Мр. Александар Стаматовић: Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске (1219-1999)

ГЛАВА IV
Митрополија Црногорско - приморска од 1851. до 1991. године

• Свештени мученикослов нових свештеномученика и мученика Митрополије Црногорско-приморске

Никола Петровић Његош

Као што је већ назначено, смрћу митрополита Петра II Петровића - Његоша, отвара се нова страница црногорске историје. Црногорски главари, а и сам Његошев насљедник - Данило, увидјели су да до осамостаљења Црне Горе неће доћи, ако се продужи пракса теократске владавине Црном Гором. Такву идеју подржала је и Русија, јер је Турска при свим међународним споровима тврдила да црногорски митрополити имају само црквену власт у Црној Гори, а она свјетовну. Русија је пружила потпуну подршку Данилу, и прва га признала за црногорског свјетовног владара, тј. књаза, посебним актом 18. јула 1852. године, пошто је Данило боравио у Русији.

Данило је на самом почетку имао противнике, оличене у Његошевом брату Перу Томову и блиском рођаку Ђорђију Савову, управо оном, који је требао мјесто Његоша да буде митрополит. Ова двојица, са групицом црногорских главара, представљали су малобројни трговачко зеленашки слој становништва у Црној Гори. Због тога су у народу били доста непопуларни, јер су називани "изјелице". Питање новог црногорског господара имало се ријешити одмах послије Нове године - 1852. Тада се у Цетиње скупило мноштво народа. Данило је имао већину у народу, а Перо и Ђорђије у Сенату. Прије народне скупштине, одржана је на Нову годину ујутро служба у манастиру. Том приликом поп Јоко Шпадијер благословио је Данила и поменуо га као новог господара. Избор се даље имао ријешити у Биљарди. Око Биљарде биле су распоређене Данилове присталице, а унутра Перове и Ђорђијине. Перо је сјео на Његошеву столицу. Данило је јасно пришао и рекао: "Мичи ми се, стрико са моје столице! Ако ми се не макнеш са ње, задајем ти чисту божју вјеру, један ће од нас у крв запливати!" Перо се на то дигао са столице и покушао да реагује са својим присталицама, али су на Данилов миг његове присталице ушле у Биљарду, те је сваки Перов покушај био спријечен. Тиме је ријешио питање новог црногорског књаза.

Медаљон изашао поводом 50. годишњице Николине владавине

Како је Данило проглашен за књаза, то је митрополитско мјесто остало упражњено. За новог митрополита књаз Данило је изабрао Никанора Ивановића, сабрата манастира Савина код Херцег Новог. Он је био родом из Дрниша, али су његови преци пресељени из Његуша. Вјероватно је богословско образовање добио у Задру, гдје је и произведен за архимандрита. Када је књаз Данило боравио у Паризу 1857. године, поставио га је за секретара и потпредсједника Сената. Ивановић је хиротонисан за митрополита црногорског 1858. године. И ово је показатељ колико је бесмислена тврдња о "аутокефалности" Црногорске Митрополије у ово вријеме. Како је могла бити аутокефална, кад је ето седам година била и без једног епископа? У периоду владавине књаза Данила, Црна Гора је грабила пуним корацима ка међународном признању. Овај период био је пун сукоба са Турцима. Црна Гора издржала је у првој половини 1853. године први Омер-пашин напад, у коме је имала великих губитака, али је све завршено на предратном стању. Године 1858. Црногорци су на Грахову потукли турску војску под командом књажевог брата Мирка, који је за ту побједу добио титулу "велики војвода". Послије ове битке, одлуком међународне комисије о разграничењу Црне Горе и Турске током 1859. године Црна Гора се проширила на нека херцеговачка племена (Грахово, Рудине, Никшићку Жупу, половину Дробњака, Тушину и Ускоке), те дјелове брђанских племена (Горње Васојевиће, дио Куча и Липово код Колашина) и Додоше.

Током своје владавине, књаз Данило је радио на установљењу државних органа власти. Ојачао је Сенат својим присталицама, а угушио је и побуне у Бјелопавлићима, Пиперима и Кучима. Увео је плаћање пореза. Године 1855. донио је Општи земаљски законик, који је имао елементе устава.

Књаз Данило је погинуо 1. августа 1860. године у Котору, као жртва политичко - личног атентата. Убио га је Тодор Кадић из Бјелопавлића. Како Никанор Ивановић није дошао на његову сахрану (а сахрањен је у Цетињском манастиру), нови књаз Никола I Петровић га је уклонио са положаја митрополита. Потом се он одселио на Крим, а онда у Горицу, гдје је умро 1894. године.

Влашка Црква на Цетињу

Нови црногорски митрополит постао је Иларион Рогановић, коме је свјетовно име било Илија. Рођен је 12. јула 1828. године у Подгорици. Учио је код попа Алексија Радичевића и јеромонаха Исаије Бајковића, који га је и замонашио у манастиру Врањини. Митрополит Петар II рукоположио га је у чин јерођакона 1843. године, а 1847. у чин јеромонаха. Потом је био старјешина манастира Ждребаоника у Бјелопавлићима. Био је и старјешина манастира Острога. Дана 5. августа 1860. године, књаз Никола, Данилов насљедник и синовац, именовао га је за Митрополита. Хиротонисан је 23. маја 1863. године у Александроневској лаври. У току своје службе, био је први предсједник црногорског Црквеног крста који је основан на Цетињу 1875. Освештао је 45 храмова и рукоположио 119 свештеника. Умро је 15. јануара 1882. године, и сахрањен је у Влашкој цркви у Цетињу.

Митрополит Иларион извршио је прве реформе свештенства у Црној Гори. Године 1866. он је издао наредбу да свештеници и даље могу носити народно одијело, али да обавезно морају имати браде. Ова наредба имала је противника, тако да је мањи број свештеника напустио службу. Неки свештеници били су изузетни јунаци, па и високи државни великодостојници, нпр. војвода Илија Пламенац из Црмнице, који је био министар војни, браћа Јововићи из Марковине: поп Лука и поп Мило, поп Матијаш Велимировић из Загарача итд. Исте године митрополит је издао наредбу парохијалном свештенству да обавезно мора водити парохијске књиге (регистре): књиге рођених, умрлих и вјенчаних. Године 1867. мјешовита свештеничко државна комисија обишла је цркве и манастире, процијенила њихову имовину, и путем јавне лицитације дала добра заинтересованима под аренду. Од те аренде финансиране су плате свештенства, и поправке храмова. Основана је 1869. године у Црној Гори прва редовна свештеничка школа Богословија, која је кратко радила 1863 године, потпором и финансирањем руског цара Александра II. Први ректор Богословије био је Милан Костић, магистар Богословља, родом из Старог Бечеја у Бачкој. По његовом одласку из Црне Горе, ректор је постао професор Богословије - архимандрит Висарион Љубиша. Богословија је 1873. године била премјештена у манастир Острог, а идуће године је опет враћена на Цетиње. Привремено је затворена од 1876. Богословија није радила од 1876. до 1887. због рата којег је Црна Гора водила са Турском. Богословија је до тада трајала три године. Поново је 1887. године отворена, али као богословско - учитељска школа. Са одређеним прекидима радила је све до 1916. Школа је оспособљавала своје ученике за свештенички и учитељски позив. Послије рата, донешена је одлука, да се у њу могу уписивати само ђаци са свршена четири разреда гимназије а подигнута је на четири године трајања, јер је у Цетињу отворена и гимназија.

Како је у рату од 1876. до 1878. године Црна Гора била побједник, односно, из њега је изашла територијално проширена, са једним дијелом старог Захумља и старе Рашке, то је 1878. године основана Захумско-рашка епархија. За епископа ове епархије именован је архимандрит Цетињског манастира Висарион Љубиша, а њено сједиште било је у манастиру Острогу. Епископ Висарион посвећен је у Цетињу 8. септембра 1878. године уз чинодејство митрополита Илариона, и бококоторског епископа Герасима Петрановића. Године 1881. Митрополит Иларион извршио је кадровску смјену свештенства. Старе свештенике, који су углавном били полуписмени и слабо теолошки образовани послао је у пензију, а од млађих кадрова, школованих у иностранству или у цетињској Богословији, оформио је ново парохијално свештенство. Овим су парохијски свештеници добијали већи број домова у својој парохији, те је тако побољшано њихово материјално стање, јер су од вјерника добијали углавном плату у натури.

Свечане народне црногорске капе краљевског пара Николе и Милене Петровић

Како је митрополит Иларион умро, то је за администратора митрополијске епархије именован цетињски архимандрит Митрофан Бан, који је ту дужност обављао до 26. октобра 1882. године. Тада је књаз Никола за новог митрополита именовао Захумско-рашког епископа Висариона Љубишу, а за администратора Захумско-рашке епархије архимандрита Митрофана Бана. Љубиша је рођен 14. јануара 1823. године у Св. Стефану код Будве. Био је учитељ у манастиру Прасквици, Режевићима, Савини, а потом учитељ у Перасту. Био је и митрополитског чина послове заступника министра просвјете и црквених послова. Издао је наредбу парохијском свештенику да се нико не смије вјенчати прије него што се три пута учине у цркви огласи о намјераваном браку. Овом наредбом спријечено је ступање у брак рођака и кумова, а и да се млади парови вјенчају без благослова родитеља јер су момци често одводили дјевојке са скупова и пазара. Висарион Љубиша умро је 14. априла 1884. године, и сахрањен је пред Влашком црквом у Цетињу.

За вријеме архијерејске службе Илариона Рогановића и Висариона Љубише, десили су се у Црној Гори крупни догађаји. Црна Гора је заједно са Србијом водила ослободилачки рат од 1876. до 1878. године. Из тога рата је изашла као побједник. Ослободила је и припојила својој територији градове: Подгорицу, Спуж, Жабљак (Црнојевића), Никшић, Бар и Улцињ са широм околином, и мјеста: Колашин, Горанско и Плужине. Године 1878. на Берлинском конгресу је Црна Гора призната као независна држава. Сљедеће 1879. године укинут је Сенат, а установљена су министарства и Велики суд. Тиме је државна управа у Црној Гори осавремењена.

Послије смрти Висариона Љубише, књаз Никола је за новог митрополита именовао администратора Захумско-рашке епархије, архимандрита Митрофана Бана. Он је именован 12. августа 1884. године, али је задржао управу над Захумско-рашком епархијом. Митрофан се у световном животу звао Марко, и рођен је 15. марта 1841. године у селу Главатима у Грбљу. Завршио је основну школу у Врановићима и у Котору, српску и италијанску. Замонашио се у манастиру Савини 1865. године. Рукоположио га је епископ Стеван Кнежевић у чин ђакона 27. јуна 1865, а у чин презвитера 2. октобра 1866. године. За настојатеља манастира Подластва постављен је 1867, а за настојатеља манастира Мораче 1869. године, за чијег је игумана произведен 7. септембра 1870. године. Активно је учествовао у рату са Турцима од 1876. до 1878. године, те га је књаз Никола одликовао Обилића медаљом. За митрополита је хиротонисан у Петрограду 18. априла 1885. године. Ускоро по именовању Митрофана Бана, 5. септембра 1884. године, пренешене су на свечани начин из манастира Ждребаоника у Бјелопавлићима, у манастир Косијерево мошти Св. Арсенија, другог српског архиепископа и ученика Св. Саве. Иначе, хиротонисање Митрофана Бана је обављено у Исакијевској цркви у Петрограду, од стране петроградског митрополита Исидора, и других чланова Светог Синода, а у присуству руског цара Александра III. Године 1897. приликом прославе двјестогодишњице династије Петровић - Његош, пренијети су остаци митрополита Данила Петровића из Цетињског манастира на Орлов крш изнад Цетиња, гдје му је уређен и споменик.

Период архијерејске службе Митрофана Бана, познат је као најуређенији период Цркве у Црној Гори. Из године у годину, из Богословије у Цетињу, и из других духовних школа, у које су слати у иностранство црногорски младићи, излазили су нови свештеници, стручно оспособљени за свој позив. Године 1893. митрополит је издао распис парохијалном свештенству, да је обавезно ношење мантија. До 1900. године свештенство се издржавало тзв."биром", тј. парохијални су свештеници за свој рад добијали плату у натури. Свака кућа углавном је давала по осамнаест кг. жита. То је анулирано, а уведено је давање приреза у новцу, те је тако побољшан материјални положај свештенства. У овом смислу усвојен је 8. априла 1901. године Закон о издавању пензија свештеницима, а 1. јануара 1910. године, Закон о парохијалном свештенству. Устав Св. Синода донешен је 30. децембра 1903. године, а Устав Консисторија 1. јануара 1904. године. На основу ових Закона, отворена је у Цетињу 2. јануара 1904. године Цетињска Консисторија. Прве сједнице Св. Синода одржане су у мају 1908. године. Друга Консисторија - Никшићка, отворена је 2. јануара 1910. године у Никшићу.

У периоду од 1860. године обновљени су у Црној Гори сљедећи манастири:

У овом периоду саграђени су манастири Св. Николе на Врањини 1885. године и манастир Дајбабе, посвећен Успенију Богородичином 1897. године.

Од 1860. до 1910. године обновљени су сљедећи храмови:

Када је 1905. године донешен на Никољдан Устав Књажевине Црне Горе, послије чега су организовани избори, и формирана Црногорска Народна Скупштина, митрополит Митрофан Бан је постао вирилни посланик, односно посланик по положају. У вријеме његове архијерејске службе, десили су се по Црну Гору и Митрополију Црногорску велики догађаји. Црна Гора је водила три рата, први балкански 1912/13. године са Турском, и други 1913. године са Бугарском. Из првог балканског рата је изашла знатно територијално проширена. У састав Црне Горе ушле су вароши: Пљевља, Рожаје, Мојковац, Бијело Поље, Беране, Плав, Гусиње и Тузи са широм околином, као и Метохија. Тако су се у саставу црногорске државе нашла света и значајна мјеста Српске Цркве и историје, попут манастира Високих Дечана и Пећке Патријаршије. Црна Гора је 1914. године ступила у први свјетски рат, на страни савеза Антанте. Почетком 1916. године Црна Гора је капитулирала, и била окупирана од аустроугарских трупа. Приликом борбених операција на ловћенском фронту, аустроугарска војска је оштетила Његошеву капелу на Ловћену. Краљ Никола и група црногорских министара напустили су Црну Гору да би избјегли заробљавање. Митрополит Митрофан Бан остао је у Црној Гори, и дијелио судбину народа. У новембру 1918. године, одлукама Велике Народне Скупштине у Подгорици, лишени су црногорског престола краљ Никола и династија Петровића, и проглашено је уједињење Црне Горе са Србијом, а преко тога и са осталим југословенским покрајинама, тј. Црна Гора је 1. децембра 1918. године, ушла у новостворену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца на челу са династијом Карађорђевића. Ускоро је дошло и до уједињења Српске Цркве и васпостављања Пећке Патријаршије, те је тако и Митрополија Црногорсака ушла у њен састав. Митрополит Митрофан Бан умро је 30. септембра 1920. године, и сахрањен је у порти Цетињског манастира.

Гаврило Дожић из времена кад је био митрополит Црногорско-приморски

Послије смрти митрополита Митрофана Бана, изабран је за новог митрополита 17. новембра 1920. године Гаврило Дожић. Рођен је 17. маја 1881. године у Доњој Морачи у племену морачком. Свјетовно име му је било Ђорђе. Учио је Богословију у Призрену и на Халки, а Богословски факултет завршио је у Атини, гдје је и промовисан за доктора теологије. Као ученик Богословије замонашио се 26. фебруара 1900. године у манастиру Сићеву код Ниша. Сјутрадан је рукоположен у чин јерођакона, а недјељу дана касније у чин јеромонаха од епископа нишког Никанора Ружичића.

Био је учитељ у Дечанима, а по свршетку студија главни секретар манастира Хиландара, а потом референт за црквено-школска питања при Српском посланству у Цариграду. Да би научио француски језик, неко вријеме је провео у Швајцарској и Француској, а по повратку у Цариград је произведен у чин архимандрита. Првог децембра 1911. године је изабран, а три дана доцније, хиротонисан за митрополита Рашко-призренског. Његов избор је нарочито подржала Црна Гора, а у Црногорској Народној Скупштини од посланика су се чуле само ријечи похвале јер су извјесни кругови из Србије протежирали свог кандидата. Двије године касније премјештен је за митрополита обновљене Пећке Епархије. За вријеме првог свјетског рата био је у аустријском заробљеништву. Године 1918. био је посланик Велике Народне Скупштине у Подгорици. На свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, био је на челу делегације Српске Православне Цркве. У вријеме његове архијерејске службе обновљена је 1925. године Његошева капела на Ловћену. Дана 21. фебруара 1938. године изабран је за српског Патријарха. Његовим настојањем подигнута је зграда интерната за студенте Богословског факултета на Карабурми у Београду, а осветио је и темеље храма Св. Саве на Врачару у Београду. Ухапшен је од Гестапоа 1941 г. у манастиру Острогу, а рат је провео у затвору (Сарајево, ман. Раковици и ман. Војловици) и заробљеништву у нацистичком Дахау. Ослобођен је из Дахауа 1945. заједно са епископом жичким Николајем. Вратио се у земљу поробљену комунизмом 1946. Умро је 7. маја 1950. у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној Цркви.

Дана 11. фебруара 1940. године за епископа је од стране српског Патријарха Гаврила, у београдској Саборној цркви хиротонисан Јоаникије Липовац, да би 10. децембра исте године на ванредном засиједању Светог архијерејског сабора био изабран за Митрополита Црногорско-приморског. Липовац је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској, од оца Шпира и мајке Марије, рођене Дамјановић. Свјетовно име му је било Јован. Основну школу је завршио у Прчњу, а класичну гимназију са матуром у Котору. Православни богословски завод завршио је у Задру, а Филозофски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит за предмете богословља.

У чин јерођакона рукоположен је 8. а у чин презвитера 10. новембра 1912. године, од епископа бококоторског и дубровачког Владимира Боберића. Од 1912. до 1918. године био је протски капелан у Котору, а потом парох у Ластви. Од 1919. до 1925. године био је суплент гимназије на Цетињу, у Нижој женској школи, Женској учитељској школи и Цетињској богословији. Од 1925. до 1940. године био је професор Прве мушке гимназије у Београду.

Како је био удов протојереј, то је изабран за викарног епископа будимљанског 1939. године, те је замонашен у манастиру Раковица у Београду, од митрополита скопског Јосифа и произведен у чин игумана. Митрополитство Јоаникија Липовца Митрополијом Црногорско-приморском, наступиће у једно од најтежих времена не само српске и уже црногорске историје, него и уопште историје Српске Цркве и Митрополије Црногорске, када ће се појавити највећи непријатељи не само Српске Цркве, него и српског народа, уопште у његовој историји, а то су нацифашисти и комунисти.

Дана 6. априла 1941. силе Тројног пакта напале су Краљевину Југославију, а 17. априла италијанске трупе окупирале су већ Црну Гору, а самим тим и територију Митрополије Црногорско-приморске. Ускоро су у Црну Гору покуљале ријеке избјеглица, које су живјеле и радиле углавном у Косову и Метохији, Македонији, Босни и Хрватској. Међу њима је било поред наших колониста, велики број државних службеника различитих позива: официра, професора, учитеља, службеника разних врста итд. Са уласком италијанског окупатора у Црну Гору, са истим су се одмах повезале присталице бивше династије Петровић - Његош и један дио присталица Црногорске (федералистичке странке) у циљу васпоставе самосталне црногорске државе под италијанским протекторатом. Послије вишемјесечних припрема, тај чин је извршен 12. јула на Петровдан у Цетињу. Митрополит Јоаникије Липовац, и готово све свештенство Митрополије Црногорско-приморске нијесу узели никаквог учешћа у спровођењу ове идеје и чина и потпуно су се дистанцирали од њих.

Само дан касније, народ Црне Горе је дао свој одговор на италијанску окупацију и на ову непостојећу црногорску "сувереност", оружаним устанком. Италијански окупатор је предузео опсежне мјере ради угушења устанка, које су углавном завршене до краја јула. Италијани су повратили већи дио изгубљене територије, а устанике су сабили у непроходна брдскопланинска подручја. Већ у јесен 1941. године, у устаничком покрету дошло је до раскола на српске монархисте и комунисте. Комунисти су отпочели са тзв. другом фазом револуције, која је подразумијевала даје главни непријатељ не окупатор своје земље, него по њиховом нахођењу "домаћа реакција", коју је требало ликвидирати, да би се преузела власт и завео комунистички режим и нови економски поредак. Један од стубова реакције, по њима била је и Српска Црква и српско свештенство, те је њега требало или физички ликвидирати или изоловати од народа да нема утицај на њега. Тиме је почела Голгота свештенства не само на територији Митрополије Црногорске-приморске, него и уопште у свим српским покрајинама, која је започета усташким геноцидом у јуну 1941. године. У току рата, велика већина свештенства Митрополије Црногорско-приморске била је против комуниста или се бар дистанцирала од њих. То су комунисти и знали, те су већ са јесени 1941. године почели са учесталом ликвидацијом српског православног свештенства у Црној Гори. У неким ликвидацијама коришћене су потпуно варварске методе, које нијесу заостајале за временом турске управе српским народом.

Један мањи број свештеника је пострадао у току рата од Њемаца и Италијана, а већину њих су побили комунисти, како у току рата, тако нарочито при његовом крају, а неке и послије његовог завршетка. Оно што су урадиле усташе у Хрватској са Српском Црквом и православним свештенством, то и још црње, учинили су комунисти са Митрополијом Црногорско-приморском. Та истина о незапамћеном страдању српског православног свештенства у Црној Гори Црногорске Митрополије, а послије рата и црквеног народа, тек је у новије вријеме почела да допире до јавности. Ево шта је о том страдању у току рата записао сам свештеномученик митрополит Јоаникије у свом Извјештају Светом Архијерејском Синоду СПЦ (М. бр 138/01.01.1944.): "Комунизам је овамо нанио велика зла народу. Љуте ране на нашем националном организму једнако крваре... Црква је жестоко страдала. Седамнаест браће наше свештеника убијено је. Цркве, молитвени домови, похарани, многи манастири порушени и попаљени. Свештеници су били присиљени да бјеже испред очигледне опасности и да се склањају у градове, док се мало проведри и они врате својој пастви..."

Свештеномученик Јоаникије Црногорско-приморски

Страдања свештенства, међутим, тек су предстојала. У току 1944. и 1945. године гоњење Цркве и свештенства у Митрополији Црногорско-приморској попримило је размјере гоњења Цркве у првим вјековима Хришћанства и онога од бољшевика у Русији послије Октобарске револуције. Под притиском страховитог терора митрополит Јоаникије је крајем 1944. г. одступио са великим дијелом бираног свештенства и монаштва и око 12.000 националиста из Црне Горе. Као и народ, тако су и скоро сви ти свештеници поубијани на Зиданом Мосту, Кочевском Рогу, Техарју, Похорју, Камнику и околини Марибора. Крајем маја 1945. г. митрополит Јоаникије је ухваћен, стражарно спроведен у Аранђеловац (заједно са Савом Вулетићем, бившим народним послаником Краљевине Црне Горе и СХС) и ту убијен без суда и пресуде, највјероватније половином јуна 1945. г. За гроб му се ни данас не зна (У старом, у храстову шуму зараслом гробљу под Букуљом, постоје два гроба, који би могли бити њих двојице. По другој верзији, послије стријељања, и њих двојица су бачени у заједничке гробнице у потоку испод Аранђеловца, у којима су сахрањивани бројни ликвидирани младићи из Шумадије због своје припадности Равногорском покрету. Те гробнице су данас потпуно уништене).

На основу до сада објављених записа и свједочанстава о именима пострадалих свештеника, свештеномонаха, катихета и богослова Митрополије Црногорско-приморске (непотпуни, понегдје и погрешни списак прво је објављен у "Гласнику", часопису Српског историјског друштва "Његош, Чикаго, св. 33, 1974. г.; преузео га је Б. Карапанџић; допуњавао Ђоко Слијепчевић; на основу документације и "Кондуит листе" митрополије прецизније дефинисао Предраг-Пеђа Вукић у рукопису свог магистарског рада из историје Митрополије од 1941-1961. г., као и Велибор Џомић у књизи "Голгота Митрополита Црногорско-приморског Јоаникија"), објављујемо овдје њихов Именослов, у нади да ће убудуће бити још подробније и тачније обрађен, као и житије сваког појединачно, од ових новомученика Цркве Христове.

Свештени мученикослов нових свештеномученика и мученика Митрополије Црногорско-приморске

1. Јоаникије, митрополит црногорско-приморски, мучен и убијен од комунистичких безбожника половином јуна 1945. Г. у Аранђеловцу;
2. Петар Л. Ускоковић, прота, секретар црквеног суда Митрополије, рођен 1908. г. пострадао од комуниста у Словенији 1945.
3. Др. Лука Вукмановић, доктор теологије, рођен у Подгору (Црмница) 14. Х. 1907. професор Цетињске гимназије, убијен од комуниста у Словенији (околина Марибора);
4. јереј Петар Вујовић, парох метеришко-друшићки, рођен 1896. г. у Добрској Жупи, бачен од безбожничких комуниста 1942. у јаму Куново Присоје гдје је послије шест дана у највећим мукама издахнуо;
5. јереј Филип Р. Поповић, рођен у Вуковцима 1902. г. судски тужилац епархијског црквеног суда на Цетињу, убијен од комуниста у Словенији 1945.
6. јереј Блажо Поповић, рођен у Стијени 1909. г. економ Цетињске богословије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
7. јереј Лука Т. Вучинић, рођен у Дупилу (Црмница) 1912. г. наставник вјеронауке у Цетињској гимназији, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
8. јереј Михаило И. Бушковић, парох косјерско-боковски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
9. јереј Радуле Алексин Шћепановић, рођен у Доњем Загарачу 1916. г. писар цетињског Црквеног суда, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
10. јереј Ђуро Н. Радоман, рођен у Пенсилванији САД 1913. г. парох доњољуботињски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
11. јереј Павле Ђ. Радоман, рођен 1917. парох дупиоско-трновски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
12. јереј Станко Радуковић, рођен у Прогоновићима 1908. г. парох сотонићко-буковски, адм. парохије бречеоске, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
13. јереј Јован Ђ. Лукић, рођен 1903. г. парох глуходољски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
14. Бранко Ш. Мустур, професор Цетињске богословије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
15. Спасоје Беговић, рођен 1902. године суплент Цетињске богословије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
16. Спасоје Павићевић, рођен 1908. г. суплент Цетињске богословије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
17. јереј Радоје Ђ. Божовић, рођен 1894. г. парох четврте подгоричке парохије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
18. јереј Алекса К. Живковић, рођен 1909. г. парох стијенски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
19. јереј Михаило Т. Драговић, рођен 1910. г. парох рогамско-ђурковићки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
20. јереј Бошко А. Драговић, рођен 1989. г. парох вуковачки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
21. јереј Андрија П. Лаковић, рођен 1906. г. парох љешкопољски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
22. јереј Љубомир Ј. Јововић, рођен 1905. г. парох косоволушки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
23. јереј Крсто Ф. Павићевић, рођен 1904. г. парох спушки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
24. јереј Нико В. Павићевић, рођен 1907. г. парох мартинићки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
25. јереј Савић. Ј. Поповић, рођен 1908. г. парох јеленачки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
26. протојереј Вуко Н. Поповић, рођен 1896. г. парох колашинске парохије, архијерејски намјесник у Колашину, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
27. протојереј Милорад В. Кљајић, рођен 1902. г. парох друге никшићке парохије, бивши архијерејски намјесник у Никшићу, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
28. јереј Никица Јововић, рођен 1907. г. вјероучитељ у Никшићу, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
29. јереј Милосав Н. Вулановић, рођен 1901. г. парох озринићки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
30. јереј Милош Н. Васиљевић, рођен 1907. г. парох прашки код Никшића, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
31. јереј Стојан В. Костић, рођен 1906. г. парох дољожупски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
32. јереј Саво Ф. Кустудић, рођен 1907. г. парох горњопољски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
33. јереј Томаш П. Николић, рођен 1901. Г. парох риђански, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
34. јереј Драгомир И. Мијушковић, рођен 1902. г. парох богетићки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
35. јереј Симо Ј. Лалатовић, рођен 1904. парох трепачко-борачки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
36. јереј Илија Дедић, рођен 1902. г. парох липовски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
37. јереј Никола В. Милошевић, рођен 1905. г. у Лијевој Ријеци; убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
38. јереј Саво Р. Вуксановић, рођен 1906. г. парох речински, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
39. јереј Саво М. Ракочевић, рођен 1905. г. убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
40. јереј Радоња Д. Јукић, рођен 1904. г. парох друге андријевачке парохије и архијерејски намјесник андријевички, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
41. јереј Маријан М. Марсенић, рођен 1908. г. парох други андријевички, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
42. Јереј Александар А. Лабовић, рођен 1908. г. парох краљски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
43. јереј Дмитар Р. Дубак, рођен 1914 г. парох шекуларски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
44. јереј Томица 3. Пантовић, рођен 1913. г. парох полички код Берана, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
45. јереј Данило Н. Нишавић, рођен 1911. г. парох заостро-штитарски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
46. јереј Јован Г. Тодоровић, рођен 1908. г. парох пошћенски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
47. протојереј Ђорђије Ивановић, рођен 1902. г. парох и архијерејски намјесник шавнички, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
48. јеромонах Боривоје Р. Томовић, настојатељ Ман. Ћелије Пиперске, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
49. јеромонах Висарион Б. Вулићевић, рођен 1906. г. сабрат, ман. Врањине, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
50. јеромонах Павле Ј. Павићевић, рођен 1906. г. настојатељ ман. Ждребаоника, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
51. јеромонах Никодим М. Поповић, рођен у Подгорици 1901. г. сабрат ман. Острога, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
52. протосинђел Иринеј Крстић, вјероучитељ Никшићке гимназије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
53. игуман Дамјан Томић, старјешина ман. Косијерева, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
54. јереј Радојица Перишић, четнички командант, рођен у Казанцима 1906. г. парох стабански и голијски, убијен од усташа на Лијевче Пољу 4 априла 1945. Г. (тамо је и сахрањен).
55. јереј Божидар Ј. Даниловић, избјегли парох шумски-Требиње, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
56. протојереј Саво С. Даниловић, рођен 1890. Г. избјегли парох зубачки-Требиње, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
57. Обрад С. Даниловић, студент Богословског факултета, убијен од комуниста заједно са својим оцем Савом 1945. г.
58. Влајко С. Даниловић, богослов убијен са оцем Савом и братом Обрадом у Словенији од комуниста 1945. Г.
59. јереј Алекса Живковић, рођен у Матагужима 1909. г. парох бериславачко-бјелопољски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
60. јереј Божина Јакше Минић, рођен 1885. г. убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
61. јереј Вуко Божине Дедић, рођен 1910. г. убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
62. Спасоје П. Илинчић, богослов, рођен 1925. г. у Међуријечју, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
63. Петко М. Јовановић, рођен 1903. г. у Међуријечју; теолог, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
64. Јанко В. Шћепановић, рођен 1904. г. у Међуријечју; богослов, погинуо од комуниста 1944. г.
65. Секуле В. Секуловић, из села Падеж, професор Богословије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
66. Петар М. Грдинић, богослов, рођен 1921. у Пољима Колашинским; убијен од комуниста 1942. г.
67. Мато Јакова Шћепановић, богослов, рођен 1904. г. у Доњем Липову, убијен 1941. Г.
68. Батрић Ђура Грујић, рођен 1909. г. у селу Улица (Прекобрђе); пратилац митрополита Јоаникија, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
69. јереј Велимир Божовић, рођен 1895. у Заграду Беранском; парох лубнички, убијен између Зиданог моста и Трбовља од комуниста, маја 1945. г.
70. јереј Голуб М. Чукић, рођен 1919. г. парох бучичко-виницки, заробљен 1944. г. у планини Градина код Краљева, стријељан од комуниста.
71. Бошко Р. Губеринић, рођен 1915. на Полици (Горажде); богослов, погинуо на Лијевче Пољу, априла 1945. г. од усташа.
72. јереј Гаврило Кецојевић, рођен у Боричју (Шавник) 1904. г. парох црквички, убијен од усташа на Лијевче Пољу, априла 1945. г.
73. архимандрит Никодим Јањушевић, рођен у Озринићима 1875. г. настојатељ манастира Жупе, убијен 1941. г.
74. архимандрит Серафим Џарић, настојатељ ман. Свете Тројице код Пљеваља, убијен од комуниста 1941. г. (у току рата манастир је био под надзором Митрополита Јоаникија).
75. јеромонах Теофан Беатовић, сабрат ман. Косијерева; убијен од комуниста 1942. г.
76. протосинђел Варнава Бућан, професор Цетињске богословије, у ман. Прасквица убијен од комуниста 1942.
77. игуман Гаврило Дабић, рођен 1904. у Путинцима (Срем); сабрат манастира Жупе никшићке, бачен у јаму и убијен од комуниста 1942. г. сахрањен у ман. Жупи.
78. ђакон Манојло М. Шошкић, рођен 1914. наставник вјеронауке у Даниловграду, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
79. протојереј Лазар Радоњић, рођен 1877. г. парох колашинско-речински, убијен 1942. г. у Пећи од Шиптара.
80. јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски, убијен од комуниста 1942. г.
81. јереј Ново Делић, парох планинопивски, убијен од комуниста у Шавнику 1942. г. (ископали су му очи и бацили га у Петров бунар са још 17 Шавничана, избјегао у априлу 1941. г. из Босне да спаси главу од усташа);
82. јереј Павић Јованов Кековић, рођен 1897. г. у Горњем Загарачу; парох павковићки, убијен од комуниста јуна 1942. г. у Бањанима као четнички командант.
83. протојереј Раде Ш. Поповић, рођен 1885. Г. у Велики; учитељ па свештеник, носилац Обилића медаље, пензионисани парох велички, убијен 1942. г.
84. јереј Богдан Церовић, парох жабљачко-језерски, убијен од комуниста са јединцем сином Драганом, 5. децембра 1941. у Жабљаку (директни потомак војводе Новице Церовића);
85. јереј Васо Поповић, парох вучедолски, убијен од комуниста 1942. г.
86. јереј Василије Божарић, парох рогамско-ђаурковачки, убијен од комуниста-партизана 15/2 новембра 1941. Леш му пронађен у јануару 1942. г. у Вуковцима у Зети поред ријеке Мораче, јер је по свој прилици послије убијања бачен у ријеку.
87. јереј Станко Шаулић, рођен 1895. г. парох тепачки, стријељан у Никшићу од комуниста 30. децембра 1944. г. не зна му се гроба ни мрамора.
88. протојереј Михаило В. Барбић, рођен 1899. г. у Порт Саиду, Египат; парох кртолски, војне власти га ухапсиле у новембру 1944. г. крајем новембра исте године издахнуо у которском затвору.
89. протојереј Тихомир Балшић, рођен 1906. г. бив. парохдруги бјелопољске парохије, осуђен на смрт и стријељан фебруара 1945. г. у Новом Пазару.
90. јереј Гојко С. Кривокапић, рођен 1908. г. у Трешњеву; парох трешњевски, убили су га комунисти из засједе 7. маја 1945. г.
91. јереј Владимир М. Секуловић, рођен 1910. г. парох брскутски, стријељали га комунисти 17. септембра 1945, у Подгорици.
92. јереј Милисав В. Дракуловић, рођен 1901. г. парох ораховски, гоњен од комуниста, да му не би побили породицу извршио самоубиство у јами на Коритима-Кучи 12. јула 1946.
93. јереј Милош Марков Турчиновић, рођен 1907. г. у Велестову чевском; парох чевски, био је војни свештеник зеленашке катунске бригаде Крста Зрнова Поповћа од почетка 1944. г.; убијен од ОЗН-е као одметник 7. марта 1947. г. са групом одметника у пећини на планини Пустом Лисцу.
94. јереј Милош Н. Јоксимовић, рођен 1907. г. парох павинопољски (код Бијелог Поља), ухапшен и убијен у Бјелопољском затвору 17. децембра 1949. г. по наређењу иследника УДБ-е.
95. јереј Саво Пејовић, парох поборско-ластвански, убијен 26. августа 1943. г. из засједе.
96. јереј Крсто С. Марковић, рођен 1901. г. у Буроњима, парох орашко-штитарски, убијен од комуниста 1944.г.
97. јереј Ђуро И. Томовић, рођен 1903. у Колашинским Пољима; парох прошћенски, убијен од комуниста 17. априла из засједе 1944. г. сахрањен 1996.г.
98. протојереј-ставросрор Милош Поповић, рођен 1893. г. у Азани; парох бјелопољски, архијерејски намјесник, одликован орденом Св. Саве IV степена, убијен од комуниста 1945. г.
99. игуман Иларион Мијатовић, настојатељ манастира Пиве, жив спаљен од Њемаца из одмазде, јуна 1943. г.
100. прота Јоко Сочица, пензионисани парох пивски, жив спаљен у Стабни са породицом од Њемаца из одмазде јуна 1943.г.
101. јеромонах Василије Драговић, сабрат ман. Острога, пострадао од савезничког бобмардовања 1944. г.

     Свештеници Митрополије Црногорске стријељани од Њемаца и Италијана као симпатизери комуниста и партизани:

102. јереј Марко Борозан, парох конагџијски, стријељан од Њемаца као симпатизер партизана 1944. Г. на Цетињу.
103. протојереј Мирчета Головић, пензионисани свештеник из Никшића, погинуо у шуми као партизан Јуна 1943. г.
104. јереј Богић Јовићевић, рођен 1901. Г. на Ријечком Граду; парох ријечко-ободски, стријељан од Италијана као симпатизер комуниста 19. јула 1941. Г.
105. јереј Новак Кољеншић, рођен 1901. Г. у Сретњи (Даниловград); парох јеленачки, погинуо од италијанске гранате у марту 1942. Г.
106. јереј Бошко Поповић, рођен 1900. у Драговољићима; парох горњопољски, стријељан од Италијана 27. Јула 1942. Г. под Требјесом код Никшића због учешћа у партизанском покрету.
107. јереј Симо Поповић, парох косорски, стријељан од Италијана 25. јуна 1943. Г. као сарадник партизана.
108. јереј Цвјетко Станишић, црквено-судски тужилац у пензији, стријељан од Италијана као симпатизер партизанског покрета 25. јуна 1943. на Цетињу.
109. јереј Ратомир Јанковић, парох стречањски, стријељан од Италијана 3. децембра 1941. Г. због помагања партизана у нападу на Пљевља.
110. јереј Андрија Шиљак, парох бобовски, стријељан од Италијана 3. јула 1941. као сарадник партизана.
111. Мило Радуловић, дипломирани теолог из Роваца, убијен од четника као партизански командант.

Међу погинулима у току рата се помињу и сљедећи свештеници (што треба још провјерити):

1. јереј Обрен Вуковић из Коњуха, срез андријевачки, убијен од Шиптара 1941.г.
2. Душан Маровић, теолог из Црмнице, стријељан као таоц за одмазду.
3. М. Весковић, свештеник из среза Никшићког.
4. јереј Симо Франета, свештеник из Мајина код Будве.
5. јереј Михаило Милошевић, рођен 1906. Г. у Лијевој Ријеци; убијен мучки од комуниста 1944.г.
6. јереј Крсто Бећковић, родом од Пљеваља, стријељан 1942.г.

У току другог свјетског рата, Голготу је претрпио и Патријарх српски Гаврило Дожић. Он је приликом бомбардовања Београда отишао у манастир Раковицу, да би затим кренуо ка Црној Гори преко Бијелог Поља, у нади да ће негдје срести образовање фронта од стране југословенске војске. Како до тога није дошло, 10. априла 1941. године обрео се у манастиру Острогу. Ту се убрзо срео са краљем Петром II Карађорђевићем и предсједником Владе армијским ђенералом Душаном Симовићем, који су 15. априла са никшићког аеродрома напустили земљу да би избјегли заробљавање. Патријарху је нуђено да оде са њима, али је он то одбио. У манастиру Острогу остао је до 23. априла, када је у исти дошла специјална јединица Гестапоа, која га је ухапсила заједно са његовим секретаром Душаном Дожићем. Патријарх је потом одведен уз груб поступак у Сарајево, гдје је неколико дана саслушаван у правим затворским условима, да би почетком маја био пребачен у Београд, такође у затвор. Како је тешко оболио, Патријарх је пребачен у манастир Раковицу почетком јуна. Дана 7. јула, њега су посјетили епископи Српске Православне Цркве, који су га информисали о стању на терену, а између осталог, и о геноциду над српским народом и српским свештенством у НДХ. Године 1943. Патријарх је из манастира Раковица пребачен у манастир Војловицу, гдје је доведен и епископ др Николај Велимировић. У септембру 1944. године пребачени су у Велики Бечкерек, а одатле у Будимпешту. Из Будимпеште су вагоном пребачени у конц-логор Дахау, гдје су остали до априла 1945. године, када су овај логор ослободиле англо-америчке трупе.

Као што се да видјети, већина свештенства Митрополије Црногорско-приморске била је у антикомунистичком табору. У Митрополији Црногорско-приморској само је петнаестак свештеника било наклоњено комунистима јер су им чланови породица били уз комунисте, а свега их је око седам узело директног учешћа у партизанским оружаним формацијама или комунистичким органима власти.

Када су комунисти побиједили у револуцији, а самим тим и на тлу Црне Горе, стање је у Митрополији Црногорско-приморској било изузетно тешко. Током рата велики дио свештенства комунисти су поубијали или се оно крајем рата повукло заједно са четницима Павла Ђуришића ка Словенији, гдје је такође ликвидирано од комуниста. Преостали свештеници који су остали у Црној Гори, а нијесу хтјели сарађивати са комунистичком влашћу, нашли су се под ударом њеног терора. Малобројни комунистима наклоњени свештеници, одржали су своју "скупштину" 14. и 15. јуна 1945. године, баш у дане када је убијен њихов митрополит Јоаникије Липовац у Аранђеловцу. Њих његова судбина по свој прилици није интересовала. Са скупштине је издата Резолуција у пет тачака. Прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство "Православне Цркве у Југославији" буде национално равноправно. Већ по овој тачки се види, да је ова група свештеника дјеловала са позиција комунистичких одлука са Другог засиједања АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године, по којима је српски народ разбијен на неколико република, а у контексту са општом комунистичком националном политиком, и на неколико нација.

Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано, да како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, да ће се формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено, да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи "великосрпске шовинистичке идеје". У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника. Из свега овога да се закључити, да је ова група свештеника радила по налогу комунистичких власти, а све у циљу денационализације и слабљења снаге и јединства Српске Цркве.

Свети Архијерејски Синод је дао одговор на ову Резолуцију овој групи свештеника, у коме је назначио да је 24. априла 1945. године одредио администратора Митрополије Црногорско-приморске, те да је ова група свештеника самовласно узела себи право да регулише положај и живот Српске Цркве. Администратор Митрополије-митрополит Јосиф је 1946. године упутио свештенству у Црној Гори посланицу, у којој се осврнуо и на рад ове групе свештеника, Он им је поред осталог написао: "Онима који се у року од два мјесеца не одазову овом нашем архијерејском позиву остављамо да пречисте са својом свештеничком савјешћу и повуку посљедице свога непослуха који ће их у интересу реда и дисциплине и самога угледа Цркве и њеног правилног живота морати снаћи". Тих послијератних година је фактичку власт у Митрополији преузела безбожна Вјерска комисија на челу са распопом Ђорђијем Калезићем. Она је чак и свештенике постављала. Овакве антицрквене и сепаратистичке тежње ове групице свештеника, спријечене су повратком Патријарха Гаврила у земљу, а на засиједању Светог Архијерејског Сабора 20. маја 1947. године, за Митрополита Црногорско-приморског изабран је тадашњи викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Митрополит Арсеније, правник и теолог по образовању (био је главни кандидат Цркве за Патријарха послије упокојења Патријарха Гаврила) трудио се да обнови разорене органе Митрополије. Поред терора над Црквом и вјерним народом, власти су јој одузеле црквену земљу и зграде. Свештенство које је од почетка вијека примало плату од државе Краљевине Црне Горе и Краљевине СХС и Југославије, остало је без икаквих прихода. Зато су неки свештеници били приморани да приме државну службу, други су побјегли у друге крајеве земље да би спасили голи живот! Године 1954. крајем јула одржано је на Цетињу срамно суђење митрополиту Арсенију и овај је осуђен на једанаест година затвора. Из затвора је изашао 1956. г. али му је забрањено да се врати у Црну Гору. Умро је и сахрањен у манастиру Св. Ваведења у Београду 1963. г. са титулом митрополита будимског.

Дана 7 маја 1950. године, у 6,30 часова, умро је Патријарх српски Гаврило Дожић. Опело је почело 11. маја у 13 часова, у Саборној Цркви у Београду, а држао га је митрополит Црногорско-приморски Арсеније Брадваревић. Послије смрти Патријарха Дожића, за новог Патријарха изабран је Викентије Проданов, који је умро 5. јула 1958. године. За вријеме Арсенијевог тамновања над митрополијом је водио надзор Патријарх Викентије.

Патријарх Викентије је у манастиру Острогу 15. јула 1957. године одржао конференцију са 33 свештеника из архијерејских намјесништава: титоградског, никшићког, иванградског, адријевичког, бјелопољског и колашинског. Потом је 16. јула одржана на Цетињу сједница Епархијског савјета, и извршен је избор Епархијског Управног Одбора. Патријарх Викентије је обишао и Боку, али је приликом боравка у манастиру Савини добио запаљење слијепог цријева, те је оперисан у војној болници у Мељинама. Послије његове смрти 1958 године, за Цетињску митрополију је краће вријеме као администратор био задужен епископ рашко-призренски Павле, садашњи Патријарх српски, а од маја 1959. викарни епископ Андреј Фрушић.

Данило Дајковић, Митрополит Црногорско-приморскиод 1961-1990

Дана 24. јуна 1961. године хиротонисан је за новог митрополита Црногорско-приморског у београдској Саборној цркви Данило Дајковић. Хиротонију је обавио Патријарх српски Герман, са митрополитом загребачким Дамаскином и епископом банатским Висарионом. Митрополит Данило Дајковић је рођен 19. октобра 1895. године у Друшићима у Ријечкој нахији код Цетиња, у Старој Црној Гори, а свјетовно име му је било Томо. Основну школу завршио је у родном селу, Нижу гимназију у Подгорици, а Богословско-учитељску школу у Цетињу, те Богословски факултет у Београду. Рукоположен је у чин ђакона и презвитера јула 1920. Био је парохијски свештеник до 1930. године. До избора за Митрополита обављао је послове секретара духовног суда у Штипу, црквено-судског тужиоца у Скопљу, архијерејског замјеника и управника патријаршијског двора у Београду. Учествовао је у балканском и првом свјетском рату као војник црногорске војске. Он је, колико су му то услови, прилике и комунистички режим дозволили, средио стање у Митрополији Црногорско-приморској, и обновио одређени број храмова, бранио је капелу Св. Петра Цетињског на Ловћену од тирјанске комунистичке силе, али није успио да је одбрани. Капела је срушена, 12. јула 1972. (управо на Петровдан!) а Владика Раде утамничен у зидине фараонског незнабожачког маузолеја, у коме се и данас налази. Пензионисан је на своју молбу 1990. године. Умро је у Цетињу 14. септембра 1993. године, и сахрањен је у манастиру Острогу.

Чувао је јединство Српске Цркве као зјеницу ока.

ГЛАВА V: Каталог зетских епископа и црногорских митрополита >>

[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /