|
Драгомир
Дујмов
Шапат
богумила
песме
Будимпешта,
1999.
Богумилско сазнање
Знаш
седим овде непрестано
на гранама овог древног
као прст усамљеног храста
усред поподневног пропланка
ћулим уши
и дубоко гризем ваздух и тишину
Одвајам видљиво од невидљивог
Плетем корпу од младе врбе
и нижем меке и круте нити сазнања
Верујем у невидљиво
и оштро сагледавам
видљиво и опипљиво
Узимам округли камен
голи одраз овога света
који ми не казује ништа
Окрећем га и опажам
грубе и изобљене црте
које се крију у својој игри
без иједне речи
и поруке истине
Узимам риђи огањ
ускомешани облик овога света
који се утркује са својим
недореченим језичцима
У њима уочавам студен
змијског ока
Пијани огањ се напиње
лишен суштинске мисли
заплетен у свој блесак
без светлости
царује забезекнуто
и гледа у ништа
Узимам кап воде
нежан обрис овога света
Она се обула у кабаницу ћутње
гледа око себе
и не опажа ништа
нити изнад нити испод себе
Ја саставих дланове
сркнух а она
као да је никада и није било
без иједног слога
нестаде у мени
Захватам ваздух
разјарени одраз овога света
што лута без почетка и без краја
Утркује се самим собом
без иједне мисли
и игра се потпуно несвесно
вије или жмурке
кроз све пукотине и забати
овог видљивог света
Застаде ми на трен
на мом покислом лицу
одахнуо је на трен
нашао делић мира
на мојим обрвама
да би се истога трена
протресао
и као задоцнули гост
вратио са самога прага
трпезе љубави
Опажам себе и пожутели лист
што се тихо спушта
и отиче у времену
на таласчићима ове планинске
гргољиве реке
као оличење овог привидног света
Опипавам гребуцкам
по кори стварности
и откривам непостојање
прошлог и још нерођеног трена
као доказ одсутности
суштине живота
чак и по овом грању
где сам се попео
вођен надом да ћу
намирисати истину
невидљивог света
Имао сам жељу да га
стрпам у своја недра
и да одиграм сам
усамљено коло без
трунке звука
Схватих да је све ово
и храст и камен
огањ кап и ваздух
тек замисао
нечега што није
ни за ову песму
нити за реч
јер све што је од овога
видљивога света
давно је
од самога искона
отпало од Бога
Време је да се вратим
са овога храста
у себе
да нађем у својој души
одговор и пут
да пратим наслућени ехо
оштрих речи Христа
и да најзад
чиним
1. и 2. новембар 1999.
Будимпешта
***
Богумил и стећак
Одбацујем сву срму и злато
и хватам се за овај камен
који наговештава
мој скорашњи одлазак
и није ми жао
Резбарим по камену
Урезаћу винову лозу
да се сетим причешћа
и Сунце да ме греје
као Христова реч
Начинићу и Месец
да ми шапуће о
пролазности овога света
и да се вавјек присећам
тек наслућеног
никада опаженог
другог дела његовог
невидљивог лица
као прави одраз и оличење
ове стварности
што заокупља људе
Зацртаћу и коње
како се пропињу на две ноге
да ме подсете на моју младост
и весеље
које сам оставио иза себе
и заменио
живим слогом истине
Доставићу још лук и стрелу
за опомену
да се одрекнем лова
на срећу
јер она и није од овога света
Окитићу најзад камен
раскошним рељефом
са мотивима љиљана и руже
да на крају узмем длето
и да разбијем и задњу нит
своје земаљске сујете
2. новембар 1999.
Будимпешта
***
Молитва богумила
Оче наш
који јеси
из вечности у вечност
као кап суште истине
од пре свега постања
и самог искона
опрости грехе наше
и пружи наду и утеху
у окриљу свом
Избави нас од коби
овог видљивог света
што нас окупља насушно
и даруј мир души и уму
нашем
Дај нам постојаност
да закоракнемо да останемо
и да истрајемо на путу
истине и вере
љубави и мира
Буди уз нас када
нас задесе раскршћа
и тескобе душе
у часу када нас походе
сумња и коб
и не дај да нас опхрвају
мисли
недостојне нас самих
и Твога помена
јер Ти си љубав
и нада у праскозорју
и одмор душе и тела
у смирају дана
Христе наш
дај да замиришемо
речима Твојим благодарним
и да разоткријемо
бесмртност и вечност
и да сагледамо
трошно људско
у нама самима
Озари нас својом
бригом и добротом
да унутрашњим преображајем
нађемо смирену љубав
да начинимо прави избор
између
времена
што нас из дана у дан начиње
и вечности
што савлађује зло
и сатире нечастивог
Христовим уздахом
Амо мени
Амин
2. новембар 1999.
Будимпешта
***
Проповед богумила
Удаљите се од мене
овоземаљски демони
што седите по вас дан
заокупљени својим
ситничарским гунђањем
на остатак света
поред
својих камина
усред камене куле
одакле вам нема повратка
Поклоници злата
ви што се обавијате
медвеђим крзном
и надате се лаком бекству
од завијања изгладнелих
вукова
окићено урликом
наше буре и кошаве
чувајте се
већ сам за вашим стопама
и нећете моћи
побећи од самих себе
Ја ћу само да вам
проповедам и приносим
чашу Христових речи
а ви се лишите
својих шубара од лисичјег крзна
и изнесите жар топлоте
из својих замрачених
ледом и мемлом захваћених
широких одаја
Надајте се новом слогу
и припремите усне своје
да окусите хлеб и вино
истине и очишћења
Ти што носиш копље
и запињеш лук
који си се заветовао
своме господару и добио
штит и сребрен динар
засади ружу у свој дах
и поведи свој поглед у башту
тамних јоргована
и надај се сусрету
јер ће сам Христос
ускоро закуцати
и на твоја
вазда затворена врата
која скривају све твоје тескобе
и остављају те у затечености
вечитог најамника
без икада учињеног
иједног сопственог глагола
О човече што
дишеш а не живиш
још није касно
да будеш
Божји миљеник
и да сагледаш
двојакост и супротност
постојања
и живота
Душобрижниче
ти који облачиш дуге црне одоре
опчињен тешким заветима
ти што наизуст цитираш слог
а не чиниш
већ гордо гледаш изнад
људског погледа
знај
све што носиш
на својим костима
није од истине потекло
то се нечастиви руга
и покушава да те заведе
Ти се међу првима одреци
свега што те веже за овај кал
и благосиљај мрву
на својим изабраним
попуцалим уснама
Узми свој крст
и пут очишћења
и запој молитву
усред пропланка
или крај обале мора
Бог ће те услишити
али немој да тражиш
да ти се ико клања
да ти целива
оседелу браду
да са страхом приступи
твојим тајнама
што проносиш
у својим широким
богато извезеним
позлаћеним рукавима
Сетите се браћо само
Христос
рече
дођите мени амо
Амо мени
Амин
О књижевници
ви зналци многих мудрости
загледајте се у Христове речи
и поступите
без иједног слога или слова
и не очекујте
да ће вам због тога било ко
одрешити тешке сандале
и скинути са вас бреме
прониклог семена
да се напише мисао
Нико вас неће засути
гранчицама свежег ловора
што одишу дахом
морских таласа
Тешите се
у претешком часу
када се будете суочили
да победите себе саме
Христос није написао
ни један слог својих прича
његова истина је
запљуснула ваздух
и преточила се у живу реч
Највеће мисли се никада
нису писале него су се
тек касније записивале
Упамтите то
књижевници и не тугујте
због тога
Живот је тек пред вама
3. и 4. новембар 1999.
Будимпешта
***
Утеха тек придошлог богумила
Стани
одмори и
обуздај своје насушне страхове
што ти загорчавају
постојање и не дају ти да прођеш
испод древних сводова
скерлетом обасуте капије
живота
Узми први камен
и баци га у море
или у прву случајни речицу
која ти се нађе
при првом кораку
али не заборави
да га дарујеш својим тајнама
и усудима који ти не дају
здрав дах
већ те наводе на страх
и језу усред ноћи
и белог јутра
Нека тај камен
прогута твоје тескобе
а њега нега украду
таласи дубина
Не брини за после
биће ти лакше
Затим узми кап росе
умиј се и крени
Ходај
док иза себе не оставиш
свој обрис
можда чак и
потпуно невидљиви
али за тебе добрознани
крвави траг у песку
размазан у знаку крста
по белом камењу
Ходај и не осврћи се
док без уздаха не успеш
да се опростиш свега
што ти је још до јуче
значило све
и што ти је било
светиња над светињама
Док ти се тело грчи
пре смираја душе
пред сан у гори
удахни дубоко
и наврати
нашој трпези љубави
да ти пружимо утеху
и изведемо на пут
Дариваћемо ти жеђ
а ње се никада лишити нећеш
јер је она од Бога
и његове истине
За узврат
даће ти се
живот
који није од овога света
ти то нећеш ни приметити
и биће као да га никада
ниси ни напуштао
4. новембар 1999.
Будимпешта
|
