 |
 |
Уништене и оскрнављене српске православне светиње на Косову и Метохији (1999-2000)
| ||
|
Уништене и оскрнављене српске православне светиње на Косову и Метохији (1999-2000)
|
||
|
Владика Рашко - призренске епархије Артемије РадосављевићКрст на коме је Косово распето стесан је Београду
Распето Косово, Косово на крсту. Може ли се замислити страшнија слика пред нашим очима? Под крстом се не говори. Под крстом се или ћути у болу, или грца у сузама. А ми смо принуђени да говоримо о распетом Косову под његовим крстом. Болно и са сузама. Али је најболније сазнање и осећање да је крст на коме је Косово распето стесан овде, у престоном Београду. Да мајстори који су правили тај крст и Косово на њему распели то проглашавају својом победом и славе као велики успех. На Косову се десило оно што сви знамо или што смо на неки начин обавештени, али нико не зна пуну истину, чак ни ми, који на Косову живимо и они који су на Косову рођени, шта се то са нама доле догодило. Онога дана када је потписан мир, када је прихваћена резолуција Савета безбедности, после небивалих сукоба и злочина извршених на Косову, када смо очекивали да ће доћи до стварног демократског решења косовског проблема десило се оно што се морало десити: дошло је до полома и до погрома српскога народа на Косову.
Браћо и сестре,
Зато распето Косово може васкрснути само у васкрслој, слободној, демократској, препорођеној Србији. Учинимо све да до дога што пре дође. Хвала. |
|
Напомена: Беседе снимљене на представљању првог издања књиге Распето Косово, у Скупштини града Београда, 16. септембра 1999. |
Ваша светости, преосвећена браћо архијереји, часни свештеници, браћо и сестре, 
Доласком међународних снага мира, како себе називају, на Косово, за косовске Србе почео је пакао. Најсветија српска земља претворена је у пакао огњени, у коме све гори и сагорева. Зашто је до тога дошло, нећу овде објашњавати, мислим да је свима познато. А шта се десило од тога дана када је у Куманову потписан и неки војно - технички споразум?! Баш у Куманову где је пре 80 и нешто година од Турака ослобођено и освећено Косово? На истом месту је данас Косово и издато и продато! Повлачењем органа безбедности ове државе, ако је ово уопште држава, нестало је границе према Албанији и Македонији. Отворена су сва врата и све капије, као брана када се сруши, кроз које је кренула бујица из Албаније, из Македоније, нагрнуле су стотине хиљада претходно прогнаних Албанаца са Косова, а са њима и многи они који никада на Косову нису живели нити су били. Поред наоружане тзв. "Ослободилачке војске Косова", одморне и обучене у Албанији, кренуле су и многе друге банде, пљачкашке, криминалне. Тај талас је био незадржив, а није га имао ни ко задржати. . 
Међународне снаге нису дошле доле да би спречиле тај повратак, него да би га омогућиле. И зато дипломати који доле долазе су задовољни постигнутим резултатима за два, два и по месеца на Косову, јер се десило нешто што се никад у историји света није десило. Да се за месец дана у отаxбину своју врати 700 хиљада прогнаника. Они то виде. Они су ради тога дошли доле, а неће да виде нове колоне избеглица које су кренуле са Косова, у другом правцу, према "Ужасу", то јест ужој Србији. 
За два и по месеца са Косова је прогнано путем насиља и злочина, о којима сте чули од високопреосвећеног митрополита Амфилохија, преко 160 хиљада Срба са Косова, и још тридесетак хиљада другог неалбанског живља, углавном Рома. Очишћена је читава Метохија, очишћени су многи градови у централном Косову, угрожене су компактне енклаве српскога народа у којима још увек, хвала Богу, живи око сто хиљада Срба. Они су сада у ово време главна мета напада, да се и они покрену и да се оствари вековни сан Шиптара о етнички чистом Косову. 
Разуме се, то је њима први циљ, прогнати Србе, други циљ - затрти све трагове и сведоке који сведоче да су ту Срби икада постојали. Који су то сведоци? - цркве, манастири и светиње наше. И они су кренули у рушење, у затирање тих трагова и уништење тих сведока. За два и по месеца преко 70 цркава и манастира је спаљено, демолирано или до темеља разрушено. Међу њима су и оне цркве које су грађене од наших славних и светих предака, у XII, XIII, XIV веку. Цркве и манастири које су преживеле и претрајале 500 година турскога ропства, нису могле да претрају два месеца међународног мира у присуству 50.000 "мировњака" на Косову. Поред тих старих цркава - од којих је свака рана која крвари, и питање је да ли ће икада бити залечена - јесу и оне цркве које су грађене у најновије време, оне које су тек освећене, оне које су спремне за освећење, оне које су још у изградњи, као црква у Ђаковици, у Ђураковцу, у Пећкој Бањи и да не набрајам... Видећете из ове мале, али драгоцене књиге, као сведока нашег времена, нашег страдања, нашега полома. Страшна слика. 
Но, да ли на основу тога треба да клонемо духом, да ли треба да признамо да је Косово изгубљено? Не, још увек не. Поред свега што се десило и што се дешава. Косово још није изгубљено ни за Србе ни за Србију. Док је нас Срба доле на Косову, оно ће бити српско. Када нас доле не буде било, оно неће бити српско, макар се налазило у границама државе Србије. А оно је још увек српско и надамо се, уз милост Божју да ће тако и остати. Од чега то зависи? Од нас! И само од нас! Ако у Србији, у Београду, дође до промене режима, који нас је довде довео, Косово ће бити спашено. Ако, не дај Боже, овај режим продужи своје трајање на телу овога народа, онда ће Косово бити заувек изгубљено.