— Maturski sastanak —

Muzika: Tamas Cseh
Mađarski orginalni tekst: Geza Beremenyi
Srpski prevod, adaptacija i novi tekstovi: Petar Milošević

---

Dolazak

Ana, Jozo i ja
i poslednja „Avala”.
Stižu ortaci svi
na maturski sastanak.

Danas dolaze svi,
i škola je obnovljena.

Danas rođendan je
i škole i „Avale.

Iz Sent Andreje i
iz Gradišća, Batanje,
Lovre, Martinaca,
iz Santova, Baranje.

Stižu maturanti
svih pedeset naraštaja.

Pešta liči sada
na šetnje Beograda.

Tu su članovi svi
iz horova Krunića,
onda od Kričeka
i old-bojsi folklora.

Tu su diplomatska
deca iz eks-Jugovine:

Gle, bre, obnovljene
te stare zidurine!

Hajde, hajdemo svi
da pušimo u klozetu.
Onda u svečanu,
u svečanu dvoranu.

Tamo recitujmo,
Dezire, daj prokimen glas:

Ozgo sa visoka
tu dele, dele nam spas.

Prva slika

Na prvoj slici, vidi, eno me,
a vinska čaša na stolu mom.
Na drugoj slici, vidi, otac moj,
cakli se čaša iz koje pije on.

Na trećoj slici – slučajan snimak –
mati nam sipa u čašu baš,
a evo polje posla oluje:
veseli izlet pre četir godine.

Paperje belo kao luk mosta
između čela i zatiljka,
ljudi na mostu prelaze tromo,
a eno polje posle oluje baš.

Paperje belo kao most lebdi,
prelaze, eno, otac, mati.
Eno ga deda a za njim sin moj,
cakli se čaša iz koje piju svi.

U vrhu nokta mog kažiprsta
stanuju praded i čukunded,
ženama kičma pripada moja,
preko nje trče bake, čukunbabe.

Ima još mesta tu pod kolenom,
ispod kolena do članka čak.
Vrebaju ovde, podmeću nogu
sve babetine i moji unuci.

Na prvoj slici, vidi, eno me,
a vinska čaša na stolu mom.
Na drugoj slici, vidi, otac moj,
cakli se čaša iz koje pije on.

Na trećoj slici – slučajan snimak –
mati nam sipa u čašu baš,
a evo polje posla oluje:
veseli izlet pre četir godine.

SHG
Srpkohrvatska gimnazija, Budimpešta

Joj bože šta je sad
Jozo nam je
onemeo
m-m-m-m

Koga da pitam sad
šta je s nama
bilo i šta
čeka nas još

Jer čeka nas još
ono malo
ne znam ni ja

Znam samo, kasno je
sve prošlo je
a ovo je
A dur, D mol

Tara-rarara, tara-rarara,
tara-rarara rarara,
Tara-rarara, tara-rarara,
tara-rarara ra.

Svečano razdvajanje
Srpskohrvat-
ske škole na
Trgu ruža

Nebo je potamnelo
zrakomlatci
iz Zagreba –
– iz Juge voz

Iz Juge voz
jer sankcije
na nebu su

Zato je i svečano
razdvajanje
kasnilo zbog
zbog Avale

Tara-rarara..

Žurka već na Keleti
u talambas
udariše
diplomati

Mađarski pajkani
gledaju tek
a Krudinak
krila pušta

Krila pušta
preleće trg
sa kamerom

Joj bože kakva je
ispala tek
iskrivljena
panorama

Tara-rarara...

Prošla je svečanost
razdvajanja
Jozo nam je
recitovo

Al sve je zeznuo
pobrko je
Diž’te škole
Zora puca

Zora puca
jer posle smo
u Es-Hagi

Išli na piće svi
i do zore
i do zore
i do zore

I do zore
i do zore
mislim bilo je svašta

Tara-rarara, tara-rarara,
tara-rarara rarara,
Tara-rarara, tara-rarara,
tara-rarara ra.

Kod četir šešira

Otvorena vrata kod četir šešira,
šljokam tamo snuždeno, a orkestar svira.
Svira staru pesmu, neku staru pesmu,
onu staru pesmu, vrlo staru pesmu,
zdravo staru pesmu.

Otvorena vrata kod četir šešira,
tamo moje srce nešto vrlo dira.
Dira stara pesma, neka stara pesma,
ona stara pesma, vrlo stara pesma,
zdravo stara pesma.

A to je ona stara pesma o novom delu grada,
i o depresiji što u njemu vlada.
O reformi školstva, na dva ravna dela,
da na Trgu ruža nema više cveta,
aktuelna tema, vrlo bitna tema,
politički teška.

Otvorena vrata kod četir šešira,
politička pesma, šalaj, širi krila.
Ne sme vrlo glasno, ne sme vrlo glasno,
vreme je već kasno, sada je već kasno,
tri frtalja dva je.

Sentandreja

Koji je štos, ej, onaj izlet u
Sentandreju!
Furamo vozom, vidik je super,
razred i ja!

Kajmak u vozu od prvog piva,
već povraća.
Al nije problem, jer konduktera
sredila je:

Profesorica Bambina
puna prelepih oblina
umusana od karmina
nokat žut od nikotina

Ulice male, crkva do crkve,
skitamo se.
A Ignjat-Jaša gleda u bronzi
i skida se.

Gde mu je sada večiti onaj
mladoženja?
Diže se Jaša, skače sa biste
i bulji u:

Profesoricu Bambinu
žensku jednu jako finu
ko u svilenom papiru
u mini-mini kostimu

Muzej pa ručak, sve crkve redom,
Stara voda,
taj izvor gde je patrijarh stao
Čarnojević.

Ovde na travu legli smo lepo,
a pčele su
prašile prašnik, al među cvećem
zadremala:

Profesorica Bambina
diše miris ruzmarina
šta li, šta li ona sniva
usred starovodskog mira

Ta sentandrejska idila
puna pčela i prašnika
i plus ženska jedna fina
profesorica Bambina

Sremski Bob Dilen

Zvali smo ga sremski Bob Dilen,
pevao je kao opičen.
Al i igrač dobar beše on:
zvali smo ga sremski Bob Dilon.

Noge je savijao ko da su od plastike,
u trans su padale cure od te gimnastike!
Kosa mu letela nad čelom visoko,
svi su se divili kao da je bioskop!

Sad pogodi gde je postavljen,
šta je posto sremski Bob Dilen!
Taj što beše svih parketa bog,
postao je reumatolog!

I juče, zamisli, sretnem ga u bolnici,
lečim reumicu, znaš, u Kamenici.
A u hodniku, majke mi: ugledam:
u belom mantilu ide sremski Bob Dilan!

Ja još čujem staru muziku,
hipnotisao je publiku.
Publika se hipnotisana
palila na Boba Dilana.

A sad me pita: kako vaš nestašni zglob?
To pita, kapiraš, negdašnji Bob Dilon!
A ja sa divljenjem buljim u cara noćnoga,
i kažem: boli me, doktore, boli cela noga!

Trebaće vam još penicilin,
tako veli sremski Bob Dilin.
Sjajan je to diagnostičar,
svih parketa nekadašnji car.

Njegova ličnost beše u zvezde kovana,
kud prošeta svaka riba je kuvana.
A sad mi u bolnici veli sremski Bob Dilan
da je moj zglob prilično problematičan.

Posle toga šta da mislim ja?
Šta je laž i šta je istina?
Hoće li me izlečiti on:
nekad slavni sremski Bob Dilon?

Da l se stvarno mogu uzdati
u tu avet davne prošlosti?

Hoće li me izlečiti on:
nekad slavni sremski Bob Dilon?

Idealna draga

Svako ima
svako ima
svako ima
svoju idealnu dragu

Idealnu
idealnu
idealnu
kao zvezda što sija u mraku

I ujutro
i ujutro
i ujutro
kad se dižeš ti još uvek sanjaš

Kifle

Kifle moliću dve
i sto grama parizera.
Cura u belome
za šankom je numera.

Samo, čini mi se,
devojku tu bez ruha znam.

Porno filmove ja,
ja možda mnogo gledam.

Ana Rus

Pamtim joj redom sve – svaki njen abortus,
bio sam opčinjen kosom Anice Rus.
Šapućem danju i noću: Anica Rus,
zbog nje sam bivao jako često mortus.

Ana, Ana, Ana, Anica Rus...
Ana, Ana, Ana, Anica Rus...
Ana, Ana, Ana, Anica Rus...
I još jednom Ana, Anica Rus.

Ide do radnje tek da kupi šibice,
reče mi jednom i gleda netremice.
I čujem, klepeću štikle Rus Anice:
Kako tek juri da kupi šibice.

Bilo mi je malo, međutim,sumnjivo:
Zašto nosi pasoš? – pitam ja učtivo.
Ta zar je trafika u drugoj državi?
Il Anica misli da smo svi blesavi...

Ode, Ana, Ana, Anica Rus...
Da kupi šibice, ode Anica Rus...
Ana, Ana, Ana, Anica Rus...
Ode u London, Ana, Ana Rus.

Od tada u mapu londonsku buljim ja,
pogađam koja je ulica sakriva.
London, London, mumlam, u njemu Anica,
na mapi sveta je centralna mrljica.

London, London, London i Ana Rus...
Ana, Ana, Ana, Anica Rus...
Ode u London, ode Anica Rus...
I još jednom Ana, Anica Rus.

Sada je zamišljam u nekoj mansardi,
šta li Anica Rus u Londonu radi?

Odnosno

London sad pripada, izgleda - Rusima,
hvala njoj, sada već – London je Rusija.
Ja svetski poredak ovako kapiram:
London je s Rusijom sasvim identičan.

Sredila ga Ana, Anica Rus
Ana, Ana, Ana, Anica Rus...

Rusi su dobili London i nešto plus...
Samo ja izgubih Anu, Anicu Rus...

Ode, Ana, Ana, Anica Rus...
Ana, Ana, Ana, Anica Rus...
Ode Ana, Ana, Anica Rus.
I još jednom Ana, Anica Rus.

List je okrenut nov

List je okrenut nov
tu kraj je poglavlja.
Svet se okrenuo,
iz temelja se obnavlja.

Jozo ženi nam se,
i raznosi lud vetar nas.

Svadba i lumperaj,
i zurle i talambas.

Ilegala

Devetsto osam
deset i osme
zeznuh se grdno i oženih.

Baš u to doba
kada je KaPe
ođednom šutnuta pod tepih.

I komunisti
menjaju kape,
a moj tast među njima neki

mudonja glavni,
čelik prekaljen,
a nije oportunist meki.

Velim ja tastu:
idi u vražju,
koja si ti budala, jao!

Čovek se ženi,
s tobom se zeti,
a ti mi baš sa vlasti pao!

Što nisi reko
da ste na putu
da odete u božju mater?

Ne bih se zezno
sa tvojom ćerkom
kao neki kretenski amater.

Matori kuka:
nemoj mi ćerku,
a ja mu: baš si pravi kreten!

Zatim smo viski
do zore pili
i pali pijani u krevet.

I tamo lepo,
malo olađen,
pružim mu desnicu, jebiga!

Ja tvoju ćerku,
ne brini, ljubim,
inače baš me boli briga!

Odličan viski,
odlična ćerka,
a to što ti je stranka pala

devetsto osam-
deset i osme
glupa je istorijska šala.

Godine dođu,
godine prođu,
ali još komunjare stoje.

Hajdemo sada
u ilegalu,
zet i tast nikog se ne boje!

Na noge skoči
star soko sivi,
oseća vetar stare vere.

I vadi pištolj:
i zet i drug si
– tast mi se sav radostan dere.

S tastovom pucom
u ilegali
mi ćemo biti Crven tandem.

Ako se zeznem,
ako me šutnu –
ipak uvek na tabane padnem.

Ipak uvek na tabane padnem.
Ipak uvek na tabane padnem!

Kombi

Dobili smo knjige na poklon,
sankcije su pale napokon.
Knjige šalju s mesta visokog,
prevoze ih batina i bog.

Padaju zakletve: piroš čizma, rućućuću,
makar i švercovo, te knjige ja preneću!
Zeznuću, majku mu, carinski sistem njihov,
bolji sam ja nego drug Kalašnjikov.

Vidi, bože, čuda velikog,
za volanom batina i bog.
Bog je vozač do Segedina,
u povratku vozi batina.

I stotkom cepaju nacionalni klasici,
u kožnom povezu il samo u plastici.
Jonapot – viče u kombiju Janoš Aranj,
a Jovan Dučić mu: nem tudom – stoji ko panj!

Dučić nije slučajno ko panj,
mangup stari, švaler prefrigan.
Peštanske se ambasade on
dočepao, kažu – pod suknjom.

A sada piči u kombiju sav odštampan,
batina i bog su vozači kao Tarzan.
A duž kraj puta je štafeta devojaka,
kompletna usluga – samo za sto maraka.

Batina tuca u kombiju,
a bog vodi u žbunje svoju.
Druge cure bez mušterije,
uzmu knjige – baš tragedije.

I naglas čitaju Tragediju čoveka,
Igraju Madača u prevodu od Zmaja.
Uloge tumače sve profesionalke,
Lucifer i Adam nose bele helanke.

Al policija se stvori tu,
i rasturi celu predstavu.
Beže Adam, batina i bog,
ovaj zadnji – iz žbuna nekog.

Svako nosi nešto sa sobom:
knjigu, sidu, polovni kondom.

Tako se kultura razvija,
širi se ko sida s kombija.

Tako se kultura dobija,
kao sida ispod kombija.

Gadno stoje

Ima nade
Ima nade
Ima nade

kada se već i kultura širi

Hiljadu i
Hiljadu i
Hiljadu i

devedeset sedma

Mislili smo
Mislili smo
Mislili smo

da će biti bolje nego juče

Ali gadno
Ali gadno
Ali gadno

gadno stoje stvari, moje luče

Li van Klif
(Lee van Cliff)

Tri dana već bez zalogaja,
a Li van Klif će samo – hej!
Hej-hej, hej-hej-hej!
Li – takav je tip.

Prođosmo baš kroz neki grad
gde su pucali na nas, a on će tek – hej!
Hej-hej-hej, hej-hej-hej!
Li – takav je tip.

U Oregonu kad su ga ranili videli smo
da se boji, al on tek – hej!
Hej, hej-hej-hej!
Li – takav je tip.

Poginuti prvi na uglu
ili poslati četvoricu svojih – hej!
Hej, hej-hej-hej!
To ti tek Li ume.

Odmah se zna kada Li dolazi,
to je Li van Klif, njegov konj.
Barlekorn, Čarli, Hombre i Dik,
sad se ortaci svi zgledaju.
Jeste, Li van Klif, to on stiže,
to je Li van Klif, njegov konj!
Hej-hej-hej! To Li stiže!

U Fort Fil Kerni smo vezani stigli svi
jednog lepog dana – hej!
Hej-hej, hej-hej-hej!
Li je oboren.

Oštricom dlana su mu lupali grkljan,
a nama su u lice vikali: Hej, gle!
Hej-hej-hej, hej-hej-hej!
Vidi, Li van Klif ne brani se!

Davno su mu uzeli pištolj i vezanog vukli
konjem u prašku – hej!
Hej, hej-hej-hej!
Li nije se branio.

Neka je proklet Fil Kerni gde po žarkom,
uzavrelom suncu – hej!
Hej-hej-hej, hej-hej-hej!
Li na zemlji leži.

Iz Kernija psi, bežite od mene!
U Kerniju Li bez traga nestade.
Barlekorn, Čarli, Hombre i Dik,
iz Kernija oni love svakog psa.
U Kerniju nesta Li van Klif.
Hej-hej-hej, hej sad gde je Lee?

Odosmo na sever bedni i bolesni
samo da preguramo zimu – hej!
Hej, hej-hej-hej!
Četir bednika, četir bednika.

Gluvarili smo na ulici
kad me je zgrabio i dreknuo Dik:
Hej, bre! Hej, hej-hej-hej!
Vidi, Li je to, a?

Pričali su da je fotograf postao.
Smejali smo se – hej!
Hej-hej-hej, hej-hej-hej!
Zar to? Ne, to nije naš Li!

Viknuli smo, ali ne haje.
Imao je neki frajerski sako – hej!
Hej!
Sad je gotovo.

Leđa na zid nagnuti, crknuti,
Li van Klif ume to najbolje.
Barlekorn, Čarli, Hombre i Dik,
svi samcati sami ostadoše.
Slute, Li mora doći još.
Čuješ li, Dik, je l da to tutnji njegov konj?
Hej-hej-hej! To Li stiže!

Demonstracija

Dezire zakuka:
gde sam izgubio papir,
s hemijskog čišćenja potvrdu?

I kaže mami da
sledstveno nemaju ruho,
tu su sad goli i bosi.

Mama se priseti:
evo ti ovaj čaršav,
umotaj se u njega, Dezire!

I tako u čaršavu
trkni i nađi nam ruho,
požuri, brzo, Dezire!

Bela je avet nam posetila grad:
u čaršav zamotan juri Dezire!
Preskače bare i kese najlonske,
a sve to zbog glupe cedulje neke!

Pred jednim izlogom
Antoan bane pred njega:
u čemu je štos, pita ga.

Dezire ukratko
skicira okvire štosa,
produže zatim zajedno.

Išli su, odnosno
trčali ko da ih jure,
bare su eksplodirale.

Antoan zadihan
al zato neće da ćuti,
non-stop se pita, razmišlja:

Ahaha hahaha hahahaha ha!
Ovo je, sto posto, demonstracija!
Nisam ja pao sa Marsa, druškane!
Nisi ti slučajno postao avet!
Ahaha hahaha hahahaha ha!

Dezire zastade
i pljune ga na licu mesta:
cedulje nema, kapiraš!

Ohoho hohoho hohohoho ho!
Antoan kapira i ovaj novi štos.
Ahaha hahaha hahahaha ha!
Možda je pljuvanje još bolja demonstracija!
Ahaha hahaha hahahaha ha!

Antoan, Dezire
zatim potrče dalje,
najzad na uglu nestanu.

Ahaha hahaha hahahaha ha!

Nestajanje je najbolja demonstracija!

Ahaha hahaha hahahaha ha!

Ohoho hohoho hohohoho ho!

Veliki eksperiment

Pazi sad, Dezire.
Ruku ću turiti u ovaj desni džep.

Da li znaš šta ću da izvadim?
Nemaš pojma, vidim.

Pa dobro, evo gle, pogledaj.
Otvaram rupicu, pa ću da naduvam.

Šta vidiš, Dezire?

Kao što vidimo, ovo je perfektno građena
devojka, tu naših godina.
No kakav drugar sam?

Zamisli, odlično govori engleski,
francuski, ruski i nemački.
Zove se Alisa.

Nju ćemo uvis sad baciti nek leti,
zatim joj čekati povratak.
Pogledaj, diže se.

Dotle mi pušimo, popijmo kaficu,
nekako vreme da prođe nam.
Pogledaj, veče je.

A sad je svanulo.
Posle smo ručali.
Sjajno se osećam.

Ostarili smo, bre.

O, kao smo matori.
Reci nešto i ti.

Hej!

Pogledaj, eno je!

Nad krovom visoko preleće Alisa.
Dolazi!

Joj bože, divna je!

I evo stigla je.

Znači naš pokus je vrhunski uspeo,
vidimo nije sve uzalud.

No otreznimo se.

Vidi sad, rupicu otvaram, izduvam,
savijem i strpam sve u džep.
Sve je na mestu svom.

Pa onda ćao sad, odlazim,
strašno sam zauzet, Dezire.

Al ne zaboravi:
mi smo sad ovde dokazali da ipak
nije sve uzalud.

Pa ćao, Dezire.
Odoh.

Joj kako si mator.
Možda ni ja nisam bolji, Dezire?
Odoh. Ćao. Odoh, Dezire.

Miting

Gospodin Smuk
otvara svečanost:
Dragi radnici,
ja cenim predanost.

Postigli smo
lepe uspehe,
videćete svi
deblje koverte.

Gospođa Smuk
sluša besedu,
i namiguje
svome susedu.

Kolega mladi, joj!
– šapće mi na uvo –
ja bih volela
sad nešto novo.

Ljulja se dvorana
svečana sa nama
ruke nam igraju
potajni ples.

Govornik Smuk Pišta
takvog je gledišta
mlade kolege su
kompatibilne!

A ja za to vreme

Gospođu Smuk
izdašno ispipam,
dok s govornika
oči ne skidam.

Gospođa Smuk,
ruža rumena,
pripijami se
sva otopljena.

Kolega mladi, joj!
– šapće mi na uvo –
ja bih volela
sad nešto vrelo.

Sledi kosmički finale

Gospođa Smuk
ođednom uzleće,
u oko lustera
sad se okreće.

U besedu
svog muža upada:
Dragi radnici,
srećna sam sada!

Treba jedna pesma

Pesma bi sad o domu mom trebala,
moj dom u pesmi sentimentalnoj.
Al takvu nisam kuću ja imao,
moram da pevam šta mi bog dao.

Mogla bi pesma još da otadžbina
zove u svoj topli zagrljaj.
Al nije zvala za godine ove,
šta da joj pevam kad neće da zove.

Znam, još bi pesma o majci trebala,
u njoj da mama seda baka bude.
Al mati moja nije tog kova,
teško bi bilo da se opeva.

Znam, pesmu moram o pesmi spevati,
koju u društvu sa stolom poje svi.
Al više nema noći svemoćnih,
pa ni za pesmu ne postoji stih.

Gle, jedan čovek što presta pevati.
Zna, nema kuće, nit zemlja zove ga.
I evo pesma što ne liči na krik,
jer ne može u stih, ne može u stih.

Tatin šešir

Tatine slike, gde on na glavi
s šeširom smeška nam se,
sećaš se, draga: ruke u džepu,
i osmeh njegov spreman na sve.
A pored njega ortak iz krčme ko kip:
odnosno letva – dibidus pijan tip.

Mamina punđa u stilu Bardo,
žoržet joj lepo stoji.
Vazduh zagušljiv, režimski težak,
svako se svakog boji.
I tata nam jednom rekao zbogom, potom
zbrisao s nekom neznanom ženom, novom.

Curica mala iz ulice,
sećam se njene trenerice:
pamuk Made in Čehoslovakija,
ranih čežnji puna nam bila avlija.

I sećaš se, draga, kad si mi rekla
da voliš priče Kiša?
U Tašmajdanu kada je stala
da lije grdna kiša?
I ja nabivši na glavu tatin šešir odoh,
kroz prazan park do stanice neke s tobom.

Tarara rara, tarara rara,
tarara rara-rara,
Tarara rara, tarara rara,
tarara rara-rara.
I ja nabivši na glavu tatin šešir odoh,
kroz prazan park do stanice neke s tobom.

Miloš Srp

Miloš Srp je jedno veče
nakresan kao goveče
otišao kod ljubavnice.

Navodno se zaklinjao
da bi je rado zaklao
jer ne može s njom, al niz bez nje.

Svi svedoci zdušno tvrde:
krvave mu behu ruke,
a u svoju ličnu kartu
jedan krivi podatak je
flomasterom i cinično
zabeležio.

Crne patike,
kožna vinđaka.
Mlad je Mesec žut,
Nema oblaka.

Miloš Srp još iste noći
izjavljuje da će proći
s njim grbavo svaki doušnik.

Navodno je nakresano,
spominjao nasmejano
jednu važnu zvaničnu ličnost.

Čarkao je nos pred šankom,
vidli su ga da pred bankom
ljubi nekog tajnog agenta.

Najzad se i sam odao:
kad je kosu očešljao,
videli su da je perika.

Mucao je ko da žvaće
i ne može da pronađe
adekvatnu srpsku reč.

Crne patike,
kožna vinđaka.
Mlad je Mesec žut,
Nema oblaka.

Miloš Srp je jedno veče
nakresan kao goveče
otišao kod ljubavnice.

Zapisnik

Ja sam opasan tip,
ko razredni doušnik.
Sedim i sastavljam
o sastanku zapisnik.

Redom zapisujem
svačiju žiznj – nečiju smrt.

Pišem, pokazujem,
ko da sam sudbine prst.

Tango

Hajde, budi klinja sada opet,
vrati mi onaj stari, prošli svet.
Sve je strašno kao nekad,
ali igraj samo, neka,
jer još živi stara igra:
još se tango – igra.

Budi sad dete i hajde za zavesu,
sklopimo opet tajnu zaveru.
Mamu bari sused Kovač,
tata lupa opet svoj trač:
sve se vrti kao čigra,
još se tango – igra.

Glumi samo ko da pojma nemaš opet,
pošto stvarno ne znaš na šta liči svet.
Ljudi igraju, a mi krijmo se za zavesom,
stari-stari tango cvili pod gudalom.

Pustimo neka svi pričaju koješta,
glumimo ko da ne čujemo ništa.
Sve je strašno kao nekad,
ali igraj samo, neka,
jer još živi stara igra:
još se tango – igra.

U zimu, nedeljom

U zimu, nedeljom sva podstanarstva su topla,
za goste spremljena je hokla.
Krišom se primaju posete, klepeću štikle,
pije se vruć čaj, tu je zima dakle.

U zimu, nedeljom ne gnjavi ni gazdarica,
vabi tek svoga kanarinca.
Nedeljom na sreću ne rade pošta ni banka,
nema gnjavaže i ranog uranka.

Alkosi nedeljom izađu na tren iz magle,
pomisle – zima je sad dakle.
Otac moj brije se, mrcvari i nešto psuje:
Majku mu, gde su nam bele košulje?

U zimu nedeljom ne ustajem ni za boga,
ni za boga, ni za boga.
Ležim u krevetu
i baš me briga za zimsku ulicu.

Ležim u krevetu i prebrajam godine bivše,
sve unazad, sve unazad.
Sve se kruni,
vraća se odakle došlo je.

Vraća se u neku daleku rupu na zidu,
izmiče umornom vidu.
Odlazi podstanar, plovi u šoljici čaja,
pije u duhu zimskih običaja.

U zimu, nedeljom nešto u gradu tek umre,
umre, razumeš, baš umre.
Odlazi, čuje se, sneg škripi, niko ne haje:
sneg veje, smrtna zima, tu sad nečem kraj je.

U zimu, nedeljom na grad se gluhota spušta,
guta nas zidina pusta.
Pored mog kreveta zastane neko i psuje:
Majku mu, gde su nam bele košulje?

Suteren

U suterenu,
u otkrovenju,
videh šta će biti,
sve što će biti.
A tome sad ima
već deset godina.

U suterenu,
ubogom stanu,
bila je noć mrkla,
sijalica je crkla,
ali jasno videh sve
buduće obzore.

Video sam sebe ovde kako ću
pevati ovu pesmu a reči cvokoću,
jer želeo sam da ovo ne bude,
kroz deset godina samo ovo ne bude!

U suterenu,
u otkrovenju,
premda videh sve,
sve što sprema se ,
budućnost molih ja,
ma bila i mračnija,
samo ovu pesmu ne bih ja.

Iz suterena
tera me vena,
svejedno kud i kad,
jednom il nikad,
nek bude-ne-bude,
samo ova pesma ne
kad prođu godine.

Sarajevski voz

Plavi ekspres opet nas trese, put za Sarajevo.
Da li to sanjam ili je tačno da smo tu ponovo?
Sjajno je „jelen” pivo, vagon-restoran:
divan je vidik krasan kao naslikan.
Minđuše imaš sjajne iz Baščaršije,
daj vinjak još po jedan, baš mi se pije!

Divna zora, brda se plave, evo Sarajevo.
Pljugu još jednu pre silaženja daj da zapalimo.
Ovde smo znali pušit’ „drinu” crvenu,
gle, takve uspomene nikad ne venu.
Nagni se bliže malo, nemoj plakati,
ovde smo bili srećni nekad ja i ti.

Evo nas, stiže, savija ekspres, tu je Sarajevo.
Crni je oblak iznad planina najzad odleteo.
Pamtiš li golubove ispred džamije
A i stare prijatelje s fotografije?
Joj, piva sipaj mi još, super, odlično!
Kažem ti, ta bilo nam je sve fantastično!

Daj ruku, pruži mi je, prsten da vidim,
onaj sjajni crveni rubin.
Nije velik, ali zato sija odlično,
Kažem ti, ta bilo nam je sve fantastično!

Rat je

Zvezdani, zvezdani sjaj
iglama para mi oči,
rat je sad, rat.

Zvezde – rat, rat neprestano,
recite nešto pa da prestane.
Još ću najzad grešnik biti.

Hladan kamen, napuknut,
signale daje noć,
a mesec, mesec, mesec,
lebdi mesec, mesec, mesec,
treperi mesec
a nebo se zaljulja,
a nebo se zaljulja.

Gluva noć, ta meka noć,
čuj, dole zuji neki auto,
tišina sad.
Kosmički, kosmički duv
žari mi, žari mi lice.
Ej, koji vam je?

Poslednji maj

Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.
Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.

U vatrama u požaru ističe poslednji maj,
Zamračen vek, krvavi vek strašan nam priprema kraj.
Narodi odlaze, odnose krpice,
Za njima plamsaju, plamsaju ulice.
A nad zgradama nebo je čelično,
Zvezde padaju, gase se panično,
Ističe, ističe dvadeseti vek,
Tako nam ističe dvadeseti vek.

Kroz prozore otvorene duvaju sad vetrovi,
Osete ih pre nego svi, osete ih kerovi.
Ljudi u podrume sklanjaju bebice,
Ne plaču sanjaju, sanjaju lutkice.
A sa neba im mračnoga padaju
Sjajni zmajevi ognjem da ubljuju:
Gori im, gori im, izgori im grad,
Gori im, gori im, izgori im grad,

I nebo se presavilo ko da ga savio bog,
A brda se i ostrva pokreću sa mesta svog.
Zemlja je kuglica, neko se lopta s njom:
Zemlja je kockica, neko se igra s njom.
Nasta zemljotres, Sunce je krvavo,
Zašto propada svet ovaj ne znamo:
Ne znamo, ne znamo, ništa ne znamo,
Sad više ne znamo, ništa ne znamo.

Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.
Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.

U vatrama u požaru ističe poslednji maj,
Zamračen vek, krvavi vek strašan nam pripremap kraj.
Zemlja je kuglica, neko se lopta s njom:
Zemlja je kockica, neko se igra s njom.
A nad zgradama nebo je čelično,
Zvezde padaju, gase se panično,
Ističe, ističe dvadeseti vek,
Tako nam ističe dvadeseti vek.

Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.
Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.

Ana, Jozo i ja

Ana, Jozo i ja
i poslednja „Avala”.
Fotka požutela,
i matruski sastanak

Bog zna ide li još
sarajevski poslednji voz.

Bog zna šta ostaje
i šta nam propada skroz.

Bivši ortaci svi
i trg jedan s ružama.
Kud sad da idemo
da pijemo ko nekada?

Hagi ne radi sad,
restoran naš zatvoren je.

Sami idemo svi
u nove birtije.