|
|
Витомир
Р. Вулетић
Предговор
књижевном опусу
Петра Кочића
Постало је већ легенда како је један Кочићев предак у стара турска времена, у оштрој борби против укмећивања, стајао једног дана без главе као укопан у земљу, док му је из вратних жила шибала у млазевима врела крв и прскала по беговском чардаку. У тој истинитој легенди има чудне симболике. Читав Кочићев живот од рођења до смрти није ништа друго до грчевити наставак борбе предака.
Родио се једног јунског дана 1877. године, годину дана уочи Берлинског конгреса који је Босну и Херцеговину дао на управу Аустрији на тридесет година. Родио се на Змијању у Босанској крајини, у оном херојском крају који никад није био под кметством. Било му је две године кад је изгубио матер. Кочићев отац, свештеник Јован, из дубоке жалости са женом, напустио је кућу и децу, отишао у манастир Гомионицу и постао монах Герасим.
Из баба-Видине школе крај оваца и говеда кренуо је Кочић по очевој жељи у манастир Гомионицу да учи читати и писати код полуписмених, бистрих и родољубивих калуђера. У манастиру је завршио два разреда основне школе (више их није тамо ни било). Остала два учио је у Бањалуци. По завршетку основне школе 1891. године Кочић је по очевој жељи кренуо у гимназију у Сарајево. Отац је сањао о томе да му старији син постане свештеник и да тиме настави породичну традицију, али Кочићева природа борца наговештавала је да се очеви снови неће испунити.
После судара са школским властима Кочић је 1895. године прешао у Београд. Тамо је исте године завршио четврти разред гимназије и уписао се у пети. Гимназију је завршио у јуну 1899. године и отишао први пут после неколико година у своју Крајину. У јесен је отишао у Беч да студира славистику код чувеног професора Јагића. У Бечу Кочић улази у круг студената Босанаца и почиње да се бави литературом и националном борбом. У кружоку Павла Лагарића написао је Коцић своје прве радове.
Прва збирка његових приповедака под насловом С планине и испод планине појавила се у Сремским Карловцима 1902. године. Овом збирком у српску књижевност ушао је писац "од талента, од стварног и оригиналног талента". Две године касније појављује се друга збирка коју Кочић посвећује "успомени генија Ђуре Јакшића". Најзначајнија новина ове збирке је позната сатирична актовка Јазавац пред судом.
Кочић је у јуну 1904. године апсолвирао филозофију и затражио службу од српског Министарства просвете. Постављен је са професора српског језика и књижевности у учитељској школи и гимназији у Скопљу. Привлачила су га стара огњишта српске славе и величине. Убрзо је дошао у сукоб с онима који су угњетавали незаштићене у новој средини и у касну јесен 1905. године напушта Скопље и одлази у Сарајево.
У Сарајево је стигао као познат књижевник и публицист. У својој Босни развија широку политичку и културну активност због које су га окупационе власти гониле. Тако је био протеран из Сарајева. Али Кочић не мирује, одлази у Бањалуку и у својој Крајини покреће лист "Отаџбина" с намером да око себе окупи све национално свесне борце. Полиција га, међутим, није остављала на миру. Од октобра 1907. до 1909. године Кочић, с мањим прекидима, тамнује по разним аустријским робијашницама.
По изласку с робије велики песник Босанске Крајине опет се враћа литератури. Почетком 1910. године објављује у Загребу збирку приповедака под насловом Јауци са Змијања, а већ идуће године и своју хумористичко-сатиричну приповетку Суданија. Крајем 1912. године почео је да осећа брзо напредовање прогресивне парализе.
Борба за ослобођење и уједињење отпочиње управо оне године кад је писац осетио да је тешко болестан. Морао је да се лечи онда кад је требало да се бори. Пред сам почетак првог светског рата 1914. године Кочићеви прелазе у Београд и Петра смештају у душевну болницу. И нестао је тихо, нечујно, у праскозорје једног августовског дана 1916. године у поробљеном Београду. Некако пред смрт он је са уздахом рекао: "У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех". Пријатељи су га ујутру нашли у мртвачници. Његово тело се ничим није разликовало од осталих лешева. Само је војничка шајкача на глави његовој говорила о томе да су родољубиви болничари бар овим малим симболом хтели да обележе да је велики писац умро као национални борац.
Често се говорило да је Кочић борац бацио у засенак Кочића песника. Не треба песника и борца супротстављати једног другоме: да није било једнога не би било ни другога. Кочић је почео да пише из потребе да се бори и све своје особине као човека и борца са страшћу је преливао у своје личности. Њих је доста: духовити, превејани и комплексни Давид Штрбац; шаљиви, хвалисави и трагични Симеун Ђак; сурови и мрачни мрачајски прото; занесени Реља Кнежевић; поетични и изгубљени Мијо "Слатка Душа"; ограничени и примитивни Јуре Пилиграп и женствена и трагична Мргуда.
Међу Кочићевим јунацима издвајају се својом сложеношћу и уметничком дограђеношћу Давид Штрбац и Симеун Ђак.
Јунак сатиричне актовке Јазавац пред судом Давид Штрбац је лик који носи највише особина босанског сељака, од бунтовности и превејаности до улагивања и лукавства. Суровост живота учинила је да се његова расположења живо преливају једна у друга, да се мењају најчешће свесно, а каткад и несвесно, али увек с одређеним циљем: исмејати представнике аустроугарске окупаторске власти и излити на његову главу сву жуч и сав јед.
Кочић је у Давида Штрпца уградио и једну своју особину - свест да се пред судом не говори само у своје име, већ у име читавог босанског сељаштва и да пред собом нема само два ситна чиновника окупаторског режима већ читав режим, и више од тога - државу која иза њега стоји, и још више - ропство уопште. Ова свест је Давида поставила далеко изнад обичних свакодневних сељачких невоља: неродице, суше, поплаве, поставила га је у центар општесељачких брига, патњи, њихових болова и њихове несреће.
Сугеришући своју помереност аустријским чиновницима као трајно стање своје психе, он допушта себи да каже знатно више него што би то могао да учини да га сматрају за нормалног. Кад се уверио да наивни и ограничени окупаторски чиновници примају његову помереност као несвакидашњу изузетност, Давид сваком својом речју, гримасом и гестом подвргава подсмеху окупаторску власт. Подсмех је час обична шала и каламбур, час духовитост већег формата прожета једом и отровом.
У Штрпчеву ставу према животу и његовим поступцима огледају се особине једног народа који се вековима развијао под притиском ропства. Немогућност да се увек непосредно бори с ропством прса у прса утиче да се код њега развију, више него код осталих народа, оштроумност, досетљивост, истрајност, упорност, борбеност, виталност и еластичност - све оне особине без којих он не би могао опстати на овој ветрометини. Није никакво чудо што је код нас лукавство још синоним памети. Ако човек није у стању да се бори против јачег физичком снагом, онда ће учинити све да се бори надмудривањем.
Све ове Давидове особине, које је у њега утиснула његова земља, ношене су кичмом бунтовништва, достојанства и поноса. Кочић у кратким и бритким реченицама Давида Штрпца приказује уклетост судбине босанског сељака. За шуму каже: "За турског суда свачија, ничија шума, а данас: царска шума". А њивица коју јазавац пљачка није "ни Давидова, ни царска, ни спаијска". У градацији која убрзано иде ка своме пароксизму Давид набраја чега га је све ослободио "славни суд". "Ослободио" га је свињчета, козе и краве. И, најзад, он са праисконским болом и трагичним шеретлуком саопштава како га је "славни суд ослободио" сина, кога су узели у војску и одвели у Грац, где је за годину дана умро. Врхунац бола, достојанства и поноса представљају ове његове речи: "Лани, око часни' верига, донесе ми кнез црну књигу и три воринта. "Давиде, умро ти син па ти царство шаље три воринта. То ти је награда". "О' добре царевине, крст јој љубим!" - лијепо ја јаукну' од радости, а жена и дјеца заплакаше. "Брате кнеже, врати ти та три воринта царевини. Право ће бити и богу и људима да царевина узме себи ко, рећ' ћемо, касти, неку награду, јер је она мене од напасти ослободила." Ова велика трагика, тек обложена провидном скрамом хумора, пече, нагони сузе на очи, буди бес у срцу и ангажује читаоца у високо моралном смислу.
Давид Штрбац је конципиран тако да буде грч беса и бунта против окупације. Кочић би, међутим, оставио Давидов лик непотпуним и једностраним да га је осветлио само с ове стране. Осветлио га је и у односу према српским газдама у Босни.
Српска богата чаршија у Босни у то време била је сва обузета црквено-школском аутономијом и није мислила на национално ослобођење и на борбу за интересе сељаштва. Шта више, она се најчешће придруживала окупаторској власти. Кочић је познатим разговором Давида Штрпца са газда-Стевом хтео да прикаже сву бесмисленост чаршијског политизирања и да укаже на то колико босански сељак нема поверења у газде Србе. Кад газда-Стево пита Давида: "Признајеш ли ти, Давиде, да си српски, прекославни, црквењски и ато-но-то?...", овај му одговара: "шта је то, газда? Каква је то сада нова вјера настала? Да ви нас, газде, нећете поримити?" - "Није вам вјеровати, газде сте". У једној краткој реченици Кочић открива шта боли босанског сељака: "Ја сам, богме, велим, газда, мислио да ви тражите да царевина укине ову проклету трећину и десетину, а ви почели некакве будалаштине збијати". Дубока провалија која зјапи између чаршије и сељака, између богатих и сиромашних, говори о томе да је Кочић друштвене односе и кретања умео да сагледа јасно и истинито.
Давид је о читавом свом животу говорио пред судом и пред њим био час стидљив, час суров, час молећив и миран као јагње, али увек спреман да непријатеља нападне с његове најслабије стране. Кроз актовку он поступно израста од конкретне личности у симбол борбе, да би на крају открио своје право лице: "Нијесам ја, господини моји, четрдесет гради будала, већ сам ја вами зато чудноват што у мени има милијун срца и милијун језика, јер сам данас пред овим судом плак'о испред милијуна душа које су се од силног добра и милине умртвиле па једва дишу!" Овим речима он је постао потпуно свестан себе и тога да је у тренутку кад ово говори отварао широко паћеничке груди свога народа и да је открио сву горчину која се у њима скрива.
Можда би Штрбац био уметнички рељефнији лик да га је Кочић дао у приповеци, као што је и био првобитно учинио. Постављајући га на сцену, Кочић је самог себе онемогућио да га да онако широко и пластично као што га је замислио. Чим га је суочио са представницима окупаторског режима, Кочић није издржао да испред истински уметничког језика не пусти језик публицистике и памфлета.
Симеун Ђак је знатно шире и слободније конципиран. Симеун Ђак, звани Симеун Пејић Рудар, ђак манастира Гомионице на Крајини љутој, јунак је приповедака Зулум Симеуна Ђака, Истинити зулум Симеуна Ђака, Мејдан Симеуна Ђака, Из староставне књиге Симеуна Ђака и Ракијо мајко. Док Давид Штрбац представља згуснуту тежњу једног народа ка слободи и његову борбу у савременом историјском тренутку, Симеун Ђак је широко; епско, распевано суочавање прошлости и садашњости, оне јуначке, херојске прошлости и њему савременог суровог ропства у коме је тешко бити јунак и херој.
Симеун Ђак је поетичнији лик од Давида Штрпца, више Кочићево лично уметничко растерећење. Њега је Кочић поставио широко, вешто и даровито, и он израста у фигуру изузетне снаге, у јунака и рудиментарну и вулкански снажну евокацију прошлости, пророка и весника будућности.
Симеун прича уз чашицу ракије о далекој прохујалој борби против Турака, о томе како је он, Симеун Ђак, водио борбу с Алибегом Чеком, како је чинио зулуме над Турцима у Бронзаном мајдану, он чита из своје староставне књиге пророчанство о судбини босанске земље, о томе како ће се јавити прави синови нашег отечества и како ће почети борбу против трећине и десетине, како ће дунути буре и ветрови са источне стране (из Србије) и како ће се Ићинђи (Турци) и Биринђи (Аустријанци) стрмоглавити "у мрачни и бездани тротрокан", како ће ова напаћена земља постати слободна. Све ово Симеун прича вешто, сликовито, сочно; он пушта на вољу својој алкохолом подстакнутој машти да се развија, да букти, да ствара чудесне визије. Симеун воли да претерује, да се хвали и "да мало удари у страну када о себи говори". Њега сви радо слушају, са чежњом таложеном од искони уживљавају се у његове приче, увече крај ракијског казана оживљавају под мрким манастирским зидинама у својој представи слике о косовској трагедији и епопеји, стварају визије будућности и слободе, пуштају крила своје разуздане маште да лете кроз векове уназад и унапред и да се на тај начин, бар за тренутак, уклоне из сурове садашњости.
Веома често је Симеун Ђак приказиван у нашој књижевности и критици као обична лажовчина и пијаница, а само понекад као човек који "неоспорно има и позитивних црта". Тај грех према Симеуну Ђаку и Кочићу исправили су Исидора Секулић и Јован Кршић уочавајући да Симеуново пијанство и лагање не треба схватити као конкретан податак и примити их у буквалном значењу. Кад се проникне дубље у суштину Симеунова лика, мора се схватити да су ове његове особине послужиле Кочићу као књижевно средство да Симеуна постави на неуобичајено, несвакидашње место и да на тај начин створи штимунг у коме су сви догађаји и сва збивања преувеличани и тако постају уметнички снажнији и уверљивији. Симеун само напит може да прави толико дигресија, само у том стању може да се издигне високо изнад свакидашњице и да завири дубоко у прохујало време, да пророчански наговештава будућност. Кад би Симеун причао трезан оно што прича у овим приповеткама, он би био јуродиви пророк, ишчашен из времена и нормалног схватања живота. Овако, он прича велике и немогуће ствари у нормалној људској померености - у пијанству, и тиме остаје нормалан човек, жив, уверљив, дубоко урастао у тло народног живота, али и израстао из њега таман онолико колико је потребно да у својим лажима пренесе аманете предака својим савременицима. Симеун Ђак лаже о себи, али прича истину о своме народу, и његови слушаоци га схватају, разумеју и кажу да "његова лаж, његове, 'оћу рећи, бешједе, нијесу никоме на штети".
У нашој критици о Кочићу занемарена је још једна значајна црта Симеунова лика, чијој потпуности доприноси присуство извесне трагичности. Призвук трагике прати све Симеунове шеретлуке и његове "лажи" и претеривања и намеће се читаоцу као посебан квалитет његове личности. "Да није шале, еглена и ове благословене, што се каже, мученице, вјерујте ми, дјецо моја, да би пола свијета у нашем несрећном отечеству од горког јада и чемера полуђело и сишло с ума." Ова Симеунова мисао открива позадину његова пијанства и "лажи". Ракија, шала и "лаж" ублажују горчину постојања и везују њега и слушаоце чврстим нитима за најважније токове народне историје, још снажније окрећу времену и простору историје и тиме их сигурније оријентишу у савремености. Пијанство, "лаж" и шала су бекство од очаја.
Давид Штрбац је драмски, борбени грч у сукобу са савременошћу, а Симеун Ђак је заснован широко на епском платоу историје од Косова до аустријске окупације. Он је поетизована историја са чврстом мисаоном вертикалом. Симеун Ђак и његови слушаоци су потенцијални хероји који се нису остварили и свесни су да ће се тешки остварити. Они себе растерећују маштањем о јунаштву и херојству. Кад се прочитају свих ових пет приповедака о Симеуну Ђаку онда се тек потпуно постаје свестан да је Симеун Ђак изузетно занимљива појава у нашој књижевности.
Можда у овим Кочићевим приповеткама има исувише понављања, а и извесне анегдотичности и фрагментираности, које умањују вредност Симеунова лика, али се светли и изнијансирани преливи пијанства, "лажи" и шале намећу као снажан и свеж квалитет. Да су до краја очишћене од споредног и неважног, да је у њима мање хипова тренутка, оне би заузимале једно од најзначајнијих места у нашој новијој уметничкој прози.
Читаву своју уметност Кочић је изградио на овим чворновитим сељацима. Јасно је да су ове робустне и живе личности унеле у Кочићеву прозу и свој амбијент: природу у којој живе. Оне се сливају у једну недељиву целину са горостасним, намргођеним, у плаветну тиморину увијеним планинама. Кочићева природа није стихија већ доживљена разбеснела и необуздана снага, која се с човеком слива у једно кретање, у јединствен стваралачки покрет.
Човека обузме топлина у оним тренуцима кад се око њега све зазелени, кад оштра и врела светлост облије земљу и кад она замирише свежим мирисом. Сливају се у један занос човек и земља. Они постају једна туга, радост, увређеност и суровост. У усковитланој магли трага Марушка за изгубљеном срећом, ветрови фијучу, мрсе магле и њене косе. Кочић је стопио у јединствен замах Марушку, усковитлане магле и намргођене планине.
Кочић је осетио пулс природе, пронашао је њене најскривеније дамаре, продро у њене тајне, савладао њене ћуди. Кочић је умео вешто да искористи описе природе за стварање драмских штимунга, да њима припреми читаоца за конфликт који ће се у њеном крилу одиграти. Сутра се Јаблан бори против Рудоње. Лујо стрепи, нема мира, сања тешке и ружне снове, у сну бодри Јаблана, претвара се у грч, а око њега "дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућа, што се у полукружном непрекидном низу протежу испод планине..." Дубока и страховита тишина ноћи истиче јаче Лујину узнемиреност. Сваки његов покрет, сваки његов уздах и свака слутња види се, чује се и наслућује се у притајеној ноћи. А кад је освануо дан битке између Јаблана и Рудоње, јутро је било као умивено, природа жива, бујна и распевана. "Све трепери, прелива се. Само, тамо далеко испод планина у присојима, трепери магличасто, тиморно плаветнило. Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином." Овакав опис сугерише читаоцу ведро расположење и веру у срећу, буди наду у најбољи исход битке, улива Лују поверење у Јаблана, а Јаблану у своју сопствену снагу, и они иду на мегдан свежи, снажни и ободрени од сунца, плаветнила, светлости и зеленила с планинских врхунаца, који после битке прихватају Јабланову победоносну рику и разносе је на све четири стране.
Кочић је с успехом стварао живописне, рељефне и снажне ликове у својим приповеткама, а умео је, исто тако, да ствара и атмосферу с пуно мере и изразитог смисла за стварање масовних сцена. Хумористички дар Кочићев је у масовним сценама долазио до снажног изражаја у свим његовим приповеткама, али се најпотпуније остварио у приповеци Суданија, коју је почео штампати 1910. године у свом листу "Развитак" док је још био у Бањалуци. Смисао да ствара атмосферу Кочић је испољио од своје прве приповетке, Тубе, свака нова приповетка откривала је и нове могућности пишчеве.
Као последње значајније Кочићево дело Суданија испољава и мане и врлине Кочића као писца. У њој се осећа замор, и она је развучена, разводњена, као што је некад, пре десетак година, на самом почетку књижевног рада била Туба. У жељи да што више каже и да што подробније исприча Кочић као да је заборавио да се изражава концизно, језгровито и кратко, као што је то умео да чини кад је био у напону стваралачке снаге.
И поред несумњиве развучености Суданија испољава стари Кочићев смисао за драматске сукобе, за хумор и чистоту изворне народне речи. Требало је имати маште па се сетити и у приповеци остварити сву комику аустријског суда и правде, и то у затворској ћелији, где затвореници с пуно духа и потребне оштрине играју судије, поротнике, оптужене, тужиоце и браниоце. Затворска ћелија се претвара у ковитлац трагикомичних сцена у којима се подвргавају руглу аустријски суд, правда, морал, историјска мисија, царевине, језик - све он што је ова царевина собом донела у Босну после Берлинског конгреса. Кочић није исмејавао људски суд, правду, морал већ аустријски. Кочић је био на путу да оствари у овој приповеци много јаче уметничко дело. Али није било више старе стваралачке снаге.
Садржина приповетке говори о томе да Кочић и даље добро запажа, да посматрачки дар није писца изневерио у овом тренутку. Драмски судари у приповеци дати су са пуно мере и смисла за њихово максимално коришћење. Управо овим својим квалитетом приповетка привлачи пажњу не само савременог читаоца већ и позоришне људе. Међутим, Суданију савремени адаптатори, редитељи и интерпретатори најчешће остварују у проклетоавлијском духу. Тако тумачена Суданија није више Кочићева, јер проклетоавлијска филозофија не одговара Кочићеву емпиријском духу.
Кочић је стварао своје јунаке на свом немиру и они сви носе у себи потребу за борбом, за узлетима и сањарењима. Борба и уметност код Кочића су један јединствен процес живота.
Витомир Р. Вулетић
|
