Književna zajednica Novog Sada 1990.

Knjiga Mrtvih (glava CLXXV, deo nadgrobnog papirusa: Rađanje u Dan)

Prvo poglavlje
Dablinski Slučaj I

1.

Bio je hladan, kišni dan, ispunjen maglom i hučanjem vetra dvadeseti oktobar 1850. u Dablinu.

Negde oko podneva dobih poziv da u pratnji izađem na teren do starog napuštenog brodogradilišta u Ulici Fuks. Retko sam izlazio na mesto uviđaja - i pri ovom izlasku kao da sam unapred sve predvideo. Znalac sam aramejskog i orijentalnog; radim pri policijskoj prospekturi u Dablinu. I, kao što već zapisah, znao sam, a da još ništa nisam video: ceo slučaj je bio beznadežno izgubljen čim mene pozivaju. Policija ne može da pogreši, već samo da odloži rešenje - uvek se nađe neki Ricman koji će dane tucati privodeći nerešivo kraju; tako da tom Ricmanu, sve u svemu, ostaje idiotski optimizam.

U celoj toj mračnoj četvrti, gde se nalazila ulica Fuks, nije bilo ni pet nastanjenih kuća. Ceo prostor beše ubeležen u katastru Dablina znakom rušenja. Iz obližnjeg napuštenog brodogradilišta uzletale su ptice kričeći i nestajući u mutnim nebesima. U magli se nazirao ostatak brodske dizalice kao kostur praistorijskog reptila. Predeo se tu, rekoše mi, oduvek pušio - bilo je teško utvrditi da li je to dim iz nekog nevidljivog dimnjaka ili magla.

Tri leša pronađena su u ruini od kuće koja je nosila broj 10. Inspektor je naginjao čaj iz limenke, s izrazom na licu kao da će svakog trenutka pući. Znajući ga dobro, shvatih da je bio opterećen sutrašnjim ragbi-mečom između "Dablinskih lavova" i "Zelenih" s Temze. Komisija je radila prokleto sporo; s izmakom dana postajalo je sve hladnije i u vazduhu se osećao sneg. U trenutku kada sam stigao inspektoru je podnet raport: sva tri smrtna ishoda ustanovljena su po dostavi koja je bila tačna - jedino nije mogao da se utvrdi identitet dostavljača?

Dva leša, koja su pacovi prosto razbucali, pronađena su u podrumu, dok je treći, takođe u raspadanju, otkriven u potkrovlju iste kućerine. Leš iz potkrovlja zadavao je najviše glavobolje: zatečen je u ležećem položaju na bednom ležaju zastrtom krpama, pored nerazumljivih knjiga. Pored tog leša, u potkrovlju su nađeni sledeći predmeti: jedan zarđali i pocrneli brijač s tragovima skorele ljudske krvi, nešto veći komad stakla pričvršćen za središnji stub potkrovlja, komad daske probijene ekserom na kome su uočeni tragovi skorele ljudske krvi, revolver marke drajsi, plinski rešo s čajnikom, ostaci sagorelih sveća, lampa na gas i nešto bednog, ulubljenog limenog posuda. Na unutrašnjosti vrata, o klinu, visile su kožne rukavice za boks od šest unci, pune spolja metalnih nitni. U gomili zagonetnih knjiga nađen je dnevnik s lažnim dokumentima (koji su, najverovatnije, pripadali osobi iz potkrovlja); zatim tapija i ugovor na celu kuću; oba dokumenta bila su umrljana ljudskom krvlju. (Da li je, pitao sam se, prilikom preuzimanja tapije još neko ubijen?)

S valjanim razlogom - sumnjalo se u trostruko ubistvo; izuzev što je u prvom slučaju, oko ona dva leša u podrumu, stvar bila jednostavna: u jednom lešu iz podruma nađeno je olovno zrno veličine ljudskog palca, ispaljeno iz drajsija; dok je na drugom lešu čeona kost bila probijena ekserom dužine pedlja - udar je bio tako žestok da je rupa na čelu zjapila. Daska s ekserom i revolver (skraćeni model pruske puške iz 1841, masivne hrastove drške okovane čelikom) nedvosmisleno su govorili ko je ubica i pod kojim okolnostima je izvršio zločin. Čovek iz potkrovlja poslužio se, svojevremeno, strašnim komadom daske; mora da nije imao vremena da dva puta uzastopno puca iz drajsija.

No, zato je leš čoveka iz potkrovlja bio prava đavolska zamka za istragu! Ko je, pod kakvim okolnostima i kada je usmrćen čovek iz potkrovlja? Naime, negde na polovini te kućerine, ispod potkrovlja, zavojito drveno stepenište beše razvaljeno i njegova gornja polovina uzdignuta pomoću čekrka koji se namotavao ispred vrata sobice na potkrovlju. Sve je to ličilo na čudovišni viseći most unutar prokletog starog zamka, svog u ruševinama. Dva uska prozora pod krovom behu zakovana daskama s unutrašnje strane; isto tako, s unutrašnje strane behu zakovana i vrata tog sobička u potkrovlju!? Na poluraspadnutom lešu mogli su se uočiti rezovi brijača, bili su prst duboki, napravljeni pritiskom ispod potiljačnog dela lobanje. Osim toga, na potiljačnom delu vrata, takođe na dva mesta, žile su bile presečene sve do vratnih pršljenova. Prvi utisak beše da je žrtva napadnuta s leđa u trenutku sna ili krajnje neopreznosti? (Možda je još neko bio u potkrovlju pored žrtve, samo kako je, izašavši, zakovao vrata iznutra?) Očigledan je bio pokušaj da se zločin prikaže kao samoubistvo. Ali, samoubistvo se nikada ne izvršava na taj način, koji je teško izvodljiv, niti bi, u tom slučaju, telo u smrti zauzimalo položaj kakav je imao leš iz potkrovlja; niti bi tragovi i veličina rezova napravljenih brijačem bili takvi i takvog oblika. Opis ovakvog samoubistva ne postoji u policijskim analima Irske; barem onoliko koliko sam ja s tim bio upoznat. S druge strane, stajale su neoborive činjenice koje su govorile u prilog samoubistvu čoveka iz potkrovlja: dostavljač je tačno obavestio šta se nalazilo iza zakovanih vrata iznad stepeništa uzdignutog pomoću čekrka (policija je preko vatrogasnih lestvi ušla u potkrovlje i spustila stepenice), a šta u podrumu kuće u Ulici Fuks broj 10! Tako da, još za vreme uviđaja, ceo slučaj posta nerešiv. Ja dobih sve te zaumne knjige i dnevnik usmrćenog. Čim bacih prvi pogled na ispisanu zaostavštinu, zatražili su od mene da kažem šta je to. Moj odgovor izazvao je sveopšte olakšanje. Te gluposti ionako ne postoje, odgovorili su mi, ništa tu nije važno. Leš u potkrovlju je posledica samoubistva, odmahnuli su rukama i time je njihov deo posla završen.

Kroz nekoliko nedelja, pošto ove knjige i dnevnik prevedem (kad je vreme bilo u pitanju, kakav idiotski optimizam da ću uspeti da ovo brzo razrešim!) Trebalo je da podnesem stručni izveštaj Glavnom odeljenju za krvne delikte pri Dablinskoj državnoj policiji. Eto, to je sve o mom prvom susretu s ovim slučajem iz kućerine u Ulici Fuks.

E. F. Ricman, 20. oktobar 1850. godine, u Dablinu

2.

Odmah, još prve noći, pri pažljivijem prelistavanju zaostavštine, zapazih da ću imati posla oko tumačenja života i smrti jednog magokabaliste. Zvao se Arnold Lejdel. Koliko se moglo saznati iz njegovog dnevnika, beše rodom iz nemačke kraljevine Saksonije. Dnevnik mu je bio naslovljen: OBRNUTA CRKVA i bio je ispisan na koptskom jeziku. Najzanimljiviji delovi nalazili su se na kraju dnevnika. Čitajući ih mogao sam nazreti okolnosti pod kojima je Saksonac izgubio život.

Sudeći po ispisanom, Saksonac je osnovao hermetičku grupu Srebrna Vodolija koja se bavila seksualnom magijom kroz rituale saturnalija. U Frajburgu je ta tajna seksogamijska organizacija imala svoje istureno jezgro, njen još skriveniji tajni centar, koji je delovao ujednoj zabačenoj vili na periferiji Frajburga, nazvan Južna dijeceza. Vežbe s oslobođenom seksualnom energijom, putem ljubavi po slobodnoj volji, trebalo je jednoga dana da izađe među evropske narode. A. Lejdel (nadglednik vežbi) nazivao je to izlaskom među mase, seksualnom revolucijom kroz stotinu godina. Priznajem da mojoj malenkosti, osim političkih revolucija, krvavih pobuna i prevrata, ništa drugo nije poznato; a ova će (kako vidim kod Saksonca) provaliti u budućnost Evrope.

Njegov dnevnik ispunjen je direktnim seksualnim ogledima. Ubeleženi su pod naslovom: Oganj Jesoda. Iskustvo o takvim stvarima provlači se, tu i tamo, kroz čitav dnevnik - i ja ću pokušati, što je moguće vernije, da ga prevedem. Ovde mi padaju na pamet reči starog inspektora O'Brajena: "I kada nije reč o špijunluku, čovek obavezno mora da ima posla s engleskim govnarijama. Sada je to, moj Eduarde, veštičarstvo." Ma koliko da sam ubeđivao O'Brajena kako je ovde samo reč o jednom Saksoncu, ostajao je uporno pri svome: "U svakom slučaju", rekao je, "u pitanju je protestantska izmišljotina."

U jednom trenutku svog života, Saksonac hrabro odbija da izvesnim minhenskim snagama isporuči iskustva svoga rada. Odmah mu ukidaju prihode. On rešava da prizove magijsku silu (to samo može biti jedan od vidova đavola, koji se tako iskazuje svetu tvari) koja će mu obezbediti novac i moć, a da on bude u krajnjem obrednom usamljeništvu.

Videh, krasno je mesto izabrao: Dablin, Ulicu Fuks - ima li strašnijeg i crnjeg mesta!? Četvrt u kojoj je Ulica Fuks nalazila se na krajnjem severu grada. Već desetak godina nije naseljavana, bila je sistematski napuštana; bedne grupe radnika iseljavale su se iz nje parobrodima čiji pravci plovidbi behu usmereni ka obalama drugih kontinenata. Ta kuća u Ulici Fuks, uvek obavijena maglom, davala je izdašnu priliku čoveku iz Saksonije, koji se skrivao pod lažnim imenom Stefan O'Nils, da se bavi svojim paklenim naumom i, kako su stvari u njegovom dnevniku stajale, svojom poslednjom šansom zbog koje je i došao u Irsku.

U poslednjim redovima dnevnika Saksonac pominje crnomagijski red Grala - priznajući da je s njim u sukobu. To priznanje (koliko je verovati mom znanju o tim vražjim poslovima) došlo je kao posledica okolnosti koje su govorile o borbi između njih do istrebljenja. Mada se, isto tako, s lakoćom mogao izvući zaključak da teurgija, kad tad, podleže u borbi s crnom magijom koja koristi ljudsku i životinjsku krv u svojim obredima posvećenja, kao najjače oružje u vezivanju pakla i zemlje. Međutim, bilo je očigledno, optužba protiv Grala nije bila dokraja jasna jer je Lejdel sumnjao u još neke teozofske centre nemačkih država.

U svakom slučaju, istina je da Arnold Lejdel, iako belomagijac, nije prezao od korišćenja ljudske krvi u obredima, pa čak i sopstvene! Sve je to lepo opisao u svom dnevniku. Imao je čudesnu osobinu da iznosi istinu o svom životu: priznao je, na jednoj od stranica dnevnika, da je ubio vlasnika ove kuće i kako je došlo do toga. Bez ikakvog prikrivanja ispisao je svoje dvostruko ubistvo u samoodbrani. Ostao je ispisan njegov život, sličan čudovišnom snu, proveden po gradovima širom Nemačke; ispunjen stalnim potucanjem i bekstvima ispred nemačkih policija, građanskih licemera, njihovih zakona i morala, sve u prizivanju demona dobra (kako ih je i on nazivao), tako sve do Irske.

I na kraju (onako kako sam ja shvatio njegov život) ispalo je da su Arnolda Lejdela ubile mračne sile: preklao ga je brijačem, s leđa, dželat koji kao da je leteo kroz vazduh, prolazio kroz zakovana vrata i prozore, prelazio preko onog čudovišnog visećeg mosta ne spuštajući ga!? Ili je Lejdel, ipak, to sa sobom učinio u snu; ali onda, pitam se, kako je izgledao taj san? Napominjem: gomila zatečenih knjiga pripada hermetičkoj literaturi, a da nabrajam naslove i njihove autore ne bi ničemu vodilo, niti bi ista govorilo o njihovim sadržajima jer njihova snaga leži, čini mi se, u telesnoj i psihološkoj primeni onoga ko ih koristi. Ipak, tu literaturu sam izložio, na neki način, dajući svoje viđenje života i smrti magusa Arnolda Lejdela. Dodajem na kraju svoje beleške povodom Dablinskog slučaja. I - ja u svemu ovome ne postojim. Postoje samo: dnevnik, žrtva i okolnosti na koje je naišla istraga u Ulici Fuks. Dao sam svoje viđenje smrti čoveka iz kraljevine Saksonske, po imenu, za koje mislim da je pravo, Arnold Lejdel. To viđenje sam dao - jer se to od mene po dužnosti tražilo. Uostalom, moje mišljenje ne mora biti uvaženo.

Eduard Fildbing Ricman, doktor orijentalistike, početkom novembra 1850. godine. u Dablinu

3.

Smrt magusa Arnolda Lejdela

(prvi deo povesti)^[1]

Uočivši svoje neprijatelje, Arnold Lejdel se povukao i iz uskog kruga Južne dijeceze, a time sasvim i zauvek od Srebrne Vodolije, hermetičke grupe koju je svojevremeno osnovao. Za mnoge je bio izgubljen. U stvari, niko nije znao lačno u kom je pravcu nestao, niti šta se stvarno dogodilo s njim. U hermetičkom podzemlju Nemačke kolale su svakojake glasine o Lejdelu i njegovoj sudbini. I, kao što to uvek biva, samo se jača strana oglašavala svojim prisustvom objavljena je vest o tome kako je A. Lejdel, pod magijskim imenom Kraljevski Luk, posle nervnog sloma spalio Dijecezu, ubivši pri tom jednog njenog čuvara. Po hvatanju, A. L. je prebačen u ludnicu Spandaua i to u pratnji neproverenih iluminata. Posle te vesti prestalo je svako pominjanje A. Lejdela. No, za ono malo njegovih prijatelja, to je bio koban znak da ga sile iz Eterne koju vodi, pretpostavljalo se - Frank Ritman besomučno gone po Evropi.

Sukob s Mistikom Eternom nastao je (tako je zabeležio u svom dnevniku, pred samo napuštanje Frajburga, u proleće 1850) oko rezultata do koga je došao radeći na seksualnoj magiji. Zahtevali su od njega da im to preda, bez prava na dalje mešanje u sledećim postupcima oko eliksira Venere. Time je sukob između njih dostigao vrhunac - Lejdel je morao da se povuče u ilegalnost. Do tada je Saksonac u vrhovima Eterne još imao svoja dva čoveka od autoriteta, ali oni nisu mogli više da mu garantuju bezbednost od policijskih provala. Još ranije je Lejdel optuživao Eternu, po kuloarima, za smrt svoga brata Knesa koji je obešen posle neuspelog atentata u Hombašu 1832. Revolver koji je pre toga Knes dobio, preko kanala iz tajnog centra, bio je neispravan. I ne samo to zapreka u njihovim odnosima bila je i Frankova bezrezervna podrška drugom čoveku iz samih vrhova Eterne: tom Hugu - Hugu, koji je polagao puno pravo na veliku i raznoliku biblioteku hermetičke literature iz svih oblasti ezoterije. Zatražiti pravu literaturu od Huga, uvek je značilo dobiti bravu bez ključeva. Ta debela svinja, Hugo-Hugo, dupedavac i samozvani magistar nauka, bez ijedne vlasi na lobanji - stoji zapisano u Saksončevom dnevniku.

Sukob između njih dostigao je svoj vrhunac na velikom skupu nemačkih i austrijskih hermetista (T. M. K. W.) u Lucernu, septembra 1839. Lejdel je tom prilikom izjavio da je izdvajanjem boljih ljudi, u okviru Južne dijeceze, želeo da se ogradi od toga da Srebrna Vodolija bude gomila kamenja u rukama minhenskih politikanata koji se bave berzanskim smutnjama, planovima za kolonijalna otimanja, prevratima raznih boja i zastava, kao i političkim igrama u krojenju granica širom Evrope. Na istom skupu Lejdel je ponudio novi program obnavljanja misterija, krajnju tajnost u radu na mistici, gnozi i kabali. Njegov nastup beše pozdravljen. Po njegovom povratku u Minhen, posle samo osam nedelja odsustva, Srebrna Vodolija, beše puna hohštaplera, pederasta i nimfomanki. Biblioteka u Južnoj dijecezi bila je provaljena i, samo zahvaljujući njegovom instinktu, ostale su knjige koje je on pravovremeno preneo kod svog prijatelja u Najse. Novčana pomoć beše skoro ukinuta; curila je jedino za izdržavanje lista koji je morao da nosi nov naziv: "Smrt Ribe". Lejdel se pobunio protiv takve ucene, tvrdeći kako će i poslednji jezuitski žandarm iz naslova lista videti sve o njegovom sadržaju. Sem toga, u naslovu lista moralo je stajati da je Južna dijeceza izdavač. Lejdel je ovakvu materijalnu pomoć, uz diktiranje uslova, odbio i time doveo sebe u opasnost da ga Minhen ekskomunicira. Prvi znaci neumitnog obračuna s njim odmah su izbili na videlo. Jedan polujavni, rozenkrajcerski list, "Ekvinokcijum", koji se bavio spoljnim problemima glavne centrale, objavio je negde na prvim listovima malu i uokvirenu vest: "Arnold Lejdel, poznat kao Kraljevski Luk, razbijač S. Vodolije i osnivač Južne dijaceze otkriven je kao jezuitski doušnik i saradnik pruske tajne policije. Isti je pozvan na odgovornost." Bilo je to potpuno, javno prokazivanje jednog čoveka koji je, kao divljač, isteran na čistinu i svako je mogao da krene u odstrel na njega.

Ali, ceo slučaj oko Lejdela imao je i drugu stranu: niko od njegovih protivnika nije tačno znao kakvim moćima on raspolaže? Atmosfera oko hermetizma bila je ispunjena neobičnim pričama o instrukcijama, putem astrala, koje šalju tibetanski gurui nevidljivim šefovima Evrope koji su se uzdigli na lestvici Znanja.

Što se tiče samog Lejdela, skrivao je mnoge stvari i od samog sebe; ono što se nazivalo poslednjom tačkom u osvajanju Znanja nigde nije beležio iz predostrožnosti usled čestih provala - ostavljao je malo tragova o svom radu. Ipak, mnogi su znali da je u poznavanju magijskog vrtloga otišao najdalje. On lično osećao je da dolazi čas kad treba da probudi i pomeša snage dva sefirota: temelj Jesoda i Tifaret, sefirot koji obnavlja prirodne snage, daje moć i bogatstvo svake vrste. Tifaret je, između ostalog, centralni deo Drveta života i za njegovo pokretanje potrebna je ogromna energija svih vidova čovekovih. Jesod je u temelju Drveta, kod čoveka među preponama, i znači ogroman rezervoar seksualne energije koja se hiljadama godina, kroz ljudski rod, taložila, ali i zračila i prosipala (izuzev u posvećenim misterijama) kroz prostor i vreme preko ljudskog semena. U radu na spajanju ovih sefirota Arnold Lejdel je video svoju šansu za uspeh.

Posle one novinske vesti u "Ekvinokcijumu" Saksonac odlučuje da, s proleća 1850, tajno napusti Frajburg. Prisvaja poslednji novac iz kase Dijeceze, znajući dobro da će to biti prijavljeno vlastima kao pljačka trgovačkog sedišta "Veliki Frajburg", pod čijom firmom su vodene tajne finansije Dijeceze. Putuje isključivo noću, dok je preko dana u konačištima gde se zatekne. Na putu se ne razdvaja od oružja. Kao krajnji cilj svakog putovanja izabrao je Irsku. Dablin, gde će se skloniti - i pokušati da pomoću magijskih obreda ostvari svoj plan. Kasnije će se javiti proverenim prijateljima - pošto dođe do rezultata. (U OBRNUTOJ CRKVI nisu ubeležena imena njegovih prijatelja^[2], razume se, iz krajnjeg opreza. Valjalo bi pretpostaviti da je A. L. stigao u Dablin najkasnije početkom aprila 1850. godine.

***

Kućerina u kojoj je boravio nalazila se u jednoj od najbednijih lučkih četvrti Dablina. Ulica Fuks jednim svojim delom izlazila je na sami dok napuštenog brodogradilišta. To ukleto mesto ponudio mu je sumnjiv tip izobličen alkoholom - još u onim noćima kada se Lejdel potucao Dablinom tražeći najpogodniji smeštaj. Plativši mu viski, Arnold se hladno prepusti pijanom mumlanju i cenkanju. Čim je ugledao kuću, shvatio je da ne postoji bolje mesto za ono čime se bavio. Pijanac ga je ubeđivao kako je ruina njegova, nudeći mu je u bescenje. Lejdel mu pruži novac rekavši da je to iznos za mesečnu kiriju, da uopšte nema nameru kuću da kupi, i da ga ne uznemirava do idućeg meseca, kada će mu uručiti sledeći iznos mesečne unajmnine. Na to pijanac promumla nešto i ode u noć - ali se, već sledeće večeri, opet pojavi tražeći novac. Čim ga je video, Lejdel shvati da to može biti početak sudbonosne greške; jednostavno, sada mora ubiti vlasnika ove kućerine kako se njegovo prisustvo ovde ne bi iskomplikovalo - jer pijanac sledeći put ne bi došao sam, a Lejdelova lažna dokumenta, s kojima se pojavio u Irskoj, ne bi izdržala ni najmanju proveru. Posle dva udarca primljena u glavu, nesrećnik je izgubio svest. Sveg krvavog, Arnold ga je šutirao do prvog kanala iz koga je zaudarala otpadna voda obližnje čeličane. Žrtva je potonula bezglasa, iznad njene glave pojaviše se klobuci pene - i to je bilo sve. Padala je trunjava, prohladna večer, a s mora je duvao vetar zasićen solju. Ulica Fuks beše pusta, u daljini se nazirala čkiljava svetlost lampi iz zgrada koje su naseljavali radnici čeličane. Kapci na kući, odakle su on i žrtva izašli malopre, škripahu na vetru. On obrisa krvave ruke o pantalone i zabaci kosu unazad; potom umorno krenu u kuću. Pred ulazom spazi na zemlji žrtvinu prnju; dohvati je i stade grozničavo da pretresa džepove na tom jadnom ostatku odela. Osetivši papir pod prstima, izvuče ga i tromo se pope u potkrovlje. Pri čađavom staklu gasne lampe stade da čita. Beše to tapija kuće sa imenima svih dosadašnjih vlasnika. Pri njenom dnu nazre dva izbledela pečata gradske opštine, iz 1807, što ga obradova. Pojača fitilj lampe i s gomile knjiga podiže mastionicu mutnoga sjaja. Perom precrta ime poslednjeg vlasnika (bilo je četvrto po redu) i ispod upisa svoje sigurnim pokretom šake. Oklevao je, a onda zapisa kako je bivši vlasnik prodao kuću Stefanu O'Nilsu za sedamdeset pet šilinga i da po prodaji kuće bivši vlasnik napušta Dablin. Ponovo zastade u pisanju, pero se zanjiha u slabom krugu svetlosti, on podiže pogled s okrvavljene tapije i uperi ga u komad stakla što je visio o tavanskom stubu. Vide kao kreč bledo lice, usjaktelih zenica; nekakvog izobličenog stranca koji kao da ga posmatra s dna mračnog i otvorenog groba. Umoran sam - pomisli i naže se nad ugovor u kome je bio i kupac i prodavac. Kako bi bilo dobro kada bih zajedno s mojim ljudima, jednoga dana, bio jedina strana koja bi se o svemu pitala, a da nam niko ništa ne bi smeo da prigovori; pa čak i onda kada bismo ubijali - pomisli i nasmeši se. Dok je na njegovim tankim usnama titrao smešak, uspe mu da falsifikuje potpis žrtve ispod lažne kupoprodaje; potom odloži pero i zavali se leđima na krevet, osetivši kako mu deo po deo tela popušta pred plimom umora i sna.

Sutradan, po kišnom jutru, Arnold izađe u već sviknutu, uobičajenu šetnju po pustoj okolini. Bio je to sumoran predeo, sav izrovan, ispunjen lučkim otpadom, gomilama ugljene prašine pomešane sa šutom; sve ono što usijano ždrelo čeličane nije moglo da sagori svojom utrobom, bilo je izbačeno tu, pušeći se i zaudarajući kao sama smrt. Ceo kraj kao da se nalazio na kraju sveta; magla se nije dizala s tla skoro cele godine, a kada bi se podigla u avgustu, zamenjivala bi je nesnosna jara. Tog maglovitog jutra Lejdel na korak od sebe nije video ništa. Nastupao je septembar i voda je sipila iz nebesa bez prestanka. Vetar je kroz gustu maglu nanosio pramenje dima iz čeličane koje je štipalo oči. Do njega dopre otegnuti pisak sirene s parobroda koji se oglasi negde iz magle; Arnold napregnu vid ne bi li ugledao parobrod, ali ga je ubrzo dim primorao da odustane od toga.

Bio je nervozan - ubijali su ga dani u samoći, a rezultata još uvek nije bilo. Novca je bivalo sve manje. Jednodnevne obroke sveo je na čaj s dvopekom, a i da je imao više - jaču hranu nije smeo da uzima. Meditacija i razrešenje simbola najbolje se odvijaju polugladnog lela, u stanju ispošćenog organizma. U tom mu noga zape o nešto tvrdo. On obori pogled i spazi grumen kreča. Sinu mu ideja: uzevši grumen, zastade ispred ulaza. Izabravši glatku površinu zida, stade da ispisuje adresu: Ulica Fuks, br. 10, Dablin. Natpis je uprkos prljavo sivoj površini zida bio čitljiv; a kada se povuče korak-dva unazad, sve postade, zajedno s ulicom, mutnjikavo i nejasno, ispunjeno maglom. Šta može da se vidi na tri koraka u ovoj prokletoj magli Dablina? pomisli, ušavši u kuću.

Unutra prva dva sprata behu ispregrađivana natrulim daskama. Prostorije su zjapile prazne, pune otpadaka i paučine, gluve kao pećine; namesto života koji ih je napustio, noću bi u njima hučao vetar. Svuda po hodnicima vukli su se ostaci i prljavština pokućstva porodica bivšeg brodogradilišta. Naglo, kao pri blesku munje, Arnold se nađe u gužvi okružen prljavom, iscepanom decom; vukla su ga za peševe ogrtača tražeći koji peni, pominjala su glad. Penjao se naviše, ka potkrovlju, grubo gurajući decu od sebe. U susret su mu dolazili, spuštajući se stepeništem, ljudi nakrivljenih kačketa i pijanih zadaha. Bilo je izgladnelih žena koje su izletale iz onih natrulih pregrada vrišteći i kršeći prste za pijanim muževima; a neki od pijanih bi se vraćali u pregrade i bacali žene na tlo gazeći ih nogama. Pored svega toga prolazio je mirno; ništa ga se nije ticala ta beda, ništa nije osećao prema njima. Ako je nešto osećao, onda je to bio prezir, u trenucima i mržnja prema slabima i pijanima koji su se pre odlučivali za gutljaj smrdljivog viskija nego za komad sapuna. Gledao ih je istim očima kao i debele bogate svinje koje se valjaju u svojim kaljužama od vila i letnjikovaca, čija bogatstva da ima, otpečatio bi pečat na dnu mora gde čame njegovi prijatelji i nestrpljivi gospodari, s kojima godinama uspostavlja dodir i, služeći im, očekuje zauzvrat da dobije moć. Treba se uzdići iznad ovozemaljskog smrada, iznad gluposti brloga i letnjikovaca, roga obilja koje završava u guzicama, razmišljao je Lejdel, penjući se prema potkrovlju. Ljudsko krdo je oduvek bilo materijal za građevinu koju bi valjalo podići.

No, već u sledećem trenutku stajao je ispred ulaza i posmatrao ono što je ispisao krečom. Redovi izbezumljenih stanara prolažahu kraj njega kao senke mrtvih, sa sivim znacima na čelima: ulažahu bešumno na parobrod koji je muklo pištao ukotvljen negde u magli.

Kako je prilazio izboru tog otegnutog piska, tako mu se lagano u pramenju magle ukazao parobrod koga polako guta magla, potom ču krike nevidljivih galebova nad morem. Vraćao se, bivao sve bliži kućerini koja je zjapila pusta; čuo je samo bat sopstvenih koraka, izgledalo je da tu, osim njega, nikada nije ni bilo živog ljudskog stvora.

Sedeo je na krevetu - bio je zaprepašćen otkrićem koje mu se iznenada ukazalo! Sve živi, pa i ruina od ove kuće. Ono čime se bavio poslednjih godina, izbilo je sada u ovom usamljeništvu, kao da se nešto odvalilo unutra u njemu. Pade mu na pamet misao da mu je ovo (potpuna materijalizacija prošlosti) uspelo usled obeležavanja mesta na kom se nalazio, posto je prethodno prolio ljudsku krv!? Mesto gde stojiš važno je u pentagramu, pomisli sav u groznici, da bi izbrisao prostor i vreme, a granicu sna i jave pomeraš! Celu istoriju ove kuće, do njenog najsitnijeg detalja, mogu saznati! Sve do onog trenutka kada je stavljen prvi kamen u njen temelj. Od tada pa sve do mene i ovog trenutka u kome sedim sam u ovom potkrovlju nagrnu lavina misli kroza nj. Taj koga sam prizivao (vizija svega toga) gde je trebalo da dođe? Dabome, u Ulicu Fuks, broj deset. Morao sam ranije obeležiti prostor u kome se nalazim, jer koliko ima ovakvih kućerina širom Dablina koje su nastale istoga dana u isti čas! Uvek postoje dva mesta na kojima se nalazi čovek: stvarno i prividno, razmišljao je Arnold, rešen da ceo redosled magijskih operacija izmeni. To prokleto mesto na kome danas jesi, a sutra nisi. I, utom, svlada ga sveg iscrpljenog san. Bilo je negde oko podneva, i do tada nikada u to vreme nije spavao.

Svaku operaciju (rad na materijalizaciji ideje) započinjao bi tako što bi prethodno spustio stepenište, ušao u sobičak potkrovlja i oko sebe napravio krug od rastopljenog crvenog voska; zatim bi pročitao tri glavna Evanđelja unazad, unazad bi pročitao i glavnu Objavu Muhameda o Ključevima raja, tek onda bi postavio Ec Hajim.^[3] Tako je uporno radio Arnold Lejdel, poznat kao majstor nad Kraljevskim lukom; sve ređe koristeći stepenište za izlaske i sve duže ostajući u zagušljivom potkrovlju, obvijen dimom četiri zapaljene lojanice. Taj svoj prokleti arnoldovski viseći most spustiće samo u određenim prilikama, za onog Putnika koji treba da se pojavi iz dalekih, tamnih i nepoznatih daljina.

Uskoro, izbiše prve slike ispred njegovih očiju. Jedino, imale su nekakvu tajanstvenu nejasnoću. Razmišljao je čemu da pripiše tu nejasnoću iz snova? Svaki trenutak bi mogao biti presudan - i neumitno koban. Treba vizije sna da priključi magijskim operacijama. Jednostavno, ono što se nije menjalo, iz sna u san, da izvuče i priključi celom obredu uz Ec Hajim. A to što se nikako nije menjalo u snovima, izgledaše ovako: posećivao ga je udvojeni lik muškarca i žene, lica im behu mutna, mešale su se njihove crte i stapale međusobno. Udvojeni lik je dolazio odozgo, u snu, kao iz visina, a na Arnoldovoj javi, dok je o tome svesno razmišljao, bio je to dolazak iz astrala. Bio je zaprepašćen ovim otkrićem (posle prve pojave sna), jer je živeo u uverenju da je u stanju svaki svoj san da kontroliše - da snove podeli na proročke (koji su bili najređi), značenjske, fiziološke i snove u kojima te drugi, na daljinu, napada. Posle prvih nekoliko noći stvar oko tih snova postala je mučna. Kad je pokušao da udvojene likove razdvoji pa da ih razdvojene izvuče iz oblasti sna u javu, udvojeni lik bi se gubio na onom najtežem nivou - u trenucima u kojima je Lejdel bio u snu i trebalo da bude svestan kako sanja. Ili se neko krije, neko ko je vrlo opasan, iza udvojenog lika, poznavajući način moga rada, ili mi se nameću dva osnovna principa, dve snage koje pokreću vidljivo?- razmišljao je probudivši se.

Lejdel ubrzo reši da primeni tehniku magijskog vrtloga, želeći da ispita šta je to što ide prema njemu iz astrala, u obliku udvojenog lika, koristeći san. Sve iz snova (ono pamtljivo) postavio je preko jednog starog palestinskog grimuara^[4] u kombinaciju C'ror Hamorom Avrama Sabba. Kao prvo, krajnje jasno i pod punom koncentracijom vizirao je udvojeni lik iz svog sna, a da bi ga u potpunosti istražio, trebalo je sve da podvede pod sefirot Hod, pod osmu granu na Drvetu života. Lejdel je to uradio rutinski kao stari majstor, bez greške. Krenuo je s pažljivim pripremama oko svoje aure, pa preko kabalističkog krsta i Srednjeg stuba. U prvim trenucima, razmišljajući pred početak same operacije, prepustio se emocijama u kojima su vrebale naslage onoga što je moglo da remeti ritam cele operacije, razbijajući koncentraciju, i cega se valjalo osloboditi. Odjednom, posle toliko godina, prisetio se starog majstora Cibulskog, Poljaka koji je u slobodnim časovima pevušio dečje pesmice o Poljskoj. "Postoji samo Poljska", govorio je stari majstor. "To je sebično, krajnje sebično, jer kabalista nema otadžbinu, ali ja moram." Cibulski je poginuo u jednom nesrećnom slučaju, ali u krajnje sumnjivim okolnostima.

Stari grimuar, koji je Lejdel koristio u temelju nove operacije sa snom, sadržavao je nešto od iskustva iz knjiga Jichaka ben Lurije. (Ili je to iskustvo iz knjiga išlo obratnim putem: od Palestine ka Safaedu u Španiji?) Safaedska kabalistička škola bila je poznata po tikunima, popravljanjem mana i nedostataka na božjim sudovima koji su polomljeni posle velikog progona Jevreja iz Španije sredinom šesnaestog veka. U spisima ben Lurije piše da je usled lomljenja tih sudova došlo do cimcuma ili samoograničenja Boga, posle toga je nastupila Švira ili prosipanje božje mudrosti iz polomljenih sudova u obliku dvesta osamdeset i osam varnica koje su se razletele dole i gore, svuda kroz vaseljenju, došavši tako i tamo, "s druge strane", u carstvo materije. Posle samoograničavanja Bog se povlači u još skrivenije i dublje sfere, a na mesto tog praznog prostora pojavljuje se nešto što nije samo Bog. Taj prazan prostor kabalisti označavaju kao T'hiru - u njega, razmišljao je Arnold Lejdel, valja ući preko Drveta života. Ko osvoji taj prostor - izvukao je tu pouku Lejdel iz prvog poglavlja knjige J'cira - shvata, prema donjem svetu materije, tajnu zakona po kojem se upravlja gornjim svetom ideja. Međutim, sve ovo iskustvo raba Jichaka ben Lurije, iz njegovog spisa Sulhan Aruh, sročenog 1681, bilo je izloženo do lista 31a, posle čega je Lejdelov grimuar postajao sve slabije prepoznatljiv u safaedskom izvoru. Istina, na nekoliko mesta u njemu izbija pomen Adama Kadmona i dvesta osamdeset i osam varnica iz polomljenog suda koje su, pomešane s krhotinama, otišle svuda po beskonačnosti, i sve je negde (kako je ispisao Lurija) na drugom mestu. U svojoj drugoj polovini, grimuar je, preko merkava, pojma koji označuje svet praslike, izlagao znanje Aleksandrijske gnoze, preko koje je taj magijski tekst zalazio u oblast veštičarstva. Arnold se zaustavio, u svom iskustvu, kod svetlosti iz očiju ogromnog kosmičkog čoveka aleksandrijske Skole, kojeg kabalisti nazvaše Adam Kadmon, postavivši, ispred te svetlosti, svoj magijski vrtlog. I tu se završi prvi deo njegove operacije u istraživanju sna koji je izmicao kontroli.

Drugi nivo u toj operaciji sadržavao je: C'ror Hamor Avrama Sabba, delo pečatano je u Veneciji 1567 (Lejdel je zbog potpunog oživljavanja zamišljao lik Sabba, izgovarajući poluglasno sam čin ponovnog nastajanja knjige, sve do njenog izlaska iz venecijanske štamparije - prema onom magijskom: sve je živo, sve ima svoju smrt i svoje nastajanje!) - koje je iznosilo staro talmudsko tumačenje o svetosti čovekovog života. Šta biva s čovekovim semenom izbačenim iz tela bez dodira sa ženom? Seme izbačeno u petak uveče, uoči samog sabata, bez žene, stvara demone koji se pojavljuju na dan smrti istog čoveka, oko izvora koji ih je stvorio, tražeći pravo nasleđa s ostalom zakonitom decom. Ti štetni demoni, nag'e bne adam, koji su potomci lošeg čoveka, i iskustvo s njima koristiće Arnold pri posvećenju seksogamijskih instrumenata. Radio je to prema iskustvu iz starih knjiga: tako je u Zoharu^[5] sistematizovana legenda prema kojoj Lilit, kraljica demona, napada čoveka i traži opštenje s njim bez putenog dodira da bi izbačeno seme preuzela i stvorila sebi telo - a kad on (Onanije) umre, demoni se roje oko njegove rake i viču: "Ti si naš otac! Ti si naš otac! " Tako da onaj čovek koji pre svoje smrti nije spoznao spis Šaare Ora (Vrata svetla) dozvoljava da mu propadaju naslednici po zakonu, jer je izbacivao seme u prazno i noću uoči sabata, a nije ništa preduzeo da posledice toga spreči. Za Lejdelov rad u oblasti seksogamije odnos prema duhovima "s druge strane" bio je vrlo važan; takođe i simbolika iz Šaare Ora, koju ispisa Josef Gikatila.

Ubrzo oseti drhtanje u oblasti pleksus-solarisa-pojačavalo se, a njemu se činilo da vazduh postaje razređeniji i da zato gubi dah.

Pošto je izvizirao vrtlog koji je bio munjevit i jak, kao sam zakon kosmosa, nešto što zavisi samo od snage volje čovekove, daleko od svakog zakona razuma, gde su sve granice između sna i jave izbrisane, gde može da se dogodi sve i ništa - Arnold Lejdel se nađe na blistavoj, ljubičastoj površini. To je mogao biti, isto tako, strahovito brz protok vodene struje, kao što je ličilo na pokretljivi, ljubičasti, plameni jezik na kome je ležao Lejdel, gde se sve unaokolo gubilo usled strahovite brzine kojom je bio nošen. Brzina je postajala sve veća i veća, sve silovitija od prethodne - te Saksonac ubrzo zapade u nešto slično tunelu, nekakvom dubokom useku tamnih strana, pored čijih zidova je prolazio munjevito u ležećem stavu. Po tom se tamne strane - zidovi unaokolo stadoše pušiti. Bio je to gust ljubičasti dim, boje kao onaj protok što ga je nosio, koji stade da se pretvara u krugove. Ti ljubičasti krugovi behu u početku tanušni, prozirni kao dim, ali ubrzo stadoše da se zgušnjavaju i okreću oko Lejdela i njegovog ljubičastog protoka na kome je ležao. To stanje nije trajalo dugo, a on se nađe pored ogromnog crnog zida. Sve je naglo stalo da protiče ispod i oko njega. Ponad njega nisu više rotirali ljubičasti krugovi, kao da su se zaledili, i on spazi: iznad njega beše kristalni svod ljubičaste boje - Lejdel se nalazio u ljubičastom tunelu. U ušima mu se javio strašan pritisak, beše toliko jak kao da se nalazio pod staklenim zvonom na dnu mora. Svaka težina, osećaj predmetnosti okolo, pa i osećaj sopstvenog tela, iščezli su - jedino beše u stanju da vidi i čuje nadnaravnim i natprirodno izoštrenim čulima; bez emocija ili bilo kojih strasti, jedino to: da vidi i čuje!

Negde u visini Lejdelovog nosa na crnom zidu stade da pršti i da se okreće oko svoje ose mali užareni vrh narandžaste boje. Bila je to snaga i moć Hoda, osmog sefirota, okretao se brzo topeći sve oko sebe na zidu. Na kraju se pojavi otvor, kao kad se na ravnoj površini daske izbije čvor - i Saksonac primače otvoru svoje oko. Ugledao je unutrašnji prostor Dijeceze. U njemu se odvijao ritual.

Žena bankara iz Regensburga, Osipa G., Marta G., ležala je gola na podu, u sredini ritualnog kruga. Zidovi i pod te prostorije, sve okolo beše u znaku Geburaha i sjaktilo je krvavo crvenom bojom. Obred s Martom je bio u krvi - kasapili su joj telo dok se koprcala u Mandali; radili su to magijskim instrumentima, tankim i oštrim kao brijači. Krv je liptala iz ogromnog ženinog tela; bila je teška preko stotinu kilograma. Obrezivali su joj bradavice na dojkama i rasecali vaginu. Oni okolo nje u Mandali imali su na sebi ritualnu odeću boje plamena; skupljali su njenu krv u pehare i u njih ubacivali svoje pentakle - svi njihovi magijski znaci behu krvavi. Marta G., s magijskim imenom Perdurabo, uvijala se i grčila od bolova - to njeno magijsko ime Izdržaću nije ništa značilo, niti joj je pomagalo, a Lejdel je, kroz viziju magijskog vrtloga, stekao utisak da su je crnomagijci napunili drogama. Njen ogroman stomak bio je obliven krvlju - tako je skončavao jedan od glavnih ljudi u Dijecezi, kojeg je Arnold ostavio sa zadatkom da što je moguće bolje održi, do njegovog povratka, seksogamijsku grupu Južna dijeceza.

Lejdelovu pažnju privukoše jedna crna ljudska leđa. Neznanac se uspravio usred čina posvećenja i uputio negde van prostorije, u hodnik. Njemu, iz vrtloga, odmah je postalo jasno da se sve ovo dešava u frajburškoj vili - provala je bila očigledna. U rukama je neznanac držao nekakav spis; po načinu kako ga je držao, Saksonac shvati da je u pitanju objava tog reda. Soba u koju je ušla prilika tamnih leđa bese osvetljena svećama - na podu su sedeli i ležali ljudi ukočenih udova i usjaktelih zenica, s izrazima na licima sličnim ludacima u transu. Behu to ljudi Arnolda Lejdela, kao zakovani za strašno mesto na kome su zatečeni. Neznanac im se obrati rečima (koje Arnold sasvim dobro ču u svojoj kabalističkoj cevi):

- Ovo je mistična kabala! Moja objava u kojoj leže svi simboli pomoću kojih ćemo ga naći! Iza njega se pojavila lepa žena, dugih nogu, u providnom, crnom ogrtaču s crvenom kragnom i crvenim trakama po rubovima; žena reče da se zove Kontesa de Šulemberg. Za onog koji je napomenuo svoju objavu Kontesa reče da je njen sobar. Iza njih, tako reći između njihovih nogu, izronio je kepec velike glave i pljosnatog žabljeg lika:

- Ja sam učitelj jahanja pri Kontesinoj ergeli. Ko od vas nauči da jaše njene konje, taj će leteti za jedan dan na Srebrnom užetu!

Gomila bivšeg Lejdelovog ljudstva tek posle ovih kepečevih reči stade da se pomera i da mrmlja nerazumljive reči - potom sve glasnije i glasnije, i sve bešnje, da bi se u jednom trenutku pretvorila u razularenu gomilu ispunjenu mržnjom prema bivšem šefu grupe. Neki stadoše da seku sopstvene žile na rukama i da piju krv koja je vrcala, urlajući pri tom kako je prosipanje sopstvene krvi jedini način da se oslobode nekadašnjih zabluda u koje ih je bacio bivši vođa. Njih troje, valjda potpuni gospodari izgubljenih, nemo su posmatrali taj prizor. Kepec stade sve jače da se ceri, dok je lice sobarevo postajalo sve bleđe, bez kapi krvi, s očima koje su bubrile u dupljama. Kontesa de Šulemberg priđe mlađem plavom čoveku, kome je krv liptala iz vene. Lejdel, skriven svojom vizijom, shvati da je mladi plavi čovek, sav van sebe, i krvav - Hans fon Ditrih Magnus, njegov odličan prijatelj, čovek koji se jedva izvukao ispred ujedinjenih policija nemačkih država posle afere u Hombašu, kada je Knes zaglavio. Bio je izgnanik iz pruske riterske porodice, pod očevom optužbom da kalja njeno ime jer je član karbonarskog ogranka koji deluje na tlu kraljevine Virtenberg; bio je nekadašnji pripadnik svete rimokatoličke crkve, a sada zakleti obraćenik i verolomnik starog, iza sebe je imao u dva navrata raskid veridbe s daljom sestrom po ocu iz kuće Magnus-Prausman. Nekada dokazani prijatelj Lejdela, sada ga se najviše odricao, urlajući nad sopstvenom krvlju.

Kontesa mu je prišla sasvim blizu, zahtevajući da podigne ruku s presečenom venom. On ju je poslušao cvileći kao pas, očigledno nije bio svestan šta čini. Zadigla je svoj providni ogrtač i opkoračila njegovu ruku. Bljesnula je nagota njenog tela sve do stomaka, na kome je grčevito stezala rubove ogrtača. Dok je blago savijala telo pojavili su se mali nabori kože s unutrašnje strane njenih butina. Bila je licem okrenuta prema pratnji koja ju je posmatrala udivljeno, dok je ona svršavala u toploti krvi, s beskrajnom srećom u očima. Krv iz Magnusove vene natapala je i vlažila njenu vaginu koju je ona širila prstima; potom je stresla sa sebe ogrtač kao nekakav teret. Na njenom belom krhkom telu klatile su se pune i teške grudi, s bradavicama čiji su vrhovi bili napeti i obli. Htela je svu Magnusovu krv za otvor svojih velikih i mesnatih usana; stidne malje bile su joj natopljene ljudskom krvlju, a usne vagine gubile su svoju rozikastu boju, činilo se kao da je dobila obilno krvarenje. Kontesina pratnja zapeva himnu povratka krvi koja je istekla gubitkom nevinosti i nalazi se u venama svih muškaraca, dok je Kontesa, ječeći u strasti, trljala bradavice svojih sisa na Magnusovoj otvorenoj veni.

- Za ženinu pobedu sutra! Za vlast Velike Devojke s bakljom nad morima! -siktala je Kontesa, potom je zarila zube u Magnusovu otvorenu venu. Na licu Hansa fon Ditriha videla se krajnja iznurenost - lagano je gubio svest. Lepo lice Kontese de Šulemberg stade da se izobličava: lizala je Magnusovu ruku jezikom boje plamena, sisala je krv žutim zubima, režeći, zakrvavljenih zenica; na čelu joj se pojavilo šest kukastih mrlja, potom oko očiju i na koži lica, beloj kao kreč; namah je nestalo njene kose i koža na njenom temenu postade crvena kao žar, onda joj na čelu izbiše crvena i crna slova: "Ovo je vrh slobodne ljubavi, sveopšte rasulo morala!"

Strahoviti krik izmenio je čitav prizor, kao u snu, i pred Lejdelovim očima ukaza, se nov prizor. (Tek kasnije, beležeći ga u svom dnevniku, označiće da je strašan, u stanju svog magijskog vrtloga bio je bez osećanja.) Marta G. visila je na čekrku i s njenog tela su osobe, slične Kontesi dok se zadovoljavala Magnusovom krvlju, skidale oštrim kukama kaiševe mesa. Krik je izbio iz usta nesrećnice jer omama droge nije bila dovoljna da zaustavi bol. Martin krik se udvostručio jer su joj u sledećem trenutku istim instrumentima izvadili oči. Crna doga, jedan od pet četvoronožnih čuvara Dijeceze, lizala je krv s poda, činilo se da je i pas bio omamljen.

- Ovde je još neko prisutan! - začu Lejdel oštar ženski glas. - Hodi ovamo, Lejdel, šta čekaš? - kazala je Kontesa. Ležala je na niskoj sofi, preko crvenih jastuka, preko ramena beše zaogrnuta belim čipkastim šalom, a dole sva naga. Grizla je jabuku, dok je šaku s belim prozračnim prstima leve ruke držala na otvorenoj knjizi ispred sebe, kraj crvenkastog uzglavlja. Lica bledog, izduženog, s donjom malo opuštenom usnom, jedva primetno naprslom od prikrivene žudnje. Utom, Lejdela nešto strahovito povuče napred, ali mu grudi behu prikleštene onim crnim zidom; nešto ga je silovito guralo otpozadi, gubio je dah, imao je osećaj da mu pluća prskaju od napora i pritiska. Ona je širila noge. Lepo vide taj tanušno naznačeni deo oko njenog pupka, bokor malja koji se širi naviše kao crna lepeza iznad njenog otvora na kome su usne bile izbočene, s belilom kože što je sijala tu i tamo među bokorom malja, glatku i sjajnu površinu kože na onom mestu gde se završava mesnata oblina butine i počinje blagi val pubične kosti.

Naglo, ugledao je ono što ga je svom silinom bacilo nazad kroz astral - iz stanja vizije u realan oblik i fizičku situaciju u kojoj se nalazio. Povratak je bio bolan; najače je tegobu osećao u plućima. Čim je ugledao tavan oko sebe - sve iz vizije ličilo mu je na san, slično nekom davnom i minulom ružnom događaju. Kontesina vagina dobijala je zube, a usne na njoj širile su se u osmeh; potom je izgmizao njen klitoris, bio je račvast.

- Hodi, šta čekaš? - rekle su veselo te usne među njenim butinama i jezik račvasti joj je palacnuo među zubima koji su bleštali. Od tog prizora, čini mu se, odleteo je unazad kroz astral, u cevi svog vrtloga belog kao mleko.

Sedeo je oduzetog tela na bednom ležaju potkrovlja, zureći u splet tavanskih greda iznad glave. Unutra se probijala oskudna svetlost, ličila je na dnevnu. Pokuša da ustane, ali umor bese toliki da ubrzo odusta od te namere. Bio je svestan opasnosti u kojoj se nalazi. Nije sklanjao ritualne predmete oko sebe, niti je pomerao crveni krug; izvesno vreme je ostao u sedećem položaju radeći na učvršćenju aure. Navirale su mu misli povodom najnovijeg iskustva: provalili su u Dijecesu. Započeće gonjenje. Znanje reda Dijeceze je otkriveno. Ovo je njegova zloupotreba. Frank sigurno stoji iza ovoga, razmišljao je, prinoseći kolenima hartiju s mastilom. Zapisivao je: "Crnomagijski red, verovatno Gral, provalio je u Dijecezu. Imao sam tu viziju u Dablinu, krajem septembra. Obrede reda i inicijacije izvode pomoću ljudske krvi, pri tome ubijajući, preko seksa do krajnosti izopačenog. Nije isključena upotreba droge. Krenuvši ovamo, ostavio sam Dijecezu u požaru. Oni su je obnovili. Sada je koriste obrnuvši joj smisao. Da li je Kontesa ona žena koju sam zatekao pri poslednjem dolasku u Južnu dijecezu? Čini mi se da su to ona i onaj kepec. Ona dva druga bradata tipa, pri ovoj viziji, nisam zatekao. Strah Martin bio je opravdan. Gde sam mogao da je sakrijem? Kod koga? Svuda bi je pronašli. To su đavoli. Kontesa poseduje ogromnu moć! Naturala mi se (u prvoj dablinskoj viziji) kao Eleonora Zingeman. Moja greška je bila u tome što sam, svojevremeno, prišao E. Zin. u nameri da joj dokažem svoje erotsko biće, a E. Zingeman je bila u dosluhu s Kontesom - najverovatnije je dobila zadatak da se uvuče kod mene u Dijecezu." Bio je to prvi utisak što ga je Arnold Lejdel ispisao u svom dnevniku, a koji se ticao iskustva stečenog u magijskom vrtlogu u Ulici Fuks, krajem septembra 1850. godine.

***

Saksonac je došao ovde zbog jedne stare veze u Dablinu sedišta H-a, kako je Veliki minhenski Centar označio to Sedište u Dablinu. Veza je uspostavljena još za onih vremena kada su glatko išli svi poslovi između minhenske centrale i velikih ostrvskih prekookeanskih novčarskih fondova koji su, opet svojevremeno, upućeni u kase nekih prekomorskih kompanija sa sedištem u Londonu. Kasnije je došlo do finansijskog razdvajanja kapitala između Minhena i dablinskog sedišta.

Lejdel je, radeći na prikupljanju hermetičkih informacija o istoriji Srednjeg stuba Evrope, dolazio u dodir s ljudima iz dablinskog sedišta. Sada bi mogao kod veze H-a da sazna nešto više o poslednjim događajima u Minhenu i o svemu šta se zbiva u frajburškoj vili. U svakom slučaju, s Džouelom O'Kolinsom (jednim od vodećih ljudi u D. S.) imao je zajedničke poglede na globalno astrološko stanje vasione koja je, do sada, bila u znaku Ribe i kojoj je predstojalo pomeranje u Vodoliju. Iste poglede su imali i o kanalisanju bio energije kod čoveka. Iz Frajburga je krenuo s namerom da zatraži od Džouela da se ovaj podrobno raspita šta se to, zapravo, dešava u minhenskom centru? Da li je došlo do promene strukturi Eterne? Ko je Kontesa? Javio se Džouelovom sekretaru koji mu zakaza sastanak kroz nedelju dana. Sekretarevo lice se zaledi onog trenutka kada mu Arnold saopšti da će se tu pojaviti tačno kroz nedelju dana, odbivši da mu da dablinsku adresu stanovanja.

Kroz nedelju dana veza je izostala. Rekli su mu da je O'Kolins otputovao zbog hitnih poslovnih veza u Plimut. Plimut!? bio je zaprepašćen Lejdel, od tolikih izgovora - putovanje u Plimut delovalo je zaista neubedljivo.

U povratku zateče ga duboka noć. Valjalo je dosta prepešačiti do Ulice Fuks. U nekoliko navrata koristeći sporedne prolaze izbegao je noćne straže. Imao je toliko novca kod sebe da nije mogao koristiti kočiju. Pred mrklinom bedne četvrti prepusti se mislima o tome kako je tražeći vezu s H-a ipak pogrešio. Naglo, čuo je par ubrzanih koraka iza leđa u mraku. Neko ga je pomno pratio. Prvi ugao je iskoristio da se skloni u tamnu senku zida. Na suprotnoj strani pločnika dve ljudske senke zaigraše u mestu, kao da su zbunjene, a onda se strovališe negde u noć. Arnold zavuče ruku ispod ogrtača i izvuče kundak revolvera do pola iz pojasa. Oseti znoj svuda po telu. Oluj mu zahvati mozak, krv mu je tukla kroz čeone damare. To sa H-a bila je nedopustiva greška, beše misao koja prostruja kroza nj. Pred ulazom u kuću oklevao je nekoliko trenutaka: pri prvom povratku iz trgovačke četvrti slabo je obraćao pažnju na to da li ga je neko pratio. Možda su sada došli pre mene, ušli unutra, i čekaju me? - pomisli. Zatim lagano uđe nekoliko koraka unutra. Napregnuto je osluškivao, zagledan gore u potpuni mrak. Samo hladna, grobna tišina i mrkla pomrčina zjapile su odozgo, s vrha stepeništa na njega. Izvuče revolver iz pojasa, zagledan u mračan vrh stepeništa. Lagano krenu naviše osećajući kako mu se dlan znoji u dodiru s teškim kundakom drajsija. Zastajao je posle svakog koraka, naprezao i zaustavljao dah ne bi li osetio još nečije prisustvo. Stigavši pred tavanska vrata, postade mu jasno: ili nikoga nema u mraku kućerine ili ga čekaju iza vrata, u samom potkrovlju? Lejdel se prisloni na dovratak i udari nogom vrata koja nisu imala bravu. Vrata zaškripaše i ispustiše zvuk usled udara o unutrašnji zid, potom se umiriše. Zavlada muk. Dugo je stajao pored vrata u tami, zaustavljenog daha, napregnut i spreman da zada smrtni udarac. Osećao je mučninu u stomaku, kao da mu je neko zabadao vrelo gvožđe u želudac, bol je nestajao i odmah se pojavljivao. Šaka kojom je držao revolver obilno se znojila, a bol u desnom ramenu postajao je sve jači. Onda mu se učinilo da čuje nekakve šumove unutra, u mraku. Oslušnu: bili su to pacovi, rovarili su negde u krgu potkrovlja. Gadne životinje, pomisli, uvek su u blizini čoveka, ali nevidljive - i on zakorači unutra. Upalivši fitilj lampe, obazre se oko sebe. Glodari, dugih repova, sjuriše se pri pojavi svetlosti i čoveka kroz rupe u zidovima. Arnold stade pored komada ogledala i poče samome sebi da se smeši. Osmeh mu je lebdeo oko tankih usana, kvarila ga je, razbijajući simetriju, prskotina na staklu koja se protezala uzdužno. On raširi usne i steže krupne bele zube sa zdravim desnima punim krvi. Posmatrao je svoje široko lice, pomalo ugnut koren nosa, sivu boju zenica i beličasti trag ožiljka na jagodici levog obraza. U očima je spazio nešto zbog čega se nezadovoljno okrete i, sagnuvši se, izvuče ispod ležaja kožni kofer. Umorno je skidao odelo, a potom ga pažljivo spakovao u kofer. Ponovo je obukao staro, ritualno, izbledelo odelo. Arnold je bio krupan čovek, koščatih i glomaznih ramena, dugih ruku. Odelo u kome je obavljao rituale bilo je nekada svetlozeleno, od sirijske jute, sada je visilo izbledelo i dotrajalo na njemu, u njemu mu je, ovde u Dablinu, bilo hladno.

Bolovi u želucu nisu prestajali i on pristavi čajnik, posegnuvši za onom pregradom u koferu u kojoj je bilo nešto čaja, hleba i municije. Dok se savijao nad koferom, bol mu se sjuri niz kost, iza desnog uha. On zaječa i zatetura se, ali novi, i žešći nego ikada, sjuri mu se u želudac - on se presavi i stropošta na ležaj. "Napravili su moju glinenu lutku i sada je probadaju! " zaječa poluglasno. Njegove reči šuplje odzvoniše po tavanu. Od bolova koji su nadolazili, kao stihija, zurio je unezvereno u grede potkrovlja. Bio je siguran, kao nikada do tada, da mu život visi o koncu; upinjao se da što pre dođe u duhovnu ravnotežu, nije hteo da veruje da su ga tako brzo pronašli, bez obzira na moguću dostavu iz H-a.

U prvo vreme, čudio se samome sebi: umesto o uzroku bola, razmišljao je o prošlosti; onda kada je obavezno morao biti pored brata koji je svojim životom srljao u politiku, baveći se novim snovima i ruseći stare nazore. Arnold se smatrao odgovornim za ono što je činio njegov brat, ne zbog toga što je Knes bio mlađi, već zbog griže savesti jer ga je on izvukao s berlinske politehnike i uvukao u ono čime se bavio. Onda je došao taj prokleti dan u Hombašu za vreme velikog republikansko demokratskog zbora; bio je tamo jer su ti govnari, u koje je već počeo da sumnja, izabrali Knesa za tu akciju. Sebi je olakšavao situaciju bivajući skoro svaki dan s Hanom-Elze Krushafte u društvu. Došla je u te predele na odmor i odsela u hotelu "Rajna". Bila je daljna rođaka jednog bavarskog vicekonzula i Arnold je dobijao informacije iz prve ruke o svemu i svačemu, ponajviše o onome zbog čega se Knes našao u Hombašu 1832. Bratu nije govorio šta sve zna, bojeći se njegove mlađane sujete, uz to zadojene politikanstvom i rajem koji treba da proistekne iz toga; ali je zato vrlo pažljivo, i odmerenim rečima, davao savete koje je, za divno čudo, Knes prihvatao i cenio. Arnold je drhturio nad njim - znao je dobro za skrivene matore i podle keše koje guraju mlade ljude u prve redove, čuvajući svoje debele guzice. Kad svojom krvlju mladi idealisti obave posao, i završe kao topovsko meso, onda dolaze oni (samo su im nova lica) i sve je po starom: slobodu ponovo valja izboriti, jednakost i hleb ponajviše. (Ipak, nije mogao da spreči njegovu pogibiju - Knes je prosto srljao da postane žrtva i heroj!) Elza je tako izgledala, vodila i razmišljala o životu da je čovek zbog nje mogao i da ubije. To joj je priznao, a ona se smejala. Ne treba da ubija, govorila je, dovoljno je samo da voli. Muž joj je bio neka važna političko-finansijska ličnost u Frankfurtu, i stalno je bio na putu. Sve oko julske revolucije propadalo je širom nemačkih država, saopštavala je utiske iz visokih krugova Hana-Elze Arnoldu Lejdelu. Nemačka nikako nije mogla teritorijalno da se ujedini, ali su zato policije bivšeg Rajnskog saveza delovale više nego uigrano. Arnold je uhvatio sebe u razmišljanju koliko vremena je propustio na ličnom usavršavanju Znanja? Osim toga, u najvećoj tajnosti govorilo se o nekakvim pokušajima da se osnuje paralelno hermetičko podzemlje u Evropi time što bi se srušila njena teurgija. Tih dana Lejdel je pokušavao da u Elzi pronađe sagovornika o toj temi. Ona nije mnogo verovala u to, iz sasvim jednostavnog razloga što je uvek bila spremna da vodi ljubav s čovekom prema kome bi nešto osećala. To da bi je neki Arnold, s grbom na leđima i s jednim okom u glavi, zaveo i alhemičarskim napitkom prisilio da legne s njim u krevet - bilo joj je smešno i ličilo joj na masnu priču nekog večitog pubertetlije, ali je znala nešto o toj temi što je jako zainteresovalo Arnolda Lejdela.

Hana-Elza ga je upoznala (nekoliko meseci kasnije u minhenskom lokalu "Izzer") s jednim čovekom škrtog govora, u čije je ime posumnjao čim ga je čuo, koji je imao lice na kome se ogledala teška i mučna sudbina. Od tog čoveka je saznao detalje propasti amsterdamske Nove zore. Arnold je znao za sudbinu tog hermetičkog društva koje se bavilo isključivo usavršavanjem evolutivne staze preko pentagrama. A. N. Z. se nekako naglo rasula; no, detalji iz priče tog Bavarca (moguće da je pripadao redu iluminata) bili su veoma ubedljivi i govorili su značajne stvari. Ako je mesecima i godinama, ipak, sumnjao u ovu priču - sadašnja situacija u Dablinu i ono što je video putem vizije kroz magijski vrtlog u frajburškoj vili nateraše ga da sasvim poveruje u nju i da naglo od iznenađenja ustane s ležaja.

Bolovi behu uminuli. Kako se nisu obnovili, shvatio je: sada je nastala, tamo kod njih, operacija u kojoj se prinose krvne žrtve pred nova uslišenja za napad na njega. Znali su tačno gde mu se nalazi fizičko telo, njegovo psihičko stanje i mentalne okolnosti u kojima se nalazi, obim i način na koji izvodi svoje rituale odbrane! Prvo što je učimo bilo je da se presvukao u drugu ritualnu odeću - bio je sav u crvenom, u znaku sefirota Geburaha, najjača odbrana je napad, s crvenim krugom oko sebe i ležaja, sve u kružnoj površini koja je zahvatala više od polovine potkrovlja! Onda se svom žestinom baci na tavansku starež. Stao je da gura nogama i rukama, obvijen oblakom prašine, svu tu gomilu rashodovane drvenarije, pleha, polupanog suđa na mala vrata potkrovlja. Pade mu misao, vrela kao usijano gvožđe, da oni mogu udvojiti napad: "Iz astrala i fizičkog sveta, u isto vreme, moj Arnolde, mogu ti psi krenuti na tebe!" mrmljao je samome sebi u bradu, obliven znojem koji mu se slivao niz čelo. Dok je gurao otpatke na vrata, po butini ga je zakačio komad daske koja je na vrhu bila probijena velikim ekserom. On je podiže i priđe ogledalu. Zaprepastilo ga je požutelo lice koje ga je posmatralo iza sjajne naprsline. Imao je osećanje kao da ne pripada njemu. Nalazio se u crvenom krugu, rešen da na svaki način postigne što je moguće pre duhovnu ravnotežu. Stade polako da primiče zarđali vrh eksera što bliže zenici, usredsređujući psihičku snagu da, u isto vreme, posmatra vrh kako se polako približava oku i da isto to, kretanje eksera ka zenici, vidi i u ogledalu. Za trenutak kao da beše siguran da će uspeti da uspostavi ravnotežu - ali oseti jak zvučni i vazdušni udar u ušima. Celi tavan, naglo i iznenada, posta krhka lađa u orkanskoj oluji! Jedan ugao potkrovlja stade da propada naniže; potom se naglo ispravi, a deo oko vrata stade da se kruni i ljulja. "Đavolski urađeno! Sigurno s ljudskom krvlju!" zaurla Arnold Lejdel i baci se na ležaj s knjigama. S dna gomile izvuče jednu knjigu, svu požutelu. U njegovim drhtavim prstima stari listovi se osipahu, iz poveza su ispadali konci, imala je velike zrnaste fleke po listovima žućkasto crnkastim, podsećala je na ljudsku kožu zahvaćenu leprom, zaudarala je na vlagu, kao da je zadah memle govorio o njenoj sudbini groba ili tamnice. Ti si kao prelepo lice nevine devojke! uputi Arnold tu misao knjizi, s izrazom na licu kao da u šakama drži živog stvora.

"Templari i red Ružinog krsta" beše naslov te stare knjige. Negde pri kraju njene prve stranice bio je ispisan međunaslov: "Jakovljeve lestve". Beše to malo poglavlje knjige, svega nekoliko stranica, ali je sadržavalo svu suštinu orijentalne magije, njenih ključeva i moći. Ideja i njena materijalizacija u primeni putem operativne energije astralnog plana - bile su veoma dobro razrađene. Arnold je znao raspored svakog aramejskog slova ispisanog u Jakovljevim lestvama, ali ništa nije hteo da prepusti slučaju ponovo je sve to pročitao. Po iščitavanju, postade još smireniji. Ustade i uze četiri bele sveće pa ih postavi na pravilnom razmaku iznad glave i pod nogama. Po dijagonali jednu sveću iznad glave i drugu ispod nogu izdiže na komadima cigle, potom sve četiri sveće okruži još jednim manjim krugom od crvenog konca, dobivši tako najprostiju materijalnu predstavu ravnoteže svih snaga koje vladaju kosmosu On uđe u sredinu kruga i četvorougla s Paracelzusovim mačem i Zasudom Zlatnog princa.

Arnold Lejdel smatran je jednim od najupućenijih u magijsku transformaciju širom srednje Evrope, a sigurno u onoj koja je sebe prozvala savezom nemačkih država. Bilo je pokušaja da se to njegovo znanje ospori time što je dovođeno u vezu s njegovim jednostavnim prenošenjem iskustva iz Knjige Bahir, kabalističkog spisa nastalog oko 1180. negde u južnoj Francuskoj, nepoznatog autora. Hugo-Hugo je prednjačio u kompromitovanju Lejdela, ali svi su, i oni koji su sebe smatrali Hugovim ličnim prijateljima, dobro znali koje, u stvari, Hugo-Hugo. Bahir je donosio znanje o Drugom danu kada su anđeli priznali (ono što je Satan odbio) da nisu učestvovali u stvaranju celog Prvog dana, u kome su stvorene četiri strane vaseljene. U 109. odlomku te knjige stoji zapisano o Satanu: koji sa severa otvara vrata principu zla, principu koji leži i u samome Bogu, opravdavajući velika jevrejska progonstva.

Posle operacije koja se sastojala u aktiviranju moći Geburaha veliki krug od crvenog konca isijavao je plameni zid, ogromnog sjaja i daleko uvis - sve oko Lejdela kao da se istopilo, postojao je samo taj plameni valjak svuda oko njega. Znao je da će im se sile povratiti i sada će u njegovoj odbrani odlučiti: spremnost svake vrste, duhovna koncentracija, a možda najviše od svega - instinkt. Činilo se nerazumljivim ono što je počeo da radi- stao je da oslobađa vrata od stareži koju je malopre gurnuo na njih s ciljem da spreči bilo čiji ulazak. Pogled mu pade na sanduk s priborom za brijanje, učini mu se da je najbolje da brijač stoji iza samih vrata. Onu dasku s ekserom podiže i stavi pored brijača. Tako, pomisli, meni će biti pre potrebna otvorena vrata nego njima koji bi da uđu unutra, a te stvari neka stoje iza vrata, trebaće mi.

Ne, nije bilo sumnje, dobro je osećao to, brijač i daska s ekserom trebaće mu u odbrani! Samo kako? pitao se, grozničavo razmišljajući o sledećem postupku pripreme za odbranu. Morao je, u isto vreme, da stvara odbranu svog tela i da uživljenu funkciju održi, tu ogromnu plamenu buktinju Geburaha koja je, u mislima, buktala oko njega u obliku valjka. Zatim je podigao stari prašnjavi ogrtač s namerom da ga prebaci preko komada stakla koje je moglo biti levak za njihov upad u potkrovlje. U tom trenu izbi jak cijuk, podsećao je na strahovito visok ton violine - beše toliko jak da Arnold oseti bol u ušima i mozgu. Od bolova se svali na stub s ogrtačem u šakama, ipak ga nekako okači iznad krhotine od ogledala. Grčevito je stezao stub, dok se prodorni zvuk gubio; padajući nisko, opstojavao je, svojom zvučnošću, negde pored njegovih stopala.

Imaćeš, kurvo, rat kad ga želiš! Ti i tvoja kopilad, kojoj ću razbacati koske čim izađem iz ove proklete dablinske rupe! " procedi Saksonac kroz zube, pa se baci na krevet i zapali sve četiri sveće oko njega, potom i plin na kome izbi modar plamen. Zatim leže na krevet, upinjući se ne bi li se što je moguće bolje opustio uz pomoć vežbi disanja. Bio je uveren da su, upoznati s obimom njegovog znanja, pretpostavljali da će isturiti Jakovljeve lestve i da ga moraju savladati u visinama. Po onom zvuku, i po težini njegove magijske vibracije, znao je da mu prilaze s novim i brojnijim snagama. I bili su tu, blizu njega, đavolski brzo su prilazili, u to nije posumnjao ni jednog momenta. Treba bili neuhvatljiv za te kurvine sinove, razmišljao je, postavši duboko svestan svog sledećeg čina. Ostajalo mu je još samo to: da u bezmernim visinama otvara, jedna za drugim, modra vrata astrala. Na svu njegovu sreću, Arnold Lejdel je postupak oko astrala u svim njegovim varijantama znao izvrsno da sprovede - bio je nenadmašan.

Biti magus Vrha, imati stepen Kraljevskog luka, značilo je poznavanje magijske veštine do u krajnosti. Množina znanja je, uprkos strogim zabranama tajnih društava, curila u javnost i do nje su dolazili, mada teško, novi, oni koji su tek počinjali. Tako se Znanje prenosilo stolećima; one isuviše otkrivene i spore stizala je inkvizicija i svi besovi Rima, a da se pri tom udeo majstora u širenju Znanja nije nikada ni video. Posedovati znanje veštine Vrha uvek je podrazumevalo krajnja otkrića magije, ono što se nikada do tada nije znalo u praksi, niti je bilo zabeleženo u hermetičkoj literaturi. Istina, lanac Znanja je tokom istorije više puta kidan, i na samoj ivici nestanka, ali se uvek nalazio redak izvor starog i zapretenog vremenom - i ponovo je sve počinjalo iz početka.

Saksonac je celu operaciju magijske transformacije (koju su mnogi poznavali) usavršio jednom vrstom odbrane - preko tetive svog luka, u krajnje statičnoj poziciji svog fizičkog tela, izbacivao je svoje astralno telo. Sve je teklo vrlo jednostavno: primenjivao je nužnost fizičke inercije sopstvenog tela; ovaj zakon fizičkog sveta prenosio je, psihološkim uživljavanjem, u osvojeno polje magije u transformaciji. Taj sami vrh svoga znanja Lejdel nigde nije zabeležio; usavršio ga je u vreme kada je počeo njegov sukob s Eternom.

Dakle, sve su mogli da pretpostave magijsku transformaciju u odbrani (celo njegovo znanje u stepenu Kraljevskog luka), ali ono što je samo Arnold znao o svojoj veštini davalo mu je uvek mogućnost da im izmakne.

Podigao je oko sebe još jedan valjak od crvenog plamena, potom isti valjak oko kreveta, one četiri upaljene sveće nije zaboravio, kao i svoje telo koje je ležalo na krevetu. Bio je u sredini dvostrukih valjaka koji su se kovitlali oko njega crvenom užarenom bojom - beše to znak za njegovu svest na mentalnom planu da je naboj Geburaha, kroz te užarene valjke, bio potpun i uspeo. Onda je podigao desnu ruku, stisnutih zuba, u strahovitom naporu, kao da tom rukom treba da dohvati najudaljeniju zvezdu na nebu. Prsti su se grčili u naporu, najzad kao da su mu nokti dodirnuli mekanu beličastu loptu. Onda ju je probio šakom, snažnim pokretom iz ramena u ležećem položaju. Svetlost bela i gusta, kao testo koje se razliva pokuljala je nadole ka njegovom licu. Kretala se sporo, kao njegova šaka i bila je tolike širine. Šakom ju je, kao magnetom, dovukao do čela, potom ju je produžio nadole prema stopalima. Pri tom je zamišljao: iz ogromnih, dalekih, neshvatljivo dalekih nebeskih prostranstava dovukao je iz beličaste lopte, probivši je prstima, tu bleštavobelu svetlost, gustu i sjajnu kao vrela smola. Izgledalo mu je kao da se ta smola zalepila za njegove prste - vukao ju je sve do čela, potom je šakom dodirnuo čelo, glasno vibrirajući formulu:

Aaaaaa-teeeehhhh!" Šaka, kao sama od sebe, ukočeno i oduzeto je padala sve niže i niže niz njegovo telo, ka pleksusu - nije je osećao, samo je unutrašnjim okom video da ispod nje ostaje bleštavi trag bele svetlosti. Zatim mu šaka ostaje u visini pleksusa, a svetlost, širine jednog pedlja, munjevito nastavlja ka stopalima, spuštajući se u oblast sefirota Malkuta. Iz dubine njegovog bića, glasom slične boje i jačine kao malopre, izađe vibracija: "Maaalll-kuuuuttt!" Kroz njegovo telo beše provučeno svetlo koplje svetlosti, čiji je izvor bio beskrajno visoko u kosmosu. Pokretom desne šake, u visini ramena, presekao je to svetlo koplje - i na njegovim grudima zablista gnostičko kabalistički krst. Položio je otvorene dlanove, ukrštenih ruku, na grudi, vibrirajući mantru: "Leee Oooo Laaaammm Aaaaa-meeennn!" Glavni deo: tehnika Srednjeg stuba s kabalističkim krstom u Lejdelovoj mentalnoj svesti odigrala se munjevito i krajnje jasno: pet malih sunaca, slično malim loptama, širine desetak sentimetara svetlelo je bleštavom bojom sunca. Bila su raspoređena: jedno iznad same glave, a ostala četiri duž kičme i oko skočnih zglobova nogu. Bio je u stanju da psihološki munjevito, i odjednom, sagleda vrlo jasno tih pet sefirota Srednjeg stuba. Bili su od velike važnosti i temelji Drveta života. Potom se bacio, u mislima, na izgradnju svoje aure i njenog okultnog zaključavanja. Svuda, tanko i samom ivicom tela, kao po samoj pokožici, gorela je plavomodra boja upaljenog špiritusa - s leve strane spolja od levog uha pa sve do leve pete, a s izdisanjem vazduha iz pluća dizala se modra svetlost spoljnom stranom desnog dela tela. Tako je izgradio auru po levom i desnom stubu, ali valjalo ju je udvostručiti po Srednjem stubu: njen položaj kretao se sredinom leđa i grudi, duž kičmene moždine. Njena izgradnja bila je teška, jedna od najtežih okultnih veština; za mnoge operacije bila je dovoljna skala boja, za auru po Srednjem stubu Arnold je u ovoj operaciji koristio Kraljičinu skalu boja. Trebalo je sve tačno, do u detalj, izvizirati: osetiti, videti i čuti svaku boju; sve one imahu i svoje miriše i ukuse i delovahu kao živi stvorovi, i najmanja greška u radu s njima bila bi kobna: pogreši li, Lejdel bi, celom svojom suštinom, ostao u fizičkom telu, a oni su bili tako blizu da su razbijali užarene valjke oko njega! Uspevali su u probijanju dvostrukih plamenih zidova - jer je on, radeći na auri i Srednjem stubu, s dosta smanjenom koncentracijom održavao Geburah, a samim tim i snagu valjaka. Beše se sav usredsredio, kao zvečarka, na izgradnju svoje dvostruke aure - u celoj operaciji Lejdelove magijske odbrane odlučivale su sekunde.

Naglo, Arnold Lejdel oseti čudesnu mirnoću u najosetljivijim tačkama svog fizičkog tela. Bio je siguran: kontakt s astralom beše uspostavljen! Spolja je besneo pritisak koji je izazivao vidljiva ugibanja spoljnih strana užarenih valjaka. Keter, sefirot iznad njegove glave, boje sunčeve svetlosti, stao je da se okreće oko svoje ose, naoko kao dečija čigra, ali hiljade hiljada puta brže od nje! "Eeeeee-hheeeee-jeeeeehhhh!" izašle su reči iz njega, kao iz nekakvog čudovišnog bunara. To je bila najjača ezoterična mantra, a sefirot, njome prizvan, mobilisao je svu kosmičku aktivnost u njemu! Keter je brzo i snažno rotirao oko svoje ose, a budući da se nalazio na vrhu Srednjeg stuba, njegova jedinica ostala je da okreće ljudsko telo koje ga je i probudilo. Srednji stub, kao neko svetlo koplje, stalo je da se pretvara u osu strahovitom brzinom. Cela nutrina, sa želucem, Arnolda Lejdela pokuljala je naviše. Celo njegovo telo zgrabio je grč - sve što je bilo duh izvlačilo se iz njegovog telesnog, kao zmija iz svoje košuljice - i on se odvoji, preko onog koplja svetle i bele svetlosti, sve više i više uvis; i još više ka visinama, tamo ka onoj najudaljenijoj zvezdi odakle je svukao njen beli trag ka svom čelu. Lebdeo je u visinama strahovito daleko, ličeći samome sebi na klicu pšeničnog zrna koje je, po onome što je zračilo iz temena slično beloj traci, odlazila strelovito u visine, po toj beloj traci samo u visine! Dok je dole, na tavanskom ležaju u mračnoj četvrti Dablina, ostalo malo, i sve manje, sparušeno ljudsko telo, gomila kostiju i zemlje.

Oblast u koju je zapao, u ovom delu operacije, Arnold Lejdel, magija je vekovima nazivala i označavala šifrom: "Predeo veštica", a svetska prostota (u čaurama svog vatikanskog razuma) imala je određenu sliku te hermetičke oznake: bile su to stare i ružne žene koje jašu metle ili jarce. Gorele su lomače ispod onih za koje se govorilo da znaju tu veštinu jahanja. Vatikan nije uzimao u obzir nezadrživu želju za slobodom čovekoboga, niti ičiji san da leti toliko daleko, a da Zemlja, s Rimom u svom središtu, ostane tako mala!

Pomoću inercije - izazvane mentalnom rotacijom Srednjeg stuba - Lejdel je uleteo u astralni plan. Kraljevski Luk bio je nedostižan i, barem za sada, tako je izgledalo, Saksonac je prvi deo dvoboja s Kontesom i njenim ljudima dobio.

***

Satima se nalazio u stanju meditacije. Osećaj gladi i žeđi polako se probijao kroz njegov modri omotač aure. A kad nastupi nagla iznemoglost, on se, kroz modra vrata, povrati u svoje fizičko stanje. Lagano je uočavao atmosferu potkrovlja, sve oko sebe posmatrao je zamućenim pogledom ispod očnih kapaka koji su ga pekli stvarajući lake bolove u glavi. Gomila tavanskog krša kao da je nekako drukčije ležala razbacana oko njega i kreveta. Ipak, taj novi fizički izgled sredine pripisivao je telesnoj iznurenosti. Osim toga, povratio se iz astrala u materiju; inercija, stvorena Keterom, učinila je njegovu svest dokraja osetljivim fluidom: postao je svestan nje tako reći na fizički način, a pojedini delovi njegovog tela behu još uvek utrnuli od posledica buđenja sefirota Srednjeg stuba. U svom magijskom radu bio je tipičan predstavnik palestinske skole, one istočne škole koja je nipodaštavala materijalni plan, i to se najviše ogledalo u načinu ishrane. Zapadni hermetizam je obilovao mesožderstvom - oni koji su sprovodili crnu magiju dnevno su satirali i po nekoliko porcija krvavog bifteka. Nemačka Tula bila je na glasu po upotrebi živog mesa u ishrani svoga reda. U jezuitskim policijskim kalendarima sedamnaestog veka Tula je bila označena kao primer kanibalizma koji je primenjivan pre i posle seansi.

U svakom slučaju, krajnja ispošćenost organizma prisilila je Lejdela da izađe iz svoje aure. Pažljivo i krajnje oprezno pokuša da dokuči da li su tu, u blizini, iza prvog vela. Najmanje emotivno uzbuđenje moglo je proizvesti strujanje energije iz njegovog mentalnog tela. Usredsredio se da psihološkim kanalisanjem potisne glad i žeđ iz svesti. Potom, ramenim i karličnim pojasom zauze telom severistočni položaj i lagano se podiže na noge. Smače prašnjavi ogrtač s ogledala na stubu. Uspravivši se, spazi u staklu ogromne sjajne oči na pocrnelom licu, bolestan i užaren pogled koji je bludio iz stakla u njega. Ne, ovo nisu moje oči, niti je ovo moje lice. Ja nikada nisam gledao na ovaj način. Osećam se snažno kao Kraljevski Luk i sve ću izdržati, pomisli Arnold Lejdel, pokušavajući da se usredsredi, ali sumnja je nadirala u njemu.

Valjda je do krajnosti bio nabijen instinktom? Kao u naglom otrežnjenju, nemoć je s njega spala kao ljuštura, jer pomislio je: ako su spiritualno pronašli Ulicu Fuks, ovde u Dablinu, a nisu astralno uspeli da ga savladaju - napašće ga fizički! U to nije bilo sumnje, pogotovo posle onakvog ishoda pri stupanju u vezu s ljudima iz H-a.

I tada je začuo udaljeni bat koraka, negde po prvim stepenicama u kući. Napregnuto je osluškivao. Nije bilo ni najmanje sumnje - bili su to koraci puni zemlje, po materiji ove kućerine, ispunjeni zlom. Peli su se uz stepenište! Koraci se umnožavahu, bez zastajanja, gore ka potkrovlju. Više ih je! prostruja Lejdelu kroz mozak. Prošli su prvi sprat ne zastavši. Po batu koraka Lejdel dokuči da su u pitanju dva čoveka. Tačno znaju gde sam, ne proveravaju ostali deo kuće. Nadaju se da će me zateći u stanju potpune meditacije! Prokleta kopilad! razmišljao je Lejdel, setivši se da nije podigao svoj viseći most, a vrata je oslobodio gomile stareži. Oni su, to je bilo očigledno, udvajali napad na njega: malopre je prestao napad iz duhovnih prostora, a sada su došli da ga fizički unište. Sledećeg trenutka Saksonac je u šakama grčevito stezao onaj komad daske što je pri vrhu bio prokovan ekserom dužine pedlja. Stajao je iza vrata i čekao, čekao je napet kao tetiva velikog luka. Nikada ništa nisam uradio bez istančanog osećanja. Da sam podigao stepenište i zaglavio vrata, oni bi se vratili po pomoć. Ovako, pošto ih je dvojica, samouvereni su, pojavila se misao u njemu, i to mu je povećalo nadu. Shvati da će daska s ekserom odlično poslužiti; iz revolvera bi mogao da puca samo jednom, a to jednom mora biti nepogrešivo. Koraci, tamo iza vrata, postadoše bliži, potom nastupi tišina na poslednjem odmorištu, ispod samih vrata potkrovlja.

- Lakše... - ču Saksonac nečiji šapat. Učini mu se poznat taj tihi glas, jedino nije razumeo ime koje je taj glas pominjao. Ponovo začu isti glas; ovaj put je bio siguran kome pripada.

- Tiše, Arnold je majstor s Keterom, nema boljeg. Zabrundao je odgovor, sličan mumlanju probuđenog medveda iz šuma Erlangena na Rajni.

I ti i on da se nosite do đavola. Kad je kupler-majstor vladao Keterom. Kontesa je rekla da je bezopasan - brundao je glas. A odgovor je dopirao do Lejdelovih ušiju, bio je tih i prigušen, sa sve više straha.

- Srljamo, ne znaš ti Arnolda Lejdela. Šta ako je izašao iz meditacije? Razumeš li?

Arlond je postao siguran! Bio je to glas Džasfera Holmsa! Ah, kurvino kopile! Daću ti ja službu kod jebene Kontese! pomisli Lejdel sav razjaren. Pokušao je da podigne dasku u visinu levog ramena. Bila je teška kao tuč. Za njega, fizički iscrpljenog i izgladnelog taj komad hrastovine bio je sličan gomili stenja. Usredsredi munjevitu misao o tome kako u šakama drži kokošije pero:

Da kokošije pero podižeš, Arnolde!" šapnu samome sebi u bradu Snažno su gurali vrata u nameri da uđu. Vrata su zaškripala. Nešto krpeži beše se zaglavilo između njih i poda, to je zasmetalo da se širom otvore. A tihi glas je opet počeo, na škripanje vrata, da preklinjući opominje. Na to je usledio brundavi odgovor:

Vidiš da je u snu, jebena hulja! Svršiću s njim! Najzad, vrata su se otvorila toliko da se mogao provući samo jedan čovek; međutim onome koji je želeo da uđe unutra bilo je potrebno više prostora za njegova ramena. Saksonac je zaustavio dah. Pogled mu pade na brijač, koji je stavio na sanduk iza vrata. U magnovenju je shvatio zašto ga je tamo stavio: ako promašim ekserom i revolverom, prostruja misao kroza nj, i to ga ohrabri do neslućenih granica. Konačno, u njihovoj blizini, bio je uveren da su u pitanju samo dva čoveka. Onaj drugi, brundavog glasa, zahtevao je da brže uđu u sobu. Na to je nekadašnji prijatelj Arnoldovog brata rekao:

- Pokušaj ti, nešto je zapelo unutra. Brže! Dok nas nije primetio! Vrata se najzad širom otvoriše. Lejdel prvo ugleda šešir, pa ogromna ramena i lice iz profila. I on zamahnu daskom u pravcu tog lica. Zamah beše toliko jak da ga težina daske prosto odiže s tla. Prvo se začuo tup udar, neznanac riknu kao zver, posrnu, pokuša da se okrene prema njemu i onda se stropošta na tlo. Dok je ljudeskara na tlu, urlajući od bolova, u trzajima pokušavala da se oslobodi eksera zarivenog u čelo, Lejdel pretpostavi da će onaj drugi pucati, pa se, zalupivši nogom vrata, baci na ogromnu telesinu s brijačem u šaci. Začu se pucanj - zrno, u visini čoveka, odvali vrata napravivši rupu na njima. Saksonac je snažno držao čoveka ispod sebe i, povukavši ga za kosu unazad, prekla ga brijačem. Krv pljusnu i pokulja iz dubokog i poprečnog reza na vratu žrtve, prelivši se preko Arnoldovih šaka. Izvukavši revolver iz pojasa, Lejdel skoči i izlete kroz vrata.

Drugi napadač strmoglavljivao se niz dugo i vrlo strmo stepenište. Niz stepenište je bilo teško silaziti i odmerenim korakom; čovek bi pri uspinjanju, da održi ravnotežu, morao dobar deo telesne težine da prebaci unapred. Buduća žrtva mora da je bila svesna da su joj šanse nikakve - odmorišta na stepeništu bila su udaljena. Bežeći, Džasfer Holms nije uspevao da ritam koraka održi tako da ga težina sopstvenog tela ne povuče smrtonosno unapred, naglavačke. Posrtao je, hvatajući se očajnički za drveni gelender stepeništa. Bežeći niz to strmo stepenište, ličio je Arnoldu Lejdelu na nekakvog crnog, ogromnog zeca koji kao da je osećao sav besmisao sopstvene zečije brzine na tolikoj strmini. Pokušavao je na sve načine, onako bežeći i lomatajući se, da osmotri šta radi Arnold gore, iznad njega. Saksoncu pade na pamet kako je, pri poslednjem njihovom viđenju u Dijecezi, Džasfer Holms izgledao moćno i strašno kao ogroman slepi miš, zatim mu pred očima zaigra njegov sarkastičan osmeh dok ga je pitao za Knesa i Lejdelu od besa krv navre u lice. Pošto je izbacio levu ruku kao oslonac, odsečnim pokretom pažljivo stavi cev revolvera preko nje. Potom nanišani. Samo ovim punjenjem. Moram ga pogoditi, ne sme se vratiti živ među njih razmišljao je Saksonac, nišaneći u telo koje se tumbalo. Pošto je bio dobar strelac, što je i žrtvi bilo poznato, Džasfer Holms poče da vrišti:

- Lejd! Preklinjem te! Nemoj! Lejd! Sve ću ti objasniti!

Tumbajući se niz stepenište, uspeo je da vidi kako Lejdel i dalje mirno nišani. Umukao je. Silazio je i dalje, ali bezvoljno i dosta sporije. Onda, iznenada, stade da cvili: cvileo je kao prebijena životinja. Svuda na stepeništu beše polumračno, vidljivost beše slaba, no leda begunčeva ipak behu uočljiva. Grimasa gađenja pojavi se na Arnoldovom isceđenom licu. - Kučkin sine! - procedi poluglasno i povuče oroz. Drajsi grmnu.

Dim spaljene čaure raširi se oko njegovog lica, a miris sagorelog baruta uvuče mu se u nozdrve - nije se pomerio s mesta, stajao je i nemo posmatrao prizor umiranja Džasfera Holmsa. A onda pomisli: ne bi li bilo bolje da je, pre nego što ga je ubio, iscedio iz njega i poslednju informaciju o tome šta sve preduzima Kontesa? Onaj dole se strese; kao da je izgubio ravnotežu, poče da se ljulja u mestu. Velika tamnocrvena mrlja širila mu se po leđima. Pokušavao je nešto da kaže, ali mu je krv kuljala iz usta. Padao je licem napred, strmoglavljujući se. U padu je udarao svuda: po zidu duž jedne strane stepeništa, po gelenderu - svuda je ostajao širok krvav trag. Na kraju se smirio negde pri dnu prvog odmorišta, pošto je glavom probio drvenu ogradu gelendera.

Arnold se lagano i umorno uputi dole ka lešu. Prišavši, vide ogromnu rupu koja je zjapila iz pluća. Olovno zrno drajsija, teško dvadeset i jedan gram, ušavši s leda u žrtvu, spreda je prosto razvalilo grudni koš. Usled padanja Holmsovo lice je bilo smrskano. Arnold pljunu, rekavši muklo: "Kučkin sine". Oduprevši se leđima o zid, stade nogom da gura leš koji je jednom svojom polovinom visio nad ambisom. Čuo je kad je leš, negde dole u dubini, potmulo udario o popločano dno ispred ulaza u podrum. Izvukavši šip iz drajsija, uputi se nazad gore u potkrovlje.

Penjući se, Arnold Lejdel, sa znanjem Kraljevskog luka, posta svestan jedne neodložne činjenice: ako je u svom dosadašnjem životu bio blizu, na samoj ivici, do samih vrata mračnog i ledenog pakla - sada će (ovim činom) osam puta zakucati da mu ih Velzevul lično otvori. Čim uđe u sobu potkrovlja, Saksonac je imao nameru da obavi s ljudskom krvlju, jednu po svemu potpuno crnomagijsku operaciju. Ko zna? Možda i ne bi to radio, ali morao se poštovati sled događaja, onaj lanac odvijanja događaja u ljudskom životu koji je Lejdel poštovao. Bio sam u naboju Ketera kad sam ga preklao. S njima sad moram ratovati! U pakao nek se nose! Ovde je Lejdel zbog drugih stvari došao, a oni hoće rat! razmišljao je otvarajući vrata svoje mračne sobe u još mračnijoj kućerini u Ulici Fuks.

***

Na nebesima i na zemlji beše mrkla noć; kroz mali tavanski prozor ugleda crnu maglu koja se valjala iznad Dablina. Slabo su se u daljini nazirali svetlosti grada i suri vrhovi udaljenih kuća. Upalivši lampu, Lejdel je prinese lešu. Sagnuvši se nad njim, primetio je da stoji u lokvi krvi. Sveće oko kreveta su dogorevale; on ih zameni novim, zatim uze kutiju s municijom i napuni revolver, pritegnuvši zrno otkočenim šipom. Radio je to s ramenim pojasom u severoistočnom položaju. U drvenoj kaci ispunjenoj vodom poželeo je da nađe svoj lik, ali bez uspeha. Voda u njoj beše crna, neprozirna. To ga štrecnu; nađe da je to loš znak. Stade da pere krvave šake. Krv se beše skorela, išlo je teško, naročito oko noktiju, jer se krv teško otirala. Nije se mnogo trudio da je sasvim otkloni. Obrisao je lice i ruke o stari peškir koji je visio iznad kace, pored obešenih bokserskih rukavica nabijenih nitnama. Odelo je doveo nekako u red i prstima začešljao razbarušenu kosu. Potom priđe lešu i prevrnu ga na leđa. Dugo i pažljivo je posmatrao lice i telo žrtve; bilo je ogromno i snažno. Krv je još uvek kapala iz vrata. Ko bi to mogao da bude? pitao se Lejdel. Nije mogao da ga prepozna; viđao ih je, poslednjih godina, na stotine na tajnim i polujavnim sastancima. Ti su sastanci ličili na poslovne: nalazili su se po hotelima širom Evrope. Arnold požele da nešto od ovih poslednjih događaja zabeleži u svoj dnevnik, ali promene oko njega i u njemu govorile su da nema mnogo vremena. Sudeći po širokom pegavom licu, crvenkastim obrvama i kosi, pegavim očnim kapcima, Saksonac zaključi da je žrtva najverovatnije, neki Prus. "Ima lice slično Maksimilijanu Hebelu." Hebel, ponovi ovo prezime naglas samome sebi, prezime s muklim e. Da, to ga lice podseti na lice Maksimilijana Hebela, vajmarskog gardiste, Prusa, s patrljkom od leve ruke, kao posledicom s jednog ratišta kroz koje je prošla Napoleonova armija na putu za istok. "Šta li je sad s tom časnom oficirskom starinom koja me je naučila sve o oružju?" pomisli Saksonac, setivši se dana iz svoje rane mladosti.

Nekakav opšti pritisak oseti oko sebe. Ne, pre bi se to moglo nazvati mučninom. Svestan da je vrlo lako mogao biti na mestu onih koje je pobio, Lejdel se stade čuditi svojoj nagloj psihološkoj promeni. Potom ga pritisnu nesnošljiv osećaj umora. U njemu izroni misao o bratu: Knes, pod magijskim imenom E. E. Le, na svojoj evolutivnoj stazi nije ništa postigao, nije imao vremena ni prilike, bio je glineni golub gadnih starkelja, šugavog Franka i njegovog sekretara Huga-Huga (samozvanog doktora nauka tibingenškog univerziteta), obične debele kerine glatke lobanje, bez i jedne vlasi, poput spranog i uglačanog kamena koji viri iz vode. Ako ikada izađem odavde, iz ove rupe, iseći ću te matore guzice na komade, pomisli Lejdel, stežući glinene pločice i nabadajući ih na Paracelzusov trozubac, iznad mape s iscrtanim presekom tri stuba Drveta života. Razmišljao je o zloj sudbini svoga brata u Hombašu, o Martinu Krouzeu, poslaniku slobodnog grada Frankfurta, kako se zmijski ceri Knesovom revolveru u kome nema municije, dok njegova pratnja skače na izigranog atentatora. Dok je razmišljao o tome, vilice su mu se kočile od besa i stezanja glinenih pločica, onda oseti bol iz vilice koji mu se sjuri u mozak.

"Izaći ću odavde, kurvini sinovi, i onda ću vam svaku kosku razbiti! Kost po kost!" stenjao je Arnold u besu, skupljajući tavansku prašinu i opali lep. Od te prašine mesio je lutke koje je trebalo da simbolizuju njegove protivnike, koteriju pakla okupljenu oko Kontese de Šulemberg. Mesio ih je tako što je opali lep sa zidova sobe mešao s vodom i prolivenom ljudskom krvlju pokupljenom sa zemlje i stavljenom u pehar za obrede koji je bio poturen ispod vrata preklane žrtve. S takvim osećanjem Arnold Lejdel je obavljao pripreme i raspored svoga astralnog napada na one koji su bili ubeđeni da se on u strahu pred njima skriva.

Priđe gomili knjiga i izvuče iz nje svitke papira, razmota ih stojeći, pa polako sede na ležaj i stade da ih ređa po uzglavlju. Redosled znakova, iz svitaka, ređao je po njihovoj jačini - tražeći jedan jak šifrovani, značenjski sloj u njima kojim bi mogao da otpočne napad na one koji su to najmanje očekivali.

Počeo je s vizijom palestinskih kumira, oraklima, idolima od zemlje i tvari, koje su svojevremeno pravili znalci grimuara tako da je zemlja iz lutaka progovarala. Šta kaže, pitao se, Šekalim^[6] na kraju svoje halahe I? Božije ime se čita kao niz ezoteričnih imena: al dereh hašemot - prema kazivanju Šimona ben Lakiša, palestinskog hohamija iz trećeg veka. A zna se, po Tabuli Smaragdini: kako je gore, tako je i dole. U predanju o stvaralačkoj moći Slova reč je, u svojoj suštini, uvek o Tori i niko ne zna njen pravi red jer njena poglavlja nisu data u pravom redosledu. Svako bi, posle njenog poznanja, moga da stvori novi svet, da oživi mrtve i da čini čuda. Ovo znanje pročitano u Midraš tehilimu, s lista 17a, Rabi Elazara.

Lejdel pročita kao puku pouku. Zadržao se na učenjima starih kabalista iz Langedoka, čije je znanje sabrao tanait^[7] iz Mišne Jhuda ben Batiri, po kojima stoji da je za stvaranje Golema^[8] potrebno dvoje s ogromnim znanjem J'cire od tri godine; kao i na onim mestima kod praškog rabinera Lova koja su govorila o stvaranju Golema spasa, potom na Paracelzusovom stvaranju Homunčulusa, veštačkog čoveka, Al Kamena mudrosti, mešanjem nemogućeg sna i pravih elemenata prirode pronađenih u paklu. Za sve njih zajedničko je jedno: Golemu, ponovljenom Adamu od gline majstori znanja stavljaju na čelo ispisano božje ime i time obličje čovekovo dobija život. Dovoljno je samo jedno slovo izbrisati i ta nema nakaza, bez moći oplođenja, pretvara se ponovo u gomilu zemlje. Rukopis Halberstam (sudeći po tome kako je shvaćena Tora, autor je, verovatno, bio Jhuda ben Batiri), kao mnogi pre i posle njega, govorio je o tome kako Golem ima čudovišnu osobinu da narasta, postaju toliko velik da njegov tvorac mora koristiti lukavstvo da mu jedno slovo izbriše. Mnoge učitelje je ogromna zemlja naraslog Golema, prilikom tih pokušaja da skinu ime božje, zanavek zatrpala.

S blagim podsmehom na usnama svemu tome što je govorilo da čovek, kao što je to učinio Gospod, može da stvori stvorenje podobno da bude služitelj u sinagogi - Lejdel priđe figuricama zamešenim od ljudske krvi i zemlje, siguran da može jedno: ostvariti potpunu predstavu svega živog što je ogledalo njegove neprijatelje, a što je on otkrio u tim gomilicama zemlje pred njim. Sve ovo izgledalo je, naoko, kao dečija igra. A ono o Golemu govorilo je metaforično o vlasti nad materijom, u onom stepenu znanja kad stvaralac hvata da se sotona krije u principu materije, a kad pokuša da ga brisanjem imena sruši, zemlja ga zatrpava.

Stavivši na sve figurice pločice sa oznakama onih koji su uništili Dijecezu, Saksonac pažljivo, ne propuštajući ništa slučaju, postavi Kontesu (figuru od zemlje i krvi s njenim imenom) u sredinu kruga. Napad je planirao tako što je Kontesu postavio u stanje najbolje odbrane, a time izazvao što bolji i precizniji intezitet napada. Bila je (a i biće svojim izborom) u krugu od živog mesa koji su činili njeni članovi, a ipak neće uspeti, tako se nadao Saksonac, u svojoj odbrani. Sem toga, bio je siguran da su im sve moći bile usmerene u potragu za njim i u očekivanju rezultata koji je trebalo da donese Džasfer Holms.

Lejdelov ritualni obred posmatrao je par izvrnutih ljudskih zenica na glavi prerezanog vrata iz koga je zjapila otvorena rana. Bio je to nag leš s iscrtanim znacima na već hladnoj koži; leš koji niti se pitao niti je znao da će učestvovati u ovom najnovijem Saksončevom ritualu.

Kraljevski Luk¸je krenuo, s trozupcem u desnici, sličnim metodom kao kod prvog pokretanja magijske turbine.

Prostorije osvojene Dijeceze behu puste. Slika crnomagijske jazbine bila je izoštrena kao prasak vedre zore bez ijednog oblačka. Ovu operaciju započeo je negde pred ponoć. U trenutku kad je osetio da su počeli da se okupljaju tamo, u nekadašnjoj Dijecezi, bila je još uvek noć. Osećao je da očekuju dolazak Kontese de Šulemberg. Njegovo astralno telo, slično ljudskoj senci, pođe za jednom manjom grupom. Ušli su u jednu prostoriju. Bila je crnih zidova, sa zastorima iste boje po podu i zavesama od teške crne svile - u vazduhu se osećao zadah ljudske krvi. Potom se začuo lagani zvuk, sličan zvonjavi malih praporaca, onda je tanušni zvuk prešao u čangrljanje. Negde iz mraka izronio je mračan tip, sav u crnoj odori, mahao je sasušenom čovečijom lobanjom koja je bila ispunjena nečim što je proizvodilo rezak ton.

Na ulazu mračne prostorije pojavila se Kontesa. Podigla je ruku i stala da izdaje zapovesti. Njene reči nisu pripadale obredu i zato ih nije čuo, ali je razumeo smisao njenih naredbi - tražila je da se pripreme za krug u napadu. Jedan od njenih slugu prišao joj je i skinuo s njenih ramena crveni ogrtač. Ostala je gola. Imala je sjajne crvenkaste dlake ispod pupka. Sluga je nameravao da je ogrne dugim crnim ogrtačem. Zamahnuo je njime kroz vazduh, Lejdela zapljusnu vazdušna vibracija; to ga je obradovalo jer je materijalizacija uživljene atmosfere kod neprijatelja bila izvrsna. Kontesa je raširila ruke da prihvati ogrtač, bila je to najslabija kretnja telom.

Tada se Lejdelova usmerena energija bacila na svoj cilj. Bila je nošena znakom Geburaha koji je u uslovima mraka, spiritualne tame i crnog prostora najbolje delovao kao krajnja suprotnost. Nameravao je da joj trozupcem iščupa matericu. Na prvi udar Kontesa je zaurlala od bola i iznenađenja, presavivši se kao mačka slomljene kičme. Nastala je pometnja među njima. Pred naletom Arnoldove energije isprečilo se jedno telo da zaštiti Kontesin otkriveni stomak - Saksonac ga je razneo trozupcem; pogođeni je držao creva u šakama i urlajući od bola pao preko Kontese. Taj promašaj prepolovio je silinu napada Kraljevskog Luka. On je opet bio blizu nje mada su oni napravili krug oko svoje kraljice mraka. Kontesa je vrištala izgovarajući mantru svoje odbrane, sklupčana na podu. Bila je tako blizu njega, kao preklana žrtva u potkrovlju kuće u Ulici Fuks. Pod prstima je osetio nešto meko i toplo, onda u to zario svoj trozubac, okrenuo ga nekoliko puta i trgao uvis. Čuo je strahovit prasak; nešto snažno, kao vodena matica, odvlačilo ga je odatle. Saksončeva energija se povlačila u svoj grob od mesa i kostiju. Njihova pometnja se sve slabije čula; najzad se smiriše njihove vibracije i unaokolo zavlada tišina uklete dablinske četvrti.

Pažljivo je zatvarao magijski vrtlog iza sebe. Umesto gomilica zemlje i krvi u obliku malih lutki, ostala je samo šaka pocrnele zemlje koja se pušila. Lice na nagom preklanom lešu, kraj njega, beše unakaženo, bez jednog oka i iščupanih creva i nutrine.

Izvadio sam kurvi svetskoj oko i odvalio polovinu lica", prostenja Arnold Lejdel i utonu u dubok san, iscrpljen do kostiju.

Đavo u Ulici Fuks s priborom za golf ^[9]

Sledeći dan i celu noć Arnold Lejdel provede u miru i meditaciji. Ni najmanje znake tela i duha nije primetio. Jedini njegov odmor bilo je razmišljanje o svom dobrom prijatelju Hermanu Jakzerlinku iz Nejsea. Bio je to čovek četrdesetih godina, temeljne telesne grade, jedan od poslednjih izdanaka šlezijske porodice Jakzerlink. Posle Štirdinga, poslednji put, izuzev razmena informacija putem pisama, prekinuo je svaku vezu s Hermanom. Saksonac se pitao: da li je Herman još uvek u životu? Niko od njegovih retkih prijatelja, pa ni Herman, ne zna gde se on trenutno nalazi, a eto, neprijatelji su ga našli. Obuzelo ga je, naglo, nelagodno osećanje da mogu Hermana koristiti kao mamac u borbi s njim. I, pre nego što je ponovo zaspao, otvorio je dnevnik s namerom da (bez datuma) ubeleži tu slutnju o Hermanovoj sudbini.

Sve ono što se oko njega dešavalo (daleko pre Dablina) govorilo je u prilog tome da je Frank Ritman sve preduzimao ne bi li ga što pre likvidirao. Ni Herman nije ništa bolje stajao od Lejdela njegova mržnja prema njima postoji još od onih dana kada su Lejdel i on došli na ideju da, mimo svih odluka i bez ičije saglasnosti, tajno pretresu biografiju šugavog Franka. Svi su dobro znali ko je bio Frank Ritman u Velikom centru Minhena, ali niko nije imao tri čiste da otvori njegov dosije.

Lajpciški hermetički list "Voks Stellarum" objavio je 1835 studiju o novom reformisanom Paladijumu - u kome je vrhovno biće Aloim, a poslednji znak Tot, koji označava carstvo ovoga sveta. Između ovih krajnjih suprotnosti (po tom napisu) kosmički prostor je ispunjen elementalima. Bila je to studija u kojoj je Lejdel prvi put naišao na citirane izvore u vezi s rešenjem problema: materijalizovati misao. Kako zavladati svetom ideja čovečanstva? Sistem realizacije bio je izložen u tri sloja koja su se sprovodila kroz praktičnu primenu Drveta života. Iza inicijala nepoznatog autora krio se Frank Ritman. Ekskomuniciran je (zbog tog otkrivanja) iz Saturnovog bratstva. Ali, za čudo, nije likvidiran! Kasnije postaje jedan od suosnivača Srebrne Vodolije!?

Kao vođa frajburškog ogranka Srebrne Vodolije, Arnold Lejdel je bio upoznat sa seksogamijskim ritualima i to je bio razlog više da se otcepi od Ritmana i njegovih ljudi: on osniva Južnu dijecezu. Ovoj novoosnovanoj grupi mogli su da pristupe samo odabrani adepti. Za to vreme Frank Ritman se upinjao da mu pokopa prošlost, a njega da predstavi kao slugu Vatikana u nemačkim državama. A. Lejdel štampa (tih meseci dok traje borba s Ritmanom) brošuru "Druga svetlost" u kojoj otkriva naličje sukoba s Eternom, u čije je redove, u međuvremenu, ušao Frank Ritman. Osim toga, Saksončeva "Druga svetlost" govori o ideji pronalaska rozenkrajcerskog bratstva iz Trećeg reda koji je morao biti aktivan negde u nemačkom prostoru. Radeći nove programe, Južna dijeceza je savlađivala prepreke na taj način što su njeni članovi doživljavali preobražaje na lestvicama njenih unutrašnjih stupnjeva.

Posle izvesnog perioda takvog rada, po nagovoru zagonetnog doktora Hi. Štajdea, Lejdel stupa u vezu sa snagama nevidljivog Trećeg reda, koje ga uveravaju u svoje natčovečanske moći. Od njih dobija uputstvo označeno šifrom Magnum Arkana, Velika tajna ključ koji otvara sve hermetičke tajne, učenja seksualne magije i svih religijsko-političkih sistema.

Sadržaj Magnum Arkane delovao je uverljivo na Lejdela jer se ceo spis pojavio, jedne kanštatske noći, na čudovišan način u sobi hotela gde je odseo. Neposredno po obznani Magnum Arkanum Lejdelu organizuje, u svom frajburškom skrovištu, Ritual Memfisa, u me su učestvovali hermetisti oba pola, što nije bio slučaj u dotadašnjoj praksi tajnih društava. Ritual Memfisa izaziva otpor na širem planu: A. Lejdelu odbijaju stepen Ipsissimusa, a nevidljive snage Trećeg reda tajanstveno nestaju, nestaje i doktor Hi. Štajde; pravi udarac Saksončevom radu je usledio za vreme njegovog poslednjeg boravka u Južnoj dijecezi - ceo spis Magnum Arkanum e nestao!? Odmah je shvatio da je bačen na stranputicu. Odavno, samozvano prisvojivši odbijeni stepen Kraljevskog luka, Lejdel nastavlja potragu za onima koji su mu uručili Magnum Arkanum.

Period kada ostaje sam pripada dobrovoljnom izgnanstvu u Dablin, gde priziva skriveno ja, ličnog boga koji će ga podići na lestvici Znanja - čijom pomoći će steći moć i srušiti Franka Ritmana i sve oko Eterne.

Druge noći posle obračuna s Kontesom, negde pred zoru, Lejdela iz polusna trže dodir po nogama, dodir i šum. Podigavši se u sedeći položaj, oseti strahoviti smrad. Ovaj smrad dolazi iz samog pakla, pomisli. Ali, već sledećeg trenutka primeti životinju dugog repa kako se skotrlja s kreveta na pod i još par koje se iskobeljaše iz utrobe leša koji je zaudarao. Pacovi su bili ogromni, ugojeni i lenjo se udaljiše od izvora hrane. On skoči s kreveta i upali fitilj u lampi. Slaba svetlost natera životinje u najudaljeniji deo potkrovlja. Lejdel otvori vrata i zgrabi leš za noge. Izvukavši ga napolje iz sobička, dovuče ga nekako do ruba stepeništa. Drvena ograda beše trula, pucala je pod naletom leša koji je tu i tamo udarao o nju, padajući ka dnu. Taj jebeni smrad od tih jebenih smrdljivih kopiladi, razmišljao je Saksonac, silazeći niz stepenište sa dužom motkom u rukama. Ličio je, samome sebi, na jedinog preživelog žitelja puste četvrti grada koju je satrla kuga, kome je još preostalo da motkom, kao čakljom, pomrle od kuge gura u podrum kućerine u Ulici Fuks.

"Tako", procedi, pošto odgura motkom oba leša u podrum. Koračao je stepeništem bodro naviše. Sada će zadah leševa, mislio je, privući svu gamad iz kuće dole, u podrum. I, barem za neko vreme, neće ga uznemiravati svojim prisustvom.

Na iskraju šestog dana Kraljevski Luk, sedeći na tavanskom ležaju pod slabom svetlošću gasne lampe, ubeleži u svoj dnevnik: "Prethodne noći, u snu mi se izrekla Molitva iz Magnum Arkane! Ove noći očekujem dalje otkrovenje Arkane. Hoće li doći do njenog povratka? Sad sam s one strane života i smrti. Očekujem dolazak presudnih dana. Obraćam se Jarcu, velikoj crnoj životinji sa sedam sisa. Kada ćeš doći?" Sklopivši stranice dnevnika, on pogleda njegove korice na kojima crvena slova počeše da drhte kao mali upaljeni plamičci: OBRNUTA CRKVA, titrao je naslov dnevnika! Koraknuvši u stranu od silnog iznenađenja, Arnold Lejdel ispusti dnevnik u čudu. Tada se zaledi pred prizorom koji mu se ukaza: mali grbavko, napola kljastih šaka, sav u ritama, ranjavog tela i duge plave kose iz koje je virilo crno trnje, čučao je u uglu tavana!? Lejdel se trže, osetivši beskrajnu hladnoću svuda po telu.

- Kako si ušao, kada sam zakovao vrata iznutra i podigao stepenište?

- Vidiš li šta si učinio od mene?- oglasi se ona prilika. Tvoji roditelji me napraviše grbavim i kljastim, a ti isto tako. Prikazujete me kao čoveka koji je samo obožen - završi mala grbava spodoba i kao da se još više šćućuri u uglu tavana.

- Ne znam te. Ko si ti? - zadrhta Lejdelov glas.

- Zar me ni ovakvog ne prepoznaješ, jadni čoveče?

- Ne!- odseče Lejdel. Znoj mu se slivao niz lice.

- Ne prepoznaješ me jer očekuješ Mesiju Novog doba. Horusa, đavola sa sedam sisa- reče ona neobična prilika i nestade iz Lejdelovog sobička.

Arnold Lejdel, još uvek zaprepašćen, oseti snažnu vrtoglavicu, potom stid; beskrajno se širio taj stid, kao toplina, svuda u njemu. On poče da se skuplja na ležaju i da cvili kao pas. Ponovo ga zahvati vrtoglavica s drhtavicom i krajnja iznurenost tela i duha. Oseti bolest, kao da je propadao u neizmernu dubinu - onda izgubi svest.

Došavši sebi, posta svestan da je izgubio svaku kontrolu nad vremenom - nije znao koliko je dana proteklo od obračuna s Kontesom i njenim ljudima. Osim toga, u snu je bio moren čudovišnom slikom: raspinjali su njemu toliko poznatog grbavca na visokom kamenom brdu. Ljudi tamne kože i dlakavih udova urlali su okolo, a on, Lejdel, bio je najgrlatiji: "Ja sam sebi dovoljan! Šta će mi on!?" urlao je Lejdel u snu, sve dok mu neko nije poturio onaj isti komad stakla s tavanskog stuba i on ugleda u njemu svoje grozno leprozno lice, grbu i kljaste šake. Probudivši se, nije mogao da razdvoji san od onog prizora koji je stekao u potkrovlju; jednostavno nije znao da odredi šta je bilo u snu, a šta na javi.

Saksonac i ovo svoje najnovije stanje duha i tela ubeleži u OBRNUTU CRKVU. Zatim pokuša da se koncentriše na određenu oblast. No, bio je toliko rastrojen, kao da je bio zarobljenik u velikom krugu vrtloga gde i najjača kontrola razuma ne pomaže mnogo. Zabrinjavala ga je pojava tolike dubine prostora prilikom nedavnog gubitka svesti. Za takav izgled Nazarećanina imao je gotov odgovor: Nazarećanin je izgledao baš onako kako je Lejdel verovao u njega.

Pogled mu je bludeo po ruševnoj prostoriji. Potom oseti silu, koja ga privlačila prema malom tavanskom otvoru kroz koji teško da bi se mogla provući glava. Bio je to tavanski otvor za provetravanje Ličio je na prorez u zidu od prepečenih dugačkih cigli i bio skoro zatrpan starudijama. Lejdel, kao opsednut, ustade i, prišavši onoj stareži ispred zida, stade da raskrčuje prostor ispod otvora. Pošto oslobodi prilaz, mogao je da se nagne kroz njega. Bacio je pogled napolje. Videla su se crna nebesa iznad Dablina, i grad u magli a u daljini slabo su se nazirali dimnjaci čeličane koji su se pušili. Zadnji deo kuće i prostor iza nje beše obrastao korovom i visokim trnjem. Lejdel pljunu odozgo, pomislivši: Kakav odvratan i jeben predeo. Potom se trže - zahvati ga nekakav čudan nemir. Dođe mu da izađe napolje i da ispred vrata potkrovlja namota lanac na čekrk. Odmah to i učini, i poče da diže deo stepeništa, koji se podizao kao ogromna čeljust reptila; škripeći i praskajući, lanci su se namotavali preko kotura. Potom uđe u sobicu i stade da zakucava vrata iznutra; na jednak način pregradi i otvor za provetravanje. Stajao je neko vreme neodlučan na sredini tavana. Samog sebe zakovah, pomisli. Onda zauze položaj za obred i očita molitvu iz Magnum Arkane. Ponavljao ju je sve dok nije osetio da je sav prožet njome. San ga je zahvatao, nadolazio je kao nezadrživa plima; činilo mu se kao da sve zaboravlja, osim prizivanja Višeg duha iz Arkane. Kao da su od njega celog, i svega onoga što ga okružuje, i onoga što je bio i što će biti, ostale smo te reči molitve, mantra-jezik koji je, nekada davno, goreo na lomačama, ali nije nikada sasvim izgoreo: "Dođi i sledi me! I učini da mi se svi duhovi podvrgnu, pod nebeskim svodom i u eteru! Na zemlji i pod zemljom! U vodi i u uskovitlanom vazduhu! U silnoj vatri i svakom ognju! Da svaka čarobna reči kazna Boga bezgraničnoga bude prema meni poslušna!" mrmljao je Saksonac. Potom je sve iščilelo iz njega kao dim.

***

Iz sna ga je trgao snažan tresak. Uspravio se cepteći. Osluškivao je izbezumljen. Ništa se nije čulo. Unutra je bilo svetla te je mogao pretpostaviti da je napolju dan. Negde iz tamnog ugla širio se tanušan oblak prašine, ocrtavao se pri svetlosti lagano padajući po njemu i ležaju. Koliko sam spavao? pitao se Saksonac. Htede da ustane, ali ga užasnu prizor što ga je spazio u malom otvoru za provetravanje. Najmanje četiri stotine stopa beše visoka kuća u ulici Fuks. Sem prozora u prizemlju, na čiji se sims moglo popeti, niko živ ne bi mogao gore u potkrovlje. U stvari, i mogao bi preko merdevina, ali bi proturio ljudsku ruku kroz otvor, a ne ovakvu, džinovsku, do polovine tavana! Jedna takva kiklopska ruka, sa šakom koja je virila iz kariranog rukava, pozivala ga je svojim ogromnim kažiprstom da priđe bliže! Šaka beše osuta crvenim pegama i velikim žutim maljama, nokti behu kvrgavi, ogromni, s beličastim rožnatim naslagama. Sitan lep se krunio ispod odvaljenog otvora, padajući sipkavo sa zida pretvarao se u tanušni oblak prašine koji se rasplinjavao unaokolo. Kiklopski kažiprst je uporno pozivao Lejdela da ustane s ležaja i da mu priđe! Lejdel se oseti tako malim i slabim kao miš. Imao je osećanje da je Liliputanac koji se našao ispod Guliverove šake. Ubeđivao je sebe kako je sve to samo ružan san i da treba samo oči otvoriti pa će sve ružno proći - ali ružno nije prolazilo; džinovski kažiprst se i dalje klatio.

Najzad, kada se usudio da ustane i priđe - one šake nestade!? Želja da vidi Adama Kadmona bila je neizmerna. To mora da je čovek Novog eona, pomisli, osećajući laku jezu. Pravi Kadmon. Mora da mu je rameni pojas iznad otvora, razmišljao je uzbuđen prizorom džinovske ruke. Potom lagano, kao dete, priđe otvoru i proviri napolje. Bilo je kao prvi put, isti prizor, a onda isturi celu glavu kroz otvor.

Dole, u korovu i strnjici, stajao je krupan čovek, nešto višeg rasta, širokih ramena, u kariranom škotskom sakou, crnim jahaćim pantalonama i dubokim čizmama od crne kože. Na glavi je nosio karirani škotski kačket. Imao je upadljivo izduženu bradu povinutu napred, širok mesnati nos i tanke usne. U ruci je držao kožnu torbu iz koje su virili štapovi za golf. Nepoznati podiže lice gore, prema njemu.

Lejdel - progovori metalnim glasom stranac - ovaj prostor trebalo je da oslobodiš korova, da ga raskrčiš. Čuješ li me šta sam ti rekao, momče? Da ga raskrčiš, jer ja volim da igram golf tamo gde me pozivaju. Momče, i tebe ću prvo proveriti u golfu!

- Sve je dole toliko odvratno i prljavo. Postoje bolja mesta, gospodine - kaza i učini mu se da je rekao besmislicu; sopstveni glas zazvučao mu je strano.

- Šta to govoriš, momče? Kakva glupost! Pa ovo suro, crno mesto idealno je za golf. Kao stvoreno! Nama nije potrebna publika. Samo da nije ovog korova!- reče nepoznati gost i skide kačket, blago se naklonivši Lejdelu, s izrazom u očima koji je pokazivao samo gađenje. Na povetarcu rasu se neznančeva kosa boje plamena. Oko ušiju i iznad vrata bio je visoko podšišan, samo mu se snop plamenih vlasi viorio iznad čela.

- Ko ste vi, gospodine? Šta želite? - zapita Lejdel i shvati da je za sve neumitno kasno. Više se ništa nije dalo ispraviti.

Onaj koga si zvao godinama, momče, a sada nisi u stanju da mu najobičniju želju ispuniš! Još mi samo reci da ne znaš golf!

- Da zvao sam - promuca Lejdel i oseti mokrinu svuda po telu.

Zašto onda ovo nisi raščistio? Gde da odigramo partiju golfa, momče? Godinama si me prizivao, nisam te valjda iznenadio?

I Arnold Lejdel spazi da, kao iz senke strančeve, izranja ženska prilika koja ga pomno posmatra. Strasno je i grozno to žensko stvorenje! Taj ženski akrep, s retkom kosom na lobanji, čija polovina lica beše odvaljena i bez jednog oka, nasmešila mu se. Žena progovori kroz kikot:

- Lejdel! Našla sam te, Lejd! Vidiš li kakvo mi je lice, Lejd, posle onoga u Dijecesi!

Kroza nj prostruja misao da odnekud odavno, odavno poznaje ovaj neobični par. Toliko ih odavno zna, kao iz sopstvenog zaboravljenog pradavnog bunara sna, kojeg se iznenada setio! Kako se onaj ženski akrep i dalje smejao, kroz Lejdela prostruja misao, vrela kao užareni komad čelika, i zape mu u kori velikog mozga! Kontesa! To je onaj udvojeni lik iz moga sna! I trže se s otvora mahinalno unazad, ali to izazva još veći, neizdrživ smeh onog ženskog akrepa. I on ću jasno njen glas:

- Lejd! Našla sam te, Lejd! Vidi koga sam ti dovela! Najboljeg igrača golfa s Ostrva!

Otvor! treba ga zakovati, razmišljao je sav u groznici, dok je besomučno udarao po (...)

Ricmanov komentar Dablinskog slučaja I

Bilo bi najjednostavnije videti Saksončevu OBRNUTU CRKVU kao pokušaj da se prikaže život jednog antihrista; ipak bi nas peklo pitanje: da li je ovo samo neobična priča o životu jednog čoveka koji se bavio magijom?

Nalazim za shodno, poštovani čitaoče, da podvučem nemogućnost tačnog opisa smrti iz onog dela Lejdelovog dnevnika koji se odnosi na njegov dablinski period.

Ja, Eduard Fildbing Ricman, ispisah naslove i međunaslove Saksončevog dnevnika, kako bi se ti, čitaoče, lakše probijao kroz sumu događaja iz života jednog čoveka za koga možemo slobodno reci da je nešto znao. Takođe, kao poštapalice, poslužiše poglavlja, da bi haos Saksončevih beležaka bio podnošljiviji.

Na sve moguće načine trebalo je pronaći u izlaganju Saksončevog života njegov ljudski lik - ukoliko do njega i njegove ljudskosti ne dođemo, namera i naum đavola nikada nam neće biti sasvim jasna. Uostalom, ko sme da ustvrdi da će proživeti svoj život izvan svake sotonine kušnje?

E. F. Ricman, februara 1851. godine u Dablinu

Drugo poglavlje
Štutgartski violinist

Jedanaesti je mart 1841, u Štutgartu. Ovde čekam Jozefa Erta Lancea. Rečeno mi je da krajem zime mora proći kroz Štutgart. Kažu kako je nečim vezan za ovaj grad, ali ne znaju pouzdano šta bi to moglo da bude. Tvrde kako uvek navraća u hotel "G. Brajtmajer" koji se nalazi u glavnoj ulici. Kako nisam dobio nikakav odgovor na pitanje zbog čega je Lanc u Štutgartu baš u tom hotelu i to krajem zime - stoga ove podatke o njemu smatram nevažnim.

Visok je i mršav; ugnutih ramena i bele providne kože, kao da je albigenez. Telesne građe slične Fincu. U crnoj je dugoj pelerini na preklop, s jednim dugmetom, šešira tamnog i širokog oboda, kose retke, boje slame; to su najvažniji detalji u prepoznavanju Lancea. Poznaću ga, ponovili su mi ovu tvrdnju, jer ima nečeg nordijskog u Lanceovom mršavom liku; u plavim vodnjikavim očima i u njegovim belim providnim šakama. Sa sobom uvek nosi violinu, u kutiji pod desnom mišicom, jer je levak. Krajnje oprezno treba da mu priđem - ili se odmah izgubi ili odmah puca. Lance je, rekoše mi, sam. Doteran do kraja. Tvrde mi kako postoje mnogi koji žele njegovu providnu belu kožu. Stoga budi vrlo oprezan s njim, savetovali su me. Lance je imao svoju istoriju, svoju prošlost: bio je duže vremena u vezi sa Šinjevskim - to je moj glavni motiv traganja za njim. Radili su zajedno u Minhenu na osnivanju kružoka koji je trebalo da se bavi spiritizmom. Delovali su krajnje otvoreno. Bio je to surogat konspiracije, tako da ih je ubrzo policija rasturila. "Homoncullus" Nausa Emdena (vlasnika ovog tajnog lista bavarskih iluminata) sadrži, iz broja u broj cele prošle godine, tabelu struktura gradova kraljevine Bavarske i kraljevine Virtenberg. U tim tabelama Minhen je upisan kao grad s tvrdom duhovnom strukturom jer je, po uverenju, bio ispunjen konzervativnim duhom. Lance i Sinjevski bili su određeni da prvi napadnu tu strukturu.

Pre nego što sam došao u Štutgart, proverio sam, nije bilo greške - Štefan Šinjevski bio je poljskog porekla, mesto rođenja grad Krakov Emigrirao je 1832. u Bavarsku. Stalno prebivalište u Minhenu Vilhelm štrase. Odmah, iste godine po stupanju na tlo Bavarske, počeo je da okuplja poljsku emigraciju oko sebe. Neko je računao s njim. Nisam saznao ko - po čijim nalozima je Šinjevski radio? Taj prokleti pacer Šinjevski nalazio se u Hombašu kad se to dogodilo s Knesom! Inače, Jozef Ert Lance bio je posrednik u većini prljavih poslova koje je obavljao Štefan Sinjevski.

Čime se još odlikuje Lance? Ima li nekih izuzetnih osobina? Kakav je strelac? Moralne osobine? U poslovima, kakve je obavljao Lance bilo bi klimavo osloniti se na moral. Bio je nekoliko godina đak jezuitskog semeništa. Rođen je u Kanštatu pre trideset i osam godina, u građanskoj porodici. O kakvom je violinisti reč? J. E. Lance je ispoljavao vrlo čudno shvatanje i tumačenje muzike pred onima koji su imali retku priliku da ga slušaju dok svira. Tvrdio je da se u svakom njegovom prstu, dok svira na violini, krije po jedan život!? Svi prsti na njegovim šakama jednake su dužine, tvrdili su očevici. Poseduje veliko znanje iz oblasti spiritizma. Prilikom seansi, iz njegove violine, dok je svirao, izlazila su mala svetleća bića; a prilikom njihovog emaniranja čula bi se muzika koja je izazivala depresivne nastupe kod slušalaca i retko ko bi uspeo da uoči, na kraju seanse, Lanceov nestanak. Posle jedne takve seanse nije se udaljio. Tom prilikom viđen je u dugom razgovoru s Margaretom Lun. (To žensko ime ništa mi ne kazuje, ko bi to mogao biti?)

Saznao sam (možda je to najbitnije) da se Lance bavi runskom magijom s ciljem da stvori novu sliku budućnosti!? Nevidljivo Udruženje arijevaca zadužilo ga je da temeljno pretrese njihov program; u istom zahtevu stoji želja Udruženja da Lance taj program naslovi: "Nova Brandenburška kapija".

Lance je, prema mišljenju mojih dostavljača, peti čovek koji bi znao sa sigurnošću da mi sve ispriča o događaju iz Hombaša. Počela je deveta godina mog traganja za bratovljevom sudbinom i ja sam već umoran.^[10]

***

U stvari, šta ja znam o tom događaju s Knesom u Hombašu pre devet godina? Auzburške novine, iz 1832, donele su kratku vest o pokušaju atentata na poslanika slobodnog grada Frankfurta Martina Krouzea: "Ovih dana, u Hombašu, na republikansko demokratskom zboru došlo je do neuspelog atentata. Izvršilac je bio s nekim u dosluhu, najverovatnije s pruskim monarhističkim krugovima", tvrdio je novinski izveštač. "Atentator nije proverio revolver iz koga je trebalo da puca, jer je oružje bilo bez municije. Oružana pratnja sedamdesetogodišnjeg poslanika bacila se na mladog atentatora, za koga se već saznalo da je učestvovao u nekoliko tajnih menzura^[11] koje je organizovala Hamburška studentska korporacija. Istraga je u toku."

To je bila moja velika greška, morao sam tada biti u Hombašu pored brata. Posle julske revolucije u državama Nemačke bilo je sve rovito - Knesova ćelija je provaljena. Preživeli iz njegove ćelije osudili su izdajnike na smrt. Nad jednim od njih Knes je trebalo da izvrši presudu u Hombašu. Ali, oni su bili brži, najverovatnije da su imali doušnika u redovima oko Knesa. Ili je neka druga sila učestvovala u njegovoj likvidaciji? Sve do danas niko ne zna ništa pouzdano da mi kaže, a ja predosećam: poturen je, nekome je smetao. Možda zato što je moj brat? Ili zato što je nešto znao, ako je Knes bilo šta znao?

Štutgart je u martu hladan. Danas se pojavilo nešto stidljivog sunca, ali se sitan sneg lepi za kožu i duva slab, ali oštar vetar. Po dolasku u Štutgart, iznajmio sam manji stan u četvrti Herstvat. U Fridrih štrase preselio sam se pre nekoliko dana. Moram biti u blizini hotela "G. Brajtmajer" odavde, iz moje sobe mogu da kontrolišem ulaz u hotel. Ceo Štutgart je u dolini; u planinskom kotlu, s lepim letnjikovcima podignutim po obroncima okolnog pobrđa. Preko zime obližnje jezero Berenze pusto je. Njegova siva okolina ispunjena je maglom, a snažni naleti vetra savijaju grane lipa, dok jata kričećih vrana pustošno vijaju ispod surog neba.

Ne znam zašto, ali u meni je raslo predosećanje da ću ga baš tu, jednog od ovih zimskih popodneva, zateći u šetnji kraj jezera. To predosećanje, malo-pomalo, prerastalo je u viziju: pojavljivao se onakav kakvog su mi ga i opisali - bled, visok i koščat, s magičnom violinskom kutijom pod rukom, u crnoj pelerini koja vitla oko njega na vetru. Međutim, dalje tokom te vizije sve se raspadalo i nestajalo: pa nije Lance govorio mi je unutrašnji glas, provincijski nastavnik muzike koji bi na moje "dobar dan" skinuo šešir pokazujući svoju kosu boje slame! Pa bi mi dalje, tokom razgovora, lepo i potanko pričao sve o bratu! Do đavola, u kakvoj sam samo zabludi! Pa ja želim da stupim u vezu s Lanceom, u odsustvu trećeg proverenog lica pa to je isto kao stupiti u vezu s paklom! Ja i on sami na obali jezera - on bi sigurno pucao na mene! Imao sam đavolski utisak da je on preko kanala, sigurno obavešten da ga čekam u Štutgartu. Ko zna koliko bi Lance žrtvovao kada bi mi otkrio istinu o bratu? Možda su hapšenje i smrt Knesa bili nužni ili slučajni? Ako je tako to bi značilo da je Hombaš samo tragična epizoda u našoj borbi: zašto ja nisam upoznat sa svim detaljima?

Jutros sam se probudio sav u znoju: budi me zvuk obarača na revolveru, igla u cevi udara u prazno - u oružju nema municije! Koliko ću ostati ovde ne zavisi toliko od Lancea koliko od odgovora velikog centra u Minhenu - predložio sam im osnivanje Južne dijeceze, u prvo vreme kao ogranak Srebrne Vodolije. Za sada sam u berlinskom ogranku - tu se osećam najsigurnije. Javljeno mi je: Marta G. se nudi da iznajmi vilu na svoje ime za novoformiranu grupu "J. D." pri Frajburgu. Da li da pristanem na varijantu s Martom G.?

Negde tokom juna, prošle godine, u Berlinu Lejdel je okružen tišinom zidova tamošnjeg ogranka Srebrne Vodolije; sklopio je korice biltena tog ogranka i otvorio svoj dnevnik, zapisavši u njega:

"Od Knesa ni traga. Osećam, još neko postoji u svemu ovome samo mu ja ne znam ime." Tih dana odbija bilo kakav privatan razgovor. Očekuje Martu G. Rešio je da prihvati njenu ponudu ali, kada se pojavila pred njim, osetio je gađenje. Zajapurena i debela trapavo se kretala po sobi. Bila je nečim zaplašena. Godinama je trajao taj njen strah, a to je kod njega izazivalo krajnju odbojnost. Naglo je prekidala, u pola rečenice, svoje ubrzano, promuklo pričanje, osluškujući izbuljenih zenica, potom bi nastavila istim isprekidanim glasom. Slušajući je, Saksonac se seti: Pred njegovim očima zabelela se Martina ogromna gola zadnjica, on ju je držao u krugu nagih članova Vodolije, između talismana za vreme obreda. I on okrete glavu samo da je ne gleda više, ali glas Marte G. bio je prisutan kao zla kob, i on bi prinuđen da je sluša šta govori:

- Lejd, neko je iz centrale poslao kod nas užasnog ćelavog čoveka, s bičem, da preispita sve oglede seksualne magije koje smo spremili u okviru prve etape Dijeceze. Tražio je od nas da te napustimo i da ceo budući rad Dijeceze izmenimo. Predao mi je poruku sa zahtevom da ti je uručim. Lejd, zar sedište Južne dijeceze mora da bude u Frajburgu, gde je i Srebrna Vodolija? Promenimo Dijecezino mesto - promuca žena poslednje reči, spustivši ispred njega na sto poruku.

- Napolje!- izdera se Arnold Lejdel, tresnuvši pesnicom o sto. Žena brzo napusti prostoriju. On uze da prelistava poruku - bio je to poziv na brzu kapitualciju bez okolišenja. On ga snažno odgurnu od sebe, s gađenjem, duboko uzdahnuvši. Kraće vreme sedeo je potpuno ukočen; činilo mu se da ne zna šta treba uraditi a da se ne pogreši pri sledećem, sudbinskom koraku. Možda je ovo opomena, razmišljao je, da se odrekne traganja oko događaja u Hombašu?

Berlin, 30. april 1841. godine

Danas je stigla poruka: Centrala je zatražila od mene da se rad Južne dijeceze izmeni! Zašto? Nisam dobio objašnjenje. Traže da osnovni pravac u radu bude pustošenje Celine. Kakva je to Celina? Do sad se naš rad uklapao u veliko delo koje je radilo na raspadu hrišćanskog morala. Značenje ovog zahteva Minhenskog centra ne razumem. U Srebrnoj Vodoliji vlada strah - okružen sam gomilom miševa. Postoji mogućnost da prvi podrivač Južne dijeceze bude neko od ovih ogavnih miševa iz Srebrne Vodolije! Pada mi na pamet da im namestim policijsku provalu - ali, zakasnio sam: svi bi znali da je to moje delo!

Nekoliko dana kasnije, takođe u Berlinu, Saksonac beleži nove podatke u svom dnevniku: O smrti K. V. Rajs.

Bolest je nikla na stidnoj usni i za nekoliko nedelja dostigla je veličinu orahovog ploda. Venerični eliksiri, koje je nesrećnica dobijala od Huga-Huga, sigurno su bili zaraženi. U toku bolničke nege, jedne noći, zatečen je njen ljubavnik Hugo-Hugo u trenutku kad joj je doturao hranu i te sumnjive medikamente. Kako je K. V. Rajs odbijala bolničku hranu, tvrdeći da sve dobija od svoje bolesti, vlasti su podigle optužnicu protiv zatečenog Huga-Huga, ali se ovome gubi svaki trag. Ubrzo, nesrećnica umire u groznim mukama - a kod nje zatiču Hugovo pismo starijeg datuma u kome on tvrdi nekoliko stvari: "Svaku bolest koju ne može da izleči - medicina ne bi trebalo da proglašava bolešću ako želi da stekne još veći autoritet!" pisao je lažni tibingenški doktor prava, bacajući svu ljagu na Lejdela, jer je tvrdio da su eliksiri njegovi.

Posle ovog skandala oko smrti K. V. Rajs., ceo sistem unutar Frajburga ostao je netaknut zahvaljujući Osipu G. Istraga se zadovoljila njegovim autoritetom bankara. Porodična vila Marte i Osipa G. (vodila se na njihovo ime) nije pretresana. Tako je početak rada Južne dijeceze ostao neotkriven.

Berlin, 5. jun 1841. godine

Dočuo sam novosti iz bečkog hermetičkog podzemlja. Pokušavaju da me uvere Frank Ritman i Hugo-Hugo u sukobu, da je Veritas, kao vrhovno telo, posrednik u izmirenju. Do đavola zašto to rade!? Kad ja znam da to nije istina!

Berlin, 10. jul 1841. godine

Za mene bi bilo najbolje da se uklonim, izvesno vreme, kod Hermana u Najse. Osećanje koje me drži čvrsto, kao gvožđe divljač, nikada me nije prevarilo: žele da me likvidiraju, ali još uvek nemaju za to apsolutnu podršku u Centru! Interesantno, na mojoj likvidaciji rade ubrzano posle mog povratka iz Štutgarta. Srebrna Vodolija se osipa pošto je finansijski srube, biće žrtvovana: zadesiće je provala po vertikali, počev od njenog vrha. Nešto slično se dogodilo, svojevremeno, sa F. I. Amsterdamom. Moram što pre požuriti svoje veze u Centru oko rada J. dijeceze, makar ona bila, u prvo vreme, i ogranak Vodolije. Frajburg bi ostao kao sedište nove organizacije. Koliko večeras otputovaću. Reći ću, svakom ko se ovde zatekne kad krenem, da putujem za Beč, a otputovaću za Najse!

Arnold Lejdel zaklopi dnevnik. Ćutao je šaka sklopljenih pod bradom i zurio u zid. Misao da vreme protiče podigla ga je na noge.

U kožnu torbu valjkastog oblika stavio je dnevnik, a iz nje izvadio kožnu futrolu s revolverom. Izvuče drajsi iz futrole obmotane štofanom naramenicom; potom zape šip i uveri se da je olovno zrno, veličine palca, još uvek u cevi. Kad ga nađem, razmišljao je stežući zube, prići ću tom bledom nordijskom akrepu, prineću mu cev na pedalj od mozga i opaliti, pa neka mu jedan od njegovih deset jednakih prstiju pomogne da ustane. Osećam, taj štutgartski violinist sve zna u vezi s Knesom. Pasji okot, krajnje je vreme da se to s Knesom okonča! Ti skotovi treba dokraja da upoznaju Arnolda Lejdela! razmišljao je Saksonac, pakujući stvari za put o kome niko nije znao.

Najse, letnjikovac na reci Najse, Glac, Silberberg: u periodu od 15. jula 1841. do 27. aprila 1842.

Arnold Lejdel provodi to vreme u društvu Hermana fon Jakzerlinka, na jugoistoku Šlezije. Izgleda da je rasterećen mnogih problema jer ne vodi dnevnik u grču. U tom periodu svog opuštanja od Hermana saznaje za mnoge događaje i na kraju, nenadno, prisustvuje krvavom događaju u Konštatu.^[12]

Hermana je zatekao u njegovom letnjikovcu izvan Najsea. Herman fon Jakzerlink bio je jedan od poslednjih muških članova plemićke porodice iz južne Šlezije. Bio je to košćat, plav čovek, s dvema dubokim borama po sredini lica i nije imao više od četrdesetak godina. Bili su prijatelji preko petnaest godina, još iz onih godina provedenih po vrelim minhenskim pivnicama, u kockanju, s lakim ženama i prvim studentskim menzurama. Ispalo je kao da ga je Herman uveo u taj svet - Lejdel je, preko njega, upoznao starog hermetistu Johana Cibulskog. Kada je posle smrti roditelja cela briga o imanju pala na Hermana, on je napustio bavljenje hermetizmom i studije politehnike u Berlinu. Znao je često da se obrati svome prijatelju iz mladosti: "Lejd, ostavio sam ti đavolsku stvar u amanet". Ta nerazoriva sigurnost u Hermanovo prijateljstvo davala je Arnoldu sigurnost rođenog doma, i on se uvek vraćao u Najse kao u svoj dom. Sa svoje strane, Saksonac je sve činio kako bi Hermanov dom držao po strani od svake vrste podlosti i intriga koje bi bacile ljagu na njegov ugled; znao je da ceni svoje poslednje utočište za umorno telo i napaćenu dušu. Posle Knesove pogibije u Hombašu Herman mu je zamenio brata. Herman je to osećao, jednom prilikom je spomenuo: "Lejd, boli me. Mogao sam tada biti pored Knesa u tom prokletom Hombašu, kad već tebe nije bilo. Knes je vodio život kakvom smo ga mi učili." Šlezijski plemić ulagao je sva moguća sredstva u poduhvate svog prijatelja iz Saksonije i u tim nastojanjima bio je vrlo uporan.

***

Iz svega onoga što je čuo o poslednjim događajima vezanim za berlinski ogranak Hermana je, u razgovoru s Lejdelom, najviše čudilo što Marta G. nije dala Arnoldu detaljnije podatke i zašto je mnoge činjenice (za Hermana su one bile bitne) prećutala. Herman je već znao: taj strašni ćelavac, s bičem, zvao se pan Laslo Grigicki. Prilikom jedne seanse pan Grigicki posmatrao je seksualni objekt tako da je ovaj doživljavao nekoliko uzastopnih vrhunaca zadovoljstva i pune strasti. Stepen uživanja kod objekta bio je toliko jak da je žena vrišteći kidala haljinu sa sebe; ostavši potpuno naga, molila je pana da prestane. Žena s kojom je pan Laslo izveo taj ogled bila je Marta G.!

Sledeći Hermanov podatak odnosio se na priču o jednom salonu u Glacu. Taj salon podgrejavao je jeftinu sklonost ka neobičnim pričama o vilinskim bićima nemačkih romantičara. Salon je te večeri imao za gosta Martu G. i zagonetnog pruskog oficira u poodmaklom godinama, čija je uniforma bila iskićena ordenjem, koji je svaki čas skidao i vraćao monokl.

Marta je pričala potpuno otvoreno o paklu berlinskog ogranka u kome se našla Vodolija za vreme Lejdelovog odsustva. Pomenula je njegovo ime, ne sumnjajući da među prisutnima sedi Herman! Kako je društvo u salonu bilo opterećeno bizarnom jednostavnošću racionalnih predstava o životu i smrti (bio je to svet bankara i preduzetnika iz viših slojeva), čudovišna priča Marte G. prihvaćena je kao izliv njenog književnog talenta. Jedino je onaj stari pruski oficir, iskićen ordenjem, bio uporan: ponudio joj je finansijsku pomoć za objavljivanje priče koju je upravo ispričala, makar i pod njenim pseudonimom. Na to je ona užasnuta poskočila, s izrazom na licu kao da se tog trenutka probudila iz sna; kriknuvši, odbila je ponudu. Odmah je počela da pravda napuštanje salona neodložnim poslovima koji je čekaju u Berlinu. Na to se opet javio stari pruski oficir, ponudivši joj pratnju sa svojim kočijama do Berlina. Marta G. je u tom času imala izraz ludila na licu - iz kuće je izletela kao da je gone sve furije pakla, ostavivši prisutne u salonu zgranute takvim postupkom.

Hugo-Hugo se izgubio bez traga nekoliko meseci posle smrti K. V. Rajs., da bi se pojavio iznenada s panom Laslom Grigickim u berlinskom ogranku Srebrne Vodolije. Posle nekoliko dana i noći mirovanja, koje su proveli radeći samo na okultnoj kontroli sna, bacili su se na svoje seanse - počela je svoju priču Marta G. prisutnima u salonu koji su postepeno gubili dah. Da bi sve u ovoj priči bilo još zagonetnije, Marta G. je otkrivala kako ime organizacije, tako i imena mnogih članova!?

Hugo-Hugo je zatvorio sve prisutne članove u ritualnu prostoriju Vodolije, dok su se njih dvojica odvojili u drugu, susednu sobu s dvostrukim vratima. To je trajalo nekoliko dana i noći, a oni se nisu pojavljivali iz sobe s dvostrukim vratima, niti su nas puštali da izađemo napolje. Napetost među članovima zatvorenim u ritualnu prostoriju rasla je do užasa jer niko nije mogao da izađe napolje, niti je iko znao dokle će zatočenje trajati. Pljujući, prizivali su i proklinjali ime Arnolda Lejdela! Sedeli su tako, bez vode i hrane, u mraku, i čekali. Onda se desila promena: stvari oko njih su počele da ispuštaju zvukove. Zatim su se, u potpunom mraku sobe, pojavile svetle senke, prvo po zidovima i debelim zastorima na prozorima, a onda i po njihovim telima. Senke su se pomerale i lelujale mada se nije mogao uočiti nikakav izvor svetlosti. Šumovi koji izlažahu iz njih bejahu slični ljudskim samrtničkim ropcima. Kako je vreme odmicalo, senke počeše da dobijaju obriše slične ljudskim, psećim i žabljim kosturima. Onda je neko od zatočenih zavapio u mraku: "To su naše duše i traže naša tela!" Posle tih reči nastupilo je komešanje i čuli su se povici ispunjeni strahom i očajem. Iznenada, negde u mraku kuće bankara Osipa G., sručilo se staklo iz prozorskog okvira i čuo se sasvim jasan bat ljudskih koraka, pa pseće cviljenje i škrgut zuba kao da su se čovek i zver našli u krvavom zagrljaju na život i smrt. Zver je dva puta urliknula, zatim je zarežala, da bi posle cvilela sve tiše i tiše kao stene. Potom je nastupila tišina kao u grobu.

Razmišljali su dugo u mraku: samo je pas Osipa G. mogao tako da jurne na Huga-Huga i pana jer su prozori na sobi s dvostrukim vratima bili niski i široki, s velikim staklima ispunjenim vitražima. Ali danima su, dolazeći u bankarevu kuću, viđali dobrodušnog setera, izvaljenog na suncu, pomalo umornog od godina, a ovo što su čuli najpre je ličilo na pobesnelu, jaku zver koja je u skoku probila staklo i upala unutra! Tek kasnije, za vreme mučenja, shvatili su da je seter Osipa G. bio prizvan magijski; jadna životinja je poluluda uskočila kod njih. Nju su Hugo-Hugo i pan Grigicki prineli kao žrtvu plamenu iznad koga je bila raspeta žaba s upisanim imenom neizrecivog boga koje je visilo oko žabljeg vrata, uz njihovo izgovaranje naopako, od kraja, svete liturgije! Ono što su mogli, u tim trenutcima, da vide i osete bilo je gubljenje daha, sužavanje zidova mračne odaje u kojoj su se nalazili, klepetanje i glasniji ropac onih senki-kostura oko njih.

Kad su se Hugo-Hugo i pan Grigicki pojavili među njima, zatečeni članovi bili su preplašeni kao deca. Ta deca, dovedena na ivicu užasa, zapazila su da se iza one dvojice, dok su ulazila unutra, probija i kulja dim, potom su osetili ogavan smrad koji se dovukao za njima među zatočene. Nekakva tvar je sagorevala i dimila stvarajući užasan smrad. Jedan od novoprimljenih članova, neki suvonjavi čovečuljak, pobunio se, našlo se nešto časti u njegovom golemom strahu:

"Gospodo, kakav je to način! Zatvorili ste nas kao stoku! Protestujem! Napuštam vas!" kreštao je čovečuljak, tresući se celim telom. Umesto odgovora dobi strahovit udarac bičem. Srušio se obliven krvlju. Bič mu je raskinuo kožu na licu, meso na njemu kao da je zinulo i krv je prosto pljuštala iz rane; više ništa nije ostalo od njegovog lica, bila je to krvava, zdruzgana smesa. Žene su zavrištale. Pan Grigicki stao je besno da ih bičuje.

"Ko jednom pođe s nama, nema napuštanja! Nema!" urlao je, deleći udarce bičem levo i desno. Bio je dopola go, u crnim dubokim čizmama. Tibingenški doktor Hugo-Hugo beše žut u licu, izbelele kose, telesno prepolovljen, ili je to samo tako izgledalo u polumraku odaje? Po njegovom izrazu na licu ne bi se moglo tvrditi da je bio duhovno prisutan strasnom činu pana Grigickog. Pa ipak, za njega se pronašao glas saučešća - jedna žena, iz mračnog ugla, uzviknula je bolećivo:

"Doktore! Kako ste oslabili!?" (Nije isključeno da je to bila Marta G. lično, mada ona to nije sebi pripisala pričajući u salonu ovaj događaj.) U istom trenutku, ta žena, koju je do tada od biča skrivao mrak, dobi udarac bičem po stomaku. Bila je u lakoj ritualnoj odeći od svile. Bičje bio dugačak i uz fijuk se obmotao oko nje onda ga je pan trgao i koža je počela da spada sa ženinog stomaka. Žena je urlala od bolova i posle petog udarca, sva u krvi, pala je na pod. Do tada nevino, odsutno i žuto lice Huga-Huga iskrivilo se od besa. Terao je nesrećnicu da puzi (samo nju) prema otvorenim dvostrukim vratima, ka onom dimu i smradu.

Marta G. nije znala (tako je tvrdila u svojoj priči u salonu Glaca) koliko je vremena proteklo u tom mučenju? Sećala se samo kako je u času pre nego što će izgubiti svest taj smrad postati uzrok njene nagle sreće i blaženstva! ? A kada je došla sebi, napolju je bio dan, i sve je bilo širom otvoreno oko nje i nigde žive duše! Nijednog jedinog od zatočenih - nigde nikoga! Podigavši glavu, spazila je crvenu ploču s crnim slovima, na ploči je pisalo: "Ja sam Ipsissimus, onaj koji je raspeo žabu da smrad padne na Evropu!"

Herman završi svoju priču o salonu u Glacu i zagleda se u Arnolda Lejdela. Ćutahu, posmatrajući se bez reči.

- U celoj priči Marte G. leži poruka i to nekome ko je te noći, dok je pričala u salonu, bio prisutan - progovori Lejdel umorno.

- Do đavola, zašto na taj način!?

- Zato što je primalac poruke na taj način najbolje zaštićen. Pošta može da se kontroliše, lični kontakt kompromituje - pokuša da mu objasni Lejdel.

***

Četiri nedelje kasnije: Silberberg sredinom avgusta 1841, u domu zagonetnog lekara Hi. Štajdea, silberberškog magusa i, po svim znacima, pripadnika Trećeg reda.

Spuštala se olujna i kišovita noć nad kočijom kojom su Herman i Lejdel putovali prema Silberbergu. Grad je bio jog daleko i, prema onome što im je rekao kočijaš, trebalo je oko ponoći da stignu na cilj svoga putovanja, pod uslovom da u dvama usputnim svratištima kočija dobiju odmorne konje.

- Hermane, ko je taj Hi. Štajde? Zar ne bi bilo bolje da smo ostali s tvojim novim sobaricama? progovori nervozno Lejdel. Bio je razdražen putovanjem po ovakvom vremenu; osim toga, imao je osećaj da se približava nečem novom i potmulom, za što nije bio spreman.

- Jedino on može rešiti tu Martinu priču iz tog prokletog salona. Njegove veze su duboke i mračne, Lejd. Jednom prilikom pomenuo mi je Knesa uzvrati Herman mirnim glasom.

- Svi znaju o mom bratu, samo ja ništa ne znam. To mi se ne sviđa! - zamumla Arnold Lejdel, zaturivši se na sedištu. Napolju blesnu munja, i sruči se još jači pljusak i kočija moraše da uspori.

- Hi. Štajde - tiho će Herman - ima običaj da izigrava Ribecala Štajerske, da kažnjava i nagrađuje kao dobri duh. Ko zna, možda mu je Ribecal stepen mitskog poistovećenja? Inače, Štajde se bavi Novom religijom čovečanstva i možda pripada Trećem redu. Treba biti oprezan s njim.

- Ako ti je poručio da dođemo kod njega, čega bi smo se čuvali!!? - promrsi Lejdel ispod prvog vela sna.

- Zapamti, ne zahtevaj ništa od njega! I ne podiži glas dok razgovaraš s njim! - reče Herman, ali je Saksonac već bio u snu.

Pred ulazom u Silberberg kočija skrenu negde s desne strane na sporedni put, pa posle kraćeg vremena skrenu među drvored. Ovaj put bio je uži; ličio je na nešto širu stazu popločanu kamenim pločama. Ubrzo se ukaza kuća u tami među spletom mračnog granja, s ulazom prekrivenim divljom lozom koja se spuštala do zemlje. Kočija se zaustavi na onom delu staze koji se širio ispred ulaza u kuću. Okolo je vladala mrkla noć i kiša je još uvek padala. Kad su prišli vratima mračne kuće na njih se iscedi mokrina guste i duge loze. Herman napipa uže zvona i snažno ga povuče. Zvuk zvona prasnu, razležući se negde u dubini mračne kuće. Posle kraće tišine čuše šum koraka koji je bivao sve bliži i bliži.

- Do đavola, čemu to Hi.? Je li to skraćenica? - upita naglo Lejdel.

- Jeste, o tome ćemo nasamo, Lejd.

- Sto mu paklenih muka, dokle ću se vucarati po ovom jebenom svetu!? Da se vučem s tipovima kojima ni ime ne znam!

- Zaboga, Lejd! Tiše! Neko dolazi! - šaptao je uzbuđeno Herman.

Vrata behu zastakljena uskim i visokim oknima, to se dalo primetiti jer naglo zasija s unutrašnje strane plamen sveće bacivši nešto svetlosti kroz okna. Kada se vrata otvoriše, pojavi se raščupana starica u noćnoj košulji s upaljenom svećom u ruci. Imala je grubo muško lice, s ogromnom mesnatom bradavicom između obrva.

Tražimo gospodina Štajdea - reče Herman, zakoračivši unutra.

Nije kod kuće! - grubo uzvrati starica, ne pomerivši se s ulaza.

Imamo zakazanu posetu - dobaci nervozno Lejdel. Služavka htede da odbrusi, ali je prekide kreštav glas iz mraka:

- Helga, pusti dečake!

Potom do njih dopre meketav kikot. Smeh je, po svemu, izgledao bezrazložan, u najmanju ruku čudan i baš tu je ležala nekakva pritajena pretnja. Okačivši njihove mokre ogrtače, starica im se obrati osornim glasom:

- Ovuda - reče i pođe ispred njih.

Išli su za njom uskim mračnim hodnikom, po tragu slabašnog tračka svetlosti sveće koji je podrhtavao.

Soba-čija je vrata gurnula starica groznoga lika i nestala negde u mraku ugasivši sveću - beše hladna, slabo osvetljena vatrom iz malog francuskog kamina. Bila je prostrana, s ogromnim prozorima preko kojih su bile navučene debele, tamne, somotske zavese. Stupivši unutra, oni odmah spaziše paravan u jednom delu sobe, koji je delovao neobično hladno i odbojno. Bio je napravljen od nekakvog glatkog materijala sličnog staklu ili kaučuku, s otvorom preko koga je bila navučena somotska zavesa jarko crvene boje. Ceo paravan, njegov zatvoreni prostor, isijavao je zelenkastu treperavu svetlost. U njemu se nazirala krupna ljudska prilika, njena senka se jasno prelamala po glatkim zidovima paravana. Onda začuše besni, promukli starački glas koji je sipao pogrde i kletve vezujući nebo i zemlju:

- Ne tamo na istok! Taj oblik ideje nije za prostore Sklavije! Takav oblik religije nikada nije bio u istoriji čovečanstva! Bezumnici! Ne tamo! Prokleti, pasji sinovi! Slepci kod razuma! Ta će ih ideja naoružati! Okrenuće se protiv nas! To što su za promenu i stvaranje materijalnog, to je varka, skotovi glupi! Brojnost njina i velika prostranstva, to će im na kraju biti prednost! Pasji sinovi, kazniće vas duh Gospodara svih svetova za širenje te ideje nemačke škole! Vi filozofi! ? Vi ste obični pacovski okot! Neka vas sve proguta vatra pakla!

Posle tih reči usledilo je komešanje. Paravan je stao da se trese i drma. Zatim je suknuo zeleni dim i začulo se životinjsko skičanje, slično skičanju praseta, mjaukanju mačke i cviljenju šteneta. Onda iskoči nekoliko zelenih čovečuljaka, bolje reći gnoma koji su imali tanke duge repove. Skičeći, protrčaše kraj nogu Hermana i Lejdela koji užasnuti poskočiše s mesta na kojima su stajali. Neobična bića (valjda lekara Hi. Štajdea?), skičeći dotrčaše do debelih somotskih zavesa na prozorima i, skočivši prema njima, nestadoše!? Opet začuše starački glas; ovaj put starac je gadno psovao stvoritelja tih malih, repatih stvorova.

Onda sve umuče i opet zavlada tišina.

- Sedite, dečaci! U fotelje, bliže meni! - oglasi se starac, pa se zasmeja svojim kikotom iza paravana. Bio je to smeh poruge, ispunjen cinizmom i prezirom. Lejdel htede nešto da kaže, ali ga Herman ovlaš nagazi nogom. Utom se zastor na paravanu pomeri, a zelenkasta svetlost u njemu utrnu. Oni ugledaše visokog starca malo povijenih leđa, sive, guste kose začešljane unazad, krupnih zenica ispod visokih, lučnih obrva, snažnog i širokog nosa. Bio je ogrnut dugim sivim penjoarom, a oko vrata je nosio jarko crvenu ešarpu s dijamantskom iglom koja se pri svome vrhu širila u obliku tamnocrvene ruže. Stajao je u samom ulazu paravana i netremice ih posmatrao. To je trajalo, to ćutanje i njegovi pogledi. Činilo im se da se starac smeši, ili je tako izgledalo usled venca sitnih bora koje mu prekrivahu velike, kesaste i otromboljene podočnjake. Bilo je nečeg užasnog na tom licu koje je izgledalo kao da se smeje: lukovi njegovih visokih obrva bili su udaljeni od krupnih tamnih zenica isto onoliko koliko su ispod njih, svojom dužinom, visili mrežasti podočnjaci. Naglo, u celoj prostoriji postade još hladnije, kao da je ledeni dah kuljao iza starčevih leda.

- Dečaci! - povika on - konačno ste stigli! - i prasnu u neprijatan zaglušujući smeh.

- Tu smo, gospodine Štajde - izreče Herman preko suvih usana.

- Videli ste te ideje budućnosti? Mali, zeleni praščići! Dugorepa stvorenja! - povika starac, pa ponovo prasnu u smeh. Stao je iza njihovih leda, cupkajući, žmirkao je na jedno oko, osmehivao se, ali nekako podmuklo, što je Lejdela dovodilo do besa. Jedna starčeva ogromna zenica bila je dovoljna da se s mukom gleda u njega.

- Interesuje nas Knes Lejdel i Šmud Horovic - mucao je Herman.

Bes se sve više i više kovitlao u Lejdelu, rijući užareno po njegovom mozgu, ali je on osećao, u isto vreme, stid zbog takvog psihološkog stanja u koje je zapao.

- Šta, Knes!? I Smud!? Čemu mrtvaci? Hoćete li prave stvari ili nešto što više ne znači ništa!?- zakreštao je starac. Bilo je nečeg nesrazmernog između boje i jačine njegovog glasa i njegovog izgleda koji je odavao gorostasa u starosti, čiji je glas trebalo da bude dublji i jači.

- Ako hoćeš da se uhvatiš s njima ukoštac, znaj, izgorećeš kao leptir na sveći ukoliko tvoja veština ne bude jača! - kaza starac, unoseći se Lejdelu u lice. Saksonac trže glavu od starčevog pogleda koji je izvirao iz ogromne tamne zenice.

- Njegov čovek - poče Herman, s namerom da ublaži oštrinu Štajdeovih reči. Arnoldu Lejdelu izbiše graške znoja po čelu.

- Marta G.

- Znate? - začudi se Herman.

Znam. One večeri, u Glacu, njenu priču trebalo je da čuje fon Oto Štregel, onaj pukovnik u godinama. Taj tipus radi na biološkim magnetima i teozofiji. Mesmerista je neznatnog znanja. Stara svinja kojoj treba razvaliti njušku jednom zasvagda! Ruke su mu krvave do lakata! - i starac napravi ružnu grimasu.

- Gde možemo da ga pronađemo? - upita Herman.

- Na konjskim trkama.

- Gde?

- Sinko, svuda obilazite. Od sutra, pa za nekoliko meseci. Obilazite sve dok ne naletite na njega! U Bečkom konjičkom manježu možete dobiti raspored svih trka za godinu dana unapred!

- Ali, gospodine, postoje toliki hipodromi širom Austrije i Ugarske!

- Tražite! - odseče starac nestrpljivo i odmahnu rukom. - A Smud Horovic je - nastavi - likvidiran putem podražajne magije. Spremao se da pronađe Lejdela i da mu preda ceo slučaj oko Knesa. Sprečen je u tome. Njihovo znanje bilo je jače.

Arnold Lejdel se na to škrto nasmeja, rekavši:

- Moj brat je žrtva političke igre u Hombašu. Mi nismo poznavali Horovica. Zašto bi mi nepoznati čovek doturao obaveštenja? Osim toga, primao sam ih na stotine, a do sada mi nijedno nije pomoglo.

- Tako je namešteno da ti uzrok vidiš u političkoj igri oko Hombaša - odvrati suvo starac i nastavi svoju priču: - Horovic se, u početku, odlično držao u toj borbi s njima. Bio je svež i pun znanja. Onda su mu izbili najjači adut: njegovu operaciju Žrtve slave Melhizadekove! Ubijen je putem fluidnog pesničenja ispred svog oltara. Po telu je imao guke i čireve kakve ostavlja lepra, bio je sav modar od uboja, kao čivit. Kažu da je bio zadužen za Lionsku dijecezu i da je bio jedan od visokih ljudi u Karmelićanskoj crkvi. Budući da sam i ja bio tu, kao sudski lekar na uviđaju, pogodih šta su tražili te noći pošto su ga ubili: njegov spis "Dat Rosa Mel Apebus" koji se nalazio u tajnom sefu uzidanom u jedan od spoljnih zidova. Spis je govorio o tome kako Ruža na Krstu treba alhemijski da prekolje Krst i da svoj nektar izloži vrednim Pčelama i njihovoj Košnici! Šta kažete na to, moji dečaci? - smejao se starac. -Mali moji, treba da znate da je taj spis Horovica o "Košnici" nastavak one studije Sigmunda Rihtera o savršenom i istinskom spravljanju Kamena mudrosti od strane bratstva Zlatnog i Ružinog krsta! Dugo je vladalo mišljenje, među hermetistima, da je ta studija imala cilj da izazove zabunu u tumačenju posebnih, bočnih grana na Drvetu znanja, ali u njen smisao je pronikao, posle toliko godina, jedino Šmud Horovic! Ali, on svoju "Ružu i Košnicu" nije predao na vreme. Druga greška: stao je u odbranu Knesa i oni su došli po njegovu glavu!

- Gospodine, šta to govorite? Koji oni!? Ko je Knesu poturio revolver bez municije!? Za ovo čime se bavim ja i taj vaš Šmud Horovic, Knes nije imao razumevanja! - uzviknu besno Lejdel, skočivši iz fotelje.

- Sedi! Ne prekidaj me dok govorim!

Arnold ga posluša, sedajući miran kao dete posle packi.

- Kod brata si probudio znatiželju svojim prvim neprilikama u odnosu sa Eternom. Njegov prvi korak, tebi nepoznat, beše veza sa Šmudom Horovicom. Taj revolver, za koji ti Arnolde misliš da je bio prazan, predao mu je čovek duge plave kose.

- Lance! - uzviknuše Herman i Lejdel istog trenutka.

- Da, taj Lance, a po direktivi Skrama i Ečina.

- Ko su oni?

- Dosta! I ovo je mnogo od mene!

- Ali, gospodine, za mene je to poluinformacija - zamuca Lejdel.

- Slušaj dobro. Krajem sledećeg proleća Lance će biti u svom mestu rođenja, u Kanštatu. Moraš doći prvi do njega, pre nego što mu se nešto desi!

- Ne razumem? Vi ste sigurni da će na proleće biti tamo?

- Ustani! - uzviknu Hi. Štajde, našto se Lejdel poslušno diže iz fotelje.

- Ispod redengota imaš revolver. Izvadi ga i pucaj u mene!

- Ne razumem? - promuca Lejdel, crven u licu.

- Pucaj! Kad ti naređujem!

I, tada, Lejdelovo crveno, zbunjeno dečačko lice preobrazi se oštrinom i grubošću. Ruka mu nije drhtala dok je zapinjao oroz.

- Pucaj - grmnu Hi. Štajde. Sasvim lepo se čulo kako igla udara u prazno.

- Da li si ga napunio? - upita starac, s podrugljivim osmehom na licu. Arnolda Lejdela obuze užas.

- Nikada mi nije za pasom prazan! Šta je ovo?

A sada okreni cev u stranu. Tako, probaj sada da opališ - kaza starac i isceri se gadno. Lejdelu se učini da neko stoji u otvoru paravana, neko strašan i zao, neshvatljivo moćan u svome zlu. On povuče oroz i drajsi grmnu. Nešto se sruči iza paravana, potom kuljnu dim. Nazreli su da se nešto crno i veliko raspadalo.

- Do đavola! Kostur Nibelunga! - povika starac, uletevši u naravan, dok se ogromni crni kostur raspadao oko njegovih nogu. Njih dvojica stajali su pored vrata u nemom užasu, dok je onaj dim kuljao, bivajući sve gušći i gušći. Kroz njega su, na trenutke, nazirali staklene sudove raznih oblika kako se tresu zvečeći, kao da je u njima nešto živo što traži da izađe. Jedan uočljivo veliki sud od stakla ispunjen tamnozelenom tečnošću u kojoj je beznadno plivao živi plod, oblika sličnog ljudskom fetusu, udarajući tankim ručicama kao kracima, o stakleni zid svoje tamnice, izazva ljuljanje suda na postolju. Hi. Štajde se baci prema njemu i smiri postolje, vrisnuvši sumanuto:

- Šta je!? Na hiljade će vas bacati, oduzimajući vam pravo na vaše buduće živote, a sad ne možete da izdržite jedan ogled! Povrativši se iza paravana, Hi. Štajde beše crn u licu, raščupane kose, s izraslinom između obrva velikom kao orah, a glas njegov bio je promukao i dubok, kao da je dopirao iz zemlje:

- Arnolde, oko mene ne istražuj! Evo ti objave, Treći red ti ozakonjuje rad Južne dijeceze!

I pred Lejdelove noge pade hartija svijena u obliku trube.

- Gubite se napolje! Kočija vas čeka! A ti, Arnolde, nećeš umreti u Kanštatu iako je trebalo! Oborio si Nibelunga! Silu budućnosti, oličenje mraka i torture! Napolje! Napolje!- grmnu Hi. Štajde, a pod oko njegovih nogu stade da gori sve većim i većim plamenom, iza koga se gubio silberberški magus; bolje reci, magus s likom starice grubog lica koja se topila i nestajala kao dim.

27. april - 6. maj 1842. godine u Kanštatu - smrt štutgartskog violiniste

Kraj aprila i prve nedelje maja u znaku su valpurgijskih noći - noći veštica. Lejdela nije nimalo začudilo zašto baš u to vreme Lance treba da se nađe na svom izvorištu, u svom mestu rođenja.

Mala i gusto naseljena trgovačka četvrt Kanštata, jedina u gradu, imala je žitelje s prezimenom Lanc. Starac, starica i jedna stanja neudata devojka ( sestra Jozefa E. Lancea, kako je saznao Lejdel) bili su jedini ljudi u gradu s tim prezimenom. Niko nije znao Lejdelu da potvrdi da li su starci s prezimenom Lance imali sina. Za Arnolda Lejdela je bilo od značaja to što je stare posećivao čovek četrdesetih godina; Lejdelu su ga opisali kao čoveka visokog rasta, duge plave kose. Stan starih Lanceovih nalazio se na spratu iznad firme "Šterums", na samom uglu gde su se sekle dve najprometnije ulice te četvrti.

Arnold Lejdel nije imao izbora: rešio je da, po uputstvu Hi. Štajdea, provede kraj aprila i početak maja u Kanštatu, u blizini Lanceovih. Nigde nije mogao da iznajmi sobu u blizini kuće s firmom "Šterums" doli u malom hotelu, nešto udaljenom od ugla gde su živeli Lanceovi. Hotel je bio trećerazredni, sumnjivog ugleda, oljuštenih tapeta, prljav; nekoliko staraca u njemu beše sva posluga. Noću bi se u Lejdelovoj sobi čuli žižci kako rovare kroz staru drvenariju. U prvom susedstvu hotela, zid do zida, nalazio se mali noćni lokal "Pas i patka". Noću, kada bi se ugasila poslednja svetlost u tom delu Kanštata, u lokalu bi se palila slaba, bledunjava, narandžasta svetlost. Tek pri otvaranju malih vrata na lokalu zašumeli bi glasovi, dopirući do Lejdela kroz otvoreni prozor sobe. Ti glasovi, šumni i brojni, bili su u nekoliko navrata iskušenje za Lejdela, ali on je uvek ostajao unutra, znajući dobro zbog čega se nalazio u Kanštatu. Preko dana lokal beše zatvoren i zastori na njemu navučeni; iz njega bi u toku dana izlazio, s vremena na vreme, mali grbav čovek i dovlačio robu. Vraćao se vukući velike kožne torbe pune balona, dok su mu se ruke i glava tresli kao da boluje od neke bolesti živaca. Žene koje su ordinirale u tom lokalu bile su za Kanštat, preko dana, nevidljive; inače, govorilo se da je većina gostiju dolazila sa strane.

I tada se dogodilo sve to oko kraja Štutgarskog Violiniste. Desilo se tako iznenada da je Lejdelu trebalo vremena da shvati šta se, zapravo, dogodilo.

Bio je 5. maj 1842. godine, oko deset časova izjutra: Arnold Lejdel je izašao u prepodnevnu šetnju po gradu. U stvari, ustao je i izašao iz hotela s čudnom željom - da još jednom svrati kod Lanceovih. Da ponovi posetu, nije imao razlog, nije znao kako i čime bi je opravdao. Ukoliko bi se našao kod njih, sve bi bilo neprijatno i nategnuto. Ali, nešto ga je neodoljivo vuklo prema stanu iznad firme "Šterums". Šetači su ispunili trotoare; Lejdel je išao oborene glave od sunca koje je opijalo svojom jačinom. Sve se lelujalo oko njega, a negde iz daljine, čuo ih je, prilazile su kočije. Naglo, začuo je uzvik od koga je stao kao ukopan:

- Hej, Lance! Stani! - zaorio se nečiji glas. Čovek koji je pozivao Lancea da stane kretao se trotoarom na suprotnoj strani ulice, negde paralelno s Lejdelom. Bio je obučen u tamno odelo preko koga je imao ogrtač čiji su peševi lepršali pri oštrom i brzom koračanju. Onda je ugledao Lancea; izgledao je onako kako su mu ga opisivali. Dobijao se utisak da će izmaći čoveku koji ga je pozivao da stane. Koraci mu behu dugački i brzi; bio je povijen leđima napred i snažno je grabio između prolaznika. Lejdelu situacija postade jasna: čovek koji je pozivao Lancea bio je agent. Kod samog ugla preko puta "Šterumsa", Lance krenu preko ulice, no izveo je to nespretno, obrativši pažnju na agenta više nego na kočiju koja je dolazila iz suprotnog smera. Utom zadobi snažan udarac rudom u levu plećku, pokuša da ostane na nogama, ali konji koji su se propeli odbaciše ga u stranu. Ipak, Lance se okrete i baci prema otvorenim vratima kočije. Jednom nogom bio je na papuči kočije, izgledalo je da će umaći ispred nekoliko desetina crnih peševa koji su se rastrčali svuda oko kočije. Ali, Lance se vratio: grmnulo je iz kočije, bio je to samo jedan hitac koji je prasnuo i Lance se srušio, strmoglavivši se iz kočije na pločnik, dok je kočija vođena pobesnelim konjima odletela u sumanutom trku životinja. Crni peševi ne stigoše da sasvim opkole kočiju, alije zato neko završio posao za njih, ili ih je sprečio u njemu. U svakom slučaju, crni krug se nadvi nad mrtvim telom Lancea - lice na lešu bilo je prosto raznešeno zrnom iz vatrenog oružja. Prolaznici su pritrčavali, a žene vrištale jer se, u času najveće gužve ispred "Šterumsa", pojavila manja grupa žandarma na konjima koja je pojurila u punom galopu za kočijom. Po njihovom prolasku ponovo se stvori gužva oko leša, dok su agenti uzalud pokušavali da uspostave red na ulici. Iz Lanceove violinske kutije, raspadnute i otvorene, ispadao je papir, a crni peševi nisu mogli da se snađu: ili da odmah pokupe taj ispisani papir, sudeći po njihovom reagovanju bila su to važna dokumenta, ili da uklone leš iz široke lokve krvi.

Lejdel se probi u sredinu: Lance je ležao na leđima. Trag smrti bio je strahovit i dubok; od lica ništa nije ostalo, lobanja je bila razorena, okolo je bila velika lokva krvi, kao da je sva krv istekla iz njega.

- Tajne se otkrivaju, uprkos tami koja obavija nevidljiva društva. Lejdel se okrenu: kraj njega je stajala žena u dugom ljubičastom ogrtaču, s krinolinom i šeširom koji je bacao senku na njeno lice.

- Vi ste Lun? - prošapta, osetivši kako mu sopstvene reči, kao same od sebe, prelaze preko usana. Žena se ovlaš osmehnu, s čuđenjem koje se ogledalo u zenicama:

- Da. Otkuda znate?

Gužva je postajala sve veća, agenti su urlali tražeći da se gomila raziđe. Lejdel pomisli da je najbolje ako oćuti, ipak reče:

- Upoznat sam. Lance je viđan u društvu žene po imenu Margaret Lun.

- A, tako, i vi ste tragali za njim. Lance je nosio tajne poruke Bavarskom centru, ali one mora da su bile lažne. Zar bi Treći red dozvolio ovakav kraj Štutgarskog Violiniste? I to sa svojim spisima od važnosti?

Lejdel sleže ramenima, nije znao šta da kaže na sve to.

- Pođite za mnom.

- Gde? - zbuni se Lejdel.

- Pođite - ponovi žena koju je oslovio imenom Lun.

Ušavši za njom na zadnja vrata noćnog lokala "Pas i patka", Arnold Lejdel shvati da je na jednom od mesta gde je skovana zavera protiv Jozefa Erta Lancea. Mora da je Lance, kao i Šmud Horovic, nešto važno znao. Hitno bi trebalo ponovo da vidim Hi. Štajdea, pomisli Lejdel. Neko ga, iz mraka, povuče za ogrtač. On se trže. Uz stub stepeništa koje je vodilo u podrum lokala, odmah do ulaznih vrata, stajao je onaj mali grbavi nosač, tresući glavom, zasukanih rukava na košulji iznad lakata, tako da su se videle velike bradavice rasule po koži na njegovim podlakticama. Lejdel se strese.

- Ti si novi, zar ne? - kaza kepec dvosmisleno i čučnu. Smešio se na Lejdela bezubim vilicama.

- Znate, sluga misli da sam jedna od bogatih žena koja traži uslugu. Ovaj lokal je na takvom glasu.

Lejdel skrenu pogled s grbavca na nju. Imala je savršen torzo, lagano se pela drvenim stepeništem prema jednoj od soba. Mazno je nudila svoju savršenu liniju duž kičme. Njena haljina imala je dubok izrez na leđima, a ogrtač je nosila nemarno prebačen preko ruke. Svetloplava kosa joj je bleštala u polutami lokala. Lejdel stade kod trećeg stepenika. Preko obnaženog ramena bacila je pogled na njega.

- Zar nećeš da mi pokažeš šta znaš? Interesuje me tvoj Memfiski ritual - reče mu. To ga zgranu: nepoznata žena zna za njegov ogled?

- Kažu da je to najjače što imaš. Da li je istina? Hoćeš li mi pokazati?

- Ne - promuca Lejdel, osetivši kako mu znojna mokrina probija između prstiju. Osećanje ga nije varalo: bio je na korak od groba. U dubokom džepu ogrtača steže još snažnije kundak drajsija, pa se okrenu i pođe napolje.

- Doći ćeš, Arnolde. Doći ćeš, kad - tad - ču sasvim jasno njen glas iza leđa. To što mu je znala ime, pored njegovog ritualnog Memfisa, trglo ga je na samom pragu, već je bio zakoračio napolje i u magnovenju ju je nazreo kako stoji gore, u polumraku stepeništa. Već je bio korak na trotoaru, ali je kao gromom pogođen, zastao u čudu: ženina kosa sijala je crvenkastom svetlošću, bila je boje rđe, a žena je imala upečatljive pege po licu!? Hteo je da se vrati; samo za trenutak je bio u dilemi - nešto mu je govorilo da je bolje, mnogo bolje što je ovaj čas napolju. Nemoguće, pomisli, to pegavo lice i takva kosa; Lun je drugačije izgledala. Podiže glavu i potraži sunce. Cela ulica, u tom delu četvrti, beše u senci; sunce je prevalilo s druge strane visokih zgrada, k zapadu.

Treće poglavlje
Vlasnik noćnog lokala "Pas i patka"

7-8 maj 1842. godine, hotel "Braumals", Kanštat

Sanjao je potpuno ostvarenje svoje ideje. Ljudskom stvoru pođe za rukom da ne prospe uzalud onoliko svog semena, u toku života, koliko poroda stvori. U Lejdelevom Memfiskom ritualu (tokom tog sna) čovek više ne prosipa uzalud ni kap svoga semena - sve što izluči iz sebe, prelazi u materijalizaciju ideje. Sve je, u tom snu, kako je on predvideo: apsolutno ljudsko društvo koje u Lejdelu vidi novog boga Vodolije! Ljubav je slobodna, a njena energija pokreće tvar i rađa događaje usmeravajući ih po njegovoj volji! Onda (tokom sna Saksonac počinje da uvida) kao da se nalazi u maloj crnoj kutiji; ta kutija je utoliko strašnija ne zato što se on u njoj oseća kao miš, već stoga što je svestan svojih moći, a iz nje ne može nikuda! Svi ljudi oko njega (njegovi ljudi) takođe ne mogu nikuda, ali njima kao da je lakše: oni ne primećuju da su u njoj! Naprotiv, Lejdel ima osećaj da bi se čim bi, nekim slučajem, izašli iz nje, pretvorili u šaku pepela! Teskoba i ogroman strah od unutrašnjosti crne kutije ne dolaze od njenih apsolutno glatkih crnih strana, već nastaju onog trena kada Lejdel postaje svestan uzaludnosti svojih unutrašnjih moći, kao i bede ljudi oko sebe, koji uopšte nemaju potrebu da izađu iz nje.

Ima osećaj da se budi. Ostaje u sedećem položaju na krevetu. Gde sam pita se. Utom pred njih iskrsava grbavi kepec koji tegli robu za noćni lokal u susedstvu. Grbavac nosi nekakvu knjigu. Spušta je na omanji, rasklimatani, prašnjavi sto. Potom se penje na stolicu do kreveta. Ne seda, stoji na njoj.

- Gospodine Lejdel, kada ste već u Kanštatu, ne propustite priliku da pogledate Đavolje pozorište!

Ne razumem - promuca. Na to grbavko zažmuri velikim i teškim kapcima.

Evo - reče uz naklon - izvolte!

I pred Lejdelovim očima, tamo gde je trebalo da bude prozor zastrt izbledelom, prašnjavom zavesom, ukaza se neobičan prizor. Prvo je ugledao nepoznati, oguljeni naziv firme iznad poznatih vrata; bila su to vrata lokala "Pas i patka".

- Pa, zar to nije lokal iz susedstva! ? - uzviknu Lejdel u čudu. U rušilačkom neredu ljudi su kuljali ispod nepoznate firme, na kojoj su bila poznata vrata. Bunilo ga je: ako je to taj lokal iz susedstva, odakle toliki ljudi kad on radi isključivo noću? Osim toga, bilo je nekakvog čudovišnog nesklada u pojavi te krastave, zelenkaste reke ljudskih likova, ali nipošto slabe, već moćne, koju je predvodio jedan tip koji se izdvajao, po grozoti, svojom pojavom. Lejdel shvati da jedna odavno pročitana misao Andreasa Muskulina, ispisana daleke 1561. godine, živi svoj život u toj rulji koja kulja pred njegovim očima. Kao da je siguran: ta razularena gomila predstavlja četiri svršetka čoveka - onog čoveka koji je podlegao iskušenju zemaljskog raja, a time i đavolu. U Saksončevim ušima stadoše da odzvanjaju reči koje nikada do tada nije čuo: "Ni u jednoj zemlji na svetu đavo ne vlada tiranskije no u Nemačkoj". Ova pouka o sili đavolskoj iskazivala se upravo u pojavi onog predvodnika mrske gomile. Kako je samo izgledao, razmišljao je Lejdel, taj lucifug^[13] i vođa đavolje zavere što je kuljala ispod nepoznate firme!?

- Pogledaću, o njemu sigurno piše vier ili Maldonado^[14] - kaza Lejdel, obraćajući se onom grbavcu. Ali, kakvo ga je iznenađenje čekalo - ni traga od onog kepeca na stolici. Umesto njega, topila se i smanjivala zelena prozračna kugla!

Od udarca u stomak Lejdel poskoči s ležaja. Bio je konačno budan, od silnog bola presavio se ne bi li došao do daha. Shvatio je: umor ga je svladao, legao je u odelu posle duge šetnje okolinom Kanštata. Bio je to popodnevni san, silno i neobično tvrd, i još je osećao umor tela. Napregao je mozak ne bi li se setio šta je, i gde je, poslednji put jeo. Imao je utisak kao da je nečim žestoko omamljen. Ništa mu nije padalo na pamet, osim nečega potpuno neodređenog; nije bio siguran kako je uopšte dospeo u ovu prostoriju. Sedeo je na krevetu uveren da više ne sanja: nalazio se u bednom sobičku kanštatskog hotela "Braumals". Jedino ta potmula misao, neodređena, o tome kako, možda, tek sada počinje opasnost. "Ova prokleta, smrdljiva rupa", promuca Arnold Lejdel, bacajući poglede po bedno nameštenom sobičku malog hotela, čiji su vlasnici bili dvoje nagluvih staraca. Pošlo mu je za rukom da se koncentriše i da time izazove jak priliv astralne energije: svetlost gusta i bela, kao mleko, ulazila mu je punom žestinom odozgo, kroz teme. Munjevito uporedo s mišlju kako mora da ga je neko trovao hranom, primeti sitne gomilice drvene prašine koju je insekt izbacivao iz suvog i natrulog oskudnog nameštaja, dok je on nepomično zurio u zastor na prozoru. Mada se po gornjoj ivici zavese, na jedinom prozoru, tanušno ocrtavao dan, unutra, oko njega, bivalo je sve mračnije. Ustade s kreveta i povuče zavesu; ispod njegovih prstiju kuljnu prašina koja se jasno ocrta na svetlosnoj prugi. Napolju, sunce se prevaljivalo k zapadu; video je retke prolaznike po surim, i već tamnim, trotoarima. Taj prizor sutona neodoljivo ga podseti na događaj sa zagonetnom ženom u lokalu "Pas i patka". Zašto sam, kog đavola, čekao, pomisli Saksonac, trebalo je da odmah otputujem posle Lanceove smrti.

Nije bilo vremena: oni koji su želeli susret s njim, bili su blizu njega. Pomisao da ga nisu ubili jer im treba ono što poseduje, dade mu samopouzdanje, ali ga je zaprepastila činjenica s kakvom lakoćom su uspeli da ga bace u tvrd san, a i u stanje opšte nesigurnosti i straha ovih poslednjih dana u Kanštatu. Jer, stvarno, pitao se, šta on radi u Kanštatu ako već ništa novo ne otkriva? Toliko dobro su izveli ovaj napad, razmišljao je, paleći slabu plinsku svetlost, umalo da im sve kažem u snu. Svetlost je isijavala malim plamenom, plamičak je bio modar kao čivit. Njen izvor, mala plinska lampa, bio je u uglu; želeo je da sedne na pod, ispod njega, i da uz pomoć modre svetlosti što brže vizira astralni omotač. "Moram što pre odavde", promrsi, licem okrenut k istoku. Zauzeo je položaj telom kao pri molitvi Hermesa Trismegista.

No, ono što je ugledao sledilo mu je dah u grudima. Na malom, prašnjavom stolu stajala je glava. Iz trena u tren menjala je oblik i boju: čas je bila sasušena ljudska lobanja kao iz groba, a potom životinjska ili ptičija! Lejdel poče lagano da joj se primiče. U jednom trenutku glava dobi prelepi oblik, s dugom kosom i licem žene, a njemu se učini da joj se zenice pomeraju u očnim dupljama. Vrteo je glavom u neverici. Strah, ona prvobitna pojava jeze napustila ga je. Pomisli kako u hermetičkom podzemlju postoji tvrdnja da alhemijska Opera nije puka simbolična izmišljotina; evo je gde počinje da se ispunjava ovog trenutka. Templarski red Ružinog krsta utisnuo je, jednim svojim delom, pečat alhemijskoj Operi pričom o čudovišnoj ljubavi jednog Sidonca prema jermenskoj plemkinji. Priča je poticala iz srednjeg veka i govorila je o nesrećnoj ljubavi u kojoj sidonski ženik, gonjen demonom, prilazi odru tek umrle dragane iz Jermenije, i tu čuje glas: "Dođi kad bude vreme porođaju. Zateći ćeš naslednika. To će biti jedna ljudska glava." U narečeno vreme Sidonac se pojavio na njenom grobu, gde je zatekao ljudsku glavu. I opet ču glas: "Čuvaj tu glavu, ona će ti doneti sreću". Kao Terafim strašni orakl Katarine Mediči! pomisli Arnold Lejdel, s nevericom i ono što vidi. Jedno je priča i simbol, a drugo je rad na ostvarenju toga. Ako progovori, pomisli, biće to Kozimova glava koja govori,^[15] a ja ću imati posla sa satanistima, zgrabi Lejdela misao, zajedno s neshvatljivom željom (mada se nešto bunilo u njemu protiv takvog čina) da dodirne dlanovima tu glavu na malom brašnjavom stolu. Dok su mu dlanovi prilazili nepoznatom temenu, spopala ga je misao da nije slučajno što ima takvu viziju: sve što se nalazilo, od onog najjačeg, u ljudskoj seksualnosti, nalazi se u čovekovom mozgu, u unutrašnjosti lobanje. Mozak je stan božanskog dela i svaki ljudski napor je otkrivanje tog dela. Ali, jedan deo Saksonceve svesti bunio se protiv ovoga: ako je tako, razmišljao je, grozničavo prinoseći dlanove neobičnoj živoj lobanji, "Liber Quartorum", drevni alhemijski tekst, tvrdi kako vreme i tačnija određenja pretvaraju svaku tvar u razum, ukoliko su svi delovi izjednačeni jedni s drugima u sastavu i obliku. Onda, neka ide sve ovo do đavola! To je jebeni pakao racionalizma! To su govnarski malograđanski nemgeli! Ustrojstvo kasarne! Bivao je svestan te činjenice i, ne bez tuge, zaključi da će se neumitno naći neko ko će u njegovom delu pronaći samo Evu, što se ne može završiti ničim drugim nego zloupotrebom onoga na čemu je godinama radio. Na kraju će, mislio je, sve zloupotrebiti.

Ipak, želeo je da ide do kraja u spoznaji ove pojave. Opasnost je pretila ukoliko su neprijatelji oko njega (ovde u Kanštatu) obvladali silama jačim od njegovih. Ali mogućnost da su sve ove godine rada počele, baš u ovoj životnoj situaciji, da se ostvaruju na ovakav način, podstakla je Lejdela da poveruje u potpuno ostvarenje svoje ideje i lične, tako će stalno prisutne metafizičke, tvari koja je izbila iz njegove svesti u materiju koja ima oblik ove čudne lobanje. Ta metafizička tvar, poznata jedino retkima i od retkih uslišena, sama je nekvarljiva i svevremena, i ne pripada nikom određeno, a nazivaju je središtem Istine! Njena moć uočava se duhom ili trećim okom; ima narav koja se ispoljava kroz tri vida: metafizički, fizički i psihološki. Mudraci su je otkrili da čini neshvatljivo shvatljivim i da utvrđuje Zemlju kao temelj nebesima. Ta Istina je Kamen filozofa - prema snazi Kamena, sve sile zemaljske su samo privid, senke koje poseduju moć samo ako im Kamen da nešto, makar i najmanji deo svoje prirode. Lejdel oseti da ga zahvata oganj eteričnog Kamena, prava svetlost filozofa!

"Otkrivam arkansku tvar. Izlazi iz mene", promuca, spustivši drhtave dlanove na onu lobanju.

Topila se lobanja, kao da se topila, krunila i osipala, ali ne u prah, već u svitak koji se širio, otvarajući svoje listove boje tamnog meda. "Gle, kakva je ovo knjiga!?" uzviknu Lejdel u čudu. Zbunjivalo ga je osećanje koje je naviralo u njemu - znao je ko mu je ovo poslao, ono što je u tom svitku, njegov sadržaj želi taj da mu dojavi. Čim je okrenuo prvi list, shvatio je da je to poruka Hi. Štajdea! Da, pomisli, ovo mi je poručio Hi. Štajde. Silno se obradovao. A na prvom listu svitka pisalo je:

O novom nebu i novoj Zemlji

Ovo je Dijamant novih vremena. Taj Dijamant je Kamen nevidljivosti: Lapis Invissibilitatis. Ova Orkanska tvar je tajna tvar i sastavljena je od tela, duše i duha, a raste iz krvi i mesa. Mudrac veli: "Ovaj Dijamant dolazećih vremena nošenje u utrobi pobune. Otac mu je vetar iz Crvene pustinje. A vetar je vazduh, taj će vazduh biti novi život, a taj novi život moraće da bude duša jer će vetar iz Crvene pustinje biti moćan!

Naš Dijamant nikako ne bi trebalo da se seli na Istok jer tamo je jačina Kamena od Ugla tolika da, pomešan sa njim, može izazvati vaseljensku pometnju! Zato velim: naš Kamen od Dijamanta je središnja stvar savršenih i nesavršenih tela. I ono što je narav sama otpočela, to će naše umeće dovesti do savršenstva. Stoga, umeće je to koje će izbljuvati Kamen od Ugla i time ga svesti na puki Danilov kamen iz njegovog sna! Znanje je moć! Mudri, napojeni duhom Gospodara svih svetova, znaju da je naš Dijamant bačen na đubrište istorije i u stalnom uzmicanju pred nasrtajima gomile koju je predvodio Kamen od Ugla. Ali, kada krunisanog kralja (kao ženika) putem našeg tajnog znanja privedemo kćeri Crvenog vetra iz Pustinje - ona će začeti sina othranivši ga ognjem svog oca. Potom će se taj Mladenac izobraziti, kao najplenitija kovina, i njegova će suština (za glupe puka iluzija) postati crvena poput ljudskog mesa.

To će biti sin našeg Dijamanta, a steći će i kraljevsko poreklo, pa će s ognja uzeti svoju suštinu (to će mnogi primetiti, ali će biti kasno za gašenje požara), te će on, sina našeg Dijamanta, sud o smrti, tmini, svetlosti i znanju - sve to izmešati u našu korist! Samo će se za nas otvoriti tajna blaga! Upravljajući, putem znanja iz al-Kamena, steći ćemo vascelu Zemlju! Sin će se pretvoriti u ratnički oganj i nadmašiće našu suštinu koja počiva duboko skrita u kovčegu uzvišenih i banalnih stvari.

Naš Dijamant (koji je sam blago i prava filozofska tvar) uzviknuće: Skupite se oko mene, sinovi mudraca, radujte se i vladajte nad krdom zemaljskim jer prošla je vladavina obećanja i vlada vaš sin! On nosi crveno ruho, crvenije je od najcrvenijeg fosfora, a ogrnut je purpurom da ga prepoznate!

O, sinovi mudraca! Ko bude verovao u njega, steći će dijamantsko telo, odnosno besmrtnost! Dijamant je zbog svoje nepoštedne tvrdokornosti i prodornosti, tvrdoće i sjaja, odgovarajući simbol. Odavno je utvrdio Ortelijus kako drevni mudraci nisu pronašli bolji simbol od Dijamanta za Kamen mudraca! To je prava tinktura, Kraljevski eliksir pomoću kojeg telo i duša postaju sjedinjeni tokom celog našeg života!

"Šta je ovo!?" zgranuo se glasno Lejdel. Ipak, delom svesti nije izgubio svoju psihološku ravnotežu. Bio je siguran da neobičan tekst naslovljen Magnum Arkana, isijava strašnu, opijajuću moć. Ovaj prokleli svitak, razmišljao je sav u groznici, voli da poseduje ljude! Ovde je reč o novom čoveku; samo jedno takvo delo može da raste iz krvi i mesa!

Nemoćno i opčinjeno listao je tekst Magnum Arkane:

Glavno delo mora činiti razum tako što će se sjediniti, u najvišem stupnju, srodno s duhovima, anđelima i večnim idejama. Oganj oluje iz Crvene pustinje je u trećem eteričkom, najvećem obliku preobražena narav Glavnog dela, a u četvrtom cilj celog postupka uopšte..."

Ma koliko se upinjao da se odvoji od daljeg čitanja svitka, snaga ispisanog bila je jača i prosto ga je upijala u sebe, kao da je živo blato. Neobičan tekst je pominjao alhemijsku so, i njen rastvor, kao skrivenu tajnu starih mudraca. Ali je, isto tako, to mogla biti priča ili deo priče o prvom duhu koji je lebdeo iznad svih voda, koji je oplodio sve vode i u njima izlegao klicu života - a to bi bio gnostički tekst Spiritus Mundi. Ipak, pitao se, čemu ta, njemu potpuno nepoznata, priča, Crvena pustinja u jednom alhemičarskom venčanju s Ognjem? Što se tiče pomena Ortelijusa, on mu je bio poznat po nekim sudovima zabeleženim u Rosariumu Philosophorumu, s tim što ovo ovde uopšte nije ličilo na to delo. Bio je svestan da je nešto preteće pročitao; dokraja nije mogao da ga odgonetne, ali je bio siguran: u tome je ležala skrita sudbina Knesa! Iza ovog alhemijskog privida, razmišljao je grčeći prste, nalazi se ubistvo moga brata - bubnjale su misli kroz Lejdelov mozak, zagospodarivši potpuno njegovim osećanjima.

"Moj brat", procedi kroz zube Lejdel i tresnu šakom preko onog teksta. Istog trena nađe se ispod ogromnog krunastog stabla. Plodovi na njemu, neobične veličine, visili su na samim krajevima grana. On se zagleda u njih i obli ga vreli znoj. Plodovi behu male ljudske glave, sklopljenih očnih kapaka kao da su mrtva. U njemu je navirao nepojmljiv strah od mogućnosti da su te mrtve glave, ipak, žive!

- Zašto me udaraš? - ču sasvim jasno glas koji je dopirao negde iz tog ogromnog drveta. Htede da odgovori: zbog brata, ali samo promuca: - Gde je moj brat?

- Zar Knes nije želeo promenu? - zapita glas iz drveta. Kakav Jednostavan, istinit odgovor ovog strasnog drveta. Tu nema laži; tačno, to je želeo moj nesrećni brat. Lejdel je bio očajan. Pod teretom tuge oborio je lice u šake.

Kad podiže lice iz saka, ugleda starca i staricu. Bili su to vlasnici malog prašnjavog hotela u kome je odseo. Sedeli su u krošnji drveta i, učinilo mu se po izrazima na njihovim licima, uživali u njegovim mukama. Krv mu se od besa sjuri u lice dok ih je pomno posmatrao kako čuče, s tom pakošću na licima. A onda, kao da se podigla koprena s njegovih zenica, on ugleda dve ogromne ptičurine jedino ljudsko na njima bila su njihova stara, izmoždena lica.

- Lejdel - progovoriše u isti mah, kreštavim glasovima - hoćete li da gledate Đavolje pozorište?

- Kurvini sinovi! - zaurla Arnold Lejdel, bacivši se svom snagom pod modru svetlost plinske lampe. Išlo je teško dok je usijavao modri astral oko svog tela. Posle dugog šaptanja kako je neoboriv, pređe na molitvu iz Mandale. U toj molitvi bila je tvar koja je sadržavala uhvaćenu Svetsku dušu. Potom je vizirao kako, umesto one strašne lobanje na stolu, stoji veliko jaje iz koga se uzdiže orao i kao Feniks ispunjen hiljadama očiju, zajedno s njim, uzleće iz ove rupe od hotela.

Činilo mu se da klizi niz uski hotelski hodnik. Kao je teturajući se ka izlazu. Trebalo je da siđe niz usko stepenište, kad se zaljuljaše zidovi oko njega, a tlo stade da se lagano podiže uvis! Sada sam na lađi, pomisli Lejdel u svom samo ubeđivanju. I pratim velikog okatog orla! Stegnuvši vilice, čvrsto je zaklopio kapke. Oko njega prestajalo je ljuljanje - ipak, on je sebe i dalje video na bezmernim daljinama mora i okatu pticu visoko u nebesima, koju je pratio pogledom iz male lađe. Čovek koji je plovio na maloj lađi sledio je krilatu pticu u visinama. Čovek u maloj lađi je mislio: "Lađa je sredstvo koje prevozi čoveka preko mora i dubina njegovog bića. Lađa je samo sredstvo kojim treba da se prebrodi ovaj svet, a okati orao je duh-čuvar čovekov, njegov putovoda."

Kada je otvorio očne kapke, oko njega beše pomrčina, u nozdrvama je osetio priliv svežeg vazduha. Kod izlaza, negde na bočnom zidu, otvoriše se vrata i tanak mlaz svetlosti siknu iz nečije ruke. Bio je to bled čovek, opuštene donje vilice, s noćnom kapom na temenu. Čovek podiže fenjer visoko iznad svoje glave. Videlo se da ga zna jer ga je oslovio po imenu: - Lejdel, vi noćas napuštate moj hotel?

Arnold požele da priđe bliže tom bledom liku, ali se odluči za korak prema izlazu. Nije bilo nikakve sumnje: to lice je bilo neverovatno slično licu psetara Južne dijeceze. (Arnold Lejdel nije imao izbora: po Hi. Štajdeovoj preporuci, prilikom osnivanja Južne dijeceze zapao mu je deo osoblja Srebrne Vodolije.) Lejdel se trže: ili su blizanci ili to prokleto zamešateljstvo još uvek traje, pomisli stegnuvši pesnice. Imao je želju da priđe i da tom pasjem sinu saspe zube u grkljan. Ali je, u deliću sekunde, spazio kako bledi lik u senci dovratka, pored same noge, pridržava oružje s čije je cevi mutnjikava svetlost doprla do njega. Uspeo je da se, u trenutku, pribere i da smireno kaže:

Karlo, ostavi vrata otvorena. Odmah se vraćam.

Brzo iskoračivši iz hotela, jasno je čuo ljutit glas iza leđa:

- Nisam ja Karlo! Moje ime je Feliks!

Znači tako, razmišljao je, te matore sluge su braća blizanci, to nisam znao. Koračao je mračnim trotoarom. Nešto dalje, jedva desetak koraka, čkiljio je ulični fenjer, a preko puta njega spazio je tanušnu svetlost koja je izbijala iz prozora noćnog lokala "Pas i patka". Uputi se prema njegovim vratima.

U trenutku kada je spuštao šaku na kvaku negde iz visine njegovih kolena dopre do njega tiho cviljenje. Oborivši pogled, Saksonac ugleda zgurenog prosjaka kraj samih vrata.

- Gospodine - progovori prosjak slabim glasom - samo dve klase postoje otkako je ljudskog vremena: ona koja ima i ona koja nema, i ljudi u svojoj istoriji samo menjaju mesta u tim klasama.

Lejdel se pažljivo zagleda u neznanca. Primetivši iskrzani i mastan obod šešira, maši se za džep, ali nije uspeo da ubaci sitninu u njegov šešir jer neznanac brzo ustade i nesta u noći.

Šumovi ljudskih glasova dopirali su iz lokala, ali kad Lejdel otvori vrata, nađe se u praznoj, slabo osvetljenoj prostoriji sličnoj hodniku, koja je bila oguljenih zidova i u kojoj se nalazila jedna razdrta komoda što je stajala uspravno zahvaljujući zidu o koji je bila oslonjena. Napregao se ne bi li opet čuo šum glasova i tako odredio kretanje kroz nepoznat prostor. Gledano spolja, lokal je drukčije izgledao: dobijao se utisak da je dosta manji. Primetio je vrata u dnu prostorije. Prišavši im, spazi dva stepenika ispred njih. Bila su uska i jedva se uzdizahu od nivoa cele prostorije. Nešto neodoljivo mu je govorilo da se iza zatvorenih vrata nalazi neko ko ga očekuje. Opet je zastao u nameri da dokuči pravac iz koga je dopirao onoliki šum ljudskih glasova koji se izgubio u trenutku kada je ušao unutra. I tada, munjevito je shvatio da je potpuno izgubio vremensku orijentaciju - posle jedne prepodnevne šetnje i povratka u hotel, sve se pretvorilo u košmar! Do đavola, pomisli, šta će taj Feliks u hotelu? Nije, valjda, on vlasnik? Bilo bi najbolje da se vratim. Ali, za povratak beše kasno - začuo je tiho, jedva čujno škripanje vrata u dnu prostorije. Neko ih je lagano otvarao, ta vrata iznad dva niska stepenika. Otvorila su se taman toliko da je mogao videti plavu ženu, duge kose, ogrnutu ljubičastim ogrtačem koji je imao kapuljaču. Njeno koleno, belo kao mleko, provirivalo je iz ogrtača. Iza njenih leđa nazirala se soba, jedan njen deo ispunjen nameštajem čije su stolice bile presvučene tamnoljubičastim somotom. Prva je progovorila nešto jačim glasom, koji je pre delovao ubedljivo nego zapovednički:

- Arnolde, mi te čekamo. Zbog tebe predstava kasni.

Kao da ga je grom pogodio! Bio je to glas njegove odavno umrle ljubavnice Otilije Šlajhreder! Preminula je gde se i rodila: u Šemnicu, gradu kraljevine Saksonske. Dobila je proces na plućima i posle višenedeljnog krvoliptanja, dvadesetog septembra 1831. godine, u svojoj dvadeset trećoj godini života, ispustila dušu kod svojih u Šemnicu. Primili su je: bila je na samrti. I njega, iako je bio glavni krivac što su se odrekli svoje kćerke lišivši je nasledstva zbog života koji je vodila s njim. Dan njene smrti bejaše maglen i hladan - sunce se nije pomaljalo iza tmastih oblaka i od podneva već je padao mrak.

Strašno stanje, tuge, ozarenja i iznenađenja zahvatilo ga je istovremeno. Bio je zgranut i očaran. Nije to bila opsena! To je moja Otilija! razmišljao je kao u bunilu, koraknuvši prema plavoj ženi u vratima. Osećanja su se udvajala: sećao se mrtve ljubavnice na odru, pepeljeste boje njene kože na licu, svog pijanstva i tuge tih dana, crnih i namrštenih lica njene rodbine i posete groblju tog dvadesetog septembra. Kasno popodne ulazi na grobljansku kapiju šemničkog groblja. Magla je gusta, spušta se noć, nazire se plamen sveća na oltaru male kapele na kojoj su vrata otvorena. Zbog njenih, samom činu ukopa nije prisustvovao. Neuredan stari grobar, zarastao u bradu, alkoholičarskog zadaha - pokazao mu je njen grob na parceli gde su sahranjivani Šlajhrederovi. Dugo stoji iznad njene humke, a vetar duva sve oštrije i noć nadolazi. Kroz tminu i maglu jedva se nazire njeno ime na krstu. Lagano spušta jesenje cveće na njen grob; bilje u dodiru sa zaleđenom zemljom groba i vetrom postaje ukrućeno. Grobar mrmlja iza njegovih leda; potom čuje kako starac pocupkuje i duva u prste.

Koliko god su sećanja na njenu smrt bila upečatljiva i bolna u najmanjoj pojedinosti - toliko je bio strašan ovaj doživljaj Otilijinog povratka tu, ispred njega! Osećao je njen dah! Miris njene kože u nozdrvama! Tu, ispred njegovog lica, bila je ponovo svetlost i moć njenih zenica; sada su ga posmatrale, kao nekada, po svratištima širom Saksonije.

Ponovo se setio Otilijinog umiranja; njena bolest počela je nešto pre Knesove pogibije. Proces na plućima je uzeo maha; odavno je u poslednjoj fazi, a u karlsbadškoj banji su lekari konačno utvrdili da joj nema spasa. Njeno svetlo i prozračno lice punilo se mrakom i zemljom. Herman im ustupa svoj letnjikovac u Najseu. Tamo su ih pronašli njeni; došli su iz Šemnica da je prebace. Ona je pristala samo pod jednim uslovom - da i za njega bude mesta u Šemnicu Stalno je pored nje i vidi da joj niko ne može pomoći, a najmanje gomila pokunjenih lekara kraj njene samrtne postelje. Ni on, ni njegovi talismani ljubavi. Čemu znanje o kosmičkim dubinama i prahu zvezda? Šta bi to trebalo da učini da bi vratio u život Otiliju? Šta?

Neverovatan osećaj nameće mu se pored te Otilije koja ga nežno hvata za ruku, prinoseći mu usne. Eto, misli, treba samo da je uzmem u zagrljaj; to je ono što treba da učinim da bih je povratio iz smrti - ali, zašto oklevam u tome? Bio je opet u njenom zagrljaju, ko zna posle koliko dana i noći. Otiliji je polako klizio ogrtač i rasipala se plava kosa po ramenima, kao nekada. Pripijala se uz njega, dok je on tonuo u tamnoljubičastu fotelju. "Jesod je tvoj sefirot", znala je da mu šapuće mazno, "i njegova snaga je u ljubičastom." Oduvek je odbijao njenu želju, a želela je da bude objekt u njegovim seansama. Želeo ju je samo za sebe, pravdajući se da bi u protivnom sagorela. Ne bi imala strpljenja za samosavlađivanje strasti, niti snage za savladavanje psiholoških vežbi kod primanja i davanja energije. Tu spada i težina primanja i uzvraćanja verbalnih mantri (u toku seksualnog čina), gde promena jednog glasa poništava sav višenedeljni napor. Osim toga, Otilija je bila rođeni odašiljač energije. "Ti poseduješ prigušeni sindrom nimfomanije i nikada ne bi savladala tehniku uzdržavanja seksualne energije i njeno prebacivanje na drugi plan stvarnosti", govorio joj je, ubeđujući je. Sada je osetio: pristaće na svaku njenu želju. Uradiće sve do potpune obamrlosti, beskrajno srećan što je opet živa!

Ipak, zašto se ova soba s ljubičastim nameštajem tako naglo menja? Sve je pusto. Nema posluge. Prolazi iz sobe u sobu. U njenoj sobi zaudara na smrt; zadah smrti, kroz kožu, napustio je njeno telo. Kao da mu neko govori: "Evo, verovao si u telo, a sada gledaj, bubo, šta je ostalo". Ne sme da gleda u pravcu njene postelje. U sobi je hladno, prsti mu trnu od hladnoće. Jedan kraj zavese leluja na otvorenom prozoru, dok se u kaminu gasi slabašan plamičak sagoretine. Na mermernoj ploči malog stola nalazi se svećnjak i u njemu upaljena sveća. Gleda u plamen sveće i misli na njenu dušu. Njeno lice je crno, špicasto kao ptičija glava, a zenice su joj raširene. Nekoliko kapi znoja sleđeno je i skamenjeno na žutom čelu. Napolju, kroz suro, golo granje u vrtu Šlajhrederovih, kulja magla i pada noć. Nije imala sreće, razmišlja, ni da na dan sahrane bude sunca.

Lejdel je osetio strašan bol u predelu rebara, kao da ga je neko stezao mengelima. Učinilo mu se da je progledao, kao da je do tada vreme proveo zatvorenih očiju! Pored samog lica ugledao je glavu te žene nakaze. Kose oči, kao iz proreza ispod očnih kapaka posmatrale su ga zmijskom upornošću. Do polovine njene glatke i sjajne lobanje bila je namaknuta maska boje zlata. Ruke žene nakaze bile su snažne kao grede i stezale su ga oko vrata. Potom je ugledao drugi par njenih ruku - rasle su iz njenih četvrtastih kukova i stezale ga oko pasa! Od toga stiska gubio je dah i uvijao se kao crv. Onda joj je iznenada, kao da su dve zmije a ne ruke, novi par ruku prosto iskočio iz ramenog pojasa zgrabivši ga za vrat! Mutilo mu se pred očima od bola; gubio je dah. To lice, slično licu nekakve čudovišne lutke ispunjene životom umesto strugotinom, imalo je uski, tanki prorez i to je trebalo da budu njene usne, u koje se jedva mogao zavući vrh oštrice noža. Polako je malaksavao, ali je instiktivno osećao da ova zver ne može da ga ubije na ovaj način, davljenjem i lomljenjem kičme. U predelu njenog daata,^[16] nešto ispod zdepastog vrata, u visini njenih grudi, pulsiralo je ogromno crveno oko, gasilo se i isijavalo nanovo slabašnu svetlost. Bila je to snaga primljene ritualne krvi, prostruja misao kroz malaksalog Arnolda Lejdela. Glava mu se sve više i više srozavala niz hrapavo telo nakaze. Stisak njenih nogu osećao je preko svojih butina. Savijala ga je licem prema svojoj vagini. Malje na njenom međunožju bile su srebrnaste boje, kao u starih isluženih kurvi. Ova zver je, pomisli Lejdel sav očajan, materijalizacija ideje erosa opsednutog smrću, suprotnost svega onoga na čemu sam radio, a ima oblik bramanskih bogova zla.

Stisak zveri je popuštao. Lejdel dođe do daha. Bio je svestan, po njenoj reakciji, da je pogodio uzrok njenog zla. U sledećem trenutku iz njene vagine proviri zmija i zapalaca jezikom! "Opsena", procedi Lejdel, pokušavajući da se uspravi. Potom se zmija izgubi u njenoj šupljini, između nogu, a butine i njenu vaginu ispuni velika, sjajna, crnih niti, paukova mreža. Bio je sasvim blizu, licem uz tu paučinu koja mu je skoro dodirivala kožu. Paučina stade da se trese. Negde iz dubine, po toj mreži, gmizao je veliki crni pauk. Činilo mu se da će mu isisati zenice svojim ogromnim dlakavim rilom. Sklonio je lice u stranu; imao je još snage tek za to. S nesmanjenom žestinom trajao je pritisak na njega odozgo. U očajanju, iznuren, ugledao je u kaminu užarenu cepanicu.

- Baciću se u njega! - zaurlao je i, u smrtnom zagrljaju, stropoštao se u vatru.

Kuljao je dim, smrad je postao neizdrživ, meso je spadalo s njegovih dlanova. Teturao se od bolova. Potom mu je dopro do ušiju pljesak nečijih dlanova; neko je oduševljeno aplaudirao. Nije se prevario udar dlanovima bio je prigušen kao da je dolazio preko rukavica. Sasvim lepo je čuo rezak, zvonki glas:

Odlično Arnolde! Kakvo iznenađenje za mene! Magijska odbrana instiktom!

Lejdel je ulagao napor da razazna neznanca. Ali ono što je video zaprepastilo ga je: zavaljen u fotelji sedeo je suv, bled čovek, u licu kao da je bio prozračan, imao je plavu kosu, koja je u bičevima padala po reverima njegovog crnog regendota. Kapak na njegovom levom oku bio je nešto opušten, prekriven ožiljkom koji se, preko leve obrve, spuštao sve do jagodice na licu. Na rukama je nosio rukavice od bele kože. Desna zenica bila mu je plava, izrazito plave boje, vodnjikava i izbuljena. Zar ja nisam svojim očima gledao smrt Lancea? pitao se Lejdel, posmatrajući čoveka u fotelji kao da je utvara.

- Znam šta vas zbunjuje, Arnolde. Videli ste smrt čoveka koji je ličio na mene. Bio je jezuitski doušnik ubačen u naše redove. Dokumenta koja su se rasula pred nogama policije bila su lažna. Tako smo obavili tri stvari vrlo važne za nas: rešili smo se čoveka koji je mogao biti opasan po nas, a policija je ostala u uverenju da je likvidirala mene. U dokumentima su ispisani lažni podaci s nekoliko tačnih naznaka o delovanju za nas nepoželjnih ćelija, koje su već mrtve. I vaša je mrtva, gospodina Lejdel, a mi smo čisti procedi čovek bledog lika.

- Koji "mi" - promumla Lejdel, na što bledoliki nestrpljivo odmahnu rukom.

- Da pređemo na stvar, Lejdel. Nas ovo interesuje. Spremni smo i da platimo - rekavši to, on raširi ispred sebe nekakav papir.

- Ne nosim sa sobom šifre seksogamije - odgovori Arnold Lejdel, s neskrivenim uživanjem.

- Ne, nije to u pitanju, do toga ćemo mi doći kad tad. Trenutno obrađujemo neke vaše članove koji su učestvovali u ogledima seksogamije. Po načinu kako iznuđujemo te informacije, vi ćete biti krivi za to, Lejdel. No, ovo nas interesuje - kaza, skidajući rukavicu s leve ruke. Mora da rade na prevratu u hermetici, pomisli Saksonac, možda na nekom novom, tajnom, borbenom učenju? Onda je neznanac uperio svoj izrazito dugi, prozračni kažiprst u komad papira ispred sebe:

- Ovo nas interesuje.

Lejdel zakorači prema njemu ne bi li bolje video šta je ispisano na papiru.

- Do đavola - promrsi, videći ispisanu maketu drajsija. Knesov kraći rad, na kom je započeo posao po izlasku iz bečke vojne politehnike, ali ga je smrt prekinula u tome. Bio je to rad na novom modelu pruskog revolvera. Prvi primerak (ili jedan jedini?) Knes mu je poklonio pred svoj odlazak u Hombaš trideset i druge.

- Ko ste vi? Ko vas šalje?

- Ja sam čovek odozgo. Na žalost, mogli smo lepo sarađivati. Bio bih vam drug ili brat, uzmite kako hoćete - odgovori prigušenim glasom čovek koji se predstavljao kao Jozef Ert Lance.

- Upoznati smo - nastavi on posle kraće stanke - da novi model Knesovog oružja sadrži promene u žlebu cevi, udarnoj igli, a spolja u skraćivanju drvenog dela pruskog modela iz osam stotina dvanaeste. Sada su nam potrebni uvidi u te detalje.

Lejdelu dođe da zgrabi tog bledog akrepa za gušu, ali je trebalo saznati što je moguće više o Knesu. Bio je ubeđen da mu je brat nastradao zbog toga. Možda su nameravali da Knes radi za njih? Odbivši saradnju, platio je glavom; ta misao podstače ga na krajnju opreznost.

- Da, posedujem celu studiju tog projekta. Ali, zašto bih je vukao sa sobom?

Čovek koji se izdavao za Jozefa Erta Lancea posmatrao ga je prodorno svojim izbuljenim plavim okom. Najzad klimnu glavom. Lejdel odahnu - laž mu je uspela. Posle Knesove tragedije u Hombašu, Lejdel je tragao za planovima oko drajsija. Sem desetak šturih, osnovnih beležaka o tom modelu, ništa više nije pronašao. Bledi čovek ustade iz fotelje. Onako suv i beo u licu, bio je sličan uspravljenom lesu. Nije mrdao s mesta, stajao je ukrućeno s rukama na leđima. Lejdel oseti da bi morao još nešto reći o tome:

- U Štutgartu je ceo projekt. Na sigurnom je mestu. Kome treba da ga dostavim? - upita, smešeći se, Arnold Lejdel.

- Baronu Štregelu.

-Gde?

- Ti ćeš ga sigurno naći.

- Ne razumem?

- Mi znamo. Obavešten si gde možeš naći fon Štregela. Lejdel ga je pomno posmatrao; gledao ga je pravo u njegovo veliko vodnjikavo oko. Imao je smešak na tankim ispijenim usnama. Lejdel je protumačio njegov osmeh, bio je to smešak zla i smrti.

- Mogu li da izađem odavde? - upita.

- Kako da ne, gospodine Lejdel! Kako da ne! - uzviknu čovek koji se predstavio kao Lance, s beskrajnom podmuklošću u glasu. Arnold se zbunjeno obazre oko sebe; više nije mogao sa sigurnošću da odredi iz kog je pravca ušao. Bledi čovek mu spusti dlan na zglob ruke i Saksonac oseti neverovatno hladnu, pomalo vlažnu kožu njegovog dlana.

Ovuda, reče mu, otvorivši jedna vrata u prostoriji gde ga je Lejdel zatekao.

- Zar ja nisam ušao ovde iz prostorije koja je ličila na hodnik!? uzviknu nestrpljivo, videvši da se ne vraća istim putem.

Hoćete li vi da izađete najkraćim putem napolje? - zapita ga hladnim prozuklim glasom. Lejdela obuzme nedoumica; bio je sasvim blizu lica na kome je jedna zenica bila prekrivena kapkom s uočljivim ožiljkom, dok je druga postala još hladnija i veća. On zažali što je izašao iz hotela bez revolvera.

Dobro - odgovori posle kraćeg razmišljanja - želim što pre da izađem odavde.

- Tako - procedi bledoliki i klimnu glavom.

Prostor u koji je Lejdel zakoračio bio je dobro osvetljen, zidova obloženim tapetama svetlih tonova. Bledunjava crvenkasta svetlost treperila je iznad vrata u samom dnu hodnika. Budući da su to bila jedina vrata, pomisli: ovo je izlaz. Kako im se približavao, tako su s druge strane ljudski glasovi bivali sve jači. On posegnu za časovnikom: bilo je negde oko deset časova uveče. Nemoguće, pomisli, da u to doba ima toliko ljudi na pločniku jednog provincijskog grada kakav je Kanštat. Skoro istog trena oseti nečiji pogled na potiljku. Munjevito se okrete: vrata kroz koja je maločas izašao behu zatvorena. Snažno povuče nadole kvaku na vratima ispod slabašne crvenkaste svetlosti. Neka se nosi u vražju mater taj Lance. Sad ću videti šta hoće, zaključi Arnold Lejdel i, zakoračivši u veliku polumračnu prostoriju, postade svestan da je još uvek u lokalu. Priviknuvši se na polumrak, ugleda desetak polugolih žena. Sedele su duž zidova u boksovima, za malim stolovima s ogledalima i šminkom. Žene ga nisu primećivale, bile su zauzete svojim izgledom. Bi mu jasno da se nalazi u šminkernici kupleraja koji se upinjao da postane pozorište. Neko ga udari u leđa. On se trže. Pred njim je stajao čovek prerušen u klovna.

- Oprostite, gospodine - promuca prilika velikog nosa i ubeljenih obraza. Saksonca zaprepasti njegov glas, koji je imao istu boju kao glas koji je čuo na ulazu, glas onog prosjaka.

- Gospodine, gde ste pročitali onu lepu misao o klasama? zapita ga Lejdel. Usta klovna bila su širom otvorena, imao je držanje kao da nikada nije sreo Lejdela, a potom kao da je hteo da izgladi neprijatnu situaciju:

- A, da! Poštovani gospodine! Nemam uvid ko je autor teksta, to je stvar reditelja, ja sam samo glumac u ovoj predstavi!

Nije bilo sumnje: bila je to boja glasa onog prosjaka s ulaza u lokal. Ali čovek (s ulogom lorda koji završava kao klovn) skrivao je tu činjenicu. Zašto? pitao se Lejdel. Utom, pored njih prođe skoro potpunu nag par.

- Opet će nas policija zabraniti! Ovo prikazivanje "Prvog para" doneće nam reputaciju kupleraja! -zavapi klovn.

- Često zatvaraju ovaj lokal?

- Da. Ali, nekim čudom, brzo dobijamo dozvolu za dalji rad. Naglo, negde na bini, razlegao se prasak iz revolvera.

- Kapislar! Sad je na mene red! - uzviknu klovn i polete prema razapetoj zavesi u dnu bine.

Neko vreme, Lejdel se smucao po bini, posmatrajući lascivne scene iz "Prvog para": žena je imala ogromnu, masnu i nisku zadnjicu, klateći velikim sisama, zavlačila je ruke između nogu pokušavajući da dohvati mošnje muškarca koji joj je prilazio s leda. Lejdel skrenu pogled prema prvom redu i negde na njegovom kraju, skoro do same bine, spazi Hermana Jakzerlinka. Odakle on ovde!? začudio se Lejdel. Poželeo je da siđe do prijatelja, ali je znao da ga prate i da bi lime doveo i njega u opasnost. Nije slučajno ovde, pomisli, mora da ima nešto važno da mi saopšti. Zašto bi bio ovde ako mene ne traži? Jedino sam njemu rekao da ću biti u ovo vreme u Kanštatu.

Na dug zvuk trube upališe se sva binska svetla i začu se najava komada "Pas i patka".

Glas iza scene, kao svevideći, vodio je publiku kroz život mladog lorda ispunjen bludničenjem. Bila je to, od samog početka, otrcana erotska priča u kojoj je lord bivao sve stariji, ružniji i pohotniji. Negde pri kraju ove erotske blazirane povesti u lordov život ulazi mlada barska plesačica bez posla. Glad i nemaština naterale su je da služi niskim pobudama obudovelog lorda klovnovskog izgleda. Kao po pravilu, u takvim pričama, starac zatiče Helgu u zagrljaju mladog ljubavnika. On je kažnjava tako što je golu premazuje lepljivim uljem i potom tera da se valja po perju. U trenutku kada lord-klovn prinudi nagu Helgu, prekrivenu perjem, da mu sedne u krilo, cela scena podseća na Kranasovu gravuru "Starac i prostitutka". U sledećim scenama starčeva pohotnost prelazi u perverziju. On od Helge zahteva odnos s njegovim psima, dok sam uživa u voajerstvu. To Helgu dovodi do neke vrste nervnog sloma (naravno, sve je beskrajno loše odglumljeno) i ona shvata da je lordov revolver njena poslednja mogućnost da prekrali svoje muke i poniženja.

Te noći je Helga, kao i obično na samom kraju predstave, podigla lordov revolver u visini grudi. Prasnulo je baš kao da je pravi. Nekoliko gledalaca je poskočilo na sedištima, a jedan je s korpom cveća jurnuo pravo na pozornicu. Helga je imala običaj da se odmah ogrne penjoarom, pre nego što se na pozornici pojavi prvi obožavalac s cvećem. Međutim, sada je ležala nepomično - potom se ispod nje rascvetala lokva krvi. Nastala je neopisiva gužva. Lejdel je stajao u mraku bine kao skamenjen. U opštoj pometnji neko je (gromoglasno zahtevao da se bina isprazni. Bilo je glasova koji su tražili bolje osvetljenje. Jedan glas je tvrdio kako je Helgi potrebno vazduha. Utom se neko setio da prebaci penjoar preko nagog leša. Sve sijalice u lokalu su planule. Helga je ležala nepomično u lokvi krvi koja se širila oko nje. Bila je neumitno mrtva. Lejdel nije mogao da veruje sopstvenim očima u ono što se odigralo pred njim. Ubeđivao je sebe da je u pitanju samoubilački čin. Jednog trenutka neko je snažno zgrabi za podlakticu i uvuče dublje u senku bine.

- Čoveče! Tražim te dva dana po ovom prokletom gradu!

- Video sam te, ali je opasno da ti prilazim. Prate me - odgovori Lejdel, obradovavši se Hermanu.

- Znači, upoznat si? Da li ti je ovo poznato? - i Herman izvuče presavijen novinski list. Lejdel slegnu ramenima, još je bio pod utiskom smrti koju je gledao.

- Lajpciška "Pragma" tajno je prelomila, nekoliko nedelja unapred, vest o ubistvu glumice u lokalu "Pas i patka"! Ubica je Arnold Lejdel, građanin Kenigsvarte! Dalje slede izjave svedoka!

- Oni su ubice - promuca Lejdel.

- Nema šta, uvukao si se na binu ovog jebenog kupleraja i zamenio kapislar pravim revolverom! Postoje dva svedoka: Štefan Šinjavski koji živi u Minhenu, a drugi je klovn u predstavi, koji je te noći razgovarao s tobom na bini! Evo, oni su objavili!

- Zašto bih to učinio? Zašto? - mucao je Lejdel zbunjeno.

- Šta ćeš, kog đavola, na ovoj posranoj bini!?

- Hteo sam da izađem, ali sam namamljen ovde u času ubistva.

- Znaš li ko je vlasnik ovog lokala?

- Ne - odgovori Lejdel i zenice mu se raširiše.

- Baron Berinski.

- Fon Štregel Berinski!? Upravo sam dobio preporuku da ga posetim!

- Ovde je ogledno mesto za jedan vid ostvarivanja Veritasovih planova budućnosti. Fon Štregel je zadužen za ovaj prostor u kome se uvežbava buduća pornografija i prostitucija svetskog krda. Mislim da će, najkasnije kroz pedeset godina, pustiti to, kroz trgovinu, u promet.

. - Kad bih samo došao do onog prokletog klovna, srce bih mu iščupao - procedi kroz zube Arnold Lejdel.

- To večeras nećeš uspeti. Sada je ta baraba, najverovatnije, na putu da obavesti kako je cela stvar oko glumice završena.

- Nećeš mi verovati, razgovarao sam s Lanceom.

-Gde!?

- Ovde, u nekoj od ovih jebenih prostorija! Mislio sam da izlazim iz lokala, ali sam ušao na binu!

- Zar mi nisi ispričao da si njegovu smrt gledao sopstvenim očima u Štutgartu? - začudi se Herman.

- Jesam. Bio sam ubeđen u to. Reč je o poturenom čoveku, tako barem tvrdi ovaj ovde koji se izdaje za Lancea. Pod opsenom sam namamljen u ovaj lokal. Imao sam nekoliko vizija jačeg intenziteta. Hotel u kome sam odseo drže njihovi ljudi.

- Pazi, agenti su počeli da legitimišu! po lokalu! Preći će i na taj hotel!

- Nalazi se preko puta. Mogli bi smo polako da se izvučemo.

Herman potvrdno klimnu glavom.

Bilo je negde oko ponoći kad su ušli u Lejdelovu sobu. Sve je bilo na svom mestu, delovalo je kao da niko nedeljama nije ulazio. Špiritusna lampa, netaknuta, gorela je malim, jedva vidljivim, modrim plamičkom.

- Ti si je upalio? - upita Herman.

- Da - promrsi Lejdel i odmah poče da pakuje stvari za put.

- Nije trebalo da je ostaviš upaljenu.

- Jedva sam izašao odavde. Napali su me đavolski dobro, mrtve stvari dobijale su osobine stvorenja. Jedva sam se doteturao do izlaza. Psetar Dijeceze se izdaje za vlasnika ili čuvara ove rupe. Ima oružje.

- Tvoje Dijeceze?

- Da, psetar Karlo. Mada tvrdi da je njegov brat. Zove se Feliks, da li ti je to ime poznato?

- Ne. Interesuje me šta ti je rekao Lance?

- Tražio je Knesove projekte o drajsiju - odgovori Lejdel i, dok se saginjao pri pakovanju, oseti svitak Arkane ispod košulje. Zastade kao da mu se zmija zavukla u nedra.

- Nečeg si se setio?

-Ne.

Posle kraće stanke dodade:

- Ipak, ovaj večeras nije bio Lance. Jozef Ert Lance je ubijen u Štutgartu. Neko drugi je večeras bio prerušen u njegov lik!

- Ukoliko je taj Lance dosta znao, nije isključeno da su ga likvidirali.

- Neka izgorim, u ovoj rupi od hotela sve bih mogao! Izoštrava mi intuiciju do savršenstva, zato su je blokirali! Bio sam pod opsenom, i dok sam razgovarao s jednim od njihovih, pred očima sam video samo Lancea!

U tom slučaju možda je važan podatak da je Lance, negde pred smrt u Štutgartu, kupio deo akcija na šlezijske rudokope magnetita. Imao je dobro razrađene veze s krugovima koji su se bavili mesmerizmom. Na spiskovima bavarskih policija vodio se kao koordinator rada tajnih revolucionarnih ćelija za buduće ujedinjenje Nemačke. Kao izvrstan znalac francuske revolucije, bio je zadojen novim i besomučnom mržnjom prema svemu starom pokušavao je Herman da objasni zagonetku koja se zvala Jozef Ert Lance. Lejdel je na to samo ćutao; natmuren i mrk u licu, zurio je u jednu tačku.

- Ćutiš? - zapita ga Herman glasom koji razbi neprijatnu tišinu.

- Šta da ti kaže čovek kome su ubili brata, a da on ne zna odakle da počne potragu? Nakon fon Štregela, moram naći tog jebenog Šinjevskog da ga upitam ko mu je dao nalog da svedoči protiv mene. Da li je još u Minhenu?

- U Vilhelm štrase. Ostaje da saznaš broj.

- Da li znaš nešto o njegovom radu ovde?

- Eterna ga je držala jedno vreme u nemilosti zbog grešaka načinjenih u Poljskoj. Bio je u grupi koja je radila na projektu "Posvećene azijske brace". Ime mu se pominjalo i u izradi programa Helvetske republike u Evropi, ali je taj program pao u Bernu i Cirihu, barem je takva vest za širi krug. Lično mislim da nije mogao biti na dva mesta odjednom. Verovatno se kazna sastojala u tome da svojim imenom na projektu pokriva nekoga čije ime nije smeo da zna ni najuži krug.

- Moguće, a možda i nije.

-Kako?

- Šta ako je Šinjevski morao da odigra Lancea i da bude ubijen?

- Kako da odigra? Arnolde, budi jasniji!

- Lepo. Kao u pozorištu. Maska, šminka, perika, a da kraj ne zna, isto onako kao ona nesrećna kurva u pozorištu!

Herman uzdahnu u čudu, pa sede na krevet. Arnold Lejdel je gledao svog prijatelja pravo u zenice, dok ga je svitak Arkane pekao, imao je osećaj kao da mu koža na grudima gori.

- Pa da - promrsi Herman - on je skočio u kočiju i neko ga je iz nje ubio.

Međutim, Herman istog trena skoči s mesta na kome je sedeo:

Ali kako može da bude svedok protiv tebe, ako je ubijen!?

- Hermane, svako može biti Šinjevski. Ti, ja, svako po potrebi bilo koji poljski emigrant, ovde u Nemačkoj, može biti Šinjevski. Shvataš li?

Herman ponovo sede na krevet, klimajući zamišljeno glavom.

- Kako bi bilo da zajedno pođemo u Štirding? - upita ga Lejdel umornim glasom.

Išao bih tamo, nikada nisam video tog Štregela - odvrati Herman Jakzerlink.

***

Štirding, krajem maja 1842. godine

Galicijski plemić Berinski fon Štregel bio je čudno obučen: iskićen ordenjem, uparađenih srebrnih mamuza na svojim čizmama, izgledao je kao čovek koji je, negde iz transilvanijskog prostranstva, zalutao u Evropu. Taj stariji plemić, visokih povijenih ramena, doputovao je ličnim kočijama u Štirding preko Linca. Bio je na proputovanju iz Beča, kako je objašnjavao, i putovao je negde na sever Pruske. Odmah je, u toku večere, počeo priču o mesmerizmu i uočljivim telesnim energijama, jasno stavljajući Lejdelu do znanja da mu njegova otkrića u seksogamiji ništa ne znače i da za takvu vrstu znanja ne daje ni pare. Lejdela je zaprepastilo s kakvom drskošću i smelošću starac za vreme večere otkriva neke važne podatke pred neposvećenima, a da u isto vreme (to se dalo uočiti) dobro zna kom svetu pripadaju Herman i Lejdel.

Gradsko veće Štirdinga organizovalo je svečanu večeru povodom dana godišnje konjičke trke. Za tu trku baron Štregel je pripremio svoje specijalno grlo. Iz oficirske štirdinške štale naručio je staro, isluženo grlo. Koliko god je konj pripadao plemenitoj pasmini, toliko je bio umoran i olinjao od godina, ali kao da je stari baron u njemu i njegovoj pobedi video mogućnost za prevazilaženje sopstvene starosti, kroz drevni san čoveka da odgodi sopstveno umiranje.

Predstojeća trka imala je širi značaj pa je štirdinška kladionica primala uloge desetak dana pre početka nadmetanja. Fon Štregel, zajedno s jednim zakrabuljenim tipom iz svoje pratnje po imenu Oto, tajno je po dva puta, u toku dana i noći, magnetisao udove svom isluženom kasačkom grlu. Objektivno govoreći, šansa da fon Štregel dobije bila je nikakva, ali je zato ulog neobičnog starca na kladionici izazvao čuđenje u "Augsburškim novinama". Štregel je na kladionici pozamašnom sumom, parirao sve uloge date na favoritska grla.

Stoga je, još u toku te večere, Arnold Lejdel pažljivo posmatrao starog barona, znajući da se bliži trenutak kada će starac zatražiti isto što i onaj čovek iz noćnog lokala "Pas i patka". Baron je jeo neverovatno brzo, pri svakom zalogaju dizao je visoko bradu i raširenih zenica gutao krupne komade hrane. Tako okat, ponad tanjira s jelom, podsećao je na ogromnog kondora.

U gužvi, neposredno posle večere, u salonu među gradonačelnikovim gostima, Lejdel oseti nečiji dodir po ramenu. Okrenuvši se ugleda tipa u crnom; bio je srednjeg rasta, sitnih prodornih očiju i temeljnih kockastih ramena. Bio je to Oto, čovek iz Štregelove pratnje.

- Gospodine, baron želi da vas vidi - obrati se Lejdelu. Očekuje vas u prvom separeu, desno od sale za prijem - reče tip, nakloni se i, ne sačekavši njegov odgovor, izgubi se u gužvi.

- Nestrpljiv je. Ljudi njegovog kova nikad ne traže susrete na taj način - reče Herman.

- Pričekaj me ovde.

- Lejd, budi oprezan.

Štregel je sedeo zavaljen u fotelji; jaka cigareta opojnog mirisa dimila mu se među prstima.

- Mladiću - poče on pomalo izveštačenim glasom - spreman sam da ovaj čas pređem na stvar. Sve što znam o vašem bratu, do najmanje sitnice, izneću na videlo. Zauzvrat, tražim uslugu od vas, mladi gospodine!

- Znam, nacrte drajsija.

- Aha, pa vi znate! - obradova se starac, prelazeći preko tona kojim mu je to Lejdel saopštio.

- Za tu vašu želju, gospodine barone, čuo sam u Kanštatu od Erta Lancea. Da li vam to ime nešto govori?

- Znate šta, mladiću! - uzviknu Štregel, poskočivši uzbuđeno iz fotelje. - Bez aluzija! Moja ličnost ne bi mogla da pređe preko svega tek tako! Verovatno ne znate, bili ste tada dete, kada je izbio Vestfalski skandal!

- Čuo sam za tu političku aferu Ridelove vlade. Samo ne znam kakve to veze ima s mojim bratom? - uzvrati mirno Arnold Lejdel.

- A, to je poučna priča! Videćete da se iz nje može što-šta naučiti! Osim toga, to prokletstvo ni mene nije obišlo, zahvaljujući takvim tipovima kao što je Lance!

Arnold je, svojevremeno, negde pročitao o Ludvigu Ridelu, predsedniku Pruske vlade, onih dana kada je otkriveno da je njegov lični sekretar, i sekretar vladine kancelarije, Filbinger bio, u svoje vreme, važna petokolonaška ličnost veštačke kraljevine Vestfalije i to u ulozi šefa policije pod francuskom okupacijom u gradu Kvedlinburgu. Uoči same propasti francuskog okupatora, Filbingeru se gubi svaki trag - nestao je zajedno s najpoverljivijim dokumentima Rajnskog saveza (nemačke države pod patronatom Francuske). Po izbijanju skandala stekao se utisak da je Filbinger, već u prvim danima stvaranja veštačke kraljevine Vestfalije, dobio zadatak od nekoga (kod koga će godinama kasnije, tvrdila je optužnica, naći ne samo utočište nego i visok položaj u vladi kraljevine Pruske!) da bude pri samom vrhu petokolonaškog štaba Rajnskog saveza, ali i ličnost koja je potpisivala spiskove za streljanje zarobljenih pruskih vojnika!

- U celoj toj prokletoj gužvi, posle ubistva ili samoubistva Klausa Filbingera, moja malenkost, dopustite, bila je dovedena u pitanje svedočenjem tog ogavnog čoveka čije ste ime maločas spomenuli!- uzviknu fon Štregel Berinski i naglo zaćuta.

Filbinger se nalazio u istrazi sve dok ova nije stigla do druge karike, da bi tu zauvek i stala jer je drugo sumnjivo lice nađeno zadavljeno na svom berlinskom posedu, a neku nedelju kasnije i Klaus Filbinger je nađen obešen u svojoj zatvorskoj ćeliji. Istraga je zaključena posle samoubistva optuženog. Tek sa julskom revolucijom u Francuskoj procurio je u javnost deo Filbingerovih poslovnih veza iz vremena francuske okupacije s jednom manjom grupom bivšeg vođstva Helvetske republike^[17] Petera Ošaa, među kojima je bio i baron Štregel Berinski.

- Razočaraću vas, poštovani gospodine - prekide Lejdel neugodnu tišinu - nacrti su, posle nesrećnog kraja moga brata, izgubljeni. Ali, ako mi dopustite, ja sam njihov najbitniji deo zapamtio. Spreman sam da vam ih saopštim, jedino me interesuje za mene važna činjenica: ko meni garantuje da ste vi poznavali Knesa? Starac, uz blagi naklon, pljesnu šakama i, negde kroz sporedna vrata, ispred Lejdela izroni tip u crnom.

- Moj najverniji pratilac, rođak Oto Štregel. A ovo je, dragi moj Oto, naš novi poznanik, nadam se i naš budući prijatelj, Arnold Lejdel. Poslednji vitez Saksonije! - starac se škrto nasmeja, od čega Lejdel zadrhta celim telom. Ostavši miran, posle ovih baronovih reči rukovao se s iznenadnom pridošlicom koja je držala mali, crni kovčežić u ruci.

- Zaboga, Arnolde, sedite! A ti, Oto, izvadi ono što si naučio kod mnogouvaženog maestra Kapilerija.^[18]

Odnekud, iza zidova separea, zatrešta loše i raštimovano arija iz "Ifigenije" koju je izvodila neka bavarska muzička trupa. Lejdel zapazi napadnu boju bordo somota kojim je bila obložena unutrašnjost crnog kovčežića, iz koga Oto izvadi komad svetlucavog papira i pruži mu ga.

- Ovo sam, gospodine Lejdel, napravio pri danu, na jednom od frajburških javnih mesta.

- Kao da je, u malom komadu, radio sam Rebrant? Ovo je njegova braon umbra, zar ne!? - uzviknu Lejdel u čudu, ali ga njihov smeh ponovo uozbilji.

- Mladi gospodine - poče starac, glasom do vrha ispunjenim lažnom ljubaznošću- ovo što vidite, to je dagerotipija. Pomoću nje uhvaćen je lik vašeg brata i osobe do njega, koju, valjda, prepoznajete? Moglo bi se reći da je to učinjeno pomoću sprave, ako vam reč alhemijska mašina smeta. Zbog zadržavanja lika na papiru, u potpunom odsustvu slikarske palete, mnogi su ubeđeni da je reč o đavolovom ogledalu! - kaza starac i ponovo prasnu u smeh.

Lejdel je drhtao posmatrajući lica na braonkastom papiru. Bio je to lik njegovog brata i jedne žene. Knes se smeškao. Neobaveznog držanja, opuštenih ramena, sedeo je zavaljen u hladovini neke hotelske terase, ispod suncobrana. Žena pored njega ovlaš je spustila svoj dlan na njegovo rame; i ona se smešila. Imala je na sebi, to se lepo videlo, laganu haljinu od svile. Lejdel se zagleda u njeno lice. Nije mogao da veruje svojim očima u ono što je video na braonkastom zrnastom papiru:

- Pa to je Margaret Lun! - uzviknuo je u čudu.

- Ne! Šta vam je? To je Eleonora Akgeht!- poskoči starac iz fotelje. Lejdelu nije promakla ružna i podmukla grimasa na starčevom licu.

- Skoro smo se videli u Kanštatu - nastavi uporno Saksonac.

- Mladiću, ova žena je na brzinu snimljena s vašim bratom pre dve godine u Frajburgu...

- To je nemoguće! - prekide ga Lejdel uzbuđeno. - On je obešen neposredno po pokušaju atentata u Hombašu! Na licu barona Štregela Berinskog titrao je podmukao osmeh:

- Šta vi, zapravo, znate o privatnom životu vašeg brata? Da li ste s njim proveli toliko vremena da biste bili sigurni šta on radi?

Arnolda Lejdela zaprepasti ton kojim je starac tvrdio njegovu neobaveštenost o životu Knesa.

- Vidi se - nastavi starac - vi niste sigurni, vi ne znate. Vaš brat je tajno otpušten iz kazamata. Posredovao je dvor Pruske.

-Dvor Pruske!?

- Da. S najvišeg mesta. Morao je da se odrekne svog života i imena.

- Promenio je ime!?

- Morao je. To je bio jedan od uslova. Osim toga, godinama je imao pratnju. S vama da stupi u vezu nije hteo, jer bi time doveo u pitanje vaš život.

- Budući da mi je brat postao, silom okolnosti, saradnik pruske policije, to sam i ja stalno pod sumnjom? Zar ne? Štregelove zenice začkiljiše, lice mu se isceri:

- Mladiću, ne preterujte. Sve se zna. Nego, htedoh reći, ova stvar sa dagerotipijom napravljena je par meseci pred njegov nestanak.

- Umakao je policiji!? - obradova se Lejdel.

- Da, ali i nama! - prosikta Štregel takvim glasom od koga se Arnold Lejdel trže.

- Taman smo uspeli da ubacimo naše ljude među pratnju zaduženu za njega, a on je nestao!

Lejdel pretrnu od ovih reči. Upinjao se da otkloni sve ono što bi otkrivalo njegovo uzbuđenje.

- Bogamu! Kao da je u zemlju propao! - zamumla čovek iz baronove pratnje.

Razgledajući dagerotipiju, Lejdel je uspeo da se smiri. Sa suprotne strane dagerotipija je bila potpuno bela, a ispod uhvaćenih likova na prednjoj strani imala je oznaku HO. 3 f i, najverovatnije je to bilo ime firme, pisalo je: Fojgtlender. To mu ništa nije govorilo. Apsolutno ništa. Iznenada, kao da se nečega važnog setio, upitao je:

- Znači li to da je Knes, s nečijim dopuštenjem, gurnut u atentat koji će se loše završiti po njega?

- Mladiću! Moguće je! To ste lucidno primetili! Lejdel je pomno posmatrao starca; u njegovom glasu i držanju osetio je mržnju i prezir u isto vreme.

- Svejedno - dodao je Saksonac tiho - bio likvidiran posle Hombaša ili ne, ja od trideset i treće nemam brata.

Sledećeg jutra Herman je uveravao svog prijatelja da pogazi reč datu baronu i da - nestanu iz Štirdinga. Tvrdio je da će onog časa kad se dočepaju projekta Knesovog drajsija, Knes biti, ako već nije, likvidiran.

- Knes je ubijen! Siguran sam da su to oni učinili! Oni ili policija. Ovo ću im dati da se iskolju između sebe - reče, tresnuvši pesnicom o sekreter, i nastavi da ispisuje osnovne karakteristike Knesovog oružja:

Kao i kod zvanične pruske puške drajsi M. 1841, brzina leta zrna tri do četiri puta veća od zrna ispaljenog iz austrijske lorenc.

Problem zatvarača cevi samo delimično rešen: ostao išli kao kod M. 1841. Vek udarne igle (usled korozije) kod Knesovog drajsija produžen: sledi Lejdelov crtež.

Barutni gasovi manji jer je čaura, za tip drajsi na kome je radio Knes. zamenjena kapislom; ali Knes nije uspeo da reši problem materijala za kapislu. kao i problem žlebova u cevi.

Povećan je domet i omogućeno je dalje smanjivanje kalibra cevi: model 1832. g. Ovde će fon Štregel precrtati i dopisati šturu rečenicu: "Do prošle godine bio je živ - M. 1841- traga se.")

2: Sistem iglenjače kalibar mm 15,43; početna brzina m/s 229: težina kg 1,750.

(Kod zvanične drajsi puške M. 1841. težina kg 4. 980. Brzina izbacivanja zrna u minutu 15 (kod puške M. 1841. iznosi 7).

Dužina Knesovog modela revolvera marke drajsi M. 1841. iznosi 27 cm. Broj žlebova u cevi ista kao kod zvanične drajsi M. 1841. g. i iznosi 4 žleba: zatvarač je uzdužno valjkast. sledi grub Lejdelov crtež.

Metak je sjedinjen: čaura je papirna. Knes je probao s tankim metalnim folijama. ali je taj pokušaj propao. Težina zrna u gramima ostala ista kao kod puške M. 1841. i iznosi u gramima 21,00.

U naoružanju - Lejdel htede da ispiše slobodne Republike Saksonije ali mu ruku naglo izdade moć i on odloži pero jer to o naoružanju Saksonije beše samo san i, osećao je, sve manje će imati snage za snove. Više ništa nije kao nekada.

Kada je podigao umorno lice, spazio je zabrinut pogled Hermana Jakzerlinka.

- Hermane - reče - nek se nose u sto đavola, daću im ova govna pa neka se kolju kao besni psi. Herman sleže ramenima.

- Shvataš li? Ukoliko imam samo zbog ovoga probleme, kad im ovo dam, bagra će me ostaviti makar za trenutak na miru. Dokle god sam živ, postoji šansa da saznam o Knesu.

- Istina je, dokle si živ, ta šansa postoji - procedi Herman.

- Crteži su loši, sumnjam da će ih moći koristiti- uzvrati Lejdel. Imao je potrebu bilo šta da kaže; sumnjao je u svoj najnoviji potez jer je sumnjao i u svoju budućnost.

Toga dana, negde pred početak konjičkog derbija, počela je da sipi kiša. Lejdel je sedeo sa strane, ukoso od Štregelove lože. Na baronovom licu nije bilo prisutno zlo; zenice su mu bile svetle i velike, bio je opijen budućim uspehom, verovao je u čovekovu moć i ljudsko čudo koje će on, Štregel, da obznani kao novi tvorac ovoga veka. Ali ono unutra u starcu, to unutrašnje, dobro je upoznao Arnold Lejdel.

Na polazištu staze pojavila se grupa ljudi u šarenim uniformama, koje je uz reske udare po kratkim limenim dobošima uzvikivala imena grla i njihovih vlasnika. Pored lokalnih grla iz Bavarske, bila su prisutna kasačka grla Gornje Austrije, Šlezije i po jedno grlo iz Kranjske i Slovačke. Objavili su i Štregelovog devetogodišnjaka, pomenuvši pri tom i baronov ulog na kladionici. U gledalištu se podigao opšti huk čuđenja.

Odmah nakon najavljivanja džokeji počeše da zagrevaju svoja grla, vodeći ih za povodce u malim krugovima.

Kad označiše pripreme za početak trke, fon Štregel Berinski dade znak Lejdelu da mu se približi. Pri tmurnoj svetlosti kišnog dana starčevo lice izgledalo je strašno, mračno i modro bledo, s ogromnim zenicama. Preko reda trulih zuba izbijao mu je zadah, dok je šaputao Lejdelu otkrivajući tajnu svoje rage. Arnold je, slušajući ga, bio ubeđen da je korumpirao džokeje favoritskih grla. Starac mu otkri, škripavim glasom, da je magnetizirao udove islužene rage koja će sada preporođena, kao trogodišnjak, a s velikim iskustvom prosto samleti sva ostala grla do cilja! Sve je to urađeno pod uticajem mesmerizma; ostalo je jedino da se ovde, na ovoj trci, proveri i dokaže pobeda novog, naučnog i, razume se, naprednog shvatanja, a potom, nadao se starac, i u ostalim oblastima ljudskog delovanja!

Sramno po barona novatora - ogled s konjem je propao. Na opšte čuđenje prisutnih, na samom početku trke Štregelovo grlo izbi na čelo. Sve simpatije rulje bile su na strani poniženog i odbačenog, narod nije ni sanjao ko se krije iza izanđale rage; gomila se jednostavno poistovetila s isluženim grlom koje je već u drugom krugu, umorno i izmoždeno, bilo poslednje.

Po završetku trke, ordenjem iskićenom starcu drhtala je koščata brada, lice mu beše još crnje, a zenice izbuljene od besa. On i nekoliko njegovih tipova, među njima i Oto, ušli su na stazu iza cilja. Baron je izvadio monokl iz unutrašnjeg džepa, prinoseći ga buljavom oku. Oto mu je dodao revolver ispod ogrtača. Baron je lagano dizao cev revolvera prema životinji, potom je opalio - životinja je zanjištala bolno i od udara zrna odskočila sa zemlje, zatim se srušila na zadnje noge, dok su se mišići na njenom dugom vratu grčili i tresli kao u groznici. Baron je spustio šaku s monoklom i nakratko osmotrio starog, umirućeg konja. Potom vrati monokl na svoje strasno oko i ponovo opali iz revolvera. Gledajući iz daljine činilo se da je baron poluslep i da je njegov veliki problem kako pogoditi životinju. Tu staru konjsku glavu ispred sebe, čije ga oči pune suza posmatraju, dok uz rzanje umiru. Lejdel je bio siguran: gadni starac namerno teško ranjava konja koji ropće batrgajući nogama, raskopavajući i krvaveći zemlju oko sebe. Baron je opet skinuo monokl s nosa. Ponovio je to nekoliko puta, dok su mu tipovi u crnom dodavali napunjene revolvere. Protesti u gledalištu bivali su sve glasniji. Iz daljine, kroz staklo monokla, očna duplja fon Štregela bila je mala, usjaktela, crna bezdan kroz koju je provirivao deo pakla, mali crni komad leda koji niko nije mogao otopiti jer baron nije imao dušu. Praćen povicima prezira i mržnje, baron se udaljavao; odmicao je u daljini kao mali crni lutak, u pratnji svojih lakeja čije je crne pelerine vitlao velar.

Večera sa fon Štregelom protekla je u tišini. Gradonačelnik se nije pojavio na njoj; nešto viđenijih građana Štirdinga bilo je prisutno znatiželje radi. Očekivali su, videlo se to po njihovim licima, da stari baron objasni svoj postupak na hipodromu, no fon Štregel je ostao nem i miran. Da bi u jednom trenutku, između dva brza zalogaja, spečeni starac procedio:

- I u Lincu nam je propao ovaj ogled. Gde smo to pogrešili? Zar nismo borci za novo i progresivnije? Naša istraživanja treba da usreće čovečanstvo.

Svi iz njegove pratnje, istog trena, prestadoše da jedu zureći ispred sebe, sve dok im on klimanjem glave ne dade znak da nastave obed.

Te iste noći, negde oko ponoći, stari baron i njegove sluge napustiše Štirding; uđoše u kočije koje potonuše na mračnom noćnom horizontu. Valjda na sever - onako kako je rekao laj isti fon Šlregel Berinski prilikom svog dolaska u Štirding?

***

Početkom juna, te iste godine, A. Lejdel je još uvek u Štirdingu. Umoran je. Danima je pod utiskom smrti one rage u koju je toliko puta pucano. Želeo je da odagna to ružno sećanje, ali pritisak koji mu se svalio na grudi trajao je dugo, imao je osećaj da mu nešto ogromnom snagom mrvi grudni koš. Herman je otputovao za Najse, ostavivši ga kod Hetilde Brauning, žene u godinama, udovice s čijim je mužem Herman bio bliski prijatelj.

Uskoro, iz Najsea, Herman šalje poruku: Margaret Lun (da li je to žena koje je bila povezana s Jozefom Ertom Lanceom?) krajem maja izvršila je samoubistvo pod krajnje sumnjivim okolnostima! A Šinjevski je otputovao iz Minhena u nepoznatom pravcu. Herman je to saznao preko svojih kanala, što ga je stajalo određenu svotu novca, ali nije mogao da dokuči smer putovanja Štefana Šinjevskog.

Arnold Lejdel je uveren, više nego ikad, da se našao u potpunom zaokruženju. U svom hitnom odgovoru Hermanu Lejdel moli prijatelja da ponovo stupi u kontakt s doktorom Hi. Štajdeom. Odgovor Hermana je brz i nepovoljan: niko živ ne zna gde je nestao Hi. Štajde iz svoje kuće na periferiji Silberberga. Nedavno, kuća Hi. Štajdea zatečena je u putpuno ruševnom stanju!

Nekako tih dana Arnold Lejdel dobija poštu najzvaničnijim putem, preko kancelarije gradonačelnika Štirdinga. Začuđen je sadržajem pisma: "Filozofija beskraja' je moje delo. Ja sam taj nepoznati filozof iz Galicije", piše na početku svog pisma baron Štregel Berinski. "Jedino ja posedujem sliku budućnosti. Skram i Ečin su jedino sa mnom zadovoljni!" Dalje su sledili magleni redovi o mesijanizmu nekakve nove vere. Takav utisak stekao je Lejdel čitajući pismo fon Štregela. Baron je u njemu trvrdio kako je apsolutna laž tvrdnja da hermetika novog Eona (za razliku od starog) odbija krvnu žrtvu. Nesporazum proističe, tvrdio je on, iz toga na koji način se krv iz krvne žrtve prosipa u anfore. "Reč je o istorijskim okolnostima i o ljudskoj krvi u njima! A ne o nekakvim tajnim, zatvorenim prostorima i okolnostima u kojima magija koristi ljudsku krv!" Pismo mu se završavalo nekom vrstom ponude - pružao je Lejdelu ruku: "Vi, mladi gospodine, posedujete Magnum Arkanu! Priznajem, u teškim okolnostima mog lokala dokazali ste snagu svoga znanja! Pa, mladiću, skromno bih vas zamolio - ujedinimo se!"

Lejdel ispusti pismo zaprepašćen baronovom obaveštenošću koja se videla iz poslednje rečenice njegovog pisma. Istoga trena to ga natera da se maši onoga što je, igrom čudnog slučaja (da li je to bio slučaj?), stekao u malom hotelu Kanstata. Zgrabivši svitak Arkane grozničavo obema šakama, pomisli: Ovo je sigurno to što oni traže! Ono najvažnije u životu, so i seme Istine - dogodilo mi se, dobio sam ga u blizini tog prokletog lokala "Pas i patka"! Moram što hitnije poći za Frajburg, razmišljao je Arnold Lejdel, još iste večeri! Vodoliju sigurno razaraju, a onda će krenuti na Južnu dijecezu!

Četvrto poglavlje
LAŽNA ELEUZINA

"Blaženi je onaj koji vide to pre odlaska pod zemlju! On poznaje kraj života! On zna i njegov početak!" (Pindar, Trenoi - fragment 10)

Nikada put do Frujburga nije bio Arnoldu Lejdelu tako dug i mučan. Trajao je nekoliko nedelja; Lejdel se uz put odmarao po svratištima, zadržavajući se u njima i po nekoliko dana. Nije mu se žurilo, ništa nije ostalo od one štirdinške želje da što pre dođe do Frajburga, umesto nje, u njega se uselilo zloslutno predosećanje da je tamo, u Frajburgu, njegova Srebrna Vodolija odavno srušena, a Južna dijeceza pod pretnjom rasula.

Stigavši u Regensburg, potražio je Martu G. i od njene posluge dobio obaveštenje da je otputovala za Frajburg. Iznajmivši hotelsku sobu, poželeo je da nečim ispuni slobodno vreme u toku kraćeg odmora. Setio se Gerlaha Saksonca, Gerlaha Hausmana, svog zemljaka, koji se odavno sa svojom porodicom preselio u Regensburg. Napustio je vojnu službu pri dvorovima Pruske i Saksonije i u Regensburg se doselio kao trgovac nekretninama. Lejdel nije bio sasvim siguran, ipak mu se činilo da je Gerlahova kuća trebalo da bude u blizini male katedrale, u njenoj senci, negde u širem centru grada.

Jednom davno, još za Knesovih studentskih dana, svratio je Lejdel, zajedno s bratom, kod Gerlaha gde su se u tišini prostrane kuće prisećali ranijih dana. Još kao student Hausman je često učestvovao u dvobojima; vremenom, prosto je srljao u njih, i najmanji razlog bio je dovoljan da Gerlah Hausman izađe na dvoboj. Izlazio je na njih kao nečija zamena, ali nikada za novac jer, znao je da kaže, onaj ko izlazi za novac, umire na dvoboju najbednijom smrću. Ničega lepog nije bilo u sabljarenju Gerlaha Hausmana: od pokreta njegovog tela do načina na koji je držao svoju sablju. Gledajući ga, čovek je video pred sobom brdo mesa širokih ramena koje, ukoliko ne slomi protivniku sablju, unakazi i isprebija zglobove na protivnikovoj šaci, iseče žile - jednostavno, prosto smrvi, izmrcvari ga pre konačnog i završnog udarca sabljom. Ipak, iako bespoštednog izgleda, ukoliko bi izbio protivniku sablju iz ruku, Gerlah bi odmah odustajao - nikada nije išao do kraja, izuzev ako je bio prinuđen da u samoodbrani protivudarom obori protivnika. Takvi slučajevi bili su retki - Gerlah Hausman je dva puta ubio u dvobojima. Gerlah mora da ima poznanstva u redovima garde oko pruskog dvora, razmišljao je Lejdel, i vredelo bi pokušati tu Štregelovu tvrdnju izvesti proveriti: da li je ili nije dvor Pruske skinuo Knesa s vešala?

Odmah je prepoznao mali trg na koji je izbio. Ugledao je i katedralu, nešto dalje od nje visoku rešetkastu kapiju od kovanog gvožđa. Na zemlju je padao sumrak, ali se još uvek dobro videlo. Prilazio je sporo gvozdenoj kapiji, val uzbuđenja i neko čudno osećanje probudilo se u njemu i to ga je pomalo zbunjivalo. Velika gvozdena kapija beše zaključana. Potegao je uže i zvuk zvona je zapraštao unutra, u pasažu. Prostor iza kapije beše sličan velikom kamenom holu - između dva zida, popločan i ispunjen zelenom puzavicom. Niko se nije pojavljivao. Htede da se okrene i vrati jer, pomisli, ko zna da li tu još uvek živi Gerlah Hausman, bivši oficir kraljevine Pruske. Ali neka unutrašnja potreba terala ga je da i dalje cima uže zvona. U ovoj kući nema žive duše, kog đavola čekam, pomisli. Međutim, skoro istog trena, začu bat koraka i škripu vrata koja nije mogao videti s mesta na kome je stajao. Pojavila se žena u pratnji srednjovečnog čoveka obelelih zalizaka kog je držala pod ruku. Čim je spazila Lejdela, pustila je ruku čoveka. On je laganim, odmerenim koracima prilazio Lejdelu. Bio je krupan, širokog lica, izbačenih, jakih grudi. Prišavši gvozdenoj kapiji, proturio je šaku kroz rešetke. Čovek je hteo da se pozdravi, ali je Lejdel zadrhtao kao dete čuvši njegov glas.

- Ja sam Gerlah Hausman, gospodine. S kim imam čast? upitao je. Arnold Lejdel je bio nem od užasa: Gerlah je imao ogroman ožiljak preko cela, između očiju. Nos mu je bio skoro sravnjen i kao zgužvan s mesom i kožom lica. Lejdela preseče u plućima žestok i munjevit bol. U taj mah stade da duva velar nanoseći krupne kapi kiše. Gust mrak naglo pokulja sa svih strana. Čovek s ožiljkom trže zbunjeno šaku, a Lejdel odstupi korak unazad.

- Oprostite, pogrešio sam - prošaputa Lejdel i istog časa oseti stid zbog toga. Čovek s ožiljkom je gledao negde neodređeno mimo njega. Ovo slepilo može biti samo posledica ranjavanja, pomisli Lejdel. Sasvim je slep. Trebalo je da se okrene i produži, ali je i dalje stajao u mestu, kao skamenjen, pred tim širom otvorenim, ugaslim zenicama.

- Koga tražite, gospodine? - upita žena iz dubine pasaža. Lejdel ponovo zadrhta celim telom. Osetio je hladnoću do srži. Vetar i kisa postadoše snažniji, nadolazili su vitlajući grane na drveću malog trga.

- Ko ste vi? - ponovo je upitala žena, ovaj put glas joj je delovao zabrinulo.

- Ne, to više nije važno - progovori Lejdel zbunjeno, mahinalno povukavši obod šešira nadole. S teškom mukom se okrenuo od tih zgaslih zenica kao da mu je u nogama bilo olovo.

- Ali ko ste vi! ? - sada je ženino pitanje bilo izgovoreno glasnije i u dahu. Lejdel se upinjao da pruži što je moguće duži korak ne bi li što pre stigao do ugla. Činilo mu se da je trg dugačak kilometrima i da nikada neće uspeti da zamakne za ugao; da će stalno, do kraja života, slušati glas žene koja je bila sestra Gerlaha Hausmana. Noge su mu otežale od uzbuđenja, dah ga je izdavao, kiša je padala u kosim naletima - bivalo je sve mračnije i hladnije.

Čim je stigao u hotel, dao je vrataru napojnicu, naručivši kočije za sutradan u zoru. Nameravao je čim prenoći da krene za Frajburg. Ovde nemam šta da tražim, s tom mišlju legao je u krevet. Te noći preživljavao je tešku moru u snu. Beše zapao, u tom snu, u gustu maglu. Odjednom, izronio je ispred njega slepi Gerlah Hausman. Kada je pokušao da zaobiđe slepog prijatelja, pojavio se, zastavši ispred njega Franc Jozef Lipe, njegov poočim. Iz bitke kod Ajlaka, osam stotina sedme, osmoga februara, kao pripadnik nižeg oficirskog kadra pruskih bataljona, Lipe je izneo obogaljenu desnicu. U snu, Lejdelov poočim odavno je bio mrtav, ali u isto vreme je izgledao da ne može biti življi i Lejdel je imao predstavu o njemu kao o živom čoveku koji je bio jednom mrtav!

"Sinko", progovorio je Lejdelov poočim, "ovako, kao Gerlah Hausman, biće slepa Nemačka." To je izgovorio Lipe i nestalo ga je. Lejdel se trže iz sna. Napolju još beše noć. Prasak zore se tek naslućivao kao tanušno svetlucanje koje se probijalo po tamnim rubovima tmine. On otvori svoj dnevnik i zabeleži ovaj san, pod datumom: u noći 17/18. juna 1842. Sigurno san o nečemu govori. Možda je to budućnost? Kao država, Nemačka još ne postoji, razmišljao je Arnold Lejdel, sedeći na rubu kreveta.

2.

Nikada mu Frajburg nije izgledao mračniji nego te večeri kada je kočijom stigao u njega. Nije bilo mesečine, nebesa behu mračna. Kao aveti kretali su se ljudi iz noćnog redarstva paleći ulične fenjere.

Lejdel naredi kočijašu da produži preko glavnog trga. Južna dijeceza bila je odavno smeštena na tihom i pbstranitom mestu, negde u južnom delu periferije Frajburga. Cela zgrada vođila se na ime Holma Džasfera, poznatog u Srebrnoj Vodoliji pod nadimkom Melez. Holm je svojim berzanskim akcijama, kod manjih pomorskih kompanija, imao vlasničko pokriće na ovu kuću i njen posed, koji nije bio mali. U stvari, vlasnici te zgrade su se menjali u zavisnosti od potreba i datih okolnosti - nekada je to bio Holm, a nekada Marta G. Tako je to upustvo i saopšteno uskom krugu ljudi oko Lejdela, koji je predstavljao vrh u nekadašnjoj organizaciji Srebrne Vodolije; a sada, u ovom trenutku, razmišljao je Arnold Lejdel, sigurno bivšoj organizaciji. Ukoliko bi, nekim slučajem, došlo do provere poseda Južne dijeceze - odgovor je bio neka vrsta lozinke: "Vlasnik je stalno na proputovanju". To je ostavljalo vremena da se svako dalje interesovanje za vlasnika predupredi solidnim finansijskim albijem.

Južna dijeceza podrazumevala je kako celu zgradu, tako i ogroman posed od nekoliko desetina sela. Sama zgrada imala je niz velikih prostorija; nekoliko kupatila, desetine soba za prenoćište, nekoliko radnih prostorija, prostorija za prijem, jednu biblioteku solidno opremljenu knjigama. Oko nje su bili duboki prostrani vrtovi, prekriveni travnjacima i ukrasnim biljem, uokvireni drvećem i zelenom kresanom živicom. Pet ogromnih, kao telad, doga čuvalo je Južnu dijecezu. Unutra neopaženo ni ptica nije mogla da uleti. Gvozdena kapija bila je mala u odnosu na masivnu zgradu i bila je udaljena od nje popločanom stazom koja se protezala u nedogled, između dva reda šimšira, sve do isturenog predvorja s masivnim kamenim stubovima pred ulazom u Dijecezu. Na predvorje se stupalo preko dva dugačka, uska mermerna stepenika, a u njegovom suprotnom delu nalazila su se teška hrastova vrata okovana gvožđem. Psi su bili negde, kao nevidljivi, smešteni u nekom delu poseda; pod sigurnom rukom čudne posluge koju su činili psetar Karlo, visoki, koščati starac koji je retko govorio, namršten i krutog držanja i dve pedesetogodišnje žene. Posluga je u svako doba stajala na raspolaganju članovima iz vrha Srebrne Vodolije - vrha koji se kasnije prozvao Južnom dijecezom. Posluga se negde gubila dok su trajale operacije i praktična primena - da bi se tek sutradan pojavljivala. Izgledala je uvek isto: dve stare ružne žene s poslužavnicima i starac koji je nadgledao doge.

Kočija se zaustavila pred kapijom Južne dijeceze - Lejedel izađe iz nje i otpusti kočijaša. Neko vreme je posmatrao kako se kočija udaljava zvečeći točkovima, potom se saže: kopča na njegovoj duguljastoj kožnoj torbi škljocnu i on izvuče iz pregrade drajsi i uvuče je do pola u pojas ispod ogrtača. Bio je pred Dijecezom u gluvo doba noći. Napregnutog pogleda spazi, daleko dole, u dnu staze tanušnu svetlost. Rešio je da bude krajnje oprezan među zidovima organizacije koju je tek osnovao; sudbina Srebrne Vodolije dovoljno mu je govorila. Najavio je da dolazi, ali kao i uvek nije naveo tačan dan i čas svog dolaska. Za sada, bio je ubeđen i niko ga nije mogao razuveriti, neka sila je želela da uđe u Dijecezu, da zagospodari njome, a njemu da prepusti prividno vođstvo. Ukoliko se to dogodi, promena obreda nije isključena, a za to bi morao da snosi odgovornost pred Minhenskim centrom onoj ko vodi ovu isturenu ćeliju u Frajburgu. Dakle, sva odgovornost pala bi na mene, razmišljao je Lejdel. Podzemlje teozofskih centara nemačkih država, pa sve do Liona i Milana, zahtevalo bi njegovu ličnu odgovornost. Južna dijeceza, i njoj slične organizacije, imale su pravo na svoja lična grananja sve do organizacija na principu trojki, u kojima bi svaka ćelija brojala tri člana. Ali, u ovom slučaju, deo zaduženja koje je Arnold Lejdel dobio od svojih glavešina ulazio je sređen i označen u sistemu Velike celine Minhenskog centra. Valjalo je pretpostaviti postojanje niza organizacija sličnog sastava, i dela dužnosti, kao što je Južna dijeceza, pa je njihovim delovanjem i radom sistem Minhenskog centra ličio na ogromnu reku koju sačinjava njen bezbrojni sliv. Provalu, (otkrivanje) jednog dela tog ogromnog sliva velika reka ne bi ni osetila kao udarac jer bi ostali neotkriveni delovi padali još dublje u mrak i nepoznato pred profanim svetom. Jedino su magovi u vrhu Centra znali za krajnje ciljeve jer su direktno kontrolisali sveobuhvatnost zadataka unutar tog ogromnog sliva. Lejdel je poznavao nekoliko magusa (izdavali su se za maguse, a koliko je to bilo tačno, pitanje je) iz kruga Štutgartske Matutine, no i s njom su se, poslednjih meseci, dešavale čudne promene. Osipala se brže od Srebrne Vodolije; činilo se, prateći sa strane, kao da ju je nekakva sila usisavala negde, u nešto nepoznato, u neizvesnost, negde u neku strašnu daljinu, mračni levak bez kraja, kao da je podlegla postupku magijskog vrtloga koji je primenjen nad njom, razmišljao je Arnold Lejdel, gurnuvši ključ u bravu Dijecezine kapije. Brava resko zaškripa, i vrata stadoše da se otvaraju a da ih nije gurao, i Saksonac zakorači na mračnu stazu Dijeceze. Dođe mu misao o bratu: ako je živ, gde li je sada? Setio se Štregelovih reči da je Knes umakao. Mali tračak nađe olakšavao mu je grozničavo i napregnuto osmatranje pomrčine oko sebe. Saznanje o Gerlahovoj slepoj sudbini bacalo ga je u tmurna i crna predviđanja sopstvene budućnosti; pokušavao je sebe da ubedi kako svako ima svoju sudbinu, pa i jedan bivši oficir i pustolov kome je suđeno da smrtni čas dočeka slep.

Iz razmišljanja ga trgoše sopstveni koraci, u trenutku mu se pričini da još neko korača iza njegovih leđa. Munjevito se okrete. Ne, nikoga nije bilo, samo mrak i gluvilo noći. On nastavi da korača prema prigušenoj svetlosti u dubini staze. Ulaz je osvetljen, mora da ima nekoga unutra, pomisli.

Arnold Lejdel je delio političko ubeđenje s onim grupama u okultnom podzemlju nemačkih država koje su pozdravljale, na svakom koraku, demokratska nastojanja u Evropi. Pruska strogost izazivala je podozrenje i sumnju; gajile su se nekakve nade da će se iz vajmarske podsvesti ispiliti kakav oblik republikanske vladavine, i uveliko se govorilo o prodoru sloboda i francuskim pogledima na svet. S druge strane, osnivanje Nemačkog Saveza nije moglo da reši probleme i unutrašnju razjedinjenost nemačkih država koje su se raspinjale, kroz političke borbe i uticaje, između Beča i Pruske monarhije. Krugovi hermetičkog podzemlja bili su odlično obaveštavani o novostima s ministarskih stolova Beča i Berlina, Pariza i Petersburga i ubrzo su shvatili da će Sveta alijansa biti veliki neprijatelj demokratskih ideja Nemačkog Saveza. Već osam stotina dvadeset i druge bojazan stvorena radom Bečkog kongresa obistinila se: stvorena su opšta načela ratnog ustava Nemačkog Saveza. Dvanaest armijskih korpusa - od kojih je Austrija imala da da tri vojna korpusa, Pruska pet, Bavarska jedan, a ostale nemačke države, uključujući i četiri slobodna grada, tri - imalo je da stupi u dejstvo u slučaju ratnih potreba. Ovim aktom, pre svega vojnim, bilo kakvo podrivanje Nemačkog Saveza bilo je onemogućeno. Ispostavilo se, po shvatanju Lejdela, da slobodarsko podzemlje nemačkih država nije spremno dočekalo ovu novost s evropske političke scene.

Svojevremeno, Lejdel je uspeo, uz pomoć svoja dva prijatelja, takođe Saksonca, da dezertira u vreme prvih naleta francuskih armija preko Rajne. Rihard fon Fajge-Volf, po činu kapetan, i poručnik Herbert fon Nojman bili su ljudi koji su mu obezbedili isprave, i preporuke, za njegovo bekstvo iz prvih isturenih redova pruske odbrane pred rasulom. Ideje novog zbližile su Lejdela i mladog junkera fon Fajge-Volfa još onih dana kada je, provodeći vreme sa Knesom, Arnold bivao u krugu ljudi iz jednog berlinskog studentskog klana. Sam vrh klana nije bio tako bezazlen kako se činilo njegovo šire telo koje se bavilo komponovanjem muzike na temu Nibelunga, koračnicama, preštampavanjem Hamenovih i Novalisovih spisa. Za razliku od te šire studentske grupe, njen vrh se bavio anarhističkim snovima, francuskim pogledima na ženu i slobodama koje treba da razbiju prusku oligarhiju. U Lejdela je pucano jedne noći, s leda, u Berlinu. Promašili su ga. Verovatno je u pitanju bila policijska provala. Nekoliko godina kasnije dogodilo se ono Knesu u Hombašu. Znao je po sebi: on im to nije zaboravio, neće ni oni njemu svoj promašaj. Posle Hombaša Nojman i Fajge Volf stupaju u novi život, porodični; politika za njih prestaje da bude strast. Poželeo je da obadvojicu sretne; bio je siguran da bi mu pomagali u istrazi oko Knesa; jedino ta potmula nelagodnost povodom Gerlahovog slepila, šta ako su i oni nešto slično doživeli?

Junska mesečina nikako da ispliva iz mračnih nebesa, a njega je snažno ščepala misao o bratu. Lejdel naglo zastade. Kao da s bolom shvati sve to iz minulih godina: ko zna gde su sada ti Saksonci? Šta ako im sudbina nije ništa izdašnija od one koju ima Gerlah Hausman? Ne, pomisli čvrsto rešen, neću lutati Pruskom i Saksonijom, neću ih tražiti. Slabašna svetlost junskog praskozorja konačno se iscedi na stazu Dijeceze. Svanjiva, pomisli Lejdel. Potom je jasno čuo šumove koji su dolazili negde iza šimšira; upinjao se da tačno dokuči mesto s koga dopiru, ali u dubini Dijeceze bejaše tama. Doge! naglo se seti i u istom trenutku oseti kako ga obliva hladan znoj lepeći mu košulju za kožu na leđima. Šta ako su pustili pse? Pet doga pod komandom onog prokletog mutavog starca! Bio bih izgubljen! razmišljao je Arnold Lejdel zureći na sve strane u mrak. U mislima mu je lebdeo stari psetar s jednom pocrnelom, zdrobljenom šakom što su je iskidale pseće čeljusti jer je držala kamdžiju. Kao da se taj odvratni starac cerio odnekud iz mraka, a on ga ne vidi. Jedino, kao da je prepoznao taj šum koji bi mogao odavati nervozno pseće cimanje lanca u nečijoj šaci. Psetar ga je mrzeo bez reči protesta, nikome se nije žalio na Lejdela, njegova mržnja videla mu se u pogledu u onim retkim trenucima kad bi se nasamo vidali u mimohodu. Lejdel je doneo Stelu: doga je imala tri meseca, bila je crna kao zift i tvrdoglava prema drugima, jedino je jela iz Arnoldove šake. Stari psetar bio je uporan u dresuri - sve do onoga dana kad mu je jednogodišnja Stela zdrobila šaku. Da li me je Stela zaboravila? pitao se Lejdel. Prisetio se i psetarevog brata: šta li je taj Karlov blizanac tražio u kanštatskom hotelu?

Prizor koji je ugledao u slaboj svetlosti kod ulaza u Dijecezu zgromio ga je. Sva ona bujica misli o prošlosti, bratu i strah od doga, sve je nestalo pred tim prizorom. Pod tremom Dijeceze stajao je ogromni slepi miš! Ta vizija trajala je samo jedan jedini trenutak i Lejdel shvati da pod tremom stoji čovek u sivkastom ogrtaču, kapranom odelu i belim rukavicama. Mogao je to stvarno biti ogromni slepi miš jer je đavolski ličio, pri žmirkavoj svetlosti na ulazu, na krupno i strašno biće iz mraka. Jutarnji lahor zanjiha ogrtač na čoveku; izgledalo je kao da se morno, uz slabašni lepet pomeraju džinovska krila.

- Kakvo iznenađenje! - uzviknu prilika na ulazu. Lejdel je ćutao. Lagano je koračao prema njemu. Kako je Lejdel prilazio ulazu tako se sve više i više Džasfer Holm osmehivao. Lejdel je koračao lagano, hteo je namerno da ide lagano. Kišne kapi počele su da promiču kroz hladan rani lahor koji se pojačavao. Džasfer je žmirkao na jakoj studeni, skupljao je oko sebe ogrtač, a grč oko usana bivao mu je sve dublji. Po glasu kojim se nanovo obratio Lejdelu kao da je bio uplašen: procedio je nešto neodređeno o đavolski hladnom, kišovitom junu, ali je to isto tako moglo biti stenjanje usled hladnog vetra. Idući lagano, još tih dvadesetak koraka do ulaza, Arnoldu Lejdelu pade na pamet pitanje: odakle taj čovek baš sada na ulazu? Ko mu je dozvolio da se obraća takvim tonom? Grane na drveću, duboko u tmini, stadoše da škripe od iznenadnog udara vetra koji se pojačavao.

- Arnolde, vi ste? - drhtao je glas čoveka na ulazu koji je prestao da se osmehuje.

- Ja sam, Holme.

- Tako ste me uplašili.

- Kako može da te uplaši onaj koga očekuješ? - glas mu je bio ironičan. Ovaj doček bio mu je sumnjiv, mada niko nije mogao da zna tačan čas njegovog dolaska.

- O, ne! Izašao sam iz dima! Unutra se puši, imamo goste, Arnolde. Da li ste raspoloženi za čašu rajnskog vina?

- Ne, umoran sam - odgovori i, pošto stupi na trem, dobaci mu u prolazu:

- Odakle vam ideja da baš ovde udišete svež vazduh? Džasfer ga je posmatrao sa smeškom koji mu je isplivao po obrazima. Sve više je sticao utisak da je i ovaj mladić njegov budući neprijatelj. Uostalom, najnovija je promena u tome što se sve oko Dijeceze počelo da vodi na njegovo ime, a ta promena vlasnika nije mu na vreme dostavljena.

- Ima li novosti o Knesu, Holme? - upita ga, odmah shvativši da je pogrešio.

- Ne, ništa. Brinete?

- Želeo bih bilo šta da čujem o bratu. Džasfer se šuplje nasmeja:

- Pa, vi ste u našim krugovima poznati kao čovek koji sve zna, ili barem toliko da izgleda kako sve zna.

Lejdelu jurnu krv u lice. I pored slabe svetlosti na ulazu, Džasfer je primetio navalu besa na njegovom licu. Prestao je da se osmehuje, oborivši lice k zemlji.

Znati mladiću, ne znači delovati mimo osećanja koja treba da gajimo prema bližnjima. Ipak, možda i ti znaš nešto što ja ne znam - izreče Lejdel glasom punim potcenjivanja. Holm je počeo da vergla, očigledno srećan što mu je pružena prilika da se ispravi:

Mistika eterna je javila da Pruska priprema osnivanje nemačkog carinskog saveza.

- Znam - prekide ga, a sopstveni glas ga lecnu. Lagao je, ali igru su počeli oni. Ušavši u Dijecezu, ostavio je Džasfera Holma u velikoj neizvesnosti.

Kuća je imala prostran hol, a jedan njen nivo bio je izdignut širokim stepeništem prekrivenim crvenim sagom. Odmah iz hola išlo se na obe strane u unutrašnjost kuće. On krenu prema delu gde se nalazila njegova soba za odmor. Pred vratima sobe zastade iznenađen onime što je video i čuo. Od Holma je saznao za goste, ali se nije nadao da će oni biti u njegovoj sobi. Vrata su bila odškrinuta i duvanski dim je lebdeo niz tanku prugu svetlosti. Hteo ne hteo, morao je čuti odlomke razgovora, zveckanje čaša, ženski kikot, a u isto vreme bio je u nedoumici gde sada da krene. Onda je, sasvim jasno, čuo dečje uzvike, skoro vrištanje. U ovo doba budna deca ovde? pitao se. Bio je opsednut činjenicom da je grupa nepoznatih ljudi u njegovoj sobi, tako da nije ni primetio titravu svetlost koja se pojavila na vrhu stepeništa, u ruci jedne suve, blede prilike. Bio je to starac, u pocrneloj, obogaljenoj šaci držao je lampu. Glasovi ljudi se pojačaše ne bi li nadjačali dečje vrištanje. Dokučio je da se unutra nalazi samo jedna žena. Potom ču jedan dubok muški glas, pa jedan piskav koji kao da nije prošao mutiranje. Ono što ga je najviše čudilo bili su ti dečji glasovi, koji su se u odlomcima probijali između govora odraslih.

- Oče, pričaj nam o čarobnjaku Hansu Rakleu! Oče! -vrištala su deca, ali na njih kao da niko nije obraćao pažnju.

- Gospodo, morate me razumeti. Ja i Ečin Hirdirf samo bismo se pred masom razilazili u svojim shvatanjima. U suštini, naši pogledi su isti, zar ne Ečine? A ono što sam vam prebacivao kao slabost, to je bilo zbog vrha koji mora da bude upućen u konačan cilj naših politika.

Onda je Arnold Lejdel čuo onaj muški pomalo histeričan glas:

- Ne! Prvo moramo isterati na čistinu kako je ta grupa došla u dodir s njima! Oni su u dosluhu s pruskim dvorom!

Bio je prisutan još jedan mušakarac, neodređene boje glasa, ali nervozan i naprasit; govor mu je odisao mržnjom i ohološću:

- Do đavola s tim balkanskim ološem! Pa, nećemo, valjda, toliko pričati o tom varvarskom lopovskom mesu! Zar otomanska imperija ne vredi više? Zar ona nije brana protiv azijata!? Valjda smo rešili to pitanje, Ečine!? Problem je s ljudima koje treba koristiti za naše ciljeve, kako ih posle otpisati a da ne postanu svojim životom ili smrću balast našoj politici!? Treba da pravimo svetski pokret, Ečine!

- Oče! Mefisto je pitao Hansa: "Vaša osobina kojom biste zamenili Boga?" Reci nam šta je bilo dalje! - vrištala su deca.

- Paščad jedna! Marš napolje! - urlao je na decu onaj duboki muški glas.

- Skram, ko bi rekao da ste takvi? Grubi ste prema sopstvenoj deci, kakvi biste tek bili prema tuđoj?- začuo se ženski glas.

- Svako bih oduzeo od roditelja i dao u internate. Kroz deset generacija bila bi smanjena želja za privatnom svojinom - opet je Lejdel čuo onaj duboki muški glas.

Lejdela trže nečiji dah na potiljku. Kao da je osetio zmiju za vratom, munjevito koraknu u stranu. Stari psetar je gledao u njega raširenih zenica, punih mržnje.

- Lejdel, čekate da vas predstavim? - upita ga avetinjski škripavim glasom, u kome je bilo podmuklosti i ironije. Lejdel se zagleda u njegovo lice: starac je oduvek bio oličenje mržnje i ružnoće, ali mu je sada bledo lice bilo iskrivljeno kao usled velikog bola, tako da je njegova jajolika glava izgledala kao da je iskopana iz groba.

- Zašto biste to činili? Nisam li ja pošao u svoju sobu? - i misao prođe kroza nj: ta glava je đavolski slična onoj u kanštatskom hotelu.

- U svoju sobu! ? - uzviknu gadni starac. - A ko tvrdi da je ovde bilo šta vaše?

- Zar nije bio takav dogovor u času kad smo osnovali Južnu dijecezu? Uostalom, ko ste vi ovde da se ja vama pravdam?

U taj mah vrata na sobi se širom otvoriše. Iz nje pokulja duvanski dim i zadah pica, a potom kao da kroz maglu od dima izroni mali čovek. Bio je to kepec neobično velike glave.

- Kakvo iznenađenje! Gospodin Lejdel! Nismo vas očekivali! Prvo što je pomislio bilo je da ga je ovaj neznanac oslovio imenom!? Kako ga onda ne bi znala bilo koja policijska kartoteka? Ušavši u sobu pored kepeca, učini mu se da je stupio među negromante.

Gospodo! - uzviknu kepec, obraćajući se jednoj ženi u ljubičastoj haljini s dubokim dekoleteom, bradatoj prilici kojoj se nisu videle oči ispod navučenog šešira, drugoj sede brade do pola vrata s krupnom leptir-mašnom od crne svile, i dvema devojčicama koje nisu mogle imati više od po sedam-osam godina.

Evo - nastavi kepec s lažnom teatralnošću - čast mi je da vam predstavim čoveka koji ima nameru da bude jedan od zemaljskih vojvoda! Ovo vam je Arnold Lejdel! Magus u Južnoj dijecezi!

- Ne - promuca Lejdel, okrenuvši se zbunjeno.

- Molim vas, rečeno mi je da radite po principima Izabranog sveštanstva Hi. Štajdea!? - uzviknu kepec i pokuša da osloni svoju malu šaku o Lejdelovu ruku koju Saksonac s gađenjem na licu izmaknu, upitavši ga:

- S kim imam čast da govorim?

Lice kepeca pobele i dođe kao maska:

- Hirdrirf Ečin, gospodine -jedva promrmlja kepec. Arnold se odmah setio reči fon Štregela i kepeca koji mu je, kroz viziju, u Kanštatu najavio đavolsko pozorište. Grom i pakao, strese se Lejdel pomislivši kako je oživela ta njegova vizija iz bednog hotela u Kanštatu! Patuljak je osetio njegovo uznemirenje.

- Čuli ste za moje ime, zar ne?

- Da, čuo sam. Ali pod vrlo nečasnim okolnostima, gospodine Ečin- odgovori muklo Arnold Lejdel. Nastupi mukla tišina. Psetar je stajao na vratima s lampom u rukama iako je u sobi bilo dovoljno svetlosti. Izgledalo je kao da nešto važno iščekuje, nešto u svakom slučaju ružno kao što je bilo njegovo lice.

- Idi u sto đavola, Karl! Zatvori ta prokleta vrata od sobe, kosti su mi promrzle po robijama! - zamumla ona bradata prilika s duboko natučenim šeširom. Psetar se ukloni s vrata, zatvorivši ih za sobom. To bi mogao biti znak napada, pomisli Lejdel, i neprimetno otkopča dugme na ogrtaču.

- Ja sam - progovori bradata prilika, kao da zamumla - ako vam to nešto znači, rak fon Skram.

Lejdel klimnu glavom u njegovom pravcu. Žena podiže čašu s vinom prema Lejdelu, osmehujući mu se. Bradati čovek je pogleda i njoj se osmeh zaledi u zenicama. Ipak, kao da nije htela da propusti ono što je nameravala da učini:

I ja sam čula za vas! Zanima me to čime se bavite, gospodine! Pijana je, pomisli Lejdel. Sedela je sa suprotne strane stola koji je bio širok i okrugao, zahvatajući više od polovine sobe. Takav sto nije bio ovde dok je sve ovo bio prostor koji sam ja koristio, razmišljao je Saksonac. Žena je izgledala lepo, isuviše lepo za, po njegovom mišljenju, dosta mračne okolnosti u kojima ju je ovde zatekao. Osetio je da ima nešto u njoj i ona je to već jasno nagovestila. Primetio je na beloj koži, između dekoltea, mladež, koji je bio neupadljiv, pa ipak je morao da gleda u njega jerje naglašavao obline njenih grudi koje su bile diskretno poluotkrivene. Posmatrala ga je sjajnim zenicama, pomerajući telo lagano u stranu.

- Treba li i ja da vam se predstavim? - upitala ga je maznim glasom, izazovno se osmehujući. U tom trenutku debela, maljava šaka onog bradonje pade na njenu ruku s čašom i stiže je.

- Ne - reče Lejdel uz smešak. - Vi ste se već predstavili.

- Da li sam to učinila dobro?

- Na najbolji mogući način, gospođice. Ja sam Arnold Lejdel i stojim vam na usluzi.

Žena zabaci glavu s crvenkastom kosom iznad naslona stolice i stade da se napadno smeje. Osećao se čudno: bio je izazvan takvim ponašanjem; dugi beli vrat te žene, beo kao mleko, prosto je dražio, teška puna kosa padala je u viticama po njenim obnaženim ramenima, dok su se njene grudi nadimale odajući želju, a s druge strane misao o opasnosti nije ga napuštala.

- Smiri se. Voleo bih da se smiriš - reče joj muklo bradati. Žena tiho jeknu, podigavši šaku u visini očiju, na njenom srednjem prstu zasija krupan brilijantski prsten.

- Dosta mi je tvog tutorstva, Skram! I tvojih učenja! Tvojih lažnih učenja o tome kako svako treba da bude slobodan jer se rodio slobodan, dok si ti najveći tiranin! Dosta mi je tvojih priča o prevratima! U životu nisam srela pakosnijeg i zlobnijeg čoveka od tebe! Kurvar si kakvog nema Bavarska! Znam tvoj odnos sa sluškinjama! I ovu ćeš decu upropastiti kao i najstariju ćerku! Znaš li šta ti je ćerka!? Znaš li!? Pokušaj nju da smiriš! Budi siguran da sve znam o tebi! I hoću ono što želim, makar to trajalo trenutak i bilo beznačajnije od tvoje šugave ideje! Shvataš li!? -vrištala je žena u ljubičastom.

- Oh, draga Kontesa! - usplahireno dobaci patuljak, glasom koji je pre ličio na skičanje zeca uhvaćenog u gvožđa.

- Gubi mi se s očiju, ti prokleti kepecu! Ti si me uvalio u odnose s njim!

Devojčice izroniše ispod stola i stadoše da pilje u nju otvorenih usta, potom se zagledaše u Lejdela. Saksonac zapazi da je jedno dete razroko, a da je pogled druge devojčice, s obzirom na njene godine, neverovatno zao. Žena ustade i bez reči izađe iz sobe, za njom istrča patuljak, viknuvši:

- Karl! Odvedi Kontesu u njenu sobu!

Kada se okrenuo, tresla mu se špicasta bradica, pogled mu je bio mutan i s rukama nije znao sta da radi. Mora da je i ona tek prispela čim je upućuju u sobu, pomisli Lejdel, rešen da prekine neprijatnu tišinu: Gospodo, kome treba da zahvalim za ovu posetu Dijecezi?

Oni su i dalje ćutali. Patuljak sede, noge su mu visile na stolici jedva prelazeći njen ram. Lejdel se uzdržavao da ne prasne u smeh, toliko mu je kepec na stolici bio smešan. Kao da je shvatio šta misli, patuljak ga upita svojim meketavim glasom:

- Rečeno nam je da svratimo i do vas. Mi kontrolišemo umesto Centra.

- Koji "mi"!? To "mi" već nekoliko puta čujem!

Kepec sleže ramenima:

- Tvoje je da slušaš, a naše je da izvestimo - dodade monotonim glasom. Lejdel se nađe u nedoumici šta da učini. Želeo je da sazna čemu sve ovo u njegovoj sobi i šta hoće ovi nepoznati ljudi od njega. Devojčice su šašoljile po njegovoj torbi, tek kad je otvoriše, Lejdel shvati da ga pretresaju. Čovek koji se predstavio kao Skram skoči prema deci koja istrčaše iz sobe uz ciku i vrisku.

- Prokleta paščad, samo Karl može da ih smiri, ali Kontesa to retko dozvoljava.

- Bespotrebno se uzbuđuješ - dobaci kepec, klateći malim nogama.

- To su vaša deca? - upita Lejdel bradonju.

- Da, moja deca koju vaspitava psetareva kamdžija!

- Devojčicama ništa ne fali! Kontesa preteruje, Skram! One deluju kao modeli budućnosti! I znanje će se umnožiti! Njihova želja za znanjem je ogromna!- uzviknu razdragano kepec po imenu Ecin Hirdrirf.

- Noćas sam morao da im pričam o seksu, a sinoć kao da su poludele, sve ponavljaju od reči do reči - kaza Skram i namršti se.

- Odlično! Skram! Tvoja deca biće iznad ostalih ljudi! zapljeska oduševljeno Ecin malim patuljastim šakama.

- Bolje i to o seksu nego da budeš kočija, a ja konj, pa da nas po svu noć jašu!- reče čovek bele kresane brade, s crnom leptir - mašnom od svile. Skram poskoči s mesta kao da se nečega važnog setio:

- Gospodine Lejdel. Pošto se nije predstavio, to ću ja reći. Ovo je moj saradnik Slegne, Engr Slegne. Sedite, zašto stojite? - obrati mu se Skram. Čovek bele brade, predstavljen kao Slegne, klimnu glavom Lejdelu.

- Umoran sam. Legao bih - odgovori Arnold i lagano podiže svoju torbu s poda.

- Karlo će vam pokazati vašu sobu, gospodine.

- Razgovaraćemo, gospodo, čim ustanem - obrati im se Lejdel s vrata.

- Ako sutradan budemo imali potrebu za tim razgovorom i ukoliko budemo ovde - propišta kepec, ne gledajući u njega, dok je Skramovo lice bilo oboreno.

Našavši se u holu, primeti da je uveliko jutro. Starac je stajao na sredini stepeništa i Lejdel pođe k njemu. Psetar ga je uveo u sobu čiji su se zastori na prozorima vukli po podu, a između njih i središnjeg dela sobe bio je razvučen paravan. Lejdelu pade na pamet da je s onim tipovima trebalo razgovarati o šugavom Franku i njegovom sekretaru Hugu-Hugu, o tome šta misli Veritas, zar ne vidi da ta dva pasja sina vrdaju?

U sobi je bilo nešto oskudnog nameštaja: jedan krevet, sto, fotelja i jedan omanji otoman. Jedna vrata vodila su iz sobe. Pokušao je da ih otvori - bila su zaključana. Prepoznao je tu sobu: služila je za testiranje pridošlih kandidata i budućih objekata seansi i rituala. Još jednom pažljivo osmotri prostoriju u kojoj je bio, stade da zagleda u posteljinu, ispod kreveta i stola. Pažljivo je prešao pogledom zidove ne bi li uočio bilo kakve znakove- prisutnost magijskih šifri bila bi opasna. Priđe vratima i obrnu ključ u teškoj, glomaznoj bravi od bronze. Oseti da će teško zaspati, san mu je bio razbijen; posmatrao je svoje stvari koje su na gomili ležale prebačene preko stola. Nelagodnost se povećavala, imao je osećaj da još neko sedi za stolom, on mu ne vidi lice ni telo, ništa, a ta ga prikaza preteći posmatra i spremna je da ga zaskoči čim ga ophrva san. Svetlost je slabasno prodirala kroz prozore zastrte teškim zavesama. U ruci, prebačenoj preko pokrivača, čvrsto je stezao kundak drajsija koji je bio okovan gvožđem, to mu je davalo priličnu težinu koja je trebalo da spreči veće trzaje oružja prilikom okidanja. Ubrzo shvati da ova napetost može samo da ga iznuri. Lagano uvuče oružje ispod pokrivača i pokuša da se maksimalno opusti u vodoravnom položaju. Polako je prikupljao duhovnu snagu za gnostičku vežbu, potom napravi kabalistički krst, posle čega je pronašao izvor energije: nalazio se nisko, negde u visini kolena i polako je nadolazio naviše, ka mozgu. Ovo je iz oblasti Jesoda, pomisli Saksonac i oseti kako lebdi.

Bio je svestan, pre nego što ga je celog prožeo san, da bi oni tipovi u njegovoj sobi mogli pripadati redu iluminata, mada nije imao nikakvih opipljivih dokaza za to. Ali ono s decom je bilo toliko mračno i puno prigušene pretnje, samo se iluminate pojavljuju na mestima gde ih malo ko očekuje, oni tuđe smatraju svojim, njihovi upravljači sakriveni su u noći iza tri vela i s krajnjom drskošću svojataju buduća svetska vremena.

3.

Trgao se iz sna sav u goloj vodi. Gde je? pitao se, koje je ovo mesto, taj prostor s krevetom gde se nalazi? Spazio je, ukočenih udova, svetlost koja se koso slivala po tavanici. Osećao se poražavajuće kao adept zatečen "mrakom prve noći" - kao da je neko gospodario njegovom svešću. Skoči u sedeći položaj na krevetu, preneražen sopstvenom mišlju koja mu je nudila samo poraz. Napipavši oružje pod uzglavljem, oseti olakšanje, ali samo na trenutak jer s druge strane vrata dopreše šumovi. Neko je želeo da uđe unutra kroz ona vrata na koja je dogurao otoman. Taj mora da je vrata otključao s druge strane jer se kvaka uporno pomerala gore-dole škripeći. Nepoznati je bio uporan, a morao je shvatiti da su vrata s unutrašnje strane poduprta teretom. Lejdel polako ustade iz kreveta, s revolverom, i priđe vratima. Prislonivši cev na šupljinu brave, izmakavši se u stranu, zapita:

- Ko je?

Odgovor nije bio jasan, bio je izrečen u grču, žurbi i strahu i jedino se to dalo uočiti. Nije moglo da bude spora: neznančeva žurba bila je velika i stoga njegov pokušaj da uđe beše nespretan; učinilo mu se mada nije bio sasvim siguran, da je taj glas u grču izgovoren bio ženski. Odmah je pomislio na ženu u ljubičastoj haljini, što je u njemu izazvalo bujicu radoznalosti, mada je istovremeno duboko u njemu tinjalo osećanje da je, ipak, sve tako sumnjivo i da opasnost samo što nije grunula na njega.

Ipak, odlučio se: oduprevši se leđima o zid, lagano je gurao jedan kraj otomana s vrata. Potom u vratima ugleda ženu ogrnutu penjoarom. Osvrtala se iza sebe u polumračan prostor u kome su se nazirale police s knjigama. Dok se provlačila kroz poluotvorena vrata, Lejdel je shvatio da je ušla iz Dijecezine biblioteke.

- Molim vas, oprostite - rekla je tiho. U rukama je držala flašu s vinom i dve čaše. - Samo malo svetlosti. Biće nam lepše.

Oseti kako ga te reči opčinjavaju, šume kao voda koja dolazi negde s kraja sveta. Bila je bez ogrtača i kao da je izronila iza paravana, gde se za trenutak zadržala. Mirisala je njena koža, odnekud mu postade poznat taj miris. Nekada davno, tako mu se činilo, jedna žena je upotrebljavala taj miris pre nego što bi ušla kod njega u krevet. Ali sada te žene nema, a predstava o njoj je tako upečatljiva! Došlo mu je da zaurla od besa- setio se Lancea i Kanštatskog hotela. Razneću joj srce kuršumom ako se samo pojavi opsena s Otilijom! pomisli gnevno Saksonac.

- Zar biste pucali u mene? - kaza baršunastim glasom, a njega obli val topline i nežnosti. Ovo je izuzetna kurva, pazi, pa ona mi čita misli! pomisli Lejdel.

- Zašto tako mislite o meni? - upitala ga je. To ga potpuno dotuče. Do đavola, ona ima znanje, treba biti oprezan!

- Donela sam šampanjac da proslavimo vaš dolazak - reče. Treba skrenuti pogled s nje, bubnjao mu je unutrašnji glas u ušima. Ali, želja da je gleda bila je jača od svega, i on podiže pogled prema njoj, kao da mu je naredila da je pogleda, dobro, do kraja, do najmanje pojedinosti. Ponovo je zakoračio prema njoj. Bio joj je toliko blizu da je osećao njen dah, video je jasno premaz ruža preko njenih usana i donju usnu ispucalu, ovlaš otvorenu i nabreklu od želje. Stala je lagano da podiže ruku uvis. Ugledao je na kraju njenih dugih, belih prstiju nokte. Bili su obojeni i prilikom zabacivanja ruke blesnuli su u polumraku sobe. Kosa joj je bila zategnuta u punđu tako da je isticala kosinu njenih očiju i sjaj njenih zenica. Onda mu se pogled, kao da je bio nošen silom, zaustavio na beloj površini njenog izbrijanog pazuha koji je mamio da mu se priđe i pokori na kolenima. Sva belina i blagi pregib njenih grudi sve do pazuha padali su na njegove oči kao vrelo gvožđe.

- Ja sam - reče mu - u vašim ritualima, Lejdel.

Arnold koraknu unazad. Eleuzinske misterije! pomisli, shvativši da je opasnost dolazila iz njene podignute ruke, sjaja i materije njene kose i iz njenog pogleda.

- Zar nećete da sednete pored Izvora Devica? Arnold Lejdel se šuplje nasmejao. Imao je osećaj da mu se u grlu zaglavila žar. Pred njim je bila nekakva Selestina, Kandija ili nešto prokleto slično! Zujalo mu je u ušima od navale sopstvene krvi koja se upalila. Ona je Rithmanov čovek, taj prokleti šugavi Frank Rithman, pomisli Lejdel u magnovenju i lepo vide kako ga ona uvodi u nekakvu samotnu zgradu napola srušenu, usred magle! Pitao se: šta traži tu s njom?

- Kupiću od tebe Veliku arkanu! - reče, i to pre bi naredba nego izražena želja. On se munjevito uhvatio za grudi, pod prstima je osetio onu svoju živu vodu.

- Ne prodajem! - zaurlao je kao zver. Odmah mu je ponudila zamenu za Veliku arkanu, pruživši mu knjigu mrkih korica s crvenim naslovom "Knjiga senki". Nije ništa odgovorio na tu ponudu.

S iskustvom mistagoga, Lejdel se koncentrisao na vril, onu struju životne energije rasute svuda oko njega po ovoj vražjoj kući i dalje, sve do zvezda!

Iznenađujete me, Lejdel - progovori žena s grčem na donjoj usni Za sada sam u prednosti, došla je sama po mene, kao po predmet svoje želje - samo pažljivo! bubnjalo je Arnoldu u ušima. Osećao je kako ga znoj obliva i sliva mu se niz vrat.

Još uvek držite revolver u rukama? - reče i nasmeja se. Stvarno držao je revolver kao dete, obema šakama, kao da nema dovoljno snage u jednoj, a cev je bila upravljena u njegov stomak. Spopade ga strašna misao: steći će utisak da je to u šakama jedna obična igračka i - povući će oroz! Postade mu jasno da ga Kontesa opčinjava. Htela bi njegovim samoubilačkim aktom da dođe do spajanja, ukidanja granica između njih, samoubilačkim poistovećenjem s njom. Lejdel poče da grabi astralni ogrtač. Pomeranjem paravana, što je ona učinila čim je ušla u sobu, Lejdel je zapao u neugodan položaj - svetlost je dolazila iza njenih leđa i zasipala mu vid. Ona je stekla prividan položaj tunela, kao u eleuzinskim misterijama, dok je sve ispred njega lebdelo kao u jari. U svojoj nagoti stala je da poprima likove njemu dragih žena. Neka sam proklet na večitu noć! prožela ga je misao, ko bi mogla biti ova žena!? Po slabo osvetljenom zidu sobe zamislio je redove ispisane nevidljivom rukom: "Ja nisam Demofont! Niti je taj miris, miris ambrozije! to je pomast satanista - krv psa i sekret mačke u parenju! Neće doći do prave smrti koja je porođaj! Niti bih ja bio pravo zrno koje će roditi! Našim spajanjem došlo bi dlakavo dete na svet, sa žabljom glavom i izraslinom na kičmi!^[19] Do sada nikakva greška s ovom ženom nije napravljena! Kontesi jedino dugujem polni akt! Ona je obična kurva zalutala s frajburškog pločnika! Bedna senka straha! Parićemo se kao životinje! Toliko dupuštam ovoj lažnoj Eleuzini! Ni pomena o grčkom vremenu, ovo je Frajburg, jun hiljadu osam stotina četrdeset i druge! Južna dijeceza, osvojeno sotijsko mesto! Grčkim misterijama s proleća, u mesecu antes terionu! U Frajburgu je noć! Noć! Vratiću je u Carstvo mrtvih!"

Kuljala su slova plamene boje na zidu ispred očiju Arnolda Lejdela.

I pred Saksončevim očima izroni novi prizor: žena se uvijala grčila i stenjala; imao je osećaj da prisustvuje nekom neobjašnjivom, strašnom i nakaznom porođaju. Bila je kao i on: sva okupana znojem. Promena je bila sasvim jasna: sada je ona uzmicala od njega. Kidala je krupne šljokice koje su joj prekrivale grudi. Njene pune sise počele su da se klate jer je bila malo pognuta, između njih se slivao znoj i skupljajući se bleštao po naborima kože na sotmaku oko pupka, slivajući se dalje, među njene butine. Nadomak njegovih šaka bile su velike, mesnate, tamnocrvene bradavice. Imao je želju da zarije zube u njih. Treba prići i zgrabiti je za ramena, razmišljao je. Za to belo, sjajno oblikovano meso i- okrenuti je! Treba joj prići otpozadi i zabiti ga, da bude kao kod konja u parenju! Počela je da muca. Shvatio je to kao njenu tvrdnju kako nije došla zbog ovoga; pominjala je neka uticajna imena, razlog zbog čega je došla, želju da mu pomogne, ali to mrmljanje je mogla biti i mantra, njena šifra, priziv za pomoć i snagu iz tame!

- Ne - procedio je - zabiću ti s guza. Bićeš moja kobila!

Lepo je mogao da vidi sve stvari oko sebe, svaku sitnicu, onako kako je i bilo pre njenog ulaska ovde.

- Svuci se! - zaurlao je Arnold Lejdel, osetivši snagu Jesodovog vrtloga koji je vitlao u njegovim preponama. Odrečno je vrtela glavom stenjući. Zavlačila je ruke između butina, bila je još uvek blago savijena, sise su joj nadolazile kao dve sjajne, znojne polulopte.

- Imam jednu vrelu stvar za tebe. Bićeš od nje mekana i široka kao pučina - kaže joj i nanovo polazi k njoj. Noge su mu teške kao da su od olova. Da li mu to neki unutrašnji glas govori: pred njim je bila smrt u obliku erosa. Kakva to treba da bude gusta i vrela krv s ove strane gde je on, u životu i na javi, koja bi se suprotstavila tom golom ženskom telu koje traži spajanje bez granica, pretapanje kao u dugom snu, odlazak u smrt i ništavilo. Duboko je udahnuo konačno je došao do vazduha punim plućima. Više nije bio u nečemu sličnom vodenom grobu. Ući ću u nju kao pola čovek, pola konj - kentaur! pomisli Saksonac. Video je: razdirala ju je sopstvena put, iza nje je skrivala svoj napad, ali se on, kao bumerang, okretao protiv nje same! Treba pokazati toj bludnici znanje na kome je rađeno još u vremenima Luksora, bez svetosti samog čina i njegovog priziva opšte plodnosti -jednostavno prirediti orgastičko uništenje njenog bića, prah njenog seksualnog u telu! Kupleraj nastranosti s njenom ličnošću! Posle čega će biti kao mekana i vlažna ilovača. I ništa više, razmišljao je Arnold Lejdel, spazivši strah u njenim zenicama. Stajao je blizu njenog znojnog tela; bila je sva vlažna i to je mamilo da uđe u nju. Donja usna joj je krvarila: upinjala se da prevlada njegove misli, slike, miriše i boje, da razbije sve njegove predstave o njoj jer je, materijalizacijom njegovih predstava, napad na nju bivao uspešan.

- Svuci se - ponovio je, imajući pred očima potpunu viziju kako skida ono malo rublja sa sebe, izraz njenog lica pri toj radnji, pokrete njenih šaka, šumove koje će rublje ispuštati ispod njenih prstiju, pokrete njenih bedara, način na koji će ga gledati - sve se moralo predvideti. Na njoj je još bio skerletni pojas s kopčom u obliku zmijske glave koja sikće. On je dobro znao šta za nju znači taj skerletni pojas. Samo da ne prenagli, razmišljao je, jer u pojasu leži njena skrivena moć, to bi moglo biti opasno po njega u celoj operaciji protiv nje. Žena je razbludno mljackala usnama, upaljenih zenica, s onim prividom mržnje koja je mogla biti, u isto vreme, poziv u pomoć paklene strasti.

Bio je siguran: nešto je spremala, poslednji i najopasniji udar. U nizu koitusa s njom, razmišljao je, provući ću je kroz lanac malih smrti, svaki vrhunac u spajanju je jedno malo umiranje. Sve moram učiniti samo da razorim taj satenski matrijarhat s kojim je izasla protiv mene!

Nije ga iznenadilo što je zahtevala od njega da joj skine taj pojas od skerleta.

- Ne - odgovorio je - ako ga ja skinem, postaće zmija u mojim rukama! Mi smo u jednoj od konjušnica sveta!

Trgla se kao od ognja, pokušavajući da mu izmakne - znala je šta znači ova njegova misao o konjušnici. Lejdel je počinjao glasno da umišlja novu situaciju. Zgrabio ju je za ramena i okrenuo. Arnoldu se činilo da žena pada sporo, vrlo sporo i da postaje ono što je malopre bila njegova želja. A sad, mislio je, na mene je red u taj isti oblik da uđem. Sad smo u bečkom konjičkom manježu, u jednoj od njegovih stala; to je moglo biti i u stali kod Hermana, u bilo kojoj stali sveta! Sve one konjušnice u koje sam ulazio. Ti si Edela, Hermanovo kasačko grlo!

- Edelo! - povikao je, pružajući šaku prema njenom licu. Polako, zašto drhtiš mala moja? Biće nam lepo, zar to nisi želela?

Žena se uvijala i ječeći mucala. Bila je sva u vatri između straha i uspaljenosti. Širila je butine skidajući pojas Demetre, bila je na kolenima i lepo su se ocrtavali njeni jaki i puni guzovi, uzdignuta bedra s prostorom crnih malja između mesnatog i znojnog dela butina. Bila je oslonjena na laktove pa je skidanje pojasa išlo teže, ili je to trebalo da namami Lejdela da se i on prihvati skidanja njenog skerletnog pojasa, sa zmijskom glavom, i da oslobodi utegnute bokove ženi koja je, klečeći i na laktovima, stenjala na podu. Dole, na podu, bio je na njoj, otvorenih nozdrva upijao je miriše njene kože, čvrsto sklopljenih kapaka ispod kojih je lebdela slika njenog i njegovog izgleda. Bio je šakama i stopalima oslonjen o tlo ispod njega bila je ona, mokre kože, pod njima je bilo sena, svuda je zapahnjivalo na štalu i vonj konjskog đubreta. Toplina, kao iz sedam proključalih mora, prostrujala mu je kroz žile: kobila je njištala dok ju je konj zaskakivao. Bila je neodoljiva dlakavost njenog donjeg trbuha, ispod nabrekle površine oko pupka, protezala se do bleštave beline kože s unutrašnje strane butine. Jedna noga klizila joj je u stranu usled napora da ga izdrži na leđima. On snažno zgrabi meso njenih butina i silinom uđe u nju. Sva je sijala od znoja, sjaktila je duboka vlažna površina između njenih sisa, a bradavice su se klatile blago kao neobični plodovi. Potom je dlanovima izvršio pritisak duž njene kičme, iznad njene izbačene zadnjice tako da je ona još više izdiže i ukaza se njen analni otvor. On uvuče palac u njega i poče da ga vrti, onda jagodicom kažiprsta i palcem pronađe ono mesto, samu ivicu na kojoj se spajaju njen otvor na zadnjici i mala, tamna, vrela provalija. Stala je da vrišti, dok je iz nje točila vrela sluz. Sve je bilo sklisko pod njim, fino, meko krzno, ispunjeno parom iz njenih bedara. Udara ga oštar pramen njene duge kose, ali je to za njega griva, to je Edelina crna i glatka glava s velikim očima! Imao je osećaj, onako strovaljen na njenim leđima, da je težak stotinu kilograma, dugačak i jak kao sama crna zemlja. A ona je uvijala telom vrišteći, bacajući se unazad teškim, mokrim guzovima ne bi li ga što bolje primila, dok mu je trnulo u preponama, a u isto vreme vrelina u njegovim mošnjima rasla.

Izuzev neodređenog stanja sličnog gubitku nađe, posle tog uživanja ništa drugo nije osećao. Imao je osećaj da stoji pored kreveta i posmatra svoje i njeno telo. Ova tela, razmišljao je, sutra će biti jedno veliko ništa, jedan crni smrdljivi leš - biće gad gledati to raspadanje.

Češljala je dugu kosu sedeći gola na ivici kreveta. I opet kao da je čitala njegovu misao:

- Ne budu lud - smešila se - kako će doći novi ako mi ne umiremo? Posmatrao je sjaj njenih beonjača, u njoj je još bilo strasti.

- Imam sina - dodala je mirno, našto se on uspravio od silnog iznenađenja u krevetu.

Držala je dojenče preko ruke. Dete je spavalo oborene glave, oslonjeno na ručicu koja mu je virila iz povoja. Arnold Lejdel oseti onaj tako blaženi miris deteta koje još sisa majčino mleko.

Mali anđeo - kaza on i poče da se preznojava. Ona se nasmejala, ali je to njemu pre ličilo na siktanje.

- Dete mi samo smeta - kaza - ne mogu da budem slobodna!

Ti si kurvulja - procedio je, ispunjen besom.

Ne ja sam buduća slobodna žena koja će ispuniti ovaj svet - odgovorila je mirnim glasom.

- Kurvo! Kakva si ti majka!?

- Onako kako ti želiš, žena oslobođenog erosa.

- A potomstvo ljudskog roda? - upitao je očajno.

- I na to mislim - reče podmuklim, siktavim glasom. Ukras na kopči njenog pojasa u obliku zmijske glave s palacavim jezikom stade da se pokreće - glava zmije beše oživela!

- Majka će njega naučiti kako se ubija! Prvo će ubiti anđela u sebi, a posle ljude! - smeje se, sikće i ljulja dete.

Odjednom u njemu se javlja strašan osećaj: to dete, misli on, mrtvo je iako je živo, život toga deteta je smrt, ne samo malog nemoćnog bića u njenim zmijskim rukama već mnogih znanih i neznanih! Arnold je sav u groznici, nije siguran odakle mu takvo osećanje navire, iz kog je to paklenog izvora?

- Ali, zašto? Zašto? - muca.

- Zavetovala sam ga za borbu protiv Jagnjeta - odgovara mu kroz zube. Smeje mu se u lice, a on je ovaj put siguran: njen smeh je sličan siktanju zmije. Naginje se prema njemu:

- Opkoljen si - kaže mu. - Krug se steže oko tebe. U prah ćemo razbiti Dijecezu. Sa Knesom je bilo lakše, lakše nego što smo se nadali - završi u dahu i nasmeja se hladno, zmijski. U rukama više nije bilo dojenčeta.

- Kako!? - zaurla Arnold Lejdel, pokušavajući da je zgrabi rukama.

- Smiri se. Spavaj nevinim snom ako možeš. Tvoja majka nije znala šta gaji.

- Kurvo! Jetru ću ti iščupati! - urla saksonac osećajući slabost.

- Lejd, spavaj. Dobio si ovaj put, ali sledeći, videćemo. Slabost u Saksončevom telu je sve veća, umor nadolazi u njegove udove kao val na morskim vodama. I on lagano pada potiljkom na jastuk, glava mu tone u mekotu uzglavlja.

4.

Koliko je proveo vremena u snu, ne zna. Kada je otvorio oči, opazio je njeno stopalo pored svog lica. Držeći nogu na krevetu, polako je navlačila čarapu. Podignutih ruku navlačila je rublje tanko i sjajno kao riblja krljušt. Još jednom je mogao da vidi to telo u svoj nagoti i skerletni pojas s kopčom u obliku zmijske glave. Ženina put je bila ta koja je izazivala na sopstveno skrnavljenje.

- Piljiš kao Vilkins, branitelj ljudskih sloboda i razvratnik! - reče, pa se nasmeja. Opet se setio brata i opet je ona, kao da mu je pročitala misao, odgovorila:

- Isekli su ga na komade.

- Koga!? - uzviknu, prekinuvši je.

- Tvog brata! - kaza i nasmeja se razvratno, u očima joj je opazio uživanje dok je to govorila.

- Ti, prokleta! Ti... - mucao je Arnold Lejdel, gušeći se od besa i mržnje. Zgrabi je čvrsto rukama i privuče k sebi. Pogled mu se susrete s njenim zenicama u kojima vide nešto od čega mu se krv sledi u žilama: prosto neshvatiljivo, kao u velikom ogledalu ugleda svoga brata!

Knes je na sredini bečkog trga Švarcenberg izašao iz kočije, potom produžava peške. Lejdel je prepoznao Beč. U daljini, daleko ispred Knesa, nekoliko prolaznika kao u magli. Odjednom shvata gde mu se brat uputio - pošao je na mesto svoje smrti! Tamo kad stigne - poginuće. Knes je koračao, kroz manji drvored, pored ogromne firme "Rajplis" koja je žućkasto bleskala. Padao je sumrak po pločniku Beča dok se Knes kretao prema jednoj kući čiji se krov jedva nazirao ponad velikih krošnji. Arnoldu šumi u ušima slično pesku koji propada kroz prste. Knes je sve dalji, postaje mali kao mrva - i konačno nestaje u drvoredu. I to je bilo sve o Knesu.

Naglo, pred njegovim očima nestaje sve to o Knesu kao što se i pojavilo u njenim zenicama. Čuje njen smeh, onda vidi lice Kontese, nagnuto je nad njim. Zamahnuo je pesnicom, potom još jednom, ali mu pesnica prolazi kroz senku! Kao da je taj smeh žene dolazio iz beskraja, a njen lik bio tako blizu! Lejdel je obliven znojem.

- Opet počinješ - obraća mu se ona.

- Droljo, gde mi je brat? Da li je živ ili mrtav? - pita je, jedva izgovarajući reči.

- Zar misliš da ja znam? Oni u vrhu odlučuju o svim poslovima i o svima nama. Moraš da sarađuješ s nama.

- Ja sam slobodan i sam! Shvataš li? Ne zanimaju me prljave govnarske igre koje vodite!

- Počeo si s nama i s nama moraš završiti - odgovara mu ona, uz prezriv osmeh. Arnold Lejdel htede da se pridigne.

Ne, ne pomeraj se! Spavaj! - naredi ona i stade da se izmiče prema vratima. Lagano, kao da nije dodirivala tlo, približavala se vratima, onda se munjevito, kao senka, stopi s njima!

Hej! Ko si? Kako to izlaziš! - uzviknu Lejdel zaprepašćeno i poskoči iz kreveta.

- Ja sam kraljica veštine! - razleže se njen glas svuda oko njega, kao da je dolazio iz njegove utrobe. Saksonac oseti strašnu hladnoću. Skupi se kao crv, glava mu je bila među nogama.

- Neću potpuno umreti! - zaurlao je iz sve snage. Kao da mu se grlo raspadalo dok je ponavljao te reči - a Kontesin glas je brujao, podrhtavao, zujao okolo.

- Neću potpuno umreti! - urlao je Arnold Lejdel, zgrčen u krugu sopstvenog mesa i kostiju, s glavom među butinama.

Peto poglavlje
OGANj JESODA

"Skupljamo Dynauis Prounikosa iz tela preko izlučina stvorene moći (gone) i menstrualne krvi."Panarion 25.3.2. (Citat iz jednog obreda sekte nikolaita, negde oko 150. nove ere.)

Taj prokleti Kontesin glas prolamao se kroz zatvoreni prostor Dijeceze, svuda oko njega, mešajući se s njegovim urlikom, pritiskivao mu bubne opne do ludila, ulazio u pluća i mešao se s njegovim dahom i, kao da ga život napušta, izbijao mu na usta. Ležao je sklupčan na krevetu u potpuno zatvorenom krugu svog tela, kao u pradavnoj slici vidljivog kosmosa oličenoj u reptilu Uroburosu koji proždire sopstveni rep. Ritualnu rečenicu odbrane završio je onim rečima kojima je i započeo odbranu, ovaj put kratko i odsečno izrekao je na aramejskom, hebrejskom i latinskom: "Neću potpuno umreti!"

Lagano, krajnje oprezno podizao je lice naviše. Otvarao je kružnu gomilu sopstvenog mesa i kostiju. Magnum Arkana! Šta je s njom? beše prva misao koja mu pade na pamet. Maši se za nedra. Svitak je bio u košulji, ali kada ga je izvukao i razvio!? Unutra nije bilo ni jedne jedine reči! Ostala je samo žućkasta površina, kao trag pogoretine. Onda je, u trenu kada ga je Lejdel razvio, svitak počeo da se raspada u njegovim šakama.

Kurvini sinovi, pomisli Arnold Lejdel. Nećete me dobiti do kraja! Time je, Saksonac je bio svestan toga, Dijecezinu grupu izdala Eterna. Ostalo mu je još samo da prodre u suštinu te izdaje: da li je ona usledila bez znanja Veritasa? Ili s njegovim dopuštenjem?

Bio je smiren i opušten, usredsredivši psihološke snage na izvođenje pentagrama s kabalističkim krstom. Završivši, pripremio se za polazak. Prebacivši ogrtač preko leđa seo je i pomno osluškivao. Vladala je mrtva tišina. Po jačini svetlosti koja se probijala unutra zaključio je da mora biti kasno popodne, jer je junska svetlost još uvek dopirala kroz zastore na prozorima. Ipak, pomisli Lejdel, moram prošetati Dijecezom.

U hodniku ne beše nikog. Tiho je zatvorio vrata na sobi iz koje je izašao. U jednom trenutku učini mu se da čuje šum koraka iza sebe. Munjevito se okrenuo osluškujući. Ubrzo se šumovi izgubiše. Požele da uđe u onu prostoriju gde je sinoć zatekao nepoznate ljude. Ipak nešto mu je govorilo da ne otvara ta vrata. I Arnold Lejdel produži ka dnu hodnika. Nameravao je da svrati u prostoriju za dnevni boravak članova - potom da ode u Dijecezinu biblioteku, u kojoj na tajnom mestu leži njegov dnevnik. Bila je to neka vrsta lične knjige života. Sadržavala je dva nivoa: na prvom sve ono svakodnevlje u kome je učestvovao Lejdel, dok je na drugom nivou posedovala iskustva i beleške s magijsko-ritualnih usavršavanja. Oba nivoa ispisivana su na paralelnim listovima i nikada nisu zabeležena (bez obzira na vreme svog nastanka) pod istim datumima. Poslednje događaje, još iz Kanštata, Lejdel nije razmatrao u svojoj knjizi života, stoga je pomno priželjkivao trenutak samoće, kad će se nadneti nad njom. Ponekad, beležeći, od celog događaja ostajala je samo šifra, poruka, mantra-reč ili kraći zapis, a ponekad u nju je ulazilo sve, do besmislenih zapažanja.

Vrata na prostoriji za dnevni boravak otvorio je psetar. Nađoše se licem u lice na samom pragu. Psetar ga je pogledao usjaktelim zenicama punim mržnje, potom je skrenuo pogled.

Duboka i mračna prostorija delovala je avetinjski: za udaljenim stolom sedeo je jedan mlađi par, a u najudaljenijem uglu šćućurena i sama Marta G. Moram proveriti ove poslednje događaje kod nje, pomisli Lejdel, prilazeći usamljenoj ženi.

- Šta je ovo, Marta? Neko i Dijecezu rastura - kaza tiho sedajući za njen sto i oseti kako mu Marta steže zglob.

- Ne ostavljaj me ovde, molim te - promuca žena, ne puštajući njegovu ruku. Gledala je unezvereno, ispod obrva, onaj par. Bila je bleda u licu, bez kapi krvi, izmoždena i isceđena strahom. Masno potkožno tkivo na njenom podbratku, po očnim kesama, izbijalo je sada svuda po njenom licu. Kako je ova žena ružna, a još nije napunila ni tridesetu - pomisli Lejdel. Bila je supruga bogatog, poslovnog čoveka i šta ju je teralo da prihvati ovakav život? Potreba za životinjskim uživanjem? Strast ispunjena opačinama? Za njegov projekt "Četvrta staza u seksualnoj magiji" ulagala je ogromna sredstva, odmah i bez pogovora. Za taj novac mogla je imati čopor plaćenih ljubavnika. Iz razmišljanja ga trže njen glas:

- Zašto me tako gledaš? Osećam, svuda su oko nas. U tvom odsustvu, posle jedne seanse, Hugo-Hugo je rekao da snage treba okrenuti u drugom pravcu. Rešili su da preko astrala utiču na politiku...

- Sto mu krvavih majki! Prosuću mozak toj debeloj svinji čim dođem do nje! - provuče kroz zube Saksonac. Onaj usamljeni par se trže i stade da ih posmatra.

- Tiše, čuće nas - mucala je Marta G., očiju iskolačenih od straha. Par nastavi ljubavnu igru čim opazi da ih Lejdel posmatra. Žena prisloni svoje pune, mesnate usne na mladićev obraz. On je bio zagledan odsutno i kao zaneseno. U Arnoldu Lejdelu proradi šesto čulo: ili mladić uživa u njenoj blizini, što ne bi trebalo isključiti, ili se pretvara, ili ima sklonosti prema oružju? Saksončev pogled ipak se usredsredio na onu plavušu, jer je kod žena uvek lakše otkriti prave namere. Posmatrao je belinu njenog vrata, oblik njene brade, grč strasti oko usana. Bilo je očigledno: htela je da skrene pažnju na sebe, na svoje telo, zapeto i oblo, nešto punijih, teških grudi koje su se ocrtavale ispod haljine usled pomalo iskošenog položaja njenih ramena, s rukama oslonjenim na laklovima. Preko otkrivenog, izduženog vrata u pokretu koji je trajao, njenog nosa koji je zbog pritiska o njegov obraz dobio malo spljošten oblik, pa njene malo podvinute gornje usne s belinom zuba preko kojih je njen jezik tražio mekotu njegovog lica.

- Ko su oni tamo? - upita Lejdel.

- On je Karl Magnus, sin nekog bivšeg junkera, a ona je Žozefina Jurgon, vodila je modni butik u Minhenu. Butik je bio fasada, prodavala je afrodizijak. Tvrdi da se ovde sklonila od policije.

- Misliš da je ovoj ženi potrebna pomoć? Marta G. sleže ramenima.

- Kažeš, zove se Karl Magnus? Negde sam čuo za to ime, samo ne znam gde?

Marta je imala idiotski izraz na licu, od čega mu je dolazilo da je zgrabi za vrat.

- Ona plavuša, kako je dospela ovamo? Ko joj je bio veza? upita Saksonac, pokušavajući da se opusti na stolici.

- Iz bečke kuće Elendbaštaj, preko Henrijete Rotman.

- Zar nisam naredio da se prekine svaka veza s tom bečkom kurvom! Ona je prvi doušnik svih bečkih kupleraja! U vezi je s direktorom bečke policije Sedlnitckijem! Znaš li ti, što mu đavola, da Meternih ima uvid u rad te Henrijete? Smiri se molim te. Donosi nam vesti. Ona nam je veza s Karolinom Mišeli i klubistima iz Majnca.

Karolina je provaljena! Pruska policija joj je svakodnevno za petama! Njen svaki kontakt se preispituje! Hapšena je u Getingenu kao politički nepodobna. Sudbina Dijeceze postaje slična Vodolijinoj. Postala je prolazna, običan jebarnik u koji može svako da uđe.

- Bojim se, više ne znam šta je pravo zaduženje starom psetaru. Prati me danima.

Zna se njegov posao. Ono što on radi ubeleženo je u Pravilima Dijeceze.

Mnoge knjige i pravila Dijeceze više ne postoje - prošapta Marta G., oborene glave.

- Kako!? - uzviknu Lejdel u čudu.

- Tiše, onaj par nas opet posmatra.

- Nek se nose do đavola! Ako ustanem, razbacaću im utrobe! Šta se dogodilo s bibliotekom!? Govori!

- Posle tvog zvaničnog ukaza Veritasu o kadrovskom stanju u Eterni i secisiji Franka Rihtmana i Huga-Huga, upali su u Dijecezu i napravili premetačinu. Kao tvoj poverenik ostala sam pukim slučajem živa.

- Da li je premetačini prisustvovao Hugo-Hugo?

- Da - procedi Marta G.

U prvim trenucima Martine priče kao da ga je grom pogodio, potom oseti kako bes kulja u njemu.

- Imam osećaj da policija može upasti ovde svakog časa. Čudi me kako se to još nije dogodilo - šapuće sebi u bradu Marta G.

- Neće, jer im treba još nešto. Hteli bi da dodu dojednog bitnog podatka, prokleti, govnarski, šugavi Frank! I ono lažno đubre od tibingenškog doktora filozofije, ona svinja Hugo-Hugo! Mrakonje, mračnije od najmračnije pruske tamnice! - prigušeno, kroz zube, govorio je Marti, prebacivši ruku preko njenog ramena. Gledala ga je raširenih zenica u kojima se nazirao slabasni, iskričavi smešak.

- Pošto ovde izdržavaš sve, još večeras ću isplatiti psetara. Nemaš ništa protiv?

Marta potvrdno klimnu glavom.

- Tako, najradije bi toj starkelji prosvirao zrno kroz mozak, ali dosta je krvi. Samo da saznam ko je likvidirao Knesa, razbijaću mu kost po kost. Noćas su me, Marta, napali preko astrala, jedna žena je vrlo aktivna, zove se Kontesa. Tako je oslovljavaju.

Užas se opet pojavio na licu Marte G.

- Ne ostavljaj me - prostenja.

- Neću, smiri se. Prilikom premetačine, koliko su vremena proveli u sobi za oglede?

- U njoj su bili smešteni, Lejd.

- Pretpostavljao sam. Upao sam u zamku. Napad su izvršili iz groba. Đavolski dobro izvedeno.

- Lejd - prošapta jedva čujno Marta.

- Da?

- Da li će me ubiti?

On je pogleda pažljivo: pred njim je sedela odavno mrtva gomila mesa i kostiju.

- Neće, ukoliko im budeš stajala neprekidno na usluzi. Ne smeš ih izbegavati, njih i njihove zadatke. To su đavoli. To smo i mi, samo što mi ne tražimo ljudsku krv. Zahtevaće od tebe da me izdaš.

- I?

- Pristani na sve. Ne zaboravi da su nas potkazivači videli zajedno. Ni slučajno ne odriči ovaj susret!

- Ako me pitaju gde si otišao posle Dijeceze? - drhtao je Martin glas. - Šta da im odgovorim?

- Za Berlin - reče, a u sebi pomisli: oprosti Marta za ovu laž, svaki komad kože moram prodati što je moguće skuplje.

Iznenada, vrata se otvaraju širom. Nečija bleda šaka, visoko izdignuta iz crnog rukava, pali plinsku svetiljku na zidu. Unutra ulazi žena u svetloj haljini, ogrnuta mantilom koji je bio sav u čipkama što su lepršale oko širokih rukava. Žena pri hodu oslanja vrhove svojih dugih prstiju o rame Džasfera Holmsa, na čijim usnama titra razvratni osmeh. Iza njih, stupiše unutra dva čoveka utegnuta u besprekorna crna odela, sjajnih, crnih zalizanih vlasi.

Plinska svetlost nešto bolje osvetljava čitavu prostoriju. Lejdel nazire, duboko u uglu, nekoliko spodoba - bila je to ženska stara posluga koja je halapljivo jela ostatke hrane iz velikog poslužavnika.

- Od kada posluga jede u našem prisustvu? - upita Martu s gađenjem.

- Hugo-Hugo je izdao naredbu koju psetar sprovodi. Posluga se, bez obzira na sposobnost, mora osećati jednakom i ravnopravnom.

- Nije ni čudo što ovde imam posla s poslednjom stokom odbrusi, ustajući od stola. Bio je dovoljno glasan i Džasfer Holms se upitno zagledao u njih dvoje. Lejdel je opazio, izlazeći, kako se Holms naginje prema Marti G., čije su oči ispunjene strahom.

2.

Mračno je bilo u hodnicima Dijeceze. Pažljivo se kretao očekujući da svaki čas iz nekog ugla rukne doga na njega. Okrenuvši ključ u bravi biblioteke, Arnoldu Lejdelu postade jasno da se našao u prostoru Južne dijeceze u vreme najveće kampanje protiv njega. Bio je siguran da su Frankovi ljudi tražili njegov dnevnik i svitak Magnum Arkane, privodili su kraju poslednje uporište seksogamijske organizacije kakva je bila Dijeceza.

Svuda po podu biblioteke behu razbacane knjige. Police su zjapile poluprazne. Lejdel se saže i izvuče jednu od poslednjih fioka u dnu police. Zavuče ruku u nju i, napipavši polugu, povuče gvozdenu kuku nadole. Poluprazni raf s knjigama zaškripa pomerajući se u stranu i pred njegovim očima ukaza se otvor u zidu. Smeškajući se, Saksonac izvadi iz malog drvenog sefa knjigu tamnih korica, pa je prinese svetlosti, bliže prozoru: OBRNUTA CRKVA bio je naslov rukom ispisan, a nešto niže i sitnijim slovima: Dnevnik, A. L. (o) K. L.^[20]

Lejdel spusti dnevnik u ugao, priđe prozorima i navuče tamne zavese preko njih. Izvadi četiri sveće i zapali ih na četiri ugla oko sebe. Bio je u ležećem položaju, pokušavao je da meditira. Međutim, nelagodnost se pojavila; bilo je to, u prvi mah, malo neprijatno osećanje, ali je narastalo u njemu. Potom se pretvorilo u sasvim jasnu sliku: odavde ću sasvim lako izaći, nametnu mu se ta misao, možda ću uraditi nešto ovoj prokletoj rupi, učvršćivala se misao u njemu. Ali, ubrzo je zameni utisak: kad stigne u Frajburg, dole u gradu, čekaće ga smrtno iznenađenje, potom će biti okružen ženama. Odjednom, taj utisak zameni jasna slika koja izbi svom žestinom pred njegovim očima! Žurno je izmicao u noć idući stazom Dijeceze, dok se iza njegovih leđa rasplamsavala velika svetla kugla. Sto mu prokletih muka! Šta bi to trebalo da znači! ? pomisli, skočivši s poda biblioteke. Nije mogao da veruje da bi propustili priliku da ga ovde likvidiraju, u ovolikoj mračnoj zgradurini gde su uspostavili apsolutnu vlast, već nameravaju da to učine kasnije, negde u Frajburgu. Možda se direktorijum Centra nije izjasnio za njegovo likvidiranje? Ne, govorilo je nešto u njemu, oni će to sigurno ovde pokušati, a zatim, ako im ne uspe, dole u Frajburgu. Izvršitelj tog čina ovde biće onaj sluga, jebeni Karlo psetar, ta matora guzica, razmišljao je Arnold Lejdel, čudeći se jasnoći kojom mu se nametao događaj iz bliske budućnosti. I, pre nego što je zauzeo položaj uglu, procedi preko smeška na usnama: "To traži, prosuću mu psetarski mozak. Mora znati gde mu je mesto."

Ponovo se našao u uglu, između četiri sveće. Zauzeo je najpovoljniji položaj tela, oduvek se osećao najsigurnije, pred koncentraciju, u severoistočnom položaju, s licem prema istoku. Primirio se zaustavivši dah. Ništa se nije čulo. Ni šum da dopre - bilo je kao na dnu groba. Lagano ga je napuštala misao, onaj utisak i doživljaj budućeg, koji su bili vezani za okolnosti u kojima se nalazio. Jedino se pitao: da li su kojim čudom ostavili neku vrednu knjigu? Ne, ništa vredno nisu ostavili, toliko barem znaju, odgovarao je samome sebi Arnold Lejdel.

Pošto je privukao Srednji stub, Lejdel napravi kabalistički krst. Energija iz visina dolazila je strelovito i okrepljujuće. Slobodnom rukom privuče pentakl, Paracelzusov trozubac, i njime opisa luk ispred sebe. Potom se zgrči tako snažno da mu vene izbiše po slepoočnicama i oseti priliv topline u predelu pleksus-solarisa. Primenjivao je zapadnu tehniku disanja, ubrzo je bio opušten i potpuno odmoran, dok su sveće na četiri strane titrale slabom svetlošću oko njega. Nalazio se okružen s četiri nivoa spiritualne percepcije. Po onome kako ga je ščepala prvobitna nelagodnost, zaključio je da je treći nivo, nivo intuicije, u punom zamahu. Osećao se presrećnim: mogao je s lakoćom da predvidi neprijateljske namere i da ih apsolutno izbegne putem svog najnovijeg duhovnog stanja! A sad ćemo videti, pomisli Saksonac, ko je bolji znalac nevidljivih svetova. Nema sumnje, ispostavilo se da je još u Kanštatu stupio u jedno od beskrajnih polja spiritualne energije i da je ceo događaj u hotelskoj sobi (koji mu je predočio onaj kepec kao đavolsko pozorište) samo najava stvarnosti u koju je zapao svojim dolaskom u Južnu dijecezu.

Lejdel između četiri sveće privuče pribor za pisanje i otvori svoj dnevnik. Pažljivo je upisivao sled događaja po datumima, od Kanštata do Najsea, i dalje, sve do svog poslednjeg dolaska u Dijecezu.

Pažljivo je naznačio, i tekstualno izdvojio podvodeći pod lažne datume, problem Velike arkane. Pod neobičnim okolnostima je stekao ovaj tajnopis i, pod ništa manje čudnim okolnostima, taj je spis izgubio.

3.

Što se tiče snaga Trećeg reda (ispisivao je Arnojd Lejdel u svom ritualnom dnevniku, negde pri samome kraju juna meseca 1842, okružen svojim magijskim priborom, gde je Paracelzusov trozubac vrhom bio okrenut ka vratima biblioteke), o njima, za sada, ne mogu izneti pouzdan sud. Te snage su za mene još uvek nepoznanica. Ali, zato sam ubeđen, i za to imam opipljivih dokaza, da je silberberški magus Hi. Štajde čovek koji je dokraja upućen u tajnu koja se zove snaga Trećeg reda.

Šta mogu zaključiti o kratkotrajnom posedovanju Velike arkane? Da bi se posedovala tajna, i da bi se njome gospodarilo, ona mora biti otkrivena, ali ne za druge, već za sebe. Ako za to nisam imao vremena - gde sam onda pogrešio? Umesto u Frajburg, mogao sam otići u neko drugo mesto i mirno proučiti taj spis. Da li bi mi izučavanje spisa (bilo gde) uspelo?

U svakom slučaju, imao sam pred sobom, u Kanštatu, primljenu mudrost, u koju nisam uspeo da proniknem. Ne znam nijedno ovozemaljsko ime koje bi moglo biti vezano za Magnum Arkanu. Jedino Hi. Štajde, ali prema obaveštenju Hermana J., Hi. Štajde je nestao.

Tako je sve ostalo potpuna tajna.

Ima li smisla da prema sećanju, posle prvog čitanja, sada pokušam da spis otprilike protumačim? Ili da njegovu potpunu materijalizaciju očekujem nekom drugom prilikom? Možda će taj spis ponovo do mene astralnim putem, kao što se pojavio u kanštatskom hotelu?

Da li da pokušam meditacijom? Koju vrstu i u kojem pravcu?

Šta ako je Magnum Arkana došla do mene ravno iz Oblasti preko Bezdana?^[21]

S(en) k(og) l(uka) sam primio od dva tajna imena; obadvojicu sam samo jednom sreo u fizičkom obličju, a prilikom dodele tog stepena na sastanak su došli astralnim putem. Ja sam, tom prilikom, bio prisutan u svom fizičkom telu, na mestu unapred određenom i u tačno zakazano vreme. U prisustvu njihovih astralnih tela osećao sam strahovit pritisak u plućima, vrtoglavicu i nepodnošljivo komešanje utrobe. Rad moje dijafragme bio je desetostruko ubrzan, jedva mi je uspelo da uspostavim pravilan ritam disanja. Shvatio sam da energija izbija iz njih i nekako sam uspeo da preko svoje aure primim sile koje su oni izbacivali. Jedino toga bejah svestan - i, valjda, to beše jedini oblik ispita posle koga dobih (st.) Kraljevskog luka.

Kasnije, u nekoliko navrata, iskazala se sva težina fizičke prisutnosti smrtnika pored ovakvih bića. Kao da je čovek u dodiru sa strahovitom snagom, što se može uporediti sa stanjem čoveka pored koga udara grom za vreme jake oluje. Ne bih smeo sa sigurnošću da tvrdim da bi manje posvećeni preživeo u prisustvu ovakve sile!

Moram da poverujem (jer mi ništa drugo ne preostaje) da sam putem jedne takve sile dobio, ali i izgubio Veliku arkanu. Ta sila se nalazi u Oblasti preko Bezdana. Ne smem stati! U traganju za njom možda ću rešiti Knesovu tajnu. Moram tragati za Trećim redom. Neka ovo bude moj prvi korak u rešavanju tajne Velike arakane.

Skoro celokupno znanje u stepenima: tragač, adept minoris, pod svodom Veritasa, primio sam od njih na različite načine. Da li je bila, u takvim prilikama, prisutna bilo kakva sila Trećeg reda? Da li težina rituala znači uvek prisustvo sile iz Oblasti preko Bezdana?

Znanje sam primao i putem vidovitosti, s predosećanjem do u tančine budućih događaja. Ali, bezbroj puta nisam imao snage da ih sprečim u njihovim kako pozitivnim tako negativnim tokovima. Potom, znanje sam primao putem astralne projekcije moje i njihove. Zatim, magijskim vrtlogom u kome sam zažimao svoju ispuštenu energiju i ukrštenu s partnerovom (u seksualnim ritualima), pa s više partnera u seksogamijskom krugu, istodobno vizirajući stvarnosne situacije (u sredini, okružen snagom obrednog kruga). Ovim načinom uticalo se na političke, društvene i bankarske promene. Ne treba da izostavim, znanje sam sticao putem posvećenih predmeta. S vremena na vreme, znanje sam dobijao preko tzv. direktnog glasa čujnog za moje telesne uši, moje ili mog medijuma. Samo jednom u životu (slučaj Magnum Arkane u Kanštatu) preda mnom se pojavio čitav tekst u svitku a da nisam znao na koji način, jer nisam bio ni u jednom stanju prizivanja. Možda je tom prilikom trebalo svitak da prepišem i da ga na taj način zadržim?

Jednom prilikom, ako izuzmem događaj u času primanja (°) K. L., u trenutku astralnog sastajanja na mestu do tada, i zauvek, meni nepoznatom, s Katarinom fon Šprengel, aprila 1838, takođe i s njenom sestrom, istog meseca iste godine, čije ime nikada nisam saznao - kasnije u samoanalizi, posle susreta s tim ženama, čudilo me je najviše zašto mi je trebalo toliko napora i znanja za povratak u fizičko stanje. Kasnije sam otkrio, tokom svog usavršavanja, da je kabalistička cev najpogodnija u ovakvim okolnostima povratka u telesno stanje.

Posledice ovakvih astralnih susreta: napor stvaralačkih moći je izuzetan, fizičko naprezanje dostiže vrhunac, potreba za psihološkom pripremljenošću je neosporna. Upravo zbog ovog poslednjeg bio sam prisutan teškim i mučnim scenama: nevešti adepti dobijali su nervne slomove još u prvoj fazi nigreda, obrede svog grubog Kamena, sve je to bilo praćeno obilnim znojenjem i dugim krvoliptanjem iz nosa, usta i, ne retko, iz ušiju.

Nijednom članu Eterne nije pošlo za rukom da pređe Bezdan. Ili to meni nije poznato. Štaviše, Frank Ritman i Hugo-Hugo deluju kao članovi koji su, u ime Centra, rešavali ekonomsko-finansijske probleme Eterne, ne libeći se pri tom i političkih akcija: vezivanja za anarhističke ćelije, osnivanja i proširivanja socijaldemokratije, podizanja i istovremeno ugušivanja štrajkova. Bili su to ljudi koji su odavno okrenuli leđa Gospodaru svih svetova. Njima je Veritas davao prednost u direktorijumu Velikog centra.

Da li sam ja odabran za inicijaciju u Kraljevski luk zbog svog uspešnog kontakta s Katarinom fon Šprengel? Da li je neko (ko je bio skriven u svom odlučivanju) bio siguran u moje sposobnosti prevladavanja Bezdana? Oslanjam se na jednu činjenicu koja nedvosmisleno otkriva istinu u mom slučaju: niko nema toliku moć da nekažnjeno cepa Veliku celinu. U ovom slučaju to je urađeno sa S. Vodolijom i prešlo se na J. dijecezu; niti pak da osniva novu bez saglasnosti svih iz Velikog centra. Posle dužeg vremena u kome je opstojavala Srebrna Vodolija po direktivi Centra - Frank Rilman otkriva svoje pravo lice; ne samo da je likvidirao S. Vodoliju već je, ima nekoliko meseci, poveo rat protiv mene i Južne dijeceze. Da li to znači da sam ja u potpunoj nemilosti sve do skrivenog adeptskog vrha?

Pokušaću analizom dve poslednje godine da otkrijem korene neprijateljstva prema meni i Južnoj dijecezi.

Možda je nekom preko potrebna studija o falusnoj energiji? U tom slučaju, mora da u seksogamijskoj operaciji leži najkraći put na lestvici spiritualne evolucije? Ne postoji nijedan drugi razlog koji bi ih naveo na ovako ponašanje prema meni: jednostavno, ja ne smem da znam ko traži moj rad, a taj kome treba, zahteva ga po svaku cenu i bez pogovora! U spiritualnoj evoluciji dozvoljena su sva moguća sredstva, načini i tehnike prilikom izvođenja mističnih ogleda. Razmišljao sam - izvesno vreme živeo sam u uverenju da u načinu moga rada, možda, leži sukob s Ritmanom i njegovima, ali nikakav ozbiljniji dokaz nije mogao da me ubedi u to.

Možda je bio u pitanju Knes? Ili nije želeo da im dostavi svoj projekt drajsija ili su se s njim razišli povodom nekog drugog političkog pitanja? U svakom slučaju, morali su očekivati da ću se ja umešati želeći da saznam pravi uzrok bratovljeve smrti. Mora da ih činjenica da ja znam da je Knesov revolver u Hombašu bio prazan ili magijski blokiran, kako tvrdi Hi. Štajde, dovodi do besa. Sve je utoliko gore po mene što ove moje postavke pri prvom, najpovršnijem preispitivanju padaju u vodu: nemoguće je (kod tolikog sukoba s njima) da nisu bili u prilici da me, do sada, likvidiraju!? Mada bi, u tom slučaju, pretrpeli posledice veće nego što ih imaju s jednim nezadovoljnim čovekom koji ih optužuje za smrt svoga brata, a nema opipljive dokaze za to. Mojom likvidacijom svako bi se, u hermetičkom podzemlju, osetio ugroženim pred neograničenom i skrivenom vlašću nevidljivog Centra moći.

Možda u slučaju koji se dogodio u kanštatskom hotelu, kada sam dopro do Velike arkane (bolje reći, kada je taj svitak dopro do mene), leži odgovor na sva ova pitanja? Prepisivanjem toga spisa dopro bih do nagoveštaja o postojanju tajnih bratstava adepta koji usmeravaju spiritualnu evoluciju ljudske rase. Taj izbor mene za posednika svitka nije se svideo moćnicima. Ako to nije tako, zašto bi mi poruka Velike arkane bila oduzeta ovde u Dijecezi? Da li treba povezati oduzimanje poruke s pojavom žene koju su oslovljavali imenom Kontesa? Ko je ta žena? Iz kratkog susreta s njom prepoznao sam adepta Svete veštine, kako u načinu izvođenja napada na mene, tako i u njenom poznavanju problema oko poslova Eterne. Da li sam se u tome prevario?

Ako sam dobro zapamtio (nakon prvog čitanja), jedna rečenica iz Velike arkane glasi: "Sinovi Crvenog vetra iz pustinje..." Pitam se: nije li na pomolu čudovišna sprega između političara i magije koja praktikuje krvne obrede? U svakom slučaju, prošle zore i celog dana u Dijecezi oko mene se petljala crna magija, a da ja to nisam želeo. Beležim, povučen predosećanjem: kada bih mogao da se dočepam Dablina! Tamo postoji čovek kome sam učinio niz usluga, on je rođeni tragač na Drvetu znanja, njegovo znanje je toliko da ga se mnogi plaše i zaziru od njega. On je najveći živi alhemičar koga su moje oči videle i uši čule. Fr. V(...)o No(...)e,^[22] njegovo je magijsko ime - ubeđen sam da bi on rešio tajnu te jebene Kontese. Moram otići u Dablin - to je poznato stecište Grala!

Sto mu krvavih gromova, nečega sam se setio! To moram zabeležiti u OBRNUTOJ CRKVI. Čim sam, u jednom od prvih brojeva Dijecezinog biltena, objavio svoje prve seksogamijske obrede pod naznakom: "Izidina hramovna inicijacija", - javio se anonimni komentar u "Paladijumu", glasilu Veritasa, s tvrdnjom kako precenjujem matrijarhat dajući mu ogromne izglede u budućnosti, potom anonimni autor napada moju astrološku tezu nazivajući je klimavom samo zato što nije bila potkrepljena astrološkom kartom Trećeg eona i, navodno, zato što sasvim proizvoljno utvrđujem vladavinu Devojke s urnom i u prvih dvesta godina Trećeg eona.^[23] Sećam se, besno zgužvah "Paladijum", viknuvši: "Šta hoće ove impotentne starkelje!? Zar ne vide, u celom ogledu, žensko telo kao povod da se izazove najjači organski vid energetskog izvora! U takvom stanju biološke energije najpre dolazi do materijalizacije predstava!" Do đavola, baš sam tako rekao. To sigurno ne bih glasno izgovorio da pored sebe nisam imao sagovornika; nekome sam se obraćao. Neko je bio pored mene. Samo, ko je to bio? Sada, kao kroz maglu, sećam se obrisa njegovog tela s jasnom slikom njegovih prekrštenih nogu preko kolena, zavaljenog u fotelji, s licem kao u najgušćoj magli. Da li je to bio neko važan i odlučujući po mene? Kako smo se rastali? Sada mi se čini kao da je zauvek bio zavaljen u toj fotelji, da je tu ostao, i da sam ga ja, u stvari, tražio!? To nije bio čovek Veritasa, niti Eterne - to je bilo telo vrhunskog adepta! U tom slučaju, Frankova Eterna je samo slepi poslušnik, revnosni sluga koji izvršava bez pogovora sva naređenja nevidljivih centara. (Ovo je vrlo moguće.) Upućen sam u rad hermetičkih društava ovog tipa - da cela stvar oko mene i Dijeceze izgleda drukčije, Veritas bi se do sada umešao i sprečio rasturanje Južne dijeceze. Ipak, ja još uvek ne mogu da verujem da me je Veritas izdao. Možda je ovo što se oko mene dešava samo trenutak ljudske slabosti, moje ili njihove, i sve će vremenom doći na svoje mesto? Nisam li prenaglio sa željom da otputujem za Dablin?

Sećam se, razmišljao je Arnold Lejdel, listajući svoj dnevnik naslovljen imenom OBRNUTA CRKVA, ordinarnog hohštaplera Vilkinsa, prevaranta svetskog glasa Repsa i još jednog tanušnog, bledunjavog tipa čije sam ime zaboravio. Njih trojica, po nagovoru Vilkinsa, imali su cilj da naprave ruganje s Bogom. Izabrali su Atos za svoj cilj. Budući da je prostor za taj ogled bio na području pravoslavne vere, Vilkinsa je ta činjenica zabavljala čineći ga još srećnijim. Bilo je zlih glasova koji su tvrdili da je njihov put finansirala jedna bavarska jezuitska centrala za širenje svete vere, a ni sam Vilkins ništa bolje nije prošao; po glasinama, on je počeo kao zabavljač u sumnjivim lokalima gde je vadio golubove iz šešira.

U svakom slučaju, istina je da su Vilkins i njegovi u rano proleće 1839. krenuli iz hamburške luke za Grčku.

Vilkins je bio poznat u hermetičkom podzemlju kao vrsni znalac magije, ali i kao čovek čiji karakter nije dozvoljavao da se na njega previše računa. Za njim se godinama vukao rep: sumnjalo se da radi za jezuitsku policiju. Ipak, Vilkinsu godinama nije falila dlaka s glave, dok su, u međuvremenu, mnogi otkriveni kao saradnici tajnih policija nemačkih država. U vreme republikanskih nemira, jedno krilo Saturnovog bratstva provaljeno je i uništeno. Policija je odmah pucala zatekavši prisutne na spavanju. Od tog događaja je Vilkins, tvrdili su, najozbiljnije stavljen na listu mogućih izdajnika. Istini za volju, Vilkins se neprikosnoveno držao (ili oni nisu imali stvarnih dokaza protiv njega) sve do te 1839. godine. S druge strane, nikada javno nije objavljen pretres njegove biografije, niti se u ma kom podzemnom listu mogla pročitati bilo kakva aluzija na njegovu ličnost.

Znanje kojim je Vilkins raspolagao nije trpelo nikakve prigovore. On je bio utemeljivač glavnog metoda hermetičkog treninga u seksualnoj magiji,^[24] potom astroloških konstelacija tokom seksogamijske operacije, utvrdivši da položaj planeta u trenutku magijske prakse utiče na izvor energije u partneru i samim tim uslovljava njegovu ličnost. Vilkins je bio magijac koji je prvi osveštavao talismane tokom seksualnih operacija. Bilo je onih koji su preterivali o Vilkinsu: tvrdili su da može na svom kažiprstu da prenese potenciju, da pogledom dovede svaku ženu u stanje erekcije. Vilkins se nije libio svog kurvarstva i svog znanja - žene su trčale za njim, preko budoara, gde je imao prednost, uvukao se u sve pore javnog života Nemačke. Iz njegovog odnosa sa ženama izrodila se čudovišna priča o tome kako Vilkins može putem sperme da menja intenzitet bilo kog partijskog programa, i da to već koristi utičući na politički trenutak Virtenberga.

Na putu za Atos Vilkins je računao na gostoprimstvo grčkih monaha (on je lično smatrao tu osobinu odrazom primitivizma i zaostalosti, jednom reči, levantinskim mrakom), kao i na činjenicu da dolaze iz takozvanog hrišćanskog zapada i da monasi veruju kako će, po svom povratku reći koju reč u odbranu hrišćana koji čame u islamskoj noći. Poslednji put se javio svojima u Bremenu, negde početkom maja 1839, iz male grčke luke, podno Atosa, Uranopulosa u koju su stigli jedrenjakom. U poruci je stajalo da su odseli u jednom jedinom hanu Uranopulosa, preko čije se male luke stiže na Atos. Posle toga prolazile su nedelje i meseci, a od Vilkinsa i njegovih nije stizala ni reč. Mnogi se dadoše u potrgu za njima, ali sve je bilo bez uspeha. Možda bi ovde trebalo pomenuti vest koja je s mukom rasplamsavala bedni plamičak nade: u toku rane jeseni 1839. u kalabrijskoj luci je viđen jedrenjak s nemačkom posadom. Među ljudstvom iskrcanim s jedrenjaka izdvajao se jedan visoki, koščati, plavi čovek u belom odelu, s lulom u zubima i crvenim cvetom u reveru belog redengota. O Vilkinsu je taj tračak nade trajao još koji mesec, potom se sve o njemu neumitno ugasilo.

Pravo iznenađenje i uzbuđenje izazvala je prošlogodišnja vest u Veritasovom organu za protok javnih informacija "Paladijumu":

"Helmut Vilkins je poludeo pošto je, tog jutra, na bednim ležajima uranopuloškog hana zatekao, umesto svoja dva saputnika, dve ogromne žabe. Veličina žaba bila je tolika da je Vilkins, urlajući od straha, doživeo nervni slom. Tako je za našu stvar Helmut Vilkins apsolutno neupotrebljiv."

Ovo je gnusna laž. Sada sam tek siguran: Helmuta Vilkinsa su likvidirali, promumla Lejdel, pa trgavši se od sopstvenog glasa, uze i zabeleži ovu svoju najnoviju misao. Najverovatnije je Vilkins znao nešto važno ili je nešto bitno otkrio. Mislim da ga je ubila njegova gordost (uostalom, oduvek je delovao kao gord čovek, barem meni), otuda i ova njihova priča o žabama - to jedino mogu biti one nadute biblijske žabe, one su ovde simbol Vilkinsove smrti. Ali, pitam se, zašto su čekali skoro tri pune godine da bi na kraju objavili ovu laž o njemu? Ako je bilo šta Vilkins otkrio, škripalo je pero u ruci Arnolda Lejdela, onda je to spoj, embrio iz koga je nikla seksualna magija: "Spoji magijsko raspeće sa svojom opremljenom i mističnom ružom", bile su reči H. V. To otkriće je, možda, ubilo Vilkinsa, pomisli Lejdel, zapisujući i ovu svoju misao.

Ovoga trena zahvata me snažno osećanje: možda bih trebalo u najskorije vreme pomnije da pretresem život Helmuta Vilkinsa? Skoro da se ništa ne zna o njegovoj građanskoj biografiji. To nekako i razumem, to se uvek dobro skriva, takva su pravila hermetičkog podzemlja. Ali da neko može imati, istovremeno, odličan uvid u rad dve organizacije - to mi nije jasno! H. Vilkins je godinama bio član bavarskih iluminata i Saturnovog bratstva iz Esena! Bratstva, uglavnom zbog policijskih provala, deluju odeljeno i u najdubljoj tajnosti jedna od drugih, a samo je adeptima vrhova poznato njihovo delovanje i sastav. To nesumnjivo govori o opremljenosti znanjem sa Drveta koje je, sigurno, posedovao Vilkins. Ipak, zar jednom takvom znalcu da srube Saturnovo bratstvo i to na spavanju!? Ako bih ikada saznao ko je izričito naredio (ako takva naredba postoji) skup tolikog broja članova esenskog Bratstva na jednom mestu rešio bih tajnu Vilkinsovog nestanka; iz toga bih, s iskustvom više, nazreo i sudbinu brata, da li se varam u ovoj proceni? Ko bi mogao da se pohvali da je video Vilkinsa na javnom mestu, bilo gde? Da li uopšte postoji žena koja bi mogla da tvrdi svoju intimnost s njim? Odakle onda priča kako je Helmut Vilkins hohštapler i kako redovi kurvi stoje pred njegovim vratima? Da li je H. Vilkins zaista iz Bremena? To nikada nisam mogao sa sigurnošću da utvrdim, osim iz priča koje kolaju o njemu. Takve vrste priča o njemu nisu postojale oduvek - par meseci pred njegov nestanak počele su da bujaju. Dakle, tako se stvara kraj jednog čoveka: prvo se napravi negativni lik čoveka, da bi on kasnije nestao. Bio sam kod prokletog, šugavog Franka u Eterni, kada sam putem astrala dobio prećutno odobrenje za nastavak rada na uobličavanju Srebrne Vodolije, što je značilo otvaranje poslednje faze koju sam kasnije nazvao Južna dijeceza. Tom prilikom dobio sam neka uputstva. Iz šturog priloženog materijala dalo se zaključiti da je to nešto sasvim novo, do tada potpuno nepoznato zapadnoj hermetici. Osetio sam iz tog materijala da neko stoji iza njega. Neko ko je čvrst i jak kao greben. Ako je neko ubijao taj greben, ubijalo ga je najmanje njih stotinu odjednom! Kasnije sam saznao da je ta postavka magijske spekulacije bila delo Helmuta Vilkinsa iz Bremena. Rečeno mi je da ne ulažem napore za lični susret s njim, jer je on apsolutno skriveni adept. Možda iz života i dela tog čoveka proizlazi ruganje s Bogom, ali da se odlučio na put za Atos s tim ciljem, u to ne verujem!

Evo iz tog Vilkinsovog materijala ponešto što je svojevremeno doprlo do mene:

"Zajedno vršiti", stoji na početku Vilkinsovog uputstva, "magijske evokacije, konstruisati talismane, praktikovati rituale u grupnom krugu. Zabranjeno u obradi Kamena ostali na nivou tinkture koja proizlazi iz Prve noći!"

Čitaj ovo poslednje kao: zabranjeno u obradi erotskog ostati na nivou plotskog koje proizlazi iz prvog seksualnog kontakta!

"Kao u svim hermetičkim učenjima, evolucija ljudskog roda tumači se kao neprekidni proces preobražaja čovekove svesti. Taj preobražaj odvija se u velikim skokovima ili ciklusima. Sami skokovi mogu biti pomagani, između ostalog, i seksualnom magijom. Na te cikluse utiču, pored čovekovih otkrića iz svih oblasti života, takođe i rasula ljudskog roda: pomori, ratovi, provale varvara, a kabalista Ben Lurije je tvrdio da postoje pojedinci koji svojim snovima utiču na ciklične skokove.

Što se tiče svetskog zapada, u sledećem veku nastupa akvarijanska era, čija će karakteristika biti naglo oslobađanje ljudskog bića, nastupanje novih odnosa u ljubavi među ljudima, nastajanje bratstava, sveopšte tolerancije. Kod ljudskog bića ovog vremena doći će do nezadrživog buđenja parapsiholoških moći, ali i najcrnjih strasti.

Mnogi će, u toku tog iznenadnog oslobođenja, izgubiti dah, oslepeti usled jake i iznenadne sunčeve svetlosti (čitaj: slobode!); napustivši staro, neće dospeti do novog i ostaće bez tla, te će kao Ikarus biti usamljeni nad morem (čitaj: čovekov izbor u slobodi!), s krilima koja se raspadaju(čitaj:čovekov kraj u jalovoj slobodi!), poželeće čvrsto tlo pod nogama i staru sreću (čitaj: u novim okolnostima čovek će poželeti autoritete iza kojih bi se sklonio!). To će biti glavna odlika prelaza u akvarijansku eru. Eru koja će, na svom početku, tražiti nevinu ljudsku krv. Svako će, probuđen, tvrditi kako svojom voljom odlučuje o sudbini svega. To će biti strašno vreme kada će se kriterijumi vrednosti izgubiti, svaka će hulja tvrditi da je kralj u svemu, i teško stvarnim kraljevima znanja! Mudri treba da se sklone i osame jer biće to vreme ludih polubogova - ludost će pokušati silom da ovlada svetom!"

Tri velike ere odigrale su se do sada u ljudskom rodu: era paganizma. Era muških, istočnih religija. I treća era koju Vilkins označava kao akvarijansku eru slobodne ljudske volje prikrivene u svakom - one volje kojom je ispunjen kosmos.

Ovo oko iznenadnog oslobođenja i podele velikih era - Helmut Vilkins je naznačio kao dvostruko čitanje: za posvećene u strogom krugu ovaj tekst će se čitati u otvorenom, direktnom značenju sa svojom porukom.

Za neposvećeno krdo tekst će glasiti ovako:

Naš sudbinski Kamen vukao se po đubrištima sveta kroz dosadašnje, proteklo ljudsko vreme. I tako, vremenom, osim za mudre koji znaše njegovu sudbinu, za svet postade bezvredan. Ali, tad naš kralj (naša kraljevska veština), s krunom na glavi, bude oženjen crvenom kćeri koja je ništa drugo do prikrivena volja za moć. Crvena kći je na zapadu odrasla, a kad s istoka bane, prevariće jer će ličiti na zoru i doći će na poziv Solomonove mudrosti koja će je prihvatiti. U njenoj zanosnoj i opsenjujućoj šaci biće: moć, čast, snaga i gospodstvo. I nikako neće biti prostog porekla, dostupna svakom (o, varke li, i kad se nudi). Na glavi njenoj kraljevska je kruna, kao zvezda što iskri blistavim zrakom, kao nevesta ukrašena za muža, osedelog kralja na vlasti. A njene haljine su opasane grčkim, arapskim i latinskim slovima od zlata: "'Na četri strane ovoga sveta da kročim ja ću, jer sam jedinica filozofa; ne dam se, i sasvim sam nepoznata glupima! Nužno je da na kraju svega nebo i Zemlja budu povezani!"

Ona će.(ta kraljica) pri slabom ognju začeti sina koga će prehraniti oganj stvoren plamenom vatre koja će goreti od tela onih koji je nisu prihvatili. Potom će se sin preobraziti i njegova tinktura će ostati krvavo crvena poput ljudskog mesa. Potom će naš sin volje, kraljevskoga roda, uzeti svoju tinkturu s ognja te će smrt postati kraj svega, belina i tmina izmenjaće svoja mesta, a voda nestati, reč romena biće izbačena iz upotrebe.

Zmaj se plaši sunčevog svetla, zna se ova mudrost stara, a alhemijskom sinu biće jedini zakon njegova volja; time će se otvoriti zabranjena blaga, veštinom svojom upravljčkom mudrac će postati čovekobog! Sin se prometnuo u bojni oganj i premašuje sopstvenu tinkturu svojim crvenim ruhom i pregrnutim purpurom. To je Crvenome moru bio put bez prepreka, jer to veliko i široko more (živa voda) uzdrmalo je Kamen od Ugla i želi da s njom (Stenom) promeni mesto; ali teško i krvavo će teći ta zamena s Galilejskom stenom!

Po izlivu tog mora bez prepreka, napolje su potekle kovinaste vode, oslobođene prinčevom voljom, čineći da raspadljivost svega živog postane u jednom novom kaljenju neraspadljivost. Neka Tvorac svih svetova oprosti mudracima jer nema neraspadljivog elementa do Tvorca samog, ali kako da se upravlja kad je sama pobuda taština, a svaka taština počiva na laži! I ta slatka laž (providna kao gorski izvor) mora da postoji - jer kako bi se uistinu objavila Nova reč?

U toj našoj polaznoj tvari (na putu volje) toliko će biti nečistoće i nikada se neće moći dovesti u slanje potpune ispranosti i čistoće (ali ovu činjenicu treba kriti!). Ipak, nečistoću treba temeljno uklanjati, a to bi, bez ogleda naše tajne veštine, bilo nemoguće ~ tako da bi ceo Neimarov projekt pao. Pomoću nje (tajne veštine, braćo!) doznajemo sredstva i načine kako da iz menstruma bludnice izlučimo plemenitu kovinu za kraljičinu dijademu! Ukoliko je ludilo za profanim zlatom veće, utoliko je nama olakšan posao oko stvaranja i podizanja kraljevskih ukrasa!

Od danas pa nadalje: neka nam pomogne bog promene, bog mišljenja, o kome ćemo samo mi suditi da li je ispravno, i bog tvari! Budimo kao živa, tekuća kovina, čudesna tvar koja u svemu izražava svoju tešku i neprikosnovenu narav! Jer, zemlja nosi sve, budući da je ogromna, tvori temelj celog neba i uvek ostaje suva, čak i kad guta sam život. Ostatak naše pobede progutaće smrt i suvota zemlje, a ni udeo ljudskog zaborava neće biti mali - tako da neće biti traga bilo kakvoj kovini osim naše!"

Do đavola! pomisli Arnold Lejdel, čovek se prosto pokoleba kad pomisli da je Vilkins mrtav! Ovaj tekst đavolski liči na onaj iz svitka koji je dospeo do mene u Kanštatskom hotelu! Sada bi mi Velika arkana bila razumljivija!

I Saksonac nastavi da čita Vilkinsov tekst, čudeći se samome sebi kako ranije nije video u njemu ovo značenje koje mu se sada otkriva.

"Akvarijansku eru moraju odlikovati ljudi kod kojih se gube polovi. Žene su na vlasti. Opšta odlika čoveka toga vremena biće oličena u velikom detetu, slobodnom i dvopolnom! Svuda na zemlji biće prošireno carstvo deteta! Treba raditi na promeni seksualnog nagona - istovremeno kod ljudi treba da iščezava osećanje greha ili bilo kakve krivice jer sve treba da postane u svom delovanju nevino i neodgovorno. Kod ljudi će se razviti detinja vera u progres i ne treba birati sredstva (laž je dozvoljena!) da se ljudi uvere u to! istovremeno s tom nadom u progres, stvarati kod ljudi strah od katastrofe sličan noćnoj mori!

Ljudi doba akvarijanskog treba izričito da liče na decu više nego ikad u svojoj dugoj evoluciji. Privid njihove slobodne volje mora biti apsolutan. Ukoliko se taj model čoveka ne ostvari, nema ništa od akvarijanske vladavine!

Rad na ogledima seksualne magije (preko čovekovog oslobođenog erotskog bića) treba da bude prvi korak u opsenjivanju čoveka novog doba!

Čovekovu želju za koitusom i ljudsko ludilo za profanim zlatom treba dovesti u stanje kada oni postaju preči od hleba. Ne treba ispuštati iz vida: krdo čiji je instinkt zadovoljen, smireno je krdo!

Ljubav treba da se ispoljava kao kod dece! Nesputano, bez imalo osećanja greha. Neka hrišćanska era posluži kao primer zatucanosti, mraka i erotske neslobode!

U novom dobu jedini zakon neka bude ljubav i volja da se ona vrši. Neka mudri sinovi filozofa na koncima drže pajace s ovim ispisanim krilaticama: "Ljubav je sve! Ljubav je volja! Ljubav je moć!" - Time će sinovi filozofa sebi olakšati posao u obradi Kamena!

Sve ono erotsko što je bilo u carskim i kraljevskim budoarima, treba izneti na ulice sveta! U knjige novog doba! Na pozorišne scene novog vremena! Razbijati moralne kanone! Uništavati svaku skalu prave vrednosti! Ismejavati i potiskivati duh! Rušiti pravila, jer to su lanci prošlosti! Proglasiti sve što je staro nazadnim i nakaznim!

Akvarijansku eru proglasiti novom i modemom! Biti svuda prisutan s novim učenjem! Jer svaki čovek je zvezda i svaka žena je zvezda što zrači sopstvenu svetlost! (Šta je simbol nagog, uspravnog čoveka, raširenih ruku i nogu? To treba da bude simbol akvarijanskog doba.)

Sve postojeće u univerzumu i u ljudskoj psihi, u celokupnom svom radu, podvodim pod Drvo znanja koje je, istovremeno, pokazatelj čovekovih spiritualnih moći i njegove evolucije!"

Radni opis org(...)e i njene strukturne jed(inic)e autor Helmut Mateus Vilkins

"Počeću primerom grupe koja u svom delovanju treba da ima potpun oblik, sličan ledenoj gromadi. Cela grupa treba da ima ćelije ispunjene trojkama - te trojke kontaktiraju sa svim vidovima spoljnjeg sveta, kao i između sebe!

Deo gromade koji se vidi iz vode - to je vidljivi deo grupe u okviru hermetičkog podzemlja. Oni su deo grupe neposvećeni u tajnu sve do njenog kraja (dna).

Deo tog vidljivog dela grupe pripremiti za uvođenje u život - proglasiti ih iskušenicima i ubeležiti ih nultim stepenima.

Drugi deo tog vidljivog dela grupe regrutovati među bludnicima, prevarantima i ljudima prevratničkih nagona, jer je to najbolji potrošni materijal i sličan je topovskom mesu u ratovima. Taj deo grupe neka stalno ostane na nultom stepenu, jer je taj materijal kurvarski okot, mahom opsednut plotskim i bednim sitnosopstveničkim nagonima raznih vrsta, dakle životinjom nenasitom ispunjeni još u svojim genima! Kod tog dela grupe duhovni razvoj je onemogućen, jer im se koreni strasti vuku još od dedova!

Prilikom prvih pokušaja u radu, izvesno vreme, u toku samih ogleda - iskušenika treba kroz znanje da vodi st. teoretičar jer jedino on odgovara elementu vazduha koji vlada u sefirotu Jesoda.

Kasnije, njega bi trebalo da zameni st. praktičar.

Posle toga (treba imati u vidu proteklo vreme), predati iskušeniku njegovo magijsko ime.

Stepene teoretičara i praktičara angažovati iz redova Veritasa, koji treba da odobri njihov rad, s tim da redovi iskušenika steknu utisak da instrukcije dolaze s nivoa Eterne ili njoj slične organizacije!

U protivnom, predati spoljnjim članovima na uništenje bez milosti!"

H. M. Vilkins, u Bremenu, godine (...)

Kurvin sin i taj Vilkins! Zar ja nisam dobio odobrenje od Veritasa za ovaj rad na temelju ovog njegovog zapisa? Odmah su mogli da stave do znanja da Južna dijeceza nije poželjna! Oni to nisu učinili, zašto? Ništa me ne može razuveriti - do nečega su došli u mome redu i ne žele dalje da idem. To je moglo da mi se saopšti, a ne da likvidiraju celu grupu! Zbog čega žele da Južna dijeceza prestane da radi?

Bez sumnje, najveću grešku napravio sam svojim urednim, tečnim i iscrpnim obaveštavanjem Velikog centra o svakom svom novom koraku u radu na seksualnoj magiji! Trebalo je da radim drukčije s tim jebenim paklom od Veritasa i njihovim slugama u Eterni! Neka se nose u večnu noć, pasji sinovi!

Kako mi samo izgleda drukčije ovaj Vilkinsov tekst!? Neshvatljivo koliko drukčije značenje nosi ovaj tekst od značenja koje sam mu davao kada sam ga prvi put pročitao! Pogotovo završni deo, u kome se izričito traži da, ukoliko ne postoji odobrenje Veritasa, rad na projektu treba bez milosti uništiti! Mora da su šugavi Frank i Hugo-Hugo obične govnarske sluge Centra.

Dok je Arnold Lejdel, ispunjen najcrnjim slutnjama, pretresao svoju prošlost, njegovi prsti okrenuše nov list OBRNUTE CRKVE. I pred njegovim očima ukaza se međunaslov s malim zaglavljem:

4.

Oganj Jesoda

glasio je naslov ovog dela njegovog dnevnika. Nema šta, pomisli Lejdel, udahnuvši duboko, ovo je moj rukopis, ovo sam ja ispisao U malom i kratkom zaglavlju bila je ispisana napomena: "Oganj Jesoda, otvoren avgusta 1833. U trenutku podnošenja na uvid, domicil sunca na najnižoj tački. Srebrna Vodolija izdvaja rad na falusnoj energiji: Južna dijeceza je ime najudarnijoj grupi S. V."

U prvih šest meseci 1839. rad s grupom otvoren u Minhenskoj centrali. Razmišlja se o budućem mestu, jer je opasnost od provala uvek moguća. Bliža teritorija: dolazi u obzir Frajburg, odatle je komunikacija s Velikim centrom najlakša. Ima ih koji tvrde da je zbog finansijskih moći Bazel idealno mesto. Predlog za Bazel nije prošao na tajnom glasanju.

Eterna me je predložila, a Veritas potvrdio moj izbor (kako vidim po Vilkinsu sve je sam uradio Veritas).

Šef sam devetočlanoj grupi. Žene su u njoj brojnije. Neke od njih lično poznajem:

Ziglinde fon Veber, kćerka jednog bavarskog nadvojvode. Avanturistkinja. Bila umešana u aferu s lionskim anarhistima. Svojevremeno tražila od mene i Hermana da lutamo po Evropi. Nudila nam je ljubav istovremeno. Nikada dokraja nije verovala u to što je radila u Dijecezi, otvoreno je govorila da je to dobar trening koji je rasterećuje. Oduvek je bila opterećena seksom, uvek vlažna i vrela. Nisam hteo da je izgubim, ostavio sam je pored sebe. Sama sebi je presudila što se tiče ličnog napredovanja - ostala je na nultom stepenu. Voli krv. Njena slabost su jaki ljudi koji vole ubijanje, ali ne oni koji to čine zarad novca, jer je to, kako tvrdi, svojevrsna prostitucija, već iz ljubavi - zbog ideje. Poslednjih meseci nisam je video i ne znam gde se trenutno nalazi.

Ema Klausman, poreklom iz Moravske. U svojoj osamnaestoj isterana iz porodice koje se odrekla. Radila po Berlinu kao švalja. Tvrdi da neko iz njene šire familije poseduje ispisano predanje o poslednjim ostacima Moravske braće. I jednu knjigu o Katarima, knjigu koja je čudom izbegla lomaču inkvizicije. Ema je prostitutka evropskog ranga. Veruje da će kod mene u grupi savladati veštinu nenadmašne ljubavnice. Budala koja je sklona seksualnim perverzijama. Opšta odlika: rođena nimfomanka, na ivici upotrebljivosti. Ulagao sam veliki napor da kuljanje njene gene usmerim i kontrolišem, oko nje je potrebna svakodnevna mobilnost i prisutnost. U protivnom, sve urađeno se brzo raspada. U odgovoru na njen ispunjen test stoji: u kasnijim godinama života moguće erotsko ludilo. To saznanje oduvek sam krio od nje. Bio bih srećan kada bi napustila Dijecezu. Ako to ne učini sama, moram narediti da je uklone.

Štefan Šinjevski - kod tog imena Lejdel zastade, ali samo na trenutak. Uzevši pero, ispod kraćeg ispisanog teksta o Šinjevskom dodade samo jednu reč: izdao!

Brigita Makaupt, mesto rođenja Minhen. Posle dve godine rada u Dijecezinoj grupi - napustila je. Priključila se minhenskoj anarhističko-rozenkrajcerskoj grupi koja je u svom alhemijskom kazanu prokuvala magiju, ritualna ubistva i političku anarhiju. Bila je dobro poznata po svojoj paroli: "Slobodno! Nema lomača! Bog je mrtav!" Lejdel ubeleži najnoviji podatak o Brigiti: pre nekoliko nedelja "Paladijum" je objavio vest: negde na istoku Pruske Brigita je uhvaćena i obešena.

Agelida Berger, samo zakratko bila u mojoj grupi. Odbila da kaže mesto svog rođenja, svoju profesiju i porodično stanje. Kasnije sam saznao: bavila se veštičarstvom pre nego što se našla u Dijecezi. Spravljala afrodizijake. Odnedavno se krije u nekom evropskom podzemlju zbog osnovane sumnje da je, u borbi za nasledstvo, trovala bliske rođake. Kad ju je Herman prvi put video, rekao mi je da Bergerova ima zube i kosu veštice. Bogovi ljubavi su se poigrali s njom: neshvatljivo je da tako lepo žensko telo nosi toliko ružnu glavu koja je čini pravim akrepom!

***

Prvih šest meseci: najširi oblik predavanja. Imaginacijom dovesti u stanje zgusnutosti žive telesne, kao i duhovne sile. Zahtev da adept-minoris bude telesno zdrav. On radi s vlastitom suštinom i uz njenu pomoć, a to je osnovni preduslov da se izvede ogled. Tokom ogleda meša se psihičko i fizičko. Ali ne postoji stvarna dilema čemu dati prednost. Sve se nalazi u međucarstvu duha i tvari. Ukoliko se izdvoji tvar po sebi, međucarstvo propada, a samim tim i veština Kamena.

Zato treba izučavati. Meditirati. Znojiti se. Raditi i kuvati metale. Otvoriće se spasonosna bujica što dolazi iz srca Sina velikog sveta! Vodu, koju nemamo, daje Sin velikog sveta iz svog tela i srca, da nam postane prava, naravna voda života!

Drugog septembra 1834. J. dijeceza, u Frajburgu. Merkur u usponu, domicil Meseca. Na izlasku iz devete kuće našlo se Sunce s Mesecom. Ogled "Marsove snage / Luksor" tekao na ovaj način:

Tog sparnog dana hteo sam, u prepodnevnom predavanju, da postavim u praksi jednu od teza iz mog poglavlja: "De Rex de Arte Regia"^[25]. A tema je bila: izbor tehnike za autoerotsku operaciju s unapred postavljenim ciljem.

Partnerka B. G. mi je priznala da je od mene sakrila svoj pravi položaj: Mars joj je bio u znaku Ribe. Budući da je delovala kao telesni okvir Marsovih snaga - u toj astrološkoj konstelaciji Marsa i Ribe sve je moralo propasti.

U daljoj analizi stvar je stajala ovako: B. G. se uplašila telesnog položaja u kome se našla na rukama i s nogama na mojim ramenima. Bila je, psihološki, bez imalo samopouzdanja. Odjednom, ispostavilo se da je ogled, u neku ruku, o nečemu govorio. U trenutku seksualnog čina i ja sam bio rastrzan. Koncentracija mojih misli nije bila dobra tokom cele operacije. Intuicija mi je govorila za vreme, pre i posle cele operacije da je sve ispalo rđavo. U toku ogleda pojavila se glavobolja, ritam disanja bio je ubrzan preko dozvoljenog. Operacija nije vođena s oduševljenjem, a to znači da je emotivni naboj bio na minimumu. Prilikom koitusa došlo je do obostrane neumešnosti. U samom vrhuncu izgubio sam moć vladanja nad binduom^[26] i energija je nemušto ispuštena kao kod neobrađenog Kamena. Šta bih mogao da kažem o onome što se nazivalo dobijenim eliksirom iz "Ogleda XXIV Marsovih snaga"? Moglo bi se reći da je to bilo sve pre nego bilo kakav eliksir. Rezultat je bio ljutog i aromatičnog tipa. Doziran je kod Matilde Gudrun, poznate kao tirolska drolja viših krugova, i nije dao ništa, izuzev lake drhtavice njenih udova. Nikakva predstava nije stečena, čak ni pokušaj viziranja nije uspeo. Uključivanjem Matilde Gudrun morao sam da završim prenošenjem u paralelni ogled, označen kao "Luksor XI". Vođen, kao što se vidi, pod jedanaestim stepenom.

Opšte mesto ogleda: primena tehnike jedanaestog stepena, putem seksogamije, ovaj put nije uspela. Ceo ogled propao. Zašto nisam uspeo? Zaključio sam: ne smem preskočiti ovu temu iz svog "De arte Regia" - moj hermetički trening mora sadržavati, po svaku cenu, napor na ostvarenju kontrolisane aktivnosti s unapred postavljenim ciljem.

Lejdel zastade u prelistavanju svog dnevnika. Pažljivo je čitao jednu belešku napravljenu povodom boravka frajburške grupe na jednom italijanskom ostrvu. Beleška nije nosila tačan datum niti naziv ostrva. Jedino je iscrpan bio opis grupnog obreda akvarijanske sekte pod naslovom: Pozdrav Suncu. Obred je bio održavan četiri puta na dan. Povodom obreda, u jednoj Lejdelovoj napomeni stajalo je da bi svake godine, na dan kada je uspeo u svojoj inicijaciji s Horusom, trebalo obznaniti primenu gnoze u obredu "Pozdrav Suncu".

Prilikom tog grupnog rituala akvarijanci su se služili osnovnim hermetičkim instrumentima: muškarci ritualnim mačevima, a žene peharima. Svima okupljenim Lejdel je obznanjivao: "Raditi kako ti volja bude! I to neka je jedini zakon! Ja vam otkrivam zakon svetlosti, života, ljubavi i slobode! U ime Jao!"^[27] Bio je to, u stvari, početak akvarijanske molitve.

Obed je za akvarijance bio sveti čin i dok je on trajao, ćutanje je bilo obavezno. Način ishrane bio je vegetarijanski. Ritual je bio sastavljen dobrim delom od ceremonije u obliku dijaloga između Velike Erotike (žene) i Velikog Sveštenika (muškarca). Tom prilikom oboje su bili nagi.

U daljem tekstu Lejdelovog dnevnika bio je ispisan deo tog ritualnog dijaloga:

Vel. Sveš. "Radi kako ti volja bude i to neka je jedini zakon!"

Vel. Erot. "Šta je tvoja volja?"

Vel. Sveš. "Da postignem vrhunac i da kroz tvoju čistu ružu razgrnem spiritualnu zavesu."

Vel. Erot. "S kojim ciljem, sine mudrosti?"

Vel. Sveš. "Da saznam i da se vratim sa znanjem jer znanje je moć!"

Vel. Erot. "Blago tebi, kako ćeš to postići?"

Vel. Sveš. "Kroz tebe ću oslabiti zemlju u sebi!"

Vel. Erot. "I šta ćeš time dobiti?"

Vel. Sveš. "Ostvariću veliki korak. Kao što je znanje moć, tako je ljubav zakon. Ljubav pod kontrolom volje!"

Bio je to manji deo Dijecezinog programa i, najverovatnije, izložen kao jedno od mogućih polazišta obrednog dijaloga. U produžetku ovog dijaloga bila su ispisana neka akvarijanska iskustva:

Mi, nosioci novog Eona, pisalo je, ne zaluđujemo se i ne laskamo ženi, niti je mi preziremo ili zloupotrebljavamo. Za nas je žena ona sama - izvorna, nezavisna, slobodna, sebi dovoljna. Ona je isto što i njen suprotni pol: muškarac. Mi je ne želimo kao roba, već kao slobodnu kraljicu. Mi akvarijanci nismo robovi pornografije, kako hoće da nas prikažu neprijatelji slobode i napretka, mi ljubav smatramo delom slobode i stavljamo je pod kontrolu lične volje! Odbijamo da prihvatimo da je seksualna sloboda sramna i degradirajuća - propast za telo i pakao za dušu! Mi ne priznajemo da je ljubav izneveravanje božanske iskre u čoveku i njeno potčinjavanje životinjskoj. Nema ničeg prljavog i sramnog u bilo kom vidu ispoljavanja seksualnog instikta jer je svaki takav akt, bez izuzetka, odraz volje pojedinca koji je, bez obzira na pol, sopstvena zvezda! Između polova treba da vlada nesputano "struja 93" koja je kabalistička brojčana formula za slobodnu volju ljudskog bića.

Opis koji sledi govori ponešto o problemu praktičnog izvođenja Lejdelovih seksogamijskih ogleda:

Kroz stimulans toplote, za koji stoji da ga izaziva seksualni izvor po uverenju i spiritualna vatra, rođena iz pokreta spojenih tela, primenjena na Atahor (valjda objekt ljubavi?) - dolazi do izdizanja zmije, njenog prelaženja iz tog oblika u kukurbit-retortu ili vaginu. Kukurbit je alhemijska retorta i u ovom slučaju je sprava u kojoj se mešaju biološke struje koje ističu putem seksualnog čina. Samo mešanje bioloških struja u seksogamiji, po Lejdelu, jeste čin alhemijske svadbe. To novo stanje, izazvano mešanjem kurkubit - retorti, odmah proizvodi hemijsko raspadanje zmije u monstrum Glutona koji je, naravno, sperma. U pojedinim fazama promene od vatre spojenih tela do mešanja u retorti i dobijanja novog oblika Glutona - važan je proces stimulisanja i registrovanja vizija.

Stimulans toplote izazvan po uverenju: baron Hajnrih Labs, kao deo mešanih snaga, doveo je Ele. Zingeman. U njegovom slučaju stimulans toplote izazvan je putem flanketa. Do tada nije viđeno takvo pripremanje retorte u J. dijecezi. Odmah sam uočio da je flanket deformisan i nepravilan. Labs nije tražio od suprotnog pola viziranje u vrhuncu koitusa. Obe struje delovale su u spajanju bezlično i suvišno jedna pored druge. Poza obeju struja kod flanketa je licem u lice. Biološka struja Eve je zemlja, a struja Adama je nebo. Adamove noge, umesto da se nalaze između Evinih, u slučaju Labsa i njegovog partnera imaju drugi položaj. Među njenim nogama bila je samo jedna njegova, dok je drugom nogom Labs opkoračio jednu njenu butinu. Time dolazi do bitne promene u prodiranju zmije u Evinu retortu. Odmah u sledećem kontaktu Labs je objavio pozu po slobodnom uverenju, naznačenu kao poza šezdeset i devet. To je bio položaj istovremenog, zajedničkog oralnog seksa. Odmah sam prekinuo takav način mešanja struja. Izbio je skandal. Veritas se potrudio da mi se ime, preko stranica "Paladijuma", nađe na listi kompromitovanih. Hajnrih Labs, za koga sam bio ubeđen da je indiferentan prema svemu, pokazao se u svojim reakcijama kao neurastenik. Labs je preteći napustio J. dijecezu. Njegove veze među našima bile su nikakve (ili ja nisam bio upućen u to?), s te strane nisam strepeo, ali nisam sa sigurnošću znao, niti iko od mojih u Dijecezi, kakve su mu bile veze s frajburskim sudstvom i policijom.

Ele. Zingeman je posle tog skandala ostala neko vreme u Dijecezi. Ali, ubrzo sam shvatio da je hitno moram izbaciti. Pored toga što sam posumnjao u njenu iskrenu nameru za samousavršavanjem kontrole volje, morao sam sastaviti kraći traktat protiv bludničenja, mogućnosti da se ovakva vrsta rada (kakva je moja) zloupotrebi.

***

A to s Ele. Zin. dogodilo se na sledeći način: u prvih pet meseci formiranja Dijeceze već sam raščistio s Labsom i nekim sličnim pokušajima da se ceo rad u Dijecezi svede na prostituisanje. Nekako u to vreme odsustvovao sam iz Frajburga. Čudna je podudarnost, ali je tako: baš u vreme formiranja Dijecezine grupe dobijao sam pregršt podataka o Knesu. Bili su konfuzni i nedorečeni (mirisali su na lažne), ali sam morao, jedan po jedan, da ih detaljno proveravam, tako da me je to, s vremena na vreme, udaljavalo od Dijeceze. Sada sam siguran: hteli su da me, na sve moguće načine, izvuku tih meseci iz Frajburga! Dakle, kao što ispisah, vratio sam se u Frajburg posle jednog takvog odsustva. Dijecezu zatekoh skoro pustu. U njoj, tog dana, nije bio čak ni uobičajeni broj posluge. Kada sam otvorio vrata na prostoriji za oglede, čekalo me je iznenađenje!

Na podu zastrtom velikim kružnim pokrivačem, u krugu među zodijačkim znacima, ležala je polugola Eleonora Zingeman. Kad kažem polugola, mislim, pre svega, na ono malo odeće što je imala na sebi, a koja, u isto vreme, nije smetalo utisku da je žena potpuno naga. Moglo bi se reći da je to malo odeće na njoj samo raspaljivalo i izazivalo kuljanje strasti. Njene crne čarape navučene do polovine belih butina, potom providna čipkasta bluza prebačena preko jednog ramena, čiji su krajevi s rukavom ovlaš skrivali njen pupak i mali obli stomak. Zingeman je bila ispružena na levom boku; oslonjena na levu podlakticu, sa crvenom jabukom u levoj šaci. Ispred nje je bila otvorena knjiga na koji su bili položeni njeni dugi prozračni prsti, na njenom domalom prstu uočljivo je bleštao zlatan prsten s tirkiznim kamenom. Uopšte nije podigla pogled prema meni iako je morala čuti šumove mojih koraka, izgledalo je kao da na želi da primeti moje prisustvo. Položaj njene glave iziskivao je ovlašno uvinuće njenog ramenog pojasa, ali i pored toga, njene sise delovale su čvrsto, s tamnim, nabubrelim bradavicama. Lagano je povlačila naviše koleno desne noge otkrivajući untrašnjost butine sve do venerinog brega. Crni bokor malja polako se rastvarao otkrivajući stidne usne. Bile su široke, duge i izbočene, delovale su moćno svojom krvavo crvenom bojom. Još uvek nije dizala pogled prema meni. Usne su joj bile blago otvorene, kao da joj je zalogaj jabuke zastao u ustima. Koleno i butina desne noge nisu mirovali, i dalje su se pomerali naviše. Pojavio se fini, mekani usek u mesu pored same stidnice i ona se blago izdigla, izgledala je kao da bubri.

- Gospodo Zingeman, ovo nije kupleraj. Obucite se i odmah napustite ovu zgradu! - rekoh, ne mogavši da uzdržim bes, ali ona ostade i dalje savršeno mirna. Bes je kovitlao u meni, došlo mi je da joj priđem i nogama smrvim lobanju.

- Lejdel, vi ste impotentni - kaza mirnim glasom, ne podigavši pogled s knjige ispred sebe. To me je đavolski zbunilo. Ostao sam skamenjen u mestu. Najzad, nekako se pokrenuh. Trebalo je da nešto brzo učinim sa sobom i s njom. Prišao sam joj sasvim blizu. Pogledah je odozgo, u njeno malo, oblo teme, kosu rasutu po oblim ramenima. Očekivao sam da će joj sise, gledano izbliza i odozgo, biti spljoštene i opuštene, ali one su sa svojim bradavicama imale punoću i čvrstinu kakva se retko viđa.

Nogom odgurnuh knjigu ispred nje. Sjaj u njenim bademastim zenicama govorio je samo o tome kako joj ne mogu ispuniti želju. Gledala me je netremice.

- Lezi na leđa! - naredih joj. Ona me posluša bez reči. Imao sam nameru da se zadovoljim.

- Raširi butine!

Poslušno je širila bedra. Spustio sam šaku na njen ispupčen maljavi izazov.

- Sad kad ti krnem, uverićeš se da li mogu - prostenjah. Uverićeš se u svu bedu bludništva kakvo je ovo - govorio sam joj, milujući je i trljajući dole, dok je ona širila bedra sve više i više. Stenjala je, poluotvorenih usta punih čežnje. U trenutku kad sam joj pridigao kukove da bi što bolje ušao u nju - stegla me je. Imala je snažne vaginalne mišiće, osećao sam kako mi nešto grabi ud iako je bio sklizak, pa ga zatim pušta da bi ga opet zgrabilo. Jedini način da je parališem, ovu njenu iluziju o sopstvenoj jačini i veštini u seksu, bio je da joj priklještim matericu. Kad sam joj zabacio noge na ramena, kriknula je. Stavih joj šaku na usta. Trzala se pred svakim mojim naletom pokušavajući da mi izmakne, ali ja sam je čvrsto držao, stežući joj kukove. Mošnje su mi otpadale udarajući o njenu pubičnu kost. Popustio sam stisak, skinuvši joj noge s ramena i prebacivši ih preko ruku. Disala je ubrzano. Osećao sam kako svaki njen novi pokret povećava uživanje i priprema telo za novi val. Trzala se i uvijala svojim telom - bila je blizu svog vrhunca. Prelazio sam preko njenih lepih, mekanih guzova, onda mi prst skliznu u njen analni otvor. Gurao sam ga onako kako je vrelina iz njenih usta zasipala moj vrat. Pod prstom sam osetio svoju žilu u njenoj vagini. Muljalo je i kuljalo unutra. Potom sam palcem našao onaj mali deo koji razdvaja analni otvor od vagine, trzala se stenjući i uzdišući, a meni se od tih pokreta žila napela do pucanja. Bio sam svestan da kod mene nadolazi i da neću moći dugo izdržati odlaganje. Uvijala je izdignutim guzovima i to me još više raspaljivalo.

- Svršavaš brzo - rekoh, osetivši vrelu lučevinu koja iscuri iz nje.

Kasnije sam saznao: Ele. Zingeman je u kući i na posedu Ketig Dagmar fon Hofer. U stvari, Ele. Zingeman namamljuje bogatu klijentelu kod udovice fon Hofer (Labs je bio jedan od njih), da bi ih one, posle izvesnog vremena, ucenjivale. Možda je njen boravak u Dijecezi izveden s ciljem da se Labs navuče u stupicu?

U svakom slučaju, rešio sam da objavim, posle onakvog kontakta s Ele. Zingeman, traktat o Ognju Jesoda.

Posle Ogleda XVIII, označenog kao "Delfi u ponovljenoj identifikaciji s Horusom", pročitao sam celoj grupi svoj zapis o Jesodu. Tom prilikom svi iz grupe bili su prisutni.

"Čoveče, tebi kome je najveći san bludništvo! Znaj, na Drvetu znanja postoji grana (sefirot) označena imenom Jesod. Njega ako spoznaš u svim njegovim vidovima i do kraja, zakone njegove moći ako izučiš - nijedna žena ovoga sveta neće ti odoleti! Tajnu njegovu ako spoznaš, saznaćeš sve o pohoti!

Ali znaj, teško tebi ako mu i slovo izostaviš, i ono najmanje u njegovoj prirodi ako izmeniš dok ga prizivaš! I pred najgubavijom ženom, ružnom kao smrt, bićeš izgubljen! Pašćeš u tamni krug zmijske jabuke. Dani tvoji postaće mučenje. Na lancu slepe strasti vodiće te glupi. Sve do groba smejaće ti se zli. I neće biti, osim zmije, druge lepote za tebe!"

5.

Pored četiri osnovna elementa, čitao je dalje Arnold Lejdel jednu svoju staru belešku iz OBRNUTE CRKVE, koja mu je iznenada zapala za oko, postoji i peti elemenat nazvan Akaša ili Spiritualna iskra. Simbol tog elementa je najviša tačka petokrake zvezde unutar pentagrama. Akaša nema svoj odgovarajući ritual, a ni odgovarajući stepen znanja, niti je vezivana za bilo koji sefirot na Drvetu - već je sačinjavala takozvani Veo hrama Akaše. Ritual Akaše odgovarao je hermetičkom stupnju Portala i bio je neka vrsta odmorišta pre kretanja u novu, višu duhovnu avanturu. Zna se da je ritual Akaše sedište kome pripadaju svi žrtvovani i varvarski bogovi ljudske prošlosti, te najveća, neizmerna dubina ljudskog roda koja se naziva istorijom čovečanstva!

***

Prvo je izbio šum sličan lahoru u preletu kroz lišće, potom je to postalo nešto potmulo, neodređenog porekla i izvora - tako blizu Saksončevog temena! Lejdel se baci na pod između tankih plamenova one četiri sveće. Ponovo je sklopio krug od sopstvenog mesa i kostiju. U taj mah sveće se počeše gasiti. Cvrčale su nestajući i topeći se. Munjevito je vizirao dvostruke vrtloge Jesoda. Bili su moćni i snažni. Napravio ih je iznenada tako da je jedva uspeo da povrati ritam disanja. Bili su u obliku dveju kupa koje se dodiruju svojim vrhovima u predelu njegovog pleksus-solarisa, rotirajući nesagledivom, čudovišnom brzinom, usled koje mu je (u sopstvenoj viziji) telo gubilo oblik bivajući svedeno na obriše. Dvostruki vrtlog Jesoda bio je žarko ljubičaste boje. Lejdel se lagano pridizao prebacujući snagu stečenog Jesoda u svoju auru. Sada je bio (u samoviziranju) ogromna, plamteće ljubičasta senka s prorezima, namesto zenica, iz kojih je pogledom tražio svoju torbu i knjigu svog dnevnika. Shvatio je: opasnost je prisutna tako blizu, što pre mora izaći iz Južne dijeceze!

Udarac nevidljive sile sručio se u levu stranu njegovog lica odbacivši ga u stranu! Sledeći se, svom silinom, stropoštao na njegove grudi, ali je Saksonac održao ritam disanja. Ponovo je, u samoviziranju, napravio snažni zamajac plamenog ljubičastog valjka. Udarci su postali vidljivi i za fizičko oko - male plameno zelene kugle koje su se raspadale o njegov ljubičasti valjak! Potom je sasvim jasno ugledao kako se ceo zid, s vratima prostorije u kojoj se nalazio, prosto odiže od zemlje i pomera u stranu! Krv im! Kurvina kopilad! pomisli Arnold Lejdel u položaju samoodbrane, napadaju me kroz kabalističku cev iz daljine! Ispred očiju mu se ukaza prozračna mrlja crvenkaste svetlosti. Izvesno vreme lebdela je u visini njegovog čela, potom je jačina njene boje počela da se razliva i gubi, ali se zato ona povećavala dobijajući tamnožutu boju i oblik pentagrama, onda se taj žućkasti pentagram sjurio prema vratima biblioteke nestajući u njima.

Arnold polako izađe u mračni hodnik Dijeceze. Ugledavši tanušnu svetlost u dnu hodnika, učini mu se kao priviđenje. Prišavši lagano i oprezno njenom izvoru, ugleda starog psetara Karla kako drži špiritnu lampu u ruci. Lampa nije imala stakleni štitnik i rasipala je slabu svetlost oku sebe.

Karlo? - izreče tiho Lejdel, kao da nije bio siguran u psetarevu pojavu. Lice starog psetara beše avetinjski bledo, zenica mračnih, ispunjenih mržnjom i smrću.

- Da, ja sam, gospodine Lejdel - prosikta starac. Lejdelu se učini da je psetaru krivo što ga vidi živog.

- Noć je - izusti Lejdel, tek da nešto kaže.

- Bliži se ponoć. Šta želite, gospodine? - oštro ga zapita starac.

- Ništa. Otpušten si. Od sutra neću da te vidim ovde.

- Sit sam te! - razdera se starac. - Ti si poslednji čovek koji će me otpustiti odavde!

- Otpuštam te, starče - nastavi Lejdel što je moguće mirnije jer je u Kanštatu tvoj brat Feliks zloupotrebljavao težinu moje situacije.

- Feliks!? - lažno se isčuđavao stari psetar. - On je već godinama mrtav! Nije se živ vratio iz Jene!^[28]

U tom trenutku do Lejdela dopre potmulo režanje i dahtanje. S vrha stepeništa, zastrtog crvenim sagom, samo na tren doga je zacvilela. Munjevito mu se pričinilo kao da mu daje do znanja da ga se priseća još dok je bila štene. Onda je psetar, iz ugla kraj velikih vrata od hola, zaurlao:

- Stela! Drži ga!

Lejdel koraknu u stranu, ispustivši torbu iz ruku i kleknuvši, munjevito izvuče drajsi. Zver je već bila pred njim. Ugledao je ogromne, otvorene čeljusti, potom se propela u skoku na njega kao crna, sjajna munja. Pucanj je bio zaglušujući. Lejdel je ispalio zrno ravno u čeljusti. Leteli su krvavi komadi pseće lobanje svuda okolo. Psetar se nije ni pomerio s mesta, ukočeno je posmatrao Lejdela očiju iskolačenih od straha.

- Ti, matora, smrdljiva svinjo! - promumla Lejdel, van sebe od besa. Starac je počeo da drhti. Sasksonac ga zgrabi za revere i odiže od tla. Kao da se, naglo, oslobodio straha koji ga je držao paralizovanog, psetar zamahnu na Lejdela lampom, ali ga promaši. Lampa udari o mek somot zavese pored stubišta, iz nje iscuri tečnost s plamenom i tkanina planu. Arnold ga ponovo ščepa jednom rukom, dok je drugom zamahnuo revolverom. Držao je drajsi za cev i teškim, okovanim kundakom revolvera udari psetara Dijeceze po temenu. Staračevu lobanju obli krv, a on samo tiho jeknu. U sledećem trenutku Lejdel ga odiže i baci u staklo na vratima hola. Srča stade da pršti svuda oko njih. Saksonac ga nije puštao iz ruku. Snažnim trzajem povrati ga kroz rupu na vratima. Ostatak porazbijanog, nazubljenog stakla koje je strčalo u vratima učinio je svoje. Starac je bio polupreklan i krkljao je u njegovim rukama. Krv je lila iz njega, dok ga je Saksonac treskao potiljkom o zid. Kad ga je Lejdel bacio na tlu, potiljak mu je bio gnjecav, sav u krvi. Psetar se nije micao na zemlji, bio je to leš zdrobljene lobanje. Lice Arnolda Lejdela beše sjajno od znoja, teško je disao raširenih nozdrva, potom oseti miris paljevine. Okrenuo se i ugledao plamen. Iza njegovih leda plamen je već bio zahvatio dobar deo hola, goreli su zastirači i drveni delovi stepeništa. Ispod prvih vrata kuljao je dim. On ih otvori i jaka struja vazduha poveća plamen. Sada je to već postao ogroman oganj.

- Ima li koga gore! ? - povikao je Lejdel. Ništa se nije čulo, osim huka vatre i pucketanja suve drvenarije koji su lizali plameni jezici. Vatra se hukom širila svuda okolo i, zahvativši sag na stepeništu, penjala se na sprat Dijeceze. Namah, Lejdelu se učini da je ugledao nečiji lik u dimu na vrhu stepeništa, ali to samo beše privid jer, zagledavši se bolje, shvati da je to igra plamena i dima u mračnoj kući.

Zgrabio je torbu i izašao napolje. Nije zatvorio vrata iza sebe. Na mestu gde je pri dolasku zatekao Džasfera Holma zastade, izvukavši šip na drajsiju, i ubaci krupno olovno zrno u cev revolvera. Dablin, bubnjalo mu je u mozgu, dok se stazom udaljavao od kuće iz koje je kuljao dim visoko u mračna nebesa. Moram se dočepati Dablina i pronaći tu vezu! Ovde, na nemačkom prostoru sam izgubljen! grozničavo je razmišljao Arnold Lejdel, pruživši korak. Pomisao da je možda psetar, pre nego što je ušao sa Stelom u Dijecezu, otvorio štenaru s ostalim dogama - natera ga da krajnje oprezno promeni svoj pravac kretanja. Nije želeo nikakav rizik. Stoga se, došavši negde na sredinu staze, uputi ravno kroz šiblje ka drumu za Frajburg. Ako su psi pušteni, razmišljao je, onda su negde oko izlaza, kod kapije Dijeceze. Ohrabrivao ga je dim, svuda unaokolo je smrdelo na paljevinu i psima je to, verovatno, otežavalo da ga nanjuše. U zelenilu, kroz živicu gde je skrenuo, bilo je još mračnije nego na stazi. Držao je čvrsto revolver u desnici. Konačno je odahnuo: izbio je na drum koji je vodio prema gradu. Noć je bila bez mesečine, ali se belina druma nazirala pod nogama. Drum se u blagim zavojima spuštao prema Frajburgu, iz pravca odakle je Saksonac prilazio, drum se spuštao niz široku visoravan. Iza jednog nagiba na putu Lejdela je čekalo iznenađenje. Ugledao je tovarna kola s arnjevima u koja je bila upregnuta konjska zaprega. Konji su stajali u mestu kao skamenjeni, tako da mu se ceo prizor učini avetinjskim. Ništa se nije micalo, ni životinje, niti među arnjevima, svuda unaokolo beše mračno i gluvo. Lejdel zastade kao ukopan u prvom trenutku bio je ubeđen da je upao u zasedu.

- Gospodine - začu tihi poziv iz kola, ispod arnjeva. Na trenutak je bio neodlučan, onda polako priđe povukavši kopču na ogrtaču, ali odustade od namere da izvuče drajsi. Ugledao je čoveka kako sedi u kolima, verovatno kočijaša, bio je zguren u zadnjem delu kola.

- Dobro veče - reče Lejdel.

- Ih, ovo vam je duboka noć, gospodine - dočeka ga čovek iz kola.

- Dobro, neka vam bude, dobra noć - odvrati Lejdel, upinjući se da mu glas bude što veseliji.

- Pogledajte - opet će onaj čovek, i podiže ruku. Lejdel se okrenu.

- Požar, gospodine. Gori ona vražja kuća. Seljaci se iz ovog kraja žale. Ništa ovde ne može da rodi dobro i do kraja, gospodine. Letina je bedna, a svi tvrde kako je zemlja odlična.

- Šta li to gori? - upita znatiželjno Lejdel, odmah mu je bilo jasno da su to odsjaji vatre iz Dijeceze, sukljali su u mračna nebesa, probijajući tu i tamo noćnu tminu.

- Ta vražja kuća, gospodine. U njoj se skupljaju sluge đavolje i ceo kraj nema mira od njih - mleo je uplašeno kočijaš.

- Onda, treba da gori. Mora da je vlast u Frajburgu rešila da stane zlu na put i spase narod.

- Ma, kakva vlast, gospodine!? Išli su ljudi i žalili se, tražeći da se to vražje sastajalište satre! Ali tamo sede gospoda sa školama i naukama i ništa nisu poverovali. Po naredbi, žandarmi su iskundačili seljake, nazvavši ih zatucanim krdom koje dangubi.

- A, tako znači - smeškao se Lejdel, posmatrajući kočijaševe crvene obraze i preplašene mišije oči. - Imao sam neprilika na putu, točak na kočiji je otpao pa sam peške krenuo za Frajburg. Ako ima mesta, platio bih - dodade.

- Rad sam društva, gospodine! Teram robu za grad, pa bi smo mogli zajedno! - uzviknu radosno kočijaš, obradovan iznenadnim saputnikom.

- Šta mislite, gospodine - upita ga kočijaš, dok su se kola tresla po drumu - da li je Gospod jači?

- Od koga?

- Pa, od njih, gospodine - i kočijaš pokaza rukom neodređeno iza svojih leđa. Lejdela naglo zgrabi ravnodušnost. Bio je umoran i spavalo mu se.

- Valjda je - procedi.

- On je znao njihov kraj. I smejao se - reče kočijaš, razvukavši usta u širok osmeh, zenice su mu blistale od sreće.

- Ko se smejao? - uzbudi se Lejdel.

- Pa, Gospod. On im se smejao, jer je znao da će se međusobno popaliti vragovi.

- Otkuda ti znaš da su se oni međusobno popalili? - upita ga Lejdel osornim glasom, a u magnovenju shvati da ne treba da preteruje u opiranju kočijašu.

- Ko je, gospodine, to učinio? Vlast sigurno nije. Ona ne veruje u tako nešto. Oni su se međusobno obračunavali vatrom, a pre toga bili sigurni u svoju moć, naduti kao žabe, a Gospod im se smejao! uskliknu kočijaš i zavrati se od smeha, udarivši bičem konje koji poletoše u galop. Dok su se ljudski smeh i topot kopita prolamali kroz noć, Lejdel oseti mučninu i znoj koji mu obli dlanove. Moj život, pomisli u očajanju kao nikad do tada, stežući vilice. Ovaj smeh, to razgaljenje proste duše, shvatio je kao da je njemu upućen. Došlo mu je da prospe mozak čoveku koji se od srca smejao, ali ga je nešto, mnogo jače, sprečavalo u tome.

***

Arnold Lejdel dubokno odahnu ostavši sam u mračnoj ulici ispred frajburške tržnice. Strašno mu je padala kočijaševa radoznalost, njegov prosti smeh; kočijaš je težinu svog života podnosio kao salu koja ima smisla.

Sem čvrste namere da se što pre dočepa Dablina, Lejdel ništa drugo nije imao na umu. Znao je dobro: sa danom koji dolazi potera će se razmileti Frajburgom; morao je što pre da napusti grad. Ali ovako, usred noći, nije znao kako. Obazrevši se oko sebe, primeti da je zapao u jednu sporednu, mračnu i usku ulicu Frajburga. Iznenada, idući tom ulicom, začu iza sebe bat koraka. Bat je bivao sve bliži, mada je Saksonac išao sve brže. U jednom trenutku ovlaš je pogledao preko ramena - nekoliko prilika u crnim pelerinama žurno mu je prilazilo. Lejdel potrča iz sve snage, ali se iz jednog ulaza baci na njega zdepasta, povijena prilika. Arnold ga svom snagom udari podlakticom i nepoznati se zatetura jeknuvši. Što je brže mogao, trčao je prema kraju ulice, trčao je njenom sredinom, uveren da su ga opkolili. Nisu pucali za njim, nisu vikali da stane. Ovo nije policija, razmišljao je Lejdel, dok mu je srce tuklo pod samim grlom. Naglo zastade, noge mu namah postadoše teške kao olovo imao je osećaj da ga na kraju ove ulice, iza njenog poslednjeg ugla tamo dole gde je slabašno izbijala svetlost, čeka drugi deo potere da joj padne u ruke kao lovina. I Lejdel svom silinom skrenu u jedan pasaž. Tek tada su počeli da pucaju za njim. Trčao je duž nekakvog hodnika u kome je bilo mračno kao u rogu, potom je izbio širok vrt i naleteo na nisku drvenu ogradu koju je preskočio.

Dugo je stajao u mraku osluškujući, prekriven mokrom puzavicom. Pomisao da tu ne sme sačekati zoru naterala ga je da lagano izađe ispod bilja. Našao se na nekoj pošljunčenoj stazi, između dva zida: jedan je zid bio duži, takođe obrastao puzavicom. Bio je to severni zid nekakve dugačke kuće. Privikavši oči na tamu, Lejdel spazi crvenkastu svetlost na kraju kuće. Lagano pođe u tom pravcu, potom mu do ušiju dopre tiha muzika. Prišavši sasvim blizu, primeti da se nalazi ispod crvenog fenjera. Kupleraj! obradova se Lejdel. Crvenkasta svetlost se probijala kroz zastore na vratima, a uz zvuke muzike dopirale su reči razuzdane pesme:"Dragi je dragu jahao po svu noć do zore", ili nešto slično, dopiralo je do njega na udaljenosti od tri stepenika. A zašto ne bih ušao unutra, pomisli i setivši se predosećanja koje je imao u Dijecezi, osmeh mu prelete preko lica. Utom nečiji vreli dan pade na njegovu šaku, on munjevito odskoči u stranu, zavuče šaku pod ogrtač i steže kundak drajsija.

- Srce, ne koštam mnogo. Pozovi me na piće unutra. Lejdelu dođe da se nasmeje sopstvenom strahu. Pred njim je stajala kurva, nudeći mu se.

- U redu - odgovori joj. - Kupujem sve tvoje haljine koje nećeš više da nosiš.

Žena se tajanstveno nasmeši:

- Ti si od onih - sapnu mu, uz saučesnički smešak.

- Trebaju mi što pre, imam mušteriju - odvrati tiho Lejdel, smeškajući se udvorički.

Još išle noći desetine očiju mogle su, pomno osmatrajući pod plastom mraka, primetiti kočiju koja se zaustavila ispred javne kuće "Meci", primivši sumnjivu damu zakrabuljenu crnim šeširom širokog oboda, svu u tamnim haljinama do zemlje. I šta s tom kurvom, šta ima čudno u tome? pomislile su te svevideće oči, rasute širom Frajburga. To je, verovatno, jedna od desetina dobro plaćenih kurvi, došla je na plaćeni sastanak i sada odlazi tajno iz kuće uživanja.

Unutra u kočiji, dok su se točkovi tresli po kaldrmi Frajburga, Lejdel se preznojavao s perikom ispod ženskog šešira, umotan u podsuknje i ženske haljine. Ipak, zbog mogućnosti da se sve moglo mnogo gore po njega završiti, ovo prerušavanje nije mu teško padalo. Nameravao je da ostane prerušen sve do Regensburga.

Znao je - razmileće se svuda po Nemačkoj. Potom će, logikom potere, obratiti pažnju najviše na zapadnije gradove, prema francuskoj granici. Za sada, dok još ne sumnjaju verujući da se krije negde u Frajburgu, odlučio je da se, preko Regensburga i češkog Karlsbada, dočepa Kenigsvarte u Saksoniji. Moram u Kenigsvartu razmišljao je prerušeni Saksonac. Želeo je da još jednom vidi grad u kome se rodio. Planirao je da iz rodnog grada, preko Videnberga i vestfalskog Hanovera, dođe do Utrehta. Odatle bi pomorska linija Roterdam - Ispvič obezbedila ostvarenje cilja! Dablin bi mu bio još bliži!

Pasji okot! Neće se, valjda, dosetiti!? pomisli Arnold Lejdel, zavaljen i oznojen na sedištu, s prekrštenim nogama ispod haljine.

Šesto poglavlje
DABLINSKI SLUČAJ II

Poštovani čitaoče, odmah pada u oči da sam poslednje redove Dablinskog slučaja I odložio. Na jedno od mogućih pitanja zašto sam to učinio, evo odgovora: Saksončevu OBRNUTU CRKVU pratio sam onoliko koliko sam bio u moći; sve te događaje koje je on ispisao i način na koji je proveo svoje poslednje časove u kući iz Ulice Fuks, br. 10.

Iskidanim rečenicama, i nedovršenim misaonim tokom, Arnold Lejdel, magus sa stepenom Kraljevskog luka, uspeo je nekako da naznači (pre nego da ispiše) kraj svoga dnevnika koji je (to je već poznato) bio naslovljen imenom OBRNUTA CRKVA.

Mi, poštovani čitaoče, shvatamo redove njegovog dnevnika sve do onog trenutka kada se u tavanskom otvoru kućerine pojavljuje glava čudovišne Kontese de Šulemberg! Ko je ta žena? Da li je to ona osoba na koju je naišao one noći u Dijecezi, a koju spominje u priči: Lažna Eleuzina?

Šta se kasnije dogodilo sa A. Lejdelom? Odnosno, kako se odigrao sam čin njegove smrti? Rasvetlenje tog smrtnog ishoda ostavio sam za onaj deo Saksončevog dnevnika kome sam dao naslov: Dablinski Slučaj II - naznačivši ga kao: Smrt magusa Arnolda Lejdela (drugi deo povesti).

Ali, dragi čitaoče, i ti moraš, zajedno sa mnom, dopisivati taj kraj Lejdelovog dnevnika koji on nije uspeo da nam sasvim otkrije. No, bez obzira što će sam kraj OBRNUTE CRKVE biti pod znakom pitanja - postoji toliko tragova o neobičnom životu Saksonca ispisanih u njegovoj zaostavštini i mi nećemo biti daleko od istine ma kako je posmatrali.

Da se primetiti, poštovani čitaoče, moj napor da se probijem kroz magusov dnevnik. Uočljiva je primetnost kruga u priči, ali zar sotonino seme, zmija koja proždire sopstveni rep, nije krug mnogo veći i strašniji nego što je moje lutanje kroz nepoznati život? Taj krug u priči valja shvatiti kao moju nemuštost da svaki događaj iz Lejdelovog života protumačim dokraja. Napominjem da brojne formule, šifre i znakove magokabale nisam preneo, kao i niz neobičnih, čudnih i neshvatljivih crteža kojima se služio A. Lejdel u, najverovatnije, svom prizivanju, želeći da celu OBRNUTU CRKVU učinim razumljivijom.

Ne bi bilo zgoreg napomenuti da se u svom Komentaru Dablinskog slučaja II neću odreći nekih manjih celina iz Lejdelovog dnevnika, jer duboko osećam da te kraće, samo naoko nedefinisane celine nose značenje u sebi!

Ostale delove Saksončeve OBRNUTE CRKVE (neki su nastali još daleke 1830. u prostorima nemačkih država), verno sam preneo. Lično ih naslovivši, spasao sam ih zaborava koji leži skriven u šumi događaja kojima je ispunjena knjiga Saksončevog dnevnika.

Na kraju napominjem: poštovao sam svu neobičnost priče Kraljevskog Luka, njegovu borbu, hrabrost, zabludu, mržnju, strah, ljubav i nadu. Poštovao sam i ona mesta gde je Saksonac o sebi govorio u trećem licu.

Naslov Dablinski slučaj je moj. To je moje iskustvo posle uviđaja u kućerini iz Ulice Fuks i pregledanja pisane zaostavštine pronađene žrtve, iskustvo koje se neće ovom beleškom iscrpsti.

Autopsijom leša nepobitno je utvrđeno: smrt Arnolda Lejdela, emigranta kraljevine Saksonije, nastupila je najkasnije sredinom druge polovine meseca septembra 1850. godine u kući broj 10, u Ulici Fuks u Dablinu.

Ali, mi tu smrt Saksonca pomeramo, kao u igri, ona iznova stupa pred nas onog trenutka kad ponovni sled događaja iz života jednog čoveka uveri svakog od nas da se (takav) život samo (takvom) smrću mogao završiti.

Eduard Fildbing Ricman, doktor orijentalistike, 22. marta 1851, u Dablinu

2.

Ne rekoh li i ne napisah li: moje iskustvo neće se iscrpsti beleškom od dvadeset i drugog marta.

U međuvremenu, dok ova knjiga Saksončevog dnevnika stiže pred tebe, poštovani čitaoče, umro je stari inspektor dablinske policije, čovek koji je radio na slučaju iz Ulice Fuks, Kolins O'Brajen. Rekoše mi - od srčane kapi. U toku uobičajene jutarnje kafe, klonula je tvrdokorna irska glava, s najupečatljivijim irskim nosem, na stare grudi, jedino su još oči bile širom otvorene i kao da su još uvek sanjale more i tihe penzionerske dane na sunčanim obalama Kerija ^[29] u senci agava. Dugo nisam mogao da se pomirim s činjenicom da nema više starog čangrizala poreklom iz Galveja, najnepomirljivije irske njuške koju su moje oči videle i uši čule, toliko nepomirljive prema torijevcima da bi mu i sam Danijel O'Konel^[30] pozavideo na tome. Dovoljno bi bilo da stari počne priču iz svog detinjstva, o devetočlanoj porodici koju su prehranjivali otac i njegov najstariji brat radeći kao lučki radnici na dokovima Galveja pa da se na London ospu munje i gromovi. Obično se završavalo, sve pa i njegova priča o detinjstvu, pridikom da su na svetu najgori izrodi irski izrodi: Irci prezbiterijanske veroispovesti. To je bio najdirektniji udarac protiv mene, kojem se nisam opirao. Jerje moj jedini i najiskreniji prijatelj bio Kolins O'Brajen i nikada u društvu nije pominjao moje prezbiterijanstvo. Kunem se, neka me đavo nosi, da je poživeo još koju godinicu, možda bi uspeo da me privede papi. Uostalom, imao sam osećaj da je on to đavolski želeo, s onom idiotskom, tvrdokornom nadom s kojom može da se mere jedino hridine i kamene pustoši Donegala.^[31]

Žena mu je bila iz nekog ribarskog naselja s Aranskih ostrva, s jednog od tri prokleta Aranska ostrva beznadno udaljena na pučini Atlantskog okeana, na koja se nekada po kazni proganjalo. Ostvro se zvalo Inišmor ili Inišir, a moguće da mu je ime bilo Inišman đavo bi ga znao. Moli, tako se zove supruga O'Brajena, nikada nije pričala o svojima. Pitam se da li je ikada nešto pričala ta žena? Satima bi Moli sedela u jednom uglu njihove male trpezarije, oborenog lica, s dlanovima na kolenima, ogrnuta svojim širokim vunenim šalom koji nikada nije skidala s ramena. Iznad njenog temena treperila je svetlost na izbledeloj rozikastoj hartiji na kojoj su bila ispisana krupna slova:

"Hrist je domaćin ove kuće
Svakog obeda nevidljiv gost."

Godine i godine sam proveo u društvu s O'Brajenom, kladim se da bi našim zajedničkim čajevima ispunili Irsko more, ali jedva da sam čuo da je izgovorila desetak reči. Nikada ništa ružnije nisam video u životu od Kolinsove žene. Sama pomisao na tu ženu teši me što sam neženja pod svoje stare dane. Tom sasušenom, koščatom licu, s uglavljenim kukastim nosom, nedostajao je kačket i niko u njemu, ni za sledećih hiljadu godina, ne bi video žensko lice. Bračni par Kolins nije imao dece. Razlog je, najverovatnije, ležao u tome što je O'Brajen bio dobrih dvadeset godina, ako ne i koju više, stariji od svoje žene. Samo jednom u toku svoje službe uzeo je dopust za put u Galvej i odande se vratio oženjen. Iznajmili su mali stan dva ugla iza carinarnice. Bilo je to daleke 1828. i O'Konel je te godine kako bi rekao o danu svoje ženidbe matori Kolins, trijumfalno izabran za poslanika u grofoviji Kler, te iste godine kada je, pun irske slave, odbio da položi antipapističku zakletvu Londonu i kada mu je izbor bio poništen. O'Brajen je, za lepih večeri, redovno dolazio na ledine Feniks parka da odigra koju partiju svog hobi hulinga.^[32] Igra je to koje se nije odrekao ni u svojim poznim godinama. "Nisam li ja", govorio bi, "iz Galveja i nije li tamo hurling preči i od samog života?"

Po povratku kući, svraćali bismo u malu pivnicu ispred njegovog stana. Uz veliku kriglu crnog piva uzimao bi prvu beg-bajp^[33] i zapevao hrapavim glasom tužbalicu: "Irsko, spavaš li". Uskoro mi je postao nerazdvojni prijatelj. Bio sam dosta mlađi po službi od njega i kada bi mi pričao o prošlosti dablinske policije, pretvarao bih se bez daha u uvo. O'Brajen je bio živa legenda te sure zgradurine, do same dablinske pošte, koju je osnovao torijevski protektorat nad ovim gaeličkim prostorima još u onom vremenu pre Penalnih zakona. Stari se u svojim pričama, kada je trebalo pomenuti datume, retko služio kalendarom - obično bi se u njegovoj priči nešto dešavalo pre ili posle nekog važnog datuma irske istorije: onomad, kada je Kabinet morao da popusti O'Konelu, desilo se to i to; ili kad je dablinski "Narod" objavio vest o smrti O'Konela u Đenovi na putu za Rim, desilo se to i to. Kada bi pominjao događaje koji sežu duboko u prošlost, obično bi sledilo kao uzrečica: Bilo je to pre zabrane držanja brodova i harfista; ili to i to pre poraza kod Kinsejla. A ono što je bila najdublja irska istorija i što se graničilo sa snom, O'Brajen bi označio kao vremena pre svetog Patrika, ili za života slepog barda Ruada O'Salivana; o svim mitskim precima što živehu, u davna doba Hibernije^[34] kao soj pevača i soj ratnika.

Uobičavali smo šetnje kejovima duž Lifija, poneki put i s ćutljivom Moli, čije su noge bile tanke kao štapovi. Jednom prilikom sam rekao, bilo je to negde pred njegovu smrt:

"Prava šteta što je Kanal svetog Đorđa ovoliko uzan."

Kad god sam se našao pored Lifija, uvek sam bivao tužan zbog njegove prljave, crne boje koja je dolazila od treseta sabijenog na samom dnu zaliva. Tu je more pritešnjeno i nema zamah da raznese tu crnu baru sve do njenog dna. O'Brajen me je tužno pogledao:

I da je miljama širok, to te ne bi spaslo. To nikoga ne bi spaslo. Ona je uvek blizu. Evo, gde je samo Indija, a ona je tako blizu nje i njenog bogatstva."

I kada je sanjao Englesku, O'Brajen je loše mislio o njoj. Odakle tolika mržnja, pitao sam se. Ali ga nikada nisam pitao o tome, nisam želeo da ulazim u to. Ipak, oduvek sam imao đavolski utisak da je u O'Brajenovoj porodici neko bio ubijen u čestim bunama i neredima protiv unije.

"Ali, momče, zapamti jednu stvar", dodade tom prilikom O'Brajen, "ne haje za to O'Brajen ni koliko za pola gljuke."^[35]

Poslednji put Kolins O'Brajen prošetao je kejovima Lifija na putu za Glasnevinsko groblje. Dan je bio tmuran, ispunjen maglom i hladnom kišom. Bilo nas je na sprovodu samo nekoliko kolega s posla, svi iz O'Brajenovog odeljenja, zajedno s Moli koja je, bez suza, nabadala svojim nogama kao štapovima.

U maloj pivnici, gde svratih posle sahrane O'Brajena, zatražih od starog krezavog gajdaša, s naherenim irskim kačketom na belom, kosmatom temenu, da mi otpeva: "Irsko, spavaš li".

"Tu pesmu, gospodina Kolinsa, ovde niko ne zna", otvori krezava usta stari gajdaš. "Doneo ju je iz Galveja, gospodine."

Te noći kasno izađoh iz Kolinsove omiljene pivnice. Bilo je mračno i hladno kao u grobu. Hučao je vetar i kiša je prodirala do kostiju. Kao za inat, kočije ni od korova; trebalo je dosta da pešačim do svoje pustare na Djukstritu. I tada, to nikada ne mogu zaboraviti, začuh dobro mi znani, hrapavi glas: "Irsko, spavaš li" - razabrao sam reči pesme, mada se sve ostalo gubilo, postajući mutno i neodređeno u hučanju vetra.

U redu, bio je jedini prijatelj, ali zbog čega ovoliko duga priča o Kolinsu O'Brajenu - pitaćeš se, poštovani čitaoče. E, pa, moj odgovor biće kratak: stari O'Brajen mi je, iako mrtav, spasao život. Možda ja preterujem, možda je sve to plod moje izmorene mašte ili bolesne uobrazilje, od sređivanja ovog đavolskog rukopisa OBRNUTE CRKVE? Ali, neka me sprži desnica Gospodnja ako u toj neobičnoj poseti direktora Dablinske državne policije i njegovog čudnog pratioca nisu bila neka mutna, sam Bog zna kakva đavolska posla. Ponekad pomislim da bi stari Kolins, da je nešto živ, pogazio ono što je napisao umesto mene u izveštaju povodom slučaja u Ulici Fuks. Ali, znam da sam nepravedan, O'Brajen je mogao umirati na mukama, ali ne bi porekao ono što je napisao.

Evo te priče o usluzi mrtvog Kolinsa O'Brajena. Ona se ovako odigrala.

3.

Ne bi trebalo posumnjati u to da sam ceo svoj izveštaj povodom slučaja iz Ulice Fuks predao u stručnoj i zvaničnoj formi Odeljenju za krvne delikte pri Dablinskoj državnoj policiji Irske.

Bilo je to početkom novembra prošle godine. Izveštaj je bio predan u zvaničnoj i stručnoj formi, ali, sasvim normalno, zbog kratkoće vremena u kome je urađen, nije mogao biti ni približno iscrpan. Ima jedan zanimljiv detalj povodom moga izveštaja s početka novembra 1850 - naime, jedino me je O'Brajen požurivao zahtevajući iscrpnost u detaljima. Pravdao je svoj zahtev time što je ceo slučaj iz Ulice Fuks (s nekoliko ubistava) kao nerešiv stavljen u ad akta. Verovao je da će u mom novom, iscrpnom izveštaju pronaći odgonetnutu tajnu. U takvim prilikama, dok je to zahtevao od mene, bio je miran i hladan, kao led po Aranskim ostrvima, tako da ništa nisam posumnjao. Dobri, stari Kolins! Da je drukčije reagovao zbog moje sporosti, ja bih sigurno napravio grešku! Hteo je da me poštedi svakog nepromišljenog koraka - i u tome je uspeo. I da sam mu predao (ovo što leži preda mnom na stolu i što se zove OBRNUTA CRKVA) svoj novi, iscrpan i detaljan izveštaj, i on bi završio kao i onaj predat novembra prošle godine, jer je Kolins O'Brajen bio nepopravljivi irski katolik.

Ali, poštovani čitaoče, krajnje je vreme da pređem na stvar.

Dakle, pre otprilike par meseci (stari Kolins je još uvek bio živ), učinilo mi se da s pisanom zaostavštinom Arnolda Lejdela nisu čista posla. Kao što rekoh, učinilo mi se da sam u svemu tome ispisanom nazreo neku gadnu opačinu. No, čim sam shvatio da nije u pitanju nikakav Saksončev špijunluk (doturanje oružja i raznih informacija Irskoj s tla nemačkih država), to me osećanje ubrzo napustilo.

Ipak, jedne noći samo što legoh u krevet, posle prelistavanja OBRNUTE CRKVE - skočih kao oparen. Neka me sprži desnica Gospodnja, pomislih, taj Helmut Mateus Vilkins i taj Jozef Ert Lance - ko su oni, sto mu đavola! ? Umiru li oni (ili su odavno mrtvi) u Saksončevom spisu!? Setih se Lejdelove emigracije i njegovog očajanja što ne može da uđe u trag ubicama svoga brata, načina na koji je izabrao prokleto i pusto mesto u Ulici Fuks i, na kraju, njegove neobične i strasne smrti čiji su počinioci đavolski zagonetni!

Bio je kraj januara i vatra se ugasila u mom kaminu. Prodžarah topli pepeo i nađoh šaku žara, nanovo je podjarih i plamen se pojavi stidljivo ispod oblice. Napolju beše vedra noć, hladna i oštra kao brijač, dok je mesečina snažno obasjavala ceo Djuk strit. Ogrnut zimskim kaputom, cvokotao sam od studeni sedeći za stolom. Zaprepasti me činjenica (uvek, pred spavanje, sklanjam sve sa stola) da je sve od pronađenog rukopisa iz Ulice Fuks ležalo razbacano na stolu, te noći sam zaboravio da ga pospremim. Eduarde, matora budalo, pomislih, zar je tvoje znanje orijentalistike toliko bedno pa ne znaš šta je ovo!? Ta misao me je sledila na stolici. Ubiće te, šta ti predstavljaš za njih? Ukoliko saznaš istinu, moraju te uklonili - ako je verovati ovome zapisanom, i kraju čoveka u potkrovlju one kućerine, s tobom će biti tako jednostavno! Grozničavo sam razmišljao šta sam sve u svom izveštaju predatom krajem novembra prošle godine napisao. Setih se da negde imam kopiju tog izveštaja. O, Gospode! konačno se moja bolesna ažurnost isplatila! Pokazala se vrlo ispravnom! Te noći postadoh najsrećniji činovnik Dablina! U fioci mog sekretera, među hrpom papira, pronađoh kopiju izveštaja. Pomno sam ga pročitao, ponovio sam to još jednom, pa još nekoliko puta. Nigde nisam pominjao Saksončev dnevnik, još manje njegov naziv, nijedno ime nisam pomenuo, niti ime niti naziv bilo koje organizacije koja se pominje u Lejdelovom dnevniku. Ali, avaj! Toliko sam se zaleteo u svojim tvrdnjama opisujući moć i satanizam Lejdelovih dželata, njihovu veštinu i prodiranje u sve vidove čovekovog života, mrak koji može zadesiti Evropu - tako da je i to moglo biti dovoljno za moje uklanjanje! U svakom slučaju, istinu govoreći, bio sam (i tada) blizu istine, mada samo što sam pročitao OBRNUTU CRKVU. Tresao sam se kao prut, što od hladnoće, što od straha pred ovim otkrićem u gluvo doba januarske noći. Eto, tako je poražavajuće delovalo to otkriće na mene. Ali, nisam se predavao. Eduarde, matora magarčino, pa taj novi, iscrpni izveštaj mora da očekuje još neko sem O'Brajena. U redu, O'Brajen ga traži (ili ga je tražio?), valjda, kao moj pretpostavljeni? Istina, samo me je O'Brajen pitao kako napredujem. Za njega je ceo slučaj ostao prokleto nerešiv.

Te noći, do pred samu zoru, cvokotao sam pokriven debelim ćebadima. Pre nego što sam ponovo legao u krevet, spalih izveštaj, trudeći se da ga koliko toliko zapamtim. Od ideje da OBRNUTU CRKVU držim skrivenu negde u kući odustao sam iz više razloga. Prvi je bio sasvim jednostavan: nisam li ja dobio zaduženje da napravim još jedan i iscrpniji izveštaj? Jesam - e, ako sam dobio to zaduženje, molim lepo, evo, radim na njemu! Drugi bi mogao biti poguban ukoliko se, ipak, odlučim da OBRNUTU CRKVU skrivam u kući, jer svako može moju bećarsku čamotinju na tenane da pretrese dok sam na poslu - tek bih onda bio sumnjiv: ej, Eduarde kešo matora! Pa ti sve znaš o nama, mogli bi da mi kažu! I ja odlučih: samo ću je skloniti, što je moguće dalje od očiju, svačijih, pa i mojih. I čekaću. Čekaću tog koji će se za taj rukopis zainteresovati, osim Kolinsa O'Brajena.

I čekao sam.

Prošlo je nekoliko nedelja. I dalje sam, barem jednom nedeljno, odlazio s O'Brajenom u njegov omiljeni pab.^[36] Februar je pun leda i snega, tako da hurling nije dolazio u obzir. U pabu je matori O'Brajen nalivao džin u svoju kriglu crnog piva, pravdajući to jakom zimom, i ubeđujući me kako vredi pokušati s većom svotom na kladionici jer je siguran u grlo koje čeka sreća na hipodromu Bolsbridža u vreme hors-šou.^[37] Srkutao sam pivo željno očekujući svoju temu: kada će Kolins početi da priča o dablinskim "lavovima" i njihovom izgledu u novoj sezoni. Ragbi, to je jedina engleska tvorevina koju je O'Brajen prihvatio, kada bi o njemu pričao, senka bi padala na irski hurling, tada ne bi znao da stane, znao je sve rezultate dablinskih "lavova" u poslednjih trideset godina.

Jedne subotnje večeri, bio je kraj februara, prekinuh O'Brajena usred priče, zgrabilo me je strašno predosećanje, morao sam to da ga pitam - i pitao sam ga kako mu je zdravlje. Meni je četrdeset i deveta, on je bio dobrih dvadeset godina stariji od mene, mada se to po njegovom izgledu ne bi reklo. Pažljivo me je pogledao, bolje reći prodorno svojim sivim očima:

"Čuj me, mladiću, što ću ti otkriti", rekao mi je, nagnuvši se preko stola prema meni, kao da za susednim sedi neko ko bi mogao čuti to što govori. "Za ovo ne zna niko ni Moli. I neću da bilo ko sazna kako je stari Kolins načet, a načet je božjom voljom, mladiću!"

Klimnuh saučesnički glavom. Čak mi je i smešak zaigrao na usnama, jer postoji neko ko me, u mojim godinama, oslovljava s mladiću. Ne znam kako je tada taj moj smešak protumačio O'Brajen, ali sam ja bio prokleto srećan. U slučaju da mu se nešto nepredviđeno dogodi, barem da se tešim, jer Kolinsu O'Brajenu ništa nisam govorio o svom iznenadnom ponoćnom prosvetljenju povodom zaostavštine žrtve iz Ulice Fuks. A i da sam mu pomenuo, kladim se stari Kolins bi napravio podrugljivu grimasu: protestanska izmišljotina, mladiću, život je mnogo strašniji i zagonetniji, rekao bi mi otprilike to, nastavljajući priču o onome što sam i ja znao: kako engleski sudovi zataškavaju niz zločina, dok velika glad^[38] besni i hara Irskom.

Tako da sam ja i dalje, sam samcit, čekao.

Siguran sam: bilo je to početkom marta, par nedelja pre iznenadne smrti Kolinsa O'Brajena.

Bila je subota, i bili smo opet u njegovom pabu. Bio je smrknut i ćutljiv neobično ćutljiv te večeri. Možda mu nije dobro? pomislih, videći njegovo sivo lice, sivlje nego sjaj njegovih zenica. Bilo je pregršt tema - Dablinci su u Londonu pobedili zelene "zmajeve" s Temze, ali Kolins je ćutao. Prolazili su sati. Došlo mi je da viknem: za ime božje, čoveče, reci nešto! Počeo sam da sumnjam, proklet da sam, posumnjao sam prvi put u svoga prijatelja: šta ako je s njima u dosluhu? razmišljao sam. Najzad je progovorio: "Znaš šta, Eduarde, nesrećan sam jer nemam dece. Nikog ne ostavljam iza sebe, čoveče. Nema prokletijeg stvora od Irca bez dece. Kod mog oca ja sam bio peto dete, a bilo nas je jedanaestoro. Nas sedmoro je preživelo na krompiru i surutki. Nigde se ne rađa i ne umire kao u Irskoj. Uzmi samo ovu glad, na stotine ih umire sedmično", kaza, duboko uzdahnuvši. Zbog njegovog bola osetih težinu u utrobi, koja je postajala nepodnošljiva, jer se pojačavala zbog moje grešne sumnje u njega.

Opet su promicali sati. Bio sam kod svoje pete krigle. Ljuljalo mi se pred očima. Ispred Kolinsa je bio pun sto - poredao ih je pod konac, krigle su zevale prazne kao grenadiri u smotri. Kada je podigao ruku, napolju je svitalo, onaj stari krezavi gajdaš je prišao našem stolu - i ja sam, tog jutra poslednji put, čuo hrapavi glas koji je pevao: "Irsko, spavaš li".

Onda smo ustali od stola i teturajući krenuli ka vratima.

"Sutra je nedelja", promumlao je, "ispavaćeš se."

Napolju nas je progutala teška dablinska magla. Odbijao je da ga otpratim do kuće, ali sam ja bio uporan: stanovao je u blizini. Potom je on ponudio da zajedno sačekamo moju kočiju, na šta sam pristao. Ćutali smo i osluškivali, ništa se nije čulo, pomislio sam da nikada nijednu kočiju, pod milim bogom, put neće navesti pored nas u ovoj prokletoj magli. Osetih da se Kolins dvoumi da li da mi nešto kaže. Uneo mi se u lice. Bazdio je na pivo i šišteći je govorio:

"Srce", rekao je, dočepavši se daha. Magla mu je smetala. "Osećam žiganje ujutru, pri ustajanju. Zapamti, samo li znaš za ovo!"

Umesto očiju, posmatrala su me dva tamna otvora, opet je hripao. Odnekud, kroz maglu, zvečali su točkovi kočije koja je prilazila, jasno se čulo konjsko kopito, ali se još uvek ništa nije videlo. Potom sam ugledao konja kako izranja iz magle. Podigoh ruku. Nisam video kočijaša i sumnjam da je on mene spazio. Najzad se nađoh obasut slabom svetlošću s fenjera kočija, kočijaš je izgledao kao stara, crna, umorna orlušina koja čuči na sedištu.

"Ako odem, prvo što ću da učinim, biće molba Gospodu za jednog prezbitera i njegovo mestašce u raju," rekao je iza mojih leđa. Pre nego što stegoh rukohvat na kočiji, osvrnuh se - ali njega već beše progutala magla. Sutradan, glava mi je bila kao tuč, osećao sam žestoke bolove u mozgu. Ne pijem i prethodne noći bio sam, zaista, s Kolinsom, u pravom iskušenju. Celog tog nedeljnog prepodneva stare usedelice, sestre Glospers, tumarale su oko susednog ulaza gde su stanovale. One su me, u stvari, i probudile. Taj dan proveo sam u košmaru glava me je bolela i želeo sam da odem do Kolinsovih, ali nisam otišao, ni tog dana, a ni narednih. U toku sledeće nedelje O'Brajena sam video jedva dva puta i to u prolazu, bio je van zgrade, na terenu.

Možda bih, u tih nekoliko poslednjih nedelja njegovog života, navratio do Kolinsovih, ali već u ponedeljak klupko je počelo da se odvija. Toga dana osećao sam se vrlo loše. Jedva sam čekao da mi istekne radno vreme. Ono pivo od subotnje noći još mi je bučalo u glavi. Kad ispred mog lica, pri samom kraju radnog vremena, izroni pegavo lice Rodžerovo, kao da se pojavilo pegavo ćureče jaje. Rodžer je bio šef Odeljenja za krvne delikte. Trljao je dlanom o dlan, smeškajući se kao poslednja cirkuska luda i klateći svojom jajoglavom lobanjom, zbog koje je i dobio nadimak Jajoglavi Rodžer.

"Da", rekoh i bi mi sve jasno.

"Gospodine Ricman", poče on, oblizujući jezikom svoje debele usne, kao da je bio ispunjen do vrha šećerom. "Dobio sam zaduženje da vam prenesem poruku uvaženog gospodina Fridmansa, koji želi da obavi kraći razgovor s vama, ali usled prezauzetosti još uvek nije u mogućnosti da odluči o tačnom vremenu vaše posete."

Pogledao sam ga tako kao da ima još nešto da mi saopšti. On sleže svojim ugnutim ramenima i, uz smešak se oblizujući, izađe napolje.

Taj ogavni dupedavac nije godinama primećivao da postojim u njegovoj blizini. Sada sam ga prvi put čuo da je potčinjenom persirao, svom onom činovništvu dablinske policije koje je bilo niže od njega i prema kojem je uvek bio osoran. Rodžer je pre desetak godina napustio rimokatolicizam i stao da, kao irski protestant, vrtoglavo napreduje na piramidi vlasti. Počeo je sa službom u dablinskoj žandarmeriji kao običan pozornik, motreći na protuve koje se vrzmaju oko pivnica. Stari O'Brajen nije mogao očima da ga vidi. Polomiću mu kosti, znao je da mi kaže, čim mi se ukaže prilika.

Te noći nisam mogao lako da zaspim. Šta mi sve nije padalo na pamet. Da dam otkaz na službu? razmišljao sam. A šta posle? Možda, negde u provinciji? Tek onda bih, u policiji neke provincije, bio pod šapom Fridmansa i njegovih. I kako bi oni protumačili moju želju za premeštajem? Da promenim posao - to je nemoguće; redovi gladnih otežali su se svuda po dablinskim berzama rada. Nadnice su više nego bedne jer je ponuda radne snage ogromna, a engleska pomorska policija presreće brodove iz dablinske luke i sve tekstilne tovare baca u more - radi se na tome da Belfast postane glavna izvozna luka Irske.

Ubrzo sam shvatio da se sa sastankom oteže kako bih izgubio nerve i napravio grešku! Da li na poslu prate moje kretanje? Morao bih biti mnogo opušteniji nego što sam. O'Brajen je bio kao okužen i na moje druženje s njim nije se gledalo blagonaklono. To mi niko nije rekao, ali sam ja to osećao. I u odnosu s Kolinsom nisam smeo ništa da menjam, međutim, kao za inat, tih nedelja nikako da uhvatim O'Brajena i da s njim odem do njegovog paba. Onaj bednik, Rodžer, prepao se za svoju karijeru -jednostavno se topio prolazeći pokraj mene. Bio je servilan kao što to može biti rođena slugeranja. Šta li je samo umišljao taj bednik u svojoj jajoglavoj lobanji? Pomišljao sam u tim trenucima i na Kolinsa: šta ako je čuo da me je Fridmans tražio, pa me zbog toga izbegava? Bilo mi je teško, ali nisam imao snage da potražim svog starog prijatelja - i to je sad ono što me grize. Šta ako je stari tih dana ovako razmišljao o meni: izrod irski, isti je kao i ona bagra Rodžer, sada svi oni nešto muljaju. Često zbog ovoga, naročito posle Kolinsove smrti, nisam mogao da spavam. Zurim beznadno u mrak i stalno se pitam: zašto ga tih dana nisam potražio?

Toga jutra pošao sam na posao sa strašnim predosećanjem da će se nešto dogoditi. Vratar mi je to saopštio odmah na ulazu u zgradu. Zatražio sam stolicu. Setio sam se galvejskog srca. Niko i ništa mi nije padalo na pamet, ni Moli, samo to njegovo galvejsko srce. Tek kasnije, na sahrani, pomislio sam na njih, na tog prokletog Fridmansa i na taj ljudski jad koji se zvaše Rodžer i koga sam prezirao iz dna duše. Kad sam stigao, tog jutra, do ugla koji me je delio od njegovog stana, podigoh pogled. U martovskom sivilu zubato sunce stidljivo se provlačilo kroz oblake, pa ipak jasno su sijala crna slova na širokoj sivoj zgradi: Kastns hous.^[39] I njegov pab bio je zatvoren tog ponedeljka, na dan njegove sahrane. Vlasnik te male, omiljene Kolinsove pivnice, neki crvenokosi Irac, bio je sa svojom porodicom pored Moli dok su starog O'Brajena spuštali u raku.

4.

Na poslu, prvog dana posle sahrane, niko nije pominjao Kolinsa, čak su mi se, činilo mi se, manje obraćali tih prvih dana.

A ja sam još uvek čekao - i čekao. Do đavola, a šta mi je drugo i preostajalo?

Dvared sam sanjao Kolinsa O'Brajena, nekako uvek isto, hoću reći ponavljao se isti san. Kao sedimo mi u njegovom pabu, unutra nikog drugog ne prepoznajem, nečija ruka spušta krigle piva na naš sto. Čuju se gajdaš i gajde, ali je pesma mnogo veselija od one njegove tužbalice. U snu on je još mlađi, sija mu lice, na njemu je mornarska bluza. Želim da ga pitam kad je to promenio službu, mada znam: zar postoji Irac koji nikada nije poželeo more? Ali, zastajem kod svoje tvrdnje kako mu je tamo dobro, na tom moru, i da lepo izgleda. U snu, O'Brajen nije mrtav, već samo odsutan i meni se čini da je ta odsutnost rezultat njegovog odlaska negde daleko, preko Irskog mora. Jedino me pomalo čudi - ja mislim da je negde preko mora, a on mi odgovara kako mu je dobro s one strane neba, njemu i svim Ircima koje je voleo.

Đavolski sam bio usamljen tog aprila posle smrti prijatelja. U par navrata pokušao sam svoju teskobu da podelim s Moli, ali nije išlo. Jednostavno, Moli je prokleto ćutala. Danima sam bio sam i tužan. Jedino sam, s vremena na vreme, dobijao pozive na čaj od sestara, usedelica, Glospers. Tu sam tek umirao od dosade. Na poslu su primetili Rodžerovo držanje prema meni i, budući da im nikada nisam bio po volji, tek sada su počeli da me izbegavaju. Kod kuće sam navlačio debele zavese, sedao za sekretar i pisao o svemu ovome. Nigde nisam brisao prašinu. Čim uđem u stan, pažljivo razgledam stvari i prašinu po njima i oko njih. Ništa nije pomerano, inače bi tragovi ostali u prašini. Znači, još nisu ušli. Onda bih sedao i pisao. Palo mi je na pamet da sam predao, uz onaj izveštaj, sve knjige koje su zatečene pored Saksončevog dnevnika. Možda, razmišljao sam, to njima jedino i treba, možda su ih te knjige jedino i zanimale?

Tako su u čekanju došli prvi dani maja 1851. godine.

Tih dana počeo sam da hvatam sebe kako razmišljam, i sudim, o drugima kao onaj prokleti, ili nesrećni, Saksonac! U vražju mater! Šta ja imam s tim? Nisam li se našao u toj prokletoj kućerini, iz Ulice Fuks po službenoj dužnosti? Šta bi oni hteli od mene? Apsolutno ćutanje? Pa zar ga već nemaju? Sam samcit provodim život, nigde ne izlazim, niko mi ne dolazi, niti ikoga svog imam. Ko im garantuje da nikada nećeš progovoriti? sam se đavo oglašavao u meni. Pa i da progovorim - šta onda? Zar Irska nije puna vilinskih priča? Jeste, ali ovo je istina, Eduarde, staro momče, kada ćeš se opametiti, opet je progovarao onaj đavo u meni.

San koji sam sanjao jedne od tih prvih majskih noći nije izgledao nevino kao onaj koji se pojavio posle O'Brajenove smrti u dva maha, ovaj je bio mračan i potmuo, ali je zato jasno govorio da su oni krenuli, što sam ja pripisao mom opterećenju u kome sam se našao oko tog prokletog izveštaja.

Evo tog sna: njegova poruka je tako jasna! U stvarnosti se potpuno odigrao, nedostajalo je još samo Kolins O'Brajen da se pojavi, zajedno s njima, u ovoj mojoj bećarskoj čamotinji.

Bila je noć kada sam prilazio vratima na svojoj kući u Djuk stritu. Baš kad sam spustio desnicu na kvaku, vrata je naglo, ispred mog nosa, otvorio mali, gadni, ružni patuljak. Kao da sam ga prepoznao, hoću reći njegovo lice (i oblik lobanje) - bilo je Fridmansovo. Direktor Dablinske državne policije bio je dosta krupniji, naime srednjega rasta, ali je ovo lice patuljka bilo apsolutno njegovo! Klanjao se preda mnom, ružno iskežen, što je trebalo da bude njegov osmeh, i ja zakoračih u svoj stan. Kakvo iznenađenje! Prostorija u koju sam ušao nije bila moja soba, bilo je zadimljeno i nesnošljivo je zaudaralo. Konačno, kroz duvanski dim nazreh Kolinsa. Bio je bled, star i umoran. Njegove sive zenice bile su uperene u mene i ja sam shvatio, iz njegovog pogleda, želeo je da mi kaže:

Prijatelju, mi smo nevini. Pukim slučajem smo uvučeni u ovo. Skrenuh pogled s njega i spazih tipa koji je sedeo nasuprot Kolinsu. Uočio sam karirani sako na njemu i izduženu lobanju. Kao Rodžer, pomislih, ali se stresoh, jer tip jasno reče: "Nisam sličan toj svinji Ricmane." Neznam od čega me je pre oblio znoj: da li od glasa čitača misli ili stoga što je nepoznati izrekao moje ime? Treštalo mi je u ušima i ja se svalih na stolicu. Upinjao sam se ne bih li sagledao lice tom tipu izdužene lobanje, ali su moji napori bili uzaludni. Kolins je i dalje nemo sedeo, oborenog pogleda. Razgovarali su gadni patuljak, s Fridmansovim licem, i onaj tip. Najzad, tip u kariranom sakou obratio se meni:

"Likvidiran je jer se pobunio protiv Jednake braće."

"Ko?", začudih se.

"Pa, onaj koga si s Kolinsom pronašao u onom slumsu."^[40]

Tu se probudih sav orošen znojem. Došavši do daha, brzo se obukoh i dohvatih Saksončevu OBRNUTU CRKVU. To je ovo mesto, pomislih, stavljajući prst ispod naslova. Lažna Eleuzina pisalo je. Saksonac je ušao u svoju sobu, ali ona kao da više nije bila njegova - u njoj je zatekao druge, nepoznate ljude, onog kepeca, pre svega.

Pre svega, mogla je to biti moja pogubna greška - umesto da shvatim san kao opomenu i da predvidim njihovu pojavu ovde, kod mene, ja sam se tada olako prepustio tumačenjima Saksončeve zaostavštine. Listao sam OBRNUTU CRKVU, stalno sam joj se vraćao kao začaran: u svemu ovome ja sam nevin, razmišljao sam u tim beznadnim časovima. Za ime božje, čega bi se plašio nevin čovek?

Ubrzo sam shvatio: ukoliko nešto ne promenim u svom dosadašnjem životu, novonastale okolnosti mogu gadno da se okrenu protiv mene. Odlučio sam da najozbiljnije razmišljam o ženidbi. Samo kako, Eduarde, staro, osedelo momče? ponavljao sam to prokleto pitanje samome sebi. Skoro ništa nisi uštedeo za ove godine momkovanja. Državna plata je stizala taman za jednu dušu i jednu gušu, zar ne?

Ipak, razmišljao sam, a to je bilo najvažnije u mojoj situaciji. Jer, neka ide sve do đavola, u dnu duše nadao sam se da to, s tim prokletim, đavolskim rukopisom, možda i nije toliko važno koliko mu ja pridajem značaja.

I, pobedio sam ih - oni su prvi izgubili strpljenje! Kasnije mi je postalo sve jasno kao dan: taj pasji okot nadao se da ću dotrčati pred Fridmansa i kleknuti na kolena da mi kaže šta to želi sa mnom da razgovara!

Kad razmislim o tom popodnevu, zaista je pravo čudo to da nisam izašao u šetnju. Da sam tada izašao iz kuće, ne bi me zatekli. Ostadoh kod kuće iako su lepi dani početkom maja zaista prava retkost u Dablinu u to doba godine. Posle ručka, savladan lakim dremežom, prilegoh na otoman koji se nalazio u stešnjenom prostoru ispod zastakljenog zida, koji su prethodni vlasnici pretvorili u nešto kao malo zastakljeno predvorje s otvorenim pogledom na južni deo Djuk strita. Nije moglo biti reči o tvrdom snu, prosto ne pamtim kada sam to spavao popodne u svom životu.

Trgoh se iz dremeža nečime uznemiren. Nešto kao nelagodnost, praćeno žmarcima, milelo je mojim telom. Šta je to? pitao sam se. Bilo je dovoljno da malo pomerim zavesu pa da mi pogled odluta južnim delom Djuk strita. Ne verujem da je bilo više od tri časa po podne, bila je subota, 7. maj. Prolaznici, bile su to čitave porodice, u gomilama su hrlili po suncu ne bi li se što pre dočepali zelenila Feniks parka. Na trenutke, jug Djuk strita bio je tako zagušen prolaznicima da su se zaprege oprezno i lagano kretale po njemu. Još uvek sam osećao onu uznemirenost koja me je trgla iz sna. Pogledah u nebo, visoko gore lagano je plovilo nekoliko belih, paperjastih oblaka, dolazili su od Dablinskog zaliva. Kada bi prilazili olovno sive boje, donosili bi dažd i provalu oblaka, ali toga dana behu beli kao pahulje, a nebo čudesno plave boje.

Pogled mi se zaustavio na otvorenoj kočjiji koja je stala nešto iznad ulaza u moj stan. Žena, koja je sedela između dva muškarca, skinula je šešir i njena crvenkasta kosa rasula joj se u valovima po ramenima. Držala je nešto kao bluzu od svile ili tanji blejzer prebačen preko obnažene ruke. Zaneto sam je posmatrao, morala me je primetiti, i primetila me je jer je, u sledećem trenutku, pokazala prstom onoj dvojici u mome pravcu.

I ja sam ih ugledao - bili su to oni, Fridmans i njegov pratilac! Pomislih u magnovenju: Eduarde, ne smeš napraviti grešku! Ti si nevin, ti ništa ne znaš, nema razloga da drhtiš kao prut! Najgore što može da te zadesi to je otkaz iz službe zbog neažurnosti na poslu! Nisi predao, uz prvi izveštaj u novembru prošle godine, taj prokleti dnevnik tog još prokletijeg Saksonca. A sada, stari moj, moraš izdržati po svaku cenu: ti nikada, nikada nisi video ništa što je ličilo na dnevnik u toj đavolskoj jazbini iz Ulice Fuks!

Utom začuh zvono na ulazu, resko je prasnulo, jednom, pa još jednom. Sedeo sam na otomanu u košulji, polako uzeh sako i prebacih ga preko ramena. Samo polako i opušteno, Eduarde, jasno je govorio anđeo čuvar u meni, jer moraju shvatiti da si ti jedan običan lenji, zaparloženi činovnik poslednjeg platnog razreda pri Dablinskoj državnoj policiji Irske.

Jednom rukom otvorih vrata, dok sam drugu taman uvlačio u rukav sakoa. Okruglo lice, debeljuškastog Fridmansa bez izraza i bez crta, bilo je napadno bledo, po čelu mu je pljuštao znoj i iz ruke nije ispuštao maramicu kojom se svaki čas brisao. I, gle čuda!? Zaista je bio kao patuljak pored tog snažnog, visokog i koščatog čoveka u kariranom, škotskom sakou! Nešto me je snažno zgrabilo za grudni koš, od čega mi je zastao dah u grlu. Ne znam zašto, pomislih na onu ženu iz kočija - ona nije bila s njima.

"Gospodine, Ricman. Čast mi je da vas upoznam sa serom Lojd Džordžom", izusti Fridmans stenjući, jednako brišući znoj s čela.

Klimnuh glavom i s naporom pružih ruku. Pođoh da izustim svoje ime, ali u trenutku kada mi je stranac dodirnuo dlan - nešto me još silnije ščepa, ovaj put za dijafragmu, i ja umalo ne izgubih svest. Na tankoj, izduženoj i opuštenoj donjoj usni neznanca pojavi se hladan, zao osmeh. Gospode! naježih se do srži, pa ja sam ovu osobu sanjao!? Zar je to moguće, jeste, to je tip iz mog sna! I ja, ma koliko sam se trudio da to prikrijem, počeh da drhtim.

"Nije vam dobro?" prostenja Fridmans.

"Ne, gospodine", promucah, srećan što sam napravio stanku dobivši u vremenu, jer umalo ne izgovorih kako sam o njegovom pratiocu već negde slušao ili čuo! Ovako je ispalo (barem sam se tome nadao) da sam primetno uzbuđen iznenadnom posetom svoga direktora.

Dok su sedeli, meni je bubnjalo u mozgu: smiri se, Eduarde! Stara mazgo! Smiri se! Ponudio sam ih čajem, odbili su pravdajući se žurbom. Nastupila je tišina. Pomno su me posmatrali. U meni je nadolazila silna toplina, sav sam goreo. Oblio me vreli znoj i ja skidoh sako.

"Danas je tako toplo", opet prostenja Fridmans. Onaj tip je i dalje ćutao. Posmatrao sam očajno lice svoga direktora, nešto mi je govorilo da nizašta na svetu ne skrenem pogled na njegovog pratioca!

"Čini mi se, Ricmane", poče nategnuto da izgovara reči Fridmans, "da smo vas pomalo zatekli?"

Tu je zastao; očigledno, teško je nalazio reči opravdanja zbog svog dolaska. Zašto li je odustao, razmišljao sam, od toga da me pozove u svoju kancelariju? Onda sam shvatio, i Fridmans je slugeranja pred ovim ovde. Dakle, zbog svoga ugleda pred Rodžerom i sličnim gnjidama, gospodin direktor me nije pozvao u svoju kancelariju.

"Naime, evo o čemu je reč", prostenja Fridmans kroz nos." Samoubicu, koga ste ti i Kolins pronašli u onom dablinskom slumsu, već odavno godinama, Generalna komanda iz Londona drži na oku. Zbog njega je gospodin Lojd Džordž ovde."

Ne razumem", odgovorih, napola smiren. A, tako! pomislih, Generalna komanda! Lopove matori! A ko je to utvrdio samoubistvo, kad je slučaj stavljen u ad akta?

Leš iz potkrovlja, htedoh da kažem, taj je bio povezan s ekstremnom irskom emigracijom u Nemačkoj. Oni drugi leševi, to su naši ljudi izginuli u akciji hvatanja."

Nije nego, kakva laž! pomislih i mirno slegoh ramenima.

I?" upitah. Ponovo je nastupila tišina. Jednog trenutka Fridmansov pratilac ustade iz fotelje i stade da šeta po sobi. Ugledavši Tajms" na mom stolu, lagano zaklima glavom, s klimanjem glave nije prestajao sve dok mu se pogled nije zaustavio na malom uljanom, nevešto urađenom, portretu Knoks.^[41] Bio mi je okrenut ogromnim, širokim leđima. Punim plućima udahnuh vazduh. Tek tada sam u potpunosti mogao da sagledam Fridmansa. Ta bedna slugeranja bila je slična sanduku za drva na koji je Tvorac, ukoliko ga je On stvarao, nakalemio ruke i noge, široku, okruglu glavu kao merač s pljosnatim licem i pun, mesnati crveni nos koji se raspadao od džina, ispunjen mrežom plavkastih žilica. U ruci je držao, ranije nisam primetio, crnu službenu tašnu, dok je drugom šakom stezao maramicu.

"Zanimljiv čova, a?" reče tip u kariranom sakou. Trgao sam se čuvši taj glas, kao da je dolazio duboko, duboko ispod zemlje, ali, istovremeno, daleko, daleko iz visina. I ja pogledah u njega. Nisam mogao da sagledam boju njegovih zenica, nešto prigušenog, metalnog sjaja nazreo sam iz tih očnih duplji duboko usađenih ispod grebena žućkasto crvenkastih obrva. Boja njegovog sakoa bila je u crveno-crnim kockama, istog dezena bio je i skotski kačket, s crnom vunenom kićankom prišivenom na vrhu. Bio je u crnim jahaćim pantalonama i kožnim čizmama. Ni jednog trenutka nije mi palo na pamet (o tome ću tek kasnije razmišljati) da bi ovako obučen čovek izazivao čuđenje na trotoarima Dablina. Kao opčinjen, posmatrao sam njegovu crvenkastu kosu, jaku, izbačenu i opuštenu bradu. Nešto kao osmeh ili grč pojavilo mu se na usnama očekujući moj odgovor. Primetio sam da ima jake, široke i pomalo slubljene zube, verovatno zbog lule koju je koristio i koja je virila iz gornjeg džepa na njegovom sakou. Imao je jake, žilave šake, osute bledim i crvenkastim flekama po koži prozirnoj, beloj skoro kao kreč. Pomislio sam: koliko li ima godina? Iz sekunda u sekund menjao se utisak o njegovoj starosti; u trenutku je delovao kao četrdesetogodišnjak ophrvan brigama, a onda kao dobro držeći sedamdesetogodišnjak koji se u mladosti dosta dugo bavio sportom.

"Nalazim da je čova zanimljiv. Možda grešim?" ponovo se oglasio svojim strašnim glasom. Ostadoh bez odgovora, jer vrelina koja me zasu beše neizdržljiva, kao da sam bio bačen u kazan ključale vode. Potom lepo osetih kako mi nešto toplo ističe iz ušiju. Kao da sam pod jezikom imao olovni teg. Upinjao sam se da mu odgovorim, ali i pored mojih vidljivih napora, ništa nisam mogao da kažem. Kolena su počela da mi drhte.

"Vama opet nije dobro, gospodine Ricmane?" oglasi se onaj manji iz fotelje, s čijeg je lica jednako kapao znoj.

"Stojim vam na usluzi", promucah, "danas se ne osećam bag najbolje!" Metalne kopče škljocnuše na njegovoj tašni i Fridmans iz nje izvadi tamnu fasciklu.

"Ovo je stiglo na moj sto krajem novembra prošle godine. Da! Umalo da zaboravim! I još neke knjige tog bezumnika!"

"Da. Sećam se", jedva promucah, posmatrajući kako steže mokru maramicu u ruci", u pravu ste, bile su još neke knjige."

"I ništa više niste našli kod tog?..." Tu pokvarenjak zastade.

"Stefana O'Nilsa", dodadoh u dahu. A, pokvarenjaci! Nećete me dobiti! Ne da se Eduard! razmišljao sam grozničavo. Nikada vam neću otkriti sve ono što sam saznao u toj prokletoj Ulici Fuks! To bi moglo da me košta života!

"Mi smo sigurni u vaš sud. Najzad, vi ste doktor orijentalistike", kaza onaj tip, tako dubokim i škripavim glasom da me spopadoše srsi.

"Siguran sam, zvao se Stefan O'Nils. Neka irska protuva. Imao sam takav utisak. Sećam se da je moje mišljenje delio Kolins O'Brajen."

"Znači, to je vaše mišljenje?" upita me Fridmans, prinoseći mi bliže licu tamnu fasciklu.

Pred mojim očima zaigraše rastresena, krupna i iskošena slova rukopisa mog starog, dobrog prijatelja Kolinsa O'Brajena:

"Engleska pohotljivost i veštičarstvo. Glupost i budalaština nekakve protuve po imenu Stefan O'Nils. Verovatno je u pitanju nekakvo irsko đubre i izrod." To su bile reči ispisane Kolinsovom rukom. Dobri stari Kolins, pomislih.

"To je vaše mišljenje?" opet prostenja Fridmans.

"Da."

Ali, on ga je napisao!" dobaci nervozno crvenokosi, vrteći kačket prstima.

"Gospodine, Kolins je bio moj pretpostavljeni. I njemu ostaje da ispiše nalaz s uviđaja", odgovorih mirnim glasom. Odakle sam samo smogao snage, sav sam drhtao. Nije to bio strah, bila je to, pre sveća, neka neobjašnjiva slabost koja mi je, s vremena na vreme, spopadala telo.

Da, da", stenjao je Fridmans, "vaš pretpostavljeni. Sigurni ste da ništa drugo niste zatekli pokraj toga leša, osim onih knjižurina?" "Kako da ne! Apsolutno siguran!" odgovorih, ne trepnuvši. Eto, tako me je, barem za izvesno vreme, spasao paklenih pipaka moj prijatelj, stari Kolins O'Brajen. A sad, kad razmislim o svome snu koji se obistinio, mogao bih da budem presrećan: jerje, na neki način, iako mrtav, O'Brajen bio i tada, s njima dvojicom, kod mene u Djuk stritu! Gde si sada, moje galvejsko srce, da vidiš kako ih je tvoj prezbiter udesio! kliktao sam u sebi od sreće. No, to je bilo samo za trenutak, jer pomislih: šta ako taj tip, kao što je to mogao u snu, čita misli!? I sav se sledih.

Kad podigoh lice, ugledah prizor zbog koga požalih čas kad se rodih! Fridmans se tresao presavijen u fotelji, drhtavim prstima nikako nije bio u stanju da ugura fasciklu u svoju tašnu. Potom sam osetio dan ledenog vetra i strasna hladnoća zavladala je oko mene. Videh kako se sitni ukrasi na stolu, listovi novina, čaše u vitrini, sitna keramika koja je činila pribor za čaj - sve to trese i zvecka pred naletom hladnog vetra, kao da se nalazilo na vetrometini, a ne u kući. Najgore od svega bilo je to što sam, u prvi mah, pomislio da se vreme promenilo i da je naglo zahladnelo. Pravi šok je usledio kada sam pogledao kroz prozor: kakav je samo lep i sunčan dan bio napolju!

"Sto mu muka", izustih, cepteći od zime.

Ono najgore tek je usledilo: tip u škotskom sakou nije više bio u sobi! Unutra smo bili samo Fridmans i ja i tresli smo se od hladnoće. Ipak, to je trajalo samo za tren; utisak da Fridmansov pratilac nije bio prisutan, munjevito je iščileo - jer sam ga video, odnosno imao sam utisak da je i on unutra s nama dvojicom! Bila je to realna predstava o nekome ko je prisutan, samo izmiče mome vidu! Začuh šumove slične ljudskim glasovima, ali ne bih mogao da tvrdim sa sigurnošću da su to on i Fridmans pričali.

Onda sam jasno razabrao reči kojima se obratio Fridmansu:

"Harolde, mogli bismo da krenemo, ako tvoj domaćin nema ništa protiv?"

Dabome da nisam imao ništa protiv - samo da ispratim te vražje sinove! Ispratio sam ih do izlaznih vrata, ako je to ličilo na ispraćaj; teturao sam se idući za njima, a čim izađoše, ja se svalih na vrata. Od silnog umora, sav sam drhtao, više mi nije bilo hladno, jedino su mi noge klečale od iscrpljenosti. Sećam se kako sam s naporom okrenuo ključ u bravi čim oni izađoše.

Osim umora, osećao sam velike bolove u mošnjama. Ponovo osetih onu toplinu koja mi je curila iz ušiju. Pređoh prstima i pogledah - bili su krvavi. Krv mi ističe iz ušiju! pomislih užasnut. Pođoh da se operem. Trenutak kasnije bio sam nagnut nad klozetskom šoljom i tada videh da mokrim krv! Bolovi u preponama i mošnjama nisu popuštali. Jedno lice bledo kao smrt posmatralo me je iz ogledala, uopšte nije ličilo na moje, bilo je iskrivljeno od bola i bez kapi krvi. Bacih pogled kroz prozor - bio je svetao, bleštav majski dan. I to je bilo sve čega se sećam - stropoštao sam se u krevet i zaspao kao mrtav.

***

Kad sam se trgao iz sna, prvo što mi je palo na pamet bilo je: koliko sam proveo vremena u ovom tvrdom snu? Do mene dopreše slabi šumovi ulice, pogledah na časovnik: za koji minut, biće dvadeset i dva časa uveče.

Osećao sam se neshvatljivo lako, kao da sam bio kristalno providan, lak i čist. Takva mi je i misao bila: kristalno jasna o svemu, pa i o popodnevnoj poseti čijeg sam se i najmanjeg detalja sećao!

Kurvina kopilad! Šta li će dalje preduzeti!? O'Brajen nije bio zadovoljan mojim izveštajem. Uništio ga je, nije me obavestio o tome, ali je uništio i moje prokletstvo koje bi mi se, sada, napilo krvi! Kakva sam samo budala ispao prema sebi ispisavši takav izveštaj! Sada sam siguran: sve što je ispisano u dnevniku Saksonca stvarno je postojalo i postoji, skriveno duboko u tami i daleko od ljudskih očiju.

Šetao sam po kući i razmišljao: nisam mogao čudu da se načudim - osećao sam se izvanredno! Čak, moglo bi se reći, orno za rad. Ni traga od onog strašnog umora, grozničave vatre, krvi i silne hladnoće. Trebalo bi sesti i ispisati ovo iskustvo s njima, i sve to dodati, uz ovaj drugi izveštaj, Saksončevom dnevniku! Nikakav kontakt s njima više nije dolazio u obzir. Svoje mišljenje potvrdio sam u razgovoru s njima ovde prethodnog popodneva! Ali istoga trena ošinu me misao kao munja: OBRNUTU CRKVU, od večeras, Eduarde moraš kriti! Kriti ili spaliti, i to sada, odmah! Pogled mi nađe na kamin. No, Saksončevu zaostavštinu nikako nisam mogao da zamislim u plamenu, već nešto niže, iza dve cigle pri dnu kamina, u rupi iskopanoj ispod samog ložišta.

Po ko zna koji put nisam mogao da odolim - još iste noći prelistavao sam ponovo Saksončev dnevnik. Zaustavih se na poslednjim stranicama prvog poglavlja: Arnold Lejdel stigao je da ga opiše pre nego što će umreti: bio je to tip iz moga sna! Osoba s kojom sam prethodnog popodneva razgovarao ovde u mojoj sobi! Sto mu paklenih vatri! Kakvo se to čudovište skriva iza ljudskog obličja, i ne samo to - to čudovište ubija! Zar on nije onaj Lejdelov strašni gost s priborom za golf!? A ona lepa žena u otvorenim kočijama? To je, sigurno, Kontesa, i nju sam prepoznao na stranicama Saksončevog dnevnika!

Pitao sam se: kako ta gnjida Fridmans izdržava blizinu tih stvorenja? Video sam tog popodneva na šta je ličio, njegov položaj među takvim silama verovatno je bedan, onakav kakav i zaslužuje ta slugeranjska svinja! Ah, da! Setio sam se! Harold! Harold Fridmans! To je onaj trgovac, u dablinskoj vezi, čovek koga je Saksonac krio iza inicijala H-a! Čovek za vezu Arnolda Lejdela! Pa, on ga je izdao!? Saksonac je držao do pomoći te hulje!

Da li oni rutinski kontrolišu šta je ostalo iza Saksonca ili su, ipak, sigurni da je vodio dnevnik? Ako su sigurni da je vodio dnevnik, ko im je to saopštio? O tome Arnold Lejdel u svojoj pisanoj zaostavštini ništa nije rekao.

Ukoliko sigurno znaju da je Saksonac posedovao dnevnik, sve što sam učinio, uz slučajnu pomoć O'Brajena, pada u vodu, oni će se vratiti, oni će nešto preduzeti i tada sam gotov. Da, Eduarde, ukoliko se vrate, to će biti početak tvog kraja, pomislih.

Već je svitala nedelja, nagoveštavao se tmuran dan ispod niske oblačine, ni traga od one jučerašnje sunčane lepote. Noćas uradih dve stvari: ispisah jučerašnji događaj, susret koji se odvijao kod mene, umesto onog razgovora s direktorom Dablinske državne policije. I iskovah rupu u kaminu, dobro je maskirajući. U nju uvukoh tu prokletu zaostavštinu, nazvanu tim još prokletijim imenom: OBRNUTA CRKVA

Između noći i zore 7/8. maja, E. F. Ricman, Djuk strit, Dablin, 1851. godine.

5.
Smrt magusa Arnolda Lejdela
(drugi deo ove povesti)^[42]

(...) daskama ne bi li ih što pre prikovao. Radio je to brzo i nespretno. Krv mu obli šake cedeći se niz prste, udarao je žestoko komadom cigle istovremeno po prstima i po ekserima, želeći što pre da zakuje taj vražiji otvor na tavanu. Bio je očajan: posle nekoliko udaraca cigla stade da se drobi i raspada; ništa zgodnije nije mogao da vidi u tim trenucima uzbuđenja, dok mu je slan znoj pekao oči. Napadni kikot one ženske nakaze postajao je nesnošljiv, beše sličan prodornom stektanju lisice - probijao mu je bubne opne i zarivao se u mozak.

- Zakucaj, Lejd, zakucaj! Al' kad dođemo ponovo gore, završićemo posao s tobom!

Čuo je jasno Saksonac ovu paklenu pretnju s dna, odozdo iz čkalja i korova. Njen kliktav i štektav glas kao da je zastajao ispred njega u vazduhu; reči su se mešale, preplitale se, gubile i dobijale novi eho i novu, prodornu, piskavu, šišteću boju, kao da nisu ljudske reči već oglašavanje zmijskog spleta. Uspravio se urlajući, nogama i rukama gurao je na taj prokleti šuber sve što je mogao da pomeri od tog prokletog tavanskog otpada.

Kad gomila stareži prekri tavanski otvor - Lejdel se ukoči. Osluškivao je. Ništa se više nije čulo, kao da se odjednom našao u grobu. Disao je s naporom u obliku silne prašine. Bio je bled kao smrt, krvavih šaka, podrtih rukava i nogavica koje su visile oko njegovih nogu kao krpe.

Doteturao se do ležaja; uzeo je dnevnik i pero otupelim, u drvenjenim i krvavim prstima i stao da zapisuje:

"Pojavilo se rešenje Magnum Arkane! Ali, prizvana sila ima pratnju u Kontesi de Šulemberg, u njenom stvarnom telesnom obličju, i to onom fizičkom stanju posle našeg obračuna!

Možda je ona njegov ženski princip? Za sada, u materijalnom odrazu stvarnosti, ispada da je Kontesa njegova štićenica. Pitam se da li Prizvani stoji iza načina na koji Kontesa i njeni ljudi primenjuju magiju? Možda su nam krajnji ciljevi isti?

Do mene, u ovoj dablinskoj ruševini, ništa nije moglo da dopre sem tih prizvanih sila. Da li su me pronašli preko moga mesta odbrane? Ako su me pronašli preko izvorišta moje energije, onda su oni jači od mene!

Uzdam se, još uvek, u intuiciju, ona me do sada nikada nije prevarila: posle mog bezuspešnog kontakta s dablinskom vezom, trgovcem H-a, doživeo sam napad one dvojice! Nisam li ja izdan? U tom slučaju, zavera i optužba protiv mene ogromne su i nadmašuju moju snagu, jer ja sam sam..."

Nešto sa strane ispusti šum koji je dopirao negde u visini njegovog levog kolena. Lejdel trže nogu kao oparen; imao je osećaj da, kao od zmije, izmiče nogu. Onda polako okrenu lice preko levog ramena. Ugledao je par crnih kožnih čizama koje su se klatile, crne pantalone za jahanje na prekrštenim nogama preko kolena. Kada je podigao pogled naviše, ugledao je na stolici zaturenu priliku s prezrivom grimasom na usnama. Već mu je bila dobro poznata ta prilika u kariranom sakou ili redengotu, Lejdel nije mogao baš sa sigurnošću da razluči koja je to vrsta odela bila na njemu, u svakom slučaju, kožna torba s opremom za golf bila je oslonjena o stolicu na kojoj je sedeo Prizvani. Imao je crveno-crni karirani kačket na glavi, s crnom kićankom na vrhu. Gledao ga je klateći prekrštenim nogama; grimasa prezira postajala je sve dublja. Noktom kažiprsta lupkao je o vrat lule koju je držao u ruci.

- Kako!?- uzviknu Lejdel, poskočivši s ležaja. - Kako ste ušli ovde, gospodine!?

Ona prilika ga je i dalje, mirno klateći nogama, prezrivo posmatrala. U trenutku, Arnold Lejdel s užasom shvati da niko ne sedi na stolici pored njegovog ležaja! Jer već posle par trenutaka prikaze nesta ispred njegovih očiju! Gospodare mojom svešću, promuca, unezverenog pogleda. Gomila tavanske stareži još uvek je ležala tamo gde ju je Saksonac nagurao.

- Umoran sam - prošapta, oborivši lice - tako sam umoran. Tada ugleda veliku mrlju mastila^[43] koja se polako razlivala na stranici dnevnika. Mahinalno pokuša prstima da je obriše, ali ona postade još veća. Oseti strahovito beznađe, više ništa nije imalo smisla, nikakvi snovi, nije bilo ni želja niti nada, a od pomisli na život godilo godilo mu se - jedino nekakva maglovita vizija pustinje bez kraja i početka, jedino su mu se ta pustinja i smrt, svom silinom, nametale pri tom strašnom osećanju beznađa. Smrt je, valjda, lep i dug san? pomisli Arnold Lejdel, mada je, duboko u njemu, postojalo nešto što je govorilo drukčije. Posle te misli osetio je kako usled jake iscrpljenosti pada laktovima na ležaj, pa se skuplja, savija se i grči kao fetus.

Prvo što pomisli, otvorivši oči, beše: valjda je to san? Inače, kako bih sleteo ovde? Pao je lagano na tlo, kao pero. Slabašni stub pepela razli se oko njega čim je Saksonac dodirnuo tlo. Sav onaj korov i strnjika behu spaljeni, gar se tu i tamo nazirao na dugom, sivom stražnjem zidu ruine u Ulici Fuks. Saksonac se okrenu oko sebe. I, gle!? Prizvani je stajao nešto podalje na toj paljevini, ovlaš oslonjen jednom rukom o štap za golf, dok se drugom podbočio o bok, iskrivljenih ramena. Kačket na glavi bio mu je naheren, a na duguljastom, pegavom licu visio je osmeh - cela njegova pojava delovala je neobično šeretski.

- Pa, momče, mogli bismo da počnemo, a?- reče, isturivši još više i podrugljivije donju vilicu. Lejdela obli hladan znoj.

- Šta? - izusti tiho.

- Jednu partiju golfa, sto mu Hristovih muka! Znaš li koliko sam putovao ne bi li je odigrao s tobom, momče!? Zoveš me, a uskraćuješ mi ljubav! - glas mu posta hrapav i suv, a izraz na licu beskrajno hladan i surov.

- Da, da, golf - muca Lejdel, i obazire se, želi da saopšti kako nema pri ruci svoj štap i da bi ga drage volje pozajmio - mada ima žarku želju da se pobuni i da ga otera u vražju mater. Kakav golf! razmišlja, nikada u svom životu nije igrao taj prokleti, jebeni golf! I šta će, kog krasnog đavola, ovde u ovoj spaljenoj pustoši?

- Lejd, dušo, poslušaj ga, on je veliki igrač. Evo ti štap. Pokušaj začu se mazni ženski glas.

I Saksonac je ugleda na drugom kraju sivog zida. Bila je oslonjena leđima o zid, s jednim kolenom savijenim i belim kao mleko, u sandalama s visokim potpeticama i suknji koja je imala razrez po sredini. Imala je svilenu ljubičastu bluzu s dubokim dekolteom, kao one noći u Dijecezi. Kad sam je zatekao u svojoj sobi sa Skramom i Ečinom, isto tako je bila raskalašnog erosa razmišlja prilazeći joj. Kontesa je držala u ruci štap za golf nudeći mu, pozivala ga je istovremeno da joj priđe. On krenu prema njoj. Sporo je koračao, ne samo zato što je osećao umor već i zbog vrlo neprijatnog osećanja da će biti, čim dohvati taj štap, bedno izigran. Prokleta kurva, nešto mi sprema? tukla mu je misao po mozgu. Ona je polako razvlačila usne u osmeh, isturajući grudi koje su se nadimale i kipele iz dekoltea. Nešto mu je govorilo da stane, ali nije imao izbora: čime bi igrao taj vražji golf, pitao se!? Išao je lagano prema njoj - ništa se nije dešavalo. Bio je tako blizu nje, miris njene puti lepio se za njegove nozdrve. Pružio je ruku prema šlapu. Ugledao je onaj njen, njemu već dobro poznati, mladež među dojkama, kroz tanku svilenu bluzu nazirale su se bradavice. Bio je opčinjen njima i mladežom. Zbog toga mu je, ispred nosa, izmicao taj prokleti štap za golf, nikako da ga uhvati. Pogledao ju je s besom, ali ustuknu od iznenađenja. Njeno lice!? Kakva nakaza! Polovina ženinog lica bila je kao razrovana, bez jednog oka, meso je bilo zguljeno do polovine lobanje obrasle slabom, paperjastom kosom. Ožiljak je bio dubok i širok, od jednog njenog uveta ostalo je samo nešto od školjke.

- Šta je, kupleru? Plašiš se moje lepote?- progovori žena kroz stisnute zube, ali Lejdelu to nije zvučalo kao ljudski govor, to ga je podsećalo na režanje zveri.

Bilo je to sve čega se sećao - a što je bilo vezano s događajem oko golfa.

***

Arnold Lejdel upre pogled u gomilu otpada koji je ležao ispred malog tavanskog otvora.

Malopre je proverio - otkovao je vrata na tavanskoj sobi, gde se nalazio, i izašao ispred njih da pogleda: deo gornjeg drvenog stepeništa zjapio je podignut čekrkom, kao usta ogromne zveri: visio je zasut debelim slojem prašine, a niz njega, na promaji, lagano su se klatile debele niti paučine kao razdrte zavese. Ne, ovuda nisam silazio odavno, pomisli Saksonac, vrativši se nazad u sobičak potkrovlja. Ponovo je iznutra zakucao daske na tavanska vrata sobe u potkrovlju.

Sumnjičavo je vrteo glavom. Niti sam ja izlazio, niti je neko mogao da uđe unutra a da sve ostane netaknuto, pomisli Arnold Lejdel i stade da razbacuje tavanski krš praveći sebi prolaz do malog tavanskog prozora. Palo mu je na pamet da sve to oko golfa proveri, poželeo je da odozgo pogleda još jednom taj predeo dole, obrastao korovom.

- Sto mu paklenih muka! - procedi - pa korov je spaljen? A ceo prostor očišćen!

Onda se neko nakašljao iza njegovih leđa. Potom Saksonac začu suv, hrapav glas:

- Nisam zadovoljan s tobom, momče. Mušičav si, zakeraš i proveravaš. A najbolja tvoja osobina okreće se protiv tebe - misliš da si najbolji, a to me dovodi do besa!

Lejdel stade da posrće preko onog krša. Sapleo se, pao na koleno, pridigao se s jednom mišlju: moram što pre do ležaja! Moram početi operaciju odbrane!

- Eto, vidiš - javi se onaj hrapav glas ponovo - to me dovodi do besa! Ništa nećeš početi, ovo je tvoj kraj!

Prizor koji je ugledao ukopao ga je u mestu: vrata na njegovom sobičku bila su širom otvorena. U prvom trenutku to je ličilo na tanušnu izmaglicu, potom je postalo gusta, zelenkasta para. Onda poče lagano da se pojavljuje, kao da isplivava iz zelenkaste pare, biće strašnoga izgleda. I Lejdel zaurla od bola i straha!

- I plašiš se. To ti je druga loša osobina - opet ču onaj hrapavi glas.

Saksonac ugleda Prizvanog. Sedeo je pored njegovog ležaja, suprotno od vrata, bio mu je leđima okrenut. Lejdel mu priđe i sede na ležaj drhteći - nije smeo da podigne pogled prema njemu.

- To što si ti vodio, i na čemu si radio, to je kolo golih ludakinja. Od toga treba da pravimo bolest, a ne veru kako ti želiš začu Saksonac glas, onaj hrapavi glas, iznad svog temena; još uvek nije podizao pogled. Drhtao je celim telom, činilo mu se da se smanjuje.

- Znaš li ti, crve - poče opet onaj glas - šta je to Druga svetlost? Novu religiju čovečanstva mogu jedino da ostvare Jednaka braća, sekta odabranih koja će doći! Oni su duboko skriveni, za sada, i oni su ti presudili, a ne ja. Meni je čak tvoje batrganje bilo simpatično. Da, sto mu Hristovih muka, vrlo simpatično!

- Zar samo to? - zapita Arnold Lejdel jedva čujnim glasom.

Epilog^[44]

Dok ovo zapisujem, pitam se: može li čovek da bude kriv bez krivice? Kakve veze ima moja sudbina s tim obračunavanjem mračnih sila? Zar sam kriv samo zato što sam se, pukim slučajem, našao na mestu zločina, u okolnostima koje su izvan mojih moći i domašaja? Izmičući i sakrivajući ovaj prokleti dnevnik Saksonca, shvatio sam da time samo produžavam borbu za svoj goli život!

Očekivao sam da otvore druga vrata svoga pakla: posle onog susreta ovde, kod mene, znao sam da će preduzeti sledeći korak!

I, to se dogodilo pre neko jutro. Čim sam došao na posao, čekalo me je neprijatno iznenađenje. Zatekao sam na svom stolu pismeni poziv da se javim u kancelariju direktora dablinske policije. Lepo, pomislih, konačno moraju otvoriti svoje karte. Videću šta to Fridmans želi od mene.

Odmah, čim otvorih vrata direktorove kancelarije, umalo se ne sruših od iznenađenja. S druge strane širokog, ogromnog crnog stola sedeo je niko drugi do jajoglavi Rodžer lično! Buljio je u vrata, siguran sam, jedva čekajući da se pojavim. Pokušavao sam da se što pre priberem. Poznavao sam dobro tu gnjidu - verovao sam da olako neće propustiti priliku da mi uzvrati za sve ono samoponiženje na koje je dragovoljno pristajao ovih poslednjih meseci u odnosu sa mnom. Ali, za divno čudo, ostao je miran na stolici. Shvatio sam, virilo mu je preklinjanje iz očiju: pa ja sam ovde, ali zašto, čoveče, nije mi jasno!? Da, to sam đavolski osetio, kao da su me njegove oči to pitale. To ga je ubijalo - postao je direktor, ali je u dubini svoje pasje duše osećao da nešto nije u redu. A to nešto moglo je da ga staje života. Progovorio je drhtavim glasom:

- Gospodine, Ricman. Ja, kako da vam kažem... hm, da, gospodin Fridmans iznenada se razboleo. Dobio je neodložni odmor...

- O, da! - prekidoh ga - gospodin Fridmans je veliki radnik, vredan kao krtica!

- Da, da! Baš tako, kao krtica! - uzviknu i poskoči sa stolice na kojoj je sedeo. Ponovo je bio, čim se odvojio od direktorske stolice, ona stara gnjida. Čupkao je oko mene i snishodljivo me molio da sednem. Kako sedoh na stolicu, on kao da se izobrazi: udahnu vazduh u pluća, a ružno mu lice dobi strog izraz.

- Gospodine - započe osornim glasom - nismo zadovoljni povodom vašeg izveštaja iz novembra prošle godine.

I tu zastade. Pogledah ga s takvom silom prezrenja (osetih to skoro fizički!) koja me umalo ne podiže sa stolice! Duhovna bedo, govorio je moj pogled, znam te ko si! I tebi ću zaviriti u raku, paceru!

- Zašto ste nezadovoljni? - procedih, a on zadrhta i pocrvene. Sav je treperio, pokušavajući da prošeta prostorijom s rukama na leđima, ali je to delovalo istovremeno smušeno, ružno i smešno.

- Pa, znate šta - uzvrati mi, sredivši se - nije nam u njemu dovoljno rasvetljena ličnost samoubice iz Ulice Fuks.

- Najverovatnije da je reč o čoveku koji je predstavljao evropski kanal fenijancima.^[45] I Fridmans se slaže s ovim - odgovorih suvo.

- Znate šta, Ricmane - reče i ponovo ga obli rumen - da li ste još nešto pronašli pored tog leša?

Stao je da se preznaja. Ništarija, pomislih, počeo je da stiče osobine prethodnika na čijoj stolici sedi.

- Još nešto? - začudih se. Ah, ti prokleta, smrdljiva gnjido! razmišljao sam, konačno će ti biti jasno kom svetu pripadaš, i da je ta stolica na kojoj sediš sva krvava!

- "Košnica" - promuca nesrećnik - tako je naslovljen jedan spis.

- "Košnica"!? - zinuh u čudu.

- Da! Evo, imam tačan naziv - i on, obrisavši znoj s čela rukavom, izvuče iz Fridmansove fioke list papira. - "Dat Rosa Mel Apebus". Eto, to...

- Gospodine Rodžer - rekoh ustajući - da budem iskren, nikada do sada nisam čuo za tu vašu, kako rekoste?

- "Košnicu"!

- Da, "Košnicu". Ubeđen sam da je žrtva iz ruine u Ulici Fuks ili, kako rekoste, samoubica, ostavši bez svoje veze u Irskoj, zahvaljujući našoj slavnoj policiji, izvršio samoubistvo. Radi istrage, spreman sam da u ovom pravcu napravim nov izveštaj za vas.

Čim izađoh napolje, na pločnik, udahnuh svež vazduh punim plućima Ostavio sam tu gnjidu u očajnom stanju, svog znojnog i izbezumljenog. Čovek je neizbežno opterećen taštinom (zašto to kriti) i ja nikada nisam osetio svu njenu slast do onog trenutka kada sam izgovorio: "nov izveštaj za vas". Bio sam presrećan: Ricmane, razmišljah, moraš se zabavljati umirući, inače će ti do smrtnog časa život bili ispunjen paklom! I ne boj se, nisi od onih kopiladi koja gaji iluziju, valjda ćeš kad tad umreti! Shvatih da sam u ogromnoj, bezmernoj prednosti naspram jajoglavog Rodžera jer on, nesrećnik, ne zna šta se dešava oko njega! On naslućuje, batrga se kao perad napola presečene šije! Mogu da zamislim (i zamišljao sam) tu gnjidu kako uporno radi, jajoglavi je, zaista, na idiotski način bio ubeđen da će rešiti taj problem koji mu je poveren i zbog koga je svojom smrdljivom zadnjicom bio postavljen na Fridmansovu stolicu.

Čim završih obed, mogao se nazvati večerom, poželeh da svratim do Kolinsovog omiljenog paba. Taj oblik želje da pošto-poto vidim to mesto nemoguće je iskazati, ali nešto me je đavolski vuklo prema toj pivnici čiji je vlasnik, onaj crvenokosi Irac, bio Kolinsov prijatelj.

Uveliko je bila večer kada sam otvorio vrata male pivnice na uglu iza carinarnice. Bila je poluprazna. Sedoh za sto u uglu, do pulta. Moja pojava beše malo iznenađenje za krčmara. Naručih dve krigle, što je značilo da imam želju da pijući popričam s njim. Bio je to izuzetno visok, koščat čovek, sedeći pored mene, bio je viši za dve glave. Kosa mu je bila jaka i gusta, izbijala mu je štrčeći na tri prsta iznad obrva i u senci paba imala je boju tamnog bakra. Ćuteći smo srkutali crno pivo.

Ako Irac prvi ne progovori, sećao sam se reči starog O'Brajena, nikada s njim nećeš obaviti razgovor do kraja. Između ostalog, i zato sam sedeći pored njega ćutao kao zaliven.

- Proleće je počelo jakim suncem, biće kišno leto - najzad progovori O'Konors.

- Aha - uzvratih kroz zube, preko krigle.

- Ne mogu da verujem da ga više nema - reče, pogleda odlutalog preko mog temena.

-I ja - dodadoh, znajući dobro na koga se odnose njegove reči.

- Posle njega, ovde je opustelo.

- Ne vidim više ni onu staru skitnicu, onog krezavog gajdaša. Njegovo društvo se rasulo.

- Moj zemljak znao je da razgali. Svi su voleli njegove priče o Irskoj.

- Tvoj zemljak?

- Da, moj zemljak. Preko njega sam dobio dozvolu od policije da povratim firmu koju su mi skinuli. Tako smo se i upoznali. Došao sam u policiju i rekao tim smrdljivim protestantima: "Moja pivnica zvaće se 'Galvej', jer sam ja iz Galveja". Kolins se zainteresovao za moj slučaj. Tako sam rešio svoju muku.

- Bio je sila taj naš Kolins. I đavo neka nas nosi O'Konorse ako ne popijemo još po jedno crno sa džinom za njegovu dušu - rekoh u duhu, jer me nešto steže u grlu, a suze osetih ispod kapaka.

Ne znam koliko je vremena prošlo; O'Konors je ponovo zaćutao, napravio je dugu pauzu. Izgledao je duboko zamišljen, a nešto brige video sam da mu proviruje iz očiju. Sada nema Kolinsa i mogu doći i reći, pomislih: skini to "Galvej" ili se tornjaj iz Dablina! Htedoh da ga potapšem po ramenu i da mu kažem: dok sam ja živ i dok sam tamo, kod njih, ne boj se, zvaće se "Galvej". valjda sam i ja neki Irac, čoveče, mada sam jebeni prezbiter.

Kao što rekoh, šaka mi je sama polazila ka njegovom ramenu, a reči koje bi ga obodrile i smanjile njegovu brigu bile su mi navrh jezika - kad O'Konors poče da priča. U prvim trenutcima glas mu je bio prepolovljen, onda su upala njegova deca trčeći iz šanka, viknuo je na njih i na trenutak zaćutao. Kada je nastavio da priča, osetih da se usteže od nečeg. Pominjao je nekakvu malu prostoriju, starinarnicu, nešto slično ostavi u koju se ulazilo iz šanka i koja mu je služila za skladištenje pića. Nju je morao da očisti i isprazni, jer se tu Kolins kockao. Dugo mu je trebalo da mi opiše čoveka s kojim je Kolins O'Brajen igrao. Kockao se i on, O'Konors, kao treći. Ali kad sam shvatio, iz njegove priče, da je Kolinsov partner bio Fridmans, kao da me je grom pogodio. Znoj mi je oblio dlanove, osetio sam ga svuda, po obrazima, bradi, oko vrata. Pljuštao je s mene, bio sam odvratan samome sebi, pomisao na koga ličim, tako oznojen, dovodila me je do besa, ali ništa nisam mogao da izmenim. O'Konors je i dalje pričao monotonim glasom, kao da nije primećivao moje uzbuđenje. Došlo mi je da zaurlam i da ga prekinem, ali sam istovremeno žudno upijao svaku njegovu reč, kao da mi je od toga zavisio život.

Dakle, pomislih, Kolins O'Brajen nije tek tako uništio moj izveštaj od novembra prošle godine, bubnjalo mi je u slepoočnicama, on je dobro znao šta radi!

- Samo, ima nešto što mi nikako ne da mira - kaza O'Konors jasnim, zvonkim glasom.

Šta? - upitah, mora da sam imao izbezumljeni izraz na licu. Taj je namerno gubio. Ispadalo je kao u igri, ali neka ga đavo nosi, namerno je gubio ogromne svote.

- Ko!? Pa taj mali, kako rekoste da se zove?

- Fridmans?

Da on! Koliko puta su samo dan i noć sastavili u preferansu. U hiljadu bula i nazad! Ali, s milim bogom, taj je namerno gubio! Znao je da Kolins dobar deo novca daje meni. Deca, imam ih petoro. A ove gladne godine...

- Kako si to primetio? - prekidoh ga.

- Igrao sam i ja. Poker. Kolins mi ćušne. I ja sednem. Da, primetio sam to u igri s njima - reče, opet se zamislivši: - Jedne noći, svađali su se. O'Brajen je bio zagrejan i svašta mu je rekao. Tako da je taj čovečuljak plakao.

- Plakao!? Zbog gubitka?

- Ne, nije zbog novca - reče O'Konors i savi se prema meni. Pominjali su politiku i nekakva akta. Razumeo sam da je bila reč o poverljivim dokumentima.

- Dokumentima?

-Da.

- Sve što imaš od imovine ovde, rasprodaj. I vrati se u Galvej rekoh mu odlučnim glasom, ustajući od stola. Pružih mu ruku. Oklevao je, onda mi uzvrati, bled u licu.

- Zar? - reče.

- Smesta. Opasno je.

- Znam. Ali, kasno je za sve.

-Kako!?

- Bili su ovde prošle noći. Upala je četa žandarmerije. Izvršili su pretres. Saopštili su mi da ne mrdam iz Dablina.

Izašao sam iz "Galveja" teturajući. Ni Fridmansovo korumpiranje nije pomoglo - O'Brajen se nije dao. Iako nije poznavao suštinu, nije želeo da mu preda Saksončevu OBRNUTU CRKVU. Da je to učinio - ja bih bio jedina prepreka! Jer jedino ja znam tu materiju! Kolinsu je sve to pružalo dvostruko zadovoljstvo: hteo je sav gnev da iskali na Fridmansu, a i da mene pošto-poto zaštiti! Onda me je misao ošinula kao munja: oni su ga ubili!? Ali, to je, ta misao je ludost! progovorila je savest u meni. Zar mi nije pominjao svoje loše zdravstveno stanje? Srce. Znači, znao je, pratio je i osećao bolest godinama. Ali, kada mi je to Kolins rekao da tu bolest vuče godinama!? Nikada! Šta ako je ona počela odskoro? Ako se naglo pojavilo to s njegovim srcem? opet me je nagrizao crv sumnje. Sve vreme, u kočiji do Djuk strita, kovitlale su me crne misli o smrti Kolinsa O'Brajena. Zatim sam video sliku, ako to može da se tako nazove: bila je to ogromna tamna slika sastavljena od nekoliko povezanih prizora. Ne znam da li svaki čovek, u takvom duševnom stanju kakvo je bilo moje u času kada sam izlazio iz kočije, može da doživi nešto tako, slično prosvetljenju. Video sam i osetio: moj pogled je dolazio negde odozgo, iz ogromnih visina i padao dole, na zemlju. Videh sebe kako bojažljivo ulazim u sobu nečim uzbuđen. Polako vadim ploču iz kamina, potom izvlačim Saksončev dnevnik i beležim ceo svoj razgovor sa O'Konorsom! Da, videh sebe kako povijen, pored jedne lojanice, sedim za stolom i pišem, dok su debele zavese navučene na prozorima. Onda me snažna lupa prekida. Užasnut, shvatam: s druge strane vrata stoje Rodžerovi ljudi! Stare usedelice, sestre Glospers, izviruju iz svoga stana protestvujući. Jedan od njih im se izvinjava za noćnu buku. Objašnjavaju im - samo da me doprate do zgrade policije, ja sam njihov službenik, vratiće me. Pomislih kako je to najsrećnija okolnost, to što će me vratiti, jer bi mogli da me odvedu tamo odakle nema povratka. Zatim se menja prizor: vidim sebe kako sam koračam kroz noć, prilazim uglu i, pri sledećem koraku, zastajem kao skamenjen. Cela zgrada, s nekoliko stanova, gori! Najjača vatra, oblak ognja, besni u onom prostoru gde je bio moj stan! Užarene grede padaju s praskom, dižu se oblaci iskri i dim suklja u tamna nebesa. Vreme je negde pred svanuće. U pomrčini se naziru ljudi, prvo pokušavaju da ugase vatru, puni su nađe i optimizma, ali ubrzo dižu ruke od svega. Vatrogasne ekipe nikako da stignu iako se požar munjevito širi, sasvim je očigledno da uništenje preti celom kvartu. Sestre Glospers vrište, izvukli su ih iz kreveta poprljenih kosa i one gledaju kako im plamen sve guta. Tu se ta strašna slika prekida; osećam bolove u plućima, nisam disao za sve vreme te strasne vizije! Povijam se i s naporom dolazim do vazduha.

Odjednom, čujem prodoran uzvik iza leđa:

- Ej, gospodine! Ova vožnja je trećak!

Zbunjeno se osvrnuh. Onda shvatih: izašao sam iz kočija ne plativši. Mora da je kočijaš više puta viknuo. Lice mu je bilo crveno od besa; kada sam ga pogledao onako podnapitog, s kukastim nosem, otromboljenih modro podlivenih obraza, zakrvavljenih beonjača, učinilo mi se da to ogromna glava ćurana viri iz kočijaškog koporana. Nešto promrmljah u znak izvinjenja, pružajući mu novac, bilo je nešto preko dvadeset feninga u metalu, a on zadovoljno klimnu glavom i povuče uzde.

Stadoh ispod fenjera i izvukoh časovnik iz džepa: još pola časa beše preostalo do ponoći. "Još imam vremena", rekoh poluglasno i osvrnuh se. Učinilo mi se daje te reči neko izgovorio iz mraka. Zašto sam to rekao? Sav uzdrhtao, otvarao sam bravu, tresao sam se, bilo mi je teško da otključam.

Čim sam ušao unutra i upalio svetlost, shvatio sam: moje prosvetljenje počelo je da se obistinjava! Čekalo me je prvo iznenađenje, njegove tragove sam odmah uočio.

***

To se moglo nazvati lakom, površnom (možda, u nedostatku vremena?) premetačinom. Na stolu je ležao potpuno nevažan kancelarijski materijal; bio sam rasuo listove, ali sam zapamtio stranice koje su bile prve - te stranice više nisu bile odozgo. Tragovi, pruge u prašini na policama, bili su uočljivi, jedna šoljica bila je prevrnuta, verovatno su tražili tajni sef u toj vitrini s policama. Sigurno su prepipali veliki prašnjavi abažur između kamina i stolice za odmor, pod čijim klobukom, budući da danima nisam čistio niti skidao prašinu, beše nešto paučine. Niti paučine nisu bile više zategnute, visile su opušteno svojom dužinom. Neodlučno sam stajao nekoliko trenutaka na sredini sobe. Onda sam proverio bravu na ulaznim vratima, nikakve tragove nasilnog otvaranja nisam primetio. Najverovatnije su bila otvorena kalauzom. Tek kad sedoh za sto pored lojanice, nagnut nad Saksončevom OBRNUTOM CRKVOM, shvatih - druga slika moje vizije počela je da se pretvara u stvarnost! Piši, ruko prezbiterova, piši! Sad ti je vreme na iskraju, još nešto prašine preostalo je u tvom peščanom časovniku!

Prvo sam opisao susret s jajoglavim Rodžerom, pa razgovor s O'Konorsom u "Galveju". Sve sam shvatio iz razgovora s njima, sve sam nekako, začuđujuće brzo, oko mog života preboleo - dolazio je kraj i ja sam se opraštao. Sve, kao što rekoh, ali taj trenutak kada O'Konorsova deca razdragano protrčavaju, ispred mojih očiju, kroz krčmu - to nikako nisam mogao! Šta ako je, pitao sam se, jedno od te dece preteča onom koji treba da izgoni Arape iz Evrope!? "Iz Keltske loze^[46] kad se junak nađe, taj goniće silni Mesec sa Sene i Rajne. Čalmi iz Feza slomiće krila te trojanske krvi crvenobrad vođa!" To nedokučivo iz Saksončevih fragmenata u kojima stoji slutnja o Crvenobradom - ispuniće proviđenje kroz istoriju. Možda već sad, u ovom noćnom, gluvom času dok pišem, postoji više O'Konorsa sa svojom decom na svetu, i svi oni jezde ka budućnosti, i mnogi od njih će otpasti na tom putu ka Trećem eonu, e da bi u akvarijanskoj eri, možda, baš sin O'Konorsa, onaj koji je od njegovog čukununuka sin, pa od toga njegov sin, a od ovoga njegovog sina sin bio, kao Irac, od keltske loze sin! No, ko sam ja da brinem da li će deca O'Konorsa pomreti od gladi ako dablinske vlasti osude na robiju njihovog oca zbog sumnjivih poslova? Zar su moji poslovi, poslovi božji? Zar meni nije odzvonio smrtni čas?

Mutilo mi se pred očima, osetih potpunu malaksalost. Postao sam, samome sebi, Smud Horovic i završavam kao čovek koji je uzidao neku svoju "Košnicu" u temelje kuće, a bio sam jedan običan, moglo bi se reći beznačajan, veštak za krvne delikte pri Dablinskoj državnoj policiji Irske.

I baš tada, tog trenutka, začulo se lupanje pesnicama o ulazna vrata mog stana. Nije me iznenadilo, ostao sam potpuno miran; možda više nego što bi trebalo. Zastala mi je ruka s perom ponad tog prokletog Saksončevog rukopisa i - osetih tugu što se rastajem s njim! Udarci o vrata se umnožiše, postajući sve besniji, sve besomučniji.

- Ko je to, do đavola, u ovo doba!? - razderah se.

-Policija! Otvaraj!

Došlo mi je da im se glasno nasmejem, bio sam ohrabren, znao sam uzrok te nenadne hrabrosti! Pa ja sam ih očekivao - znao sam da će doći! Hteo sam da im viknem: klovnovi, budale, slepaći, otvoriću vam ta govnarska vrata koja će goreti! I tada (O, tako naglo!) zašumele su u mojim ušima te dobro mi znane reči! Bivale su sve glasnije i jasnije - da bi ih na kraju prepoznao! Njihov smisao i taj hrapavi glas koji ih je izgovarao! "Prvo što ću da učinim, biće molba Gospodu za jednog prezbitera i njegovo mestašce u raju." Da, baš tako, to mi je rekao! Bile su to njegove poslednje reči koje mi je uputio iz magle!

Smešak mi je zaigrao na licu - osetih silnu toplinu i bezbrižnost. Stari prijatelj Kolins O'Brajen bio je tu negde, pored mene! Ta stara, uporna irska mazga nije me ostavljala tek tako, bilo kome!

I na kraju ću, pomislih, pomeriti ploču u dnu kamina i ovo Saksončevo ugurati unutra - za to ću imati vremena. Nijedan pakleni oganj neće dospeti do ovog dnevnika patnje, niti će bilo koja užarena greda smrviti poslednju ploču u dnu kamina.

Oni će opet početi da lupaju u vrata (ovog trena čujem kako neko od njih razgovara s jednom od usedelica Glospers) i ja ću prići vratima i otvoriti ih. lako su svi ti ljudi koji su došli po mene iz policije, nijedno jedino lice među njima neću prepoznati, jer su sva tamna, obavijena mrakom, u crnim odelima, s crnim plastovima preko ramena.

Napomene:

1. Ovo viđenje smrti Arnolda Lejdela ispisao je E. F. Ricman, u Dablinu, krajem decembra 1850. godine.

2. Istini za volju, Saksonac je u jednom delu svog dnevnika otkrio čitav niz imena bliskih prijatelja i saradnika, kao i ime svoje ljubavnice. Da li su ta imena prava? Prim. E.F.R.

3. Hebr.: Drvo života

4. Grimuar magijski tekst, često ispisan šifrom.

5. Zohar, hebr.: ortodoksna kabala

6. Šekalim: palestinski Talmud

7. Tanait: hebr. učitelj

8. Golem: po jevrejskoj legendi, stvorenje koje je čovek stvorio.

9. Poštovani čitaoče! Dolazi deo ove povesti gde je razum nemoćan! Ukoliko, poštovani čitaoče, želiš ono što i ja, budi strpljiv. Da bi se rešila tajna neobične smrti A. L. potrebno je neobičnim nitima isplesti kraj te smrti. Zato ću ovu povest prekinuti, ali to ne znači da je neću nastaviti u dablinskom slučaju II.

10. Ovim prvim zapisom OBRNUTE CRKVE A. Lejdela mogao bi se, poštovani čitaoče, naznačiti početak povesti ovoga čoveka iz Saksonije.

Krajem februara 1851, u Dablinu, E. F. Ricman

11. Dvoboji sabljama nemačkih studenata u XIX veku.

12. E. F. Ricman je ovim datumima naznačio događaje da bi vremenska mapa Lejdelovog života (tokom ove priče) bila preglednija.

13. Prema jednoj studiji iz srednjeg veka o Luciferovom carstvu: lucifugi (ili tuini) su šesta grupa demona i kreću se samo noću.

14. Žan Vier: "O demonovim pomagačima" (1569. godine); Huan Maldonado: ,,Rasprava o anđelima i zlim dusima" (1603. godine).

15. Kozimo Ruđeri, savremenik Katarine Medici. Najpoznatiji volšebnik među svim njenim vešcima, astrolozima i nekromantima. Javno ispovedao ateizam i satanizam, tvrdeći kako na ravnoj nozi razgovara s Luciferom.

16. Daat: sefirot u kabali, ali još evolutivno neformiran. Naznačen je u sferi ispod čovekovog vrata, u visini grudi.

17. Helvetska republika - grupa slobodnih švajcarskih kantona u XIX veku.

18. Josip Kapileri - putujući dagerotipista u XIX veku. Ovde je reč o postupku dagerotipije, preteči fotografije, pronađenom 1839. god

19. Niko me ne može razuveriti: redovi koji su ispisani na margini dnevnika novijeg su datuma (verovatno pripadaju dablinskom periodu) i ispisani su ljudskom krvlju! Poznajem dobro tu nijansu skorele, već žućkaste krvi. Redovi na margini govore o zlom dobu koje čeka čovečanstvo kada će Pečat biti otvoren i legioni zlih sila izaći napolje! To se predskazuje detetom-ribom s dva zuba u glavi. U času kad ga gladni ljudi pojedu, nailaze najezde... (najezde - čije? o tome ne piše). E. F. Ricman, krajem marta 1851, Dablin

20. Najverovatnije značenje: Arnold Lejdel (stepen) Kraljevskog luka, primedba E. F. Ricmana.

21. Bezdan - između tri najviša hermetička stupnja (tri prva sefirota) na Drvetu znanja i nižih sefirota nalazi se tzv. Bezdan. Taj strahoviti procep u kosmosu ljudskoj duši je, na višem nivou, odraz dostignuća spiritualne evolucije. (Prim. prir. b. F. Ricmana, u Dablinu, 1851.)

22. Najverovatnije, lat.: Frater Volo Noscere - Brat Hoću Da Znam. (Prim. prir. E. F. Ricmana, u Dablinu; 1851.)

23. Treći eon, astr.: u ovom slučaju reč je o trećoj hiljadi godina posle Hrista. (Prim. prir. E. F. Ricmana, u Dablinu, 1851.)

24. Postupak koji će Arnold Lejdel proširiti, radeći sistematičnije na njemu posle Vilkinsovog nestanka 1839. (Prim. prir. E. F. Ricmana, u Dablinu, 1851.

25. Lat.: "O kralju kraljevske veštine"

26. Bindu, na sanskritskom: termin za muški seksualni sekret.

27. Jao je pred hrišćansko, gnostičko ime Jehove.

28. Jena, grad u Tinngiji (Nemačka), gde Je 14. oktobra 1806. došlo do velike "like pruskih i napoleonovih snaga. Prusi su imali u ovom okršaju 45.000 žrtava ostatak razbijene pruske armije prebegao je na stranu Rusa.

29. Obala Kerija - jug Irske, suptropska vegetacija zahvaljujući prodoru golfske struje.

30. Poznati irski političar XIX veka.

31. Grofovija Donegal - najzapadnija oblast Irske.

32. Irski nacionalni sport - neka vrsta hokeja na travi.

33. Irske gajde.

34. Drevno irsko kraljevstvo.

35. Irska moneta ima zbunjujuću podelu pa se u pomoć prizivaju cifre i simboli određenih novčanica. U ovom slučaju: šljuka ili jedan foinrling: vrednost oko jednog francuskog franka.

36. U irskom slengu: mala pivnica.

37. Narodni izraz: ,,Horse Show vreme", kojim se iskazuje oduševljenje povodom najznačajnijeg datuma jedne sportske godine: početkom avgusta, svake godine, organizuje se konjička trka Kraljevskog društva iz Dablina.

38. Državni popis od 1851. dokazao je da se stanovništvo Irske smanjilo za dva miliona.

39. Firma na zgradi Dablinske carinarnice.

40. Slums - sirotinjska jazbina, obično ruinirana trospratnica s periferije Dablina, koja se iznajmljuje za nekoliko šilinga.

41. Prezbiterijansku crkvu osnovao je u XVI veku, u Skotskoj, Kalvinov učenik J. Knoks.

42. Poštovani čitaoče, došli smo do kraja ovog neobičnog života, primakli smo se toj neobičnoj smrti Saksonca. U međuvremenu, dosta toga saznadoh - video sam svojim očima ubicu Amolda Lejdela, s njim sam razgovarao ovde, kod mene, u Djuk stritu. Što se mene lično tiče: učinila mi se izvesnom ovakva smrt Saksonca - i, evo, ja je opisujem.

E. F. Ricman, krajem maja 1851. godine, u Dablinu.

43. U trenutku kada je Arnold Lejdel poskočio s ležaja pred svojom strašnom vizijom, oborio je mastionicu preko ispisanog lista. To je jedino moguće tumačenje ove velike mrlje mastila koju vidim pri kraju Saksončeve OBRNUTE CRKVE.

E. F. Ricman, 28. maja 1851. godine, u Dablinu

44. Umesto Ricmanovog Komentara Dablinskog slučaja II. Ovim se svaka dalja reč Eduarda Pildbingsa Ricmana iscrpljuje. Krug, kao Drevna zmija, zatvara se oko svega u ovoj kaži. Dalja sudbina rukopisa OBRNUTE CRKVE potpuno je nepoznata - ili se to samo nama čini?

45. Irska ekstremna politička organizacija - sredinom prošlog veka proistekla iz grupe Mladi Irci. Fenjanci su osnovali među izbeglicama, Irsko republikansko bratstvo (I.R.B.). Svoje politike programe zasnivali na tezi: "Irskoj pomoć samo spolja".

46. Poštovani čitaoče, izostavljam fragmente za koje sam svojevremeno tvrdio da postoje u OBRNUTOJ CRKVI. Videćeš na kraju da za to nisam imao vremena, jer je sve progutao oganj na Djuk stritu. E. F. Ricman, poslednje noći maja, 1851. godine, u Dablinu

Beleška o piscu

Slaven Radovanović rođenje u Valjevu, 1947. godine. Prozu objavljuje od 1971. godine u književnim listovima i časopisima. Objavio je:

LETOPIS TEŠNjARSKI, pripovetke, Prosveta, Beograd,

KREMANSKA RUŽA, roman, "Milić - Rakić", Valjevo, 1982.

KOLUBARA NA NEBU, pripovetke, Srpska književna zadruga, Beograd, 1983.

Dobitnik je književne nagrade "Mladost", Beograd, 1972.

Uvršćen je u Knjigu mladih jugoslovenskih pisaca, Nolit Prosveta - Zavod za izdavanje udžbenika Beograd, Beograd, 1979.

Živi u Valjevu kao profesionalni pisac.