење повређеном, и да се тако спор оконча.

Пољаци су тражили да они изврше казну над мојим потчињеним, пошто је њихов стражар увређен, а ја, опет, то нисам хтео допустити, него сам хтео да им ја преко мојих подофицира дам задовољење. о томе смо се дуго препирали, али остало је на моме.

Наредио сам да се кривац положи на земљу пред самом пољском стражом и да се избатина.

У ствари, ја сам и сам хтео тог човека строго да казним, да се и други узму мало у памет, а и зато што ми је баш он целог пута својим крађама и пијанством највише досађивао.

Кад су Пољаци видели да се и после педесет батина казна још наставља, почели су ме сами молити за њега, говорећи да су задовољни. Ја сам онда дао оном стражару две рубље као накнаду, чиме је он, како сам опазио, био толико задовољан да би још једном све то поднео само кад би му неко опет толико дао.

Кад се с тим завршило, позвали су ме официри себи у собу и у име доброг суседства послужили ме пићем, и то по свом обичају, из великих чаша. Ја сам се бранио да нисам навикнут на пиће и да не могу толико поднети, али се нисам могао извући, морао сам да им учиним по вољи - па сам мало више попио. Кад сам отишао од њих (било је пред вече), нисам прешао ни једну миљу, припадне ми мука, те сам морао сићи и заноћити у првој крчми на друму, и све то зато што сам претерао и што је јеврејска медовина била сувише јака. Измучио сам се и горео у ватри и то вече и целу ноћ., тако да сам још и сутрадан био болестан. Два дана после тога нисам ни јео ни пио док се нисам на једвите јаде таквом дијетом излечио.

Трећег дана стигао сам на нашу, руску, границу у место Васиљков. Тамо су ме зауставили и задржали десет дана у карантину, а кад сам оданде изишао, отишао сам у Кијев.

Предао сам господину заповеднику Костјурину рапорт о свом доласку и списак људи које сам довео. Он је идућег дана извршио смотру над њима, одвео их да положе заклетву, а онда их предао поручнику Николи Петровићу (рођеном брату мајора Петровића).

У Кијеву сам дознао да су људи које је пре мене превео поручник Јездимировић отправљени с њим заједно у Оренбург, у насеобину, и да ће и ови које сам ја довео тамо отићи. Тај Јездимировић је, према наредби Сената, имао да се врати преко Кијева натраг у Ћесарску, под команду пуковника Пучкова и мајора Петровића (он је, као што сам већ говорио, био постављен на моје место, на ћесарској граници, у Митровици и у Новом Саду).

Моје људе су предали другом официру и зато се код њих створило незадовољство, а из тога и прилична незгода. Они су ми сутрадан дошли и питали ме хоћу ли им ја бити заповедник или неко други, и молили ме да их не остављам. Ја сам им одговорио да ће мене, по потреби службе, можда и неко други заменити, али да то ствар не мења, нека буду спокојни: своју плату и остало примиће на сваком месту, као и дотад. Али они се с тим нису мирили, него су отишли команданту у тврђаву и молили и њега да им ја останем заповедник. Ја сам их, рекли су, довео, мене знају, и да није мене било, нико од њих не би у Русију ни пошао. "Ми смо се", говорили су, "надали да ће наш господин заувек с нама остати и никако се не слажемо с тим што нас сада предајете другом официру. Хоћемо да будемо под његовом командом. Ми и нисмо Црногорци, него смо по својој жељи, на позив тога господина, пристали да пођемо у Русију."

Командант је послао одмах по мене да му се јавим, што сам ја и урадио. Све сам своје људе код њега још затекао. Командант је био мало збуњен. Питао ме је шта то треба да значи, и да нисам ја то можда проузроковао, и тражио од мене да гледам да их умирим.

Морао сам се ту пред командантом клети да појма ни о чему немам, и да ја ни сам не желим да с њима останем;

да они морају отићи онамо куд им је наређено, и да ја тамо и не мислим поћи, али да их умирим, рекао сам команданту: "Наредите да остану још који дан под мојом командом док се мало не привикну и новог официра не упознаду, а онда ће бити све у реду."

Командант тако нареди и људе о том обавести. Имао сам много муке с њима. Оном официру сам наредио да им он издаје плату док се мало не умире. - Ја сам за то време написао извештај и рачун о путном трошку и предао команданту, а остатак новца губернијској канцеларији.

После тога поново се јавим господину команданту и покажем му заповест пуковника Пучкова да имам у Кијеву да сачекам решење Сената да ли ћу се вратити у Ћесарску или ћу отићи на неко друго место.

Господин командант ми одговори да он о томе још никакве заповести није добио. "Стигла је наредба само за Јездимировића: чим буде стигао ових дана из Оренбурга, да га пошаљем у Ћесарску пуковнику Пучкову, а за вас ће", рече, "бити предуго да овде сачекате наредбу Сената. Боље ће бити да одете у Петроград и да тамо тражите решење."

Ја сам се сложио с тим саветом, узео сам. новац за путни трошак и кренуо поштанским колима с једним слугом, а своје каруце, коње и кочијаша оставим у Кијеву.

Кад сам стигао у Петроград, јавим се господи члановима Војне колегије и господи сенаторима. Прво сам их усмено обавестио о свему што ми се десило на путу: како сам у Мађарској, на почетку пута, био задржан, како сам тамо преко шест недеља под стражом провео, како сам довео исељенике са собом у Кијев (о чему се уверио и господин кијевски командант и рапорт о томе Сенату послао); нисам пропустио ни да им кажем да сам полазећи у Ћесарску добио за путни трошак свега двеста рубаља (сасвим мало у поређењу с другима: толико је добио и ађутант мајор), и да сам, док сам онолико дуго време био у Мађарској под стражом, морао потрошити и све своје, и да сам сада због тога у великом губитку.

На ту моју усмену изјаву рекли су ми господа сенатори (а нарочито господин тужилац кнез Никита Јурјевич Трубецкој, који ме је одмах заволео, и био тако добар да ми је обећао да ме неће оставити без помоћи) да све то у молби изложим Сенату. Молбу сам написао и одмах је предао, и остао у Петрограду чекајући решење.

У Петрограду сам затекао и свог оца. Он је био постављен у новооснованом хусарском пуку у Белој Слободи, куда је убрзо и отишао.

Месец дана сам одлазио у Сенат док ми се молба није на крају решила. Преко оног што сам. добио у Кијеву дато ми је на име путног трошка још триста дуката. То су ми тамо и исплатили и известили о томе Војну колегију. Истам актом је Војној колегији наређено да се вратим у пук генерала Шевића, где сам и раније био, пошто је црногорска комисија била укинута.

Почео сам се распитивати зашто је укинута и дознао да је пуковник Пучков написао Сенату извештај у ком је изнео да више нема изгледа за исељење Црногораца. Оно мало што му се у Трсту јавило, то је било све, друге не очекује. Њему је после тога стигла наредба да се црногорска комисија укине, а он сам, Пучков, да се врати у Русију и јави у Петроград.

И ето, сад могу да кажем да се моје предвиђање испунило. Као што сам и говорио, та комисија није могла бити дугог века - трајала је само док се ствар није открила. Али тиме још није било све свршено., било је с њом још невоље, о чему ћу кад дође време испричати. Не бих ни, сада толико о томе говорио да се много штошта није тицало лично мене. Али како сам од свега тога имао само несреће, а користи никакве, не могу да прећутим и не изнесем шта се све ту од почетка до краја стварало, и како је после све нестало само од себе.

Нећу писати само о тој црногорској комисији него и о свему другом што се у то време догађало, о чему сам водио тачан дневник, по обичају стеченом још из младости, који ни сад не напуштам. Хтео бих да ми тај труд не пропадне тек тако, него да изиђе на свет, на радост мојих благонаклоних читалаца.

Рекао сам већ да је сенатском наредбом, посланом војној колегији, било наређено да се вратим у команду генерала Шевића, чиме сам ја био прилично погођен. Моја нада да ћу се вратити у Ћесарску и оданде довести своју жену била је тиме порушена. Тај далеки пут онамо и натраг морао бих о свом трошку поднети, а ја, како сам прорачунао, не бих то могао издржати. Морао бих се задужити, а то би ме сасвим упропастило.

Зато сам смислио да ће најбоље бити да ми жена остане у Ћесарској код матере, па макар то било и годину дана, док се не нађе нека згодна прилика да отпутујем па да је доведем овамо. У то време још је трајао рат с Прусом. Наши хусарски пукови послани су на бојиште. Шевићева и Прерадовићева јединица, после мог одласка у Ћесарску, спојиле су се као ескадрони у један пук и послани на бојиште. Зато ни ја нисам хтео да пропустим прилику, хтео сам и ја као и сви други да ступим у армију и да на тај начин и ја стекнем част и славу, утолико пре што је главнокомандујући, Степан Фјодорович Апраксин, већ био добио за фелдмаршала. Он је одувек мене штитио, па сам се надао да ће ми и сад помоћи; зато сам се и решио да одем њему у армију.

С том намером сам предао молбу Војној колегији. Навео сам да желим у армију и у рат, и да очекујем наредбу за што скорији одлазак. То исто сам говорио и господи кад год сам им се у кући нашао и молио и њих за помоћ. Они су ме због тога хвалили и обећавали да ће се код господина фелдмаршала заузети за мене.

У то време сам често бивао на двору, на баловима и на примањима, а о празницима и у цркви. Царицу Јелисавету Петровну виђао сам често, а двапут сам јој за време примања уз осталу господу и руку пољубио.

Мене су сва господа у двору знала, јер ја ниједан празник нисам пропустио а да не одем у двор. Тако сам живео и очекивао свој полазак у армију.

Једног дана рано изјутра послан ми је од шефа Војне команде курир, подофицир, с наредбом да се одмах јавим Војној колегији. Ја се пожурим. Мислио сам да је моја молба решена и да ћу брзо отићи. Одем у Колегију, а тамо већ сви чланови. Јавим се шефу канцеларије и запитам га каква то наредба има за мене. Он ми одговори да мало причекам, док ме не пријави. Мало после позван сам на седницу. Господа чланови ми рекоше: "Позвани сте по потреби у дворску канцеларију. Изволите се тамо јавити; тамо сте преведени" - и више ни речи.

Мени се то учинило чудно. Стојао сам тако пред господом минут-два, а онда сам се усудио да упитам и кажем да не знам у чему је ствар. "Ја сам", рекох, "имао намеру да идем у армију и молбу сам за то предао, чекао сам само да будем послан."

На то ми одговори господин генерал-ан-шеф Петар Спиридонович Сумароков: "Можда сте", рече, "нешто на двору потребни, зато идите тамо да се јавите."

Изишао сам оданде у великој недоумици. Да што пре дознам у чему је ствар, пожурим у дворску канцеларију Ивану Антоновичу барону Черкасову. Кад сам стигао, јавим преко камердинера да имам посла код његовог високопревасходства.

Чим ме је камердинер пријавио, био сам примљен. Поклоним се и кажем да ми је у Војно) колегији наређено да му се јавим, и да му стојим на служби.

Он ми расположено пожеле добродошлицу, нареди слузи да ми да столицу и рече ми да седнем. Ја се таквом дочеку зачудим, а оном што је после тога дошло - још више, јер се тако нешто од њега ретко ком десило. То је био старински човек. Јесте, додуше, био већ у дубокој старости, али од природе врло проницљив и добре памети. Против њега су били многи, али он је био један врло правичан човек.

Он ми рече: "Царица је наредила да будеш на двору, и ту ћеш и бити. Добићеш стан и све принадлежности, а на ручак изволи сваки дан код мене, а каква ће ти дужност бити, сазнаћеш касније."

Тог истог дана добио сам станарину и преселио се одмах у леп један стан у Мешчанској улици (тако ми је наређено), а на ручак сам сваки дан одлазио том господину. Он се увек са мном разговарао и распитивао се о којечему, а на крају сам му тако ушао у вољу и тако ме је заволео да је непрестано тражио да будем уз њега.

Живео сам на двору лепо и весело. Ништа ми није недостајало. Имао сам екипаж и више нисам ишао пешке.

Возио сам се у лепим каруцама на четири коња и новаца сам доста имао. У двор сам одлазио скоро сваки дан. Сви су ме дворани већ знали и познавали. Тако сам проживео два месеца.

А онда ми је речено да ћу бити упућен у Беч нашем опуномоћеном министру неким важним послом (о ком овде не могу говорити), а оданде у Кнежевину Трансилванију да купим тамо неколико ждребаца и кобила за дворску ергелу.

Кад сам примио поверени задатак, дат ми је путни трошак из дворске канцеларије и пасош из Иностране колегије на руском језику, са преводом на немачки (требало је да ми се у Кијеву придруже још два поуздана човека као пратиоци, који су иначе служили тамо као курири), а онда сам изведен пред царицу. Њено величанство ми је изволело пружити руку и при томе два савијутка од педесет империјала, са речима да ми је то за мундир.

После те највише милости, пао сам пред царицом. на колена, захвалио јој се и изишао, опростио се затим с министром дворске канцеларије и кренуо на пут. Пошао сам крајем октобра месеца 757. године.

Кад сам стигао у Кијев, продао сам своје коње које сам тамо био оставио, а кочијаша и каруце сместио. код једног пријатеља. Тамо су ми од команданта дата и она два пратиоца, и тако с њима пођем преко границе у Пољску.

У Кијеву сам чуо да је стигао поручник Јездимировић из Оренбурга (ускоро после мог одласка из Кијева, пошто сам тамо довео људе из Ћесарске) и да је одатле послан пуковнику Пучкову у Трст. Људе које сам превео нисам тамо затекао - и они су били послани у Оренбург, у насеље, као и они први.

Пут од Кијева кроз пољски део Украјине био је врло рђав; била је јесен и све се раскаљало. Редовних поштанских кола није било, него сам морао наимати кочијаше од једног града до другог, и зато се врло споро путовало. Једва сам петог дана стигао до Бердичева. Спуштало се већ веће кад сам стигао; тамо сам и ноћио и нашао другог кочијаша.

Тек што сам ушао у Бердичев, видим, испред једне гостионице стоје каруце, а два човека нешто из њих извлаче и уносе у гостионицу. Ти су ми људи по оделу личили на странце. Прођем поред њих и узмем стан у гостионици преко пута, па онда пошаљем човека да се распита ко је то тамо стигао. Он се врати и рече: "Црногорски владика."

Ето, помислио сам, згодне прилике да сазнам како се завршило с оном комисијом и да видим да ли је владика допутовао сам или можда још ко за њим долази. Обучем брзо мундир и пођем владици. Затекнем га како седи, а један поп поред њега стоји - разговарају. Поклоним му се и приђем да га као архијереја пољубим у руку, али он ми није дозволио, него устане и благослови ме. Гледа у мене и каже да ме не познаје.

Ја му одговорим: "Може бити да је и тако, али мени се чини да се познајемо" - и кажем му своје име. Онда ме "се као сетио. Изговарао се да ме није одмах познао, јер сам изненада наишао. Видим из његових речи да се старац помало хладно и надувено држи.

Пита ме куда ћу, а ја му одговорим да идем у Ћесарску. Он ми на то одговори да ће боље бити да се вратим ако идем пређашњим послом, јер тамо, рече, нема више потребе да се иде. Да му кажем куда и због чега идем, нисам хтео, него окренем разговор на друго. Питам: "Како је здравље вашег преосвештенства? Мислим да сте се морали путем уморити. Пут је тако рђав и мора бити да сте тешко путовали."

Одговорио ми је врло кратко. Шета по соби, нешто му није по ћуди. Остао сам тамо једно четврт сата, па му се поклоним с речима: "Нећу више да вас узнемиравам, уморни сте од пута, треба да се одморите, а сутра изјутра доћи ћу да се још једном видимо."

С тим се вратим у свој стан и наредим својим пратиоцима да нађу другог кочијаша. - Нађу га и погоде се до града Броди, као што сам им и рекао.

Кад је пало вече, видим на улици неколико теретних кола са људима, а испред њих још једне каруце и неколико отворених кола. Погледам кроз прозор, видим Црногорце, а у каруцама мајора Петровића са женом. Кад су сишли с карупа, уђоше код владике, а они други с колима - у јеврејске гостионице на преноћишта.

Мајор Петровић је сигурно дознао од владике да сам ја ту, па је прешао преко улице код мене. Дочекао сам га и примио лепо, пријатељски (није ми ни била нека потреба да се претварам), понудим га да седне, па почнем и њему да причам о путу како је рђав и како су свакако тешко путовали. И он је мени љубазно одговарао и лепим речима изјављивао како му је мило што ме види. Али је приметио да га ништа о њиховој комисији не питам, него да водим друге разговоре, и није могао да се уздржи: хтео је као и владика да сазна нешто о мом путу. Питао ме је куда идем и ако случајно идем по старом задатку да преводим људе, онда боље, рече, да се одмах вратим натраг и пођем с њима у Кијев. Ја му одговорим нека само они, у име бога, наставе свој пут, "а ја", рекох, "одлазим у престони град Беч другим једним послом".

Види да имам два пратиоца из Кијева и пита: куда они иду. Одговорим му да су ми додељени као пратиоци, да ми се нађу на путу. Он се још дуго трудио не би ли дознао куда и зашто идем. Ипак сам му на крају рекао да служим на двору и да идем ради једне важне ствари у Беч, па сам му онда показао и запечаћене коверте и пасош од Иностране колегије. Кад је чуо моје речи, добро се замислио и убрзо после тога отишао владици.

Треба рећи и то да мајор Петровић није био нимало глуп човек. Имао је добру главу и правилно схватање, али зло је било што је био претерано частољубив. Све је начине употребљавао и само му је било у глави да постигне тако нешто као што је, на пример, неко посланство са чином генерала, или да добије ленту преко рамена. Али да служи као прави војник, за то није имао нимало склоности; није чак умео ни јахати како треба. Он је био више за цивилну службу, и такву је службу зацело могао и добити, али је њега морила жеља да одједном постане нешто велико. Од језика је знао, осим свог матерњег, српског, нешто мало талијански, разумевао. је понешто турски, а руски је знао добро.

Кад је отишао од мене, сигурно се договорио са владиком да ме треба мало придобити, и зато је владика одмах послао човека по мене с молбом да дођем на вечеру. Ја се захвалим на позиву, али одговорим. да не могу доћи јер ме чека напоран пут, да сам се већ свукао и да ходу да легнем.

Али на томе није остало. Кад је гласник однео поруку да не могу доћи, дошао је сам мајор Петровић са још два Црногорца и замолио ме у име владике да на сваки начин дођем, јер владика жели да вечерамо заједно. Сад нисам могао одбити, него пристанем и пођем.

Кад је владика видео да улазим, пошао ми је у сусрет с најлепшим речима. То је сад био најљубазнији човек, ни налик на оног од малопре. Узео ме је за руку, повео ме и представио тројици Црногораца из своје свите: губернатору Стану, једном сердару и једном војводи. Ја им се поклоним, али не баш дубоко. Видим: људи прости, одевени бедно у своју ношњу, седе, гледају ме. Мајор Петровић представи своју жену (Станову сестру, о којој сам већ говорио) и рече јој да треба да се, по нашем руском обичају, пољуби са мном. Она то учини и опет седе на своје место.

Из разговора чујем да мајор Петровић оног такозваног губернатора ословљава са: ваше превасходство, а владику са: високопреосвештени митрополите. Мене је то довело у недоумицу. Нисам знао ко им је те чинове подавао. Помислио сам у себи: "Гле, с каквом сам се ја то великом господом нашао. Како ли ћу", помислио сам, "да им се сад обраћам? Хоћу ли их и ја тако звати, или онако као и досад,?" - и решим да останем при старом. Кад сам се обраћао владици, титулисао сам га са: ваше преосвештенство, а већ оног другог што је ћутао остављао сам на миру, с њим нисам ни започињао разговор.

Мало после поставише сто и изнесоше вечеру. Владика ме намести између себе и мајорице. Она је била врло пажљива према мени, све време ме је нудила јелом и разговарала са мном. Госпођа још прилично млада и лепа, али припроста; за Петровића се удала као удовица.

Вечерали смо сви заједно, јер је и свети владика изволео јести меса. Док смо седели за столом, разговори су се водили о црногорском јунаштву. Причали су ми о оном нападу турском на црногорску границу: како је у том боју много Турака побијено и како су отерани с великим губицима.

Онда ми се обрати и онај што су га називали превасходством. "Ми смо слушали", рече, "да су ваши преци из Црне Горе и да сте ви старином од Паштровића, који се граниче с нама. Они су ваш род и носе ваше презиме, а наши су познаници, браћа и суседи, и зато се надамо да ћете нас и ви волети као и они." (Мени се чинило да је он за све време ћутања смишљао то што ми је сад рекао.) Ја му одговорим да ја, наравно, са своје стране желим да са сваким будем у пријатељским односима, а са својим људима нарочито.

Владика нам прекиде разговор речима: "Оставите се сад церемонија. Ми смо овде сви своји и треба сваком да пијемо за здравље" - па нареди да се донесе велика чаша и нали је пуну. Чаша, видим, велика, није човек кадар једну да попије, а камоли више. Гледам шта ће даље бити.

Преосвештени владика узе чашу и диже је у моје здравље са жељом за моје добро. Рече да треба да будем члан њиховог друштва и у свим приликама да им, као њихов земљак, помогнем, и да њима чини част што ме виде, на таквом положају. Он говори, а други му сви одговарају: "амин", и "тако богме". Владика попи чашу до дна. Другу налише ономе што су га звали превасходство, па и он испи наискап - а после њега се и сви други обредише. Дође ред и на мене. Узмем ону чашу, захвалим им свима на лепим речима, уверавајући их да ћу им увек бити пријатељ. Али чашу нисам могао попити - једва сам до половине дошао и вратио је. Кад, они скочише на мене: сви су тражили да је и ја ради друштва и пријатељства испијем, говорећи да се то. тако мора. Бадава сам се ја извињавао да не могу толико поднети, да је чаша преко мере велика, да пријатељство није само у пићу него и у добром срцу и братској љубави, ништа није помогло, требало је чашу попити.

Погледам мајора Петровића и дам му тако на знање да сам незадовољан, и хтедох већ устати. Кад он виде да ме неке на пиће навести, а и то да сам се ја досетио шта је у ствари, поче се заузимати за мене, а остале умиривати. Тражио је да не наваљују па мене, говорећи да ме познаје одавно и да зна да ја не могу сувише да поднесем.

Било ми је јасно да су то лукавство смислили не би ли ме опили и тако дознали штогод, а нарочито шта се о њима говори у Петрограду. После сам опазио како владика са срџбом говори о пуковнику Пучкову. Говорио је да је немаран, и да је комисија као због њега укинута, да није хтео да сачека долазак исељеника, него се пожурио у Венецију.

Пило се и даље оном чашом свима у здравље, али без присиљавања. Пио је колико је ко хтео.

Владика је онда почео да заглађује ствари. Говорио је о моме раду на ћесарској граници, и како је Јездимировића довео из Русије само зато што није имао никог другог ко би се са исељеницима умео снаћи, да је као био приморан да узме тог Јездимировића, али само "док се ви не вратите тамо, да има ко онај народ да прихвати. Иначе те људе сте ви придобили за исељење, и исељење је ваша заслуга а не Јездимировићева. Он је, додуше, сад тамо с ађутантом Марковом и људе су из карантина њих двојица превели у Нови Сад, али", рекао ми је владика, "ви можете, ако сада тамо пожурите, све те људе узети под своју команду и довести их у Русију. И ако само изволите, ја ћу вам дати наређење за Јездимировића да и он и сви остали имају да буду под вашом командом. Ти исељеници, иако нису прави Црногорци, ипак су, вашом заслугом, под тим називом примљени у ћесарски карантин и сад, као такви, они спадају под моју управу и ја имам власт да над њима заповедам све док не дођу до Русије, и ја зато имам право да команду над њима дам вама".

"Ваше преосвештенство", рекао сам му, "не вреди више о томе говорити, сада је све касно" - и с тим речима устанем од стола, што и други учине.

Било је већ скоро једанаест сати. Опростио сам се од владике и осталог друштва, отишао у свој стан и почео се свлачити да већ једном легнем, кад се тек показа мајор Петровић на вратима. "Не љутите се", рече, "брате, ако сам вас можда узнемирио, дошао сам вам као пријатељ да још мало поседимо у друштву. Не бих хтео да се тако брзо растанемо."

Шта сам знао? Примио сам га учтиво и наредио слузи да спреми чај.

Сели смо и почели разговарати о разним ситницама, и тако скоро до поноћи. Између осталог, он ми је поновио исто оно што је и владика те вечери говорио. Саветовао ме је да примим пресељење тог света на себе и да не треба ни најмање да сумњам у њихове добре жеље. Владика ће, рече, пошто ја већ идем у Беч, писати нашем опуномоћеном посланику да људе које треба превести у Русију мени повери, и замолиће га да новац за путни трошак тих људи мени изда.

Морао сам после тога отворено с Петровићем говорити, да му покажем какви су они људи.

"Шта", рекох, "сада све то вреди кад сте целу ствар покварили. Ако се хтели да стекнете част и славу, требало је да вам буде основ истина, а не лаж. Зар нисам писао владици и вама са границе кад су ми се први људи јавили? И зар вас нисам обавестио да ће ми, настојањем мојим и мојих пријатеља, под именом Црногораца почети с пролећа пристизати Срби из Србије преко границе на Сави (требало је само чекати), а ви, кад сте то дознали, послали сте ми наређење да ваших двадесет и седам људи здружим с мојима и да ту малу јединицу, која ми према мом чину није ни одговарала, преведем у Русију, а за то време тражили сте да вам пошаљу вашег Јездимировића из Оренбурга и поставили га на моје место. Тиме сте", рекао сам му, "јасно показали какве су те ваше добре жеље. И зар се нисте показали у правој боји и ви и владика тиме што вам није било по вољи да се то пресељење припише мени (ја то друкчије не схватам), и зато сте ме и макли с оног места? Кад би било тако као што ви и владика сада говорите, да хоћете да се ја вратим на старо место, зашто онда у оном наређењу које ми је наредник Фишер донео од пуковника Пучкова није стајало да треба што пре да се вратим из Кијева, него ми је наређено да оставим у Кијеву људе, а ја да чекам наредбу од Сената - да ли се враћам у Ћесарску, или ћу на неко друго место? Шта је та наредба значила, није било тешко досетити се."

Нисам пропустио да кажем Петровићу и то: "Колико ме је мука стало док нисам Баљевића ослободио смрти због ваших недозвољених послова. Узео сам на себе да га сакријем и да га преко. својих пријатеља пошаљем преко границе, и то само зато", рекао сам му, "да јавност не сазна за ваше пословање и да се не срамота и не брука један руски виши официр. Нисам дао да вам се укаља част, а то би се зацело десило да је Баљевић био ухваћен (а у питању је било само неколико сати). Да је био изведен пред суд, открило би се све што сте заједнички радили и све би се доказало. И каква би то главобоља била - а за вас и срамота."

После тих мојих речи почео је мајор Петровић да се правда. Нису, вели, ни он ни владика знали да је у наредби пуковника Пучкова стајало да се ја из Кијева не враћам у Ћесарску. Пучков је крив и што је комисија укинута, и владика ће се кад стигне у Петроград жалити. Хтео је још говорити, али мени је већ досадило да га слушам, а и касно је било, прошло је било већ два сата после поноћи, и зато сам га прекинуо.

Устао сам и рекао му: "Молим вас, оставите тај разговор. Време је и вама и мени да се мало одморимо. Мени", рекао сам му на крају, "од те ваше комисије ништа не треба, нека сва корист иде вама."

Тако смо се и растали. Изишао је од мене замишљен, оборене главе, а .ја сам се свукао и легао да спавам.

Устао сам. изјутра рано и наредио својим пратиоцима да одмах оду по кочијаша и да се полази. Нисам мислио ићи више владици, али он је хтео да се пред полазак још једном видимо па је послао човека по мене.

И шта сам знао? Морао сам му још и то учинити. Али мундир нисам обукао, отишао сам у путничком капуту, а својим људима сам наредио да за то време све буде готово.

Свети владика примио ме је још љубазније. Наредио је да ми се донесе шољица кафе, посадио ме поред себе и почео опет како му је страшно жао што ја немам разумевање за њихове лепе жеље.

Нисам хтео да се упуштам у такве разговоре, и да у причању губим време. Одговорио сам му кратко: да друкчије не може бити, да се та ствар више не да поправити и да на томе има да остане. Пришао ми је и мајор Петровић са женом, оним племићима и с још неколико Црногораца да се опросте са мном. Проговорио сам с њима неколико речи, опростио се са свима и пошао у свој стан, где је већ све стајало спремно за полазак.

Платио сам газди Јеврејину за преноћиште, и тек што сам изишао из собе, видим, улази ми један познат човек. Служио је код мене док сам био у Ћесарској. Дознао је да сам ту и дотрчао да ме види. Рекао ми је да је пратио црногорске исељенике преко горње Славоније, да им се придружио и да и он иде у Русију и моли ме, као сиромах човек, за неку помоћ - да се мало прихрани. Извадим два дуката и дам му - за његову верну ранију службу. Од њега сам сад могао дознати колико Црногораца владика води. Јуче то нисам хтео питати ни владику ни мајора Петровића. На моје питање тај ми је човек одговорио да их има свега сто педесет и три душе, рачунајући ту и децу и распопе. (То су били они што им је владика дао благослов да могу да обрију браде и припашу мачеве - некима је од њих дао и официрске чинове.) Тај човек је ту остао, а ја седнем у кола и пођем на пут.

Као што сам већ рекао, због кише и блата врло сам споро ишао кроз Пољску. Уз то, у сваком месту морао сам мењати кочијаше, а кад сам ушао у мађарске планине, почео је већ снег падати. С великом сам муком кроз стеновите провалије улазио у унутрашњост земље и једва стигао до града Егра (немачки: Егаи), одакле сам, по равном али рђавом и снежном путу, продужио до Пеште.

Тамо се нисам дуго задржавао. Причекао сам само док ми није официр страже на капији послао по куриру пасош команданту и вратио га натраг. После тога сам слободно прошао и отишао на дунавску скелу (тако дивне скеле нема у целој Европи) и пребацио се на супротну страну, у град Будим. Тамо сам због страшне мећаве остао дан и ноћ и погодио дилижанс (то је једна врста поштанских кола која не стају тако често као поштанска кола; имају четири седишта и кожне арњеве. Дилижанс од Будима до Беча вуку пет коња, који се хране у одређене сате и на одређеним местима. Иде доста брзо а плаћа се по коњу упола мање него на поштанским колима).

Сутрадан сам пошао из Будима. Снег је јако падао. Често смо се морали задржавати по гостионицама поред друма да се кочијаши огреју - иначе се не би могло ни ићи. Најзад сам ипак по тој хладноћи и рђавом времену срећно стигао до Беча.

Задржао сам се у једној гостионици која ми је одраније била позната. Мало сам се огрејао и одмах отишао нашем опуномоћеном министру, грофу Кајзерлингу, и предао му депеше које сам донео. (Он је био, преко поште, из Петрограда обавештен да долазим.)

Господин посланик ме је задржао два месеца због ствари ради којих сам био послан. За то време писао је двору и добио друго наређење.

У Бечу сам се лепо проводио Често сам бивао на ћесарском двору и у дворској опери. Виђао сам увек ћесара и његову супругу, царицу Марију Терезију, са целом породицом. Од новца што ми је у Петрограду њено величанство царица Јелисавета Петровна изволела дати направио сад један богат хусарски мундир, а снабдео сам се и другим потребним стварима.

Нисам пропустио ни да се својој супрузи преко поште јавим, доле у Славонију. Она је тамо остала код своје матере после мог одласка, као што сам већ говорио. Обавестио сам је да сам дошао у Беч и да ћу скоро доћи. Она ми

је одговорила, јављала ми је да је здрава, да се ослободила бремена и родила сина.

Како више нисам имао посла у Бечу, а требало је да пођем у Кнежевину Трансилванију (та кнежевина је засебан део Мађарске; у њој живе разне нације, једна од њих су Власи; њих су већим делом поунијатили католички свештеници. Мађара је највише. Половина од њих су протестанти. Трансилванија се граничи с јужне стране са турском Влашком и Молдавијом, а са севера с Пољском), добијем од господина посланика потребне исправе, из дворске канцеларије две хиљаде дуката за куповину коња за двор, а од ћесарског двора пасош за слободан пролазак. И тако пођем.

Из Беча сам пошао 758. године, марта месеца. Господину посланику сам рекао да ћу прво морати у доњу Славонију, у град Митровицу, да узмем са собом жену и екипаж, а одатле ћу тек поћи на пут. Господин посланик није имао ништа против.

Наставио сам пут кроз Аустрију и Мађарску, по најгорем путу. Киша и снег су ме пратили до места где ме је моја жена очекивала. Затекао сам и њу и свог новорођеног сина у добром здрављу.

Дани су нам тамо врло лепо пролазили. Искупила нам се многа родбина. Свима је било жао што ћемо се тако брзо растати и сви су желели да останемо што дуже. Али није било друге; требало је журити и поднети све оно што нам је судбина одредила.

У Митровици сам сазнао да су, после мог одласка с границе прошлог лета и пред јесен, прешли многи људи из Турске у Ћесарску (на мој позив, као што сам већ говорио), да су тамо издржали карантин, да их је примио поручник Јездимировић, превео их у Нови Сад и да ће их сад с пролећа превести у Русију (у тој групи је било које људи, које жена и деце око хиљаду душа).

Почео сам се спремати за пут и снабдевати се свим потребним стварима. Дао сам кола на оправку, купио још неколико добрих запрежних коња, најмио поред мојих старих још три поуздане слуге, а уто се и време за пут приближило.

VIII

Април је био прошао, топлота је била дивна и трава почела покривати земљу, време за пут било је изванредно. Ја и моја жена опростили смо се са својима заувек - и кренули.

Ишли смо кроз Мађарску, по дивном времену, и стигли у Токај. У том граду сам оставио жену и сав екипаж, а са собом сам узео само једног слугу, она два пратиоца и једног ветеринара, Немца из Беча; њега сам водио ради коња које сам имао да купујем; сео сам с њима на поштанска кола и пошао у Трансилванију.

Кад сам дошао до њене границе, било ми је сруке да видим и ергелу кнеза Шварценберга. Кнежеви коњи су били, додуше, добри, али ипак не онакви какве ја тражим. Оданде сам стигао у град Колошвар (немачки: die Stadt Klausenburg). У том граду сам имао да свршим један посао па сам се задржао у њему два дана.

Имао сам да се јавим. тамошњем команданту истоg дана кад сам приспео. Обукао сам мундир и отишао. Рекао сам му своје име и задатак ради кога сам дошао. Командант ме је примио врло депо и љубазно. Разговарали смо највише о рату с Прусом, који је још трајао, о нашој армији, о томе како је њима, Мађарима, мило што им је наша војска дошла у помоћ и одржала велике победе над Прусима, и како се очекују још и веће победе. Остао сам код њега око два сата и онда се опростио и отишао.

Било је око пет сати после подне. Ишао сам по граду и, идући великим тргом, свраћао сам у дућане и гледао господу и госпође како се, лепо одевени, шетају. Ја сам их поздрављао иако непознат, а после се вратио на поштанску станицу - тамо ми је био стан.

У вароши се још истог дана сазнало да за двор купујем коње, и већ сутрадан сам добио неке понуде, само, то нису били коњи за мене. Тога дана сам писао писма у Беч и Токај, и због тога цео дан преседео у кући.

Истога дана, пред вече, једна госпођа из тог града, по имену бароница Вешелињи, послала ми је свог богато обученог слугу ("хајдука") са поздравом и поруком да она има добрих ждребаца на продају, само не ту у граду, него у селу Жубову две миље одатле. Ако пристајем, рекао ми је слуга, да пођем тамо, пошла би и његова госпођа изјутра рано и тамо ме дочекала.

Ја пристанем и одговорим слузи да ћу сутра око подне бити тамо, и слуга се врати.

Мој домаћин, поштар, човек иначе весео, седео је у то време код мене и свирао у флауту. Видео је слугу, чуо зашто је послан, а исто тако и мој одговор. Питам га да ли зна какви су коњи те госпође, а он ми са осмехом одговори: "Та је госпођа код нас и што се тиче куће и што се тиче екипажа највећа дама у граду. Она има коња који ће се вама можда и допасти, само не знам", вели, "шта значи то што хоће и сама у село. То је једна млада удовица; живи врло богато. Просили су је више њих, али није хтела ни за једног - нема некако среће са удајом. Иначе је честита и ваљана, видећете", рече, "већ и сами."

Мене се није тицала поштарева прича, ниtи сам имао шта да мислиm о удовици и њеном богатству. Имао сам да што пре покупујем коње, она их је имала и ја нисам имао зашто да мењам своју одлуку да идем и да видим. коње. Зато сам казао поштару да ми припреми поштанске коње и каруце.

Сутра изјутра пошаљем слугу госпођи бароници да види да ли је код куће и да ли намерава да пође у село. Добио сам брзо одговор: већ је отишла; хтела је да стигне пре него што сунце освоји.

Седам сати је било прошло, дан је био ведар и сунце почело већ да жеже, па сам и ја хтео да стигнем раније. Наредио сам да се коњи што пре упрегну и кола пођу. Са собом сам повео само једног пратиоца и ветеринара. Морао сам узети шест коња, јер сам од поштара чуо да пут не иде главним друмом, него странпутицом, кроз шуму и преко брегова. И тако је и било: пут је збиља био рђав.
Стигао сам до бароничиног села и још издалека видео лепу високу кућу, на видику са свих страна. Само, та лепа, нова двоспратна зграда, покривена обојеним лимом, за коју сам мислио да је господска кућа, била је коњушница. На спрату у собама живели су коњушари и остале слуге, а доле су били коњи. И кућа за становање била је велика и лепа, али ипак мања од коњушнице. То је била стара зидана кућа, старе мађарске архитектуре. Њој се није прилазило право, него обилазећи око брега. Моји кочијаши су знали пут, ушли су у двориште и стали пред улазом.

Дочекао ме је један од госпођиних слугу и пошао преда мном. по степеницама на други спрат. У првој соби дочекала ме је сама бароница и поздравила ме на свом матерњем, мађарском језику. Ја сам јој одговорио на немачком, који је и она знала, па је тим језиком даље и говорила.

Узела ме је за руку и рекла: "Изволите са мном" - и одвела ме у своју спаваћу собу. Соба чиста, лепо намештена. Понуди ме да седнем и запита чим да ме послужи, тако с пута. Рекао сам јој да не треба ништа, нека се не изволи трудити, али она ипак нареди да ми се донесе шољица кафе.

Седели смо и разговарали скоро читав сат. Онда је запитам за коње и замолим да ми их покаже, а она ми одговори: "Тек сте дошли с пута, уморни сте, оставите то до после ручка."

Нисам више говорио о коњима. Оставио сам. нека буде по њеном.

Ускоро јаве да је ручак готов. Пређемо у другу собу. Јело је већ било на столу. За столом смо били нас двоје и једна старица, коју је она називала својом рођаком. Јела су била одабрана, а и вино је било одлично. После ручка смо поседели још једно пола сата, а онда бароница рече:

"Ако изволите, можемо сад поћи у коњушницу да видите коње; и ја тамо нисам давно била, па ћу и ја с вама."

Одмах устанем, устане и она; заклонила се малим сунцобраном од сунца и пођемо у коњушницу. За јаслима видим коње на којима се она довезла, а видим и друге, младе, још необучене, али већ почишћене. Било је девет ждребаца, а међу њима два белца, на којима се бароница вози, али било им је већ преко десет година. Да су били мало млађи, не бих се могао с њима растати. Било је и других, али наравно не таквих. Ипак, да ми труд баш не буде узалудан, решим да узмем два ждрепца. Један је био алат, а други зеленко. Замолио сам бароницу за дозволу да им мој ветеринар прегледа зубе и она одмах нареди свом надзорнику да коње приведе. Надзорник их заулари и доведе. Ветеринар погледа и рече да им је пет година.

Изведу оба ждрепца да их по дворишту проведу. Нису, додуше, били нешто нарочито, али су ипак били бољи од оних које сам код других гледао - и могли су поднети. Кажем бароници да бих узео та два коња и запитам за цену, а она се насмеши и рече: "Не само та два него можете и целу коњушницу узети. А сад хајдмо; коње сте видели, а о цени ћемо после говорити."

Ја сам из тих њених речи закључио само то да се једна таква дама неће пред својим коњушарима да ценка - и кад ме је позвала да изиђемо, пошао сам за њом. Пошли смо преко дворишта према улазу куће. Ја хтедох да пођем ка степеницама и већ сам скренуо, али она ми показа трем десно од степеница и рече: "Ако желите, можемо мало у башту." Помислио сам: боље је провести у башти док врућина не прође него седети у собама.

Пристанем и пођем за њом. Башта је била веома лепа: алеје, воћке, леје пуне разноврсног цвећа. Кад смо пролазили поред цвећа, бароница откиде неколико цветића и пружи ми их, хвалећи њихов мирис. Ја их примим и захвалим се. Уђемо у средњу алеју и кроз хладовину од дрвећа прођемо до краја, управо до хладњака са обојеним кровом и решеткастом оградом. У њему је био мали сто и диван. Она ме понуди да седнем. Ја седнем, а она поред мене.

Док смо пролазили алејом, ја сам хвалио врт и његов распоред. У том разговору смо и ушли у хладњак. Мало после том истом алејом иду, видим, две служавке. Носе нешто салветима покривено. Метнуше то пред нас и скидоше салвете. На сребрним тањирима било је прекрасно воће: на једном трешње, а на другом ране крушке. Домаћица ме понуди, а онда поче други разговор.

"Немојте се", рече "господине, наћи увређени што ћу вас питати. Видим да сте човек озбиљан и зато бих волела да знам кога сам имала част примити у кућу. Ја сам вас синоћ видела кад сте обилазили радње и чула у граду да сте дошли ради куповине коња, али ко сте и откуда сте, нико ми није умео рећи. Поручила сам вам да имам коње и замолила вас да дођете да их видите, и сада, том приликом, бићу слободна да вас упитам одакле сте, које сте вере и да ли сте збиља прави Рус. Ја у то сумњам и све мислим да сте друге неке народности. Реците ми и да ли сте сад први пут у ову земљу дошли" - и још како ми се овде допада, и да ли имам намеру да ту останем.

Госпођино испитивање личило ми је на судско ислеђење, и како нисам хтео да водим те празне разговоре, и бадава губим време и задржавам се, одговорио сам јој најкраће што сам могао: да сам прави Рус, да из Русије долазим, да ћу се одмах после свршеног посла вратити у Токај, где ме жена чека; и да из Токаја мислим натраг у Русију. Кад сам то рекао, запитао сам је за цену ждребаца.

Она се после мога одговора, колико сам видео, мало застидела што ме је онолико испитивала. Устала је и рекла:

"Изволите горе у собу?" - а о ждрепцима ни речи.

Враћали смо се истом алејом, а кад смо дошли до степеница, ја се окренем и наредим свом пратиоцу, који је седео поред кола, да упрегне коње и дође пред улаз.

Бароница се за то време попела горе, а ја после тога за њом. Понудила ме је да седнем, али као да је била замишљена. Опет сам питао за ждрепце, а она ми одговори да ће ми сутра преко надзорника јавити цену. Ја се поздравим, захвалим се на лепом дочеку, седнем у кола и отидем.

Била је скоро поноћ кад сам стигао кући. Мој ме домаћин, поштар, пита јесам ли купио коње и како ми се чине. Ја му о оном разговору нисам ништа рекао, него само да су ми се допала два ждрепца, али да им цену још не знам. - "Сутра ће ме", рекао сам, "бароница известити преко надзорника коњушнице."

Цело то вече провео сам у разговору с мојим домаћином, и то највише о мом послу. Питао сам га, као човека из тога краја, да ли би ми умео рећи где бих могао наћи најбоље коње.

Он ми одговори: "Кад ви у коњушници те госпође нисте могли наћи више од два коња, онда нећете наћи ни код кога у целој Трансилванији, једино можда код грофа Бетлеема, а понајпре још код грофа Микоша, који има спахилук од неколико села, на једно четири миље одавде. Тамо му је и ергела. И ако тамо не нађете што тражите, нигде нећете ни наћи. Само, гроф тамо не живи", рекао ми је поштар, "него у селу Марош Ујвар. И у том селу има ергелу, а држи коње и у својој коњушници, код себе."

Према том извештају, требало је да одем и нађем грофа Микоша, али ја сам хтео да прво одем на спахилук и видим те коње.

Погађао сам се с поштаром за шест поштанских коња да се одвезем до села у ком је била ергела. Рекао сам му да бих се с тим коњима одвезао после и до грофа ако ми се ждрепци и кобиле допадну.

А поштар ми каже: "Од тог села где је ергела до грофовог села има око осам миља и једни коњи не могу издржати тај пут, јер пут иде кроз брда и шуме, него би боље било да узмете, кад се враћате, у селу одморне коње и изиђете оданде на главни друм, па с главног друма поштанским колима до грофа."

И тако и решим: да одем с његовим коњима само до тог првог села.

Кад сам ујутру устао и хтео поћи, дође надзорник госпође баронице са извештајем да његова госпођа не жели да продаје ждрепце, задржаће их, рече, за приплод. Толико рече и оде.

Платио сам мом домаћину за све што сам имао, пошао на пут, стигао у село где је ергела грофа Микоша, нашао кућу и управитеља, и запитао за ждрепце и кобиле. Он ми одговори да има коња разнога соја, и одведе ме у коњушницу. Чим сам коње видео, решио сам у себи да их само ту узмем и ни на ком другом месту. Сви, и млади и стари, били су изванредне лепоте и сви велики. Затражим да ми све младе Једног по једног изведу и проведу по дворишту. Било их је шеснаест. Али с њима није ишло лако. Неки су се отимали и пропињали и двојицу коњушара копитом ударили, а неке су, опет, једва два човека могла савладати. Одабрао сам четири.

Онда су послали и по ергелу из поља да видим и кобиле. Ја за то време нисам ни излазио из коњушнице, него сам с ветеринаром загледао сваког ждрепца за себе и о сваком доносио суд. Неки су били љути и бесни, а неки мирнији, али ја на то нисам обраћао пажњу, за мене су биле важне њихове друге особине. Уто ми јавише да је дотерана ергела.

Пошли смо на заграђену ливаду у коју је ергела сатерана и ја сам још издалека опазио да ниједна кобила не уступа најбољем ждрепцима. Тог поносног држања и те лепоте откако сам се родио нисам видео. Ништа нисам имао да кажем, имао сам само да изаберем коју ћу, а није имало шта ни да се бира, једино што сам старе изостављао. Иначе, све су биле на изглед исте и све једнако лепе, што се у другим ергелама ретко налази. Гроф је, видело се, држао своју ергелу у највећем реду, у њој је било само оно што је најодабраније. Кобиле су му зиму проводиле у коњушници и све су биле питоме, а над ждрепцима је водио надзор стари његов коњушар, који је сваком коњу знао порекло. Код ергеле су била два коњушара, два његова кмета, Влаха.

Ишао сам дуго с мојим ветеринаром кроз ергелу. Загледали смо сваку кобилу и свако ждребе. Одабрао сам двадесет кобила са ждребадима. Неке су се од њих биле изјаловиле, што увек бива у ергелама, али таквих је било само четири. Хтео сам да похватамо те које сам одабрао и да им на гриве вежемо белеге, али управитељ није дозволио. Доста је, рекао ми је, само да покажем коју хоћу, а он ће направити списак и послати га свом господину, који води књигу о свима кобилама и ждрепцима. У ту се књигу уводи и свако ждребе које дође на свет - и одмах му се и име надене.

Ја почнем да показујем: "Хоћу, ето, ту и ту кобилу". а надзорник позове старог коњушара па је и он са она два Влаха ишао са мном и управитељем по ергели. И коју год ја кобилу покажем, он јој одмах каже име, њену матер, па чак и бабу и прабабу, као и од ког је ждрепца. И што год коњушари из ергеле кажу, управитељ записује. Кад смо с кобилама завршили, одемо у коњушницу па и за ждрепце направимо исти такав списак, у који су још унесене и важније ознаке, као и боја сваког. Управитељ је направио два таква списка. Један сам узео ја, а други је узео он да га пошаље свом господину. Ту сам на салашу и преноћио, а сутрадан сам замолио управитеља да ме за новац одвезе до прве поштанске станице, јер сам одмах хтео да одем до његовог господина. Он ми обећа коње, а још то вече по куриру пошаље грофу онај списак.

Ујутру су дошли кочијаши. Управитељ ми да кола до прве поштанске станице и тако седнем и пођем. Пут је био тежак. Пролазио сам опет кроз шуму, преко брегова, јаруга и камењара док нисам изишао на главни друм. Ноћио сам на поштанској станици. Одатле до грофа требало ми је само једанпут да мењам коње.

Погодио сам се с поштаром за шест коња и ујутру рано седнем и пођем у Марош Ујвар, село у ком је гроф живео. Стигао сам тамо пре подне, око десет сати, и ушао право с колима у његово двориште. Мислио сам да је управитељ већ известио грофа о мом доласку и да ће гроф знати да сам његове коње гледао и да долазим да их купим. Изгледало ми је да против тога не би могао ништа имати, него да би требало таквог госта који доноси паре још и радосно да дочека.

Али није тако било, преварио сам се. Између нас се одиграла једна мала комедија - и умало ми није сав труд око тих коња пропао. Кад је гроф видео како сам му ушао право у двориште, он се увредио јер је сматрао да је тиме понижен, и зато је наредио слугама да се повуку Да ме нико не дочека. Он је сматрао да је кола требало оставити на улици, или у селу у гостионици, па се онда пријавити и запитати у које време могу доћи да видим грофа. Све сам то касније дознао. Али он ипак, треба рећи, није био баш тако велики господин. Био је, додуше, феишпан у вармеђи, то јест врховни срески судија, а ја сам, опет, био виши официр и нисам имао потребе да га сматрам за вишег него што треба. И нисам дошао да га нешто молим, него послом који ће и њему корист донети. Хтео сам што пре да се с њим видим и да што пре завршим посао, а што је он богат и гроф, то му није било никакво преимућство, јер сам и ја имао свој чин.

Кућа грофова била је врло велика, зидана, на два спрата, покривена црепом. И помоћне зграде биле су зидане. Око целе куће имао је решеткасту обојену ограду с великом капијом кроз коју сам ја с колима прошао.

И тако ја сиђем с каруца испред улаза у кућу и рекнем да се кола с коњима мало одмакну у страну и тамо причекају док се ја с грофом не разговорим, а онда ћу видети куда каруце да се склоне и да кочијаше отпустим.

Видим, нема никога да ми покаже куда ћу. Окренем се овамо, онамо, па се онда сам упутим уза степенице. Отворим прва врата, нађем се у соби, али ни тамо никог. Уђем кроз отворена врата у другу собу, видим седе три слуге. Кад су ме угледали, устану. Један ми од њих приђе и запита мађарски шта хоћу и ко сам. И ја њему одговорим мађарски, иако тај језик нисам баш знао - али разумевао сам га толико да сам се за невољу могао њим послужити.

Одговорим, дакле, слузи. Кажем му своје име и да желим да се видим с грофом. Он оде да ме пријави, а мене ту остави, али ја нисам хтео да останем са слугама у предсобљу, него одем у другу собу. Причекао сам неколико минута док се слуга није вратио и рекао ми да ме је пријавио грофу и да мало причекам.

Прође четврт сата, а грофа нема. Мени већ досадно. Пошаљем и опет слугу да пита могу ли се с њим видети. Слуга оде други пут и врати се с једним човеком, како ми се чинило, управитељем куће. Каже ми: "Гроф је нешто болестан, па ми је наредио да вас питам каквим сте послом дошли."

Ја му одговорим да о овом послу хоћу само с грофом да говорим, и ако он не изволи да ме одмах прими, ја ћу наставити пут. Управитељ је видео да сам љут што толико чекам и замоли ме да седнем. "Ја ћу", вели, "обавестити грофа и он ће вас свакако примити."

Мало после ето га опет и рече да гроф долази, и поведе ме са собом. Уђемо у другу једну мању собу и тамо затекнем грофа. Од поштара, на последњој станици, чуо сам да је гроф прилично суров и груб човек, и да немачки слабо говори.

Угледао сам пред собом једног Мађара старинског кова; седа сељачина, дугих бркова, с косом у нереду, седамдесетих година, висок, сувоњав, обучен у мађарско грађанско одело. Говорио је мађарски дубоким грленим гласом. Ја му одговорим немачки, изражавајући му своје поштовање. Тада поче и он немачки, али рђаво; с великом се муком могао разумети, а уз то је још и на мађарски заносио. Све је речи наопако изговарао, али ја сам му помогао, па смо се ипак некако споразумевали. Мађари све своје правне и судске послове воде на латинском, и зато, ако неко од њих и не зна немачки, може ипак да врши своју дужност.

Питао је да ли сам ја то био у његовом селу Сасфенету (тако се то село звало) да гледам коње. Ја му одговорим да сам ја тај мајор кога је послао руски двор да за ергелу њеног величанства царице купим ждрепце и кобиле.

"Нашао сам", рекао са му, "у том вашем селу неколико коња који би ми одговарали, о чему сте, надам се, већ обавештени. А ако и ту имате каквих, молим вас за дозволу да и њих видим, а за оне које сам већ одабрао, молим вас, изволите ми рећи цену."

Он ми на то одговори сасвим кратко и грубо. Рече: "Писао ми је мој управитељ и послао ми списак кобила и ждребаца који су вам се допали. Ја све те коње знам, али ви не можете ту цену платити и само ме бадава умарате." (Док је то говорио, уз њега се налазио његов капелан, фрањевац, и још два његова службеника.)

Наљутио ме је такав дочек господина грофа, Кад ми је рекао да немам новаца за његове коње, морао сам му поновити своје прве речи. Мислио сам да ме није добро разумео зато што језик не зна како треба. Кажем му да сам послан од руског двора и да те коње купујем искључиво за коњушницу њеног величанства и ни за шта друго, и још сам додао: ако су му коњи само за продају, за новац нема шта да брине.

Он ми и опет одговори истим речима. Разумео је, рече, све што сам рекао, и окрете се некако с омаловажавањем од мене. То већ нисам могао издржати. Сав сам букнуо. Једно време гледао сам га без речи, а кад сам мало дошао к себи, почнем му без церемоније онако љут говорити: "Слушај ти, грофе, ти треба да сматраш за част што сам ја толики пут прешао и толику другу господу обишао и дошао теби да за једну велику царицу од тебе узмем коње, а ти ми говориш такве непристојне речи. Цену ми ниси ни казао, него одмах: како ја тих пара немам. Али пази што ћу ти рећи: Та царица што ме је послала, ја сам ти већ рекао, само ме ти ниси схватио, та царица би могла не само твоје коње да купи него, кад би хтела, могла би купити чак и тебе заједно са свим твојим имањем. Стиди се", рекао сам му, "својих речи и жалибоже што то име носиш."

Кад сам му то рекао, окренуо сам се и пошао напоље.

Изишао сам сав бесан и хтео одмах да пођем, али док сам ја био горе код грофа, мој кочијаш је био испрегао коње и почео да их храни. Кад сам то видео, викнем својим људима да што пре прежу, а ја сам ходао горе-доле испред улаза по дворишту чекајући кола.

Убрзо после тога сиђу онај фрањевац и она два службеника доле к мени молећи ме да не узмем све то за зло. Извињавали су свога грофа - "треба му", веле, "опростити, стар је човек". Ја нисам хтео ни да их чујем. Рекао сам им сав озлојеђен да не умеју с људима да се понашају и срамотио пред њима њиховог грофа. При том сам додао још неколико речи на мађарском онако како треба: од беса нисам могао да се уздржим. Рекао сам да ниједан чобанин не би био грубљи од њиховог грофа. Кад су чули шта сам рекао, зачудили су се што сам на њиховом језику проговорио. Један од оне двојице одмах одјури горе, а фрањевац се ваздан око мене увијао, не бих ли се само вратио у собу - говорио ми је немачки - али ја нисам хтео.

Чекао сам само да ми кола буду готова, да само што пре одем. Кад, ето ти и самог грофа. Стоји на улазу и моли да се вратим горе у собу, али ја нисам хтео ни да га погледам. Кола су ми била већ спремна, кочијаши су већ сели на коње и почели прилазити улазу. Али треба рећи и то: њима је пало у очи то што сам дошао на шест поштанских коња а то се код њих јако цени.

Види гроф да сам ја готов да пођем и да се на њега и не обзирем, па брзо пре него што ћу сести у каруце сиђе доле и приступи ми. Скинуо капу с главе, узео ме испод руке, титулисао ме према моме чину и назвао господином. Моли ме да му опростим: "Ја сам", рече, "погрешио па вас наљутио, али не могу дозволити да из моје куће изиђете увређени, и зато вас лепо молим да се вратимо опет у собу."

Иако сам добио сатисфакцију, ипак ме он не би навео да се вратим да нисам помислио на његове ждрепце и кобиле. Такве, зацело, ни код кога и нигде не бих нашао. И то ме је само навело да попустим. А видим и седог старца који у друштву заузима висок положај, стоји на сунцу, држи у једној руци капу, а другом држи мене под руку. С друге стране стоји ми опет онај фрањевац, једнако ми шапуће у уво и већ ми дојадио својим молбама. И ја попустим.

Скинем и ја капу с главе (зато што је и гроф стојао гологлав), окренем му се и рекнем: "Видите, господине грофе, како ви људе од себе одбијате. И са мном сте поступили како вам не личи. Сад ме зовете у собу, а ко зна, можда ћете опет почети као и малопре. Зато је боље да ја лепо на миру одем."

Он ме моли с једне стране, а фрањевац с друге, да се само вратим и заборавим на оно што је било.

На те молбе, а још више зато што сам мислио на ждрепце и кобиле, вратим се с грофом и фрањевцем натраг и уђемо у собу испред његове спаваће собе. (Он је живео на првом спрату, зато што се због старости није могао пети на други спрат, а још више зато што је страсно волео коње, па је по двапут, а и више пута преко дана одлазио у коњушницу.)

Кад смо ушли, понудио ме је да седнем - сад је био врло учтив и пажљив. Мало после, на друга врата уђе грофица. Кад је гроф рекао да му је то супруга, ја устанем и поклоним јој се. Поклони се и она мени и поздрави ме добродошлицом. Понуди ме да седнем, и седне и сама. Сигурно је чула за свађу између мене и грофа. Била је мила и весела, а немачки је знала много боље од свог мужа. Била је знатно млађа од њега, али се могла ипак назвати старицом. У своје време морала је бити лепотица, то се видело и по њеном лицу и по стасу.

Грофица ми се обрати и поче с осмехом говорити: "Чула сам за неку свађу, па сам дошла да вас измирим."

Ја јој се захвалим и одговорим показујући на грофа:

"Ваш господин гроф био је нешто, не знам зашто, незадовољан, па је дошло до мале препирке између нас и зато га ви, госпођо, према свом нахођењу изволите казнити."

Она се окрете грофу, па поче мађарски: "Ти си", рече, "ваљда мислио да је то твој сомабиров (што значи срески комесар), а не видиш да је то господин. Зар га не чујеш како говори?"

Разумео сам њене речи, па сам према њој постао још учтивији и пажљивији - што се њој веома допало. Ја онда запитам грофа за цену ждребаца и кобила које сам одабрао, а грофици се окренем са речима: "Ја вас, госпођо, молим да будете на мојој страни и да будете наш посредник."

Гроф ми рече да ја сам цену одредим, а ја му одговорим да ја то никако не могу, јер само господар, рекао сам му, може знати цену своме добру. "Кад бих ја као купац поставио цену, вама би цена могла бити неповољна, па би вас можда и увредила."

Грофица прихвати моје речи, па поче опет мађарски:

"Јеси ли чуо шта ти је одговорио? Зар није лепо чути такве речи."

Ја сам и то разумео, а гроф одмах устаде и оде у свој кабинет и врати се с једном хартијом у руци. "Ето", рече, "списка тих коња који ми је мој надзорник послао. Сад ћемо га још једном прегледати" - и нареди да му се донесе књига, регистар коња са њиховим пореклом.

Извадим и ја свој списак и станем га сравњивати са списком грофовог надзорника, и док смо их гроф и ја сравњивали, видим да духовни отац шапуће нешто грофици на уво, а она ме погледа. Сигурно јој је говорио како ја мађарски разумем, јер је он стајао на улазу и чуо кад сам ја оно неколико речи изговорио.

Грофица наједном устаде, па ми приђе. "Чујем", рече, "да знате мађарски. Ви сте сигурно Мађар, иако служите у туђој држави, само нећете да кажете."

Ја јој одговорим, извињавајући се, да не знам говорити, али да понеку реч ипак разумем, "а то сам научио откако се ту, у Мађарској, налазим. Иначе, прави сам Рус".

Ту се сад и фрањевац умеша: "Кажете да нисте Мађар, а малопре сте, кад сте се оно наљутили, проговорили тако лепо и чисто да ни ја не бих умео боље."

Није ми било право што ме Је фрањевац издао. "Оставите се", рекао сам му, "тога разговора. Немојте да сметате мени и грофу, видите да радимо."

Гроф је разгледао своју књигу и нашао у њој имена свих тих ждребаца и кобила, годину и дан кад су се ождребили, и показао ми белешке о њиховом пореклу. И тако сам сазнао да су два ждрепца које узимам (кулаш с црном гривом и дорат) шпанског порекла, а два вранца да су од наполитанске кобиле - и да им. се и сви други преци знају.

"Сад", рекао сам грофу, "изволите рећи цену, али тако да се у две речи споразумемо."

Али он није хтео кулаша да прода. Рекао је да хоће да га остави за приплод, а избрисао је и кобилу која се налазила прва на списку (кобила се звала Фата, што на влашком значи цура). Кад сам видео шта ради, запитао сам га шта то значи, а он ми одговори да ту кобилу не би ни за што продао, зато што је ждребна од расног ждрепца којег је његов син у рат повео и да он не зна шта се с тим ждрепцом може догодити - да ли ће се вратити или неће, а пошто од њега нема другог потомка, ту кобилу не може никако дати.

"Ето", рекао сам му, "сад ће опет спор започети. Кад вам кулаш и та кобила нису за продају, онда нема ништа од куповине, а цео дан ми је око тога пропао" - и захтевао сам да ми уз друге коње и тог ждрепца и ту кобилу прода.

Али гроф није хтео ни да чује за то. И опет је изгледало да ћемо се разићи. Ја сам. устао, дошао до прозора, стојим и мислим шта да радим. Не оставља ми се такав ждребац каквог нигде на другом месту не бих нашао, а и та кобила најбоља је у читавој ергели и ја јој равне још никад нисам видео - а још је и млада.

Док сам тако поред прозора стојао и премишљао, дотле је грофица са грофом разговарала, а затим ми пришла, узела ме за руку и рекла: "Ви сте тражили да ја између мог мужа и вас будем посредница, е па, лепо. Ја предлажем да спор поделите напола. Изволите са мном. Мој муж ће вам рећи шта је решио."

Ја опет приђем столу за којим је гроф седео и исписивао цену за сваког коња; ту је био и кулаш, али кобила не. Он ми да списак са ценама, а грофица ме замоли нека на том остане, "а што се тиче цене, некако ћете се већ погодити".

Узео сам списак од грофа и погледао га. Нисам имао ништа против да кажем. Да сам ја цене одређивао, бих и више понудио. Онда сам запитао грофа да ли има у својој коњушници још каквих коња, можда бих и међу њима, рекао сам, још којег одабрао. Он ми одговори да осим запрежних и неколико приплодних ждребаца других нема, али у оближњем селу, рече, има још једну малу ергелу кобила. Ја га замолим да је видим и он одмах нареди слугама да је дотерају у заграђену ливаду ван села, само, то није могло бити пре - него тек сутрадан.

Грофица нас је омела и прекинула нам погађање. "Изволите", рекла ми је, "оставити тај посао. Већ је три сата, а ви то па то. Крајње је време већ да се руча, а после ручка можете опет наставити."

Ја и гроф устанемо. "Нека ваш списак", рекао сам грофу, "остане код мене док не видим и друге ваше коње. Можда ћу и од њих којег одабрати и онда ћу вам рећи за све своју цену. А сад бих вас молио да ми кажете где бих могао наћи стан да моји људи могу тамо и екипаж пренети."

Гроф и грофица одмах нареде да ми се покажу собе на горњем спрату где ће се и моји људи моћи сместити - и тако поштанске кочијаше с коњима отпустим.

Грофица ме узе за руку. "Изволите", рече, "за сто." Уђемо у трпезарију, где је већ било јело на столу. Гледам, с друге стране улазе три даме дивно, по тамошњем обичају одевене. Све три младе. Оне се поклоне, и приђу столу. Грофица ми их представи: све су јој биле кћери, још неудате, а трећа снаха, жена њеног сина, капетана, који је отишао у рат.

Сели смо да ручамо. Ја сам седео поред грофице и с њом сам највише и разговарао. После ручка пређемо у другу собу и ту нас послуже кафом, а онда, пошто је била јака врућина, одем горе у моје собе. На спрату је било више соба, али мени су показане три. Две за мене, а трећа, по страни, за моје људе. Моје су биле лепо намештене и удобне. Да унесем своју постељу, нису ми дали. У соби је била дивна постеља с балдахином.

Мало сам на канабету заспао, а онда устао и сео. Ближило се већ вече. Дошао ми је фрањевац, а грофове слуге донеле су једну боцу вина, другу воде и на тањиру меда. Фрањевац ми донесе поруку да би грофу и грофици било мило да к њима дођем, а ја тако и урадим. Кад сам им дошао, замолим грофа да ми покаже коњушницу.

Пођемо. Погледао сам све коње. Запрежни су му били добри и велики. Међу осталима било је девет приплодних ждребаца, већ мало постаријих, али толико лепих да сам пред сваким само стајао и гледао, а два од њих (која сам сматрао за најбоља) не бих никако оставио, само да су била мало млађа. Гроф ми рече да нама још ждребаца и коња који пасу ту близу, на ливадама, и да и њих могу сутра видети, заједно с оном ергелом.

После тога вратимо се опет у собу где је седела грофица са кћеркама, и ту смо у разговору провели све до вечере. Ја сам се после вечере поздравио, отишао горе у собу и легао да спавам.

Сутрадан сам устао рано и обукао се мало лепше него јуче. Донета ми је кафа, а одмах после тога дошао ми је један од грофових слугу и рекао да ме гроф зове. Стигла је, рече, ергела из села па, ако желим, могу да је видим. Ја одмах сиђем и затекнем грофа већ обученог, чека ме. Пођемо да видимо коње. Кобиле су биле лепе, али ипак не онакве као оне раније. То је управо био одбир из оне одабране ергеле, одбир који је држао у својој близини, ради продаје. Ипак сам између њих одабрао две одличне кобиле и три коња за јахање, као што ми је наређено, а трогодишњи ждрепци које ми је гроф показао нису ми одговарали.

Кад смо се вратили и ушли у собу, почели смо погодбу. Дошла је и грофица и села поред нас да чује како ћемо се нагодити. Ја извадим онај списак у коме је гроф јуче назначио цене и дам му да и за те две кобиле и три коња напише колико тражи. Он узе списак и обе кобиле оцени као и оне раније, а коње опет исто колико и кобиле. Испало је овако: за ждрепца кулаша тражио је сто дуката, а за друга три по осамдесет. За кобиле, опет, и коње искао је по четрдесет и пет дуката. Значи, за четири ждрепца, двадесет и једну кобилу и три коња хиљаду триста и осамдесет дуката.

Рекао сам грофу да је цена превелика и да би требало да мало попусти, а уз то сам наваљивао да ми да и ону кобилу што је јуче из списка избрисао. Давао сам му двоструко за њу колико за остале, а на крају и сто дуката, али он је никако није хтео дата, изговарајући се једнако на оно ждребе које ће она ождребити и које мисли да отхрани за приплод. Пола сата смо се прегонили за ту кобилу, и ја сам, не бих ли само до ње дошао, све време говорио како је цена за остале ждрепце и кобиле превисока. Најзад се и грофица умешала и почела грофу говорити да треба да се нагодимо, а и сам гроф као да је већ био готов на попуштање, и само је чекао моју реч, јер ја о цени нисам ништа проговорио. "Што ми не кажете колико дајете", говорио је гроф, "да видим колико ми ваша цена одговара."

Нисам хтео да га и даље држим у неизвесности да не би откуд помислио да сам дошао као обичан трговац да се ценкам за дукат или два, а и стало ми је било да му покажем да се у мени преварио кад ми је јуче рекао да нисам у стању да платим његове коње. Зато сам му рекао: "Питате ме, господине грофе, колико дајем за ваше коње, а ја рам као одговор пружам, ево, своју руку. Платићу за њих онолико колико сте сами затражили."

Узео сам списак испред њега и поклонио се и њему и грофици, с речима: "Причекајте, молим вас, мало, одмах ћу вам новац донети, али само с тим, господине грофе, да ваши људи на својим коњима поведу моје коње, и да уз њих буде и један слуга из ергеле, све док из Трансилваније не стигнемо до града Дебрецина у Мађарској. Ја ћу им њихов труд платити и коње ћу им целог пута хранити."

Гроф пристане, а ја се попнем у собу, извадим из сандука кесу са дукатима, однесем је доле и одбројим грофу одређену суму.

Примивши новац, захвале ми се и гроф и грофица. Обоје су били врло задовољни. Али ипак нисам могао издржати а да оно јучерашње не поменем. Насмешио сам се и рекао грофу: "Ето, господине грофе, како моја царица плаћа, а не онако како сте ви јуче мислили. Уз то, ето", рекох, "двадесет дуката напојнице за вашег надзорника ергеле и за слуге."

Ту се нашао и онај капелан фрањевац, па ће тек онако како то већ они умеју на господским дворовима: да шалом наведе на своју воденицу. "Ех", рече, "да сам то знао, ја бих се данас примио да будем грофов надзорник коња."

Кад сам га чуо, ја му одговорим: "Ако, ако, будите ви само добар пастир" - па поклоним и њему пет дуката. На то се сви само згледаше, а ја покупим оне преостале дукате у кесу, однесем их горе у собу, метнем их у сандук и опет се вратим доле.

Затекао сам их све некако замишљене и као постиђене, али нисам сматрао да треба да их о томе питам, него приђем грофици с речима: "Код нас је у Русији обичај, госпођо, да се после добро завршеног посла приреди част. И како се сада у вашој кући на обострано задовољство то десило, мислим да не би било рђаво да наредите да нам се донесе по чашица ракије, коју бисмо испили за ваше здравље и срећно завршен пазар."

Она устаде и рече: "Сад лепо говорите, али малочас сте нас тако прекорели да просто, верујте, нисмо имали речи да вам одговоримо. Дали сте нам добру лекцију, и ми смо сада, ако ћете нам веровати, у великој незгоди. Ви ћете сад сигурно, кад од нас одете, свуда причати о томе, а за нас би то био вечити прекор. Зато вас лепо молим, покажите нам се као пријатељ и обећајте нам да ћете све оно што је било бацити у заборав и да нам нећете дати прилике да се на вас пожалимо."

Приђе нам и гроф. Он се правдао да ми је оно јуче рекао само зато што је досад имао једино такве купце који испрва обећавају готов новац, а после подметну меницу, и човек има ваздан муке док не наплати свој новац.

"Можда сте тако с другим људима", одговорио сам грофу, "и пролазили, али моја царица, која ме је тим послом послала, није ми рекла да дајем менице, него да готовим новцем исплаћујем, као што сам и урадио - а видели сте", рекао сам, "колико ми је још и остало преко оног што сам вама дао."

Онда сам се обратио грофици: "Немојте", рекао сам, "госпођо, ни најмање у чем било посумњати у мене, него верујте да ћу одсад увек и на сваком месту бити ваш најискренији пријатељ и да никад нећу пропустити да по-хвалим вашу љубазност којом сте ме у својој кући предусрели, и кад год ми се само буде пружила прилика, увек ћу показивати своју захвалност према вама."

После тог разговора, грофица нареди да се изнесе ракија и сир. Пили смо једни другима за здравље. Они су мени желели да срећно преведем купљене коње, а ја, опет, њима да у здрављу потроше новац. На томе се наш посао коначно завршио. Али сутрадан је избила опет једна тешкоћа коју ћу одмах испричати.

Замолио сам грофа да две кобиле и три коња које сам купио преведе из ергеле у своју коњушницу, и он одмах нареди да се тако учини. Те коње су одвојили на засебно место и одредили слуге који ће их пазити.

Дошло је време ручку, сто је већ био постављен. Грофица нас позва. Пођемо у трпезарију, где су већ биле две грофове кћери и снаха, све три веома лепо обучене. Поздравим се с њима. Грофица је одређивала где ће ко сести. Мене је наместила поред себе, а с друге стране, десно од мене, рекла је једној од кћери да седне. У разговору с грофицом чујем да до мене седи њена старија кћи, испрошена за пуковника грофа Форгача и да ће се ускоро и венчати. Окренуо сам се према њој, честитао јој и пожелео јој сваку срећу. Говорио сам немачки, а и она се мени на немачком захвалила. И тако ми се пружила прилика да је у разговору за столом боље упознам. Била је то збиља ваљана и паметна девојка.

После ручка нисмо се дуго задржали у соби јер је била страшна врућина. Нисмо се чак ни кафом послужили, одложили смо је за касније. Поклоним се, одем у своју собу, свучем се, легнем на канабе и мало одспавам. Кад је жега мало престала, пошљем по мога ветеринара, који је био уједно и поткивач, и наредим му да поткује те нове, купљене коње макар само на предње ноге, због каменитог пута - да се не би који непоткован подбио. Гвожђе за потковице, рекао сам му, нека затражи од управитеља куће.

Исто тако је било потребно направити сваком коњу летњи покровац. Ставио сам у дужност својим пратиоцима да у селу купе потребну количину простог платна и да пронађу каквог било кројача да им их сашије према мом упутству. Једном од њих дам новац и наредим му да оде у село по платно, а другом да остане, да ми се нађе ако што затреба.

Тек што сам с њима завршио, видим, долази патер фрањевац и клања ми се из превелике захвалности за оних пет дуката што сам му тог јутра дао - ради којих ми је рекао да ће се молити богу за моје здравље. Посадим га на канабе поред себе и почнемо причати. Између осталог и о грофу и грофици и о њиховим наравима и особинама. Хвалио је грофицу како је добра и разумна госпођа и како су јој и кћери као и она, а какав је гроф, о томе нема шта ни да се говори.

"Ја мислим", рекао је, "да сте га већ и сами упознали. Како је само био прост кад сте дошли и како вас је грубо дочекао. Њему тако с времена на време долази. Јуче му је било криво што сте с колима и коњима ушли у двориште, што се нисте задржали испред капије или у гостионици у селу, и што се нисте прво пријавили и запитали у које се време можете с њиме видети. Зато је наредио да вас нико на улазу не дочека, а знао је да сте то ви, јер га је о вашем доласку обавестио управитељ из села у коме сте били. Само, лепо вас молим", говорио је фрањевац, "немојте њему ништа о томе говорити, него одбаците све то и немојте се због тога једити."

Ја сам му одговорио да сам на то већ и заборавио, а у себи сам мислио како лепо умеју пет дуката да причају и шта ти значи новац.

Још смо били у разговору кад ме је грофица позвала на кафу. Обучем се брзо и пођем с фрањевцем грофици у собу, где су ме сви већ чекали. Послужена нам је кафа, а на другом столу стајало је разно воће, којим ме је нудила грофичина старија кћи. Том сам се приликом још боље с њом упознао.

Кад је сунце почело залазити, изишли смо по хладовини у башту испред куће. Башта је имала изванредно леп и пријатан положај на обали реке Мароша. У њој су биле правилно распоређене алеје и павиљони, и сва је била засађена разноликим цвећем и воћем. Било је и дивних, већ зрелих трешања. Грофичине кћери и снаха играле су се по башти - као сва младеж. Кидале су трешње, у чему сам им ја, већ као познаник, помагао дохватајући им гране, и надметале се која ће пре што више набрати. После тога смо вечерали и разишли се по собама. - Тако нам је и тај дан прошао.

Ја сам тога дана, изјутра, замолио грофа да пошаље човека с наредбом управитељу оног удаљеног села да све кобиле које сам узео преведе из ергеле у коњушницу и да их тамо држи до мог доласка, а да и слуге које ће их водити буду спремне. Гроф је такво наређење послао.

Устао сам изјутра рано и почео се спремати за одлазак. Мислио сам да сутрадан отпутујем. И тог дана смо као и раније били сви заједно. Ишао сам с грофом у коњушницу и гледали смо и његове и моје коње (за које су слуге већ биле у приправности). Тако нам је прошло цело преподне. Ручали смо сви заједно и опет смо се због врућине разишли по собама, да се одморимо.

Ја сам се у својој соби свукао и сео крај прозора само у летњем халату. Ту је долазила лепа хладовина из баште и са реке. Био сам у соби сасвим сам. Одједном чујем да неко иде кроз предсобље испред моје собе и по кораку рекао бих да је женски ход. Погледам на врата: улази грофичина старија кћи. Чим сам је угледао, скочим јој у сусрет, узмем је за руку, извињавајући јој се што ме је тако неодевеног затекла. Она ми одговори да то није ништа, да сам ја господар у својој соби и да се у њој могу владати по својој вољи. Замолим је да седне на канабе, а ја седнем поред ње. Гледам шта ће бити даље. Нисам знао шта значи долазак такве гошће.

Она, као разумна девојка и са мном већ прилично позната, поче весело и са шалом. Говорила је како је код мене на горњем спрату, на отвореном ваздуху, много лепше на летњој врућини него доле, и још је тако о којечему причала. Не потраја дуго, учини ми се да опет чујем женске кораке; али не једне особе него двеју. Тако је и било. Ушле су две девојке. Једна је носила послужавник с кафом и шољицама, а друга воће. Спустише оба послужавника на сточић и примакоше нам га.

Млада грофица поче сама сипати кафу. Једну шољу пружи мени, а другу узе себи. Девојке после тога узеше ибрик и шоље и одоше, а нас двоје остадосмо опет сами. Разговарали смо о неважним стварима још једно четврт сата, и ја сам већ помислио да је њена посета само због кафе. Нисам иначе могао схватити зашто би ми тако млада гошћа дошла сама. Напослетку она поче. Прво ме је замолила да се не љутим на то што ће ми рећи, а затим је тражила да јој обећам да ћу јој учинити то што тражи од мене. Одговорио сам јој да ћу за њу радо учинити све што год је у мојој моћи. Али она није пристајала на то, него је захтевала да јој унапред дам реч да је нећу одбити. "Тек ћу вам онда", рече, "казати у чему је моја молба."

Ја сам се почео смејати, држећи је за руку. "Ви се", рекао сам јој, "изволевате шалити, али ако збиља имате нешто, само ми реците и не сумњајте да нешто за вас нећу учинити" - и опет поновим да ћу радосно све њене наредбе испунити.

Она онда мало порумене и поче: "Чули сте већ да сам верена за пуковника грофа Форгача и да ће ми овог лета бити и свадба. За тај случај моји су родитељи већ припремили екипаж. Али данас сам чула од нашег надзорника да сте ви уз остале купили од мога оца и једног најбољег и најпитомијег младог коња, једног од оних који треба да вуку моја свадбена кола. Тај се коњ зове Муро, и ја вас молим да ми тог коња уступите. Мој вереник", наставила је млада грофица, "видео је тог коња кад је овде био и рекао ми да би хтео да га узме као јахаћег и да ће га дати на обуку. А ви", поновила ми је, "можете место тог коња узети од мога оца другог неког који вам се буде допао."

Када је све то казала, замолила ме је још једном да јој то учиним.

Дирнула ме је та њена нежна молба и било би немогуће не испунити је. Рекао сам јој: "Већ из великог поштовања које осећам према вама испунићу вам жељу и тог ћу вам коња оставити."

Кривио сам само њеног оца што им при погодби о томе ни речи није рекао. Она ми рече да је њен отац као стар човек на то можда и заборавио. За њен долазак, рекла ми је, њен отац не зна, и молила ме да му ја сам од своје стране и на своју руку проговорим о томе и затражим место оног коња другог неког. Ја јој обећам да ћу јој у свему по вољи учинити.

Моја млада гошћа, радосна због мог обећања, извадила је из џепа једну кесицу за новац извезену златом и свилом и поклонила ми.

"Узмите", рекла ми је, "овај мали дар, који сам сама извезла, узмите га као знак моје велике захвалности. Желела бих да ме се по њој увек сећате и да се њоме у здрављу и срећи дуго служите."

С тим речима је устала и пошла, а ја сам је испратио до степеница.

Кад сам се вратио, почео сам се облачити, а слузи наредим да сиђе и позове ветеринара. Он дође и стаде очекујући моја наређења, а мени у памети само то: шта да радим с грофом и којег коња у замену да тражим. Знао сам да он нема коња који би одговарао оном што га остављам младој грофици. Запитам зато ветеринара зна ли он каквог ваљаног коња из грофове коњушнице или неког од младих из ергеле, који би био још необучен, а добар за јахање, јер, рекао сам, хоћу још једног да купим.

Он ми одговори: "Кад сам се јуче пред вече шетао путем поред ливаде на којој су грофови коњи, видео сам кроз ограду једног новог коња, зеленка, који тамо није био кад смо коње бирали. Коњ је изванредан. Држали су га у оно време свакако скривеног, или су га после однекуд довели. Коњ је одличан и ако неће бити још најбољи од свих оних које сте купили."

Кад сам то чуо, рекнем слузи да пита шта ради гроф у својим собама. Он се брзо врати и рече да спава. То ми је дошло као поручено, па полако, да нас нико не види, изиђем с ветеринаром на ливаду близу куће. Кад смо тамо стигли, видим да је онако како је он казао. Коњ млад, добар у сваком погледу, не заостаје ни у чем иза оног којег остављам. А кад смо бирали коње, збиља тамо није био; решим се да га узмем.

Кад сам се враћао, уђем у коњушницу да видим своје коње, а одатле сам хтео да се вратим горе у собу, али за то време чујем да је гроф већ устао и да сви седе у грофичиним одељењима. То је било већ пред ноћ. Пођем и ја тамо и нађем. их све заједно. Ту је био и патер фрањевац - седе, картају се.

Гроф ме запита где сам био и да ли сам спавао. Ја му одговорим да нисам спавао, него сам био у коњушници и да се тамо чудо десило: "Један ми је коњ", рекох, "проговорио."

На то се сви стану смејати и питати: "Откуд коњ може говорити?"

Ја им поновим, смејући се и сам, како је један коњ рекао да неће са мном на пут. Гроф се на то поплаши да се није који разболео, али му ја кажем да су сви здрави. Прекинуо сам тај разговор кад сам видео да играју памтим, па сам започео о њиховој игри. Питао сам стару грофицу да ли добија или губи, и рекао јој да ћу јој помоћи.

Сео сам уз њих и стао гледати грофичине карте, па сам се онда и ја умешао у њихове разговоре, а коња који говори нисам више помињао, да не би грешили у игри.

Млада грофица је седела за сточићем и често ме погледала. Досетила се да ћу о коњу још причати па је хтела да устане и прекине игру. Рекла је да је досадно толико на једном месту седети и да је боље поћи у башту. Али ја сам јој дао знак да остане. "Зашто да прекидате игру? Има до довече времена и за башту."

Кад су завршили игру и оставили карте, поседали су ко на канабе, ко на столицу, а ја станем поред грофа и старе грофице и започнем разговор. У почетку околишно и као од шале. "Шта треба урадити с човеком који узме туђу ствар па је прода?"

Стара грофица рече да то не би било нимало лепо и да би то било за сваку осуду, а ја се онда окренем грофу и запитам га шта он на то каже.

Он се замислио па ћути, млада грофица се досетила да се моје питање тиче коња, па се поче смејати и шапутати нешто својој снаси на уво. Гроф је погледа и рече: "То си ти нешто направила, не може бити друкчије."

Она се изговарала да она ништа не зна, а гроф ме онда запита шта би то могло бити. Ја му одговорим нека се сам сети јер је он крив. Он опет оћута. (Млада грофица, како је изгледало, ником није говорила да је била с молбом код мене, јер је и њена мати ћутала, или се можда и претварала да не зна о чему је реч.)

Рекао сам грофу: "Пазите, грофе, да не дође до парнице између вас и вашег зета грофа Форгача, јер ви сте продали нешто његово, а ја, опет, купио. То је оно што сам малочас говорио како један коњ неће са мном на пут."

Сад се и он сетио да је реч о проданом коњу који се зове Муро. "Одмах сам погодио"» рекао је кћери, "да си се ти ту нешто умешала, али ја ћу теби за свадбу дати другог уместо тога."

"Не, тата," одговорила је она. "Мени је господин мајор баш тога коња обећао и он је сад мој, а вас двојица се сад нагодите како год знате."

Гроф ме замоли да оставимо ту ствар до сутра изјутра, с обећањем да могу узети од његових младих коња којег год хоћу. На том је и остало. Али ја сам имао на памети само оног зеленка. Кад је пало вече, вечерали смо и разишли се по собама. Легао сам и ја, а ни сањао нисам шта ће гроф извести. Он је, наравно, знао да се ја не бих ни на једног од његових младих коња полакомио као на зеленка, а пошто њега на ливади раније није било, помислио је да ја за њега и не знам и зато је наредио да га преко ноћи уклоне.

Сутра рано устанем, био сам сасвим спреман за пут, имао сам само још због тог коња мало да се задржим. Мислио сам да га одмах узмем, поткујем и да до ноћи стигнем с коњима бар до прве станице.

Речено ми је да су гроф и грофица устали и да су се већ и обукли. Ја пођем к њима и тамо нас послуже кафом. Кажем грофу да сам за путом и да треба да ми да коња. Он пристане и тако пођемо на ону заграђену ливаду.

Гледам - нема зеленка, а гроф ми говори да изаберем којег хоћу, па да нареди да га ухвате и одведу у коњушницу.

Ја му кажем да ту нису сви коњи, а од тих ту да не могу ниједног изабрати. Он ме поче уверавати да су ту сви које сам и раније видео.

"Истина је, господине грофе", рекао сам, "да су гу сви које сам раније видео, али ипак нема оног зеленка ког сам синоћ опазио, а ја баш њега тражим да ми дате."

Он ме поче опет уверавати како он нема зеленка и да га ту није ни било. Био ми је тежак тај разговор, сматрао сам да ме гроф обмањује.

Рекао сам му: "Боље би било да га нисте ни скривали, него да сте ми одмах казали да вам није за продају. Ја га зацело не бих могао на силу отети, и он би вам остао, али кад нисте тако урадили, а ја га, међутим, овде видео, ја сада полажем право на њега. Ако нећете да ми га покажете", рекао сам, "што да стојимо на тој жези? Боље да се вратимо у собу па ћемо тамо наставити разговор. Ја од тих коња нећу ниједнога, а ви сад како изволите" - и тако се вратимо.

Дођемо грофици у собу и ја станем да јој се жалим на то што ми је учињено, рекнем јој да је један коњ сакривен и да тражим од ње правичну пресуду. Она поче разговор с грофом, а ја само корачам по соби. Било ми је криво што сам задржан од пута.

Гроф се окрете према мени и рече да ће ми учинити уступак и дати ми из своје коњушнице једног младог, трогодишњег ждрепца с којим ћу морати бити задовољан, али ја на то нисам никако пристајао. Тражио сам само оног зеленка ког сам синоћ на ливади видео.

Почели смо се опет најозбиљније препирати. Он ми је већ враћао и новац исплаћен за коња ког сам оставио његовој кћери, а ја нисам хтео да га примим. Рекао сам му да ћу пре отићи и без коња него што ћу новац узети.

Био је скоро један сат после подне и време већ ручку, а ми никако да завршимо. Видим да је за одлазак већ и касно, настајала је опет велика жега. Зову ме на ручак, али ја одбијам. Чекам да видим хоћу ли добити коња или не, па да идем.

Напослетку се и грофица умешала и почела мужа отворено прекоревати. Тражила је и она да ми да коња. Гроф је, најзад, признао да је коња сакрио и раније и сада, и то само зато што га је хтео послати сину у армију.

Како сад није имао куд, наредио је да се коњ доведе под прозор и да се преда мојим људима (коњ се звао Понграц), а коња ког сам обећао младој грофици узео је натраг, и тако смо се најзад нагодили. Наредио сам одмах да се коњ поткује и за пут спреми, а од грофа сам затражио сведочанство о пореклу свих купљених коња.

Сели смо онда за ручак. Кад смо устали од стола, замолила ме је стара грофица, а уз ње и кћери и снаха, да останем још тај дан - а сутрадан како већ хоћу. Пристао сам, нисам хтео да их одбијем, утолико пре што је врућина била страшна и коњима би тај први марш био врло тежак. И тако сам решио да кренем сутра пре него што сунце сине.

Тај последњи дан провели смо у разговору, а пред ноћ у шетњи по башти. За вечером смо опет били сви заједно, а после вечере устао сам и поклонио се свима. Рекао сам да ћу ујутру рано кренути на пут, и да их не узнемиравам, хтео бих, рекао сам, да се сад са свима опростим. Али они нису пристајали. Хтели су да се изјутра још једном видимо. На томе је и остало. Пођем горе у собу, а слугама наредим да изјутра поране и да поштанска кола буду спремна - а затим легнем.

Сутрадан устанем још пре зоре и наредим да се ствари натоваре у кола и да се коњи изведу из коњушнице, а гроф и грофица са две кћери и снахом (свакако су још синоћ наредили да и њих рано пробуде), да бисмо се на одласку још једанпут видели, дошли су у моју собу и рекли да се и кафа тамо донесе. Опростили смо се пријатељски. Захвалио сам им на дочеку, сео у поштанска кола и кренуо са свима својима на пут.

Први дан сам дошао само до прве поштанске станице, да на врућини не преморим коње, и ту сам и преданио. Оданде сам отправио колима једног од својих пратилаца са ветеринаром напред, у оно удаљено грофово село, са написаном грофовом наредбом управнику да ме оданде изведу колима до. главног друма и даду ми људе који ће ми уз пут коње водити. Уједно сам пратиоцу дао и новац, да пре него што ја тамо стигнем узме у селу платна да се направе за кобиле летњи покровци, као што су ови већ урађени, а ветеринару сам рекао да што брже поткује кобиле.

А ја, да се не бих задржавао мењајући уз пут коње, погодио сам на поштанској станици где сам преноћио да ме кола одвезу управо до грофовог села. И тако сутрадан изјутра кренем. Ни тога дана нисам много с коњима прешао, а сутрадан стигнем у грофово село. Тамо је било урађено све што сам наредио. Слуге које ће водити коње биле су у приправности, а исто тако и кола која ће ме одвести до главног друма.

Нисам имао више шта да чекам. Рекао сам да се све припреми и ујутру кренем. Прешао сам две миље, па се задржим у једном селу, где опет преданим. Ишао сам само кратким маршевима, јер је пут био каменит и ишао кроз брда, све док нисам избио на главни друм. Кроз Трансилванију до њене границе и кроз Мађарску до града Дебрецина било је већ лакше. У Дебрецину сам отпустио грофове људе што су коње водили, а друге најмио управо до Токаја.

IX

У Токају сам затекао и жену и нашег малог сина у добром здрављу. Почео сам се одмах припремати за даљи пут. Ту сам добио новац из Беча за путне трошкове (за фураж и вође за коње). Осим оног што сам раније примио, добио сам још пет стотина дуката. Написао сам извештај нашем опуномоћеном посланику обавештавајући га да сам новац примио и да ћу се убрзо с купљеним коњима кренути из Токаја.

Киша је једнако падала и зато сам имао велике тешкоће док нисам нашао поуздане људе који ће пристати да пођу с коњима управо до Русије. Онда смо све коње поново потковали и набавили што нам је још било потребно - у томе ми је прошло читавих десет дана.

Даљи пут кроз Мађарску, према пољској граници, био је врло тежак. Киша је падала и дан и ноћ. Свуда се ужасно раскаљало, а на прелазима и мостовима морали смо се свакога часа заустављати. Тако сам стигао до малог једног места, Ујхеља. Тамо сам провео читав дан, да и слуге и ја осушимо одела а и коњи да нам се мало одморе.

Из Ујхеља сам пошао даље. Изгледало ми је као да се мало разведрава, а и сунце је почело просијавати. То ми је давало наде да ће нам пут бити лакши и зато сам решио да се пожуримо и пребацимо преко брда, да што пре дођемо до пољске границе. Али такво време потрајало је свега дан два, а онда је опет почела киша и пут постао још много гори него раније. Одатле је почињало најтеже. Имали смо да се пењемо преко брда, па онда да се спуштамо у провалије и настављамо кроз шуме и кланце. Тако смо најзад ушли у брда и стене, у којима је, додуше, било и насеља, чак село од села није било ни много далеко, али то је све била толика сиротиња да нисам могао добити ни хлеба за људе, ни хране за коње. А понегде где смо коначили уопште ничега није било. Узрок су биле те велике кише. Вода је однела не само сено него и жито с њива, и измешала га с блатом. Ништа није остало недирнуто. Тамо људи и кад су родне године тешко живе и једва хлеба имају, а сада баш ничега није било - тек понеки што су имали нешто млека и сира.

У тим планинама нема река, него само потока, који се један у други уливају, а извиру баш на местима преко којих пут пролази. По неколико пута дневно мора се прелазити преко њих. Кад је суво време, они ништа не значе, преко њих се лако прелази с камена на камен, али од тих непрестаних киша и најмањи поточић претварао се у најбржу реку и преко њих се прелазило с великом опасношћу.

Ја сам целог пута откако смо зашли у брда јахао на коњу да бих лакше проценио где је најбоље проћи, а водиче (два човека) наимао сам од једног места до другог. Они су јахали испред нас и бирали најбезопаснија места - без њих се не би могло ни маћи.

Треба нагласити да киша за све то време није уопште престајала, него се чак сваки дан и појачавала. Сви врхови планина били су сакривени у облацима.

Била је највећа потреба изићи из тих провалија и прећи преко границе на пољску страну, до малог места Дукље, да се тамо мало одморимо и коње мало прихранимо, јер су тако били омршавели да су пали на половину своје тежине. Зоби нису уопште добијали, а на понеким местима није било ни сена ни траве. Гладовали су и дању и ноћу, и зато нисам ни дозвољавао да се негде задржимо и одморимо, него смо ишли колико год се могло преко дана прећи, само да што пре из тог краја изађемо.

У таквој оскудици и муци дошли смо већ близу пољске границе. Остала су нам још само два мала марша до Пољске. Ноћ ме је ухватила у Горњем Свиднику, једном селу у Мађарској. Тамо сам код унијатског попа нашао нешто мало прошлогодишње сламе; платио сам је скупо и дао коњима.

У том селу сам најмио два водича који су познавали пут. Требало је да нас проведу до првог коначишта, куд сам мислио да ћемо тог дана стићи. Устао сам тог јутра рано и пошао. Пред нама су јахали водичи и показивали нам пут. Чим смо изишли из села, прешли смо срећно преко прве воде, па онда и преко друге и треће, а затим и преко још неколико. На неким местима било је дубоко, али ми смо само ишли даље и даље. А за све то време киша је на нас једнако страховито лила, изгледало је као да се небо провалило. Црни облаци прекрилили су били све планине. Све је било тамно као усред ноћи. Између брда и шума избили смо тако на једну пољану која се вијугала међу брдима. По њој је иначе текла река, али сада је цела Рила покривена водом. На њој се није видео ни најмањи део суве земље. Водичи су нам рекли да је то место потпуно равно и безопасно и да ћемо ускоро доћи до уског пролаза кроз који ћемо се почети пети уз брдо.

Иако је коњима вода допирала до трбуха, а понегде била и дубља, они су ипак ишли и даље, али вода није била само дубока него и страшно брза. Јурила је толиком силином и с толиком хуком да готово нисмо могли чути један другог, а уз то је и киша чинила своје. Водичи су говорили да је на том пољу, где је сада текла вода, био посејан овас. Они су нагађали пут по дрвећу и стенама и тако нас водили. Говорили су да треба да пређемо само преко те пољане, а онда ћемо уским путем поћи уз брдо, што ће бити већ сасвим без опасности, јер горе воде нема.

С муком и страхом полако смо одмицали и већ се кроз завесу од кише назирао уски кланац који води у брда. На крају долине пут се почињао пети, а дотле нам је остало свега још неких двадесет хвати. Напред су јахали водичи, за њима ја на коњу, иза мене ишле су моје каруце, за њима још двоја кола и на крају купљени коњи. Одједном се проломио такав тресак и зачула таква ужасна хука какве ја у своме веку нисам чуо. Изгледало ми је као да се брда и стене ваљају према нама. И видео сам још само како са брда велика водена маса помешана са блатом јури на нас као неки црни зид висок као човек.

Куд су се дели моји водичи - не знам, јер се на мене та силна вода срушила, прелила ме и збацила с коња. Потонуо сам и вода ме је тако ошамутила да нисам био ничега свестан. Срећа моја те ми је дизгин остао у рукама (ни сам не знам како). То ме је спасло и помогло ми да заједно с коњем, који је почео пливати, изроним из воде. Тада сам мало дошао к себи и успео да се другом руком ухватим коњу за гриву. Тог несрећног часа потонуле су ми каруце с коњима заједно.

Нити знам шта је било с нашим вођама, нити ишта друго. Видео сам само како је моја мила жена кроз прозор од каруца пружила руке према мени (били смо близу једно другом) као да се опрашта са мном одлазећи на свој претешки пут који нас је заувек раставио. Видео сам још како су упрегнути коњи нагло запливали, како су се кола почела ломити и како су само нестала иза оних окука - и више ништа на знам.

Обузео ме је самртни страх. Био сам пун воде и једва сам живот осећао у себи. Пустио сам коња да плива куда хоће, и тако је вода носила и мене с њиме, ни сам не знам куда. Одело ми се напило воде и вукло ме на дно, једва се душа држала у мени. Још сам био срећан што ми огртач око врата није био закопчан те га је вода с мене свукла, иначе би ме тај огртач, отежао од воде, сигурно задавио. Док сам тако пливао с коњем, нанела ме је вода на шибље врбе од кога су само врхови вирили из воде. Једном сам се руком ухватио за врхове тог шибља, другом сам држао дизгин, а ногама сам мало додирнуо земљу, али вода је била ипак тако дубока да ми је само глава била изнад воде. Мој јадни коњ, који се није могао дохватити земље, само се вртео и пливао око мене, а ја сам га чврсто за дизгин држао. Кроз кишу, која је још једнако лила, видео сам како се десно од мене, одмах ту у близини, црне брдо и шума. Почео сам се обазирати не бих ли угледао још ког несрећника који као и ја стоји на ивици смрти, кад тек на свој ужас угледам мојих шест коња, али без каруца, како се на оној пољани потопљеној водом, уплетени амовима око једног дрвета, боре и отимају. Учинило ми се као да сам и човека у оном грмљу опазио. Кад сам ту страхоту видео, све се у мени скаменило, али на памет ми никаква друга мисао није падала осим да сам још жив.

На том месту где сам се држао за шибље врбе остао сам можда свега неколико часака. Вода је расла и у уста ми улазила, а ноге ме издавале. Свог коња, који ми је био сва нада за спасење, држао сам чврсто за дизгин, али и он је почео већ малаксавати и најзад се изврнуо на бок. Укочио сам се од страха, и ухватио му се обема рукама за реп, а дизгин пустио. Он се јадан усилио и запливао опет вукући и мене са собом, а онда је наједном вода и њега и мене одбацила према брду уз једну стену, са које је грање од дрвета падало у воду. На том месту смо и коњ и ја осетили земљу под ногама. Ја се ухватим рукама за грање, а коња пустим. Али како је стена била глатка и повисока, мучио сам се ваљда четврт сата док се нисам, хватајући се за гране, попео на стену. И коњ је хтео за мном. Скочио је предњим ногама на камен, али како није имао о шта да се одупре, оклизнуо се, пао у воду и тако га је вода понела.

Лежао сам на том камену можда читав сат. Мучило ми се. Избацивао сам пуна уста воде и блата. Сав сам био малаксао, глава ме је болела и обузела ме дрхтавица. Смислио сам да би добро било лећи на камење потрбушке главом надоле и тако помоћи природи. То ми је и помогло. Вода је почела излазити из мене, али како је излазила полако и није ми дала да дишем, ја гурнем прст у уста и то ме натера на повраћање - тако сам сву воду избацио из себе (било је те воде ваљда за две боце). У грудима ми је после тога мало лакнуло и дах ми се повратио.

Тада ме је обузела тешка жалост за женом и децом. У колима је била и моја трогодишња кћи заједно са мојим сином. Мислио сам какву су горку чашу морали да попију. Знао сам да их на овом свету више нема, јер сам видео како се коњи без каруца даве у води. Све сам то себи у мислима представљао, а сузе су ми само текле. Лежао сам ничице на том камену мислећи само на њихову жалосну смрт.

Био сам сав гола вода, а уз то је још и киша једнако падала. (На почетку још имао сам округли оборени шешир на глави, али њега сам прво изгубио.) И како сам био сав у тој мокрини, душа је у мени дрхтала. Нисам знао шта да радим нити куда да се окренем. Никог не видим и од водене хуке ништа не чујем. Најзад смислим да пођем уз брдо не бих ли кога видео. Хватао сам се рукама за дрвеће и попео се неколико хвати уз брдо; тамо сам наишао на једну стазу обраслу травом.

Пошао сам том стазом, али од ње нисам могао видети никакве помоћи, јер је била врло стрма, а земља се између камења на много места тако расквасила и испод ногу тако клизила да сам се двапут омакао и умало се нисам опет стрмоглавио у воду.

Сав сам био исцрпен и малаксао од тешке жалости, а нарочито кад ми се пред очима указивало каквом су ми несрећном смрћу жена и деца живот завршили и како сада леже на дну те мутне воде, у којој су гроб нашли. Та мисао није ми дала ни да се макнем. Срушио сам се као мртав иза једног дрвета и остао тако лежећи, сав изван себе.

Мучио сам се, јадан и жалостан, можда и више од три сата, а онда се почнем опет уз брдо пета и с великом сам се муком још нешто мало попео, али од тог напора сасвим сам малаксао. Пред очима ми је било све мутно и тамно. Ништа нисам видео, само ми је нешто жуто и црвено пролетало испред очију. Осећао сам у срцу и стомаку велик бол и већ сам помишљао да ми је ту крај. Али бедан је створ човек! Чему све није изложен и шта ти све неће поднети. Срушио сам се преко корена неког храста и остао тако лежећи док ми се није мало разданило пред очима.

Пошао сам опет уз брдо. Пузио сам сав умазан од блата; ништа чисто на мени није остало. Горе сам наишао на другу стазу, којом су људи пролазили. Била је боља од прве, али и она је била стрма и опасна. Том стазом сам кренуо, држећи се за камење и дрвеће, и по њој пошао натраг, на ону страну одакле смо и дошли. Био сам већ тако високо да сам и ону несрећну воду доле угледао. Та стаза ме је водила унатраг око оног несрећног места и оне пољане. Решио сам се да пођем њоме, па водила куд водила, само да до вечери доспем до каквог било насеља.

Идући тако чујем у близини, само мало испод мене, људски глас. Застанем и почнем ослушкивати. Чуо сам га затим још једном па још једном. Одмах сам знао да ће то бити неко од мојих људи. Оставим стазу којом сам ишао и почнем се спуштати с камена на камен према месту одакле је глас долазио. Кад сам дошао до половине пута, хука воде ми је заглушила уши и глас више нисам. чуо. Али ја сам се и даље спуштао према месту одакле сам глас чуо. Кад сам сишао кроз шуму доле до воде, где је било једно равније место, угледао сам, на мој горки јад, како међу камењем леже изврнуте на бок моје каруце, изломљене у ситне комаде, и кочијаша како на једном камену седи близу њих.

То је био један Малорус. Служио је код мене отпре годину дана, а узео сам га кад сам из Русије полазио у црногорску комисију, у Ћесарску.

Кад ме је видео, устао је и почео нешто викати и ударати се у груди, показујући ми рукама на воду. Викнем и ја, питам га шта то говори, али, иако је између њега и мене било свега три-четири хвата раздаљине, нити је он мене, нити сам ја њега чуо од оног силног хучања воде што се пробијала кроз камење. Видим само да плаче и опет показује руком на воду. (Ја сам разумео као да ми показује како ми је вода утопила жену и децу и однела их собом.)

Срушио сам се на земљу и оплакивао своју несрећну судбину. Лежао сам једно време тако ничице сав у сузама, а онда сам се опет окренуо и погледао она несрећна кола. Видим кочијаша како ми опет нешто виче и једнако ми показује на воду и на кола. Ја сам га опет разумео као и малопре: да ми показује како су се моји подавили и како их је вода одвукла. Али како ми је непрестано показивао кола и давао ми знаке да и ја погледам, устанем са земље, приђем ближе, загазим у воду, погледам кола и - чуда? Видим своју малу кћерчицу живу. Држи је девојка на рукама, а обема вода скоро до грла. Како су њих две остале живе - било је просто несхватљиво.

Шта је било с колима кад их је вода понела и стала превртати и ломити, ја тада нисам знао, тек ми је касније кочијаш све испричао. Кад су се изломљена кола накренула, задњи део се сачувао читав. Иза тог заклона нашла се девојка с девојчицом. Кочијаш није смео да их покреће оданде бојећи се да их не испусти из руку. Оставио их је тако у води јер су ипак биле заштићене тим задњим делом кола преко кога је вода прескакала и распрскавала се. А и сам кочијаш је био у великој опасности. Стајао је у води само на једном камену и зато није ни могао помоћи детету и Девојци.

Кад сам видео то чудо, почео сам најпажљивије то место Да посматрам и једва сам их искоса, кроз ону воду што се преко њих распрскавала, угледао. И ништа друго нисам могао приметити осим оног што сам већ казао: да су се кола бачена на камење изломила, да је остао цео само задњи део, да је тај део стајао насупрот води и да је вода свом силом ударала у њега и прескакала га. Тако су њих две остале заштићене као неким широким плаштом и тако се и спасле. Вода је преко њих падала чак на кочијашево седиште, а девојка стојећи на дну држала је високо у рукама, под тим воденим плаштом, моју малу кћер окренуту према себи. И само их је то спасло, иначе не знам шта бих друго рекао - једино још да им је божанска сила помогла.

Како ли би ми сад добро дошао нечији ваљан савет како да их спасем! Стојим тако поред воде и сам једва жив. Никога немам, а време пролази. По времену бих рекао да је подне увелико прошло и да ће бити око три сата. Шта да радим? Да их и даље оставим у води и пођем да тражим помоћ? А хоћу ли је наћи? И куд да кренем, не знам. У томе би ми прошло још неколико сати, а дете и девојка скоро су већ готови, које од страха, које од студене воде, од које су скроз промрзли. И да ли ће издржати? Зато сам решио да прво кочијаша спасем, па да се с њим посаветујем.

Почели смо знацима да се споразумевамо, јер од оне водене хуке нисмо могли један другог чути. Показао сам му знацима да одреши уже којим је напред био везан сандук са сребрним посуђем (сандук је био већ разваљен, остале су само бочне даске с алкама везаним ужетом - ништа друго), па да ми један крај од њега баци. Ја бих тај крај привезао за дрво, а он други за срчаницу од кола и тако помоћу затегнутог ужета да дође до мене. На тај мој неми говор кочијаш је само одмахивао главом и рукама, дајући ми на знање да ништа није разумео. Али кад сам му то још једанпут показао, схватио је да треба да одреши уже (које је било ново, довољно јако и довољно дугачко). Тако је и урадио. Бацио ми га је, али га није добацио до мојих руку. Онда се сагао, дохватио испод својих ногу један омањи камен, завезао га једним крајем ужета (а други крај за срчаницу) и тако ми добацио камен.

Ја одмах дохватам уже и колико сам снаге имао омотам га око једног дрвета и завежем. Онда му знацима покажем да по ужету кроз воду дође до мене. Он се прекрсти и пође. И срећа те је то место било равно и не много дубоко, па се тако пребаци до мене.

Видим да нема другог начина да се дете и девојка спасу него да се кочијаш опет помоћу тог ужета врати и дете донесе. Нисам му наређивао као слузи, него сам га молио:

"Молим те, мој Фјодоре, спаси ми дете из те опасности. Видиш у каквој сгш невољи и да си ми ти сада једина нада."

Он одмах пристане, али примети: "Шта ћу ако ме вода обори, а ја у једној руци држим дете, а другом се држим за уже? Можда се не бих могао само с једном руком на ужету одржати, па бих, сачувај боже, могао још и дете у воду испустити."

Тим ме је речима потпуно збунио. Нисам знао шта да му одговорим. Помислио сам да би збиља и могло тако бити.

Међутим, он ми је одмах дао други савет. "Ако изволите", рекао ми је, "ја бих дете привезао испод руку ужетом које лежи напред у кожном седишту, на мом, кочијашком седишту. Ја сам", рече, "понео то уже да њиме уз пут везујем џакове зоби, па ако бих, не дај боже, испустио дете из руку, ви бисте га другим крајем ужета, које ћу вам добацити као и оно прво, привукли себи."

Чинило ми се да би тај савет могао бити врло добар. Рекао сам му нека уради тако, и он ме је, хвала му, послушао и пошао опет кроз воду, држећи се обема рукама за уже. Извадио је из кожног седишта уже, које се могло употребити и као вођице, размотао га, везао му на крај опет камен и добацио ми га. Ја сам га прихватио и чврсто га рукама стегао. Он онда приђе задњем делу кола преко ког је скакала вода, узе дете од девојке (које ми се чинило једва живо), а оно му паде главицом на раме. Девојка је остала, а он крајем ужета завеже дете испод руку, као што Је рекао, и пође по води. Иако је био у опасности (зато што се само једном руком држао затегнутог ужета), ипак се срећно пребацио. Узео сам девојчицу на руке. Гледам - једва је душа у њој. Не може говорити, лице јој помодрело и промрзло од студене воде, а руке јој се укочиле, не може да их макне. Седнем с њом на земљу и пригрлим је да макар мало дође к себи. Али како сам и сам био сав мокар, мало је користи од тога било, дрхтали смо и она и ја. Онда сам рекао кочијашу да и девојку оданде ослободи. Он ме послуша и по ужету пође до ње. Она изиђе из оне воде, он је прихвати и помогне јој да стане на срчаницу, окрене јој се леђима и рече јој нека се држи за њега. Она му се ухвати рукама за рамена и тако стиже до обале.

Кад смо с тим завршили, одмакнем се неколико корака од воде и седнем опет с мојом девојчицом на земљу. Привукао сам је уз себе и онда почео испитивати кочијаша за жену и сина - шта је с њима било? А он поче: "Кад је оно на брду почело да тутњи и да се тресе, сви смо се престрашили. Ја сам, седећи на свом месту, видео како је вода висока као зид наишла, поклопила вас и збацила са седла, а да ли вас је и госпођа видела, не знам."

На то се умешала и девојка и рекла да ме је и госпођа видела и да је кроз прозор на колима жалосно јаукнула.

"Ваш се коњ", наставио је кочијаш, "почео пропињати, а огртач вам је још пливао по води. Вас нисам видео и мислио сам у оном страху да сте потонули. Даље ништа о вама не знам зато што сам само гледао како кола да извучем. Али вода је и нас ударила и наједном нас је понела са собом. Коњи су запливали, а кола се почела љуљати и разбијати о камење и онда се преврнула.

"Ја сам се некако држао на своме месту", причао је кочијаш, "а коње са предњим точковима понела је вода (јер се клин ишчупао из предње осовине). Видео сам још само како су се коњи амовима омотали око једног дрвета и како се човек који је јахао на једном од њих почео хватати за гране тог дрвета. Нас и кола вода је одвојено понела и почела нас бацати преко камења. Госпођу сам дуго још живу гледао", причао је кочијаш, "викала је из кола, али нико јој није могао дати помоћи - ја сам је само придржавао за руку. И синчић вам је био жив, држала га је служавка, али касније нисам ни њега ни служавку видео зато што нас је вода бацила на камење и преврнула. Ја сам онда и сам пао у воду и у оном страху ни сам не знам како је госпођу вода отргла од мене, остала ми је само њена рукавица у руци. Шта је даље с госпођом било, нити знам, нити сам видео. Као што видите, кола су бачена на то камење, ту се задржала и ту сам и девојчицу с девојком опазио ~ обе живе. Почео сам тада да вичем и тражим спас, а онда сте ме ви чули и дошли."

Свако може замислити колика је била моја жалост и туга. Што сам изгубио све имање - то није било ништа, то је била ситница према животу човечјем. Изгубио сам у исти час и драгу жену и јединог сина, а и сам сам гледао смрти у очи.

Плакао сам и превијао се од бола гледајући жалосну слику изломљених кола, гроб моје миле жене и мога јединца. "О, тешке моје жалости", говорио сам сам себи. Лежао сам на том месту као мртав, сав изван себе. Нисам знао шта ћу и како ћу, само сам гледао у та несрећна кола и очекивао, о луде мисли! да ми се оданде појави моја жена и приђе ми.

Мој кочијаш ми је био тада најбољи пријатељ; он ме је умиривао и саветовао да одем даље од тог места.

"Хајдмо", говорио је, "полако у оно село где смо јуче преноћили. То село није далеко. Стићи ћемо још пре ноћи па ћемо оданде послата сељаке да потраже наше људе, да видимо да ли је ко од њих остао жив."

Послушао сам његов савет и оставио то место моје несреће. Пошли смо с великом муком кроз шуму узбрдо. Кочијаш је узео дете на руке, девојка је ишла за њима а ја пред њима према стази којом сам дошао. Кад смо нашли стазу, пошли смо њоме, и она нас је одвела до краја пољане кроз коју је текла река и довела нас управо у село у ком смо преноћили.

Али да је пут дуже трајао, ја не бих издржао. Био сам страшно исцрпен, једва сам се мицао.

Ушли смо у двориште нашег бившег домаћина. Он је био унијатски поп (онај исти од ког сам јуче узео сламу за коње). Кад је тај добри човек видео у каквом сам стању, подигао је руке, сав ужаснут, и викнуо: "О, боже, ви мора да сте неку несрећу на путу доживели." Ја му одговорим да је заиста тако.

"Него, молим вас", рекао сам му, "будите добри па заложите ватру да повратимо мало душу и ја и ово дете, ово сироче без матере. И наредите", молио сам га, "да се тако наложи да у соби и преко ноћи буде топло."

Он и попадија су се одмах дали на посао. Наложе ватру у предсобљу. на огњишту на коме су иначе кували, и ту ми простру да легнем. Попадија је заплакала гледајући моје мало дете, које је једва дисало. Узела га је на руке и почела га поред ватре грејати. А ја замолим попа да што пре нађе што више сељака с коњима и да их пошаље на ону пољану. Описао сам му то несрећно место и он се одмах сетио где ће то бити. Рекао сам му нека сељаци оду тамо; њима су та места позната, па нека потраже тамо моје људе, коње и двоја кола.

Поп је одмах потрчао у село, скупио познате људе и послао их. Кад се вратио, рекао ми је да су то поуздани људи, да их има око десет, на коњима, и да ће они све претражити.

Почео сам премишљати како бих и мртва тела пронашао и сахранио. То сам рекао и попу и молио га да он ту бригу узме на себе. Није ме одбио, чак је врло радо пристао да ми помогне. "Само", рекао је, "данас се ништа не може учинити, једно, због тога што је ноћ већ близу и мало дана још остаје, а друго, што је вода још свуда висока. Треба причекати", рекао је, "можда ће преко ноћи опасти и многа места открити, па ћемо то за сутра оставити, а ја ћу још данас рећи људима да ујутру рано пођу да их потраже и сигурно је да ће их наћи."

Тако ме је умиривао. Што се тиче сахране и свега другог што ту припада, биће, рекао је, његова брига. Питао ме је још да ли пристајем да о том несрећном случају обавести свог познаника и земљака архиђакона код унијатског митрополита из Мункача и једног још протопопа (који скупља прилоге од цркава и сељака, а сада се налази у једном оближњем селу). "Ако хоћете", рекао ми је, "ја ћу им писати и замолити их да присуствују сахрани."

Пристао сам. Хришћанство је, мислио сам, свуда исто. Између унијатске и источне цркве разлике скоро и нема, а више доликује да се тела предаду земљи по хришћанском обичају него да се просто, без обреда, закопају у земљу. Зато сам рекао свештенику нека уради тако, нека их у моје име позове и замоли да поведу са собом још неколико свештеника - да се сахрана изврши по хришћанском закону. Још сам га замолио да се побрине за воштане свеће, за мајсторе који ће направити сандук, за једну јаловицу и живину за даћу и друго што тражи обичај. Рекао сам да ћу му све платити и да ћу му бити врло. захвалан. Он је на све пристао и одмах послао писмо по једном човеку и архиђакону и протопопу.

Уто је већ и вече настало. Послани сељаци су се вратили и довели са собом све моје људе и купљене коње. Замарао бих без потребе читаоце кад бих описивао на које су се све начине моји људи спасли. Доста ће бити да поновим неке њихове речи. Кад су видели ону страхоту која се мени и мојим колима десила, одмах су поиспуштали коње из руку и појурили натраг што су брже могли. За њима су и коњи пошли док их није та бујица натерала да запливају. Вода је моје људе одбацила на разне стране према брдима и тако су се спасли смрти. Кад су се нашли на суву, почели су и коње прикупљати, али шесторо ждребади ми је пропало. С тих места нису од страха смели касније ни да се макну, све док нису послане сељаке угледали. Тада су почели запомагати и тако су их сељаци, преко њима познатих места, превели преко воде.

Пропала су ми и она друга двоја кола. Сељаци су их нашли како леже изломљена на камењу. И коњи су ми се из тих кола, заплетени у амове, подавили. Кола су сељаци оставили за сутрадан, а људе с тих кола, ветеринара и два гонича, нашли су у животу. Нашли су и оног возара с мојих каруца горе на оном дрвету где су се подавили мојих шест коња.

Ти исти сељаци дошли су затим к мени и затражили да им платим за њихов труд. Тада ми је пало на памет како бог ни у највећој невољи не напушта човека, увек му оставља неки излаз. Ја сам имао државног новца у злату што ми је остало после куповине коња, а и у Токају сам нешто добио, тако да сам имао око хиљаду дуката, и све сам то држао у појасу. Тим новцем сам плаћао свакидашње трошкове на путу за људе и коње. У прво време стајао ми је у сандуку, али да избегнем то петљање са сандуком, нарочито по кишном времену, ја сам појас с дукатима привезао око себе и носио га испод прсника. И како сам вадио из њега колико ми је требало за трошкове, тако ми је тај државни новац и остао сав сачуван. И сада ми је добро дошао у тој несрећи да се на путу имам с чим исхранити. Иначе, имао бих или да умрем од глади или да поотпуштам све људе и почнем будзашто продавати купљене коње да се некако довучем до Русије. А што сам у сандуку имао преко две хиљаде дуката свог новца, од тога ми није ни копјејка остала. Сем тога пропале су ми и каруце са шест коња, па сребрно посуђе које сам у Бечу покуповао у тежини од неких четрдесет фуната. А где су друге скупоцене ствари које сам имао! И све то моје очи никад више неће видети, утолико пре што су сељаци не само из тог села него и из околине појурили на то место кад су чули за тај догађај и што год су нашли односили су својим кућама као плен. Остао сам само у оделу и једној кошуљи што сам у тој несрећи имао на себи. То ми је тада било све имање. На глави нисам имао ни капе ни шешира.

Било је лето, али ја сам, онако мокар, толико прозебао да сам се те прве ноћи код попа у топлој соби једва мало загрејао и душу мало повратио. Нисам ни јео ни пио. Сав сам био као убијен. Мало сам заспао, али сам сав изван себе лежао у грозници. Кад је свануло, изишао сам у двориште. Видим велике облаке како се муте, али киша је била престала и ветар се мало утишао.

Поп ми приђе и каже ми да је послао сељаке по мртва тела. "Она велика вода", вели, "мора да је већ отекла. То се види и по потоцима с планина, који су јуче онако бујно текли, а данас их нема." Зато је мислио да ће се и тела моћи пронаћи.

После једно два сата стигао је и митрополитов архиђакон, с два свештеника и једним мирским ђаконом. Архиђакон, који је био врло учен човек и угодно га је било слушати, одржао је малу проповед. Споменуо је и праведног Јова, говорио о божјој вољи за нас недокучивој, и како сви морамо бити задовољни својом судбином и богу захвални.

Прошло је још неко време, на архиђаконовом сату било је већ једанаест пре подне (мој се сат јуче залио водом и стао). Гледам - иду они сељаци на коњима и на двојим колима возе нађена мртва тела. На једнима је била моја жена са сином, а на другим служавка. Воде и мога коња нађеног крај обале у шуми, где се био заплео у амове. На њему је било и седло, али пиштоља у кубурама није било... Нисам хтео ни да питам за њих.

Дочекао сам на дворишту моје тужне госте. Загрлио сам моју милу жену и мог сина, који су лежали ледени и без даха, оборени страшном смрћу. Умивао сам им лица сузама својим, вио се над њима, али све је било узалуд. Једно време су ми се чинили као живи. Њихова лица нису нимало личила на мртвачка. Изгледали су ми као заспали. Тада сам приметио да је мојој жени само на једној руци рукавица, и сетио се онога што ми је кочијаш причао, како му је у руци остала једна њена рукавица кад ју је вода отргла - видео сам сада да је збиља тако било.

Тела су унесена у собу. Ту је попадија с другим женама из села почела одмах да припрема што треба за сахрану. Свештеници су упалили свеће и почели читати јеванђеља.

Мој домаћин и архиђакон извели су ме испод руке у другу собу. Припреме за погреб трајале су све до вечери. Кад је пала ноћ, однели су мртва тела у цркву, а свештеници су читали јеванђеља све до пред зору.

Сутрадан је одслужена служба на словенском језику као што унијати, слично источној цркви, служе. Служио је протопоп с другим свештеницима и ђаконом. После службе почело је опело, у ком је архиђакон чинодејствовао. После опела он је одржао и проповед и онда су по хришћанском обичају тела моје жене и мог сина у једном сандуку и с једним поклопцем положили иза цркве у земљу.

После сахране одржана је даћа. Тражио сам да се сви просјаци покупе, па сам им, према својој тадашњој могућности, дао милостињу за покој душе својих покојника и наредио да се нахране.

Ручали су сви који су присуствовали сахрани, а ја сам се, у својој жалости, уклонио од стола. Лежао сам и оплакивао своју горку судбину. Није ми тај несрећни случај силазио с памети; такав сам био да ме је сажаљевао свако ко ме је видео, а нарочито тај ваљани човек, архиђакон. Он ме није никако остављао, једнако је изналазио разговоре само да ме мало утеши.

Платио сам свим свештеницима за опело.. Сви су били задовољни, али архиђакон није ништа узео, иако сам га молио да узме. Остао је при своме. Рекао је само да ће примити као знак захвалности ако му из Кијева по каквој прилици пошаљем у његово село неколико књига на нашем словенском језику. Ту маленкост коју сам му тада обећао касније сам и испунио.

Осећао сам као своју дужност да и цркви учиним неки поклон. Дао сам нешто од оног државног новца који сам имао при себи, а о стварима и новцу што ми је пропао направио сам списак и предао га на чување мом домаћину и свештенику те цркве, с молбом да, ако се нешто од тих ствари после мог одласка нађе, он сачува и о томе обавести нашег руског мајора Жолобова у Токају (којег сам обавестио о својој несрећи). Навео сам шта још од тих ствари остављам цркви за помен мојим мртвима.

Касније сам добио обавештење да су се пронашли само неки сребрни судови код сељака и да су узети од њих - и ништа више. Ја сам онда и оне нестале и те нађене ствари оставио цркви.

Чуо сам тада у разговору и од архиђакона и од протопопа и мог домаћина како се тамо у планинама, кад је кишно лето, од велике тежине и густине ваздуха дешава провала облака. Вода се нагло сручи на земљу и створи се такав потоп да односи људима не само усеве и сено него и многу стоку, па и људе захвата » дави.

"Тако је и вас та несрећа", говорили су ми, "задесила што сте се баш тога часа тамо, на том месту у путу затекли."

Мени је онда дошло у памет да ј"е све тако доиста и било. Чуо сам испред себе онде у планини велики тресак и хуку и онда се збиља наједном вода из облака излила и као зид јурнула и потопила нас.

О таквом изливу кише и о томе како од тежине ваздуха може доћи до провале облака сведочи и Вулфијус у својој Физици, у опису облака (што се на немачком назива ein Wolken Brch ), страна 89, параграф 125. - Таква несрећа се десила мени 1758. године, јула месеца, 18. дана.

Истога дана после подне опростили су се са мном архиђакон и сви његови и вратили се у Мункач, а ја остао с мојим домаћином да израчунамо шта је за сахрану издао, а исто тако да му и за његов труд платим. Све смо израчунали и све сам му исплатио и захвалио му се, а како нисам на глави ништа имао, купио сам од њега још и један црни поповски шешир.

Треба знати да у тим планинама у Мађарској, Карпатима, изнад пољске границе не живи ниједан други народ осим Словена. Матерњи језик им је словенски, а по вери припадају грчком обреду, само што су из давнина преведени у унију. Њихови свештеници служе службу божју по грчком обреду на словенском језику. Разлика је само у томе што за старешину цркве признају римског папу.

х

И поред све жалости, ја сам морао мислити шта је с мојим купљеним коњима на дворишту: да ли имају какве било хране, па онда, како ћемо и на чему даље путовати, и шта да радим са својом малом кћерком, сиротицом без мајке, која се разболела и једва што је жива, и с девојком која лежи исто тако болесна. Позвао сам своја два пратиоца и саветовао се с њима. Рекли су ми да су нашли јуче код сељака нешто траве и купили је, а и од домаћина су узели остатак сламе што му се још нашла, и тим су мало нахранили коње, али за идућу ноћ ништа више немају. За кола што су остала у води заједно с потопљеним коњима рекли су да су их сељаци превукли у село и поправили, само су сад без арњева, али да могу ипак за пут поднети. Све су ствари из њих пропале, остао је само један разбијени сандук с лековима за коње и он је пренет, али у њему су остали само лекови у неколико лимених кутија; они у боцама су пропали, јер су се све боце поразбијале. Ветеринар је поотварао те лимене кутије, повадио из њих лекове, и сад их суши, и за њих је већ направљен други сандук.

Нисам више имао зашто да остајем у том селу; имање своје и тако нисам могао повратити, а кад бих још који дан остао, коњи би ми поскапали од глади. Зато сам решио да све манем и да сутрадан пођем на пут. Морао сам пожурити из Мађарске да што пре пређем у Пољску, да се тамо задржим где буде згодно, да мало коње похраним, јер овако би ми могли сви поскапати. Зато сам рекао пратиоцима да у селу најме сељачке коње које ће упрегнути у она моја изломљена кола (точкови су остали цели), а исто тако да нађу два сељака који би нас провели до првог коначишта.

Ујутру сам једва устао. Био сам врло слаб, али шта сам могао, морао сам на пут. Све је било припремљено. Дан је био нешто ведрији, ваздух чистији а и вода је опала, тако да се могло поћи без опасности. Изишао сам на двориште и наредио да једна кола стану уз врата да у њих сместим малу моју болесну кћер с њеном девојком. А како сам онда био у бедном стању, нисам имао ни шта да прострем испод њих, ни чиме да их покријем. Рекао сам зато да се донесе неколико платнених покроваца са купљених коња па сам њима кћерку умотао и сместио у кола, а попадија јој је још из сажаљења подметнула један јастучић под главу. Такав ми је тада изгледао сав мој екипаж. На та кола метнуо сам свог кочијаша, да мало попази на дете, и онда сам наредио да кола изиђу на улицу, а за њима су кренула и друга, с ветеринаром и осталим мојим људима. И њима сам рекао да изиђу на улицу и мало почекају, а ја сам се дотле опростио с мојим домаћином, попом. Захвалио сам и њему и попадији на доброти коју су ми учинили, па сам изјахао с дворишта.

Пошао сам с оно мало одела што сам имао на себи и оном једном једином кошуљом што ми је покривала тело и шеширом купљеним од попа да ми главу заштити. То је било све моје имање. Сео сам на свог уморног и изнемоглог коња и пошао на пут с надом у бога.

Испред мене јахали су водичи, а иза мене ишла су кола и на крају купљени коњи. Најстрашније ми је било то што сам морао још једанпут проћи истим путем и видети опет оно несрећно место на ком су моја мила жена и мој једини син нашли горку смрт. Молио сам и молио. водиче да ме другим путем проведу, али није вредело. Није било могуће то место обићи, то је био једини пут.

Одмах иза села смо наишли на воду; била је мало опала, али је ипак била коњима до трбуха. Прешли смо неколико пута преко њених кривина и стигли доста рано на оно жалосно место које ми је сад удвостручило тугу. Како сам до тог места дошао и да ли је то место било опасно за прелаз, ја сада не бих умео рећи, јер сам био наново обузет страшном жалошћу, и од суза ништа нисам видео. Чуо сам само пљесак воде испод копита мога коња, који је ишао иза водича. Кад смо прешли пољану, почели смо се пети уз брдо оном уском клисуром о којој сам већ говорио. Пели смо се све више и више. Воде тамо већ није било.

Кад смо стигли до првог села, било је прошло тек подне.. Тамо смо провели до вечери, а ноћили смо у једној гостионици. Ту сам узео нешто траве од сељака за коње, али зоби нисам нашао ни зрна. Сељаци су ми рекли да су оно мало што је ко имао самлели себи за хлеб.

Ту сам. ноћ провео врло тешко већ и зато што нисам имао на шта да легнем, ни чим да се покријем. Морао сам зато наредити, као што сам и за кћер урадио, да ми се донесу три коњска платнена покровца, па сам на два легао, а трећим се покрио. Под главу нисам имао шта да метнем па сам метнуо једну гужву траве, и тако провео ноћ.

У том селу сам узео друге водиче и шест коња за кола. Одатле до пољске границе и до Дукље, малог места у Пољској, биле су свега још три миље. Тај пут смо сутрадан прешли. Пут је био врло рђав, блато велико, и коњи су нам се тако уморили да смо једва стигли донде.

У Дукљи сам намислио да останем неколико дана да мало коње похраним. Од свих јеврејских гостионица изабрао сам најбољу, и за коње најпространију, и утврдио с газдом дневну цену. С њим сам се погодио и за сено и зоб. Тамо сам остао три дана. А како нисам имао огртача, купио сам сукна и дао да ми се сашије огртач. Од једне Јеврејке купио сам два нова јастука, а у дућану сам нашао два дебела вунена ћебета: једно за себе, друго за кћер. У томе се састојало све богатство моје тадашње постеље. За све потребне ствари као и за храну трошио сам сад државни новац. Нисам имао ниједне копјејке своје.

Из Дукље смо кренули даље. Време је било још увек рђаво, облачно, а понекад је и киша падала. Великих планина више није било, али је пут био раскаљан и с муком сад приспео у град Јарослав.

Јарослав је прилично велик и пијаце су му добре. И ту сам намислио да останем неколико дана, једно, што сам хтео коње да похраним, а друго, била ми је велика потреба да кола поправим, и да покупујем све што је још за пу требало, а нарочито ми је важно било да узмем неколико запрежних коња, да се једаред решим оне муке и трошкова око наимања сељачких коња од места до места. Зато ми је први посао био, кад сам стигао у Јарослав, да изаберем велику гостионицу где ћу одсести.

Газда гостионице био је покрштени Јеврејин. Код њега се све могло наћи. Он је имао и своје седларе и своје дрводеље, и тако ми се пружила прилика да поправим и кола и да на њих метнем кожне арњеве. Узео сам и за себе једна полупокривена мала кола, на којима сам се после возио са кћерком. За та кола узео сам од сељака три коња, а и за она друга, двоја за свака по три, укупно девет коња. Иако го нису били коњи богзна какви, нити једнаки по боји, били су ипак осредњи, нисам за њих много дао, а за пут су ми добро послужили. Био сам врло задовољан што сам се спасао муке око наимања сељачких коња - ионако сам од велике жалости био врло слаб, једва сам се вукао.

Читаоче мој? Немој ми замерити што ја толико говорим како тада ништа нисам имао. Видиш и сам кроз какву сам несрећу прошао, како сам све изгубио, па можеш онда замислити како ми је било. Невоља и несрећа ме гоне да понављам оно што сам већ рекао. И сад опет морам поновити да сам имао само ту једину кошуљу у којој сам био кад сам се оно давио. Он ако мокру испрљао сам је сву блатом, од то доба нисам је мењао и сад је била таква да је већ више нисам могао трпети на себи и зато сам био приморан да сад, у граду, од државног новца купим платна па да га дам женама које тај посао знају да ми сашију кошуље. И мојој малој кћери дао сам да се направе четири кошуљице јер је и она, јадница, била у истом стању као и ја. Ништа више није имала осим оног што је било на њој. И још сам морао себи да направим од обичног сукна један прост официрски мундир без ознака и украса, јер у оном кафтану, у ком сам за оне несреће био, нисам више смео пред људима да се показујем. И за своју кћер сам наручио једну нову хаљиницу. Сав тај наш понов био је брзо готов, али док нисам набавио и друге потребне ствари и док ми се људи и коњи нису мало опоравили, прошло је шест дана.

Чим смо изишли из Јарослава, време се пролепшало. Небо се разведрило, сунце синуло, пут се осушио, па смо одмах брже и одмицали. Живнули су ми и коњи; у путу су све поигравали. Видело се како се поправљају и да сваки дан све боље изгледају. Зато сам и решио да се нигде не задржавам, него да умереним маршевима наставим пут. Устајали смо рано, а где нас је подне затицало, тамо смо остајали и ноћивали.

Кроз Пољску смо с таквим распоредом лако пролазили, јер између градова, мањих места и великих крчми на друмовима није био велик размак, па нам је то добро долазило јер смо се могли задржавати где нам је било по вољи. Таквим маршевима прошли смо целу Пољску, па Украјину, приближили се руској граници, и последње село у ком смо преноћили било је удаљено миљу и по од граничног прелаза.

Знао сам, наравно, да ће ме на граници задржати и да ћу можда морати остати неколико дана у карантану, а знао сам и да ће се тамо тешко набавити храна за коње и зато сам, за сваки случај, узео десет возова доброг сена и петнаест четврти зоби. Ујутру сам устао рано, пошао из тог пољског села и изишао на главни гранични прелаз, Васиљков. Тамо ме је стража задржала и упутила у карантин, у ком сам имао да останем све док од кијевског команданта не дође наређење: или да ме пропусте, или на колико дана треба да ме задрже.

У то време у Кијеву није више био командант Иван Иванович Костјурин, него губернатор Петар Иванович Стрешњев. Он је наредио да у карантину останем десет дана. И тако се ја тамо сместим и коње распоредим, у коњушници и шупи, а сутрадан пошаљем у оно пољско село да се узме још сена и зоби, и пренесе.

Тај карантин подигнут је за невољу, колико да се човек има где склонити. Имао је неколико ниских, просто грађених соба, и на дворишту склепану коњушницу и шупу. Ничега другог на тој чистини није било. (Како је сада тамо, не знам, јер од то доба тим путем нисам више пролазио.) Мало даље од карантина и границе налазило се само село

Васиљков, заједно са црквом, домом Печерског манастира, царинарницом и малим утврђењем, али у Васиљков никог нису пуштали док у карантину не издржи прописано време. Зато смо и трпели толику оскудицу. Није било чак ни воде како треба. Био је, додуше, један бунар, управо једна грубо ограђена јама, из које се вода вадила ведром или другим неким судовима. Људи из карантина захватали су је чим су стизали, а војници котловима, и тако су је тим масним котловима замутили да се просто није могла пити. Моји људи, како нису имали друге воде, направили су грдну погрешку и том загађеном водом напојили коње. Те ноћи су ми се скоро сви коњи испобољевали, а нарочито ждрепци. Попадали су сви одреда на земљу - што није нимало слутило на добро.

Мој ветеринар, иначе врло искусан човек, није целог дана ни јео ни пио, као и сам што нисам, него је сву своју вештину употребио само да коњима помогне. Само, на жалост, лекови које сам ја из Ћесарске понео, као што сам већ рекао, сачували су се једино у неколико лимених кутија, а други су сви пропали у оној мојој несрећи. Ветеринар онда распита има ли у Кијеву апотека и брзо напише рецепт да се лекови донесу.

Ја с тим рецептом одмах пошаљем једног од својих пратилаца у Васиљков граничном официру, са захтевом да ми човека одмах пропусти у Кијев, али официр се није усудио да га пропусти, него је место њега послао свог подофицира. Овај се вратио тек пред зору. Иако није набавио све што је било прописано, донео је ипак неке микстуре од којих је ветеринар правио, како је знао и умео, водицу и пилуле и почео их давати коњима (ждрепцима је пустио још и мало крви). Прође цео дан, а бољитка никаквог. Настаде већ и вече, а моји ждрепци само леже. Ветеринар ми рече да ће им за ноћ дати још једанпут исте лекове.

Та нова невоља бацила ме је у велику бригу. Бојао сам се да ме нова несрећа не снађе. Ако коњи поскапају, сав ће ми труд бити узалуд. А ја сам се толико у себи надао да ћу срећно завршити свој задатак: да ћу коње живе и здраве предати на место где треба и у руке од којих сам очекивао признање за свој труд и награду за сва страдања. Сад сам се бојао да од свега тога неће бити ништа, и од таквих мисли нисам целе ноћи ока склопио.

Чим је ујутру почело да свиће, позвао сам ветеринара да чујем шта је с коњима. Одговорио ми је да има наде, али да ће ми тек у подне нешто одређеније рећи. "Само", казао је, "вода се мора променити, иначе нам ништа неће вредети."

Ја сам тога часа послао слугу да од граничног официра затражи дозволу да могу коње одвести у Васиљков на изворску воду, на појило, а поручио му и то: да ће он имати за све да сноси одговорност ако се коњима нешто деси.

Официр ми одговори, извињавајући се да ми. такву дозволу, док не одлежимо карантин, не може дата без наредбе команде. Ја, међутим, нисам имао времена за оклевање. Мени је ветеринар рекао да је прошло три сата откако су коњи добили лекове, да им сада треба дати добре воде да се напију, и да се тек после тога може очекивати нека промена.

Кад сам чуо официров одговор (није било времена за преговарање), узјашем на коња и, не обзирући се на стражареву опомену, наредим да се коњи полако иза мене поведу. Понесем са собом четири ведра и два корита, која сам још у Пољској купио, и тако дођем до Васиљкова (који је од карантина удаљен нешто више од једне врсте). Застанем код првог кладенца (ту је било и једно језерце, али та вода није ваљала), наспем воде у корита и оставим је (по лекаревом савету) да се мало на сунцу смлачи, па је дам коњима, и то само мало, па их онда опет полако вратим натраг. И тако сам, без допуштења, радио за све време док сам тамо био.

Два сата после тога сви су коњи добили јак пролив и презнојили се. Лекар се тада врло обрадовао и рекао ми да су лекови имали одлично дејство, а кад је видео, јадник, како се ја мучим, скинуо је шешир, пришао ми и рекао: "Sorgen Sie nicht mehr, ich gebe mein Leben dahin, wen die Pferde bis Morgen nicht alle gesundt werden sein." То јест:Не брините више. Дајем главу да ће сутра сви коњи бити здрави. Уз то је још додао да би добро било набавити добре, свеже траве и хранити их њоме док смо ту, у карантину. "Трава ће им много боље очистити стомаке", рекао је, "него сено."

Лакнуло ми је кад сам чуо да ми коњи до сутра могу бити здрави. Одмах пошаљем по једном стражару писмо настојнику манастирског имања (Печерском манастиру припадала је сва околна земља, па и само село Васиљков).

Замолио сам настојника калуђера да ме упути где бих нашао траве за државне коње. Али он је на моју молбу остао глув и просто ме одбио. Ја му одмах напишем још једно писмо, титулишући га чесњејшим оцем и богомољцем и опет га најучтивије замолим, напомињући му да су моји људи близу карантина иза жбунова над мочваром нашли једно место на ком је остало. траве за неколико возова и да би толико мени било довољно. Молио сам га да ми дозволи да ту траву покосим, за новац или како он већ буде хтео. Рекао сам му да су коњи купљени за двор, да долазе издалека и да ме је велика невоља натерала да га узнемирујем. Али он се ни на то није обазирао (тако је надут био). Није чак хтео ни писмом да ми одговори, него ми је само по слузи поручио да ми то не може дозволити јер је та трава остављена за манастирске музаре, које манастир држи ради масла и млека. Толико је само рекао и забранио ми да косим траву.

Нисам хтео више да му пишем и да га молим. Мени је трава била потребна за болесне коње и зато сам се усудио да ту свету траву покосим. Мислио сам да неће бити велика штета ако краве не даду за неколико дана млека и масла тим ухрањеним јунцима, који се само излежавају. Може ме, помислио сам, тужити једино команди, а од тога нити ће бити неке велике несреће, нити неког процеса. Добићу наредбу да платим штету, на шта сам. ја и сада спреман. Уосталом, кад дођем у Кијев, ја ћу се сам извинити печерском оцу архимандриту Луки (тако се звао тадашњи архимандрит), и рећи му у каквој сам невољи ту траву покосио.

И тако још истог дана купим од стражара две косе и пошаљем слуге да косе, а са стражарима се погодим да ми на својим колима сваки дан преносе помало те траве. (Стражари су били из кијевског гарнизона; у Васиљкову су стално боравили, и ту и коње држали ради зараде.)

Кад је калуђер чуо да сам почео косити, дојурио је одмах на колима и повео са собом и сељаке с батинама. Хтео је моје људе да отера и да им отме покошену траву. Мени то брже дојаве и ја одмах седнем на коња и пожурим тамо. Кад сам дошао, видим испосника: брада му разбарушена, лице црвено (била је велика врућина), косу подвукао испод оклопљеног шешира. Говори као из бурета, сав ознојен, једва се креће од дебљине. Не да да се трава коси, прети и показује на своју пратњу, гомилу сељака с батинама. Каже, наредиће им да изударају моје људе. Он је, каже, економ, и његова је дужност да штити манастирско имање.

Пустио сам га нека се до миле воље наприча., а онда сам почео да се пред њим правдам.

"Немојте се", рекао сам му, "часни оче економе, љутити. Сетите се да сам вам данас двапут писао, молио вас и објаснио вам каква ми је невоља. Не водим ја те коње да их на вашару продам, нити су се они ту тек тако нашли, него их водим из далеке земље баш за дворску коњушницу. Па просудите сада и сами: могу ли ваше краве с вашим млеком и маслом имати предност пред тим коњима. Стидите се", рекао сам му, "сами себе што сте на тај начин дошли овамо. Зар приличи вашем светом чину да се овде с батинама појављујете? Зар не знате да апостоли нису тако радили? Био је само један наоружан ножем, али ни њему Исус није дозволио да га употреби. Промислите, оче економе, и сами шта радите. Ако хоћете", рекао сам му, "платићу вам за ту траву колико год тражите, а могу и сена да вам дам колико желите за њу. А ако ни то нећете и сматрате да сте оштећени, онда ме тужите команди, па ћу одговарати, а тучу с вама нећу. Ви сад како год изволите, а ја ћу траву и даље косити и носити."

Још је неко време викао. Називао ме насилником који упропашћује имање свете обитељи и претио да ће ме одмах тужити оцу архимандриту. Млатарао је рукама још неко време, па сео на кола и отишао.

Видим да је отишао страшно љут и да ми опасно прети, и забринем се, богами, да не буде опет неке главобоље. Кад стигнем у Кијев, можда ће губернатор (за кога још нисам знао какав је човек) бити већ обавештен о мени, и то ко зна како, можда сасвим ружно и наопако, па ће можда још помислити да сам самовољан и да сам тамо правио изгреде. И онда ми је пала на памет једна немачка пословица: Wen man nichts sonst zu thun haltt, so fange nur mit die Pfaffen wasz an so wirdt genug zu thun da sein. То јест: Ако немаш другог посла, почни само нешто с поповима, па ћеш имати посла и сувише - и тако је доиста и било.

Моји су се коњи после лекова и свеже траве осећали лакше, мало су се поправили и постали веселији, а сутрадан било им је већ знатно боље, што је био знак потпуног оздрављења (што је имало највише да се припише вештини мога ветеринара). Од то доба сам тог човека још више заволео, а лепо сам га и плаћао. У Бечу сам с њим склопио уговор да му платим двеста педесет рубаља за службу код коња за све време док не стигнемо у Петроград, а за оно што је у Васиљкову, у карантину, својом вештином повратио коње у живот, обећао сам му још педесет рубаља преко тога и пар одела. Све сам то касније и испунио, а засебно што сам га хранио и појио целог пута.

Последњег дана у карантину послао сам извештај кијевском генерал-губернатору Петру Ивановичу Стрешњеву у ком сам га обавестио да ме је дворска канцеларија прошле године, по наредби њеног императорског величанства царице Јелисавете Петровне, послала у Мађарску, у Кнежевину Трансилванију, ради куповине коња за дворску ергелу, да сам тог и тог дана стигао на гранични прелаз Васиљков, да сам тамо издржао десетодневни карантин и да данас мислим поћи у Кијев и ту се задржати неколико дана да набавим све што коњима треба за јесење путовање, и да ће ми зато требати коњушница и стан за људе у Подолу - навео сам и број коња и људи. Тај извештај сам послао по свом пратиоцу пре него што сам пошао у Кијев и пратиоцу наредио да ми сутра или прекосутра изиђе у сусрет - да не бих лутао.

Сутрадан пођем из Васиљкова, и на половини пута до Кијева заноћим у једном манастирском селу у ком је управитељ био опет калуђер, само, овај је допустио да ноћим у гостионици ђ да купим од сељака сена и зоби. Ујутру рано пођем даље.

Мој пратилац ми је изишао у сусрет и јавио ми да је у Подолу за наше коње подигнута поодавно нова коњушница, а исто тако и шупа за сено и друге потребе, да је кијевској губернијској канцеларији јављено из двора за наш долазак с коњима и да је он видео и ту коњушницу и станове за нас. Још ми је рекао да му је господин генералгубернатор наредио да ме замоли да у пролазу свратим с коњима њему у тврђаву, јер и он жели да види коње.

Ту молбу господина генерал-губернатора разумео сам као заповест. Мени се, међутим, никако није ишло у тврђаву с коњима. Нисам био рад да му их показујем. Коњи су ми после оне болести мало лошије изгледали. Нису били онако поносити као раније, него некако смиренији, а знао сам већ како та господа, чим шта виде, одмах изводе закључке: овако је или онако је, и о томе се одмах почињу ширити гласови, који можда у овом случају за мене не би били повољни. И што да се на своју штету још и трудим?

С друге стране, опет, мислио сам, да би од тога могло бити и неког добра. Ја тога господина још не познајем, а сад ми се пружила прилика да га упознам. Разговараћемо можда и о тужби оца економа из Васиљкова, ако ме је случајно тужио. А уз то сам се поуздавао и у своје коње, мислио сам. да немам баш ни зашто да их кријем. Генералгубернатор зацело боље никад није ни видео; видео је можда неке који су купљени на страни, за које се овде ужасно много плаћало. Прекупци су тражили за њих трипут већу цену од оне коју су за њих дали. А где су још нарочити путни трошкови? Ја сам такве коње више пута видео, али моје сам рачунао за несравњено боље од њих. Зато сам одлучио да идем у тврђаву и покажем их генералу.

Задржао сам се у близини града, на Лебеду, код манастирског мајура и излетишта, и наредио тамо да се коњи очисте мало од прашине, а пратилац да пође напред и јави генералу да долазим.

Кад сам стигао, оставио сам коње на простору испред генераловог стана, а; ја сам дојахао до улаза. Генералу је јављено да сам дошао, и он ме је дочекао у предсобљу с лепим речима и изразио жељу да види коње. Сишли смо доле и моји људи су сваког ждрепца провели испред њега горе и доле (сви су били без покроваца). Генерал је ћутао и око сваког обилазио по неколико пута, а онда затражио да види и кобиле. Наредио сам да и њих сваку засебно проведу, исто тако без покроваца. И њих је пажљиво загледао и на крају запитао од кога сам их купио и пошто.

Кад сам му рекао, није ми поверовао. Мислио је да нећу да му кажем праву цену, а кад сам га уверио да је тако, рекао је: "Па то је немогуће! Једино ако их је газда од неке невоље дао тако јевтино. Какви су добри и лепи, не би било скупо ни да сте још толико дали за њих."

Рекао ми је још да му је из дворске канцеларије било наређено да се у Кијеву подигну коњушнице за те коње, као и да из губернијске канцеларије могу добити триста рубаља за путне трошкове око људи и коња, на рачун двора, и да могу одмах написати требовање и новац узети.

Док сам пратио генерала до стана, испричао ми је да је против мене поднета жалба печерског архимандрита због покошене траве с манастирске ливаде у Васиљкову и саветовао ме да гледам да ту ствар што пре уредим.

Ја сам генералу рекао да је истина да сам косио траву, али да сам то учинио зато што сам морао, а не из самовоље. "Коњи су ми се у карантину поболели, па им је требало дати свеже траве, а нигде је није било осим на тој манастирској земљи, код карантина. Тамошњем економу нудио сам новац или сено у замену, али он није хтео ни једно ни друго, и зато сам морао да је сам на своју руку косим. Ја ћу ту ствар, надам се, моћи без икаквих тешкоћа решити, само ако отац архимандрит буде пристао да му траву платим."

Вратили смо се у генералову собу. Он је био врло љубазан и пажљив човек. Распитивао се о разним стварима па и о Мађарској и Трансилванији. У том разговору испричао сам му и за своју несрећу: како сам изгубио жену и сина, екипаж и све имање. "Остао сам", рекао сам му, "без игде ичег, копјејке једне немам. И тај мундир што је на мени направио сам у Пољској од државног новца који сам у злату, кад сам се давио, имао у појасу на себи. Тај ми је новац једини остао, и да ми њега није било, не бих довде ни стигао; све друго што је било моје, пропало ми је."

Моју причу слушао је и генерал, а окружили су А»е и сви други који су се ту нашли. И нико се није могао начудити како сам се спасао, а чудили су се и што спомињем како сам остатак државног новца сачувао.

Кад смо се опраштали, генерал ме је позвао за сутрашњи дан на ручак. Отишао сам после тога с мојим коњима из тврђаве у Подол, увео их у припремљене коњушнице и примио станове за себе и своје људе.

Сутра око десет сати пошао сам у тврђаву, а уз пут сам свратио и архимандриту, оцу Луки, у "Печерски манастир. Извинио сам му се. Рекао сам му какав задатак имам и каква ми је била невоља кад сам на граничном прелазу у Васиљкову косио манастирску траву, а уједно сам му изјавио и своју готовост да за штету платим колико он одреди. Он је, међутим, био тако добар да се задовољио мојим извињењем; новац није хтео да узима. Примио ме је врло лепо, по њиховом обичају, и послужио ме вотком. И тако се наш спор завршио. Поздравили смо се и ја пошао генералу.

Генерал је већ био изишао на смотру страже; после смотре позвао ме је у свој стан. Уз пут сам га известио да сам био код печерског архимандрита и да је завршен онај спор о покошеној трави. Њему је било врло мило што се све то завршило лепо и без муке. До ручка смо разговарали, и то највише о мојој несрећи. Он је свима од господе, како ко наиђе, причао са великим жаљењем о томе. "Погледајте га, господо", говорио је. "Изгубио је и породицу и све имање и, поред све своје несреће, још показује сав државни новац који је код себе сачувао. Зар нам то није диван пример?"

После ручка сам још мало поседео код генерала, а онда сам се с њим опростио и отишао у свој стан у Подолу.

Сутрадан сам поднео губернијској канцеларији требовање за оних триста рубаља, а кад сам их примио, почео сам да се припремам и набављам што ми треба за пут. Била је већ јесен и хладни ветрови су почињали дувати. Требало се припремити за зимско путовање. Купио сам вунене тканине, најмио неколико кројача и направио за све коње топле покровце и капуљаче за главу, да им буде лакше путовати.

За то време био сам још неколико пута код генерала у тврђави и тамо имао прилике да из разговора чујем и сазнам понешто за оне људе што су преко црногорске комисије дошли у Русију. Сви су послани из Кијева у Оренбург у насеље, али кад су се тамо нашли, побунили су се и одбили да у Оренбургу остану. Зато је наређено да се из Оренбурга преведу у Москву. Тамо је био упућен и црногорски владика са мајором Петровићем. У Москви је требало да буде преглед исељеника за нови распоред по пуковима.

У Кијеву сам провео десетак дана, а 30. септембра наставио сам пут по још лепом времену кроз Малорусију, али кад сам стигао у великоруска места, дочекали су нас хладни ветрови и снег. Сасвим је већ било захладило.

У Тули сам се задржао четири дана, да ми се коњи мало одморе, а оданде поштанским колима пошаљем једног од својих пратилаца у Москву да извести тамо управу дворске коњушнице да долазим с купљеним коњима и да молим да се припреми коњушница и стан за људе.

Из Туле сам ишао у малим етапама да не премарам коње, јер сам већ знао да ће их господа са службом у тамошњој коњушници и ергели хтети да виде чим приспем у Москву, а како је између те две коњушнице владала извесна суревњивост, надао сам се да ћу од те господе чути њихова искрена мишљења о мојим коњима.

Нисам. ником ништа говорио, али у себи сам желео да им их покажем. Сад су већ били сасвим опорављени и у одличном стању. Нарочито су ждрепци помахнитали. Кад су их изводили из штале, морала су их по два човека чврсто држата. (Такву смо исту невољу имали с њима и у путу кад смо их поред коња проводили.) И да нису поред њих стално били људи који су их још из Мађарске пратили и на њих се научили, била би велика мука с њима.

Мој пратилац ког сам послао у Москву пресрео ме је на путу и рекао им да је дворска канцеларија одавно обавестила управу у Москви да долазимо с коњима и да је већ у дворцу Салтикова, близу моста, припремљена и коњушница и стан за људе, као и две собе за мене у крилу дворца, близу коњушнице.

У Москву сам стигао око. један сат после подне и распоредио и људе и коње по одређеним. местима. Ја сам у дворцу, као гост, примљен врло лепо, али храну за коње нису нам дали. Нисам је ни тражио, него сам одмах послао слугу на пијацу да узме сена и зоби, а и сламе да се коњима простре - што је и учињено. Тако ми је тај дан прошао.

Сутрадан око девет сати дође ми службеник из дворске коњушнице, неки Кишкел. Он ми је први учинио посету и замолио ме за допуштење да види коње. Послао сам с њим у коњушницу једног од својих пратилаца да му их покаже. Кад их је видео, вратио се код мене и поседео једно пола сата. Хвалио их је много и био врло задовољан што их је видео.

Са Кишкелом сам отишао у посету старешини управе дворске коњушнице и тамошње ергеле, бригадиру Поздејеву. Требало ми је да га видим, да га известим да ћу у Москви остати неколико дана.

Поздејев је био врло предусретљив човек; примио ме је љубазно и задржао код себе на ручку. Сутрадан је опет он дошао к мени са још двојицом нижих коњушара из управе дворске коњушнице. Сва тројица су желела да виде коње. Ја сам хтео да им их покажем на дворишту, и зато сам наредио да се прво изведу ждрепци, један по један, а онда и кобиле. Господи су се коњи врло допали и сви су признали да таквих коња немају ни у коњушници ни у ергели, и говорили да би их врло радо примили у своју ергелу кад би то могло бити. Поседели су затим код мене око један сат, а онда отишли.

XI

Уочи тога дана, кад сам се враћао из вароши од бригадира, видео сам на улицама међу пролазницима неколико Црногораца и међу њима и двојицу од оних које сам ја превео. Како су ме јадници опазили, познали су ме и стали ми љубити руку, чак су се и заплакали од радости. Нисам могао стајати с њима на улици и распитивати се за њихове прилике, него сам им рекао где станујем и позвао их да дођу. Рекли су да ће доћи и дошли још истог дана с још двојицом својих другова (и ту сам двојицу ја превео).

Од њих сам. чуо целу причу о оном што им се десило. У Оренбургу, у тамошњим степама, нико од исељеника није хтео да се насели. Сви су захтевали да пређу у армију, у хусарске пукове на фронту, и зато су сада и преведени у Москву, где су здружени с црногорским исељеницима који су дошли с владиком и мајором Петровићем. Ту су сад имали да се уведу у списак и пошаљу у армију као Црногорски хусарски пук. Причали су ми и то како је јесенас у Петрограду између владике, мајора Петровића и још неких црногорских старешина дошло до несугласица и свађе, а да су се и овде у Москви Црногорци добро осрамотили. Немају старешине, нема ко да их држим у стези, па су почели правити изгреде. Често на пијаци грабе месо, хлеб и друге намирнице а продавцима баце тек нешто мало новца. И што је још горе: на улици са господом заподевају свађу, а десило се да су напали и иа кућу удовице генерала Строганова, где је било и туче и крви. За то се сигурно и у Петрограду дознало, и због тога је и владика дошао овамо, а за њим и друге старешине. Само је мајор Петровић остао у Петрограду, и то зато што га је владика, како се чуло, избацио из комисије.

"И како сада немамо правог старешине, владика је с осталима решио да сачека ваш долазак и да вас замоли да нам ви будете заповедник. Он је већ поднео и молбу Војној колегији и замолио их да мало причекају са распоредом људи док ви не стигнете. Ми смо сви знали да ћете скоро доћи, јер смо чули да сте недавно у Кијев стигли. И хвала милом богу што сте већ дошли и што сте ту. Ми се надамо", рекоше, "да ћемо бити те среће да нам ви будете командир."

Те ми вести нису биле нимало миле, а још мање владичина намера да ме без мог знања и воље постави за заповедника. Знао сам добро какве бих муке и невоље имао с тим распуштеним људима - и све ме је то прилично узнемирило.

Одговорио сам. тој четворици да им ја ни у ком случају не могу бити командир, јер, прво, ја то не желим, а друго, ја нисам Црногорац и нећу да улазим у њихове ствари.

Они су се на те моје речи само погледали између себе, а онда ми кратко и весело одговорили: "Можете се отимати колико хоћете, али ви треба да нам будете командир; видећете, кад вас сви стану молити, ви ћете се ипак морати примити тога места. Цела је ствар застала, чекало се само да ви дођете."

Толико су ми рекли, поздравили се и отишли.

То је било трећег дана после мог доласка у Москву, пред вече, а кад су отишли од мене, била је већ ноћ. Од мене су отишли право владици и јавили му да сам стигао и да су са мном говорили.

Цело то вече и целу ноћ само сам о томе мислио. Шта ћу, премишљао сам, ако ме црногорски владика збиља буде тражио? Чиме да се изговорим? Нисам имао ни најмање воље за ту службу, и због тога сам одлучио да одем. из Москве а с владиком да се и не видим, и да тако покажем да нећу да улазим у ту комисију.

Али што је човеку суђено не може се никако избећи. Што се мора збити - мора, и човек има само да се покори. Тако је било и са мном. Једва сам се од своје последње невоље мало повратио и почео помало прездрављати (а човек би рекао да сам и превише препатио), али зла моја судбина још није била задовољена. Устремила се на мене да ме и даље гони. Изгледало је као да се бори с мојом срећом, да је остала победник, пресекла пут сваком мом добру и упела се да ме поново баци у невољу, тугу и жалост - као што ће мало даље читалац већ видети.

Рекао сам већ да су код мене била четири моја исељеника из црногорске команде и да сам решио да одем из Москве а да се с црногорским владиком и не видим. Хтео сам да на томе и остане, али ствари су се после те моје одлуке сасвим обрнуле и ја сам запао у теснац, а невоља једна за другом само ме је сустизала.

Ујутру рано, чим сам се обукао, отишао сам у коњушницу да погледам коње. Видео сам да купљеног сена и зоби има и више него што треба за сутрашњи дан. Мислио сам да се та храна потроши тога дана и идуће ноћи, а сутра да се пође на пут. Слугама сам наредио да буду спремни, и онда се из коњушнице вратим у свој стан.

Не потраја дуго, видим, долази ми више од десет Црногораца. Сви прилично одевени у своју ношњу; опасали сабље, пиштољи им за појасом - удешени као да ће у битку. Нико ми од њих није био познат, осим једног ког сам у Русију превео. Звао се Антоније Орловић. Он је и јуче био код мене, а сад ми је и ове остале довео. Кад су ушли, поздравили су се са мном и пожелели ми добродошлицу, а онда један од њих отпоче говорити. Представио ми се као поручник (звао се Сава Барјамовић) и рекао ми да га је владика послао с молбом да му учиним љубав и дођем данас на ручак.

Захвалио сам им се на посети и рекао да бих врло радо учинио по вољи преосвештеном владици, али да не могу јер сам од пута уморан и болестан, а осим тога да имам и важног посла: морам да шаљем пошту у Петроград - и да га зато молим да ме извини.

Али они ми изговор нису хтели да приме, него су ме сви стали молити да пођем с њима. Рекли су да и преосвештени владика и цело његово друштво од срца желе да ме виде, и ако ја не пристанем да пођем с њима, доћи ће они мени. И тако на њихову велику молбу морао сам да попустим и пођем (а морам признати да ме је занимало и шта он то очекује од мога доласка).

Владика ме је дочекао још на улазу - толико му је било мило што сам дошао. Затекао сам код њега још неколико људи, његових земљака, који су ми се исто тако обрадовали. Он ме је узео за руку и повео у собу, посадио ме поред себе и изјавио ми своје најискреније саучешће због несреће која ме је у путу задесила. Рекао ми је да је тек јучерашњег дана за то чуо. Онда је прешао на друге разговоре, уверавајући ме једнако да ми је искрен пријатељ, да ником на свету толико добра не жели као мени и да му је врло м-ило што је дочекао мој долазак.

Можда је збиља у томе часу, кад је његова ствар почела пропадати, и осетио неку наклоност према мени, а можда се и сетио како је са мном поступао кад сам био у Ћесарској на граници, па се застидео и хтео сад све то својом љубазношћу да заглади. А осим тога, ја сам му сада страшно био потребан већ и зато што се завадио са својим назови губернатором Станом и мајором Петровићем, па су му људи остали без заповедника и почели да се по Москви, престоном граду, владају и сувише самовољно и таквим владањем задају и властима грдне муке, тако да се та владичина комисија преокренула у једну срамоту. Зато је сад и променио мишљење. Хтео је да на мене пренесе и команду над својим људима и читаву ту ствар с комисијом, и да тако себе спасе. о томе сам после све сазнао. Само, касно се сетио.

Пре ручка није ниједном речи споменуо зашто ме је звао. Разговарали смо о другим стварима. Сели смо затим за ручак, али нисмо дуго остали за столом. Ту је било неколико Црногораца које је он поставио за официре, а после ручка дошло их је још неколико.

Он ми се тек после њиховог доласка обратио: "Ваши преци потичу из наше земље, од племена Паштровића. Иако је тај крај под млетачком влашћу, ипак су то наши први суседи. Нама је ваше име познато и зато сам вас, господине мајоре, као свог сународника на почетку оне наше црногорске комисије највише и позвао. Хтео сам да и ви заједно с нама учествујете у изразу оданости коју смо хтели да покажемо руском престолу тиме што смо превели своје људе у њихову службу. Ја сам желео да се то пресељење припише вама у заслугу и да се тако ваше име прослави. Јер, у самој ствари, вашим је настојањем прошле године и почело исељавање из Турске у Ћесарску с онако великим, успехом и са све већим и већим изгледом. Људи су се из Србије испод турске власти пребацивали тајно на разне начине преко Саве и, као што знате, поручник Јездимировић и ађутант Марков примали су их под своју команду и с њима ће ускоро и стићи у Русију. Ти људи, у ствари, треба да припадну мојој комисији, јер су се у карантину у Ћесарској изјаснили као Црногорци, али правда захтева да се исељавање тих људи припише вама, јер те људе нико други не би могао преселити осим вас.

"И тако би и било", говорио је владика, "само да ја нисам направио ону погрешку: макнуо сам вас с тог места и послао вас с првим транспортом људи у Русију. Ви нам се после тога Нисте више ни враћали у Ћесарску, сами сте нас напустили. Можда вам је било нешто криво, а можда сте били љути и због оног клеветника мајора Петровића (он је самовољно узео моје презиме), који је, морам да кажем, износио против вас многе клевете, очевидно из зависти, и тиме ме најзад обрлатио. Ја сам касније открио све његове недостојне и непоштене поступке и одбацио га и од себе и из комисије, а вас сада молим и ја и сви моји пријатељи да узмете ви тај терет на себе и будете заповедник својим сународницима - јер то вама и припада. Ви сте својим трудом тај посао започели, а доказ за то је превођење тих људи у Русију. И зато је сада моја жеља да се сва корист коју моја комисија заслужује припише и припадне вама. Немојте напустити своје земљаке. Дајте им наде да ће остати сви заједно у једном пуку и да се неће раздвајати по разним јединицама. То сада једино зависи од вас. Ако их будете примили под своју команду, ми ћемо вам сви дуговати нашу највећу љубав и захвалност."

Саслушао сам владичину беседу, а исто тако разумео и говор и представу осталих Црногораца. Али како нисам имао жеље да улазим у њихове тешкоће нити да узимам на себе туђу тегобу, ствар већ пропалу и бескорисну, да их се ослободим и мирно наставим свој пут, окренем се владици с речима: "Врло сам захвалан вашем преосвештенству и свем присутном друштву на лепом мишљењу. Наравно, требало би да вашим жељама изиђем у сусрет, али ви видите", рекао сам, "да ја служим на царском двору и да сада службеним послом идем у Петроград. Ја ћу можда имати да извршим још који задатак, а може бити да ћу на двору и остати. Од мене ништа не зависи, ја се морам покоравати. Зато ме извините, а како ја сам са собом не располажем, не могу вам ни своју реч дати."

Кад сам им то рекао, устао сам и хтео да пођем, јер се већ спустило вече, а хтео сам изјутра раније кренути. Али тим разлозима нисам могао да се одбраним. Сви су навалили да им дам пристанак, али ја сам остао при своме: да служим на двору и да им не могу дати никакво обећање.

Владика ми је онда рекао: "Ви од своје стране како хоћете, али ја ћу у име своје и у име целог мог друштва поднети представку Сенату и тражити да вас поставе у моју комисију као заповедника над исељеницима, а власт ће и сама знати хоће ли вас моћи из двора узети."

Нисам имао више времена за такве разговоре. Опростим се с владиком и осталима и пођем у свој стан, а сутрадан још пре зоре пођем из Москве на пут.

Иако је било хладно, снег и велики мразеви, пут је био утрвен и нисам имао никаквих сметњи у путу, нити сам се где ради одмора задржавао. Стигао сам у град Твер. Ту ме је ухватила мећава и зато сам гу остао читав дан и читаву ноћ. Оданде сам пошао даље и стигао у Велики Новгород.

Ту ме је у ондашњем царском дворцу чекао стан, а коње коњушница. У Великом Новгороду провео сам три дана, а оданде сам послао поштанским колима с извештајем једног од својих пратилаца у Петроград, министру Адаму Васиљевичу Алсуфијеву. (Мој бивши заповедник, Черкасов, умро је после мог одласка из Петрограда.)

Од Новгорода сам у малим етапама стигао у Петроград. На последњој поштанској станици, у Ижори, пресрео ме је мој пратилац с наређењем из дворске канцеларије да уђем у град и одведем коње у коњушницу њеног величанства.

Тог дана сам остао у Ижори и преноћио, а сутрадан, то јест 758. године, децембра месеца, 6. дана, стигао сам у Петроград.

Коње сам, по наредби, одвео у коњушницу и својим људима наредио шта да раде, а ја сам се по дужности пожурио да се јавим свом новом старешини, министру Адаму Васиљевичу Алсуфијеву, који ме дотле уопште није знао. Мало сва! се забринуо како ће ме дочекати.

У Кијеву сам чуо за њега да је у кабинету. Неки су ми га чак и хвалили, али ипак није једно исто: знати човека лично, или само по чувењу. Дворски људи, док су још у малом чину, крију се под маском доброте, а после, кад стану напредовати, промене се већ према оној пословици: Honores nutant mores ,и обично постају неискрени. Умеју, додуше, да буду и љубазни, али само ако политика тако захтева. И дуго човеку треба док не упозна њихове особине. И тек касније види да су неки од њих зли и пакосни, а други, опет, добри. Само, такво испитивање тражи велику опрезност.

Тај господин, Адам Васиљевич, служио је прво у Иностраној колегији, с малим чином, али се касније истакао и попео до садашњег степена. Он је био врло учен. Знао је језике, а француски и немачки као свој матерњи језик. Ја нисам имао никаквог разлога да верујем да би он могао бити нерасположен спрам мене, нити сам имао зашто да се од њега чему било злом надам, ја сам само после моје несреће морао отићи к њему као свом старешини и замолити га за савет: на који бих начин, после толиког страдања, дошао до милости њеног величанства. Само, то се морало обазриво радити. Требало је да му прво упознам нарав и видим какав је према људима, па тек онда га молити.

Зато сам, чим сам по заповести одвео коње у коњушницу, пожурио да му се јавим као свом новом старешини. Адам Васиљевич ме је примио врло љубазно. Хтео је да види коње. Ја сам му их сутрадан довео и показао. Био је врло задовољан. Наредио ми је да се у дворској коњушници њеног величанства пријавим вишем шталмајстору, господину генерал-ан-шефу Александру Ивановичу грофу Шувалову, што сам и урадио. И он ме је исто тако лепо дочекао. На томе се свршио тај дан.

Ја сам имао готов списак свих коња, па сам с њега преписао и други. Сутра изјутра однео сам један министру и на рапорту га предао, а други сам дао господину вишем шталмајстору грофу Александру Ивановичу Шувалову. Он га је примио и рекао ми да ће њено величанство царица бити о томе обавештена. Прошло је, међутим, четири дана док се није нашло згодно време да се њеном величанству преда извештај. Ја сам за то време испричао господину министру Адаму Васиљевичу све што ми се на путу десило: да сам изгубио жену, сина и све имање, да је државни новац био код мене у појасу кад сам се давио, те се тако и сачувао, и да сам помоћу тог новца дошао до Кијева. Известио сам га и да сам у Кијеву из губернијске канцеларије добио триста рубаља.

Адам Васиљевич је био запрепашћен кад сам му испричао своју несрећу и све што сам издржао од почетка до краја. "Испричајте ми, молим вас", говорио ми је, "све то још једанпут, да бих могао боље схватити тај страшни догађај" - и једнако се чудио и испитивао ме где се та несрећа десила и када. Тражио је да му све до ситница испричам.

Онда ми је рекао да напишем молбу и обећао ми да ће се заузети код њеног величанства за мене.

Истог дана ме је обавестио господин виши шталмајстор гроф Александар Иванович Шувалов да хоће да види коње и да за сутра припремим смотру. То сам и учинио, а ујутру рано пожурио сам к Адаму Васиљевичу да и њега о смотри обавестим. Он ми је рекао да зна већ за то и да ће и он доћи.

Око десет сати дошла су оба та господина, а уз њих и други службеници дворске коњушнице. Наредили су ми да покажем коње. Почео сам по списку изводити ждрепце. Прво кулаша. Њега су водила два човека а како је тога дана било врло хладно, а он из коњушнице изведен без покровца, било је муке да га онако озеблог савладају и проведу двапут преко дворишта.

Сва су се господа задивила гледајући кулаша. Чудили су се што је поред толиког пута тако лепо изгледао, као и његовој снази и бодрости. Код његовог имена у списку стављена је одмах примедба да одговара за ергелу. Затим су изведени и други ждрепци. И они су били најлепше оцењени. Господа су била и њима врло задовољна.

Кад су и кобиле изведене и смотра завршена, обратио ми се гроф Александар Иванович и изјавио ми своју захвалност. Рекао ми је: "Ја сам врло задовољан вашом куповином. Ти коњи заслужују да их и само њено величанство царица види, и ја нећу пропустити а да њеном величанству не поднесем извештај о томе. А ви, господине мајоре", осмехнуо се гроф, "можете нам за ту цену коју сте платили оставити само прва два ждрепца: кулаша и вранца и уз њих првих шест кобила, а оне остале макар и себи задржали. Просто је невероватно да сте те коње тако јевтино купили."

Грофове речи биле су за мене довољно признање, ја сам се поклонио и захвалио се. Затим сам извадио сведочанство о пореклу које сам добио од продавца, грофа Микоша у Трансилванији, пружио му га и рекао: "Ево доказа о исправности моје куповине. Све је онако као што сам рекао. Сматрам за част што их је ваша светлост видела и повољно проценила. А сада их овде остављам, желим им свима добро здравље, да буду корисни и да се намноже."

И Адаму Васиљевичу била је моја куповина по вољи. Он је рекао грофу: "Он, ваша светлости, не само што је свој задатак ваљано испунио него је и новац државни сачувао. А у путу је страшну несрећу доживео" - и поче причати грофу све што је од мене чуо, па и мене натерају да то исто поновим.

Гроф се запрепастио кад је чуо шта сам препатио, окренуо се Адаму Васиљевичу и рекао му: "Треба да се за овог јадног човека побринемо и да о свему томе обавестимо царицу" - и с тим обећањем одоше у двор.

Истога дана добијем наредбу да ми коњи буду у приправности и да ће ми се јавити у колико сати да их поведем према двору, да их царица види.

Али како је дан већ био на измаку и настајало вече, оставили су смотру за сутра, а ујутру ми је речено да око три сата после подне поведем. коње према двору. Иако од мале коњушнице до зимског старог двора на реци Мојки није била далеко, ипак су по два човека једва могла савлађивати ждрепце. Били су без покроваца, а како је био јак мраз па су озебли, почели су скакати и пропињати се, тако да су се њихови водичи једва на ногама одржавали.

Царица је изволела гледати кроз прозор на средњем улазу. Наредила је затим да ме позову, показала ми своје царско благовољење и изволела ми пружити руку.

Онда сам добио станарину као и раније и са службом остао при дворској канцеларији, а из дворске коњушнице добио сам каруце, коње и две слуге.

Молбу сам предао, као што ми је било речено. Адам Васиљевич је примио и обећао ми да ће, кад буде прилика, о њој реферисати царици. Тако је и учинио. Прво јој је поднео усмени извештај. Њено величанство и сва господа која су се поред ње нашла сажаљевали су ме и нису могли да се начуде оном што сам поднео, а царица је наредила да ме изведу пред њу.

Сутрадан, трећег дана Христова рождества, децембра, 27. дана, био је бал на двору са врло много званица. Мене је о томе Адам Васиљевич још изјутра известио, а исто тако и о наредби царице да будем изведен пред њу. Рекао ми је где ћу на том скупу у двору увече стајати да ме лакше опази кад царица буде запитала за мене.

Та ме је вест обрадовала и дала ми велику наду. Чинило ми се да ми више ништа не стоји на путу, али - видеће се шта ће даље бити.

Тога тренутка нисам знао шта друго да кажем свом добротвору Адаму Васиљевичу, само сам му се захвалио. Отишао сам после тога у свој стан и чекао да падне вече, па да пођем у двор.

Пошао сам одмах после пет сати по подне. Тамо још скоро никог није било. Гости су тек почели пристизати. Мало касније галерија је већ била пуна господе. Очекивао се долазак царице.

Одређено ми је било да станем близу првих стражара код врата (тамо су стајала два сержана из гарде), и ја сам још раније стао тамо иза њих, поред прозора.

Стигао је и Адам Васиљевич, видео ме је и отишао у царичине одаје, али није прошло ни четврт сата кад се вратио заједно с једним дворским лакејом. Нашли су ме поред прозора. Адам Васиљевич ми је рекао да пођем за лакејом.

Овај ме је извео из двора до великог колског улаза, а онда ме повео около на леву страну поред двора до другог, малог улаза. Ту су врата била затворена. Мало је покуцао и врата су се на тај знак отворила. Видим, стоје два стражара, а поред њих официр; он нас је дочекао и затражио нам пропусницу.

Мој водич је имао спремљену пропусницу, извадио је и дао, и тако нас пропусте, а онда су нас повели кроз један узан ходник; у њему су на неколико места стајали стражари са фењерима у којима су гореле свеће.

Морам признати да сам осетио малу језу кад сам онуда пролазио. Ходник је био узан и мрачан, а у њему никог осим оних стражара који су стајали с фењерима подалеко један од другог. Иначе - мртва тишина.

Пошли смо неколико хвати и дошли до једних малих затворених врата, код којих су стајала два стражара и један сержан из гарде. Тај нас ништа није питао, само је отворио врата и мене пропустио унутра, а мог пратиоца оставио код стражара.

Видео сам да се налазим у сали за аудијенције; ту је био и царски престо. Мала врата кроз која сам ушао била су иза пећи, сакривена завесом. У тој сали дочекао ме је Адам Васиљевич и рекао ми да станем. код пећи. Царица ће, рече, кад изиђе, говорити са мном. Чим ми је то казао, одмах је отишао у царичину одају. У сали где сам стајао никог није било осим два стражара из телесне гарде. Они су стајали мало подаље, код других врата.

Мало после познао сам по њима да царица изволева долазити. Пратио ју је само Адам Васиљевич.

Био сам већ упућен да треба да паднем на колена пред њеним величанством, а кад се дигнем да чекам шта ће ме њено величанство изволети питати. Тако сам и урадио.

Царица ме је одмах почела испитивати о несрећи која ми се десила. Између осталог запитала ме је, и то овим баш речима: "А како си се ти, јадниче, спасао и жив остао?"

Ја сам на то све испричао како сам најкраће умео, да царицу сувише не замарам. Али Адам Васиљевич, који је раније од мене све сазнао, допуњавао је моју причу својим речима. Царица је изволела саслушати и мене и Адама Васиљевича, и онда ми изволела пружити руку, са речима:

"Нећеш бити остављен без моје милости."

Наново сам пао пред ноге њеног величанства, а кад сам устао и поклонио се, она је већ пошла међу сабране госте на галерију. Адам Васиљевич ми је дао знак да се и ја вратим натраг. Отворио сам врата и изишао. Мој пратилац ме је чекао и повео опет истим путем на галерију.

Бал је већ почео и игранка трајала до два сата после поноћи. Кад је царица отишла у своје одаје, и друга су се господа разишла.

А ја, препун радости, целу сам скоро ноћ без сна провео. Био сам пресрећан и само сам чекао дан да ме мој заштитник још више обрадује.

Сутра изјутра, око девет сати, отишао сам Адаму Васиљевичу да му се захвалим на његовој доброти што сам се његовом помоћи удостојио да са својом царицом говорим

и од ње добијем најмилостивију реч: да ме неће оставити без своје милости.

Тај господин се искрено заузео за мене и желео ми добро. Из његових речи јасно сам разабрао да се могу надати царској милости и лепој награди. Треба само чекати згодну прилику да још једном реферише о мени и мојој молби.

Та нада ми је била велика утеха. Није се морало ништа више предузимати, него само чекати тренутак велике милости њеног величанства.

Али ма колико човеку понекад изгледало сигурно да ће постићи свој циљ, може ипак очекивати да ће наићи и на сметње које ће му све наде порушити.

Не говорим о ретким људима којима иде све глатко, који из свега извлаче корист, а сметњи готово никад немају. Мора се, додуше, рећи да међу таквима има и људи ваљаних и од вредности, али има и рођених срећних, који су иначе и без памети и без икаквих врлина, онаквих за које се обично каже да их бог није ни за шта створио, а ипак их њихова судбина води сигурно стазом среће, и то без икаквих препрека, награђује их стоструко и даје им толико да већ ни сами не знају шта ће с толиким благом.

О таквима нема шта ни да се говори. Рођени су под срећном звездом, судбина их води путем среће и они постижу и оно о чему ни сами нису сањали.

Али има и таквих којима судбина није наклоњена (тих је највише), а њихова срећа, слаба и немоћна, није им кадра помоћи. И поред тога што су њихове намере на сигурном темељу засноване, љубав према отаџбини доказана, служба верна и несебична и ревност велика, њима ипак иде све наопако, увек се нађе понека сметња која им не да да дођу до каквог било добра.

Понекад, истина, човек сам себи уништи срећу, али ја сматрам да му и у том случају његова зла судбина помрачи прво ум (према немачкој пословици: Wдn unser Herr Gott jemanden Will strafen, so nimt er sie erslich sein Sinn und den Verstand weg) - и усади му мисли које га просто вуку у пропаст; а ако га ни тиме не може да савлада (а она је таква: увек нагиње више злу него добру), наћи ће саветнике са стране који ће њене намере допунити лукавим и штетним саветима и тако ће ипак изложити човека свакој невољи, а неки пут га одвући и у потпуну пропаст. Зато се треба чувати таквих савета ма како на први поглед изгледали добри. Не треба им одмах поверовати. Ја, на пример, нисам био обазрив и зато су ме лукави моји непријатељи вешто увукли у највеће зло, као што ће се већ видети.

Прва сметња која ми није дала да одмах дођем до циља била је та што је баш у то време двор био у жалости због смрти кнегињице Ане Петровне, која је умрла у својој другој години. Она је била кћи великог кнеза, доцнијег цара Петра Трећег. Тиме се и царица Јелисавета Петровна ожалостила и здравље мало пореметила. Зато јој Адам Васиљевич није могао поднети извештај о мени, и зато се моја ствар одложила до згодније прилике.

Ја сам тих дана одлазио, као и иначе, сваког дана мом заповеднику и великом заштитнику Адаму Васиљевичу. Он ме је сам, једном приликом, запитао за колико времена нисам примио плату, а онда ми рекао да о томе одмах поднесем извештај дворској канцеларији. Извештај сам поднео, а он је наредио да се пише државној благајни да ми изда плату према моме чину, а следовање да ми се исплати у новцу према петроградским ценама. И тако сам добио хиљаду триста и деветнаест рубаља. Уз то је издао и наредбу да ми се из дворске касе изда пет стотина рубаља, аконто оне суме коју ће ми њено величанство изволети дати као накнаду за штету коју сам претрпео у путу. Тако сам одједном добио довољну суму новца да могу подмирити све своје потребе. Више нисам имао никакве невоље.

Наручио сам нов мундир и све друге потребне ствари. Време сам проводио у лепим надама, весео. Често сам одлазио у двор, а и господи. Сви су ме увек лепо и љубазно примали, а нарочито Иван Иванович Шувалов, који је код царице најбоље стајао. Он ме је и одраније знао, а сад ме је, после моје несреће, још и храбрио и обећавао ми толика добра да ни сам себи не бих могао боље пожелети. (И Адам Васиљевич ми је говорио да тог господина треба да чешће посећујем.)

Једног јутра пошаље Адам Васиљевич по мене и рече ми кад сам стигао да је Сенат упутио акт дворској канцеларији у ком тражи, према представци црногорског митрополита, да се преместим у Москву, у црногорску команду. Адам Васиљевич ме је питао знам ли шта ја о томе и шта би то требало да значи.

Одговорио сам му да знам о чему је реч. "Црногорци су ме", рекао сам, "кад сам пролазио кроз Москву, тражили за заповедника, али ја нисам пристао, одбио сам их, а сад су ме, може бити, затражили на своју руку, без мог пристанка."

Адам Васиљевич ме је саслушао и рекао: "Ако се ви с тим не слажете, њихов захтев остаје без важности" - и нареди да се одговори Сенату да се ја без личне наредбе њеног величанства не могу из дворске канцеларије отпустити.

Само, на томе није остало. Из Сената је стигао и други пут захтев да се преместим, с примедбом да је Сенат већ донео одлуку о мом постављењу, и то из разлога што сами Црногорци то моле. Али и тај други захтев је био одбијен. Дворска канцеларија ме није отпустила.

Тада је у Петроград дошао сам црногорски владика и почео да ради на мом премештају у Москву. Чим сам за то дознао, отишао сам к њему и рекао му да ја не желим то место, нити хоћу да исправљам њихове грешке - и молио га да ме остави на миру.

Владици мој одговор није био по вољи. Показао ми је сенатску одлуку којом сам постављен за заповедника у црногорској команди и рекао ми: "Ви сад у Правитељствујућем сенату изволите рећи своје мишљење: пристајете ли да пођете на то место или не."

Владика је могао ствар своје комисије и сам довести у ред, само да је умео да влада собом, али он је одмах чим је дошао започео опет свађу с мајором Петровићем. Бацао је на њега кривицу што задатак није извршен према обећању, и тражио од власти да мајору Петровићу забрани да носи његово презиме (заборавио је, међутим, да је он сам мајора Петровића назвао својим братанцем и да га је увек вукао са собом и препоручивао га код господе), срамотио га је и доказивао да он уопште и није Црногорац, а презиме да му је Шаровић.

Такав владичин поступак задао је господи доста муке, а и оно што су Црногорци радили по Москви створило је зловољу. И да се томе стане на пут, владици је наређено да остави Петроград - чему се он није надао. Донето му је у стан пет стотина рубаља за путни трошак, доведена поштанска кола с једним пратиоцем, и још то вече послан је у Кијев, а одатле преко границе. После неколико година он је опет дошао у Петроград - не знам шта је хтео - али се брзо разболео и тамо и умро.

Мајор Петровић позван је од Војне колегије на саслушање. Питан је зашто се потписивао туђим презименом. Али тај официр је био мудар и умео се оправдати.. Рекао је да он збиља није владичин рођак, нити је од тих Петровића, а потписује се тим презименом по свом прадеди који се звао Петар. А што га је владика огласио као Шаровића и од тога се одбранио. Рекао је да му је тај надимак отац добио (од простих људи, по српском обичају издевања надимака), због богиња које су му лице ишарале. Исто је тако дао тачна обавештења и за све оно што се у комисији дешавало. Он је после тога био ослобођен а онда, по својој молби, пуштен на годину дана у Ћесарску, у град Трст, да тамо посвршава неке своје послове. А Црногорци који су се налазили у Москви били су додељени московској управи Војне колегије. Команда над њима дата је бившем мађарском хусарском пуковнику, а сада генерал-мајору у пензији Фелкеру, с тим да тако остане док ја не будем, према захтеву Сената, отпуштен из дворске канцеларије, а онда би се формирали ескадрони, сашиле униформе и набавила остала војничка спрема.

Моја молба се задржала код Адама Васиљевича мало предуго. Иако сам ја, по његовим речима, могао имати наде, у мени се створила ипак извесна сумња, и то због изговора који су долазили један за другим: те нем-а за то времена због других важних ствари, те не може да се уграби прави час, и тако се та ствар одгађала од дана на дан.

Истина, на Адаму Васиљевичу нисам опажао никакву промену. Он је био као и увек љубазан према мени, али ја сам прилично знао дворске обичаје па сам се плашио да он штогод не крије, јер се он опходио са мном као да ме на неки начин ставља на пробу: у очи најлепше, а с мојом молбом се отеже - и зато сам почео губити наду.

Он је имао деце и из првог и из другог брака. Имао је и кћери и синова. Ја сам се с њима познавао и често сам их виђао, али све се наше познанство сводило само на разговоре и комплименте. И ништа друго не бих умео рећи него само да сам у то време живео празним животом без посла и дужности, и већ ми је и шетња по граду сасвим дојадила.

Петроград у оно време није био нимало уређен. Личио је пре на једно велико село него на престоницу. У њему су биле само две-три унеколико уређене улице, по којима се још и могло возити колима, све друге су биле до гуше претрпане нечистоћом и блатом. Знао сам их већ све напамет, ништа се ново на њима није могло видети. Једино су ватромети почешће приређивани, а они су били знаменити само по томе што је ту по неколико хиљада рубаља за сат и по нестајало у диму.

И тако ми је живот био више досадан и празан него весео. Најзад сам ипак нашао неку забаву: накуповао сам књига и зимско време проводио у читању.

Рат са Прусом трајао је и даље с великом жестином. И зато су се на двору још од почетка почеле одржавати конференције, а и извештаји са фронта стизали су тамо. Из тих извештаја ја сам видео како су неки виши официри, на препоруку команданата армије, добијали унапређења, а видео сам и чуо и да су неки моји вршњаци из хусарских пукова имали чинове више од мога. Међу њима био је и неки Петар Текелија, нижи мајор Српског хусарског пука (по годинама млађи од мене), произведен за потпуковника, У извештају је под његовим именом стајало само да је мајор, а у Савету нису питали да ли је нижи или виши, и тако је од нижег мајора произведен одмах за потпуковника (чин вишег мајора му је прескочен). Мене је то јако дирнуло. Било ми је јасно да људи који су на фронту добијају унапређења, а мене, који сам по страни, ето, заобилазе, и зато ме је обузела мисао да пођем на фронт и докажем да и ја могу да будем као и остали.

Једног дана, кад сам био код Адама Васиљевича, замолио сам га да не заборави моју ствар него да ми учини доброту и доведе је до краја, и онда у разговору поменем му о својој намери да одем на фронт, а и то како су ме млађи прескочили са чином.

Али њему као да није било право то што говорим, Рекао ми је: "Ви бисте од те ваше намере мало користи видели, пре бисте имали штете. Рат се може сваки час завршити па се и чинови преко реда прекинути, и само бисте се бадава мучили одлазећи тамо. Зато ја", рече, "мислим да би боље било да останете на положају на коме сте сада и да своју срећу овде очекујете."

Његове су ми речи донеле мало охрабрења, али, ипак, пролазио ми је дан за даном у беспослици, и најзад ме је обузела таква чамотиња да ми се ништа више није милило;

скоро сам се од муке разболео. По глави ми се врзла само армија, служба, напредовање и слично.

Нисам био дуго миран после оне несрећне поплаве што ми се десила на путу. Требало је да се опет сукобљавам с новим невољама и новим мукама. Моја је судбина била и сувише сурова према мени. Нимало се није после оноликих мојих мука умилостивила. Срећу ми је уништила, гурнула ме с пута и почела ми опет плести замке. Прво ми је усадила мисли с којима ме је и почела на зло наводити. Али ја бих ипак истерао те мисли можда из главе и од тих планова не би можда ништа ни било, само да се нису умешали људи са стране и својом лукавошћу успели да ми униште сву моју наду у добро и баце ме на страну с које нисам могао очекивати никакву срећу (касније ћу и о томе причати). И опет су се преда мном подигле препреке, а моја јадна срећа, иако се борила и бранила и понекад скоро успевала да се одржи, ипак није могла да одоли и остане неповређена. И опет је дошло до многих промена и великих несрећа у мом животу.

>>