Sadržaj

Jer si me bacio u dubine,
u srce moru,
i voda me opteče;
sve poplave tvoje i vali tvoji
prelaziše preko mene.

Optekoše me vode do duše,
bezdana me opkoli,
sita omota mi se oko glave.

(Knjiga Proroka Jone gl. II, 4, 6)

U ponoru ovde
Pod kamenom
Gde hlad
Senka jedina
Nagriza nam kosti
Bolesti su iste
I tvrda glad
Oko mesa našeg
Okupljeni gosti

(Sreten Kušaković)

Boguslav Novak
Berberin Tešnjarski

SEDAM DANA PADALA JE KIŠA. Ti dani behu magleni, a tmasti oblaci nisko su se vukli koritom Kolubare. Kiša je uporno curila kroz maglu pa je izgledalo da ističe iz drvlja i kamenja. Sedmoga dana, u nedelju, tri zgurena čoveka pretrčaše s jednog pustog tešnjarskog trotoara na drugi. Pljuvali su sva trojica, brzo hodajući, vratova uvučenih u kapute. Bili su crveni u licu, velikih, modrih noseva, iskolačenih očiju. Bili su slični kao da su braća, kao tri brata blizanca. Njihove senke munjevito se prelomiše na uskom staklu male berberske radnje obojene u žuto. Na staklu je bilo ispisano bledim, crvenim slovima: Boća berberin. Ispod izloga stajale su mokre, rashodovane bioskopske stolice. Jedna, od njih tri, nije imala sedište. Kao da su se malo pogurali na uskom ulazu radnje, otvarajući vrata stali su glasno pričati. Mali, zdepasti berberin, s gomilom pene na kažiprstu, podiže pogled prema njima.

- Gde je Boća? - upita jedan, izvukavši vrat i ruke iz kaputa. Pri bledunjavoj svetlosti, ukaza se njegov nakazno modri nos, ispunjen crnim pečatima. - Tamo je - odgovori umorno berberin i obori svoju okruglu glavu. Prostorija je bila, kao i ona svetlost u njoj, mala, oskudna u nameštaju i inventaru. Jedino su bila uočljiva dva velika, prljava zidna ogledala. Ispod jednog, lavabo je bio prekriven puorom, a stolica sa kožnim uzglavljem bila je pomerena malo udesno od peći. Jedan čiviluk visio je na posivelom zidu, na suprotnoj strani od ogledala. Ispod njega nalazio se mali sto sa belom mermernom pločom, a ispod ovoga, na olajisanom podu, bila je kartonska kutija puna pikavaca (pikavci su gašeni vodom i, verovatno, neko ko je sedeo za onim lavaboom punim puhora, bacao ih je tu, u kartonsku kutiju), kose i praznih duvanskih kutija. Ona trojica se raskomotiše, poskidaše kapute, i tako izgubiše onu sličnost međusobnu. Osim onoga sa izobličenim nosom, u radnju je ušao jedan plavokos, izrazito crven u licu, pa je lice izgledalo kao da gori. Onaj treći, ni po čemu ne bi bio izuzetan sem po debelim, otromboljenim usnama i kovrdžavoj kosi koja mu je dosezala do očiju. Jedno vreme su sedeli i ćutali. Onda, jedan od njih pogleda u belkastu lesonitnu pregradu što se protezala od zida do zida i uski prostor berbernice činila još užim. S druge strane, još uvek njima nespoznate, dopirali su šumovi; slični napornom ljudskom disanju, potmulom hripanju iz grudi, ili kratkim i isprekidanim uzdasima. Ali, njihovi pogledi, njihova radoznalost bili su sprečeni tom belkastom, drvenom masom isprečenom i sudbinski vezanom sa celom ovom prostorijom. To što su čuli trajalo je samo trenutak, već sledećeg momenta šumovi spolja razbili su i poslednju mogućnost koja bi zadovoljila njihovu radoznalost za onim licem tamo, iza lesonitne pregrade. Onaj crvenog lica ustade i priđe pregradi, njegova šaka kao da malo zastade u vazduhu, potom se spusti ka onoj strani pregrade što je bila u senci i pomeri rajber. Uopšte se nije dobijao utisak da se to vrata otvaraju, već kao da je neko dobro odmerenim udarcem izvalio lesonit uspevši da sačuva apsolutnu pravilnost ivica i da jedna strana lesonita ostane spojena sa ostalim njegovim nepokretnim delom. Iz one prostorije koja se ukazala otvaranjem, pokulja mrak i zadah dugo neprovetravanih stvari. Sada su stajala sva trojica na otvoru i tako zaklanjali sve tamo unutra, čak i onaj mrak. Prvi je bio onaj crveni, iza njega su nadvirivala ona druga dvojica. Berberin iza njih nije podizao glavu.

Polako, privikavajući se na tamu, njihove iskolačene oči primetiše ljudsku priliku na krevetu, u mraku, obavijenu ćebadima, u koja se ta prilika kao uplela i time predočavala svoje besane noći, kao i mogućnost, da joj dani prolaze u očaju i želji da promeni sve oko sebe, a pre svega, da napusti to što je ličilo, samo ličilo na krevet. Užarenih pogleda, sva trojica su ulagala napore ne bi li saznali gde je zapravo položaj glave te ljudske prilike koja se samo komešala u tamnom, vlažnom prostoru; i ne bi uspeli da ne zablešta bela koža podlaktice koja potom potonu u mrak do zida; za njom usledi sličan pokret druge ruke, pa se potom pridiže glava, glava suvog lica, kukastog nosa, obasuta belinom sa svih strana. Po izgledu lica videlo se da je to starac, mršav, suv starac obelele kose i brade. Starac poče s naporom da se pridiže na laktove, disanje mu se ubrza i preće u krkljanje, pre se činilo da ima želju da pljune, nego da progovori: - Da li je dan napolju?

- Jeste, Boća, dan je napolju i pada kiša - odgovori onaj, izobličenog nosa.

- Ima li još rakije u flaši? - Tri para očiju opaziše pored gomile razbacanog veša, do kreveta, flašu dopola ispijenu.

- Trebalo bi malo da odspavaš - opet će neko od one trojice.

- Pitam vas, ima li!

- Još, imaš - odgovoriše uglas sva trojica.

- Ništa joj nisam rekao. Odjednom je nestala. Počela se vući sa svakim, to nisam mog'o da dozvolim - kao da prostenja prilika u mraku. Ponovo, ispred njihovih očiju, nestade one suve, belinom obrasle glave.

- Elina je kurva - reče neko od njih. Ponovo onaj ropac u mraku, komešanje, hripanje iz grudi, po neka mukla psovka i velike oči iz tame. Nemo, bez razloga, mada ne i bez straha, stajali su i dalje na tom ulazu, sprečavajući da mrak iz sobe-rupe prodre, zapljusne ostali deo radnje. Opet su samo nazirali uskomešano kretanje ćebadi, par nogu čija belina najbolje označi položaj tela u tami koje je, oni su to shvatili, želelo ponovo da se pridigne i da im odgovori na ono poslednje što mu je neko od njih rekao. Ali, od svega njima uočljivog, najbolje se primećivao taj bezgranični napor da se telo kako bilo podigne. Ta prilika je, pored uočljivog napora da samo malo izdigne telo, mumlala, šumela na neki samo njoj svojstven način. Jedan dug, vrlo dug uzdah učini da oni stekoše utisak, da je toj prilici u mraku potrebno malo one tečnosti iz flaše, - one čovekove prokletinje koja je na momente bleštala, zavisno od malih pomeranja njihovih tela na vratima i tako upijala ono malo oskudne svetlosti koja se gubila vrlo brzo tu na dohvatu njihovih ruku, - ili da joj je potrebna čaša vode, ili onaj crno-lakirani, sa izlizanom drškom od upotrebe štap one ličnosti tamo, iz onog za njih paklenog prostora. I hleb. I voda. I štap. Sve to brzo potonu u njihovoj svesti, pri pomisli da je to samo rakija u pitanju; i sasvim neshvatljivo, vrlo kratko, zametnu se u njima pogubna misao po njih: da ako se onaj tamo u tami ispravi u krevetu, pa korakne iz njega prema njima - da će im se nešto strahovito ružno dogoditi (ne mora ih on udariti onim svojim štapom, svojom trećom nogom: bili su svesni toga), nešto kao prenesena bolest, gora od jeftike, gube, ili kolere: ipak, ni ta boleščina-suđenica nije morala doći na njih tamo iz tame, jer su svi oni dobro znali, kao sve ono što nose sobom, za pravu boljku tog čoveka, tog čuda u mraku - znali su da ga njegove polomljene noge već desetak godina sputavaju da korakne, da je to, u poslednje vreme, agonija čoveka iz sobe-rupe zbog koje on počinje gubiti moć govora. I, već su se pomerali unazad, da ga napuste, da ostane sam sa svojim mrakom, što ljudi, bilo kakvi da su, to obično u životu i čine sa bližnjim, kao što čovek na kraju svoga puta ostaje sam, shvativši to konačno; da ih taj mrak, prilika u njemu, stvari koje bazde, sve to kao u nekakvoj paklenoj gomili - jedino plaši. No, zaustavi ih zategnuta, posivela koža na suvom licu, nepravilno micanje usana, krivi, nagoreli kažiprst od duvana, mumlanje, koje je poprimilo osobinu govora, kletve, očajnog kazivanja, u kome se videla žalost što ne može da uputi reči onome ko je ono rekao, što ga je toliko zabolelo - njega, ovde u mraku. Uz nekoliko teško razumljivih reči, do njihovih ušiju dopre, teško izgovoreno: "To samo ja imam pravo da kažem..." Zatim se telo vraćalo u mrak, ne tako sporo kao što je dolazilo iz njega, ostala je samo prisutna ona besomučnost, ono stenjanje i ono prigušeno mumlanje. Onda se primirilo, šumelo je samo iz njegovih pluća, oni na ulazu shvatiše da je okrenut ka zidu, da hoće mir, i oni se okloniše sa ulaza.

Vrata na lesonitnoj pregradi, koja su pre ličila na vertikalno postavljen poklopac, zaškripaše, lesonit kao i pre, dobi izgled da je sav od jednoga dela. Ljudski glasovi zagrajaše, izmešaše se sa smehom berberina okrugle glave. Glasno su komentarisali o onome iza pregrade, kao da je, samom činjenicom što je u mraku, sa njime gotovo, svršeno, i da je povodom svega o njemu, njegovom životu, njegovoj nadi, ostalo samo to da oni nešto kažu, da bi se potom, posle njihovih reči, sve ugasilo i za večna vremena zaboravilo o njemu, čoveku iz sobe-rupe.

Ne čini li se to drhtavim, krivim usnama, poluotvorenoj, bezuboj vilici, izbuljenim očima u mraku, šištavom disanju, da se, pored tog posprdnog govora koji dopire sa druge strane, ukazala tanka, svetložuta pruga svetlosti na gornjoj strani otvora, ono po čemu to poluoduzeto telo razaznaje dan, iako to ne može biti dnevna svetlost, iako ljudi mogu i u noći razgovarati o bilo čemu. Ipak, ta prilika isto tako dobro zna da je svetlost sijalice potrebna u radnji i da se pali svakim danom vrlo rano, naročito u danima zimskim, da nije moguće u maloj, mračnoj prostoriji uslužiti gomilu ljudi po niskoj ceni (najnižoj u gradu), kao i to - da ljudi ovde u toku dana navraćaju, pričaju i odlaze, a on ih, i bez toga što ih ne vidi, vrlo dobro poznaje po njihovim glasovima, toliko ih dobro zna da ih može uočiti i kada se međusobno nadvikuju.

Glave okrenute od zida, suprotno položaju poluoduzetog tela, skupljenih obrva, zboranog čela, s jednom rukom koja šeta u mraku po ćebetu, čiji prsti pipkaju, razvlače i taru poluraspadnuta vlakna tkanine, on polako počinje shvatati smisao onoga govora, tamo iza lesonitne pregrade, i počinje njih, tamo, mrzeti. U njemu se prvo začelo nekakvo neodređeno osećanje gadljivosti, da bi se to osećanje s vremenom usredsređivalo i tako sužavalo krug onih ljudi na čiji se račun i začelo u njemu. Sva lica tamo iza pregrade rasplinuše se, ali ne i okrugla glava berberinova koja je sada, tu u mraku, bila iskežena, deformisana ružnim smehom koji joj je lebdeo na debelim usnama, te prilika u tami ništa drugo nije uočavala na crnom prostoru lesonita osim te glave koja je rasla i rasla, i kojoj je nedostajalo puno, zdepasto telo. Svi ostali, pored te glave, delovali su kao najudaljeniji eho, jer su bili prvo potiskivani smehom okrugle lobanje, što je kasnije preraslo u mržnju usled nemogućnosti da se: Ta prilika koja je u mraku, nalazi tamo u osvetljenom prostoru berbernice gde bi sedela za jednim lavaboom, pušila, ćutala i lagano gasila pikavce nad njim, potom se još sporije okretala ka kartonskoj kutiji i u nju ih bacala, a samim tim, imala najbolji pregled oko mušterija i svega onoga što bi se dešavalo tamo na trotoarima Tešnjara. Dug uzdah beše prvi znak da se usled naprezanja i osluškivanja onaj iza pregrade umorio, a zatim se lobanja berberinova rastoči kao pena ispred njegovih očiju. Usledi blago komešanje prstiju, dublje zavlačenje glave u jastuk, pokušaj da se ćebad navuče do brade, opuštanje viličnih mišića, lagano, tiho mljackanje ustima, i neko osećanje koje bi trebalo da se preobrazi u smešak na usnama, a koji nikada, barem za sada, neće se ocrtati na njima krivim i usahlim, već će samo trenutno prolebdeti u oku, i to će biti sve. Sve.

Da su se kojim slučajem, oni tamo iza pregrade mogli naći tu nisko nad njegovim ležajem, iznad belinom obasute glave, i da su primetili taj smešak koji je najviše opstojavao u očima, više nego bilo gde na njegovom licu, u smirivanju tela, tišem disanju, bilo bi im jasno, da prilika u mrklini, vidi nekog drugog Boću od pre toliko, toliko vremena, jednu koliko-toliko markantnu ličnost za neko isto tako davno Valjevo, čoveka crne kose i modrih očiju, koji negde pred rat obija puteve po Evropi, ne kao što se sada putuje zarad arbajštine i ćemeranja, kome su gradovi ovoga tla bili postali nekako tesni, pa valjda zbog toga pomalo nerazumljivi na onaj najdosadniji način, - videli bi ga u društvu lakih žena Pariza, Beča i Praga, provincijskih politikanata, nadrikomunista, komunista, radikala, gazda (i sam je bio u neku ruku gazdinski sin), kockara, profesionalno-putujućih rvačkih i bokserskih trupa čije je nastupe lično režirao u Lazićevom "Grandu", berbera u salonima na dobrom glasu, u berbernicama-udžericama, po logorima, u položaju kada brije pored kazana, posle rata, kao gradskog odbornika, govornika, videli bi ga batinanog od strane Gestapo-agenture, ali isto tako, kao progonitelja svojih bivših dželata. Naglo, na kraju, osetili bi svojom zadivljujućom pronicljivošću kojom poniru u život čoveka iz sobe-rupe, da sve te slike iz prošlosti toga čoveka trnu pred bujanjem ružnog koje izvire iz njih, a započelo je negde na isteku njegove četvrte decenije, i da zbog njihovog prisustva ružno nikada neće nestati, može samo da se povećava, da se povećava i povećava, i da se zbog toga telo u tami opet muva, uvija se pod onim ćebadima, na mahove pridiže baš kao da nema vazduha, a da ruke sasvim bezrazložno pokušavaju da nogavice povuku uvis, kao da bi to bilo najbolje rešenje, najbolje okončanje patnje poluoduzetog tela. Po njih najžalosnije je to što ne znaju ko je zapravo čovek u tamnoj sobi, što žive u iluziji slučajno im dodeljenoj od strane prirode, pa su daleko od svakog saznanja koje bi im predočilo da će i njihovim životima doći početak kraja; pa stoga, iza pregrade, traje onaj poluludački žamor koji stvara ovamo, u tami, na crnoj pozadini lesonita - sliku: Kako jedan visok, crn čovek, modrih očiju pada i kako mu pucaju čašice na kolenima, (PRILIKA U TAMI je čula, onaj ko zna koliko puta povraćeni zvuk, osećaj, udar, bol, lomljenje sopstvenih kostiju, sasvim dobro čula, i hladna jeza počela je u njoj nadolaziti kao more.)

- što izaziva u Mrakomorniku ogroman strah, usled koga reči iscureše, reči jedva čujne, i za te uši u mraku, prevaljene kao težak, najteži teret, reči koje su kapale: "Samo da nije došao onaj Čas trenutak onaj, hodao bi ti Boća danas." I opuštanje, rasterećenje svega što ga je pritiskalo, nestanak davno dogođenih trenutaka, i lepih i ružnih, sve okolo dođe kao lakše, podnošljivije, a smešak se konačno probi do usana i osta da lebdi sasvim uočljivo, začuđujući pomalo i njega samog, poistovećujući ga sa onom svetlom trakom svetlosti iznad otvora, uspe: da sasvim jasno iskristališe nekoliko misli, a da ne čuje one tamo, niti da ga bilo šta prisiljava na pokret, besplodan pokret u tami. Kako spoznaje bedu i sav užas one trojice koji tako pomno prate njegovo gašenje, istančavanje i sticanje, - već dugo, dugo vremena, pričajući mu o svojim (sami to ne uočavajući) bednim životima, u kojima žena dominira kao kužni znak, kao Slovo Kraja, žena-čangrljiva, žena-mesečarka, žena-plodonosnica ploda bolesnog, tanko-krvnog i vrlo, vrlo retko prava-žena; pa se on smeši, smeši se (ne bi se moglo reći da u tom smešku nije bilo paklene osvete), i da li mu se to stvarno čini!? sve glasnije i glasnije. Jer, on zna, da onaj šljam,

(On ne misli doslovno tako, sada u ovom momentu iskristalisana misao definisala je tog okrugloglavatog berberina, za njega ovde u mraku, kao nešto što je, a i ne mora da bude: šljam.)

- na najmizerniji način je osuđen na svakopetkovnu situaciju, pazarnu situaciju u kojoj bi se šašoljio sa nimalo boljom ženom od sebe, nasred Tešnjara oboje bi se keserili jedno na drugo i tako stvarali nasred ulice; u opštoj vrevi volovskih kola, torbi, džakova, zadaha balege, blejanja stoke: jedan retko viđeni cirkus koji može da se gleda bez prebijenog filera,

(Oh! kako mu je samo smešno kada se seti te dragovoljno prihvaćene uloge arlekina okrugloglavatog berberina, tog šljama koji je silom okolnosti postao berberin, i to kod njega! kada za pazarne dane izvodi tu besplatnu komediju, dok on sedi na jednoj od one tri bioskopske stolice, u poznim avgustovskim časovima, uoči petka.)

- pa kako se to ništavilo od čoveka vraća u berbernicu sa keseravim osmehom žutih zuba, pa kako komentariše o ženi s kojom je malopre pocupkivao, pljuckao, glasno menjao mišljenja o danima (najviše o tome!) seoskih zabava, slava i preslava, o danima mesojeđa, i kako, na kraju, govori onima koji bi se zatekli unutra: da će je ubrzo imati svu za par donjeg rublja, kako su sve one osetljive na perlon, najlon, tergal, i da je samo u pitanju čas kada će se to dogoditi, - verovatno negde u okolini Valjeva, kada se skrene sa nekih od puteva, džada još iz turskih vremena, ili napravljenih za vlade Miloša Obrenovića, - a sam čin ljubavi počeće, najverovatnije, negde na "Dravu" zagušljivom prelu, u prostorijama neke zemzadruge, gde se toči jeftino pivo od šesnaest banki i gde stariji večito kukaju na veliki porez (nikada bolje seljak nije živeo nego danas - za kilo kajmaka može da kupi sedam kila šećera, pre rata je to bilo obratno, ovde mu se ote uzdah, nakašlja se), a mlađi misle o poslednjoj stvari, pa im se ona vidi i u očima; konačno, on će je, u toj gužvi punoj zadaha, isparenja, videti, i oni će se dugo pipkati, šaputati u nekom tamnijem uglu, dok okolina ne skrane pažnju na nešto drugo (O! to je najteže u toj novonastaloj ljubavnoj situaciji), zatim će se polako izvući odatle, kroz okolinu zaraslu u korov, ona će ga odvesti na najsigurnije mesto, na tavan štale, ili negde u vajat, ili bilo gde, tu će on (taj Šljam, Dripčina, Đilkoš, ta Karikatura od berberina) osećati svojim širokim, mesnatim nosnim otvorima miris čistoga sena i njenih butina, iz kojih se podižu oblaci zadaha na surutku i beli mrs, potom će je moliti da mu pokaže rublje za koje je on dao novac, nemajući smelosti da drukčije zatraži onu površinu dlakave kože koja je između mišićavih nogu nabubrila od želje za sparivanjem, ona će ga odbijati s pomamom u očima i pomalo širiti noge što će ga hrabriti, i on će navaljivati, navaljivati, na kraju će uspeti komedijanski (uostalom, tako se sve dešavalo između njih) da se između njih uvuče, a u težim okolnostima, možda, uz obećanje braka! Navala kašlja stade provaljivati iz njega, na momente se gušio, stenjući dolazio do daha i opet padao u kašalj, osećajući punu navalu krvi u lice, imajući veliku želju da porazmisli o tome da li bi jednu takvu ženu menjao za onu najlakšu, poslednju koju je nekada posedovao, koja je, barem, mirisala na "Šanuar", imala čisto rublje i pristojan ležaj, pa makar se to dešavalo kod "Bore Kuplera", a da i ne misli o onim ženama koje su bile dobro situirane, ili nekim položajem svoje profesije posedovale uticaj kojeg ne bi narušilo ni hiljadu dnevno podizanje nogu uvis. U sebi priznade da je...

Ta navala ljudi s druge strane pregrade beše jednaka navali kašlja u njemu što ga je obavijao i unutra u grudima i spolja, grčeći mu telo, ono malo tela što mu je ostalo za pokret, za korak. Mogao je sa sigurnošću da zaključi da je sa druge strane dupke puno, od zida do zida, i da su oni koli su ispunili taj prostor, besni usled popijenih rakija, mogao je biti siguran, jer: usledi udarac pesnicom o pregradu, i reči koje su pre ličile na urlik od koga se on namah ukočio, izgubio disanje, koji mu je suzbio u prvom trenutku kašalj: - Boća, delijo!! Onu stvar želijo!! - Odsustvo tog glasa-urlika trajalo je tek toliko koliko da mu se povrati teško sticani ritam disanja, ali usledi sa ništa manjom žestinom: - A, što piješ kad ti škodi, ko će kući da te vodi!?! - Rojevi glasova koji se pretvoriše, zavibriraše u njegovim ušima kao višetonski teret od koga mu se otvoriše usta, telo dođe u stanje one druge oduzete polovine, a ruke se ukočiše, kao u grču zastadoše u nekom polupokretu, bivajući iznad svega okolo, iznad nepokretnog tela, gomile veša i stvari, ogromnih kolutajućih očiju, ruke, sa prstima istanjenim i krivim kao kandže nekog retkog reptila, neke retke zverke, bivajući jedino pokretne na tom telu, u toj tami, ruke koje kao da su od prstiju pa do ramena pipkale mrak (kao što su to radili vrhovi prstiju čas ranije), tražile neki otvor, rupu, ili neki tvrdi predmet u ćebetu, jer čovek-tamnik beše, više nego ikada toga dana, imao želju da se za nešto uhvati i podigne, ali prsti su se (kao da su samo prsti imali oči) samo micali u pravcu najtamnijeg, najčvršćeg, jedinog koji nije imao osobine maglenog, lelujajućeg, u pravcu pregrade, i tako bivali okrenuti unapred od lica, od uočljivo kolutajućih, zakrvavljenih očiju. I, bivajući sve vreme koncentrisan na to šta se dešava tamo iza pregrade, on jasno uoči, pošto se vreva malo stišala, smeh berberinov, i nešto ga zbog toga smeha povuče svom silinom uvis, u sedeći položaj! - grč iz ruku sjuri mu se u lice, i tamno, suvo, sivo, iskeženo lice pretvori se u nešto što je podsećalo na spužvastu masu koja je zadržala onu belinu i koja je još više postala uočljiva; zatim se to lice, ta spužva okretala ulevo, pomerala u stranu, gledajući, osluškujući, upijajući jednim uvom pregradu i ono što dolazi, dopire iza nje ovde u mrak, u kome počinju njegove iskopnele, ogromne oči gmizavo pipkati (Sve je bilo slično prstima, svi oni načini na koje je Mrakomornik uočavao svet oko sebe!) ono što je bilo u mraku pored kreveta, - pa mu se pogled iz velikih očiju zaustavio na: gomili prljavog veša, plastičnoj kofi sa sopstvenim neprosutim fekalijama (ceo dan je očekivao Jarcana da mu za pet dinara to prospe u Kolubaru), donjem delu ormara na kome je uočio okrugle drške od porculana (činilo mu se da su to bele oči koje jedine znaju šta on radi tu u tami), maloj, zelenoj hoklici s komadom nepojedenog hleba, mrvama, jednom šerpom, - svuda oko nje i ormara, šerpe, tegle, pa, opet, prljavi veš, jedan mali, gvozdeni umivaonik i, na ormaru, među bočicama za lekove, sat!?! - glomazni budilnik sa uočljivim delom na svome vrhu (metalnim zvonom u obliku šešira), s naprslim staklom i krupnim, crnim arapskim brojevima koji su se ljuljuškali u njegovom pogledu na požuteloj podlozi od kartona, "Koje je doba dana?" pomisli.

Kada opet onaj smeh berberinov postade neizdrživo jak po njegovu svest - berberin se smejao grohotom i psovao - i njemu se, sve to što je lepo video malopre, smuti, skoluta pred očima, a pojavi se: ona berberinova okrugla glava kao merač, ušiju veličine krupnijih oraha, slepljenih, punih peruti zalizaka što su u obliku repova polazili sa sredine okrugle lobanje i dosezali do sredine niskog majmunskog čela gde su se podvrtali, ta glava, sa očima sitnim i letećim, ništa manjim od očiju svinje, debelih usana, smejala mu se izronivši iz tmasto vlažnog zida suprotno od pregrade, skačući po zidu i stvarima okolnim, leteći po onoj mrklini, smejala mu se, smejala! On je mumlao i lagano vraćao glavu na ono što je ličilo na uzglavlje u tom krevetu, u toj sobi-rupi. Opet bi se sve dešavalo kao i pre, da mu do ušiju ne dopire onaj malopređašnji glas, onaj urlik, samo sada se nije njemu direktno obraćao, niti je bilo onog udaranja o pregradu; i pored toga, glave spuštene potiljkom na jastuk, očiju uprtih u tamnu pregradu što ga je delila od sveta, on pomisli o onome koji govori sa druge strane:

"O, znam te, čoveče lica plamenog! Znam te, tebe i tvoju boljku koju piješ kao žedan vodu, ali koja tebe pre ispija! Znam te, Pajo, sa nadimkom Zis!" Sve znanje o tom čoveku ne bi se u njegovoj svesti skolutavalo, nestajalo u nervoznim pokretima prstiju i ponovnom kašlju, da čovek iz sobe-rupe nije iznova video jasno onu glavu bez zdepastog trupa kako mu ispred očiju treperi sa iskvarenim smeškom na usnama, kako leluja i zastaje tačno u visini njegovih grudi i u tom položaju; tu, pred njegovim očima, ta glava stala je mutiti predstavu o životu onog s licem plamenim, i onoga s nakaznim nosem, kao i sam život toga s tom glavom što je otkinuto vršljala tu po mraku, ispred njegovih očiju. No, ipak je on uspevao svoju pokidanu misao da nastavi, znajući da je počeo razmišljati o onome s druge strane, i razmišljao je, uspeo je da okonča misao o njemu: koji je udarao nogama o pod, urlikao, verovatno se cerio licem plamenim, a imao je (dobro ga je uspeo videti u mislima, onakvog kakav jeste), telo kao bez stomaka, kao u vaške, poprskalih kapilara po licu od silne patoke, mrežasto zakrvavljenih očiju, umornoga hoda, potom ga vidi: kako u svom pijanom putu, koračanju po gradu, balavi i grli svakog, nazivajući ga bratom, a jeftičav je (opet ga jasno vidi), kako ispija penicilin u prahu, kako se po čašama iz kojih pije vodu, posle tih praškova cede belkaste kapi, a on ih posmatra, licem uz samu čašu, i klati se zakrvavljenih očiju, klati se; pa misli, o njemu: s licem plamenim, kako bi bilo bolje za njega da nema nogu koje bi ga nosile u suludom hodu po Valjevu, kako bi mu bilo bolje da njegovu nesreću niko ne vidi, pa da i on nađe sebi nekakav mrak (kao što je mrak čoveku iz sobe-rupe), kako bi mu bilo bolje, bolje; i za onoga sa nakaznim nosem, jer mu je to rak raskopao nos, raskopaće mu i lice i telo, a možda mu je dušu odavno načeo, samo to ovaj ne oseća, pa su zbog svojih nesreća zajedno, tako ih ne osećaju i ne primećuju.

A ti! - misli i tera rukama ispred lica, očiju, grudi onu okrugloglavatu glavu, - nikada nećeš posedovati ni žene, ni kućišta, ni život kakav je imao Boća Holivud - kakav sam ja imao i šta sam sve posedovao, posedovao...

Umor je nadolazio kao reka i bujao u njemu. I on i telo mu smirivali se, dok su se s druge strane, napolju, vrata sve ređe i ređe otvarala, a glava mu je klonula na ležaj, s pogledom koji je padao pored kreveta gde je on video nju, flašu s rakijom, od čega mu se u glavi mutilo, a u želucu bivalo muka, pa muka.

A spolja je bivalo sve tiše i tiše.

I čini mu se: da on to ne pada u san, već da se san uvlači kroza nj polako (na kurvinski način, kao što mu je život, sreća i nada, misli tamnik), i pred očima mu samo: Tamno. Tamno

2.

Bi svestan samo toga - da se budi. Za prvo vreme, u njemu se javi osećaj da se ništa, ama baš ništa ne čuje spolja. Oslušnu. Samo za kratko vreme postojala je neka tišina koja ga je plašila, pa se on čudio sebi misleći: da je ipak bolje da nekog ima, da neko postoji tamo napolju pa makar on bio i najcrnji dušmanin, jer: pomisao na samotnu smrt (iznenadno i jako je u njemu poslednjih dana navirala pomisao na smrt), u kojoj bi se njegovo telo raspadalo danima, a da niko ne uđe i ne vidi - šta je to sa njime, što se ne oglašava?

Ali, on ubrzo, - pošto jako stisnu kapke prstima želeći da oni prsnu, pa pred očima njegovim izbi samo mrak koji je kuljao kao dim iznad sirovog drveta, - oseti, začu tihe korake i šum vode iz lavaboa, onaj njemu toliko poznati šum vode od koga mu se povrati osećaj odmora koji treba da dođe posle bilo koliko dugog sna (mada je bilo dana kada se vrlo umorno budio posle dugih časova spavanja), imao je ovoga puta osećaj da je odmoran, i: usledi jedan napor učinjen rukama i one mu se nađoše pod glavom. Pošto time odagna i poslednju najcrnju misao o smrti, a i onaj mrak nije više kuljao, pa je time otklonio i najmanju sumnju u svoje - totalno slepilo, stade jednim dugim pogledom uočavati ono što ga okružuje, ali mu je to uočavanje padalo nekako tužno, s punom neodagnanom prisutnošću raspada, što je dolazilo od tih stvari koje su odavale utisak,

(Pritajena kao zmija u kamenjaru opstojavala je ta misao u njemu o: totalnom raspadanju svega ovde, pre pomisli o: smrti, nesreći, gladi, raspadanju jetre i bubrega. To totalno raspadanje u kome će se prvo ovi suri zidovi sklopiti nad njim i gomilom prljavih stvari, pa će se posle toga dići samo prašina koja će lebdeti iznad Tešnjara i ovoga grada i ove Doline Suza i dizaće se do neba, možda sve, ne samo ovaj smrad i njegovo telo, već sve sve - mislio je, da li je i to pravedno i šta je pravedno? šta?)

- neke grozomorno bedne množine koja je vladala u tom skučenom prostoru i bila u isto vreme neka vrsta strašne opomene, ili žiga koji bi najbolje mogao da objasni jedan ljudski život, a pored tih stvari i ti zidovi koji ništa manje ružno ne opsedaju svojom vlagom na svojim tamnim površinama, preko kojih je vlaga čudovišno izvajala figure, prikaze koje su ga plašile; pa je on okretao lice od toga zverinja što ga je voda potmulo, godinama pravila, da bi on, jednoga dana, u njima sagledavao vizije nekog svog pakla i Strašnog Suda, te okrete lice i u njemu se zače snažna misao, on požele da ustane i napusti tu malu, mračnu prostoriju, valjda, usled straha, gladi, žeđi, ili potrebe za pušenjem? Ali, od svega toga ispade samo trzaj nogama, neki neodređeni šum iz grudi, i jedna misao: da samo misli o tome da treba ustati i izaći, jer je ta želja počela popuštati u njemu! pod navalom sećanja o svemu onome što je preživeo, a on nije hteo ni o čemu da razmišlja (Sve je prošlo, Boća! Sve! - ponavljao je u sebi), pa bilo ono lepo, ili ružno, o pišljivom životu, jer mu to stvara bol, mada u tom sećanju naiđe i nešto toplo, toliko toplo da on poče popuštati, i u njemu stade nešto da navire kao reka, kao reka, pa stoga on napravi: trzaj nogama, trzaj beše napravljen svesno, ali već u sledećem momentu on nije mogao da ga ponovi, što se na njegovom licu ta nemoć označi jasnom crtom gorčine koja mu se najupečatljivije videla na donjoj usni i na dvema dubokim borama, borama koje su se protezale od korena nosa pa sve preko belih snopova, gomilica dlaka na obrazima, zalazeći i prelazeći preko totalno žutih i glatkih prostora kože na licu. Te bore kao da su se uglavljivale između kostiju donje vilice, a ove su bile upale i sasušene, i svojim ivicama, tamo negde na domaku ušiju, štrčale, pomerale se i zatezale i najviše su, ili više od bilo čega na licu čoveka iz sobe-rupe, govorile o njegovom duševnom raspoloženju, jer sasvim jasno, zavisilo je od kostiju donje vilice hoće li njihovim zatezanjem donja usna preći, prekriti gornju tanku i manje nevidljivu usnu, koja se jedva nazirala od te bele brade koja je baš na njoj bila najgušća u obličju četke, štrčavo izbačena unapred, - a zatezanjem kostiju gornje vilice pojavljivale bi se (opet) dve bore, i tako bi se na licu stvarala grimasa: Gorčine - Bola - Očaja.

Preko otkrivene noge nađe se ruka koja se sporo spuštala od glave pa do kolena, tog kolena belog, čvornovatog, krupnog na toj suvoj nozi što je podsećala na umoran pipak, umoran džinovski pipak na kome je šaka našla svoj mir i ko zna koliko bi vremena tu ostala, zajedno sa grimasom očaja na licu, da se nije jasno čulo kako neko govori tamo iza pregrade o Tamniku, i to polupokretno telo, tu, u tami, čulo je svoje sopstveno ime, a ta:

Bela masa mantila berberskog i čoveka bila je visoko, visoko gore, odakle je obično padala oskudna svetlost iz onog tamo odeljenog dela, bila je užasno po njega (Mrakomornika) visoko, i nije još imala onu okrugloglavatu glavu, niti telo zdepasto i ugojeno, ali, bila je visoka, ogromna, toliko visoka i ogromna da mu je postalo hladno u predelu malog mozga, i neka jeza je bujala u njemu, nešto neodređeno, kao pitanje postavljeno samom sebi: "Odakle toliki čovek, Boća?" A ruka se munjevito vratila nazad do tankih i sasušenih usana, prešavši preko sasušene noge, razdrljene košulje, šlofijanke roze boje, ispresavijanih, izgužvanih ćebadi, do usta čije su zborane usne napravile gotovo krug koji je žutoplavičasta šaka dodirnula u velikom strahu što je bujao u njoj i pretvarao se u jezu koja se rađala u glavi i granala potom po celom telu.
Nalazi snage i volje, pre nego što će da urlikne, da sve to pripiše svojim dobro neotvorenim očima, tami, vlazi, stvarima, zidovima, pa širi sitne, žmirkave zenice i oči mu postaju još veće, vodnjikave i sjajne; ali, ono telo u berberskom mantilu prilazi, nešto mu govori, obraća mu se - dok on grozničavo uverava sebe: da postoji nešto kao vrata koja mora da se otvore da bi se došlo do njega u mraku, i da bi ona, ma koliko primitivno napravljena, morala zaškripati, pustiti karakterističan šum pri otvaranju koji bi on čuo, jer još ušima najbolje i sa jedinom sigurnošću spoznaje svet; i u njemu se uvrežava misao ispunjena strahom da to telo beše izronilo iz lesonita, rešeno da mu nešto strašno učini, da ga obogalji u ono malo zdravog tela što mu je ostalo; u njemu se propinje urlik koji ne može dalje iz grkljana: tu se zaprečio, zagušio, presekao mu dah; jedino oči nisu gubile onaj ludački sjaj dok su gledale taj beli mantil iz koga su štrčale kao nasađene: okrugla glava, okruglo, pegavo lice koje se smeje, gadno smeje sa dva reda žutih zuba u vilicama i koje mu govori (to nije pretnja), ali se on bojao i, usled straha, ostajao prikovan za krevet, u mraku, sa jednom rukom malo pridignutom, kojom kao da želi odbiti udarac koji samo što mu se ne spusti na njegovu glavu; a oči njegove i dalje su unezvereno gledale okruglo lice sa očima kao u svinje; gledale su to lice okruglo kao lice kineskog dečaka rađenog u gipsu, lice koje čak nije imalo one karakteristične rupice što se javljaju pri smehu, i koje je zbog toga ponajviše ličilo na klovnovsku masku, večito u osmehu! to lice, ta glava kao glava kineskog dečaka, ta klovnovska maska postojala je jedno vreme ispred njega, ispred njegove malčice izdignute ruke, iza koje na tmastom zidu nije bilo senke, dok su sa one druge strane počeli dolaziti zvukovi, šumovi, glasovi, a on ih počinjao poimati, tako da pomisli: "Mora da sam mnogo pio."

I dok ubrzano diše, do njegovih ušiju sasvim jasno stižu malobrojni ljudski glasovi:

- Šta je s Boćom?

- Leži, malopre je izjurio Paju Zisa i Milivoja Džulu! 'De si da vidiš kako brani svoju ljubav!

- Kakvu ljubav? Što diraš čoveka?

- Ja? Ma, šta ti pada na pamet. Pusti ti Boću, izludeo čovek od rakija, vidiš i sam da je izlapeo. Jesenas, kad je otiš’o u bolnicu na lečenje, ja ostanem prema nagodbi ovdena da radim. Dogovorimo se da zaradu podelimo na ravne časti, s time što je on moro od svoga dela porez da plati i sve ono oko radnje. Znadeš li? Jer, čija je radnja, moja nije, to plaća onaj čija je.

- Znam ja to. Pokupio si najveći deo zarade dok je on bio u bolnici i obiš'o sve kafančine u okolini Valjeva i trošio novac misleći da tamo niko ne zna za Boću. Zar nije bilo tako?

- Nisam, umrlog mi sata! - uzviknu berberin i spusti češljeve pored ogledala. Čovek u kožnoj jakni koji je razgovarao sa berberinom pokušavao je da skine kolomaz sa šaka perući ruke nad lavaboom.

- Nego, znadeš li što je Boća ljut na me? Prekjuče, ne'de popodne, iziđe on iz njegovoga dela i sede ovdena na šamlu. Huknu dva-tri puta umorno i reče mi, kako nije više mlad i ne more one stvari da čini sa ženskim svetom. A to je govorio o Elini. Veli, kako ju je samo onako milkio i ništa više, jer je onemoć'o. A ja otojič reknem Radoju Kopi: kako Boća ne more više ni da smoči. Radoje to razglasi po celome Tešnjaru, ete šta je bilo! Zato se Boća ljuti!

- Dobro more, to ti kažeš, al' ima ljudi koji drukčije vele. Uostalom, šta mene briga šta ti činiš sa tuđom radnjom. Sprema mene ti nisi loš, lepo me obrijaš i...

Taj razgovor, čije glasove pogađa, iako je ovde u mraku gde im ne vidi lica iza nekoliko santimetara debele lesonitne pregrade, izaziva kod njega splašnjavanje onoga straha, jer on shvata da: osim Svevišnjega, valjda, niko drugi ne može da bude na dva mesta odjednom, znači ona bela prilika je ipak tamo, na svome uobičajenom mestu kraj lavaboa, pored ogledala.

IZNENADA NESTADE ONOG RAZGOVORA i svakog šuma spolja, ma kako se on naprezao da dokuči tu, po njega iznenadnu pojavu, pojavu koja mu se već hiljadu puta ponavljala za potonjih nekoliko godina i koju je uvek doživljavao kao iznenadnu i sudbonosnu; nije mogao čulima ništa saznati i naslutiti do tišinu koja je uporno opstojavala tamo iza lesonita, pa mu se činilo da je postojala bezmerna, pružajući se daleko tamo preko reke i dalje, dalje, pričinjavalo mu se, do nebesa. Zbog nje, velike i ogromne tišine, nestalo je ljudi, a on, imao je osećaj, kao da je sred nekakvog mora, ili neke ravnice

- i u njega se momentalno usadi osećanje, zameni sva prethodna, i postade jedno-jedino, neprikosnoveno osećanje usamljenosti, koje se razli u njemu, predočavajući da je stalno na početku te vode, te ravnice, i mora i pustinje, i ogromne ploče kamene, bez obzira koliko želeo da ide napred; a ta tišina je i dalje vibrirala oko njega i u njegovim ušima se pretakala u nesnosno zujanje što je izazvalo kočenje tela u mrklini, dok se u njegovoj svesti porađala crna slutnja kao da je ispred nekakve trule brane koju samo što nije voda provalila i odnela ga kao slamku, kao lisku, - da bi se potom počelo u njemu gnezditi osećanje kao da hoda, onako sa štakom, kao slepac, polumrtvog tela, ivicom ambisa u koji će upasti neizbežno, jer će negde pogrešiti, u bangljavom koraku, u krivom osloncu štapa.

Želja da dođe do ljudi iskazivala se u nekoliko slabih pokreta što su ih činile noge kojima je hteo (više nego ikada) da udari u pregradu i da time označi sebe i svoje postojanje i da: izađe napolje. Ubedio je sebe da mu se puši, pa su mu stoga ruke bezuspešno pokušavale dohvatiti kutiju cigareta sa "nathazne" među gomilama veša, ali u tom klaćenju, micanju po tmini, ruke su izgledale utvarno kao prutevi, kao sasušene, tanke grane koje vijori vetar, te ruke kao da su vršile kretanje u odsustvu njegovog mozga koji je bio preokupiran željom da što jače udari nogama o lesonitnu pregradu, pa je Tamnik udarao i mislio: kako je udario obema, ali bilo je to slabo, jedva čujno dodirivanje lesonita, i ništa više, ništa - u što se on uverio kasnije kada je izgubio svaku nadu da će neko ući, kada je video da nema ljudi, dok je u njemu naviralo ono najstrašnije, ono što se zvalo životom koji je neumitno otekao, ostavivši mu jedan deo koji on treba da završava ovde u rupi, da ga vuče u obliku oduzete polovine tela - koje on ne tako retko naziva: pišljivim i gubavim; i to što je naviralo u njemu, vasceli dan je pokušao da odagna, da ne misli na njega, jer je to čumsko i morijino, teže od svake najteže boleščine, i evo, ta pomisao na život već ga je svalila u groznicu od koje mu se zenice šire i skupljaju, a ruke onako po mraku neodređeno se kreću od brade i usana preko zgužvanih ćebadi do nogu, i on, u nekoliko bezuspešnih navrata, pokušava da šakama čvrsto stegne nogavice i da tako podigne noge kojima bi tresnuo u taj zid koji stvara mrak oko njega i u duši mu, mrak u kome je on godinama zarobljen, kao prokletstvom osuđen u njemu da tamnuje: Ali, nije bilo rezultata, ni uspeha, sve je bilo varka, opsena, sve je ostalo samo pusta nada, grč i trzaj telom i, samo telo.

Zašto se smeje? zapitao se iznenada, osećao je taj smešak na usnama, što se stvorio bez kontrole u kori njegovog mozga, jer to je zbog blagonadežnog dečaka koji mu se kao neka davno viđena slika ponovo vraća ispred očiju; u svom očaju, ne vidi li on to radnju svoga oca, onu berbersku radnju kod "Granda", male kaveze sa štiglićima, svog dedu i jednu letnju večer kada mu skoro cela familija kroji budućnost, tražeći od njega da ode u neki Vršac i da tamo pokuša da završi nešto od škole. Naglo, prilika u mrklini vidi sebe u Slovačkoj, negde u zori svog života: U Brnu je, u jednom od hiljadu njegovih internata, i po ondašnjim internatskim balovima punim piva i okruglih, crvenih lica, tu mu jedna lepa, plava devojka po imenu Rozina Ponikver daje svoju sliku, a Tamnik sada, ovde u tami uzdiše, pitajući se: "Gde je sada ta Rozina, gde je?" To je trajalo kratko, ta pomisao na ženu stopila se sa stotinu ženskih lica, mirisa, tela, sa njima u hotelskim sobama, u kućama koje je nasledio kao jedini baštenik, koje je posle prodavao i rasipao svuda gde je stizao; odlazio je taj novac i na abortuse njegovih prijatelja koje čovek ima dok ima novaca, još je to ime Rozina lebdelo u njemu; držalo je njegovu prisutnost ono što se desilo Tamniku u Brnu, gde su ga uveli u knjige pod imenom: Boguslav Novak,^[1] o tom imenu dobijenom daleko od Valjeva pričaće danima, tu priču neće sprečiti ni rat, ni godine, ni beda u koju sve dublje i dublje pada, neće je sprečiti ni ono jezovito lomljenje kostiju.

Onda, iznenada misli o ovome sada: kako je mračno, vlažno, kako su cigarete daleko, kako treba da udari nogama u pregradu, a to ne može nikako da učini, potom mu se pričinjava da je neko ušao u radnju, traži pogledom štap i cipele, ali njih ne vidi. Nekako napipava lavor ispod kreveta, izvlači ga i pljuje u njega, pa opet, vrlo ubeđen, misli: kako će sada sigurno uspeti da udari snažno nogama, toliko daleko će se to čuti i biće u isto vreme znak da dođu i da ga izvuku odavde, a i strašna opomena za ljude.

I, od svega toga, samo nešto slično ropcu, šištavom, punom napora uzdahu što mu se odvaljivao iz grudi, neka ženska tela kao altajske ljubičice, arčenja u njihovom društvu, usamljenost kao u slepilu posle bankrotstva, rasprodavanje očevine, bezočnost bezijaka koji će ga u bedi okruživati, i samština, misli, prokleta samština, beleg pakleni ta brdaklija u čijoj kruni čuči đavo čiji plavi skuvani plod godinama pije, koji donosi zaborav i prividno blaženstvo, varka koju je sposoban samo đavo da sroči, od čega belokrvnost osvaja i suši se mozak, a sve to blagostanje i blagovanje u rakiji, posle trežnjenja postaje neslućeni pakao čija sila njega ponovo gura da ispija do besvesti. Jer, duboko je svestan, posle tog prokletog kostolomljivog dana, da je samo mali put, mala razlika između mirišljavih budoara provincijskih i velikovaroških, natopljenih mirisima i skupim pićima, putenošću senzualnih žena i nastranošću blagougodnom - do raspadanja po brlozima i bolnicama, do očaja i samotnog gneva; a ovo mesto gde je on sada - to je sredina, dobro izvagana sredina, vazdašnje mesto pakleno, Čistilište na Zemlji, vekovanje sa štapom koji treba pažljivo spuštati na tle i tako sačuvati ono malo nade što je ostalo sa polomljenim nogama u gaveljanju.

Dok razmišlja, očajava što ne može, nije kadar da udari snažno u pregradu, kroz mozak mu prolazi, provučeno kao vrelom žicom, pitanje: Toga dana kada je pao je li osetio, naslutio pravi oblik nesreće?; mada je bio svestan da od toga odgovora i ako ga bude našao neće imati ništa, možda će samo taj odgovor, bez obzira kakav bio, jedino pojačati truljenje u njemu i oko njega, jer je odavno u rugobi noći, u danima skotskim, jer je odavno unutra zver, a spolja sa štapom slepac; to mu neće biti spas od nakaženja, jer život koji ima, nosi kao krst, i gore od toga, ali je sebe pitao kao što je želeo da udari snažno, mnogo snažno; pobunio se protiv sopstvenog obogaljenja, protiv bolesti što mu je bivanje pretvorila ni u dan ni u noć, već u nekakav nerazdan, poludan, ispunjen morama i prikazama natopljenim rakijom, u nedane u kojima mora da bude vikalo ne bi li mu prišao čovek da ga podigne da ovde ne istruli i ne raspadne se sve oko njega kilometrima unaokolo, unaokolo do Gospoda boga, ako ga ima! Zar se sva ova beda skupila u ovakvim očajnim danima? - misli, koja li ga to vila paklenica drži u životu, čemu bi, i za koga? Ali je misao o danu nesreće uporno opstojavala u mozgu i pretvarala se u vrelog crva: Susreće li čovek, mislio je, neki znak pred svoju nesreću? Vidi li on u pogledima ljudi, u izgledu stvari, u ponašanju bilja i zverinja neki znak o svojoj nesreći? Zar je moguće da sve dolazi tako iznenada!? bez najave, a tako prokleto isplanirano! - razmišljao je i došao samo do toga po njega pogubnog dana: Koga je brijao toga dana, pitao se, ko mu je bio u radnji, šta je govorio na sat-dva pre nego što će noge da polomi?

U ovom položaju, tu na krevetu, u tom životarenju gde krade bogu dane, kao da mu se čini: Da ne zna ni godinu ni dan kada se to desilo. Pa se pita: Zbog čega mu se čini da se to nije dogodilo? Zbog čega? Noge mu bespomoćno vise, u to se ponovo po ko zna koji put uverava vukući šakom nogavice, one su pod izvesnim uglom u odnosu na njegovo telo, on ih drži i želi, ima ogromnu želju, da sa njima udari u tu prokletu lesonitnu pregradu, u taj tamni zid što mu deli svet, i oseća: Noge ga ne bole, iako udara, čini mu se besomučno, kao onoga dana kada su se lomile, kao onoga dana...

Kao da mu je samo to ostalo, pomislio je da ovo sanja: I misao, i nesreću, i onaj dan, i pokret oduzetog tela, i dušmane okolo, i to da mu se puši, i sve! Sve! I potopi ga ona tišina, ono More, ona Pustinja, oseti kako mu se umrtvljuje ona druga, gornja polovina tela, kako dolazi jednaka onoj drugoj bangljavoj i visećoj, kako sve oko njega trne. Trne.

NIKAKO NE MOŽE DA DOĐE SEBI: šta je to, kakvi su to zvukovi, šta je to što prodire ovde u tminu, što mu doseza do sluzavih zenica, modrih usana i ruku, što ulazi ovde u tamu među zaboravljenim stvarima kao i on što je?! Lepo vidi: topi se ona pregrada, nestaje, nema je, ni nje ni one višegodišnje tame i vlage i zidova sa prikazama, neka čudna siva svetlost kao vazduh s pramenastim ostatkom dima preovladava oko njega i on, lepo vidi sebe, kako izlazi na vrata svoje berbernice! kako može da hoda! vidi: neko sedi na stolici ispred ogledala, on mu ne vidi lice, jer mu je taj leđima okrenut, ubeđen je da taj hoće da se obrije, potom mu on prilazi, brije ga, pa ga podšišuje, ali još uvek ne može da mu vidi lice, da ga razazna u liku! spušta alat i sprema se da napusti radnju, mušterija koja sedi na stolici uzima malu, žutu metlicu i čisti vlasi kose s krila, on se mnogo čudi, jer: Ta mu je mušterija platila rad i dala pare za novine koje on treba da kupi jedan čas, i da ih donese da zajedno vide taj toliko interesantan naslov u novinama o kome mu je on toliko pričao dok mu je sređivao frizuru i brijao ga! A on još nije uspeo da mu vidi lik!! Čudi ga, interesuje ga (pomalo ga i plaši), pa misli: kome do đavola ide da kupi novine!? i shvata, bilo je to slično eksploziji nagloj i strašnoj, šta bi to trebalo da bude: To je onaj dan kada je polomio noge! On taj dan ponovo vidi!

Prolazi ga jeza, hladan znoj ga obliva: Oh, kada bi mogao da ga odloži! Bilo koliko samo da ga odloži! - misli i plaši se: neko će ući i svega ovoga će nestati! Osluškuje. Nikoga nema, dobro je, misli.

Sada je na vratima, onaj je ostao u radnji, smeje mu se, smeje se i on njemu, i kaže mu - kako odmah dolazi čim kupi novine. Njega (ovde u krevetu) čudi to što razgovara s čovekom, a nikako lice da mu vidi! ali je zadovoljan: Pred njegovim očima odvija se prošlost - vraća se! Ponovo će osetiti sve to, i videti taj prokleti dan, i ljude koji će se okupiti oko njega i koji će ga unositi posle njegovog padanja koje je preraslo u tihu smrt, negde na granici života, a ipak daleko od njega.

Gleda s praga radnje, jedan trenutak, po Tešnjaru. Samo je dan malo čudan: Ni svetao ni taman, a ni tmuran, čas je kišovit i pun blata, a čas je suv i ispunjen prašinom. To ga ne zabrinjava pred činjenicom da hoda, stoji na svojim nogama. Sasvim lepo sve oseća i vidi oko sebe; zgrade i malobrojne ljude, vreme koje je septembarsko, jesenje, kao da oseća: vazduh miriše na kišu. Pa korakne, vidi preko puta tursko zdanje gde je nekada bila "Klještavica", u kojoj je arčio i bančio (Bože, ima li kafana u koje nisam ulazio!? - misli), vidi skroz gore uz Tešnjar, "Kovačev Han", Đinovčevo zdanje i mali ćepenci, more ćepenaka iz kojih samo šumi, reka se ne vidi od tog prostora nabijenog ćerpičem, mestimično prošaranog velikim, crvenim, prepečenim engleskim ciglama koje su bleštale pri slabom suncu sa neomalterisanih magaza.

Zatim kreće u pravcu malog mosta na Kolubari koji se ne vidi od zgrada. I tamo, nekoliko koraka od svoje radnje, u senci male saračke radnje u njenim uskim vratima stoji čovek raširenih nogu s rukama na leđima i kožnim kačketom na glavi, iznad njega kao u trku zaustavljeni konj izrezan od pleha, sa naglašeno obojenim amovima; iznad konja je ispisana firma vlasnika, s konjskih sapi visi veliki snop bičeva i amova. Sve je to tako obično za njega i on ide dalje, nekako sa strane, na drugom trotoaru primećuje Simona Leptira, i nikoga drugog. Nikog.

Radostan je tamnik, jer je opet slobodan od zidova, vlage i mraka, i vidi sve koračajući, ne čudi ga što i dalje oseća krevet i da je u krevetu, niti što vidi drugog Boću, a ne čude ga ni ti mengeli koji su ga stegli preko grudi pa gubi dah, grč mu je stegao lice i izobličio kosti vilice usled čega su mu se oči zakrvavile.

Počinje da drhti, jer: Sada će se desiti ono najstrašnije, na njega će se spustiti ruka anateme. Sišao je sa trotoara, već je nekoliko koraka na kaldrmi krivoj i ispupčenoj.

Odjednom glas! neko ga viče, on se okreće: nikoga nema.

Ponovo kreće, i ponovo taj glas, opet nikoga, samo Leptir koji mu prilazi.

Koračaju zajedno. Onaj glas se ponavlja! jasno ga čuje, i okreće se, ne želi više da dokuči ko je to; ko ga viče, shvata da je ispred njegovih stopala visoka, kamena ivica trotoara na koji mora stati ako želi da dođe do mosta, ali šta je to tako strašno bilo u njemu!? šta ga je to nateralo da se okrene, kakva je to sila bila!? šta ga je teralo da se okrene i da dokuči tu vašku koja ga je zvala i zvala, da je vidi i da zapamti tu vašku - da je samo vidi!?

Biva svestan, sad ovde u krevetu, da posle te jake, nerazumne želje da se okrene, dolazi glavoloman i dušeloman čas: Noge su mu o nešto čvrsto zapele, kao da lebdi, nigde oslonca i: On pada! Sve ispod njegovog tela se provaljuje! Kao da vidi utrobu one ulice, petstogodišnje kaldrme, onu za tursko vreme napravljenu kanalizaciju punu gradske drobi! Kada je padao, kao da je propadao čitavu večnost. Sve one zgrade i dućani, ona dva čoveka i reka koju nije video - sve je to krenulo prema njemu, pokuljalo, zaljuljalo se, zgužvalo i sa njim krenulo duboko u zemlju.

Urlao je kao zver. Ljudi su ga natkrilili odozgo. Nije bilo ni neba ni zemlje. Postojao je samo mrak. Urlao je što ne može da hoda. Poneli su ga. Bilo je mnogo ljudi. Mnogo. A bilo je toliko kasno. Prokleto kasno.

Godina je bila hiljadu devetsto šezdeset peta.

Dvadeseti septembar.

Dan je bio siv, jesenji.

Setio se i godine i dana kada se to dogodilo, iako nije želeo, iako je osećao one iste bolove i sve ono. Sve. Postaje svestan, čuje sebe kako jeca i oseća kako mu glava i telo klonu nazad na krevet. Pomišlja kako je mogao udariti potiljkom o gvozdenu šipku iznad uzglavlja i kako bi smrt došla lepa i draga samo kada bi došla. I onoga dana, pomišlja, trebalo je da dođe, jer šta je to kod njega, ovaj donji deo tela, ovo mrdalo? šta je? Sve je to toliko smradno. Mnogo.

Smrt i želja za njom uvlačili su se u Mrakomornika polako i sigurno, kao zmija na leglo. Vazdašnja - ličila je na ženu staru stotinu godina, umnožavana svakim danom činila mu se željom odvajkada, a on samom sebi: ukleti bogalj napušten od života, zaboravljen od smrti, osuđen na tamno vekovanje, na najstrašnije iskušenje kome nikada neće biti kraja, toliko će iskušenje biti dugo da će mu on zaboraviti početak. Ta vavest o smrti natera ga da je prizove, da je procedi preko suvih, ispucalih usana, a u isto vreme želju da opet vidi jedno desetogodišnje dete u berbernici svoga oca - kako sluša priču jednog seljaka o nastanku najnovijeg gradskog groblja, u kome on sada priželjkuje jedno mesto metar duboko i metar široko, iskopano bez pratnje i opela, bez sanduka, samo na čet’ri točka; i nada se, time bi došao odmor, došao bi kao spasilac, kao Sin Božiji što je došao u Nazaret i, to bi bio kraj svemu: Očaju, Ranama, Drobljenju kapitala i Rasipanja, Bludu, Nezakonitim abortusima, Hohštaplerajima tuđim i njegovim, Kraj svemu. Svemu.

(Pa stoga nema želju da udari jako u pregradu, da nekoga prizove, da ustane i da izađe, već samo misli o Njoj. O Smrti.)

Taj seljak sa izgajtanjenim koporanom, što je pričao priču o nastanku groblja, po imenu Milorad, sin Jevrema Kuzmanovića! misli Mrakomornik o tome, seća se toga: jedan od poslednjih Kuzmanovića još u ono vreme davno, jedan od onih kome je pripadala "Kuzmanovača" to mesto, ta bašta sada njemu toliko draga u kojoj bi se njegove kosti odmorile, i duša, i telo, i odakle ga niko ne bi podigao.

Taj seljak pričao je njegovom ocu:

KAKO TA ZEMLjA BEJAŠE NEKOG POPA MARKA koji je službovao u Belom Potoku kod Beograda, bejaše mu očevina, a pop, kupujući kuće po Beogradu, zaduži se i pade u dug. Uprava fondova u Valjevu napravi licitaciju i tu beše prisutan stric Markov, Jevrem Kuzmanović, kmet opštine petničke. Na licu mesta komisija poče prodaju, a u neko doba, na konju oznojenom, stiže Marko i kad priđe komisiji stade je moliti: da i on prisustvuje njenom radu; uslišiše molbu popovu, mada su ga mogli i odbiti. A kad suma prodaje pade na trinaest hiljada, Marko obustavi dalju prodaju i reče: Da zemlju daje stricu i sinovima njegovim i neka doveka ostane svojina Kuzmanovića, jer bolje zemlje nije bilo u Kolubari, a da je tako blizu grada, i dade stricu tapiju, rekavši mu: Da sada on, Jevrem Kuzmanović, otplaćuje dalje dug. Pošto nije imao kuću u Kolubari, a kako mu Marko dade tapiju i zemlju pred svetom, on se odluči i primi na sebe otplatu sinovčevog duga i uze tu zemlju. Potom svi zajedno pođoše Jevremovoj kući. A kad biše blizu kuće, zarza konj pod Jevremom, sinovi i služinčad otvoriše kapije. U kući Jevrem okupi sve oko sebe i reče im: kako je mnogo moran, a oni ga upitahu: zbog čega? On, im odgovori: da je kupio od upokojenog brata imanje, od njegovog sinovca Marka. "Ne dam nikome", kaza tada Marko, "sam'o da bude Kuzmanovićevo."

I tada Jevremovi poteraše sve pokretno i rogato na pijacu valjevsku i sve što je moglo da se unovči, ove kako bi se moglo stupiti u otplatu, a Jevrem tada reče: "Stoku ću obnoviti, a zemlju ako upustim nikad je neću povratiti." Dug njegov beše u ratama na rokove.

I dođe godina četrnaesta - godina švapskog rata - dođe kao što čuma dolazi sa hiljadama smrti i nesreća. Razli se tifus svuda oko Drine i po celom Kolubarju, kao oganj pakleni. U Valjevu vladaše ruka dušmanska i kada ona vide kako iz starog građanskog groblja kiša ispira leševe tifusara i kako se gnoj tifusni cedi niz padine, naredi vapnarima da vapnom posiplju leševe da klica bolesti ne uzme maha.

(Tako je pričao onaj seljak, u svoje vreme. A on je posle, kod kuće i u radnji, danima pitao oca "Šta je to vapno?" Otac mu je govorio, seća se dobro toga iako je mnoge stvari iz prošlosti zaboravio, iako je sve ono što je prošlo bilo slično prolascima i samo pomalo ličilo na pravi život, a ono padanje na smrt - priziva i traži tu Kuzmanovića volopašinu, jer se seća dobro te priče, a seća se jer priželjkuje smrt, traži tu volopašinu gde su Jevremovi bili i stočari i ratari i žeteoci, traži mesto pod svojim crnim suncem koje će biti mnogo, mnogo lepše od ovoga tu što ga okružuje, ovog mračnog nepela, seća se da mu je otac odgovorio:

"Vapno je kreč, ali prestani na to da misliš, mali si." I, sada uzdiše, u nekakvoj je telesnoj vatri, i pita se: Šta je to "mali si"? šta to znači? šta znači i čemu to na isteku?)

Ali ne pomože: ispuni se groblje mrtvima. Onda dušmanska ruka uze najlepšu njivu u okolini Valjeva, i prvi upokojeni beše žena Pavla Vidića, trgovca iz Gradca, neka Vida. Jevrem je ćutao i rekao svojima samo jednom: "Zemlja se poslednja daje, al' pre glave."
I tako dođe kraj ratu.

I Jevrem dođe u sud da tamo traži svoju zemlju da mu se vrati, a oni mu odgovoriše: "Koji je to čovek jači od groblja, od večne kuće?" Vrati se Jevrem kući i zaćuta od svakoga do smrti. Samo su ga retko mogli čuti čobani obešenjaci kako sa govedima razgovara. Sinovi Jevremovi htedoše pošto-poto svoju zemlju, obnoć je zaoravahu, a žandarmi je s gradskima obdan zaravne i postave stražu. Onda Jevremovi podignu puške na stražu - i stvar padne na sud. Ništa ne dobiše, a advokati-pauci pare pokupiše.

Tako utihnuše imovinom moćni Kuzmanovići. A onda godine dvadeset prve umre Jevrem, precrče za tom zemljom. Pšenica u njivi "Trsci", nevlatala, a došla kao "dunavo" i sve njegove njive nabujaše ali bez roda: kukuruz dođe u klipu kao prst čovečiji, a u svili pola metra. Tako rodiše ta njiva. Četrnaeste je vojska kroz nju prolazila, brala i gazila, a posle nje ukućani napuniše tri čardaka i jedva je obraše. Govorahu ljudi, kad videše velike njive neplodnice: Da je Jevrem postao vremenjak, da je nemušt jezik znao bilja i zverinja. Hladno telo Jevremovo nađe ono što za života nije mogao da dobije: jednu pokopanu raku na svojoj zemlji, za svoje telo.

Čudilo ga je, spopadala ga je neka jeza, cele priče o groblju se setio! zatim postade svestan da mu je neka sila, nešto što je moralo ličiti na silu, jer on to svesno nije hteo, sve vreme držala kao klještima kapke spuštene i slepljene za oči. On je otvarao oči! Otvarao! Činilo mu se da to radi godinama! A kada ih je otvorio, video je da se opet oko njega promenilo:

PONOVO NEMA ZIDOVA I PREGRADE, može lepo da vidi svoju radnju! Kako se samo iznenadio!: Ona mušterija još sedi na stolici i malom, žutom metlicom čisti vlasi kose iz krila i smeje mu se, taj što mu je okrenut leđima i kome lice ne vidi! smeje mu se, a smeh nekako čudan kao nestvaran, kao iz neke jame duboko ispod zemlje! nikada u životu nije čuo takav smeh! "Ko si!? Ejjj! Čuješ li!?", viče, i oseća da mu iz tela pljušti hladan znoj.

ONAJ u stolici polako, polako se okreće i ustaje: Videvši mu lice i ruke i telo - počinje da se grči, a utroba se zakomeša i krenu prema mozgu, potom se i ona zgrči, i on, tražeći daha, poče se sklupčavati, i kriti oči da ne vidi i samo da ne vidi onoga što se okrenuo i koji ga gleda: Jer tome su dve velike izrasline u vrhu čela kao najkrupniji pročeoci i grudi su mu gole i rutave, sa dlakom kao runo, crnim i gustim runom. Oči ima velike i crvene kao užareno ugljevlje, obe su mu ruke drvene, nema prstiju niti šaka, ruke mu se završavaju čvorovima, ima jednu nogu drvenu, hoda prema njemu i lupka tom drvenom nogom. Brkovi su mu ogromni i žutosvetli kao kukuruzna svila. Da li se to njemu čini: kao da tom čudu nekakve lente vise oko vrata?! I, više ništa ne vidi, ne oseća - strah je sve u njemu zakočio. Samo ječi, nema snage nikoga da viče, oseća nepreglednu usamljenost i onu spodobu koja mu govori:

"Čuj me Boća, ja sam Jevrem Kuzmanović iz sela Žabara. Bio sam gazda i domaćin, al' me sudije, advokati i vreme uništiše. Kućio sam. Ne volim rasipnike, one što su i dan i noć na pasijačama, one što babovinu staviše na ženski pupak. Treb'o si biti sav drven i u nogama i u rukama, al' se ja ražalih jer počesto pominješ u mislima moju sudbu. Nećeš jošte. Nećeš. Molićeš ti one u opštini, one što su bili poslednji, za koje si plaćao škole i gala-ručkove, molićeš ti te opštinare da ti preko opštine nabave kolica, ona s tri žičana točka, jer više ni sa štapom ni sa štakom nećeš moći ići. Molićeš. A kad dobiješ ta kolica bićeš srećan, opštinarima ćeš stope ljubiti. A o onom danu kad si pao - da ti reknem: Srljao si ti prema toj nesreći, prema tom tvom zlom danu četrdeset osam godina, srljao si ko neuškopljen bik. Onoga dana mene si brij'o i podšišiv'o. Loše si me obrij'o. Ja sam te posl'o da mi kupiš novine, samo nisam bio ovakav kakvog me sad vidiš.

Desiće ti se sve ovako kako sam ti rek'o. Desiće se. Videće to svi i ti. Naročito ti. Videćeš..."

3. Boća ustaje

KAO DA JE NEKO ODVALIO DEO LESONITA, tako je puklo, on i pored tog šuma, odvaljivanja, udarca, nije osetio da neko ulazi ovde kod njega u mrak. Bio je duboko uvučen ispod ćebadi, i u groznici, kao da je hladna voda izvirala iz njegovog tela, samo je ječao i to ječanje na momente je prerastalo u hropac koji bi se šištavo, krkljajuće zaglavljivao u njegovim grudima.

Prilika koja je ušla otvorivši pregradu kao preko rajbera, kao da ga nije pomerila već onako snažno povukla k sebi, stajala je jedan trenutak zbunjeno, ili je samo tako izgledalo da je zbunjena, obasipao ju je mrak tu gde je stajala iako je bila na samom ulazu. Mrak i zapara ustajalog vazduha zatvorene prostorije zasuli su je i ona nije trebalo ni da uđe, ni da pruži korak, a taj vazduh, ta isparenja kovitlali su se oko te prilike na ulazu kojoj se podigao pramen kose na temenu, valjda usled lakog strujanja vazduha, pa je stoga crna, tamna kao i taj vazduh unutra, vretenasta prilika šakom jedne ruke stalno poravnjavala taj uzdignuti pramen kose na glavi, posmatrajući onog čoveka u krevetu, onu gomilu zgužvane, ispreturane ćebadi ne videći ništa osim dva uda koja su se sporo micala ispod ćebadi, kao da su se ispiljivala tako su izgledala, i čula je ta prilika nešto slično ljudskom glasu što je dopirao ispod gomile tkanina, čula je, pa je rekla:

- Došao sam da se podšišam, ali nema ti u radnji nikog - reče i ne pomeri se, sa šakom i dalje na svojoj glavi.

Tek posle tih reči Mrakomornik je osetio prisustvo živog stvora u svojoj sobi-rupi, pa se iznenađujuće lako uspravljao, izvlačio ispod ćebadi, ali još uvek nesposoban da govori, on je šakama prelazio preko usana i očiju, želeći da prepozna priliku, da se uveri: da pred njim nije više ono ČUDO, onaj ĐAVO od malopre, dugo i uporno je očima užarenim gledao na ulaz, a potom je progovorio:

- Ko je to!? - Ona mu prilika nešto odgovori, on opet ništa nije razumeo, pa je vikao:

- Ko!? Ko!?

- Ja sam, Lazar!

- Ahh, Lazare, sinko, ti li si.

- Ja sam. Nema ti nikog u radnji?

- Nema. Ona bitanga vodi ljubav. Radnju je ostavio pustu. Je l' petak danas, pada li kiša?

- Nedelja je i pada kiša.

- Jaaa, može li se izići, nije valjda klizavo?

- Možeš. Kiša je jesenja, sipi samo. - Lazar prilazi Boći, ispravlja mu noge u krevetu, zatim ih polako okreće na rub kreveta prema patosu, telo mu je pri tome u senci i lice mu se ne vidi, a Boća mu umorno spušta ruku na rame, onda je iznenada, naglo vraća u krilo i uzdiše.

- Moraš mi dodati štap, eno ga tamo kod vrata.

- Gde je?

- Eno ga kod vrata, iza tvojih leća. Tako. A sad stani ovde, ne tu, ovde, sa strane. Kad ustanem, prvo ja pođem, dobro je, dobro.

- Ali ne mogu! Staću u ove šerpe!

- Pomeri ih.

- Gde?

- Gurni ih pod krevet. E, tako.

- Da li ćeš moći? Drži se dobro za moje rame.

- Nešto sam ti onemoć'o. Gladan sam. Trebalo bi nešto da pojedem. Nema Jarcana da ga pošaljem do Džambasa da mi donese nešto od jela. 'Ladno mi je.

-Ejj! pa tebi izgleda nije dobro? Znojiš se. Šta ti je? Jel' ti loše?

- Nije. Padoh u neki đavolski san. Dobro mi je sad. Nisam obuo cipele. Sešću.

- Sačekaj, ja ću ti ih izvaditi ispod kreveta, ne možeš ti da ih dohvatiš. Evo ih. Samo ih nazuj, ne ideš na paradu. Tako. Prvo štap proturi kroz vrata, pa onda ti. Dobro je. Tamo kod Ane pitaju za tebe što te nema celi dan?

- Ehh, nemaju na čiji račun da piju, barabe, pa za mene pitaju. - Kada su ušli u radni deo berbernice tela su im izgledala kao slepljena, kao kod sijamskih blizanaca i nisu se mogli razaznati u velikim, prljavim ogledalima. Razlika je postojala jedino u tome što je jedno telo hripalo, što mu je vilica drhturila, a lice crveno kao krv, na kome se nalazila ta drhtava vilica, gledalo je očima velikim kroz sivkasto okno zamirući dan, posmatralo ga je i bilo malčice podignuto uvis, kao da će jedino što treba da vidi - videti po vrhovima krovova, neravnim i ćeramidnim i tamnim, čiji su se obrisi gubili u tmastom nebu, pa su se jedino mogli naslućivati kao seni, pa je prilika, koja je hripala, šištala, uzdisala, i koja se oslanjala na rame druge do nje prilike, - te senke krovova uočavala i mislila: kako čovek nestaje kao sen, i brže, mnogo brže, pa je dalje mislila: kao da je to juče bilo kada je sišla na glavnoj železničkoj stanici u Brnu, kao da je juče bilo, ali ništa se tu više ne može, ništa; pa se iznenada ukočila, tako da ju je ona druga prilika do nje pogledala sa čuđenjem u očima, ne shvatajući da je to, Boća, čuo tihe, vrlo slabe šumove tranzistora što je ostavljen uključen ko zna otkad na novinama, iza bledo prljavih vitraža razapetih na izlogu sa unutrašnje strane, niti je mogla shvatiti: kakav je bes i koliki obuzeo priliku sa štapom crnim i lakiranim, čija se boja stapala sa olajisanim patosom radnje, i koji se ukoso spuštao pored nesigurnih i slabašnih koraka, pored nogu koje koračaju kao noge umornog skijaša, podižući se i spuštajući se kao da su im na stopalama skije od olova koje su, te noge, vukle kilometrima uz neki planinski greben, - pa je od svega toga ponešto shvatila, ta prilika do Boće - kada se savio čudovišni skijaš, taj konačno i neumitno krkljivi starac, preko jastučeta na stolici i drhtavim prstima okrenuo dugme na tranzistoru i, zavladala je tišina. Spolja su dopirali šumovi vozila, i dok u prostoriji vladaju ti šumovi spolja, što su se procedili kroz vrata, i tiha oscilacija tek isključenog tranzistora, ona prilika koja pridržava Boću, uočava: kako se on ispravlja u naporu, glave izbačene unapred, i senke umirućeg dana što se probijaju spolja i padaju po tom licu koje tamni, po tom telu koje šišti i koje kao da prikuplja snagu na dva koraka od izlaznih vrata.

Lice Mrakomornikovo počinje da se grči, da se skuplja kao da se on nalazi pred nekim presudnim, ogromnim iskušenjem od koga mu zavisi život, a to se sve ogleda u onim naporima, čitavom nizu napora da se učini korak, dobar i siguran, korak koji mnogo više znači od bilo kakvog zadovoljstva, od bilo kakve sreće; i svi ti pokreti, napori stapaju se sa svetlošću umirućeg dana i sa nečim prigušenim što izvire iz grudi starca koga ta prilika pridržava, i koja čuje tu kraj samog uva: "Dakle, bitanga je nasred Tešnjara, vodi ljubav, a radnja napuštena. Otpustiću ga ja. Neće on dugo gledati 'taj film'. Videće on ko je Boća berberin." Pa je prilika do njega, posle tih reči, mogla sasvim jasno primetiti kako se crni, lakirani štap vraća pored njegovih nogu i time gubi sjaj, tamni mu i glatka drška koju drži Boćina ruka, a vitraža ostaje malo pomerena u stranu, tek toliko da on može videti: beli mantil na zdepastom telu, iz koga štrče noge i ruke u čudno-smešnom pokretu, i jednu žensku osobu koja se smeje i gleda u njih iz daljine kroz staklo berbernice.

- Krenimo - reče Lazar.

- 'Ajdemo. Samo polako. - Iako je bio svestan ovoga što je rekao, kao da se sve ovo za njega odigravalo u nekom davno dogođenom vremenu koje ga lišava sećanja na sve što je prošlo, Lazar mu bi toliko dalek, prisutan samo svojim dodirom, dahom, oko njega poče sve da leluja, pa je stezao Lazarevo rame, a Lazar je govorio: "Polako! Polako!" On je disao duboko, dok mu se pred očima mutilo, još malo, Jevreme Kuzmanoviću, u tvojoj ću biti zemlji, mislio je, mucao je, jer ga je Lazar pitao: "Šta to kažeš, Boća?" A pred Boćinim očima igraju slova dnevne štampe koja je ležala bačena u izlogu berbernice, igraju ta slova vremena sadašnjeg u kome se sve ovo dešava, ovo kretanje, bauljanje, ovo naziranje sive ulice, i ova slabost koja prelazi iz donjeg dela tela i udara gore u grudi, u grlo, u glavu koja klone, pa se on sve više oslanja na Lazara, štap mu je prebačen preko ruke i klati se, a na licu mu je otužan izraz.

- Moramo pažljivo, tebi kao da nije dobro, drhtiš ?

- Dobro mi je, samo malo noge, pa ne mogu da koraknem.

- Polako ćemo - kaza Lazar.

- Ja ću zatvoriti vrata.

- Nećeš moći.

- Moći ću. Samo ti stani blizu mene da se ja oslonim.

- Pazi! Vidiš li da je mokar prag.

- Sto puta moram ključ da okrenem! Takooo! Dobro je.

- Nigde nikog, samo tvoj Mića i ona ženska.

- Nema čoveka, nisu oni ljudi.

- Šta je, posvađ'o si se s njim?

- 'Ladno mi je.

- Jesi li se posvađ'o, pa kad ćeš naći novog radnika?

- Pogledaj-der da li su vrata zatvorena?

- Jesu. Mića valjda ima ključ?

- Sad treba da prećemo ulicu, preko ove kaldrme - kaže mu Boća šapatom, pa štapom ispituje tlo ispred svojih nogu tražeći oslonac između dva kamena za njegov gumirani vrh. Izgledalo je, tako se ocrtavalo na Boćinom licu, kao da ne gleda očima već štapom. Pruža korak, naglo se zakašljava, crveni u licu, oslanja se, isuviše se oslanja na Lazara.

TA DVA TELA, od kojih - prvo, sa nogama što se sporo kreću i liče na vertikalne lukove, i izbačeno unapred i oslanjajući se na štap, i ono drugo, manje telo, koje se ne vidi i koje kao da je sraslo za ono telo i štap, tako da su ta dva tela, tako zajedno, na samoj ivici trotoara - bila slična, ličila na te zgrade okolo; malim i velikim zgradama koje su se pripile jedna uz drugu, od kojih su veće bile svojim gornjim delom i katovima izbačene unapred, podsećajući tako na grudi žena-rodilja, velike i razlivene. Sve to, sav taj izgled i položaj zgrada izazivao je utisak stešnjenosti i kao da je lebdela pretnja u vazduhu: da će se usled stešnjenosti sav ovaj kompleks zgrada srušiti. Jedan drugom su pokazivali glavama i pogledima na zelenkasta vrata na koja su nameravali da uđu; govorili su o tome, o svome cilju, ali nisu čuli jedan drugog, nisu se razumeli, jer je nailazio teretnjak sa velikom ceradom čiji se gvozdeni kostur tresao i koji je škripao, a mašina vozila je urlala i ceo onaj prostor star nekoliko stotina godina, one niske, prljave kuće, sa staklima na kojima se lomila senka kamiona i sav sjaj sutonski, sve to treslo se i kao da se rušilo, a oni su jedan drugome govorili, stojeći na samoj ivici pločnika, tako da su im vene poskakale po vratovima, a lica crvenela, žarila se, oči izlazile iz duplji, - ali ništa nije vredelo, jer je kamion urlao i tresao sve oko sebe.

Potom je kamion nestao zajedno sa bukom. Zavladala je tišina. Padao je mrak. Bilo je ono doba dana kad suton prelazi u mrak. Nije bilo prolaznika i bila je tišina. Tišina. Njih dvojica išli su polako preko ulice, veći oslonjen na manjeg, sa štapom u rukama kojim je tražio oslonac po klizavoj kaldrmi. Kao večnost je trajalo to njegovo hodanje, poštapanje po mokrom tlu, onda je podigao oči kada su prešli na drugu stranu i video smešak u Lazarevim očima, usled kojega nešto navre u njemu: kao neko pitanje koje bi rešilo tajnu bivanja, koje bi trebalo rastumačiti i objasniti, ali koje ne može da se reši dok se ne sazna: šta je sa nekim davnim, davnim Boćom, Boguslavom, sa nekim čovekom koga su u svoje vreme nazivali Holivud, koji je bio grom-gromova lom-lomova, i koji je jednostavno smatrao, nekada davno, da je srećan. Pa onda pomisli: Kako ga uvodi jedno dete unutra, zna li ono šta ga čeka? Zna li to dete nešto o čovekovom kraju, ono dete što ga je ostavilo na ulazu zelenih vrata i otišlo negde u mrak niz pločnik? On sada polako ulazi isturajući prvo štap i vidi ista lica, i misli: "I opet ponovo, kao svih ovih potonjih dana i ovih potonjih godina. Dokle ovako? Dokle?"

Obavija ga oštar duvanski dim. Zatim, to poče polako da se rasplinjava. On vide: tri čoveka kako mu se smeše i nešto mu pričaju. Nije čuo šta su mu rekli. Činilo mu se - da se to njemu smeše tri kostura.

Zaveštanje

Nebo je bilo suro. Činilo se: danima neće prestajati da curi voda iz njega, ako samo počne; kao da je imalo svoj vodenjak koji samo što nije prsnuo.

Do neomalterisane kuće, na bregu pored Gradca, sa stazom u blatu koja je vodila od puta tucanika do ulaznih vrata, probijala se gradska svetlost iz doline, čkiljeći i zejtinjavo se rasprskavajući po obližnjim bregovima. Jaka svetlost sijalice dopirala je iz jedne prostorije i kroz prozor padala u blato. Unutra, u dimu, kartala su se tri čoveka. Krupna žena sanjivih očiju i jedno musavo dete posmatrali su ih ravnodušno i pospano, dok je muzika sa radija treštala. Čovek sede kose podiže kartu iznad čela, pa pošto je baci na sto, reče tiho, kao za sebe: "Ova zima biće sedlasta." Neko od one dvojice opsova, ali ne zbog starčevih reči, već, najverovatnije, zbog igre koju je gubio. Tako su se kartali sve od podneva, a da im to nije bilo dosadno, niti ih zamaralo.

Ali, iznenada, oni - svi tamo s druge strane zidova njegove sobe, iako su govorili, a muzika treštala, iako se pila rakija i svaki čas radio puštao sve jače i jače - sasvim su jasno čuli taj tresak, škripu kreveta i uzvik očaja, koji je isto tako mogao biti i samrtni ropac, mislili su oni, jer su znali šta s njime biva u poslednje vreme, njegovo zadnje vreme, pa su pohrlili u hodnik, pred vrata, pokušali da uđu - pa videvši, pre osetivši odebljalim, od pića drhtavim prstima, da su vrata zaključana: stadoše lupati nogama i rukama, dok se ponad njihovih glava lelujao tanak pramen prašine i oguljene farbe.

Vrata se nisu otvarala.

Stadoše ga zvati po imenu, tepati mu, ali sem nekih neodređenih šumova, koji kao da su u isto vreme bili uzdasi, hropac, premetanje tela po perini i krevetnini, ili pak škrgut zuba - ništa drugo ne čuše. Uporno su ponavljali njegovo ime moleći ga da im otvori. Nabrajali su mu njegove bolesti; bolnu mu jetru, crnu džigericu i srce kucavicu životnu, i bolnu mu glavu, u poslednje mu vreme i prebolnu, natrule bubrege od zatvora i šećeruša, od razvodnjenih brdaklija. Pominjali su mu sva mesta gde je lokao i gde je bolesti možda ispio, izmešane sumnjivim travama na još sumnjivijim mestima, jer je pio toliko da su mislili da i špirt pije. On je ćutao; glas se nije čuo, a kamoli odgovor. Pa stoga oni napraviše tajac, kao mali predah, činilo se da strah ulazi u njih kao provala oblaka iz crnih nebesa i, kao da su mu sve ovo ispričali sebe radi, da se ohrabre i da mu stave do znanja da je na neki način njihov, da oni znaju šta se to sa njime dešava.

Ali, oduži se taj tajac i strah zasvetle u njihovim očima, pa se pogledaše između sebe, a senka bratovljeve smrti prelete im preko lica: da li je mrtav? pitali su se između sebe pogledima, da li je? Tek sada, oni nisu znali šta se to s njime dešava pa se u njihovim usijanim mozgovima začela misao - da možda to nije on, već neko zvere, il' neko odavno mrtav iz tolike im brojne familije, zaboravljen posle četresnice i daće, kao poslednjeg duga živih prema mrtvima, neko od onih mnogobrojnih koji su kao krajputaši rasejavani od Kolubare sve do Drine - pa su se međusobno gledali izbekeljeno, kao da se pitaju: kakvo bi to čudo moglo biti, ako to nije on - Tojin?

Potom, neko od njih ugasi radio.

Tišina koja iznenada zavlada posle onog silnog bučanja, ispade nekako strašna, potmula. Njih četvoro, tri muškarca i jedna žena, prestadoše za trenutak da dišu kada se ponovo, ovoga puta sasvim jasno, začulo ječanje s druge strane vrata. Onda onaj najviši i najsuvlji, bolesno žut u licu, s kožom ili flasterom (nikad se nije znalo zašto ih menja: to parče kože i flaster, činilo se da on u tom menjanju polaže nadu, želju da povrati izgubljeni vid), i jednim okom buljavim, iskolačenim, sa izguljenom, kožnom šoferskom bluzom na sebi, kaza:

- Provaljiv'o mi je vrata u pijanstvu i pretio! Da vidim šta mu je!? Sad ću ja njegova da provalim!

- Brat ti je. Možda imaš ključ? - kaza žena, tankog, ušiljenog nosa na debelom, lepinjastom licu, sitnih, žmirkavih očiju kao u ptice, ogromnog stomaka i nogu debelih kao stupe.

- Nemam ključa.

- Obrade, brat ti je! Otvaraj kako znadeš! Sigurno umire! - kaza čovek pepeljastog lica i bele kose.

- Milune, daj-der sekiru!

- Ponova će urlati, k'o i uvek kad uiđemo kod njega! Isteraće nas na ulicu! Znadeš i sam, ima parabelu!

- Daj sekiru!

- Boljen da je majka rodila kamen da se krmača češe o njega, nego sinove koji jedan drugom žele smrt, i koji se jedan drugog plaše! Poslednje je vreme! Gospode, vidiš li to?

- Umukni, Bogomoljac! Umukni! - reče onaj što je tražio sekiru. Pa kada mu je dao sekiru, onaj što se zvao Milun - mali, suv, s brkovima i kačketom - stalno je ponavljao: "'De ću s decom, sade u decembru?" dok su svi ćuteći posmatrali sekiru i bravu, kao jedino rešenje da se dođe do njega, unutra. A kada je jednooki zamahnuo ušicom sekire, žena je procedila kroz krnjave zube: "Trebalo bi po lekara." Niko nije odgovorio, kao da je niko nije čuo.

Razlegao se tresak. Istog trenutka svi su ušli u prostoriju iz koje su malopre izišli. Samo je jednooki udarao i udarao, a brava na sivkastim vratima nije popuštala, kao da je bila omađijana, zaključana sa sedam zlatnih ključeva, zabravljena od nečastivog.

Stade. Potraži ih pogledom, pa ne videvši ih, viknu:

- Milica! O, Milica! Daj-der flašu! - Prvo se čulo teško, naporno disanje, pa se pojavi raščešljana kosa ispod marame i ušiljeni nos na širokom licu, pa ruka s flašom rakije.

- Pio si vasceli dan - reče mu. On je natezao flašu, jabučica u grkljanu šetala je gore-dole, brisao je bradu i usta rukavom kožne bluze, i mrmljao: "Ne more", i tiho psovao hleb i so, i podigavši sekiru a nastavio da udara, a žena je opet procedila: "Trebalo bi po lekara", dok je on udarao u vrata, sada već sečivom sekire, ona su primetno popuštala i prvo što se ukazalo u tom otvoru, uskom procepu, bila je tanka pruga tame. Onda je on spustio sekiru kraj dovratka, pored svojih nogu i gurnuo vrata koja se polako i škripavo otvoriše.

Prvo što je ugledao bilo je: ni tama ni svetlost, tu u njegovoj sobi, kroz stakla na prozorima oblepljenim hartijom, na mnogim mestima iscepanom, iskidana svetlost decembarskog dana uvlačila se unutra; kao guba obavijala stvari, pohabani sto i stolice, jednu peć, korpu ispod prozora sa gomilom veša u njoj, jedan beli, gvozdeni krevet sa plehanim stranama na kojima su se videli rumeni labudovi krila raširenih, ptice nebeske, ptice anđeoske koje su jahali deca-anđeli - i njega na krevetu što je najpre podsećao na gomilu, brdo obučenog mesa koje jedva diše, čija je glava, noge i ruke zajedno, u čudnom, zastrašujućem spletu, koji podseća na splet zmijurina u parenju, s tim, što je sad sve ovo s njim najpre podsećalo na blisku mu smrt, propast. Tako da je jednooki - koji ga je posmatrao i osluškivao njegovo jedva primetno disanje - stojeći na sredini sobe, ne smevši, valjda, da mu priđe bliže, pomislio: smrt li se to useljava u njega? Seti se, da bi to samo rekao naglas Aca Bogomoljac, njegov i onoga tamo, na krevetu, brat najstariji, pa odusta, barem u prvo vreme, da mu priđe bliže i da mu bilo šta glasno kaže.

Samo je mislio: kako onaj, tamo na krevetu, liči na aždahu na umoru, i kako on mora što pre saznati nešto od njega pre nego što mu duša ode u ono samotno, sivo i pločasto decembarsko nebo, pa je koraknuo, jednom pa još jednom, i mal'ne da je bio nad njim i krevetom, i tada; mogao mu je videti sasvim lepo celu glavu sa ulepljenom, znojavom kosom, i lice modro kao čivit, oči iskolačene, u kojima su beonjače bile jasne u svojoj belini, da mu se činilo, njemu jednookom - da su oči njegovog brata na samrti bele, pa je pomislio: ne stideći se, ne bojeći se smrti, niti griže savesti: Bolje jedno oko u glavi, nego obadva u ropcu, na samrti.

Iznenada, kao da je razumeo njegovu misao, kao da ga je jasno video, onako kako vidi zdrav čovek, pokušavao je nešto da mu kaže, glavom mu dajući znak da još bliže priđe, našto se jednooki vrlo hitro nadvio nad njim dok mu je na licu blistala nada da će nešto važno, toliko važno čuti. Ali, bolesnik je samo zaroptao, prostenjao, ostale su jedino usne u nemom micanju, nemom i bezglasnom. Čovek u kožnoj bluzi izdiže se iznad umirućeg, i reče, a da ni sam nije znao zašto je baš to rekao: "Tojin, brate!" Odgovora nije bilo, onaj na krevetu je i dalje potmulo i teško disao.

Bio je toliko blizu kreveta da je jednim okom sasvim jasno mogao videti gde je trup, a gde krajevi ćebadi obavijeni oko njega u stotinu prevoja, gde prljava jastučnica pod njegovom glavom, - sada je jasno uočavao da se ti anđeli, jašući ptice, njemu smeju - činilo mu se da se oni pre njemu smeju nego njegovom bratu, kao da ga opominju, mislio je on, na kraj, dok je, istovremeno s tim osećanjem, bujala u njemu strvoderska namera, želja - da još nešto vidi toliko važno, toliko važno. I onda, u oku mu je blesnula bela površina hartije što je ležala na stolici pored samrtnikovog kreveta, a kada je pošao rukom prema njoj, video je debeli, tesarski plajvaz. Stajao je zbunjen, pre bi se reklo - iznenadno srećan, jer je znao šta to znači: na hartiji je bilo nešto napisano.

- Ima l' išta zapisano? Ima l'? Ako ima, dobro je što oni ne ulaze. Ako nema, onda je boljem da uiđu - mislio je jednooki, dok je polako podizao hartiju i sricao u sebi reči napisane prstima onemoćalim - jer je ovdena svet sklon pričama, čak i moja rođena braća - nastavio je u sebi da misli, još nesvestan značenja reči koje sriče u sebi - strašnim pričama: al' nek' ide sve do đavola, ostavio sam sekiru ukraj vrata, to niko ne more poreći, jedino mogu da kažu: da smo se često svađali i tukli sve zbog NjE, gnojnice kolubarske i njezina raspiskavanja od strane njegove, eve ga 'de sade umire, onako da je svetiteljka, sunčarica, ko da je varovana od Todora i Perke (njihov otac i njihova mater), koji su odavna u njojzi, na severnoj strani, pokraj džade užičke, pa se ne da tako olako, 'oće da ostane u Božovića, a njega da nema, i eve de se to ispunjava. Umire.

Čuje, koraci na vratima, u sobi; dok čuje kako ulaze iza njegovih leća, u prekidima, njegova braća, i snaja mu, prema kojoj se ponaša kao prema svojoj rođenoj ženi koju je nekada imao i koja je umrla od bolesti? gladi? batina? - to se nikada neće saznati; a on, jednooki, gori je prema snaji nego što bi neko bio prema sluškinji, pa se i sada njegov jednooki pogled najduže zadržao na debeloj ženi. Ipak, pre nego što ih je sve pogledao, uspeo je pročitati, a bes je navirao u njemu, ono jedno oko nabubrelo mu je, buknulo, zakrvarilo i užarilo se; jer je na hartiji pisalo, to ga je pogodilo, to je izazvalo bes u njemu, a glasilo je: " ...Sve moje ostavljam Pustinji neka preda Aca".

I, već su mu bili nad vratom, osećao je njihov vreli dah kao u zveri, i njihove poglede u kojima je video, iako ih više nije ii pogledao onim jednim okom, zemlju, ne kao kraj svega pa i njih samih, već kao nešto drugo, kao nešto drugo, pa je bacio hartiju tamo odakle ju je i podigao, misleći, jednako razmišljajući: i ete, ko bi se nado? da je bio zlatan, najzlatniji, a ne onakav kakav je bio - poslednji, pijandura, ništa - isto bi uradio, ujedinio bi se s bogom, đavolom, il' jednim Acom Bogomoljcem, sve protiv čoveka: s čime sad da hranim moju paščad, a lep komad. Lep. - Ali, uspravljajući se, njima ništa drugo nije rekao, do:

- On umire.

- Jer nešta ostavio u amanet? - upita čovek pepeljastog lica, s nadimkom Bogomoljac.

- Umire - ponovo jednooki.

- Neće. Neće. Tri puta je od jesenas ustaj'o.

- Umukni, Aco, i daj sveću!

- Šta će njemu voštanica, on je bio čovek brez boga?

- Zaveži, Aco, Milune, daj-der sveću! A debela žena, lica lepinjastog, nije više ponavljala: trebalo bi po lekara, već je brundala mucavo i jecavo: "O, dešo, dešo!" što je, verovatno, bio uvod u lelek za deverom, u sate kukanja koje sigurno dovode ovi treni decembarskog dana koji se topi pored reke, u korovu i glibu, pokraj starog gračanskog groblja. O ženinu suknju oteglo se musavo dete od sedam godina, kao crevo, u njegovim se očima ogledalo iznenađenje, jer tek koliko juče: stric je samo teško disao, držao ga za ruku, vodao ga po gradu, on ga je čekao ispred mnogih vrata (kasnije je čuo od tetke, kako je kazala ocu: "Vodio je dete po kafanama!"), on nije znao šta je to, sem toliko, da mnogi tu ulaze i da su srećni, da ih to raduje, kao i njega što je radovao i zabavljao taj golub kušan, divljak kojeg mu je dao stric Tojin, uhvativši ga na tavanu starog i napuštenog čardaka, u dnu avlije. "A sad, šta je ovo sad sa stricem?" mislilo je dete. Nekim istančanim, detinjim čulom osetilo je blisko prisustvo smrti, pa je plakalo ove jače i jače, i niko ga nije sprečavao u tome.

Čovek pepeljastog lica, videći kako dete plače i njega na krevetu, seti se nečega vrlo davnog, kao nečeg od pre stotinu godina, pa ipak tako skorog, jer, mislio je: šta je život nego sen jedna, pa ko bi mog'o da mi kaže, da on sad nije dete, manje dete i od ovoga što plače? Ko bi mog'o da mi kaže, da se sad ne priprema za povratak utrobi, odaklen je i doš'o? Ko bi mog'o da mi kaže, u koje će on sade predele? Možda, jedino on? Al', on umire.

Uvek sam mu velio, ne bacaj, čuvaj svoj deo baštine, blizu smo Valjeva, znadeš li šta znači imati gazdinluk u ova vremena, jedan lep, mali gazdinluk, a tude odma' i stočna pijaca, u grad mo'š samo po benzin, jer vidim, beše kupio džip, u njeg' je mo'go perad, jaja; kad su cene tolike, znadeš li šta to znači? Znadeš li? Pretio mi je, vik'o je: - Čuj, kaluđeru, daću ja tebi gazdinluk i do gazdinluka, a priloge da ubiraju Ćelije i Pustinja!?! Aaa! - U džipu je voz'o pevačice i muzikante iz "Užica" kafane, svi cigani parom okićeni k'o svatovi ruzmarinom, a on k'o begler-beg, arlauče: - 'De je moja koska!! Zamena moja!! Strikin Mićun! - Pa su dete budili, uvek noćom, godinama tako, on mu je vadio iz džepova pune šake šećerlema, svega i svačega i plak'o je, a mališčić se smej'o. I, bože, vol'o je on to dete, pa mu za sve oprosti.

Čovek pepeljastog lica sećao se, dok mu je ruka sama pošla prema hartiji na stolici, bez kontrole njegovog mozga, ali, on ju je trzao nazad, nije mogao, jer su misli navirale:

- Isto je ovako lež'o, ne baš ovako, bio je mali, manji od ovog deteta koje plače, polusedeći je bio u šaši, na kolima, skoro da se nije vid'o iz nje. Pijaca je bila pusta, ona stara, spored Kolubare, s kantarom na sredini, bila je pusta iako je bio pazarni dan, a rat beše još traj'o na severu. Bila je sredina marta, sunce je peklo, avgustovska pripeka, baš tako - avgustovska. Kolubara beše mutna, zimska, nosila je stoku, leševe i drvlje - valjala je sve, crna k'o oranje.

Ondak smo ga spazili, čoveka u telećaku, nas tro'e: Ja, i on iz šaše na kolima, i majka nam Perka. Zbog njega, čoveka s telećakom na leđima, mnoga se poplašiše, u nas behu ispregnuti volovi, nismo se tome nadali. Tad mi puče ona pijaca k'o ledina najpustija. Bože, a onaj kantar od crvene cigle k'o da se odvo'i od zemlje, lepo zalebdi, s vr'om u nebesima, pa ni goren, pa ni dolen - već, tako, samo lebdi. A nas tro'e nismo se tome nadali: da će iz kovačnice izići nji' tro'ica, k'o tri duha, tri anateme: Jedan s telećakom na leđima, pa Neša kovač ruku crni', i on - kog su okivali i ko'i je već im'o gvožća na sebi, oko ruku i nogu, pa je izgled'o k'o da je ogvozdenio usled ti' silni' okova na sebi, tako da je naličio na: Baš-Čelika, baš tako, jer je bio zapušten, verovatno gladan, a im'o je gvožća, mnogo gvožća na sebi. Njega je Neša okiv'o oko nogu, bila je pripeka na izmaku zime, Kolubara k'o oranje, pusta pijaca, najednom opustela: jer je čovek s telećakom na leđima govorio: Okuj-der, Nešo, onako kako umeš. A Perka mi je tijo govorila: - Sklanjaj se, Aco! Sklanjaj! - A ja sam joj govorio: - Ne znadem što je volovima, nikako da priđu jarmu? - A Tojin, mališčić iz šaše, veli: - Šta to rade čike? - A Perka: - Ćuti sine! Ćuti! - A ja nisam nikako mog'o da privedem volove, pa je ona govorila: - Vavek ti velim, da ne treba vikati na stoku, već lepo s njome. Sad bi te i na tvoje "polako" poslušala. - Tako je rekla, a ja nisam smeo glasno da viknem na volove, pa volovi nisu slušali. On je opet rek'o, iz šaše: - Šta to čike rade? - A majka njegova i moja, samo je šištala: ššššššš, k'o guž u paljevini. A onaj je rek'o ponova: - Čuješ li, Nešo, šta sam ti rek'o? - Kovač je udar'o i udar'o onog po cevanicama i gvožđima na njima, tako da se onaj okivani, crn i visok, kasnije sam dozn'o da se zvao: Vladimir Kuzmić, previj'o od bolova, pa se poslen smej'o, tako da sam ja pomislio da je lud, čak je rek'o kovaču, smejući se: - Nešo, čuvaj mi noge. - Pa je poslen ti' reči naličio na Kraljević-Marka, a onaj što ga je okiv'o, ličio je na kovača koji kuje sablju Marku, mada mu tad niko nije odsek'o ruku zbog lošen iskovane sablje, pa ni onaj što je samo naličio na Marka, samo mu je drugi put rek'o: - Nešo, čuvaj mi noge. - Tad je Neša kovač podig'o lice svoje spram njegovog i rek'o mu: - Nisi čuv'o glavu, a da ti Neša čuva noge! - Tako mu je rek'o, i udario snažno čekićem po gvožđu, a da mu niko zbog lošen iskovane sablje, okivanja čoveka, i rata, nije odsek'o ruku - samo mu je sin rođeni im'o gorsku boles', jaku, od rođenja.

Razmišljao je čovek pepeljastog lica, dok mu je ruka pošla ka tom komadu hartije, a on se uzdržavao, i mislio: bila je pripeka u vreme zimsko, Kolubara k'o oranje, i on u šaši na kolima, stalno pitajući: šta su to oni radili, šta? Ona i ja smo ćutali, ona nije trebalo tad da bude, al' otac je odavna bio mrtav, ja sam stalno razmišljao tako da mi je pucala lobanja: šta bi stoci, šta bi? Kasnije, vidim plače mi majka.

- Što plačeš? - pita' je ja.

- Zbog rata - kaza mi ona.

Dete je cvilelo, žena je ćutala, Aca Bogomoljac je razmišljao, jednooki je bio mrk u licu, Milun je tražio sveću.

A dete je znalo: da odlazi onaj koji ga je najviše voleo. Jer, dečak vidi: plavo lice kao čivit i crne oči duboko u dupljama i disanje uz trzaje tela. I, seća se, seća: jednog dana punog ljudi, stoke i prašine, išli su pored jaza Unkovića mlina, čija voda zapahnjuje i od čega se muti u glavi. Držao je strica za ruku, on mu je dao železničarsku šapku (oh! kako je voleo tu šapku!), i nosio je goluba. Pa su ušli u jednu radnju, posle toliko ulica, između tolikih ljudi i kola, ušli su u tu radnju sa mlečnim vratima iz koje se osećao zadah, ne kao onaj kod mlina, ali isto tako jak. I tu je čučao sa golubom u rukama, a stric je ušao u red ljudi koji su ćutali i bili mrkiji nego njegov otac, odatle ti se smešio, smešio. Pogledao je bela vrata i video na njima nešto čudno, pa je o tome pričao kod kuće. Stric je izišao i pošli su kroz grad, a bilo je ljudi, mnogo ljudi. Iznenada su stali, pogledao je i video strica kako gleda u golemu zgradu svu od gvožća i stakla. Tu je stric stajao, a on je hteo da ide, i govorio je: - 'Ajdemote, striko, gladan i žedan mi je gaćan. 'Ajdemo. Što stojiš? 'Ajdemo. - Ali stric je samo stajao i čvrsto mu stegao ruku, tako da se on uplašio, uplašio se još više kad je video stričevo lice. Mnogo, mnogo se uplašio, jer je to lice bilo baš kao i sada, ovako istovetno. A nije znao što stric stoji baš pred tom zgradom, niti šta je ta zgrada, niti šta stric misli o njoj ?

Samo je on - sada na samrti - znao tada zašto je stao, od tolikih mesta u gradu, baš tu ispred banke, jer behu do nje nikle dve ogromne zgrade na mestu letnje bašte, na mestu ringa gde se u toplim letnjim: večerima boksovalo i boksovalo. I ne samo dete, već toliki ljudi, sve to more mrava što je išlo tamo-vamo; niko ništa nije znao o jednom životu koji se jednom svojom polovinom odvijao na ringovima, gde je roptao i krvario, padao, ustajao i udarao, sekao i bio sečen. "Kako ja ovo ne videh ranije, kako!? Bože, nema je više! Nema je! Kako su brzo nikle ove proklete konzerve! Kako su brzo nikle! A ja sam dolazio u banku! Toliko puta sam dolazio!", mislio je tada, stojeći u mestu sa dečakom koji ga je vukao za ruku. Od svega što ga je najviše umorilo, od čega se razboleo - bilo je to što je u banku toliko puta ulazio - tek tada je video da je pri tim dolascima bio uvek pijan, a u njoj je baštinu pretakao u novac, a novac u rakiju. Mislio je tada, kako je taj prokleti starac sa zečijom usnom bio sa njim i kako je ispred njegovih očiju lebdela čaša smrdljive i pišljive rakije, a pored njega taj vašljivi starac kome će prosuti mozak.

"Da", mislio je, "prosuću mu mozak čim ga vidim, čim ga vidim". A dečak ga je vukao za ruku i tražio da pođu kući. On bi pošao tužan, smožden, umoran - ali je video nešto tamo u strani, do zgrade banke, video je i ukočio se, ukočio: na uvučenom prostoru do banke video je ring i sebe na njemu. Pre nego što se popeo neko mu je iz "Sunca" doneo duplu-ljutu. "Nisam trenir'o. Samo tako izlazim" - govorio je nekome, i dobio je tu rakiju. A, kad su mu navukli šuplje, istanjene, iskrzane, stare rukavice od osam unci i moljičavu majicu: na kojoj je pisalo bledim slovima radnički, onda je ušao. Video je da ima pred sobom mladića: rudara, kesonca, kasapina koji ubija vola jednim udarcem čekića, ili kamenolomca, video je: malu jedva primetnu razrokost u paru bleštavih, crnih očiju u kojima se videla želja za krvlju, ovlaš, tek malo naznačene klempave uši, bebasto lice, lepo lice, i setio se: Ovakva su lica ubica, tako je čuo da neko priča o ljudima s bebastim licem. "Uvek crvi krećem. Uvek", pomislio je i krenuo. Ali, taj mladić je počeo prvi da udara. On je već tada bio islužen, star, ust'o kroz vasceli život - prokleta ramija, prokleta.

Pa se ljuljao taj ring kao barka na moru bez kraja, kao ukleta Heronova barka, kao ništavni Nojev kovčeg, na kome nema ništa sem krvi i jednog tela na trulom, iskrpljenom filcu ispod koga se vidi neravni pod ringa. U uglu mu je jedan glas rekao da su mu arkade iskidane, da Čeda Krmak kasni sa gongom. Opsovao je majku Čedi sekundantu, i vratio se ponovo, a krv je pljuštala, činilo mu se tada, slana krv, a koža sa arkada je visila, dok je on išao samo napred. Činilo mu se, da mu krv smrdi, da je sva kao gomila crva na truloj gomili kostiju u đubrištu gradske klanice, da se zgrada banke ljulja kao i ring, da je mala kao plod orahov i velika kao kula Vavilonska, i da on ulazi, vraća se u majčinu matericu, da je taj povratak krvav, krvaviji od izlaska u svet, da se vraća, sigurno se vraća; ne treba više da pripada ovom svetu gde čovek od čoveka iznuđuje krv, u svetu u kame mu pljušti krv preko očiju. Stenje i oslanja se, čuje: dahće pored njega još jedno telo, i u sudaru glavama, video je par crnih uplašenih očiju, pa je u njemu snaga provalila. "Odakle strah kod njega, a u mene snaga? Odakle ona?", mislio je tada, i udarao, udarao.

Povraćao je na stolu, u drvenoj baraci što je služila kao svlačionica i bila postavljena u dnu bašte, oko njega su se okupili, neko mu je krpio arkade flasterima, neko mu je rekao:

"Izgleda da on ga zakačio šnirom. Pao je k'o kap. Strašne si udarce izdržao. Tojin, nemoj da se ljutiš, trebalo bi da prekineš. Dosta je bilo." Seća se, beše mu nekada rekao taj glas. Posle je povraćao rakiju, i osećao kako mu gori jetra i dolazi mala kao kliker, a pluća se skupila pa ne može da diše, ona baraka se okreće, okreće...

Onda je osetio kako ga dečak vuče za ruku, pa mu je rekao: "Ćuti, strikino, ćuti. Polako. Poći ćemo. Poći." I umorno je koraknuo, a mali dečak, dete sa golubom u ruci i šapkom na glavi, skoro ga je dovukao do kuće.

Čim je došao kući, dečak je rekao svojima: kako je sa njim bio u radnji s belim prozorima i vratima, na kojima je video veliku zmiju kako se obmotala oko dugačke ćase. Kako mu je stric bio modar u licu, ispred jedne velike, velike kuće - i to im je rekao, a na to se dečakov otac nasmejao zlurado, nasmejala se i dečakova tetka. Onda je otac rekao: "Dobro je. Jošte malo, ješćemo mu, Milice, žito, pazi što ti reko'. Doter'o je s jetrom. Vi'ćeš." A dete je videlo: gadan, nakazan očev smeh, pa se potom osamilo i poželelo da na svetu, nigde pod nebom nema tih strašnih, belih radnji i njihovih zadaha u koje ulaze oni koji samo što nisu umrli.

Dete se setilo tog dana, sada, tu pored njegovog kreveta i vrisnulo je, odjednom, nekako naglo, dok ga je debela žena privijala uza se i tepala mu, tepala. Dečak je voleo strica više od svoga oca; hvatao mu je golubove, vodio na vašare, govorio: - Kosko moja, u životu mora da udaraš! Prvi da udaraš, brzo i tačno u špic brade! Razumeš li!? Inače će tebe drugi! - Malac se smejao oduševljeno, razgaljeno. Pored strica, samo pored strica Tojina, bio je bezmerno srećan. Obećavao mu je, čim pođe u školu, da će ga upisati kod Cimera, da u pionirima trenira boks. Stric, Tojin, bio je uvek nasmejan. Oca je mrzeo, jer je uvek bio mrk, i uvek govorio tetki: - I njega će, k'o onog starijeg, da izuči patoci i ženturačama! Kalamunja jedna obična! Nije taj ni vid'o boksera! - Tako je govorio otac tetki koja se kikotala, pa ni nju dete nije volelo zbog takvog smeha, jer: najlepše na svetu smejao se njegov stric Tojin.

A Aca Bogomoljac je razmišljao, dok mu je ruka uporno polazila ka onoj hartiji, o tome kako njegov brat nestaje, neumitno nestaje.

ONDA: uleteo je stariji brat onog dečaka, i zaurlao:

- Zna li neko gde je bicikla, da odem po lekara!? - pa ne sačekavši ničiji odgovor, ode kroz vrata, sunovrati se u decembarsku noć.

Jedino on, čiji je život oticao, počeo se opet premetati po krevetu, nije pogledao s prezirom i mržnjom u njega dvadesetogodišnjaka koji je maločas uleteo i izleteo na vrata, izobličenog lica od batina primljenih u jednoj od skorašnjih tuča kafanskih, koje je on, s nadimkom Jofan, ponosno i sa dugačkim obrazloženjem iznosio pred beli svet. Da je Tojin bio kadar da shvati sve oko sebe i da ustane, pričao bi, raspravljao sa njim, jer ne bi mogao da dozvoli da jedno stvorenje, koje je držao u rukama dok je bio samo šerpa mesa, i manje od toga, ode bez ičijeg odgovora u noć. A pogotovu tada, kad je tolika mržnja, kao neka vrsta stida, zasijala u jednom oku Jofanovog oca (i njegovog brata) koji nikada neće naći razumevanja za ispušteni život svoga sina (kao da i on nije kriv pomalo za to?), i koji će uvek, razgovarajući, razmišljajući o njemu, hraneći se pod istim krovom zajedno s njim, imati utisak: da mu je kuća jedan od popravnih domova širom Srbije, dok će mu u kori velikog mozga opstojavati čelično uvrežena misao: da je njegov najstariji sin jedna obična lopina, jedan drumski razbojnik, a da ga pri tome ni najmanje neće gristi savest, niti saznanje da drukčije i nije moglo da bude, jer ga je on, dok je ovaj bio dete, usred zime golog vezivao za krušku u dvorištu strašno ga tukući debelim, mokrim, upetostručenim užadima. I tada, kada je njegov sin tražio bicikl, po ko zna koji put u životu, mrzeo je sina onom istom divljačkom, upornom mržnjom kojom je mrzeo, uglavnom, sve oko sebe, kao da je želeo da je uputi ravno u nebo, kao da je tu, svoju mržnju, jedinu i posedovao od onog trenutka kada je ugledao svet. Ljudi su pred njim govorili sve najgore o njegovom sinu. Bili su to retki razgovori u kojima su drugi mogli da govore sve najgore o nečemu njegovom, a da se ne plaše da će im se nešto ružno dogoditi. On ih je slušao sa nekom vrstom naslade, bolesnog uživanja, uvek na kraju završavajući njihove govore rečima - da je za to kriva njegova (Jofanova) majka. To "njegova majka" rekao bi kao da nije imao ženu koju sada pokrivaju trave i čiji grob nije posećen od onog trenutka kad je sanduk čamovi lupio o dno rake. Samo bi ponekad u besanim noćima razmišljao o svojoj mržnji, ili o nekoj toplini!? kao da mu se činilo: da je zbog nje izgubio oko, ali posle takvih razmišljanja ona bi se još jače usađivala u njegovu dušu, pogled, pokret, poru, pa mu se pričinjavalo: da kada bude izgubio i drugo oko ona će biti u njemu prisutna - kao đavo viriće iz obe crne, bezvidne rupe ispod čela i neće je moći sakriti ni stotinu koža i flastera.

Milun donese sveću, kratko vreme je stajao neodlučno pored bolesnikovog kreveta, potom reče:

- Neće da je pri'vati.

- Neće, jošte je živ - kaza jednooki.

- O, dešo, dešo! Šta to bi s tobom? - ponovo će žena jecavo, s detetom okačenim o suknju, koje je cvilelo.

- Gasi mu se zvezda na istoku. Gasi - reče čovek pepeljastog lica, i pođe rukom prema ispisanoj hartiji, i podiže je prema licu svom.

- To nije važno - reče prozuklo jednooki.

- Otkuda znadeš? - reče onaj što je uzeo hartiju.

- Znam.

- O, dešo, dešo! Jako si bio dobro.

- Umukni! Idi, izotvaraj prozore! - razdera se na debelu ženu čovek s kožom preko jednog oka.

- Da nije napis'o kom' ostavlja? - upita Milun.

- Pokaj'o se. Pokaj'o.

- Otkuda znaš da se pokaj'o.

- Piše ovdena. Upali mu je. Brat nam je bio - kaza starac pepeljastog lica i kose, i ponovo obori pogled na hartiju.

- Ne more da se upali. Klizi mu iz šaka - propišta Milun.

- To nema važnosti - opet će jednooki.

- A, šta ima važnosti? - kaza Milun, i okrete se od kreveta ka njima.

- Šta? - reče Aca Bogomoljac.

- Sud. Neka on presudi - reče suvlje, jednooki.

- Mi smo negda bili moćni, i imali, a sade? Poslednji smo u Gra'cu. Jošte nam trebaju advokati da nam ovo malo iskaišaju. 'Oćeš to? - kaza mu brat najstariji, dok je Milun potvrdno klimao glavom.

- Ne klimetaj glavom, jer ne znadeš šta tuna piše! - pa nastavi: - Ne želim to. Al' ne more, Aco, ni tako kako je on napis'o!

- Poslednja se ispunjava. I đavo bi je ispunio - odgovori mu on, tihim i mirnim glasom. Čovek u kožnoj bluzi obori glavu.

- Jesi l' mu je upalio? - upita Aca Miluna.

- Ispada mu iz šaka.

- On je živ! Svi mu vi želite smrt!

- Pijan si, te ne znadeš što govoriš - kaza starac jednookom.

- Možda jošte ima nade? - reče žena.

- Nema. To je izdanuće - kaza starac.

- Ima nade - reče jednooki.

- Nema - kaza starac.

- Nema - rekoše nekako tiho u jedan glas debela žena i mali čovek sa brkovima. Dete opet zaplaka, žena ga je umirivala milujući ga šakom po kosi.

- Ima nade - reče ponovo jednooki, ali kao da nije mislio na bratovljev život, već na nešto drugo što je izbijalo ispod zategnute kože preko kostiju lica sa koga je plamtelo jedno oko. Okrenuo je polako to oko prema decembarskoj mrklini, u noć koja se prostirala ispred njih kroz otvoreni prozor u beskraj, u brda.

Gledali su u noć. Svi. I dete je gledalo, pa je tišina, kao i noć vodnjikava i hladna, zavladala, beskonačno raširena od njih i njihove sobe i čoveka na samrti, sve do neba što se nije naziralo i koje je bilo nemilosrdno tamno kao noć.

Iznenada, kroz tu gluvu, ogromnu tišinu, stao se probijati zvuk motora. Roptavo, ali uporno dopirao je do njih koji su ga čuli, naslutili još od gvozdenog mosta na reci, u dolini, da bi se sa sporim oticanjem minuta taj zvuk pojačavao, uporno okrenut ka njihovoj kući, dok je u njima prostrujala misao: da bi to samo mogla biti bolnička kola, kola koja dolaze kasno; pa čak i jedna vrsta strašne misli: da bi bilo bolje da je Jofan otišao po kola iz kapele, ona crna koja su zamenila mrtvačka zaprežna kola sa dva konja, pod punom pogrebnom opremom, jer je sve oko njega kasno, neumitno kasno. Bilo je sasvim jasno da su to bila bolnička kola, jer je u jednom momentu šiknula svetlost farova u noći prema njima pošto su skrenula s tucanika u blato, ka kući, pa je svetlost zakačila nešto od beline kola. Sada su lepo mogli čuti: kako točkovi krkljaju u blatu, i nečiji govor, poziv, da bi, trenutak kasnije, prepoznali promukao glas Jofanov koji nekome saopštava teško stanje svoga strica. Ali, kola još uvek nisu došla do kuće, teško su se probijala po raskaljanom terenu.

2. U TOJINA samo misao a oko njega - ONI

KAO DA SE TOJIN POKRENUO NAPRED. Sporo, ali napred, pa je strah zavladao u njima, a dete je vrisnulo. Škripa kreveta pod njim bila je jača od zvuka motora što je dopirao. Odlepljivala se ispod njega perina i ćebad, dok se on pridizao u sedeći položaj, a oči mu bivale sve veće i veće, a lice sve zelenije. Samo ih vidi, njihova lica unezverena, ne čuje ih, ne može ništa da im kaže; mada bi želeo da im govori (i onom detetu) o svom i njihovom životu, o svetu, ali ništa ne može da im kaže. Ništa. Onda čuje njihove glasove, i dečakov plač. Oseća: u svemu tome strah, njihov mali, ljudski strah.

- Ispustio je voštanicu! Upaliće ga! - Poznao je brata Miluna, lice njegovo, njegovo neugledno telo. I život mu zna: sazdan u strahu i ponoru. Čuo ga je kako viče: "Ustaje!" Vidi: kako ovaj sklanja sveću.

- Jak je on! Izdržaće! - I zna to lice što je izreklo te reči, lice bez jednog oka.

I ono lice poznaje, lice pepeljasto koje je reklo: "On to samo dolazi sebi! Svršeno je!"

Kao da ga san obuzima, neki višetonski, naglopojavljeni san u njemu, zajedno sa umorom - kao da struji kroza nj, i on se vraća potiljkom na uzglavlje, kapci su mu sklopljeni, kao da oseća: Da ga zemlja zove, baš onako kako je rekao starac: "Zemlja ga zove", a što je on čuo, setivši se odmah, imajući osećanje duboke žalosti, ne zbog sebe već zbog njih. Jer, ta žalost proizilazila je iz nečega što je godinama radio protiv svoje braće! godinama smišljajući najpakleniju osvetu. Bio je duboko ubeđen u to da će njegov grob biti zaboravljen, zarašće u korov kao što su zarasli grobovi njegovog oca i majke, kao što je zarastao i zaboravljen grob njegove snaje. Znao je to, ubeđivao je sebe danima u tako nešto, pa je na kraju poverovao. Dece nema, budući je grob-samotnjak, sam sebi cilj, i da je sve ono što je radio, radio pustošan i sam. Pomalo ga je čudilo to osećanje žalosti, nešto kao griža savesti u tim momentima kada mu je bilo jasno: da ga ispraćaju na dalek put gde će najduže ostati, gde se i ostaje, da (tvrdo je bio ubeđen u to) priželjkuju njegovu smrt, slepo verujući u oporuku, amanet, zaveštanje što im ostavlja - kao da ne znaju, odbijaju mogućnost da čovek, odlazeći tamo gde i on ide sada, ništa drugo ne nosi, sem: gomilu crvljanske hrane i malo dronja na sebi, i da pri tome ostavlja sve ono za čim je čeznuo, ono za šta je proklinjao i ubijao. Ali, ipak,

TA ŽALOST koja je bila probuđena ko zna čime u njemu? rascvetavala se u natčovečanski napor da nešto iskaže, nešto što je ostalo samo kao mogućnost, a što se pretvorilo u ponovo raširene, iskolačene oči i raščepljena usta iz kojih su izlazile horde nepovezanih reči, glasova kao na nekom lancu, koje su samo okamenjivale strah na licima prisutnih i izazivale vrisku jednog deteta.

A kola i brujanje motora sporo se približavahu kao da nisu tu negde blizu, kao da dolaze ravno iz vaseljene.

Ta svekolika, neminovna žalost nadvrhunila je sve u njemu, narastala je, pretila je da prsne svuda iz njega kada već nije mogla biti izgovorena, opravdana. Ta žalost, jer im ništa, baš ništa ne ostavlja, pa čak i onom detetu koje jedino najiskrenije žali njegovo iščeznuće koje njemu ne pada teško, jer: Od života nije tražio da bude ovakav, ili onakav, a to što je ispao pustinja obrasla tu i tamo kržljavim rastinjem kao malim, tek tu i tamo nabrojanim srećnim trenucima, jeste stvar nečega (a to se nije ticalo, niti zavisilo samo od njega), toliko jačeg od njega i ogromno zagonetnog, jačeg nego bilo kakva, i u ma čemu, snaga običnog smrtnika.

Pa sada, kao da je ta žalost, izazvana godinama planiranom komedijom na račun braće, poprimila neko gadno, nakazno osećanje, jače od smrti, koje je nadiralo, i nadiralo.

- Vi'te, vi'te! Grudi mu se nadimaju! - vrištala je žena. Neko od njih ju je umirivao. Govorili su joj da dete skloni iz sobe. Ona je klimala glavom, ali se nije pomerala s mesta.

Na krevetu, Tojin je mumlao nepovezano, muklo, a oni su se pitali: da li će ostati živ? šta to govori? govori li on to njima? da li je smrt, zaista, toliko teška kao što se to vidi po njegovom telu, na njegovom licu, u njegovom hropcu?

A, da su mogli razumeti to njegovo izgovoreno, pročitati nekim čudom, njegovu misao, znali bi: da im priča život svoj, onaj koji oni nisu znali, da im priča do u tančine, sve, i najmanju tajnu, čak i onu koju je zaboravio, jer njena važnost i značenje behu nikakvi, pa eto: sada mu se vraća, sada je otkriva, i on im sada, tu na samrti, sve priča. Sve.

JEDINO što su mogli za sve ove godine dokučiti o njemu bilo je to: da se ponaša kao pustahija, rasipnik, da u svemu tome ima adžamijskog. Govorili su mu: da babovinu razbaštinjava, lomi kao lepinju i prodaje komad po komad, i da je zbog toga sulud. Nagovarali su ga da se obrati nekome, da traži leka kod travara ako ga, uopšte, ima za njega. On se smejao, izlazio napolje iz kuće, ne osvrćući se ni najmanjim damarom na vreme, bilo ono lepo, ili ružno, bio dan, bila noć, izlazio je on, i sa rukama podignutim uvis kao paklenjak, vikao: "Lomim k'o lepenju! Lomim k'o lepenju!", i smejao se suludo, dugo, tako da su se oni razilazili u strahu, ostavljajući ga samog. U kuću je ulazio smiren, rasterećen, lak. Od tišine što je kao pustoš zavladala oko njega, brzo bi se istreznio. Osećao je da tek sada može da im kaže, osećao se sposobnim za tako nešto, ali nikoga u tim trenucima nije bilo oko njega. Dolazilo mu je da ustane i pođe da ih traži po njihovim sobama i kućama. "Svuda, svuda po ovom prokletom Gra'cu", - mislio je tada, "gde ta, moja familija živi". Ipak, nešto bi ga umirivalo, nešto ga je teralo da pojmi: da je to zaludno, da ga nikakva sila ne može otrgnuti od rakija, ili njegove nesreće, ili usudnjeg žiga; da svi oni oko njega ne znaju - naličje života koji on vodi, ništa oni ne znaju o: raspevanim noćima, modrom licu, zakrvavljenim očima, nepovezanom govoru. To može da vekuje u njemu, shvatao je, sedeći tako sam u opusteloj kući, a da oni ništa drugo ne vide, da ih ništa drugo ne zanima osim - njegovog raspiskavanja očevine.

A sem njega, niko nije znao bolje njegov život koji je tekao na izgled kočijaški, po kafanama, niko nije znao ono što se odigralo u njegovoj mladosti koju je preživeo kao moru, neki težak, mučan san što se odvijao u kući, negde u gradskom zaseoku. Bio je to život kao ružan i smrdljiv trag, večito u senci starijeg brata i gde sopstvena reč ništa nije vredela. Stalno u njivi, mučen radom i mišlju: gde su plodovi znoja? gde to odlazi? upotrebljavaju li se oni na najbolji način?

Onda, došao je dan kada mu je obećano da će dobiti izvestan novac (sada se ne seća šta je bilo posredi, šta je on radio da bi dobio taj novac?), brat najstariji je pogazio reč, možda i nije mogao drukčije da uradi, on o tome, tada, nije razmišljao. Bacio je motiku u njivi, i iz krečane dočepao gur, veliku, belu, ušiljenu krečansku motku i krenuo da smoždi brata. U kući je došlo do rasprave. Bila je kratka. Posle tri dana sud je izašao na lice mesta i podelio njive, šumu, dve kuće, magaze, sve ono što je zahtevalo pravilo jedne deobe. Ali, kada je došlo da se podeli krava, kada je došlo do te životinje čije oči još uvek lebde tople i suzne, koje su i sada tu, kraj njega, na samrti, kada je došlo do te krave... "Da smo imali tri krave umesto Murge, nikad se to ne bi desilo", govorio je ljudima koji su ga uplašeno gledali, okupivši se oko njega da bi videli događaj u štali. "Tojin je najmlađi" - govorili su ljudi okupljeni, "pa se s njime može govoriti. U srcima Božovića golub je i kama. Uvek nadgornja kama. Pa nemo'š da im priđeš. Nestaju koje u ratovima, koje između sebe", pričali su tiho između sebe, upaljenih zenica od radoznalosti i od straha, jer u štali se nešto strašno događalo. Čuli su Obrada Jednookog kako urla kao ranjena zver i ljude kako se muvaju svuda po avliji. Stajali su iza jedne živice pritajeni, nasmešeni i srećni tuđom deobom. I, već beše prevalio dan, a braća nisu mogla da se slože: kome od njih troje da pripadne krava? Sudski činovnici su predlagali neku vrstu trampe pri samoj podeli celokupne imovine. Opet se nisu složili.

Obrad je potom doneo sekiru, ušao u štalu, i njome stao udarati životinju po vratu.

Sekira je bila tupa.

Životinja, privezana za jasle, dugo se batrgala. Kada se umirila, on ju je raskomadao na tri dela.

Krv se slivala svuda po štali.

Seno, jasle i sve okolo oko jasli nije više imalo svoju uobičajenu boju - sve je bilo krvavo, krvave su bile i ruke Obrada Jednookog. Bes u njegovom jednom oko bio je veliki, tek tada se videlo da je on želeo najviše tu kravu.

TU IZNENADNU SLOBODU, ono što mu je donela ta deoba, tu neobaveznost pred bilo čim preživljavao je kao ludu sreću. Vrištao je sam u kući, smejao se, čas sedeo mirno za stolom, gledao zalazak sunca i planirao svoju budućnost, pa bi ustajao i nervozno šetao, bojeći se samoće koja može da postane nerešiva za usamljenog, opet se hrabrio, sedao na krevet, ili za sto, i utrostručavao, u mislima, ono što je nasledio. Pri takvim mislima video je sebe nezajažljivog za zemljom, za svim onim što čoveka čini snažnim u sredini kojoj je i on pripadao. Vidi sebe u svojoj njivi ogromnoj sve dokle može pogled da mu dopre. Duva vetar, njegova kosa je razbarušena, grudi mu se nadimaju od snage i samogordosti. Iza svojih leća oseća poglede bližnjih koji ga gledaju diveći mu se, a on ih ne primećuje, jer su mali, toliko su mali pred njegovom zemljom.

Kog je to bilo dana? kada se to desilo? ko ga je poveo, nagovorio da dođe u grad? - ne može da se seti. Da li je u grad došao zbog njegove blizine? ne, ne može da se seti. Život u njemu stao mu se odvijati kao jedna velika lutnja, prijatno potucanje. U gradu, među tim neznanim svetom, sve mu je izgledalo nekako čudno, varljivo, uspavljujuće.

Posle mnogo godina, činilo mu se kao da ni o zaposlenju u fabrici nije sam odlučivao? Da bi jednog dana u zagušljivoj, zaparnoj hali, ispunjenoj bukom mašina i ljudskih glasova, osetio kako mu iznutrica polazi na usta. Povraćalo mu se. Seo je blizu mašine, imao je osećanje da je deo te mašine, njena ružna od kostiju i mesa izraslina. Uzeo je izlaznicu, toga se tako dobro seća! napolju je padala noć. Nije uspeo da prođe prvu kafanu, svratio je i napio se do besvesti, prvi put u svom životu. Dok je pio, pa kasnije u pijanstvu, osećao je kao šuma, zemlja, njive njegove i tuđe, sve ono zelenilo znano i neznano: miriše toplo, duboko miriše. Shvatio je da je to jače od njega, i kada je izišao u hladnu noć, znao je - da se više nikada neće vratiti tamo odakle je izišao toga dana pre vremena. Te noći je legao kasno, negde pred zoru, u snu su ga proganjale mašine slične ljudskim nakazama: očiju velikih kao farovi, dlakavih, vučijih nogu i gvozdenih tela. Režale su na njega, cijukale, brundale i šištale. Kada se probudio bilo je podne.

SVE ONO, do tada toplo, uspavljujuće, pretvorilo se u toj potpunoj slobodi duše, tako je on ubeđivao sebe i druge povodom napuštanja fabrike, u duboku omamu tela i duha. On se prepustio toj matici od danas do sutra, ne želeći ili ne mogavši da shvati: da se ono što je nasledio, polako, sigurno - topi. Kafane, kockarske rupe zableštaše u njemu kao mala sunca. A ono što mu je ostalo iza oca stao je tu bacati. Tek, usred bančenja, trgao bi se, i pomislio: "Šta ja ovo radim? Paru bacam k'o dete krpe!?" Tako noćima, danju bi ga u stopu pratila horda besposličara i gladnica, čekajući sledeću noć, u kojoj bi ga skolile rakija, krezave, izgladnele žene, istovetnici mu po poroku i mrak.

TADA JE TO SHVATAO KAO JEDNU NEPRIKOSNOVENU NUŽNOST. Istina: pribojavao se, ipak je to za njega bila neka vrsta kraja, njegovog, svačijeg, čovekovog kraja; nešto što će posle žene i sa rađanjem deteta doći, čas poslednji da se odlazi u neizvesno, i da tvoji najbliži, - "onaj s kojim si se sjedinio zarad novog koji traba da se rodi i koji će te na kraju spustiti, ako bude išlo po redu", razmišljao je, "tamo u onu baštu gde seme ne niče. Spremaće ono što nikad nisu imali za tvoju crnu nedelju, najcrnji praznik čovečiji". To, povodom ženidbe, primetio je da interesuje i njegovog brata, dušebrižnika, koji je morao delovati pritajeno, nemajući više uticaja. Brat je ubeđivao okolinu da vrši pritisak na njega: ne bi li ovaj našao ženu i tako se smirio. Primio je to kao novu u nizu podmuklosti svoga brata, ali je nagonski razmišljao o ženi, shvatajući da to kad-tad mora učiniti. To toliko prirodno koje ga (počelo se u njemu razbuktavati) omamljujućom snagom prisiljava da: (sem što danima sanja o ženi i toplom domu) danima luta sve u nadi da će naći ženu, bez obzira što je ne nalazi, što biva razočaran tim traganjem koje mu se činilo kao dugo, trnovito putovanje bez konačišta. Tako danima, a da se ne zapita: ne izgleda li kao anatemnjak? protuva i pijandura povrh svega, neko ko baca ono što krvlju i znojem nije stekao. Bio je jedan od malobrojnih, i toga kao da nije bio svestan, koji je iz prigradskog naselja došao bez ikakvih želja (a to je bilo strašno pogubno za one koji su ga znali!), želja koje su životni san svih onih koji dolaze u grad, po cenu svega da uspeju, da pronađu bilo kakav način i da se tako uvreže u gradski život. Shvativši: da među onima, kojima pripada dušom i telom, nikada neće naći ono što želi, okreće se selima, onim brdima, i dalje, mnogo dalje, izvan grada. Ali, tek tada je uočio ogroman rascep u sebi; bilo mu je mučno gde god bi koraknuo, stao, tek toliko, da predahne. Više nije mogao da nađe mira ni tamo odakle je došao, niti ovde gde je stigao.

Odavno zaboravljeni, ili pomrli nekadašnji prijatelji njegove kuće, oca i matere, izgubili su se i neumitno potonuli u vremenu, a možda su oni, umesto roditelja njegovih, jedini mogli da mu pomognu da reši taj problem na onaj način kako se na tom tlu stotinama godina rešavalo. Kako je bio sam, prepušten ukorenjenom poroku, i po selima lutajući nalazio je sebi slične, pa bi se obično njegova potraga, što ju je pred njima skrivao duboko u sebi, završavala u nekoj smrdljivoj seoskoj krčmi.

O praznicima je ulazio u privatne kuće gde su se održavala posela. Nada da će na jednom takvom mestu naći ženu, nije ga napuštala. I, tako su prolazile godine.

Jedne večeri - ulazeći na jedno poselo, shvata: da je sve izgubljeno, čak i život, da je sve tako jezno i brzo prošlo u tumaranju. Odbacivao je on tu pomisao nesvesno, no tada kada je ušao - kao da je to poselo nekako zastrašujuće delovalo, imalo je u sebi nečega od zlokobnog predskazanja. Odmah, sa vrata, video je da ispred zatvorene prostorije, iz koje je dopirala pesma, radi nešto razroka žena oko naćvi. Kada ih je primetila (došao je sa dvojicom čija imena nije znao), smeškala mu se, njemu, a on je video, kada se ona uspravila, da je trudna. Ušavši u veliku prostoriju, zasula ga je magla duvanskog dima i prašine koja se dizala ispod igrača u malom kolu, smrad varenike, isparenja opanaka i koporana, a kroz njega je prostrujala misao: da je te ljude izneverio, i šta sad traži od njih? Posle, vidi: na sredini odžaklije lude obučene u košulje, kako u čudnom, zamršenom ritmu reči i pokreta izvode igru u kojoj on razume samo reč: "Kudeljara". Potom primećuje, da njegova garderoba firme "Varteks" ne znači ništa. Mnogi od tih ljudi imali su takva odela na sebi, i ništa nije bilo od magične moći kravate preko bele najlon košulje, u šta se on toliko uzdao.

Napolju, pijan i mamuran, pitao je one s kojima je došao: "'De smo ovo bili?" Oni mu odgovoriše: Da su ulazili u gazdinsku kuću, negde u Poćuti. Zanemeo je. Nešto hladno zaigralo je u njemu, kao da je naslutio, pogodio usudnju igru vremena, ljudi ili đavola, kao da nije mogao da sa sigurnošću pojmi: da, evo, i on kao neko pre bog te pita koliko vremena, isto poćutuje na mestu, koje je vreme, čini mu se, odredilo da vekuje u ćutnji, kao u bolu, patnji, kao u iskupljenju.

Vremenom, proglasiše ga bližnji i daljni za adžamiju koji se nikad neće očovečiti. Jer, čovek je, govorili su mu oni pritajeno ili u lice, nalik svemu onome što diše i gmiže oko njega - živi i odlazi da se nikad ne povrati. On, je, s nemim bolom, slomljen primao saznanje o svome porazu. Danima je utapao svoju želju u rakiji, i pričao svakome (baš onako kako čovek može da sanja o svojoj zvezdi koja mu trne) kako će ženu tući mokrom vrengijom svaki dan, sve dok je ne dotera da bude mirna kao šljuka, kako će sinove, još u kolevci, dojiti vinom i rakijom, i kako će mu, to je bio vrhunac njegovog htenja, njegovog sna, biti toplo pored njih.

Ipak, s godinama je gasnula i zadnja verovnica o ženi - u njemu. Sve je gasnulo, pa i te, sada već nepovezane, pijane predstave o kući i kućištu. Od svega toga, ostalo je samo uverenje: da će završiti kao nemanikuća, čak i bez groba. Sve o životu, u njemu je nestajalo kao da je odnošeno iznenadnom provalom oblaka, provalom voda nebeskih koje se slivaju u potopu dugo nagoveštavane vremenom zaparnim, bez tračka vetra i pod niskim tmastim nebom.

Potom su došla snoviđenja: video je sopstveno telo kako golo golcato visi u šljiviku. Onda je u njemu prsla i nadvladala, nekada potisnuta - negde, odmah iza sna o ženi - mržnja prema starijem bratu. Zadojena mržnja gnojila se, narastala do neslućenih granica, jer on je smatrao da je brat kriv za njegovo poluživotno bezuspešno traganje. Onog brata je mrzeo koji je vladao u kući kao otac, majka ili sam bog. Mrzeo ga je mržnjom neugaslom još dok je ovaj vladao u onim danima pre nego što je on, Tojin, kao dvadesetdvogodišnjak ščepao krečavi gur da mu razbaca mozak i kičmu svuda po kući. Po onoj kući za koju je ovaj tvrdio: da je njegova i samo njegova (kako su ga pogađale te reči!), jer je on najstariji. Ta mržnja, čije je korene, stvaranje i narastanje nalazio još u onoj davnoj zimskoj večeri kada se iznenada vratio brat najstariji iz grada i njima: majci, sada već pokojnoj, brojnoj familiji koja je došla da ga vidi i braći ispričao čudnu priču: kako je ljubav velika i božanska, samo Ljubav Svevišnjega, a zemaljske da su prljave, da ništa ne znače, da su kratkotrajne i da se završavaju kao čovek - u blatu među crvima. Bratu najstarijem nije smetalo to što mu je familija svaki čas upadala u reč uvek ga pitajući: zašto je napustio bogosloviju u Šapcu? Zašto? prekidali su ga stalno. On im je o svemu pričao, samo im nije odgovarao na to pitanje. Pričao im je o gradu, o tamošnjem dobru i zlu, o nesreći čovekovoj kad izgubi imovinu, pa makar ona bila i u posedovanju jedne papudžijske radnje. A kasno, te iste noći, kada je familija otišla kućama, kada su ostala deca, sinovi Perčini, majka ga je pogledala pravo u oči, a zatim ga pitala direktno, bez okolišavanja: "Zašto si doš'o?"

"Zbog ćerke upravnika škole."

"Zbog!?"

"Zbog nepravde", - odgovorio je umorno. I, to je bilo sve. O njegovom dolasku nije se pričalo više u kući. On je ćutao, kao da je nem, moglo bi se reći da je u toj ćutnji bilo prkosa.

Ali, ta bratovljeva priča o ljubavi i o ženi - stalno je lebdela, učaurena negde duboko u njemu, pa je sa godinama i sa neispunjenjem željenog sna, u kome je on sagorevao, izlazila gnojava i mahnita iz njega. Ta priča stvorila je u njemu i oko njega raspuklinu, prostor u kome je on lebdeo - očajan, nesvestan ičega živog oko sebe. Bio je uveren da postoji samo njegova sudbina po čijem toku ističe život tanak kao paučina. Pa, pošto je bivao u toj raspuklini kao u nekom međuvremenu, činilo mu se: da je brat po hiljadu puta ispričao one noći tu priču da bi njome dokazao, i prorekao njegovu sudbinu. Osećao se pred tom bratovljevom pričom: obmanut i najpokvarenije izigran od najrođenijeg. Stoga je mržnja u njemu narastala, nerazumna, velika i teška, crna kao rastopljena smola padala je na brata, i na drugog brata, i na vasceli svet.

Nije bila u pitanju samo ta priča, ispričana te zimske večeri, negde pred rat, već sve ono ponašanje najstarijeg brata prema njemu dok je bio mali. Sve one pridike koje je morao upamtiti. O zlu koje ističe iz puti Evine koja će čoveku dati pre jabuku jer je opštila s đavolom, nego mogućnost da se srećne duše ode u raj. Istina, kasnije je on u tome video izvesnu podmuklost, ali to ga je, ipak, sputavalo, vezivalo mu noge i ruke, mutilo razum i priklonilo ga rakiji smućenici.

Jednoga dana, tridesetak godina posle te zimske večeri u kojoj je pričao priču jedan nesvršeni bogoslov, Tojin je lutao brdima oko grada i pustim poljima, sanjajući o ženi, lepoj belilji ili stanarici koja bi nešto u njegovom životu promenila. Još uvek se nadao, mada je predosećao da je sve u njegovom životu prošlo, izgubljeno. Idući tako, odjednom spazi ženu u polju, u omanjoj ravni između dva brega. Žena je radila, i bila mu leđima okrenuta. Nešto ga ponese, progovori nešto u njegovom srcu da je to ta žena! Treba samo da je upozna i sve će se događati kao u lepoj priči:

Neka samo (govorilo je to u njemu) izmisli neki razlog za razgovor, neka je pita: koje je doba dana, iz čije je kuće, i čija je to njiva u kojoj posluje? Nije li teško to za njene ruke i njeno telo?

Neka je potom pita: da li bi volela lepši, jednostavniji život u gradu? U predgrađu gde je on, da li bi ona pristala tu da bude? S braćom se podelio, utanačio. Šta bi njoj falilo? Lice bi joj bilo belo, još belje nego sad, kao mleko majčino. Zar ne bi volela takvo lice, više od onoga kakvo će joj biti samo ako ostane tu, u selu: ispucalo kao cerova kora?

Kada je prišao ženi u njivi, na dva-tri koraka od nje, naježio se, jer se žena okrenula, navukla krajeve marame iznad očiju, praveći senku, jer on beše dolazio iz pravca odakle je sunce žarilo, pa je potom podigla šake u visini očiju. Žena beše starica. Smešila mu se zbrčkanog lica, bezubih vilica. Pozdravila ga je: - Dobar dan mladiću. Kog tražiš?

Kasnije ga je danima, pri najmanjoj pomisli na taj susret u njivi, obuzimala srdžba prema bratu. Bila je još veća, gnojavija, teža, kuljala mu je kroz krv dovodeći ga do ludila. Bivao je uveren: da je najstariji brat veštac veći i gori od Pere iz Dokmira, čije se ustajanje iz groba, negde u gudurama Gradca, očekivalo, i nad čijim se grobom čuvala straža.

I, na kraju, pred samu smrt, pošto je sve, baš sve popio, pljuvao je na svet, na braću, na znane i neznane, pljuvao je i na sebe, i na sve ono što je uradio, jer o braći je mislio: da su sva trojica zajedno jedne obične stuve i šušice. "Obične stuve i šušice", mislio je on, "kojima ću ja prekratiti smrdljivi hod po zemlji, kojoj je dosta gadi i truleži od koje samo što se nije ulegla". Tako je Tojin, na samrti, mislio, dok mu je dah dolazio, i manje od toga, pramen života dolazio u grlo, a oči sasvim jasno videle: braću i jednu debelu ženu kako se nad njim i krevetom natkriljuju, kako ga pogledima ispraćaju. Ni radost - ni tugu ne vidi na licima njihovim, već samo prazninu - nemu i duboku.

3.

Osećali su, iako njegovo mumlanje nisu razumeli, da on govori nešto važno - pa makar da je to i o životu jednog brodolomnika u crnom svakodnevlju, - o životu što se kretao po crnom moru u ljusci orahovoj. Pa je brat najstariji rekao:

- Sade u trenu njemu promakne život. - Onaj s jednim okom odgovori: - Jošte živi.

- Daj bože da je tako. Al' nije.

- Ti sve znadeš! Sve!

- Oni koji izdišu mogu nešta da reknu.

- Šta bi on im'o da rekne!?

- Šta bi ti rek'o da si na njegovome mestu?

- Ništa!

- Čovek tade traži oprost. Tražićeš ga i ti.

- Sve ti znadeš!

- Znadem, jer je moj trpomuk veći.

- Sade ćeš da pričaš o ratu! K'o da je on bio tebe radi!

- Rat je bio zbog ljudi, a ti si nezahvalan. Ovo je čas da misliš o duši svojoj.

- I ti o tvojoj!

- I ja o svojoj.

- Aco! Čuj more! Ići ćemo na sud zbog njegovog!

- Nećemo ići. Šta bi tamo?

- Ići ćemo! Moja će da odluči, k'o ondak oko krave! Seti se, seti! K'o ondak oko krave!

- Na sud nećemo ići, makar ti dobio sve. Nećemo ići - kaza starac, i podiže glavu. Napolju, u tmini, motor se stišavao ispred praga njihove kuće.

Poslednja mu je nada trnula u očima, dok ih je slušao i gledao. Nada kao život, svetlost, radost, ili patnja - isticala je. A mali smešak na zemljanom licu razlivao se, na krajevima usana prelazio u dve duboke bore pune gorčine, potom u treću iznad nosa, zatim je lice zahvatio grč. Na kraju svih krajeva, staza i bogaza, nagoveštavao je, taj grč na licu, osvetu, svoje opšte i poslednje zadovoljstvo.

Oni ne znaju: da je sve svoje noću po kafanama, uz rakiju, prodavao. Sve, pa i braćino. Pre pet noći za braćino uze kaparu od Sekmenđića, od "Sekmendžije" - pa je pio, pio dok mu sve ne zaigra, dok dan ne pretvori u noć, dok ih ne izravna, a hleb i vodu ne pretvori u rakiju, potom se zavuče u sobu, u svoj deo kuće gde se zaključavao kao zver, jer oseti - smrt.

Svi oni oko njegovog kreveta nisu znali da će posle njegove smrti doći starac sa štapom u ruci, bivšim kmetovskim štapom, kojim će lupkati pri hodu, a metalni vrh štapa će zvoniti kao zvono u gubavca, da se zna ko ide, ne bi li se zdrav sklonio od budućeg mrca što je za života kužan. Nisu znali da će doći starac koji će stati pred njih, na izgled umoran, oslonjen na štap kao stari grobar na ašov, sa mržnjom i nipodaštavanjem u očima, i sa smeškom na usnama, pa će im reći: "Ona luka, ona zlatnica od zemlje što je kod vas ležala u korovu, sade je moja! Moja!" Da, to će im reći, a oni to još uvek ne znaju: to da će doći čovek po nadimku Sekmendžija, jedan iz familije Sekmendžića, u kojoj se samo ćemeralo, a deca rasla, ili umirala krastava na smrdljivim guberima, po zemljanim podovima punim smrada od razlivanih surutki. Čovek iz familije s kojom su se oni godinama, oni i njihovi, sudili, vodili parnice u valjevskom sudu, oko staze, jarka ili panja. Nisu znali da će im u kuću doći bogalj, s jednom rukom tankom i sasušenom, čija šaka počinje tamo gde se lakat završava, i da će biti obeležen: sa zečijom usnom, i prevaliće reči preko te zečije usne: "Tojin mi je prod'o njivu Graničevku i Rujak ukraj džade užičke. Zlatne luke. Zlatne. Davala je pijandura za rakiju." Tako će im reći, ponoviće to po drugi put, a podao osmeh lebdeće mu preko one zečije usne.

Starac će pomisliti: da je to đavo došao i progovorio.

A jednooki će izvući veliki, bleštavi nož iz kanija, i urliknuti: "To je moja zemlja! Ko ti je prod'o moju zemlju!?! Između njega i starca sa štapom, zečijom usnom, slamenim šeširom na glavi, optočenim crnom vrpcom, isprečiće se Jofan, dva bolničara, braća i snaja, a sin najstariji, reći će mu: "Sklanjaj kamu! Sklanjaj, udaviću te budalo ćorava! Sklanjaj! Zar zbog ovoga da odeš na robiju!?!" Jednooki će ispustiti polako nož iz ruke, i bled će sesti na krevet. Zatim će plakati dugo i gorko, njima leđima okrenut, svima njima i mrtvom i hladnom mu bratu. Plakaće, ali ne zbog bratovljeve smrti. Ne zbog brata.

Žena je prva primetila osmeh na njegovim umirućim usnama, i grč što se izrodio iz tog osmeha. Vrisnula je, pa ga svi pogledaše.

- Što li se smeje!?

- Milune, sade možeš da mu je upališ. Držaće je, sve je gotovo.

- Moraš, brat nam je bio - kaza starac.

- O, dešo, dešo! 'Di se dede, dešo? - cvilela je žena. Jednooki se uspravi i uhvati starca za rukav.

- Brate, ja imam decu! - povika strašnim glasom.

- Znadem. Dece radi, dobićeš je. Sve u zemlji biće tvoje. Sem njegovog dela kuće. Mada, nije trebalo tako. Nije trebalo. - U jednom oku, odmah pored parčeta kože, zasvetle ludačka radost. Starac obori glavu, i čovek sitnog lica i debela žena oboriše glave.

- Treba zvati ljude! - viknuo je naglo jednooki. Rekao je to kao da ljude treba pozvati na veselje, poselo ili svadbu. Žena poslušno pođe ka vratima.

A na vratima, ispred lica ženinog, pojaviše se dva čoveka u belom i starac sa štapom u ruci, kratkoj i tankoj kao suvarak, i sa slamenim šeširom na glavi. Vrh njegovog štapa zvonko je udarao o patos, dok je ulazio iza dvojice bolničara.

- Đavo! - viknu beloglavi starac, i koraknu unazad.

- Otklen ovaj smrad kod nas!? Otklen!? - urliknu jednooki, i u ruci mu zablešta nož.

- Ostavi ga! Zar sad, kad smo dobili, 'oćeš na robiju!? - povika Jofan, i stade ispred njega.

Kepa umire

NEKAKO KRAJEM ZIME, Kepu su pronašli polumrtvog, u nekim ruševinama. Ubrzo posle toga, umro je u bolnici.

Ničega nije bilo tu zanimljivog. Ljudi su se samo malo čudili njegovim krvavim rukama i unakaženom licu.

Niko nije video ništa neobično u gomili prljavog i dronjavog Kepinog odela, niti, pak, u nečemu što je ličilo na zaostavštinu: dve velike, prljave krpe, kojima je umrli, verovatno, u doba jakih mrazeva, obavijao bolesne i gnojave noge. U postavi velikog kaputa, mantila ili šinjela (to je bilo teško utvrditi), nalazila se jedna kašika, crna, masna, skoro bez drške, i jedan, na izgled, ništa bolji perorez. A u džepovima, sledeće: prilično veliki, osrednje dužine i debljine, konopac, jedna slika, dosta oštećena, na kojoj se jedva raspoznavala glava neke žene sa devojčicom u naručju. U jednom od pocepanih, unutrašnjih džepova, nađena je žuta knjižica sa naznakom: Zdravstvena lista za socijalno ugrožene - izdata na ime Petra Nenovića. Rubrike: mesto stanovanja, broj lične karte, godina rođenja i mesto rođenja - bile su prazne, neispunjene. Cela ta žuta knjižica bila je odavno zahvaćena vlagom. Čak su i pečati unutra, u njoj, udareni ko zna kada (verovatno onda kada je umrli vodio računa o svome zdravlju), bili zahvaćeni vlagom. Meću njenim sivo-žutim stranicama pronađena je izgužvana, pocrnela, u raspadanju, nekada bela lista sa dijagnozom koja je glasila: Tabes Dorsalis - Predelirantna klinička slika - Aetthilismus; slova te dijagnoze bila su takođe oštećena. Dijagnoza je bila ispisana nekih pet godina pre smrti umrloga.

Iznenada, posle Kepine smrti, pojavila se njegova najbliža familija. Odbila je da primi to što je ostalo iza umrloga. Oko Kepinog venca bilo je teškoća. Naime, Brka Gorilo, koji se izdavao za najvećeg prijatelja pokojnikovog, primio je na sebe ulogu da po Tešnjaru prikupi prilog za Kepin venac. Uzimao je od svakog onog ko je nalazio u smrti Kepinoj neko sažaljenje. Novac su davali oni koji su Kepu znali, a i oni koji nisu imali pojma da je takav čovek postojao. Pozamašna suma novaca bila je prikupljena, venac je bio kupljen, mnogi su bili zadovoljni. Ali, tu nije kraj teškoćama koje je stvorio taj venac. Brka Gorilo beše skupio novac za venac, samo ga nije kupio, već je isti potopio, verovatno, u rakiji. Venac je doneo, ali sa nečijeg svežeg groba iz Kuzmanovače. Ostaje tajna kako se to kasnije doznalo. Verovatno, da se pijani Brka negde izrekao. Eto, o tome se pričalo posle smrti Petra Nenovića Kepe, više nego o njemu samome. Samo je jednom prilikom Ana birtašica rekla: kako je Kepa ostavio polovinu svog zadnjeg obroka, a jeo je kod nje, kaže, čorbast pasulj bez mesa. Rekla je: da je pasulj bio lep, pa ju je čudilo što ga nije pojeo. I, to je bilo sve.

18. decembar god. 1967.

Tešnjar

VEĆ ODAVNO BEŠE NOĆ. Vetar je duvao, noseći ga kroz sitnu i oštru prašinu koja ga je tukla po licu, zasipajući ga svega, taložila se po njegovim dronjcima i prodirala ispod njih, lepeći se za poluotkrivenu kožu na grudima.

Grčio je lice pred tim vetrom punim prašine koja je nagrizala kožu, povijao se, okretao glavu ne bi li olakšao sebi. Ali, gde god bi lice svoje okrenuo - bila je noć i bio je vetar.

Stade ispred "Šumadije", povijajući se, i ko zna po koji put nategnu iz prazne flaše. Pod jezikom, na izgorelim nepcima i usnama, oseti samo trunje. Pljunu. Prostenja boga i napipa nekako kafanska vrata. Mračno je zjapio iza njega Tešnjar odakle se dovukao, nogama odebljalim i kostobolnim, prepunim neke gnojštine koja je izbijala iz kože i sušila se po dronjcima što su visili i lepršali na vetru. Čkiljava kafanska svetlost probijala se kroz sive zastore na vratima i prozorima padajući bledo oko njega. On se klatio, mumlao, pljuvao, nemajući snage da vrata otvori, ili je pak bio rešen da nešto učini sa sobom, u mračnoj i gluvoj noći. Petar Nenović podiže flašu i, pre nego što će da otvori vrata kafanska, baci je. Izgledalo je kao da ju je ispustio. Flaša se razbi u paramparčad i srča prsnu kraj njegovih nogu. Zvuk se razleže kroz noć. Petar Nenović Kepa opsova.

Polusavijen je ušao u kafanu, prepun alkohola u sebi. Ne izdrža miris pržene ribe i dim, zamuti mu se ispred očiju i on klonu na prvu stolicu do vrata. U njegovom pomućenom pogledu i telu oduzetom od alkohola, ljudi okolo behu nekako čudni, tanki, titravi kao senke, nestvarni, u momentima vrlo daleko od njega, da bi potom bili vrlo blizu, tu, nadohvat ruke, ogromnih tela kojima on nije dosezao ni do pojasa. Želeći da sve te ljude okolo sagleda, ispita i prepozna, s naporom je buljio oči, krivio vrat, ali njegov napor učinjen u tom dimu, zadahu, zvuku kafanske muzike i smehu pripitih pevačica, ostajao bi bezuspešan, daleko od svake mogućnosti da dokuči sebi gde je, a kamoli da nekog od svojih, kao što je on, prepozna. Namah, kao da shvati nečiji smeh, smeh neke žene na široko raščepljenim i namazanim ustima. Zatim se taj smeh zajedno sa ustima na kojima je postojao stao rastezati u širinu i time izobličavati glavu te osobe koja se smejala. On se oseti prevarenim, slabim da vlada sobom, nesposobnim da opaža ljude oko sebe i njemu se sve okolo učini: strašno dalekim, nepoznatim. Taj smeh na raščepljenim ustima oduzimao mu je nešto od onoga što mu je jedino u njegovom životu. Pun besa i očaja, opsova tom raščepljenom liku, smehu, buci kafanskoj, tim ljudima, celoj kafani: crnu džigericu, utrobu majčinu. Svoje reči teško, kao na umoru izgovorene, ne ču ni on sam, činilo mu se da hoće, a ne može da ih izgovori. Od isparenja, dima i džibre u sebi, kao da klonu okružen silnom maglom.

Glava, crnog lica, velikog kukastog nosa, buljavih, zakrvavljenih očiju, pade na sto. Kao da jednim delom utonu u kragnu, prljavih, masnih krajeva, kaputa crnog, iz koga se videlo, samo jednim svojim delom, teme, sa koga je štrčala zamršena kosa. Ruke, na kojima je jedno vreme počivalo telo, polako se ispružiše, izvukoše iz tih dronjavih rukava krenuvši ka ivicama stola. Šake na njima bile su crne, ispunjene tamnoplavim venama, sa kvrgavim, žutim prstima, na kojima su nokti, savijeni i crni, ličili na kandže ptičurine. On stade gužvati i savijati stolnjak, pljujući pod sto crne, velike kao kokošije glave, ispljuvke.

- Umri, Kepo! - povika negde iz ugla Milkur, bivši poslovođa, trafikant, pozivar raznih nadleštava, pa prodavac leblebija, semenki i aleve paprike na pijaci, koji kao da izlete na krilima iz onog kafanskog dima, stade ispred Kepe i poče da skače, da maše rukama, da podvriskuje i da mu se smeje. Cokule na njegovim nogama odzvanjale su pri svakom koraku.

- Utroba će da ti izađe na usta! Mater ti! A šta ti ja priča'! Je li!? Aaa, Milkur lud čovek kad je prič'o: Kepo, opameti se, ostavi rakiještinu! Aaaa, taki su rekli da sam ukr'o dok sam radio! Baš su taki rekli k'o što si ti! Pijandure jedne! Svi ste vi isti! Maaarššš, ne rgaj ovdena šlajmaricu! Napolje, na ulicu! - Posle te lavine reči Milkur podiže ruke. Rukavi plave bluze padoše mu na laktove. Na njegovom jajolikom, žutom licu, sitne oči mu sevahu, dok je mokar, izbalavljeni pikavac premeštao po tankim i suvim usnama. Potom, još jače zakrešta, zapišta:

- Ljudi! Umori svet smradom svojim! Terajmo ovo napolje! Ovaj lokal je za fini svet! Za poštene ljude! - Milkuru na usnama izbi i zapeni pljuvačka, u tom saletanju oko Kepe, u tom prosipanju reči. U očima mu se gasio bes, popuštao, nestajao pred čuđenjem koje mu se naglo ogledalo u očima. Jer ništa se ne pomeri od one mase tela obavijene u crni, prljavi kaput do zemlje, kojoj je on pričao, nad kojom je on besneo iskaljujući nešto samo njemu znano. Ništa se nije pomerilo, osim tih žutih prstiju što su se i dalje grčili i opuštali po prljavom stolnjaku i nogu koje se istegoše ispod stola i na kojima pocepane nogavice otkriše ranjave, crne noge.

Milkurovo telo, kao i glas mu, kao i pokret njegovih ruku, umiri se i dođe nekako ukočeno. Tačno iznad Kepine glave, u raskoraku, stajao je Milkur ukočeno i bez glasa, širom otvorenih usta koja su više nego išta na njemu govorila o tom, u njemu prisutnom, iznenađenju, da bi se ta jajolika glava, žutoga lica, samo trenutak kasnije, dugo, vrlo dugo spuštala ka toj prljavoj, ranjavoj masi ljudskog tela što je ležala na stolu, ne odajući glasa od sebe, i koja ništa i nijednim pokretom tela nije izražavala bol, mržnju, svoje zadovoljstvo, ili svoju sreću. Činilo se da jajoglavi Milkur želi da vidi Kepino lice i da po izrazu njegovom dokuči, razjasni i objasni, sebi i drugima okolo, jedno Kepino stanje vrlo čudno, a u isto vreme za njega, Milkura, neobično i jako zanimljivo. U tom kratkom vremenu Milkurovog nadgledanja Kepe, dok se on savijao iznad njega, cela kafana se umiri. Sve se pretvori u dah i iščekivanje. Valjda zato što se nije kretao, mahao rukama, galamio, oni okolo primetiše u Milkurovim ušima gnojave vate. Onako požutele, upečatljivo su delovale.

- Umire, boga mi, ovde u kafani - procedi Milkur, tačno iznad Kepine glave.

- Poljubi ga, Milkure! - viknu neko iz dna okružen dimom. Milkur se trže, okrete uplašeno i postiđeno glavu, i dok se smeh razlegao kafanom, on se pogureno spusti na jednu stolicu prekoputa Kepe, nemo ga posmatrajući i mičući usnama kao da nešto žvaće, dok mu se glava slabo, jedva primetno tresla.

Njega snažno obuze želja da podigne glavu. Učini mu se da bi njenim podizanjem dobio njemu tako dragu tečnost koju pipa, traži celog svog života ispunjenog krastama, lomovima i očajem. Evo, i sada, opet je ta želja za rakijom kao za svetinjom buknula u njemu, među ovim ljudima-pticama, ljudima-senkama, zmijolikim spodobama. U njemu, ta bezmerna želja počela je da tinja toga minulog, vetrovitog, boginjavog dana. Posmatrao je sebe u flaši punoj rakije, kezeći se od zadovoljstva što je ima i poseduje, dugo zahvaljujući, u sebi, bogu koji misli i na njega. Tada je, sav srećan, prevrtao flašu po rukama, ljubio je, pa je gurao dalje od sebe do same ivice stola u Aninom bunkeru, kao da ne veruje da je njegova, pa je potom primicao blizu lica, jednako kezeći se samome sebi, svome liku koji se ocrtavao na toj tečnosti, iza stakla, žutoj. U nekoliko mahova pričao je - sa tim drugim Kepom, smejao mu se, i onaj iz flaše mu je smehom uzvraćao, potom ga je nazivao bratom, koji su, eto, silom prilika tu da jedan drugom pomognu, da se među sobom shvate. Kepa tada, toga dana u podne, shvataše, onako mamuran, da su oni, on i taj drugi koji mu se smejao, blizanci, nešto kao jednorodni, nerazdvojivi, i da sa smrću jednoga - propada drugi za vjek i vjekov. Ali, kasnije, dok je otpijao iz flaše, u tom nikako usredsređenom naginjanju preko vrelih, ispucalih usana, rakija se cedila, izlivala i prosipala, a on čim bi je osetio na bradi, po prstima - lizao bi je, grizao prste i grlić flaše ječeći. Želeo je da Paljenica bude u njoj, a i onaj brat iz flaše da se ne izgubi, da ne iščezne.

Ovde, u dimu, ponovo je probujao taj nagon u njemu i on bi rešen da traži rakije od te njemu sasvim nerazumljive ptičije prilike koja se nalazila pored njega obučena u plavo i koja je, po njegovom ubeđenju, trebalo da mu je da. No prilika se iznenada izmakla, što je on protumačio dušmanskim. Podigavši glavu, on oseti, nekim svojim najtananijim delom polusvesnog bića, neuobičajenu tišinu oko sebe i ljude koji mu behu čudnoga izgleda.

Kepina glava izgledala je kao glava neke ogromne ptičurine na umoru. Velikih, tamnih kapaka, ogromnog nosa, špicaste brade, Kepa je imao spodobnost ptice, ogromne, umorne ptice. Njegove ruke, raširene po stolnjaku, ličile su na pala, slomljena krila iznad kojih je lebdeo pogled pun magluštine.

Čovek-ptica pokušavao je da objasni ono što se dešavalo oko njega, to što je bilo neobično, čudno, nestvarnih boja i oblika. On namah zaboravi: odakle je došao, ljude koje je toga dana susretao, kako se zove ovo mesto gde je ušao i sve, sve! Kafanski dim činio mu se kao neka žućkasto crvena, svugde prisutna magla koja je sve potapala, u koju su tonuli okolni predmeti i ljudi, kao delovi razbijenih lađa o hridi. U pojedinim trenucima ljudi su bili vrlo daleko, i njemu se činilo da su mrlje koje lebde u toj, nikada dotada viđenoj magli. Malo kasnije, bivali su ogromni, bezmerno izrasli, kao od bregova odvaljeni. Potom bi se tanjili. Ruke i noge bivale bi im tanke kao štapovi, postajali bi prozirni, razvlačili bi se kao pramenje magle pred njegovim očima.

Onda, opet se sve vraćalo - bilo isto kao pre ovog rakijanog dana, i svih dana rakijanih, i godina, i jednog života.

Sve bi se menjalo oko njega, dolazilo na isto, osim te prilike u plavom. Te lutke, patuljka i džina u isto vreme, tog strašila sa koga Kepin pogled nije mogao da siće, dok se ovaj nadnosio nad njim prepolovljen, stanjen uzduž i popreko, pomalo lelujav, ali uvek prisutan. Kepi se činilo: da je ta prilika, nesigurna kao sve oko njega, ipak nešto najstvarnije u tom maglovitom snu, beznađu, mori. I on, čovek-ptica, prokrklja iz sebe: - Rakijjeee! - od čega ljudi okolo pretrnuše, izgubiše dah. Sav umoran, posle te izgovorene reči, oseti da mu je glava teška kao stena i on je pusti da mu klone tamo odakle se s naporom podigla.

Milkur skoči sa stolice. Lice mu se gnevno iskrivi i potisnu svaki trag malopređašnje zbunjenosti i čuđenja, sve ono duboko uverenje da je sa Kepom gotovo, da umire ovde u kafani, za stolom, i da takav kraj i zaslužuje. Ubrzo, na tom žutom licu, u sitnim očima, na tankim, ispucalim usnama, u gnevu mu - zaigra izraz duboke patnje i razočaranja što sa Kepom nije onako kako je on bio ubeđen da treba da bude: da Kepa jednostavno skončava, i da se tako njegovo ispunjava, ono što govori danima.

- Maarrrššš! Skote! Skote! - povika Milkur, a u glasu mu se oseti plač. Posle toga, naglo se umnožiše pijani glasovi:

- Auuu! Milkure! Iscureše ti uši! - Ta istina o njegovim ušima porazi Milkura i on se prosto presavi prekopola. Podrignu, opsova Kepu, ili one koji su to vikali, odmahnu rukama i utonu u jedan od dimljivih ćoškova kafane.

Mitar, harmonikaš, ustade sa stolice i rastegnu harmoniku preko grudi. Aleksa, moler, bivši oficir, zavrljači čašu punu rakije o pod i zaurla: - Rokni budžo! Biće krastavaca! - Potom, cela kafana pijano zapeva.

2.

"Otkud opet u vetru?" pitao se, dok su one krpe od odela letele i obavijale se oko njega, pa mu je telo izgledalo kao rutavo, strašno, onako kako, valjda, izgleda đavolje runo.

Idući kroz vetar, stade se trezniti i prisećati onoga što mu se desilo toga dana. Naglo, u mraku i vetru zastade, i okrenu se oko sebe. U utrobi oseti kuljanje creva. Pomisli: kako je davno, godinama ranije, jeo. Nasloni se na šupalj i oronuo zid ispod trule strehe osećajući da će povraćati sopstvenu utrobu. Postajalo mu je jasno da je u Tešnjaru, da ove niske i mračne kuće, ova kaldrma, ovi tamni otvori, prolazi, iz kojih zajedno izlaze psi, mačke i pacovi, plašeni ljudima koji robijaju rakiji i koji kao senke, utvare, promiču svi u jednom pravcu, u pravcu jedino osvetljenih, žmirkavih otvora burdelja, svi oni kreću samo ka jednom mestu pod gubavim i rakijanim suncem gospodnjim, ovde u Tešnjaru. Kao da iščili iz njega, kao da bi odneseno vetrom koji je duvao svom snagom i koga je osećao u pustom mu srcu i gladnoj duši, sve do kičme - sve ono prvopojavljeno osećanje gladi, teskobe i bljuvanja - zahvati ga iznenadno i neslućeno osećanje sreće. To beše prvo toplina koja se širila u njemu, zatim je to, unutra u njemu, počelo postajati čudesno jasna vizija: jedne zagušljive prostorije pune ljudi, u kojoj se ne loži, gde je toplo usled blizine ljudskih tela, u kojoj se nađe mesta i za njega poslednjeg među poslednjima, u toj prostoriji za čijim stolom i on sedi i pije, dugo, dugo. Kretao se prema tanušnoj svetlosti što je kapala, kao prema Getsimanskom vrtu toliko tamnom, zbog koga ga obuze žeđ gorka kao pelen, kao život što mu je u ranama i komad leda u duši; pa je išao, činilo mu se: kao pauk, lelujavo i sporo, presporo. Ipak, nije gubio nadu - tamo će nađi i zateći kazane pune nje i ona će biti samo njegova, iako se u dnu njegove razorene svesti slabo naslućivalo, predosećalo, saznanje: da je to samo obmana, privid i laž koju stvara jedna jedina strast u životu njegovom, taj crni cvet što mu se raspada na jetri od koga mu je krv gnojna i zatrovana; a niko ga neće, ni psi, gde god pogleda, pustinju vidi: zemlja tvrda, kamena, po njoj hoda, a nebo visoko, visoko.

Bio je blizu, video je: slabo, prigušeno svetlo što je gmizalo iz Anine čatrlje, ta svetlost zaigra i zatreperi, zaseni ga svetlošću sunca i stvori u njemu neizrecivu radost. On poskoči, poigra, teturajući se krenu prema toj bledoj mrlji svetlosti sred mraka, prema tom, za njega, blistavo svetlom svetilištu koje mu je pilo zenice.

U jednom trenutku zastade; tu kraj radnje Bore Čikova, kraj prozora Životija, pekarskog radnika, začu sasvim jasno pijukanje! Pijukanje nije bilo slabo kao što ga zna ispuštati gomila pilića ili tek izleglih ptića, već nešto posebno, prodorno, što je delovalo kao režanje štenadi, dečje stenjanje i pacovsko cijukanje. Ti šumovi-zvukovi, glasovi, koji su dopirali do njegove lobanje, uvlačeći se u nju u obliku čudovišnog pijukanja, ukočiše ga, nešto hladno kao groznica sabi mu se u mozgu i zaledi ga. Pijukanje, naglo, kako je nastalo tako se gubilo, utišavajući se sve tiše i tiše do zujanja, onda i to nestade. Pri sledećem koraku čuo je kako Kolubara šumi. Mada mu pijukanje ne izlažaše iz glave, pomisao da to voda udara o kej, smiri ga.

Bio je već na domaku slabo osvetljenih vrata, kada je podigao pogled i primetio neku priliku kako se klati, držeći se jednom rukom za banderu, pred samim ulazom u Anin bunker. Ne mogavši priliku da prepozna, on pruži korak da joj što pre priđe.

Učini mu se da ga je prilika pored bandere primetila, jer joj je čuo glas: psovala mu je mater gadno, polako, pijano. Njega to zbuni: ko bi mogao to da bude, pitao se, idući i dalje prema vratima i toj prilici. Ali, kako je ta crna prilika i dalje nešto pričala, čiji smisao reči Kepa nije mogao da dokuči izuzev onih psovki, shvatajući samo toliko da su te reči, kao i psovke, njemu upućene, i u njemu se ugnezdi, uze maha mržnja.

- Ko je to!? - razdera se.

- Doći da vidiš! - reče ona prilika, glasom kristalno jasnim.

Iznenadio ga je taj glas. Osetio je sličnost tog glasa sa nečim toliko puta slušanim u životu. "Taj glas!?" promrmlja Kepa preko usana, stojeći u mestu, nemajući snage da se pomeri. "Taj glas!" opet će Kepa malo glasnije. Ona prilika prsnu u smeh; smejala se snažno, smeh se raznosio u gluvo doba noći, stostruko se rasprskavajući od čerpičara, ulazeći u tamne i niske hodnike, odlazeći sve do keja Kolubare. Zvukovi se začuše iz žica, drveta i okolnih zidova, pomešaše se i stopiše u jedan potmuli šum koji se sjuri prema Kepi vibrirajući u njegovom mozgu. Da li od zvuka, što ga nenadno podseti na one čudovišne glasove, na ono pijukanje, pacovsko režanje i cviljenje?

Da li od toga glasa?

Ili od toga smeha?

Kepa podiže ruke u visini lica, osetivši svim bićem svojim da treba od nečega da se brani. Preplavio ga je, vaskolikog ga zahvatio taj glas i smeh te prilike, i on bi ubeđen: da je to samo jedna osoba pod ovim hladnim nebom u ovom vetru - i niko drugi. Jer, samo je jedan čovek koga je on znao - imao takav glas. Samo se jedan čovek tako smejao. Samo se on tako smejao! "Moj otac!! Ali on je petnaest godina mrtav!?!" Misao mu ošinu mozak, dok je strah u njemu opstajavao bivajući sve veći i veći, poprimajući ogromne razmere, šireći se sve do koštane srži.

Ona prilika, i dalje se smejala, prestavši da udara o banderu šakama, povlačila se unazad njemu licem okrenuta, tako da je mogao sasvim jasno da vidi: kako prilika laktom otvara vrata birtije i nestaje unutra. Usled slabe svetlosti nije mogao da joj prepozna lik; ali, gonjen strahom, požele da je, u trenutku kada je otvarala vrata, ugleda u mlazu slabe svetlosti koja se treperavo tanjila pred silnom pučinom mraka što se slio, nataložio oko vrata birtije, pa preko Tešnjara - sve do crnog neba. Mrak i vetar razliše i onako slabu, čkiljavu svetlost što je procurila kroz vrata, pretvorivši je u jedan svetli pramen koji se ugasi tu odmah, na pločniku. Ipak, učinilo mu se da je video sedu kosu, onakvu kakva može da bude kod staraca.

Jasno mu je bilo da je naleteo svom silinom na zatvorena vrata, jer oseti po šakama i licu sopstvenu krv. U mlazevima je vrcala iz prstiju i dlanova, natapajući rukave, a on je na njih umorno spuštao lice svoje, želeći da protumači: šta se to sa njime događa, ko je to, koga je on to video? Ne vadeći šake iz razlupanog stakla na vratima, osećao je kako mu nešto toplo klizi po prstima, hladi se i lepi za kožu. Potom je čuo kako komadi stakla pršte pored njegovih nogu.

Shvati da je kod Ane mrak. Tamo, unutra, iza zatvorenih vrata - bio je mrak. Kepa oseti kako mu se u nozdrve uvlači otužan miris kiselog kupusa. To ga zbuni; od onolikog smeha, one prilike, svetla ovde - samo težak miris kupusa i mrak!? Siguran da je hteo ući, jer je i ta nepoznata osoba ušla unutra, Kepa stade nešto brzo, nepovezano, poluglasno pričati o: Toj Noći, Ljudima, Rakiji, Svom Životu. Pričao je, mumlao, stenjao, i gledao ispred sebe, kroz razbijeno okno, krezubu staricu pepeljaste kose, kako mu prilazi iz tot mraka i smrada, govoreći mu glasom kreštavim, šištavim, koji se uvlačio u njega, parajući ga iznutra:

- Ti mladić! Budalo pijana! K'o da te ja ne znam! Gade smrdljivi! Kakva mladost, kak'i život!?! Uštvo pijana, kog tražiš noćaske? Ludače! Čiji otac!?! Ljudi! Kepa je poludeo!! - vrištala je starica. Unutra, u mraku, otvoriše se jedna vrata, i krupan, muški glas, zaurla: "Ko je!?!" Umesto odgovora tom razularenom glasu, čulo se samo kreštanje starice.

- Ma, drob mu! Šta noćas traži pasji sin!? - ču se ponovo muški glas. Svetlost se upali i ugasi unutra, zgomilaše se i razlegoše koraci u mraku, potom rojevi glasova kao iz pakla, punih žuči, besa i krvničkog u sebi.

Učini mu se: da je nagazio na splet zmija u parenju, pljunu na njih u mrak, pa stade strašno da psuje - njihovo i živo i mrtvo, dan kada se rodio, i kada je počeo da pije kod "Amerike", pre rata, kafane, njihove živote i njihovu decu, opsova crno nebo i noć i jetru svoju raznesenu rakijom. Pa se okrenu i pođe preko mosta, tek da negde ide, da ode od tih ljudi i tih vrata paklenih, jer bi ubeđen da su oni krivi za njegov žig, za gnojave mu noge, za njegovo mu potucanje, za osakaćeno telo i opijenu dušu.

3.

Bolovi u nogama postajahu mu nepodnošljivi. Htede da stane, da se odmori, ali vetar na mostu beše jak. Toliko jak, da ga je zanosio ka ogradi mosta nad rekom, dok ga je hladan vazduh prljio po otkrivenim grudima i zavlačio se u najsitniju poru tela. Vetar ga u jednom trenutku okrete licem nadole, prema reci, presavi ga preko ograde, i on oseti kako mu hladnoća gvožđa seče creva. Ruke mu se klatiše nad tamnim ponorom kao noge obešenog, kao krila ptice pogođene, koja ne može da uzleti i koja očajnički pokušava da se dograbi visina. Njegove raširene zenice ugledaše dole u vodi nešto kao zapaljenu vatru, plamenu baklju koja je zračila gore, prema njemu, od koje mu namah postade toplije, a oko njega i u njemu kao da nesta hladnoće. Jarka svetlost polako ugasnu, utrnu, i velika, crvena žar pojavi se na dnu reke. Nije mu bilo hladno, iako je nestalo tog plamena, jer je ta žar bila isto tako topla i umilna, s velikom snagom ga je privlačila dole, na dno. Želeo je da pođe, da poleti k njoj. Ta žar, dole na dnu, iskopala je iz njega, probila ispod ogromnog taloga zaborava, rakiještina, potucanja, rana, sreću njegovu davno odigranu, kao pre stotinu godina, koja se sada, konačno, uzdiže i buja do neba nevidećeg, a on je presrećan jer može da je dobije, da joj se vrati. S rukama preko ograde, visoko nad vodom, bio je bez snage, svesno ili nesvesno željan da se prebaci, sruči dole u to toplo što je obećavalo sreću. Žar poigra, zatreperi i krenu gore k njemu, i on pruži ruke da je dohvati, no one behu kratke da bi dohvatile taj kristal, taj znak pakla ili raja, to svetlo dno reke. Na momente je stenjao, ječao u očajanju zbog toga, dok mu se pljuvačka kamenila u grlu, a oči zakrvavljene žudele za onim toplim i opsenjujućim. Vremenom, u njemu se stade javljati slab trag koji mu je nagoveštavao opasnost pred tom varkom svetlosti, alkohola i pomućenog duha: on jasno vide da dole po dnu teče tamna traka vode, slabe i uporne vode. "Kolubara!" prostruja mu kroz mozak, potom se odmicao od ograde, mislio da se odmiče, jer mu se gvožđe useklo u golo meso po stomaku i sabilo mu želudac do kičme. Čupao se, stenjao, laktovima se odupirao i cimao celim telom osećajući kako je sam sebi težak kao crna zemlja. Vetar uminu, posta malo slabiji, on se uspravi i oseti ponovo neizdržive bolove u stomaku i nogama. "Rakije", ponavljao je u sebi, dok je klimavo silazio sa mosta, žeđ za njom opet posta opaka.

Stajao je u mestu, pod zelenom svetlošću. Robovanje mutnini i porazu u gluvoj noći sa vetrom u kostima, ta neodlučnost u svemu i večito pitanje: Gde da se pođe? Njemu se činilo da će se tu sručiti i zaspati za večna vremena. I, pao bi u san leden kao sve oko njega, da se nisu pojavile te dve trake žute svetlosti, kao dve džinovske zmijurine koje krenuše k njemu, u njega; njemu se činilo da slepi od njih, da ga one usisavaju u sebe. Pred tom ogromnom svetlošću on je dizao ruke, sklanjao se od nje, pokrivao šakama vodnjikave i mal'ne obnevidele oči, pred njom napasnom i sveprisutnom. Svetlost je naglo prelazila u tiho brujanje motora, pa u njegovo gašenje. Zatim se čuo krupan muški glas. Vrisak žene. Pa, odsečan bat koraka koji je odzvanjao. Opazi siluetu muškarca, pa glas:

- Ej! Ti si taj! Sećaš li me se!? - Kepa je ćutao. - Dobro je što te vidim! Vratiću ti onaj dug! - I dalje je ćutao.

Oseti: Užasan, tup bol u predelu stomaka; kao da mu je ušlo vrelo gvožđe u utrobu. Pao je. Bolovi su postajali neizdrživi, umnožavali su se svuda po telu, svuda po utrobi. Urlikao je. Vidi vrhove cipela onog nepoznatog kako mu se zarivaju u cevanice. Njegove gnojave, podbule, pune vode u venama noge osećaju te udarce kao najsmrtonosnije, kao da su udarci u srce. I on lice svoje i ruke svoje obavija oko tih cipela koje ga udaraju i udaraju. U vilici oseća nešto kao olovo od čega se ona koči, a on ostaje bez daha, dok mu mrak nadolazi na oči i dželat potanja u tamu. Urliče, najjače otkako postoji. Glas svoj ne čuje, a grlo mu se raspada.

Pokuša da puzi, samo da ode od njih, od svega što mu je nanosilo bol i patnju, od te svetlosti što je uporno padala po njemu. Motor je jedino brujao tu negde u blizini i svetlost je uporno padala po njemu.

Ponovo koraci.

Bi mu jasno da se to onaj vraća.

Stade da cvili. Nije hteo, ali je to bilo jače od njega; cvileo je kao pas, kao zver kojoj su prebili kičmu i ona oseća svoj brzi kraj. Zatim se glasno zaplaka.

Bat koraka prestade iznad njegovog tela.

Ukoči se.

Iznenada je začuo ljudske glasove. "Ljudi! Oh! Ljudi!" oseti neizrecivu radost i požele da ustane.

- Drži! Na! Pi'! Pi'! kad ti kažem! - govori mu, dere se na njega nepoznati dželat. Baca mu flašu na grudi i odlazi. Odlazi zmijolika svetlost i šum motora.

Prvo je napipava, oseća pod prstima njenu glatkoću; glatko i hladno staklo i ogromna, neizmerna radost ispunjavaju ga. "Rakija! Rakija!" prostenja, kao da dobi krila i snagu, u njega se useli nada i stade puzati, gmizati uza zid ne bi li stao na noge.

Ne znajući gde je i gde ide, videći samo iznad svoje glave crno nebo kao crnu ploču, i zemlju kao kamenu ploču pod nogama svojim, kao kljast je išao. Tama i vetar okružavahu ga. Ličio je na utvaru i anatemu od koje sve ono što zna da govori i da misli podiže ruke i sklanja se s puta. Sam, poluizludeo, s flašom trunjave rakiještine u krvavim rukama, kao sen lelujao je Tešnjarom o čiji se kej cedila voda kolubarska, dok se na istočnoj strani neba zabelelo praskozorje.

Obvlada ga umor. Bolovi mu upališe meso. Pipao je rukom slabe i trošne zidove ćepenaka pored kojih se vukao, posrtao i zastajao. U posrtanju po mrkloj noći, ličio je na pauka. Dovukao se do radnje Dana klonfera gde zadrhta celim telom, kao da klonu, posrnu, oseti kako se sav bliži zemlji, očajnički pokuša da nastavi dalje. Groznica mu je tresla telo, kidala dah, pa je zastajao po ko zna koji put da ta čuma prođe, da ga ostavi. Nikada ona nije prestala, niti je on bio svestan da je dugo bila u njemu, jer je ubrzo zameni mrak iz kojeg je izlazio i u koji je ulazio u nekoliko mahova, kao da propada u neku smolastu tečnost, tamnu i omamljujuću, u kojoj mu je uvek nedostajalo daha, snage da nastavi dalje, u mrak.

U sveopštoj tami, ču prasak stakla. "Flaša! Moja rakija!" prođe mu kroz pomućenu svest. Širio je zenice, želeći da vidi ispred sebe neku kafanu, ili burdelj, kako bi sebe ubedio da je flaša bila prazna i da ju je stoga bacio ulazeći unutra, jer sećao se nekim krajem svesti da je to negde učinio, ali ništa nije bilo ispred očiju što bi ga uverilo u to, sem mraka i straha pred razbijenim staklom. Stade plakati, nesvestan suza koje su izvirale iz mutnih i obnevidelih očiju; plakao je i stezao šakama komade razbijene flaše. Iz šaka mu je pljuštala krv dok je tiho ječao nad razbijenom flašom i stezao prstima, stezao.

A onda, podigao je glavu: jer se zabelelo dole oko njegovih nogu, na kaldrmi među komadima stakla! Čudilo ga je, tamu je osećao u sebi, tamu i bol, a sad - ova svetlost? "Kad se pre razdani? Kad pre?" pomisli, i bi mu sve tako čudno, golemo i nakazno; oko njega jako sunce, prlji, i sve pliva u svetlosti, lebdi čitav Tešnjar ispred njega, lebdi i on!

Njega ne čudi što se taj veliki, blatnjavi stadion valjevske "Budućnosti" našao tu u toliko uskom, turskom Tešnjaru; ne čudi ga ni ono nisko rastinje koje se isprečilo između stadiona i Kolubare koja blešti tekući pored belkasto jarkog terena; prilazi jednoj od stativa na terenu, dobre, stare "Budućnosti", u kojoj se nekada igralo u blatu do članaka (pa su ga nazivali "oborom"), prilazi stativi, spušta torbu pored nje, polako se okreće u onoj svetlosti, skida kapu sa oznakom tehničke škole pre rata i vadi još nešto! vadi krišom, da niko ne vidi od onih što šutiraju krpenjaču. Raduje se kao dete toj lopti od bezbroj čarapa koja je došla velika i tako neobična da se, njemu se čini, nije mogla naći ni u Gradcu, na malom terenu "Trgovačkog", tako je njemu bila čudna ta lopta od krpa koju su šutirali njegovi školski drugovi, a on se krio od njihovih pogleda, ispod bluze vadio je tanak, uzan satljik rakije i žedno ga ispijao, pa mu se činilo: nikad kraja tom ispijanju. Sluša poznate glasove i gleda kako krpenjača podiže tanke pruge prašine po šljunkovitom tlu; onda su oni naglo blizu njega, ali ga ne vide kako pije. A, zatim, javljaju se popci; hiljade popaca, kao za toplih letnjih večeri, pevaju u travi - on se smeši.

Kad: Nestade igrališta i svega! Čak i njega samog! Poče da pada sneg! On, u suncem obasjanom Tešnjaru, i sneg! Lepo vidi: promiče sneg! Plače mu se, suze ne izlaze iz očiju; samo ga oči bole, prlji ih jaka sunčeva svetlost. Najednom, nasluti nedaleko, kraj bandere - čoveka. Upre pogled u tom pravcu: pred njegovim obnevidelim očima ona titrava, senkovita prilika pretvori se u njemu dobro znanu osobu. Poznao je njeno lice - odavno mu je bilo poznato. Znao je to staračko lice i sedu kosu. Znao je. Kao da je nekada davno, u nekoj mrkloj noći, video to lice, nije mogao da se seti kada - koliko puta u njegovom životu beše mrklih noći? Kad prilika, ono poznato lice, poče da govori, njemu se učini da i njen glas zna, poznat mu je, samo ne može da se seti kome glas, lice i to telo pripadaju?

Kepa ga ne razume; onda ču: "Umoran se, Petre! Gladan si, Petre!" pa ućuta; naglo kao što je i počeo, samo udara šakama o banderu i ćuti; udara snažno da žice bruje, a Kepi se čini od tog brujanja da ptice pevaju i, nije ga više strah od snega, sunca i prilike pored bandere, jedino ga oči bole, ali oseća da će ga proći, pa se smeje, pitajući se: "Umoran si, gladan si?" Čiji je to glas? Očajan je i besan što priliku ne može po imenu da vikne, da mu priđe, želeo bi nekog da zagrli, pa makar i palog arhanđela, samo nekog da zagrli. Onaj ćuti, podbočio se o banderu i ćuti; što ona bela zemlja oko njega romori, to i on govori. A po Tešnjaru, sve jednako sneg. Sunce još jače uprlo i tako po susnežici prosto prlji, njemu čas zima, čas toplo - pa bi sve da skine sa sebe, ali ruke mu teške pa ne može to da uradi. Okrene se i vidi da je pored radnje Danove koja blešti na suncu. Obori pogled i u kanalu vidi bledožućkastu tečnost kako otiče kao mali potok koji miriše, oseća poznati miris! Hoće da je zahvati šakama, čim se sagne do nje, u njoj plivaju komadi stakla i ona postaje krvava. "Što je ovakva?" pita se i plače.

Očajno podiže glavu k nebu i vidi: odozgo nemilosrdno pljušti svetlost i rasprskava se dole po zemlji, a iz zemlje, i po zemlji, bože i po zemlji, crva!! Hiljadama crva! Vri sve od crva, a oni zuje kao muve! Ne zna se, on ne vidi razliku, ne razaznaje, čega ima više: bele bleštave svetlosti ili crva? Odebljavaju crvi brzo, postaju debeli kao prsti čovečiji i - svi koliko ih ima - kreću k njemu, hoće kroza nj! Više ne zuje, dobili su zmijske glave i sitne zube kojima škrguću! Penju se po njemu, on ih trese sa sebe i vrišti, vrišti! A oni, toliko ih ima, kao da dolaze sa onom belom svetlošću - ravno iz neba. Beli su i blešte kao svetlost, koprcaju se i premeću jedni preko drugih i - kreću k njemu, kreću!

On urla.

Povija se.

Nešto mu bruji u ušima, u mozgu, kao da mu se glava rasprskava. Potom, neko mu je šapnuo na uvo, čuje: "Sada će ti izlaziti iz glave." Sklupčava se i pada, oseća pri tome da je ponovo veoma hladno i da je oko njega noć.

Činilo mu se da je hiljadu godina spavao na lednoj zemlji. Prisećao se crva, pa je pomislio:

"Neka je noć, bolje ona nego crvi." Nije dugo išao, kad začu: Neko pijukanje! Vrlo čudno pijukanje! Nije baš sasvim ličilo na pijukanje, već je bila neka mešavina blagih i reskih zvukova, pištavo prodornih i potmulo šumnih zvukova koji su u momentima prelazili u tiha režanja, slično režanju štenadi, da bi se ubrzo pretvorili u krikove ptica. Onda, sve se izmešalo, slilo u jedan poseban i, do tada, njemu nikada poznat šum, a koji je jednim delom bio sličan: klokotanju vode u čkaljama rečnim, ili prolasku vode kroz tlo kamenito - u kome se ona gubi, propada i nestaje. Znoji se, podiže glavu, a onaj šum - kao da mu voda klokoće u ušima, od čega mu bruji dugo, dugo, i sve mu se čini da mu nešto odvaljuje mozak. Čvrsto su mu stegnuti kapci, čuje: ti šumovi, to pijukanje prestaje, postaje blago, jedva čujno. I on otvara širom oči. Vidi: belo tlo, bele kuće, belo nebo, beo Tešnjar! Ponovo je sve belo usled one bele, jarke svetlosti; sve je tako pobelelo da se i talog bele prašine pohvatao svuda okolo. Nešto mu ne da, ne može sebe da pogleda, a zna: I on je pobeleo! Oko njega tišina kao u pustinji. Uporedo sa tom tišinom, čini mu se da vidi nešto što je veoma upečatljivo i što izranja iz zemlje, belo kao i ta zemlja oko njega. Množi se to i ređa u nekoliko beskonačnih nizova, sve jedan do drugog kao pri repanju. Hvata ga užasan strah jer te nizove ne može do kraja da sagleda, toliko su dugi, beli i bleštavi.

Ona sunčeva jara kao da malo presahnu, uminu - tako da se pred njegovim očima stvori strašan prizor. Zbog koga je urlao. Zarivao je sebi nokte u lice, nabijao prste u oči svoje, plakao kao malo dete, padao sklupčan na zemlju, puzao po njoj i uvijao se kao gmizavac, smejao se ludački, prodorno do kamenog neba - i molio te prilike čudovišne da nestanu, da ga se okanu onako kako su i došle! Al' ne odoše te spodobije, to čudno zverinje!

Od bivše radnje Agopa Baronijana i malo dalje, ovamo gde je stajao, tamo do radnje Danove i Čede Travke - pa sve do radnje Ninka sarača, i dalje, u pravcu Gođevčeve kafane - stajali su oni! te spodobije! ti čudovišni izgledi! ta: decamiševi! - svi beli, sa dečijim glavama; ćutali su i gledali ga očima trogodišnjaka, očima što su im bile usađene u glave koje su bile na tankim vratovima ištrkljalim iz tela, koja su ličila na tela dečija. I, svi oni počeše da mu se smeše! On opazi neverovatno velike, tanke kao igle, zube! Stao je da urla, zavija, oseća lome mu se zubi od napora! A oni - ništa; smeše se i ćute. Hoće da se okrene od njih, da pobegne, ali nešto mnogo jače od njega ne da mu, sručilo se to na njegova leća kao sve stenje sveta, sabilo ga i zaledilo ga u zemlji, do kolena.

Nešto progovori u njemu da mora kroz njih, između tih redova, dole do ugla, baš između njih! Polako prilazi, vidi: nemaju repove ti njegovi đavoli i pratioci, ne prete mu, samo mu se smeše. Pogleda on gore, put neba, kad oni, te spodobije, svuda po olucima, krovovima, ulazima tešnjarskim, oko žica i bandera! Gledaju ga i smeše mu se!

Već je među njima. Ne miču se. Smeše mu se.

Pruža drugi korak. Ništa, ne miču se.

Kod trećeg koraka, izdvoji se njih četiri-pet i krenu prema njemu! On podiže ruke i mahinalno, u onom strahu, pođe da udari nogama, da se brani, i pogodi jedno detemiša, ono se provali; puče kao mešina! Iz njega zaklokota žućkasto bleda tečnost, i njega zapahnu miris tečnosti. Zavrišta i baci se da je dohvati pre nego što je zemlja upije. Onda oseti i ču kako mu se staklo drobi u šakama. Posta očajan. Zaplaka. Plače i gleda ih, a oni se smeše.

Zatim, krenuše, zatalasaše se kao reka, kao more! Talasaju se, liče na velike bele talase!

Progovoriše te spodobije, ču glasove te bele reke, tog belog mora! Viču ga: - Keeeeee-pooooo! - razležu se oni glasovi oko njega, prodiru u njega, ulaze mu u mozak, u kičmenu moždinu. Posrće, oseća: kosti mu slabe. Potom: vrišti, urla ne bi li nadjačao te glasove belog, polumišjeg-poluljudskog hora, no oni su uvek glasniji! Nekoliko od tog zverinja ponovo kreće prema njemu; on ih opet udara jako, oni prskaju, on plače; posle toga zavlada mir, pa ga opet zovu po imenu!

Svetlost postade opet jaka, zasenjujuća. Potom, vrlo brzo poče sneg, gusti beli sneg.

Mrak dođe naglo; u njega je tonuo s glavom nadole, dugo i bolno, dok je oko njega vladala beskonačna, ničim narušena tišina.

4.

Zaseni ga sivo svetlo dana. Stade da žmirka, da se nakašljava; oseti jake bolove u nogama, savi se, i ječeći povuče nogavice: na nogama oko vena rane su se provalile i gnoje; muti mu se u glavi, misli na smrt, vidi da je u nekakvoj ruševini, pogleda bolje, i opazi prekoputa kuću ludog Dragoslava i krunatu lipu ispred nje. Okolo je postajalo sve bučnije. Iznenada, ugleda čoveka kako mu prilazi. Ulazio je u ruševinu dok se ispod njegovih cipela krunila i dizala prašina. Nepoznati mu priđe i savi se nad njim, ali se brzo trže natrag. Poče nešto da mu govori, da viče. Kepi se čini da je to jedva čujan govor: "Kepo! Živ li si!?!" On se dole, u gomili cigle i prašine, čudi: čovek ga zna, a on njega nikada nije video! Nepoznati se zaleluja i izgubi ispred njegovih očiju - on oseti kako propada.

Ponovo dođe sebi. Vidi: beli zamućeni prozori, na nečemu leži, oseća kako se nešto kreće ispod njega, čuje motor. Pogleda malo bolje: jedan čovek sedi i puši, drugi gleda u njega.

Pa opet utonu u mrak.

Pridignu se iz kreveta, pogleda okolo. Tišina. Velika tišina. Začudi ga: u nepoznatom krevetu, na nepoznatom mestu? Leži onako obučen, sa sve cokulama na nogama; preko njega beli čaršav. Gleda: okolo maslinasto sivi zidovi, prostorija uska, polumračna. Četiri kreveta od belog, sjajnog metala. On je na četvrtom. Na tri ostala neki ljudi spavaju; čudi ga što su pokriveni belim čaršavima preko glava. Prostorija ima jedan, ne baš veliki prozor, pa i on je zamućen, premazan nekom belom farbom, sa njega se cedi slaba, dnevna svetlost. Oslušnu pažljivo: ne ču disanje one trojice. "Ala čvrsto spavaju!" pomisli. Oseti žeđ, silno je nadolazila u njemu. "Moram naći rakije", prošapta tiho.

Polako se dizao, bolovi u nogama opet mu se povratiše. Išao je prema onim krevetima polako, uporno. Ona trojica na krevetima i dalje su mirovala. Dođe do prvog kreveta i svuče čaršav sa onoga: onaj se ne miče, ne otvara oči - izgleda kao da ne diše. "Ej, ti! Imaš li rakije?" pita ga. Onaj ćuti. Tako i kod drugog kreveta. I kod trećeg. Ćutanje. Užasnuo se: zar bez rakije? Onoga trećeg je muvao, pitao, pa kako je ostajao bez odgovora, hvatao ga je za ruke, štipao, vikao i psovao! Odgovora nije bilo. Videvši njegovo modro lice, kao da se setio: "Auuu! ovaj je pijaniji od mene!" rekao je to gotovo glasno i krenuo nazad ka svom krevetu. Bio je uznemiren; ona iscrpljenost u telu ponovo se razgranavala.

Legavši na krevet, shvati: "Pa ja sam u bolnici!" Nije mu bilo prvi put da je na jednom ovakvom mestu, u bolnici. Znao je šta to znači: doći ovde sa žutom knjižicom - zbog pijanstva, biti lečen, kako se gleda takav, a pogotovo kad taj traži saučesnika u svom poroku. "Moram biti miran" pomisli, "napolju je zima, ovde je toplo. Ješću".

Iz razmišljanja ga prekidoše glasovi spolja i buka motora. On se seti jedne takve buke motora, pretrnu, i pogleda u pravcu vrata. Dva mala betonska stepenika vodila su do njih - velikih, gvozdenih vrata. Prvi put otkako zna za bolničke sobe vidi ovakva vrata. To ga čudi, pomisli: "Što li su ovakva vrata?" Na vratima škripnuše šarke, sporo su se otvarala. Ščepa ga neka iznenadna jeza. Pridiže se da vidi ko to ulazi - i to samo glavu, vrlo slabo, tek da vidi. Ugleda na vratima čoveka, taj se obraćao nekome drugom, negde iza vrata, napolju.

Prvo pojavljeno lice, onaj na vratima što ga je Kepa video, reče:

- Ovde je puno! Šta sad? - Drugi glas, glas onog napolju:

- Još u rikverc! Još! Još malo! 'Ajde, poteraj taj pišljivi kamion! Kako bi' ja to vozio! - urla taj glas, tamo napolju. Zatim se čuje smeh u buci motora.

Prvo pojavljeno lice ponovo progovori:

- Čuješ li? Puno je! - Kepa ne čuje odgovor onog napolju, jer motor kamiona silno buči. Pomisli: "Sad će ovi da me isteraju napolje, na zimu". Požele da je ponovo u nesvesti, da se ne miče, da bi ga ti što ulaze ostavili na miru. "Bože, da je samo malo toplije napolju. Da je proleće", razmišljao je i, više nego ikad, poželeo je smrt.

I to samo beše njegova želja, njegova nada - ni ona ga nije htela. Pritaji se, smanji disanje. Ponovo je čuo glas, nije smeo da gleda prema vratima, ali je čuo glas:

- Kako da bacamo!? - Motor se naglo gasi, i još jedan čovek pomalja glavu unutra.

- Vidiš da nema mesta. 'De da ga turimo? Jutros sabajle doteraše jednoga, umro je pijan u putu.

- Pa šta moremo!? Bacaj unutra! Narod umire. Zavladala neka greba. Da je cela varoš kapela, opet ne bi bilo mesta.

- Opet će nam tucati za ponašanje na poslu.

- Čuj bre, to je bilo zbog kotlova u ložionici! Ko ovdena ulazi!? Uostalome, eve, Žvaljo je doter'o tri sanduka! Ove ćemo poslen prebaciti na ležaje!

- 'Ajd' kad kažeš, da činimo.

- Samo ti uradi kako sam ti rek'o i ne beri brigu.

Kepa je čuo bat njihovih koraka po betonu. Vrata iza njih zatvorila su se s treskom. Sve je shvatio! Razumeo! Zna gde je! Baulja ka gvozdenim vratima. Posrće, pada na ruke, ipak ide dalje prema njima, tim vratima tamno ofarbanim. Stiže do njih i udara. Udara pesnicama toliko jako da mu pucaju bubne opne od zvuka što se razleže ispod udara pesnica. Oni tamo na krevetima kao da ustaju, čini mu se, pa da bi pobegao od njih: on bije u vrata, bije - pena ga spopada i udara mu na usta. Oseća kako mu snaga ističe, nešto mu govori da je to zadnja snaga koju ima; i dalje uporno bije i rukama i nogama svojim, a zvuk se ustostručava odbijajući se od zidova mrtvačnice i razara mu mozak.

NAGLO, čini mu se da je kao liska koja leluja na vetru i odlazi u ambis. Oko njegovih očiju potamni. Utroba poče da se kovitla, zatim kreće u glavu, u mozak.

Savio se - i osetio kako propada u mrak, u bezdan.

No, nešto je govorilo u njemu, da sve to - taj toliko puta doživljeni osećaj - poslednji put doživljava.

Potom, oseti: kako mu se oči odvajaju od tela, i manje od očiju - goli vid. Odlazi mu vid, visoko, visoko gore iznad: gvozdenih vrata, iznad kreveta sa mrtvim ljudima, ide, lebdi samo uvis, uvis. I kreveti, i mrtvi ljudi, i njegovo telo pored gvozdenih vrata - sve je malo kao trunje, kao komadići pampura koji su otpali i ljuškaju se na površini rakije u flaši.

Pa - sve je manje. Sve. I bolnica, i grad - sve je došlo kao zrno peščano. "Bože", ostalo mu je samo da pomisli, "ni u smrti nisam kao drugi ljudi".

Grgur Icanović beleži

Grgur Icanović angel pakla, tešnjarac pred skončanjem.

Zapis iz Valjevskog pakla

ZAKOV'O SAM. Cela vrata sam zakov'o. Tako. Kad dođu neće moći da uiđu. A što će mi svi, otac i majka i sin? Žena u kurvanjuku, k'o otišli svi skupa na preslavu, al znadem ja 'di je ona, u kurvanjuku je. Znadem ja. Mene jede boles'. Eve, jede me danima.

Zakov'o sam vrata i natrp'o ćebad u prozore samo da ne vidim bašču jer u njojzi, na onoj truloj klupi sedi čovek. Gleda u me, tako obori glavu na jedno rame i gleda, ništa ne govori, samo gleda. - Šta 'oćeš!? - viknem ja iz sobe, a on ćuti i samo gleda. Po danu ga nema, samo nekako pred zoru.

Dokle sam mog'o da idem, iš'o sam. Odnesem ja njima spisak, i kažem - Evo i', tude su! Na vama je sade dalje da radite! - A oni me gledaju k'o onaj iz bašče, i ćute. Jednom, odem po ko zna koji put ope' kod nji', kažem im, dam spisak i pođem na vrata, kade iza leđa čujem, smeju mi se. Nisam im više iš'o.

Posle, uze boles' maha.

Gledam i' 'vode kod mene pobeležene, a kome ću i', niko i' neće. Sećam se, govorili su mi: Druže Icanoviću, ti ljudi ništa strašno ne čine, ne rade, nisu to neprijatelji. Ako su se malo napili, bože moj, veliš i ti, laneš što ne treba, pa nikome ništa, poj'o vuk magarca, treba s'vatiti čoveka. A sade idi kući te se ispavaj, odmori, dobro znadeš da ti nije ponajbolje sa zdravljem.

Govorili su mi tako, a ja odlazio i sve mislio: Doklen ću da dolazim i ništa da ne učinim? I što mi pričaju samo o bolesti, k'o da je Grgur jedan jedini na svetu bolestan, pod ovom kapom nebeskom, pišljivom i smutljivom! 'De sade da me ščepa toliko godina poslen rata, pa barem da me pogodi, što me ne pogodi geler, boljen bi bilo. Kog' gođ pitam, čujem - biće mi strašno. Pa ću i o tom da zabeležim, tamo 'de i nji', iako to nema veze šnjima, iako nema.

Pa, beležim: Majku mu, tići se, ne boli, kol'ko će tek da boli, čini mi se - raskida mi pluća. Rak sisu mu sisinu u majku majčinu, 'de to da me strefi kad nije loše živeti. Svud okolo ruže, a ti Grgure, u crnu zemlju, mater ti i tebi i njojzi.

Čujem od žene, veli da je čula od Strajinove Marije, kako je Strajin rek'o: "Počini u miru ako mo'š, a umesto buketa cveća sere ti se tvoj prijatelj Strajin na grob." Dete mu u detetu, to mi je 'vala, to. Ne mogado' da izdržim, te isprebija' ženu, kažem joj, nemoj tak'e stvari četničke da mi aberiš, kidaš me, sve me boli, pluća ponajviše, mamu ti i tebi i onom ko me sastavi' s tobom u životu. A o Strajinu dugo mislim, danima, noćima, sećam se: Kako sam ga spas'o od streljanja i posl'o na Sremski front, jer je k'o đilkoš u'vaćen u valjevskim Leskovicama, u Leskovicama lešen bio od raka k'o i ja što sam, s kokardom na čelu, kokalo ga sve što more da bude najgoro.

Stog', beležim, vode u kraj moje boleščine: Strajine, goljo iz Lelića, zbog tebe sam poč'o da mrzim svet i sve do boga, mater ti, po kratkom postupku ja ću te lično, ako se niko ne javi dobrovoljno. 'De te ne ubi', kade izdade svog brata juče, sutra ćeš nas, mater ti. A tebe, Marijo Strajinova, tebe ću ja čerečiti, za ono što pričaš po Tešnjaru, da ne možem više, jer mi se utroba suši i raspada, mater i tebi pobačenu i sve što ti je od srca kurvinog, dobar sam bio kad sam dav'o "Trumanova jaja" i mleko u prahu džaba. Tako, da svršim s tim govnarima.

Žiga me, tići se, znači, tići. Ma, samo izbija neka 'ladna pena k'o da je voda mrtvačka, da se samo ne mučim, nije pravo...

E, tako sam poč'o s beleženjem. Posvađam se sa Strajinom, ne znadem više ni sam oko čega, sitnica je neka, čim sam zaboravio, što je istina, istina je, nema tu šta. Isprve su počele žene, pa ondak mi. Ih! šta je u stanju Eva da čini s mindžom svojom, k'o niko tvoj na kugli zemljanoj i usranoj. Poslen Strajina omrazi me komšiluk, pa Tešnjar. I svi protiv mene. Svi. Žena mi veli, da me ne mrze svi, da treba boljen da se lečim i pažljivo. Isprebijak je: kurva moli boga da umrem, da se dočepa debele 'ladovine što ostaje iza me' a ovamo, žali me, kučka olinjala, neće je niko otkad su čuli da imam, boje se da ne dobiju, pas im majčinu i njima i njojzi. Ne mo'š više ni međ ljude, ne smem u oči da im gledam, zbog nje, žena mi, a boles' - pa ne znaš što je gore. Tako danima. Noćom vatra u plućima i oni likovi, seme im.

I tako, potrpamo ti mi nji', svi' dvesta, lepo, lepo. Nismo mogli drukčije, nego tako, nismo imali više kamiona za Srem, tako je, u stvari, rek'o Dragoljub Đuričić, ja ti to nisam znao dobro, nisam ja bio nikakva zverka, ni ič, od oni', ja sam samo onako, kad treba nekom da prospem. Daklem, nismo imali ni kamiona, a ni 'leba da i' 'ranimo i potrpamo lepo sve!

Čujem, odma' poslen: Kune me Tomanija, majka Dragutinova i onog Strajina, koji nije bio u onoj grupi, one noći, a ona me kune: kako ni grob da mi se ne znade, creva da držim u rukama, a ona da mi budu crna, da molim boga smrt da mi podari, dušu da ispustim pošto naredim da me svežu. A poslen, kad su u'vatili Strajina, ne znadem zbog čega, ražalim se i pustim Strajina.

E, što ti je to bilo lepo vreme. Obučeš onaj kožni mantil, dubi na tebi k'o riza na Isusu, ljudi te gledaju k'o boga, klanjaju se pri pozdravu, beže s jednog trotoara na drugi, a ti k'o gospod bog, ruke na leća, preko onoga kožnog mantila. E, što je bilo vreme.

Jednom tako, Gradac pust. 'De bi? 'Ajde kod Milana kafedžije da svratimo. A beše zima, pa da ljuljnemo po vareniku. Nema boljeg zagrevanja, neg' kad kuvana rakija surdukne kroz krv. I tako, uiđemo ti mi unutra, kod Milana kafedžije, u njegovu bilijar-salu, a ono tamo, mladići tek obradatili, ostavljaju onaj zeleni sto za kojim su bili i polako, spored zida, 'oće napolje, spored nas.

- 'Ajde igrajte! 'De će te!? - kaže Dragoljub, ruka mu se pozlatila, ona njegova, levica.

Tako mi potrpamo, sve onako, 'de bi šnjima? Mislimo mi, 'de bi? 'De gođ se okreneš, vrneš, sela, čuje narod šta se to radi. A poslen, Dragoljub je rek'o: Ne sme da se čuje, opet će doći da me ispituju zašto i kako, šta ja to radim? Te se jedva, na jedvite jade setismo pustajia i pustolina duž Gra'ca, pa i' tude svedemo s oni' kamiona, na zemlju u onaj kamenjak, a ne sme da se čuje, ne sme!

Opet je počelo da gori u plućima, obično počinje zorom, u zadnje vreme nešto rani, neobično rano, kaki je k'o da je crv od žive vatre, kud prođe prlji bol.

Bio sam ja u šumi kad mi pobiše decu i prvu ženu. Poslen rata ga nađem. Al' njega nikad poslen nisam vid'o. Nikad. A boles' i sve ostalo stalno na očima. Sve, pa i to u Gra'cu. U'vatimo mi nji' sve i pobijemo ne'de u Palima, gore daleko, ispod samog neba, na Medvedniku. Jedini on ost'o u zemunici. - Iziđi, govorimo mu mi i otvaramo vatru, gotov si! Urličemo mi, a krov zemunice krpa izrešetana. Mi pucamo, a on samo baca bombe iz one zemunice. Neće dugo, velimo jedni drugima i, čekamo, tako do noći i sutra do zore. Poslen izađe on, nemam više bombi, veli. On, Velizar Jakovljević, beše vodio onu trojku što je upala kod mene u kuću. Ja ne znadem jošte ko je on, poslen mi vele, odveli ga na saslušanje i tu im sve prizn'o: šta je radio i 'de je bio. Vele mi, kako im je rek'o: "Nemojte da me vodite dugo peške, lomat'o sam se, skratite ako nekako more." I, njega puste meni. Povedem ti ja njega opet u onaj ambar 'de je bilo saslušanje. Ja pušim i mislim: kako bi bilo najbolje? a on ide ispred mene s rukama naopako svezanim, vidim: modre, crne mu šake. Idemo, a on poče da se smije, pa će ti meni: "Čuj, nemoj da me fortaš, nikog ne provaljujem, za kralja sam" kaže mi, i smije se. " 'Ebote kralj", mislim se, idem za njim i pušim. K'o da ga sade gledam s leđa, idem za njim i mislim: kako bi najbolje bilo? U guši mi se steglo, puc'o bi mu u kičmu, al' tako da ga ne ubijem, već samo da je prelomim i da ga tako ostavim, al' ne smem - naređenje je naređenje. Sećam se, dan beše vreo i plav na nebesima - da oslepiš. Puši se suri kamen i žuta zemlja - sve se u gar pretvorilo, k'o ne'de na kraj sveta. U ambaru tamna senka, al' vrelo k'o napolju. "Ti li si, taj?" kažem. On ćuti. I, tu se ja zaplačem. Nikako plač svoj da obustavim. Plačem i sve ga pipam, smejem se, plačem, pipam: obraze, bradu, kosu. "Bože, ima te, u'vatio sam ga, naš'o sam ga!" vičem ja i plačem. On me gleda, gleda, a ja plačem i sve ga pipam. "Ti si, a ti si!" Kad, iz one seni, iz dna ambara, iz one vreline pletenog pruća i zemlje - zalebdi prilika, drži međ rukama sitnu decu. Pođe ta prilika k meni, nema četnika Velizara, samo ta ženska prilika sva krvava. Krvave joj ruke i kosa i lice, krvava joj deca u rukama. Prilazi ona, i ja vidim: moja Branka s rupom u grlu, k'o kad posek zakolješ, i poznam u njezinim rukama decu! Urliknem ja, al' nikako da joj priđem, ne morem pa ne morem, k'o da sam zakopan do guše u onom ambaru. Poslen, vidim: dečije glave vise s vrata o kaišu kože. Vrištim ja, a žena me blago gleda.

Odjednom, prasak, nestade svega.

Kroz usta mu metak proš'o, pa pozadi razorio lobanju. Tek onda vidim: krvavog četnika na zemlji. Jedno oko ispalo mu iz glave i bulji u mene. A sa vrata čujem glas: "Kog klinca vrištiš!? Dobro je." Iziđem napolje, ni'de nikoga, obrnem se, ni'de žive duše. Kad, da l' iz one jare, da l' iz mene, da l' iz onog neba glas anđela, boga, il' đavola: "Vidiš, Grgure, ima nešto jače od čoveka, naš'o si ga." Okrenem se, ni'de nikog, samo ona jara, jara, a ja zaurlam. Nji' nekoliko istrče iz one zemunice. - Šta je!? - viknu mi. "Ništa. Mislio sam da ste otišli", velim ja. Sećam se toga k'o da je juče bilo. Ete, nikad mi ne izlazi sve to, čak ni ono njegovo oko krvavo, začuđeno, ni žena, ni deca, ni dan onaj, ni nebo vrelo. Ništa. Ništa. Majku mu dolazi mi samo ono u Gra'cu. Samo to:

I tako jauk, rasprostro se po onome mraku i onoj jaruzi. A poslen, odjednom tišina, ništa se ne čuje, i ona pomrčina. " 'Ajde u kamion!" viče nama jedan glas napolju u mraku. A ja, dobro se sećam, ne znam ko je to, čiji je glas? A Dragoljub viče: "Proveri! Proveri!" I neki spored mene, u onome mraku, sa mnom, po onim telima, onako, otprilike, jer ništa ne daje znak da je živo, ništa se ne vidi, i mi onako.

Poslen u kamionu zgledamo se; vidim ja da je šofer Dubronja, vidim ja Dragoljuba, ko ga ne bi znao, znade ga čovek i po glasu. Vidim ja da je onaj što smo udarali zajedno u mraku, Vojče, pa se počnem smijati, onako, ne znadem ni ja zašta? "Što se smeješ?" kaza mi Dragoljub. "Onako", kaza' mu ja i oćutim. Oborim glavu i: U mojim rukama krvava macola!? stresem se ja, i pomislim: O'klen u mojim rukama krvava macola, o'klen, pitam se ja, o'klen?

I, mi se zaustavimo kod prve kafane u Gra'cu, kod "Kokana", kafane što je bila pre rata. Isponapijamo se ljucki, onako muški. I poslen, kaže Dragoljub: "Gotovo je sa govnima." "Gotovo je" kazasmo mi, i ljuljnusmo po onoj rakiji, k'o da nam je zadnja.

I od toga i od onog poslen, meni poče bivati muka, pa muka. E, kad sam poč'o već da se sećam, da zabeležim i ovo, vode: Tako ne'de poslen rata u'vatimo mi Žuću četnika, ne'de kod Kamenice. Žuća je bio iz Gole Glave i ja sam ga jedini iz naše grupe poznav'o. Uvatimo ga mi, a on gleda u me. "Ma, šta gledaš sade, 'de si otiš'o, kad sam te ja zvao za sobom, što ne pođe, a!?" velim mu ja. "A što ti ne pođe tamo, 'de sam te ja zvao?" reknu mi on. Ja nikako da dođem poslen do reči, pa se setim: "Ti meni to da kažeš, ti sa mnom da govoriš, banditu jedan!" pa sručim celi šanžer, odma' tude u njega, na licu mesta. Tako bi to, s tim Žućom. Dođem ti ja kući mojoj, kad tamo moj otac sazn'o pre nego što sam stig'o, pa mi kaže: "Što sine to učini sa svojim rođakom ako boga znadeš, što sud ne pusti da mu sudi!? Sud je za to! Neg' onako k'o psa!?"

"Pustaj ti mene, ja sam sudija i sud, znadem ja šta treba s njima raditi!" reko' ja tada ocu, a otad mi Žuća sve jednako na san dolazi od četr'es pete do današnji' dana, dolazi i sve nešta ište, a ja ga psujem, psujem. Odskora, na san mi poč'o dolaziti zajedno s matorim mojim; zagrlili se, pevaju i viču mi: Ti si naš! ti si naš! A ja u snu urlam, kol'ko me grlo nosi: Nisam, nisam! Probudim se i razmislim, matori mi je odavna sumnjiv, dobro, pomislim, slavi - stariji čovek, al' i pored tog, i pored tog, jer sade neće ni da čuje za me u ovoj boleščini. Čujem od žene, kako joj veli, ima nešta jače od čoveka, tako mu i treba. U sobu mi ne uilazi, pa mi je sumnjiv, treb'o sam ja.

Šta je ovo!? Gori mi utroba. Ona moja otišla u kurvanjuk, nema nikog ko bi mi don'o čašu vode.

I ovo ću da pomenem: Im'o sam ja jedan mali blokčić, ali je im'o dosta stranica i uze mi ga neko. Žena ne znade ko ga je uz'o. Ja ne verujem da sam ga izgubio, stalno ga tražim, al' ne morem da ga nađem, nikako ne morem da ga nađem! Tu sam ja, u tom bloku, zabeležio i tog roćaka Žuću, lepo, metnem ja spored njegova imena krstić, gotov je! Šta ima tude. I tako pun blokčić. Ne morem ja tek tako da zaboravim taj nestanak blokčića, uz njega sam navik'o na beleženje, a nisam beležio samo rejakciju majku joj, već i poslen kad gođ je trebalo. Eto i doskora, vidim ja, onaj Todor kuka na državu, kaže mala plata, a sve skupo. Umukni, reknem mu ja, može ti biti i goren, Todore. I da vi' š, popravio se, preda mnom ništa slično ne veli. Pribeležim ja i onog s kućom od tri sprata, k'o velim, ukr'o je, nek se znade ko je i šta je. - I tako, idem po kafanama, slušam šta ljudi govore i beležim, zlu ne trebalo, al' sve manje panjkaju, il' im je dobro, il' ne smedu u mom društvu, nešto jes'. Ovo se nešto mnogo ogazdilo oko mene i kurta i murta, sve to besno i bešnje, ne znade šta će s parom. E, pre rata si mog'o velike gazde prebrojati na prste, ja sam i ondak to mrzeo. Dođem u varoš, a tamo ni'de posla, glad mi se uselila u kuću, deca mi plaču, nema u šta da umaču, a taj mi jauk dolazio k'o malj po čelu. Vamo posla nemaš, a ako ne odeš do petka uveče iz Valjeva, pokupe te žandar'i da čistiš celu noć ulice, da sutradan gospoda šeće po njima, čistim ulice, a u utrobi i glavi muti mi se. Mrzeo sam ja to, al' nisam beležio. Pamtio sam.

Poslen sam otiš'o u-šumu.

Da l' ima nešta strašnije od ove boleščine, i žene kurve, i odrod-sina, i oca, i krvštine u snovima, ima l' nešta strašnije? Iš'o sam ja kod moji' stari' prijatelja' iš'o sam danima, želeo sam malo razgovora. 'De gođ se okreneš, ljudi prigovore onako obilaske o meni: "Znadeš, Grgure", vele, to i to, a meni neka muka. Ja bi' da pričam onako o životu, o deci, o poslu - k'o i ostali svet, a oni... Kod prijatelja. sam, k'o velim, moji su, nešta nas veže, olakša' će mi boles', progovoriće po koju reč. A oni, te nisu kući, te zauzeti poslom, te nemadu vremena, na kraju, vele mi: "Nema, Grgure, leka za to, šta ćeš", vele mi, "nema leka". I tako, ostanem sam. Nisam ostaj'o sam u ratu, a sade sam sam. Ete, zakov'o samog sebe. Grgure, crvljivo ti seme, i drob, i 'leb, i so, i sve do boga ako ga imaš.

Priupitam se u noćima često: Šta rade ti klinčevi belosvetski lekari, i ovde u Valjevu, i svud po belome svetu!? Šta radi ta gomila beli' govana, što ne pronađu leka toj boleščini!? Svi su oni reakcija, znadem ja to! Svi! Samo mole boga da ima bolesni'! Da morem postrelj'o bi' i'! Sve! Do jednoga!

Znadem ga, osećam ga, čak ga i vidim, čini mi se, noćom kad mi upali pluća koja gore! Da se sva lekarija sveta poređa u kraj njega, pa opet ništa. Moj rak ima sedamdeset repova, nalik je svakim čudima vodenim, i na sve naliči što pipak i rep imade. Grozdi se, tići se, svaki rep ima stotinu prirepaka - i tako, noćima pupi k'o kvas. Niče! niče! I, vavek mi dovlači: krvštinu, mrtvački znoj i nesan!

Dođe četr'es'osma. Nađe mene i Dragoljuba, Manojlo Šokac, i rekne nam, da je Stepanović ibeovac. Mi se u čudu stadosmo zgledati, kako more Stepanović biti ibeovac kad je oficir Udbe i poverljiva ličnos'? Al', ubedi on nas u to, i kaza da ćemo se i mi u to uveriti na licu mesta. Dođemo, te mi u oficirsku menzu, rek'o nam Šokac da je tamo Stepanović, al' jošte ništa ne sumnjamo. Kad otpoče Manojlo da urla: "Zagledajte mu po šinjelu, videćete!" Sećam sa k'o da je juče bilo, Stepanović bled k'o isprana džigerica, skočio od stola za kime je jeo, podig'o ruke, komadina mu zastala u grlu. Mi ti priđemo njegovome šinjelu što je bio obešen o čiviluk, pretresemo džepove - u njima ništa. Kad li podviknu Manojlo: "Pogledajte mu u rukave!" Ispod širita, izmeđ' rukava i njegovog podvrnuća, izvuče Dragoljub pažljivo presavijene načetvoro novine. Zagledamo koje su, kad li tamo stoji velikim slovima "Pravda", vidim ja nisu naše, Dragoljub se namračio, misliš sad će da grmi iz njega. "Čitaš Ruse?" reče mu, tog se dobro sećam. Ništa, povedemo ti mi onog čoveka, mi ponešta i kažemo, a on, ćuti li ćuti, i sve mi se činjaše, nije još progut'o onaj zalogaj. Beše Stepan moj dobar prijatelj. Ja i pored oni' novinčina ne verujem, al' vidim Đuričić ubeđen, ćutim i gledam svoja posla. E, moj Stepo, 'tedo' da kažem, al' nikako ne morem.

Stepanović oćuta i na suđenju. Izgled'o je tad k'o da ne more do reči da dođe, k'o da mu se nešta ne da. I bog te pita kol'ko smo bili zauzeti u to vreme oko ti' klinčevi' ibeovaca, pa smo tako zaboravili na Stepanovića i njegov slučaj, a nije prošlo mnogo otkako smo ga priveli, nije prošlo. Tek, čujemo mi jednog dana, Manojlo Šokac pobeg'o sa ženom Stepanovića, koji tada beše na robi'i, pobeg'o u Požegu da se tamo veri s njome. A Manojlo je isto bio poverljiva ličnos' k'o i Stepanović, i znali su se - bili su kolege. Šta bi Manojlu da to učini? Ne znadem ni sam?

Tek, taj Stepanović je i danas-danju živ, radi u nekom preduzeću, na periferiji Beograda. Al' mi sve jednako dolazi na san i kaže mi da on sa onime nema ništa i da mu je ruske novine poturio Manojlo Šokac. I plače čovek, lepo plače, poslen me gleda onim unezverenim pogledom, lice mu bledo, u ustima k'o da mu je zast'o komad 'leba, sve jednako plače, a onaj komad mu šeta po guši, dolen, goren. Najposlen oćuti, pa će ti meni kroz jecaj: "Ona kurva, kurvala se s njime, ja to nisam znao. Jer ti jasno sade, Grgure, ko je poturio rusku Pravdu?"

Kade mi se prvi put pojavio na san, a to je bilo odavna, raspitam se 'de je taj Stepanović, i tako saznadem 'de radi i da je živo i zdravo. I u redu, ako mi u snu pred oči dolaze bezglavi i bezruki, materina im bandi'ska, a što mi on dolazi pred oči kad je s njime sve u redu, živi čovek?

Baš nekako u to vreme, kad se to dogodilo sa Stepom, bio sam sa Dragoljubom na bugarskoj granici, na samoj granici, ne'de na obroncima Tupižnice. Idemo mi tako, pipamo javke, kad se primokri Dragoljubu i on ode za jedan džbun. Kad se vratio, veli nam: "Znate li 'de sam piš'o?" Ja umalo da reknem, kod onoga džbuna, brate, a 'de bi? Nekako se suzdrža' i da vi'š dobro je što tako učini'. "Na bugarskoj teritoriji, baš ste zevzeci, s kime sam ja poš'o! Eno, ovuda se proteže granična zona." Dragoljub nam pokaza po onom silnom kamenjaru, čiji je vrh tanak k'o cigara zap'o u nebesa. Al' smo se smejali, e vala je bio taj Đuričić, desna mu se pozlatila za večna vremena.

Žena mi dođe pre neki dan u sobu i reče da je Dragoljub umro u valjevskoj bolnici. Ja spored onoliki' bolova, s uma da siđem. "Jer Dragoljub Đuričić!?" vrisnem ja, a ona ćuti, zmija. "Ma, što ćutiš, proglavljuj, jer Dragoljub umro!?!" stado' urlati na nju. Ona se okrete nekud iz sobe, pa se potom povrati. Vidim ja, nosi u rukama novine. Poglednem ja, valjevske novine. Stanem i' listati. Prelistam cele, ništa ne vidim o Dragoljubu da piše. Neka mi magla pred očima. Pogledam ženu, a krv mi na očima, slatko bi je ubio. Kad li ona meni: "Prelistaj-der ponova!" Ja ne morem do reči da dođem, ništa joj ne velim, ništa i ne listam, iako su mi novine međ prstima. Sve mi neka magluština pred očima i neke seni. Najposle, stado' ispoteka listati one novinčine. "Lakše listaj!" viknu na me žena, a meni nešta 'ladno oko srca, a ruke mi drkte. Poslen mu vidim fotografiju s ispisanim životom, sve to s crnom bojom omeđeno, njegova slika iz mlađi' dana, na njojzi se Dragoljub smeši, smeši se. "E, moj veseli Dragoljube", reknem, i stane mi se mutiti u glavi. Magla i neki pritisak po temenu sve jači i jači. Čujem, žena ga napada, priča o njegovoj smrti i malo, malo, kači i mene. Sve mi to dolazi k'o kroza neki san. Veli mi, kako do same smrti usta nije zatvar'o. Kako je umro, savijen i mali k'o kvrga. Kako je prič'o 'de je sve bio i šta je radio. Kako je pominj'o neke zgažene ljude. Kako je u komi tražio popa da se ispovedi. Ja tada riknem: "Marš iz sobe! Kučko olinjala! Šta ti znadeš o njemu i popovima! Ratu i čišćenjima! Zar je trebalo Dragoljubu, ljudini nad ljudima, tamo neki balegar da mu se ispovedi!" Žena istrča vrišteći iz sobe, a meni sve gore i gore. Načisto mi se smutilo pred očima. Izgubi' se i oseti' kako me nešta vuče naglavačke ne'de u neke dubine.

Sutradan, pred zoru, skoli me neka žestoka vatra i ja ponovo pado' u veliko bunilo. Moji mi poslen vele, da su mislili da se živ neću izvući iz te vatre. Vele, da sam strašno ječ'o i pominj'o krv, da sam bio i veseo vičući: "Ponova je rat! Ponova je rat!" A ja im s gnevom odvratim: da se nose u krasni andrak, da bi i oni ječali da i' razara rak. Poželim im na sav glas, ženi i sinu, majci i ocu, da dobiju rak što pre, što pre.

***

SAMO JA ZNADEM ŠTA MI NOĆOM U TOJ KRVŠTINI DOLAZI PRED OČI:

Ja i Dragoljub Đuričić u nekome kraju koji gore, sve okolo nas gore. Zemlja se ispod naši' nogu puši. Svude okolo nas - dim. Odjednom, strašan glas: "Eeejjj, vii plameniciiii! Sveee popalistee! Eeejj, deeećeettee sada!" Onda čujem Dragoljuba, glas mu besan, kaže: "Brže! Izmaći će! Brže!"

Odjednom - krv.

Reka krvi.

Vidim, sam sam. Ni'de Dragoljuba ni od korova! Urlam, jer ona krv pa na me! Kud gođ ja, tu i ona reka krvi, k'o da je živa, k'o da ima noge! Sustigne me! Stade po meni i niza me! Mene skop'o neki stra', pa mlataram rukama i vrištim, čini mi se, pucaju mi vene po telu, tol'ko vrištim.

Najednom, nema one krvštine. Primirim se, pogledam, kad ono po meni nešta tamno, pomodrelo, crveno - k'o sukrvica, k'o skorela krv, tek sasušena krv. Meni k'o malo boljen, jer mi se to činilo lakšim. Kad li ne prođe mnogo vremena, a ona sukrvica dobi oči! Glede, a ja to razumem: da 'oću na me, moje oči da uzmu, jer im one trebaju! Meni od ti' beli' i sitni' očiju strašno loše i veliki stra'. Pa vičem, urlam, osećam bole me oči, iskočile mi k'o čamovi čvorovi.

Ondak čujem glas. Krupan ljucki, poznati glas. Pogledam ispred sebe i vidim, samo sen čovečija, al' je poznam čija je. To je Dragoljub, pomislim, i bi mi lakše. Al' smalo potraja taj mir u meni. Dragoljub poče da govori muklo, a glas mu podrktava, veli mi: "Tu ćemo, ne treba daljen da idemo, nema veze, tu ćemo, na toj reci. 'Ajde Grgure, šta čekaš! Kroza me k'o struja da poteče, počnem se tresti. Što na reci? Kako na reci? Jer postoji samo jedna reka ukraj nas, a to je ona silna krvština! Ona reka krvi! Ne teče više spored mene, već iz mene. Pa to Dragoljubovo s'vatam, k'o da će nekog na meni - pa mi otoga k'o neka struja kroz telo.

K'o da sam u nekoj vodi, plivam po njojzi, ta voda crna, zapljuskuju me crni talasi. Pa se ondak zacrveni, pa me udara po licu, udara me, dolazi sve gušća i gušća. I odjednom, osetim da to plivam po krvi i da je krv gusta k'o testo n topla k'o ljucko telo, a ja s naporom vadim ruke iz nje i mislim: Gotovo je Grgure, udavićeš se.

Najedared, čujem neki grleni glas da viče za mnome, a ja ne smem da se okrenem, da pogledam ko je i šta je to, - onaj glas viče: "Ojj!! Udavićeš se u tuđoj krvi!!! Oj, Grgure!!! Kako se pojavio tako je i nest'o taj glas, a ja nekako doplivam do neke obale. Iziđem iz one krvštine u kojoj mi je bilo toplo, na neku pustu obalu, al' na njojzi 'ladno, tol'ko 'ladno da mi počinju odumirati damari. Poglednem i vidim: Neka crna šuma, neko golemo drveće, ni'de liske, ni'de travke. Poglednem boljen i spazim: ono drveće, ogromni crni glogovi, debeli, veliki crni glogovi. Raširio se tude taj glog k'o dud u Preku, stoji ga metrima u deblu, a na surim granama ni'de liske, jedino trnje, ogromno, crno trnje.

Tako u nedogled.

Sam bog zna, kol'ko sam tude staj'o, kad ču' neki glas iz one crne glogove šume: "Pogledaj, kaki si!" Poglednem niza se, kad ono ja, go-golcat. Otklen ja go!? Otklen ovol'ki glogovi? Počnem misliti, a iz one šumetine stade se nešta pušiti. Da l' je dim, il' neka magla, to sam želeo doznati.

Ne prođe mnogo vremena, kad li ide sprema mene nekakva prilika u crnome. Poglednem boljen, ona prilika k'o da lebdi, meni se tek tad stade dizati kosa na glavi od silnog stra'. Prilika mi se primače, moje noge k'o stene, ne morem da i' pomerim, da pobegnem. Videk ja da preda mnome stoji pop u mantiji crnoj, glavu drži u rukama, a glava mu ima neke goleme, iskolačene oči. Meni se ledi krv u venama, jer one oči kolutaju i glede u me! Kako, na mrtvoj glavi žive oči? pitam se ja i osećam kako se topim. Otklen pop!? mislim ja i 'oću to da reknem, 'oću da reknem: da nikad ništa s popovima ružno nisam im'o. Nikad! 'Oću da riknem, al' ni'de glasa!

Na jedvite jade počnem se izmicati. Kad iz one crne šumetine izleteše neke crne spodobije, pa me stadoše juriti po onoj obali, a ja k'o znadem: samo 'oće da me gurnu nazad u onu crvenu reku. Ja neću nazad, znadem, pri povratku ću se u njojzi krvavoj - udaviti!

Ne znadem ni sam kako, osetim ja, da sam ponova sam. Okolo 'ladno i tišina, ni'de se ništa ne pomera.

I poče nešta jače od mene da me privlači onoj glogovoj šumetini. Same mi noge koračaju, ja 'oću nazad, a nešto me vuče i vuče. Tako me to dovuče do prvoga drveta i tad opazim: cela šuma iznikla iz velike, kamene ploče. Kad 'tedo' da koraknem u nju, začu se smijanje. Tol'ko smijanje da je šuma zvonila, k'o da je neko po nekom pleku udar'o, k'o da je neko lup'o.

Poglednem ja goren, i vidim: U prvim račvama onog krunatog gloga, sedi Stepanović, sedi onakav kakvog ga znadem, sedi i k'o da nešta žvaće i onako, keseri se na me. Poglednem boljen, kad on u rukama drži neke novine, a niz deblo na kom sedi klati mu se rep! Otklen čoveku rep!? I mene stade tresti neka groznica. Prvo sam u nekakvoj vrelini, sav se prištim, a poslen osećam iz mene pljušti 'ladan znoj i sam sebi kažem: Grgure, ovo je mrtvački znoj. A on, sa drveta:

- Grgure, baš sam ruč'o sade, dobro je što si doš'o, da ti dadnem ove novine. - Kaza mi on, a nešto sve jednako žvaće po ustima, smeška se i pruža mi novine, znadem koje su to novine, uzmičem, neću da i' do'vatim u ruke, jer, u meni nešta govori, čim i' do'vatim, otpašće mi ruke!

- Nisi ti! - viknem mu ja i osećam da mi je strašno 'ladno svud po telu.

- Jesam! - viče mi on odozgo s krunatog gloga.

- Nisi! - odgovorim mu ja i počnem da vrištim.

Najedared svega toga nestane. Opet ona magla, il' dim počne se dizati oko mene, a ne'de iz dubine šume, ko zna otklen, stade neko da me viče po imenu: "Grguree, o, Grguree!!" Poznam ja - Dragoljubov glas, i meni neobično milo, mnogo se radujem. Mnogo. Plačem, plačem, a rados' me ispunjava i 'oću da poletim. Sve mislim, sade, sade ću ga ugledati.

Al' sve mi se čini tu je ne'de Stepanović. Pridignem glavu, Stepanovića ni'de ni od korova, meni zbog toga ponovo lakne.

"Sade sam stig'o, na vreme", čujem Dragoljubov glas, al' ga ni'de ne vidim, "možda drugi put neću stići", čujem mu glas iza mojih leđa.

Tu se probudim.

Dolazim sebi od one silne vatruštine.

Poslen, dugo, dugo mislim. Pre neki dan, pribeležim ovo:

Počinje da svetli napolju. Sviće. Bože, zora. Rađa se dan. 'Ebem ti moje dane ovakve, ni za psa nisu, a kamol' za čoveka.

Grgure, Crno ti seme.

I Drob ti i Postanje.

I Dan i Čas.

'Oće l' neko doći? Nešta lakšam. Ovi bolovi neće da smanu. Pre neku nedelju, Mitar mi reče: "Grgure, samo da ti se ne otvore rane po leđima od ležanja."

I lekari, a, i ti lekari. Da se poređaju, da im nema kraja ovdena spored kreveta mojega, mogli bi samo da ga snime: Ovo moje čudo unutra. Videli bi ga, kako k'o grozd visi u plućima.

Ko grozd ta paklenska i biljka i zverka.

Kad zažari unutra u meni - ja mu stanem tepati da iziđe iz mene. Kad bi mog'o da iziđe sas'o bi' sve ono što imam tamo u fioci.

Kad bi mog'o da iziđe.

Ko znade, možda otac ima pravo: "Vraća ti se", veli mi, a ja nestajem. Odnekuda dolazi žena i gura mi ogledalo u ruke, i ja vidim u njemu: Crno mi lice. A oči duboko u glavi - bez sjaja. "I duša ti je takva", vele mi oboje, i odlaze iz sobe.

A, Dragoljub Đuričić, drugi put kad mi san dođe, kad budemo pili crnu vareniku u "Brankovini", pre nego što pođemo na samo meni znani teren, meni i njemu - kroz svu tu prokletu krvštinu, gnoj, bezrukost, bezglavost, da jurimo đavole i oni nas - moram mu reći, moram:

Nešta lakšam. Gotovo je. 'De sade kad nije loše živeti. I život, krv mu njegovu.

Pogibija Božina

NA NEBU I NA ZEMLjI beše vodna novembarska noć. Kiša sa snegom padala je iz tamnih, nevidljivih nebesa i nemilosrdno natapala sve. Sred te vode - u beznadno praznom času, kao dve noćnice, noćne džinovske leptiruše spaljenih nogu i krila - vukla su se njih dvojica, posrtala, pridržavala jedan drugog, mumlala uz teške kletve u toj grobnoj zavodnjenoj noćnini. Oko njih beše samo noć i voda, pa kletve što su ih izmumlali, kao da su se odbijale negde iz mraka, pa se vraćale prema njima, valjda zbog sopstvene im sudbine i očaja i beznađa.

Zastadoše. Nije ih zbunila pustoš raskaljane crne šljake obrasle niskom strnjikom koja se jedva nazirala, niti opustela trasa nekadašnje pruge, niti nekoliko baraka bez tračka svetlosti.

Samo ih uplašiše šumovi i krici iz nebesa, negde visoko iznad njihovih glava. Oni su naslućivali, glava podignutih u pravcu crne, bezmerne šupljine, ptice, ogromna špicasta jata divljih gusaka. Ne videvši ih, brže su koračali zbog zloslutnosti koja se uselila u njih stvorena lepetom nevidljivih krila i tim gakanjem što je lebdelo u tamnim visinama. Pa se činilo da: dve prilike, dve noćnice beže od te gaka-zime.

- Nema brate više - reče omanji, sa šajkačom na glavi, i zaljulja se u mestu.

- Šta? - upita drugi, sa štakom ispod ramena i jednom nogom do kolena.

- Para. Gotovo je. Kuća i zemlja. Sve.

- Biće. Ne more uvek. Al' biće.

- Gotovo je.

- Svega će biti. Samo nas neće.

- Što prodado'!

- Eh, što. Nije bilo druge. Moralo je biti. Prod'o si i otišlo je brzo.

- Ode! - reče čovek sa šajkačom, pa se glasno nasmeja. Prilika do njega osvrtala se oko sebe u mraku. Vrelog, grozničavog daha, tamnih, dubokih otvora - tamo gde su bile oči i usta, preplašenog govora, kao da je pričajući bljuvao, reče:

- Tiše, Božo, znaš da smo blizu njene kuće. - Onaj prestade da se smeje, ali nekako naglo, potmulo, pa podiže glavu i pogled iz mraka, pored nogu i štaka, pogled strašan i vreo. Ovaj se uplaši od sjaja tih zenica, pokuša da se odvoji od njega, no samo zaskakuta kao obogaljena životinjica. Ogromne oči čoveka sa šajkačom, njegov dah škripav kao režanje i zadah rakije, ludilo što se uvuklo u svaki damar lica, sve to bilo je blizu njega i ruke koja se tresla na štaci.

- Božo, brate, primiri se. - A on je stenjao i primicao glavu k njemu na rame, kao da je to rame deo granita i ne pripada čoveku sa štakom i jednom nogom.

- Ene i', stoje. Svi.

- Ko?!

- Tamo. Zar ne vidiš!

- To je samo sleđen korov i trnje.

- To su ljudi!

- Umoran si, Božo.

- Stoje.

- Umoran si, Božo, umoran. Stali su. Činjaše se Boži da ga nešto vuče zemlji, ili se ona podizala, pa je osećao njenu žudnju da se sjedini s njim, da prođe kroz njega. I ona, i ova noć, i gaka-zima, i sva ova ledenomokra kora što se pohvatala unaokolo. Toplo mu je, obara glavu sve niže i niže na to rame, ispod kojega trupka štaka tražeći oslonac. Potom, on shvata da ga čovek koji ga pridržava moli da pođu, i oni polaze, ali ne shvata kako to ide: kad ne oseća svoje noge, niti čuje sopstveni korak, ni zemlju po kojoj hoda?

Čini mu se: pripeka, sunce samo na usijanom nebu, sunce zapožarilo po zemlji. Konjska kola puna sena. Konji ržu, mlate repovima terajući rojeve muva. U selu ispred prodavnice zemzadruge pusto. Onda dolaze ljudi. Stane da im zagleda u lica, i vidi: sve sami starci. Prilaze, mnogo ih je, ređaju se između kola i prodavnice. Posmatra ih iz kola, sedeći na rasklimatanoj stolici. Sedi tako i čeka kočijaša - vlasnika kola i stvari, koji sve ovo prebacuje za grad. Kočijašu su umrli roditelji, pa sada rasprodaje nasledstvo, a nešto (novije od stvari) odvozi u Valjevo gde ima kuću.

I on je prodao svoje, tu, nedavno, i odlazi prvi put u grad. Neće se vratiti, zna to dobro, znaju i oni što ga gledaju. Neprijatno mu je zbog toga. "Ko će na ovoj kamenoj zemlji, bez igde ičeg?" razmišlja, znoji se, pali ga onaj kožni smotuljak u nedrima pun novčanica. Pipnu se rukom za košulju, oseti ga pod dlanom. "Da ne bi šume, pa ništa. Crk'o bi ovde. Od zemlje ne bi' mog'o da sastavim ni pet dana u varoši", misli, i videvši im lica, okreće glavu od njih. Svuda je neugaslo sunce i bezopasnoplavo nebo; ničeg da se suprotstavi suncu. Pričinjava mu se da starci polako prilaze, podižu svoje tanke ruke, mljackaju i šište svojim bezubim vilicama, a u ugaslim očima vri im mržnja; baš tada dolazi kočijaš. Neko ga viknu u onom blesku sunca, s nekim se pozdravlja i udara konje. Kola zakloparaše po putu, on pretrnu, zatim ga obuze sreća: odlazi kao i mnogi što su otišli pre njega. Nikada više neće biti ovog ružnog stenja oko njega, ni proje, ni tuđeg prezira. On ide, ide! Misli o tome. A ti konji, što su tako spori? Zašto ne polete!? Samo će starci ostati, sipaće kletve, kao truli panjevi, osuđeni da jedni drugima kopaju rake, mislio je tada u konjskim kolima koja su se tresla na putu za grad. Onaj ga je smotuljak prljio, sunce je bezdušno buktalo. Iz visokog stenja pokraj puta izbijala je jara.

Osetio je snažno drmanje, neko mu je govorio:

"Stigli smo, al' ne ulazi."

Zima i noć: ponovo se uvukoše u njega. Shvati: to je onaj čovek što je bio s njim te noći, prošlog dana, nedelja i godina, čovek kao i on što je bio - brat mraka i potonuća. Pred očima mu nema više: sela, ni staraca sa kletvama na usnama i mržnjom u očima, nema onog putovanja u konjskim kolima po usudnjem putu u onom sveopštem suncu, niti njihovih reči, kraj kola nasred opustelog, užarenog sela: "Prodade i Božo Aleksin."

U noći, niska kuća izgledala je još niža. Njih dvoje stajahu pored njenih prozora. Boža gurnu prozorska okna koja se škripavo otvoriše.

- Ne ulazi unutra, Božo.

- De, more?

- Unutra - odgovori prilika sa štakom.

- Ostavi me - reče i prekorači niski prozor. Onaj što ostade napolju okrenu se oko sebe, prekrsti i utonu u mrak, ostavljajući za sobom zveketave udarce štake.

A potonji, po prekoračenju prozora, oseti svu pustoš hladnoće i neizmernu prazninu u sebi. Opran i nevin kao novorođenče, osećao je kako se ta ogoljenost, izuzeće od svega, kreće po utrobi i mozgu kao komadi gvožđa, predočavajući mu savršenu ogoljenost čula i njihovu oduzetost (sem čula dodira). Pipao je okolne predmete kao slepac, po sećanju (dok je ovde nekada dolazio, a ova soba pored žene izgledala drukčije, kao svet, život i njegova nada), pokušavao da im odredi njihova stara, topla mesta. U mraku razazna krevet. Sede na njega. Odavno, danima je sanjao o krevetu. Dok je prilazio ovom mestu imao je osećaj da će odmah zaspati, dugo i bez kraja.

Namah mu postade hladno. Nedokučivo i nikad do tada spoznato osećanje smrti rascveta nešto kao osećanje, ali samo onih trenutaka kada je prisustvovao nečijem nestajanju. Do tada, a ni onda kada su ga viđali u mnogim noćima, tami i ponoru kako jezdi kroza život, on nije umeo, želeo, ili osećao potrebu da razmišlja o sopstvenom kraju. A taj ružan, gnojav i crn kao katran cvet što se u njemu poistovećivao sa osećajem smrti - narastao je i stvarao strah u njemu. Postalo mu je jasno da je nezvan i neznan - gost. Gledao je užarenih zenica u mrak iza prozora, u crne visine, u tu nedokučivost, kao jedini način da se protumači to što je iznenada nastalo u njemu. On obori glavu, jer sve što je doprlo do njegovih očiju bilo je mrak i velika, silna tišina, toliko velika da mu je šumelo u ušima.

Savladan umorom, onako obučen na krevetu, imao je utisak da je spavao, s bradom klonulom na grudi. Osećao se odmornijim. "Ovde sam zbog nečeg? Šta bi to trebalo da bude? Šta treba da radim?" pitao se, bivajući svestan svog lutanja, sve zarad da se nađe neki naročiti put. Potom ustade rešen da iziđe i ode tamo odakle je i došao. Kraj prozorskog okna zastade. Napolju nije bilo onog što je očekivao, nije bilo znaka, ni najmanjeg pramena dana. Vetar je hučao, pred njegovim naletom škripala je krošnja usamljenog i golog drveta. Prestade za momenat da diše ne bi li čuo negde poj pevca ili lavež psa, ali kao da je čuo samo ono gakanje iz nebeske tmine. "U samu zoru izaći ću iz ove pećine", pomisli i zadrema na krevetu onako polusavijen.

I, ne prođe mnogo vremena, a on začu tih i tajanstveno čudan šum nečijih koraka iza vrata, tamo u mraku. "To tamo što korača u mraku nije čovek. Ne, to nije čovek", pomisli. Pored vrata, u sobi i njenom jednoličnom mraku, čučalo je nešto u obliku manje gomile zemlje, lelujavog oblika kao dim, pa prikaz deteta koje kleči, ili velikog, crnog leptira koji sporo klati jedva vidljivim krilima. Stenjući, stade puzati po krevetu, leđima okrenut zidu. Beskonačno spori činili su mu se ti pokreti telom. "Prokleto mesto. Prokleta noć. Šta mi je?" pomisli, i stavi mokre dlanove preko očiju. Kada je ponovo pogledao u tom pravcu, video je pored vrata: malu peć.

Gotovo da je zaspao, tako sedeći, kad najednom u mraku zaigra sve oko njega. Lepo, sasvim lepo oseti kako mu neko polako spušta ruku na rame. Okrenu se ka belkastom zidu, a more lica, očiju i ruku krenu sa zida prema njemu. Osetio je da mu se lobanja rastače od užasa. Jer, gnev je bleštao iz tih očiju koje su se kolutale u dupljama, širile i skupljale, a na sva usta izlazile su reči u šapatima, škrgutima vilica, pa je šumelo po sobi, činilo mu se, odbijajući se od zidova i strovaljujući mu se u lobanju koja je bila mala, pa je popuštala, prskala, a, imao je osećaj, njeni komadi odvajali su se i odlazili u mrak, pa ju je on stezao divljački, snažno. Onda sa zida krenuše noge u opancima, cipelama, čizmama, noge samo do kolena, upolovačena tela sa šapkama iznad tih crnookih lica, sa znakovima smrti i užasa na sebi, praćena decom i odojčadima koja poletoše sa šarenih ćebadi i stadoše da vrište na njega, te on prekri rukama lice svoje, skvrči se na krevetu i okrete glavu od zida. Zabrujalo mu je kroz krv, kičmu, u glavi, vremenom postajalo je sve tiše i tiše to brujanje, potom sasvim prestade. Polako, bojažljivo, u strahu, okretao je glavu prema zidu kao da je sam đavo na njemu. I gle! u mraku nazre samo belkasti zid ispunjen uramljenim slikama. Visile su u beskonačnom nizu, besmisleno poređane po njemu. Lica ljudi u uniformama, žena, staraca i dece gledala su ga, tako mu se činilo, nekako šuplje i zagonetno, u njihovim pogledima nije bilo mržnje, ni tuge, ni očaja. "Božo, završićeš k'o Biba, u bekri'skom ludilu", pomisli i strese se. Potom se pribra. "Mamuran sam", reče tiho, sasvim tiho.

Osim stida pred samim sobom, nečeg od prisustva sopstvenog kraja, pomisli na ovo mesto u koje je tajno ušao, zaigra mu smešak na punim usnama, pa se razli preko brkova po ovalnom licu. "Eh, što ti je čeljade, dođe vreme da se eto plašim", pomisli i ugleda zoru mutnjikavog sjaja na još nejasnom obzorju. "Samo malo da prilegnem", reče sebi, "a 'de bi' iš'o?" Glava mu sama pođe na jastuk i on se onako obučen ispruži preko kreveta. Padao je u san što je bujao kao mala, pa sve veća i veća pečurka treptavog, maglenog obličja. Nadolazio je iz teškog grozničavog dremeža što ga je stvaralo umorno telo i zamoreni damari zategnuti kao strune. U tom prelazu između dremeža i sna, u tom grozničavom bunilu promakao mu je sopstveni život, u njemu i oko njega, kao velika senka ptičurine u niskom letu iznad ništavnog plena, dole u glibu onemoćalog. Video je svoj život: kao mučan, nategnut košmar, i robiju, i pakao - u pohlepi za posedovanjem koje odigrava, zanosi se, biva srećno, ili nesrećno - njemu neko nepoznato lice, mali i životom preplašeni čobanin koji sem dvojnica nije imao ništa, dvojnica i jednog šljivovog hlada na vrhu brega. Taj čobanin je noću, u snu tankom kao skrama, negde u mraku neke seoske ćerpičare, video velike gomile novčanica. Valjao se po njima urličući od sreće. Hartijane novčanice bi kružile u vazduhu oko njega kao ptice, ispuštajući šumove slične lepetu krila. Ulazile bi mu u lobanju, kroz uši, nos i usta, on bi se samo unezvereno, ludački smejao, ponavljajući: "Imam te, imam!!" Pri buđenju, shvatajući da je to samo pusti san, bivalo bi mu teško. Kezio bi se tada kao zver, kao anatema na samoću u kojoj se zatekao, hladnu i mračnu pustinju koja je zvonila oko njega svojom neumitnom dubinom.

2.

I, te noći, tako je to počelo, to o novcu. Doduše, nekako neodređeno, tanko i pepeljasto. Sred te pepeljaste izmaglice nešto se kretalo ispred njegovih očiju, nešto sitno i sve u pramenju. Iznenada, valjda od toga, blagost zavlada u njemu. On nije mogao da joj pronađe uzrok, nije bio siguran: da se blagost rađala iz onog sivkastog pramenja, nije ni pokušavao. Od nje mu je postalo toplo, a on joj ničim nije mogao uzvratiti sem smeškom koji se širio po licu preko brkova, očiju i čela, nestajući u rasutoj kosi po jastuku. Sve je bilo tako neodređeno, jer beše sanjao:

Negde iza očiju, i dalje, iz kore velikog mozga izlazile su tanke, svetle, crvene niti, lebdele u mraku sobe i potanjale u rascepljenom patosu koji se otvorio kao bezdan. Onda je video njih: majušne, kao seni suve prilike kako u rojevima izlaze iz onog bezdana, iz one, za njega, nedokučive tame. Izlaze, poigravaju, i duž svetlih, crvenih niti kreću ka zenicama njegovih očiju; behu to mali grbavi patuljci. On bi da urlikne od sreće. Ubeđen je da će mu dati golemi novac, blago zatvoreno sa sedam brava, zakopano iza sedam gora i sedam voda. Grbavi patuljci, mali kao palčići i manji, koji čuvaju blago duboko u zemlji, kao da su lebdeli po crvenkastim nitima. Trčkarali su i akrobatičili od zenica očiju njegovih do beskonačne dubine zemlje, koja se, činilo mu se, otvarala tu, pored kreveta.

Baš onako kao što je artista Čihali pedesetih godina, godina kada je on, Boža, došao u grad, prelazio preko čeličnog užeta zategnutog visoko u vazduhu između dve zgrade. Tada je posmatrao taj prizor, užasnut kao i mnogi oko njega. Ne zbog, stopu po stopu koračanja, ili vožnje na jednom točku od bicikla visoko, gore po žici, već zbog toga: što ispod tog čoveka nije bilo mreže, niti bilo čega što bi dalo mogućnosti jednom životu da se nastavi u istim bravurama širom belosvetskih gradova.

U slučaju da i najmanji mišić na žici popusti (usled umora, dugogodišnje samouverenosti koja je prešla u naviku, u biološku potrebu za činom koji može da se odvija samo iznad ljudskih glava), telo bi palo na njih dole, i mrtvo, postalo mrlja na njihovoj savesti. No, u takvom slučaju, oni ne bi osećali grižu savesti, Čihalijevu pogibiju pripisivali bi njegovom suludom zanatu (to misle i kada uspešno okonča tačku, kao da njegov zanat ne postoji zbog njihovog pomerenog, ako ne i pomalo suludog užitka), fabrički slaboj izradi čeličnih užadi, takvoj vrsti loše plaćenog artizma (koliko je fudbal bolje plaćen, a igra se po zemlji! uzvikivali bi u čudu), i još sijaset razloga bi pronalazili ulazeći u tančine privatnog života čoveka na žici. Sve te priče ljudi-mrava bile bi: mrska, gnusna i puzećemravlja osveta nad mrtvim telom artiste, oni ne bi bili svesni svoje želje za osvetom (pa, zar oni ne govore samo potresne i tačne sudove o jednom čoveku, zar ne govore poučatelno o čoveku sa žice?!), jer je ona skrita duboko u njihovim tamnim naslagama uma, jedne duhovne uštavljenosti koja ne priznaje letače i uopšte, one koji su gore visoko pa makar i prividno, ili slučajno.

Od svega je najbitnije to: što se taj prizor jedino može odigrati visoko u vazduhu iznad njihovih glava, što je za njih strašno, nemoguće i nerazumno, a u protivnom: da se ta artistička tačka za javnost, izvođena na račun ogromnog opštinskog budžeta, odigrala sa mrežom ispod Čihalija, izgubila bi dosta od svoje strahotnosti; njihova nezainteresovanost postajala bi veća manjom opasnošću kojom bi akrobata izlagao svoj život, te je, samim tim, zbog njih u svečanim, nedeljnim odelima (predstave ovakve vrste odvijale su se nedeljom pre podne širom provincija zapadne Srbije), nepostojanje mreže bilo jedina zaloga za njihovo uzbuđenje i rasterećenje od jednolične svakidašnjice. U tom pogledu - artista Čihali je bio kruna, sam vrh! Istina, uzbuđivali su ih i prizori: gutača vatri, eksera, žileta, glupi avgusti koji su se kreveljili i prevrtali po šuški cirkuskih šatri, prizori: ilindanskih i mioljskih vašara ("Ah konačno, da se nešto dešava i u Valjevu!" uzvikivali su građani i, namolovanih frizura, građanke, u potpunom oduševljenju), pa bi se svi predavali toj haotičnoj, urnebesnoj, naricajućoj muzici, ispod šatri u centru grada, u šarenilu liciderskih kolača, ringišpila (onih najmodernijih, sa trkačkim modelima kola umesto drvenih konjića; u njih sedali zajedno sa decom i tako im odmah, u zoru života, usađivali osećaj za pravi smisao i, ovde jedinu, vrednost) i tako dugo (do sledeće godine u isto vreme) pamtili te tako divne trenutke. Pa je i on, otkako zna za ovaj grad, delio na neki način sveopšti užitak njegovih žitelja. "Najslađe", tako je govorio, "krčmim očevinu pod šatrom na panju, 'de se seče vrela jagnjetina!"

Ali, sada, to što je lebdelo ispred njegovih očiju - osećao je, ne kao vašarište, ili njegovu najudaljeniju sliku, već kao pagansku, zaboravljenu, drevnu priču koja je iz neznanih predela doplovila do njegovih očiju. Niti u snu, ni bilo kog časa i dana ne bi se setio: tih nedeljnih sati ispunjenih pričama o Čihaliju (ljudi su govorili oko njega - da je Čihali, u stvari, hipnotizer, čovek koji vrlo uspešno primenjuje masovnu hipnozu, a to znači, tvrdili su, da je prevarant i da je novac zaradio obmanjivanjem prisutnih!); da se nisu pojavili oni - ti gnomi u rojevima tankim i gustim kao mlazevi vodene pare.

Ti mališčići, palčići, čihalijevci, ta telašca behu ispunila sobu. Svuda su bili. Po plafonu, sa strane po zidovima, u vazduhu. I, svi oni, tako je Boža osećao, imali su istovetnu, kao sudnju nameru: da mu priđu što je moguće bliže. Pa mu se primicahu, sporo, ali se primicahu licu i očima njegovim prepunim blažene dragosti. Oni će mu otkriti tajnu o blagu, ugasiće žudnju njegovu, zadovoljiće mu strast koja je jača od svega pod milim bogom što postoji. Jača od topline ženskog tela što se mreška pod prstima, tih maljavih površina u koje je tonuo kao more propasti, s uzvikom nade na usnama. Jača od bradavice ženkine ispupčene i nadute od želje za spajanjem, od bradavice pa makar ona bila i majčina, slatkomleka, s koje kaplje mleko materino, životodarno. I od Boga i od Đavola jača: "Ako imaš novac imaš sve i božje i đavolje", mislio je, tada, u snu. "Niko ti ne može suditi: ni Pilat, ni Irod, niti čovek. I Angel i Juda Iskariotski su na tvojoj strani. Angel, jer sve možeš učiniti, Juda, jer se boji tvoje moći na smrdljivoj i glibnoj zemlji."

On bi, u snu, tako mislio, govorio sam sebi, gledajući ih i uživajući u njima koji se roje ispred njegovih zenica.

Roje.

Posmatrao ih je, i razmišljao o ovom snu, najvećem snu, želji velikoj kao nebesa, a da ga nimalo nije čudilo to: što je taj prizor izronio naglo kao posle mnogo, mnogo vekova, iz tamne, raspolućene zemljine nutrine; prizor kao da je dolazio posle hoda po brdu kamenom, na kome je prosuo more vrelog znoja, suza, uz koje je hodajući krvario, a da mu nikada, pri tom hodu po mukama, njegova vazdašnja strast nije bila tako paklena, grozničava, opijajuća. No, oni zapevaše! Tanko, piskutavo zapevaše. On se trže, ali se ne probudi.

- Šta? - reče. Oni su pevali:

Još nešto su pevali, bila mu je smešna ta njihova tiha, ciktava, patuljasta pesma. Sem tih reči nije ništa drugo razumeo. Grohotom se nasmeja.

- Ne bojiš nas se? - ču sićušne glasiće pored ušiju, iz tople perine. On se ponovo grohotom nasmeja.

- Ljutiš nas k'o Čeda Borjak! On nam se isto tako smej'o!

- Znali ste Čedu!? - upita ih iznenađeno.

- I Beli Dol i čobanče s dvojnicama! - odgovori čudni hor.

Video ih je. Bili su mu po grudima, na ramenima.

- Čeda je jeo obdan jagnje, a znaš i sam kako je umro! - ponovo će njemu onaj čudni hor. Smejao se sve jače i jače.

- Ne zovu tebe džabe: Boža Mačor, stvarno si mačor - reče jedan i zađe mu među brkove. Nekolicina se zavuče u njegove uši.

- Braćo! - povika jedan palčić iz njegovog uveta - ovde je mračno k'o u najvećoj rupi! - pa izlete iz uveta i uđe u njegov nos.

- Nemojte, tići, moji sokolići! To me goliče! Tera me na kijanje! - Patuljci strčaše na njegova prsa.

- Sirotani moji! Golubići moji! Sivi tići lastavići! Živite mi po pećinama, vama je 'ladno u njima! Hajdučići, recite vašem Boži, kako vam je, ko vas mori i što ste mi došli!?

- Zbog onoga! Znaš to dobro!

- Zbog čega!? - reče, pa se seti svog vasceloživotnog sna i malopređašnje proključale strasti.

- Zna! Zna! - povikaše patuljci, i rastrčaše se po njemu.

- Nemojte me golicati, tići moji! Dragi moji gosti! - pričao je, smejao se zajedno s njima. - Isti ste k'o oni Anini. Neki dan se naljuljam i k'o guja zaspim za stolom. A ona njena dva mala đavolka stanu mi čupkati brkove.

- Nemoj, Božo, o zmijama i đavolima, bojimo se! - povikaše, pa mu se sabiše pod bradu.

- Iziđ'te, iziđ'te! Neće Boža više o tome! - Patuljci zacijukaše, on to shvati kao njihov veliki strah.

- De, de, recite vašem Boži koji je to andrak, zlo će mu biti! - Oni se rastrčaše po njemu, svi koliko ih je bilo. A činilo mu se, bilo ih je tušta i tma. Mnogo. Mnogo. I, gle čuda za njegove oči, za njegove uši: na grudima mu zaigraše kolo! Lepo, čuje svojim ušima harmoniku! Doduše piskavo, slabašno i majušno kao i oni što su, ali, ipak, čuje! I, čuvši taj svakoliki znan i neznan instrumentarij, ne iznenadi se mnogo. Grohotom se smejao i, onako ležeći, hvatao takt njihove muzike udarajući cipelom o cipelu.

- Zalomi, ti mali! Ej, ti, ti, hejj, s belim kapčetom! Tako! Jače! Jače! Uhh, sad je dobro! Obrni! Zalomi! Sreži! Podreži! 'Armonikaš vredi para! Ljubim ti prstiće, al' sviraš! Uhh, kaki ste mi igrači! Pozlatili se, igrate i pevate ono što ja volim!

Odjednom, stadoše nestajati; njihova pesma, igra, glasovi. Kao da se sve topilo, a onaj mrak kao da je postao topliji i svetliji.

Čuje samo glasove kao eho, kao da su stotinama kilometara daleko i da mu odatle viču, kao iz nekog klanca, kroz neku vododerinu, preko odrona i padina njemu nepoznatih gora i bregova. Ne vidi ih. A oni viču: "Boooožžoooo, eeehheeejjj, Boožžoooo, naapoooljuuuu zoooriiiii!"

On bi da plače, da ih moli da se vrate. Jer, šta će on sam, kad ova opasna, tako je osećao, svetlost nasvaja mir noćnine i one niti preko kojih su oni iščezli, nema ih, nisu mu rekli baš ništa što bi utolilo žudnju i žeđ, ispunilo nadu za onim o čemu je celoga života svoga razmišljao, ludovao, proklinjao, ranjavio se i nadao.

Vrata se polako otvoriše.

Slaba, bledunjava svetlost, žućkasta, kao natrunjena u obliku fleka, rasula se po predmetima oko vrata.

Napolju - zora još ne beše zamenila noć.

Svetlost varljiva i izmrcvarena visila je između dana i noći u prozorskim oknima. Čovek na krevetu bio je u dubokom snu. Ležao je na leđima. Oči kao da su mu bile otvorene i gledale u nejasne obrise tavanice. Vrata, onako odškrinuta, pomerala su se usled slabog strujanja vazduha, ili ih je pomerala neka sila ne dodirujući ih. No čovek na krevetu to ne osećaše.

A onda, polako, vrlo lagano otvarala su se sve više i više. Svetlost koja je prodirala unutra ličila je na svetlost petrolejke, ali ona prilika što se pojavila na vratima nije držala lampu u rukama, već neki drugi predmet koji se jedva primećivao i koji je bio pripijen uz telo što je ušlo tiho, na prstima.

To beše žena.

Suva, sparušena, njihala se kraj vrata. Koščatim vilicama, očima upalim u lobanju i okruženim vencem modrine, nosem, što je imao izgled muškog, blago savijenim i uglavljenim u kosti lica, i, uopšte, celim držanjem svojim - kao da je ispitivala sobu: da li joj je neko ukrao nešto iz nje. Na licu je imala nešto od izraza (u samim uglovima svojih zenica) čuđenja. Onda, njene oči se namah ispuniše mržnjom i željom za osvetom (kao da su oči krvožednice, a ne oči, jedne na izgled jednostavne, pomalo ružne žene, koje su videle toliko ružnog u životu), stale su posmatrati onog čoveka na krevetu kao da je došao u sobu sa nekog drugog sveta. Potom joj telo zatreperi. Koraknula je, ali korak nije imao šum, a ona kao da je zalebdela, kao da nije imala ničeg zajedničkog s predmetima okolo, niti sa onom prilikom na krevetu, u snu. Samo je slaba, trošna svetlost pokapala po njenim crnim zepama koje su pokrivale stopala, iznad kojih su se videli koščati članci.

Pa, svojim nestvarnim hodom dođe do kreveta.

Vampirski bela u licu i rukama, crnog sjaja u očima - naže se nad Božom.

Bilo je nečeg u tom stavu, u tom nadnošenju nad njim, od brižnosti materine nad usnulim novorođenčetom. Ali, ona nikada neće hraniti decu svoju, jer ih ne može imati, jer u takvom telu-ugarku sagori i sasuši se svaka ljubav, a nekmoli plod utrobe majčine. Kao da je nešto zameketala nad njim, nešto što je najmanje ličilo na šapat, daleko od svakog ljudskog govora, a što je bilo nestvarno kao njen hod, kao i ona sama. Ludilo u očima njenim raslo je, raslo.

Prošlo je prilično vremena od onog trenutka kada se njeno insektoidno telo približilo i jedva primetno zaljuljalo nad njim. Ruka joj je sasvim bezrazložno lebdela u sivkastoj svetlosti. Izgledalo je da održava ravnotežu tela koje samo što se nije srušilo, ali, isto tako, tela koje samo što - ne poleti.

Ona druga ruka, ruka koja je bila uz taj crni, raščupani ženin koštanik, rešavala je sve; bila je sudbonosnica, tako je izgledala, krila je nešto što je čvrsto držala svojom skelet-šakom. Zbog nje izgledalo je: kao da telo ženino gubi ravnotežu. No, to beše samo privid - kao što se činilo da će ona ruka iznad usnulog Bože poleteti, ruka koja je bezrazložno bila ispružena u vazduhu.

To lepršanje, lebdenje, poskakivanje njenog tela trajalo je nekoliko trenutaka.

Munjeviti, blještavi luk, sačinjen od para plavkasto-modrih ruku i jednog sečiva satare, polazio je negde odozgo, iz tamnog, poluosvetljenog prostora, pa se svom žestinom sručio na telo u snu, na krevetu. Ponavljao se taj lučni put nekoliko puta, a njegovo uspešno okončanje potvrđivale su samo noge na krevetu koje su se cimale, grčile i uvijale, i kosti lobanje što su pucale - iz čijih je pukotina šiknula krv odmah po uzdignuću sečiva oštrog i belog. Posle nekoliko svojih sručivanja i udara u lobanju - satara potonu u krv do kraja svoje drške, do ženinih šaka - koje su njom uzmahivale.

Nešto pomešano sa krvlju klokotalo je, krkljalo, cedilo se iz usta koja su utanjala u žitku, rasutu masu lobanje. Kao da je jedan život uporno išao putem što je vodio u propast koja će biti oblivena krvlju. Satara je padala po telu, a krv je pljuskala, kipela i razlivala se i širila, širila kao more. Izgledalo je: da će žena-bogomoljka potpuno raščerečiti to telo, da će ga raskomadati satarom.

Ali - to je samo tako izgledalo.

Iznenada - kao što je počela sa udaranjem - stala je. Dva velika, crna plamena sijala su joj u očima. Svojom uskom, koščatom lobanjom osetila je da nešto šumi. Okrenu užareni pogled ka prozoru; nešto titravo, milozvučno, slično plamičku sveće u tami, nešto kao olakšanje zaigra u njoj.

Tanka pruga dnevne svetlosti dopre joj do očiju i razli se po dugoj kosi. Ona se uzmuva. "Tako", promrmlja.

Bilo je u toj reči i pokretima tela sreće što je jedan čin obavljen pre nego što se sasvim razdanilo. Izgledalo je kao da sve to ne bi mogla učiniti po danu. Saže se i obrisa o ćebe, ispod raskomadanog tela, veliku, krvavu sataru. S mišlju velikom, neprikosnovenom kao smrt, koju ništa nije moglo zameniti u tim trenucima, ona odluči: "A sada ću otići i prijaviti se vlastima."

Zatim se okrenula, i polako, pobožno zatvarala vrata iza sebe. Dok je izlazila lice joj iznenada dođe bledo, preplašeno, izgubivši crnilo i modrinu, gnev, mržnju i osvetu. Na njemu je sada bilo sete, a oči pomalo vlažne i začuđene. I, pre nego što će sasvim zatvoriti vrata, ona upre, preko ramena, dug pogled na jedno ogromno, izbezumljeno, ispalo oko koje je buljilo u nju. Stresla se. U očima joj iskrsnu - bol, tuga, strepnja.

Napolju, nasloni rame na dovratak i šakama pokri lice svoje. Odnekud, dopre do nje mlohavi dan. Podigla je pogled i spazila sivu svetlost. Osetila ju je svuda po sebi - i u duši. Zaplaka se. "Bože, kakav dan", reče, "oh, kakav dan".

Ružni Jahač

Za to ću plakati i ridati;
hodiću svučen i go; plakaću
kao zmajevi i tužiću kao sove...

UVEK JE TAKAV BIO kada je na prstima pokušavao da kroz prljave zastore "Malog Pariza" vidi onaj drugi svet, unutra maglovit i obvijen dimom koji se čađeći dizao iz šankeraja. Uvek, kao i te noći, u sumraku, ili maglovitom jutru, po kiši, snegu ili mrazu - dizao bi se smucav, dronjav, skvrčen, pomodrele kože na licu, jednog oka zatvorenog, kao da je njušio oko vrata tražeći pukotinu u njima ili rupu na pohabanim kafanskim zastorima, da bi na kraju utonuo unutra.

I u toj noći, u tom hladnom, vlažnom nedobu stajao je pred vratima kafanskim, a da niko, ni njegov najrođeniji, nije znao da je on došao; isto kao ni on sam što nije znao: zašto je tolika mesta zaobišao, od stanice prljave i prepune bara, pored mnogih poznatih mu svratišta, da bi se zaustavio baš ovde. Pitao se zašto odmah nije pošao kući, gnezdu svome mračnom i lednom, zašto nije požurio da stane pored krnjave, progorele i ulubljene peći bubnjare koja, ložena šuškom, baca senke po hladnoj čamotinji? Pitao se zašto je stao ovde ispred poslednjih vrata grada?

Stao je sumnjati u ono što je hteo da učini: da je nepotrebno i ukleto ulaziti unutra; to bi značilo prikloniti se ponovo ponoru, biti gliban, ponovo biti sen od senke.

Kad li mu se s leđa sručiše udarci u potiljak! On posrnu, ali se nekako uhvati za kvaku. Vrata se sa treskom otvoriše, i on zakorači u dim, i ču glas nečiji: "Ulazi, đubre periferi'sko!"

Sve se nenadno oko njega stiša, samo je dim lebdeo i obavijao ta pocrnela natrula lica i glave, pripijene jedne uz druge, očiju rakijavih i upalih, koje su, svojim slabim sjajem, podsećale na nizove trulih glavica belog luka.

Prepoznali su me, pomisli.

Potom ču razvraćen smeh, cerekanje koje je, potmulo i štektavo, kao zlo raslo, kao čovekova nesreća koja se smrću završava. Dok je išao napred, tonuo ka šuberu šanka u kome je stajala zaglavljena, kao da je bila odsečena, glava, sa velikom, crnom, raščešljanom kosom, šankerke koja je nešto pričala njemu ili grupi za stolom; on to nije mogao da utvrdi, jer je sve lebdelo, bilo nerazumno kao priča ludaka ili plač slepog zbog ko zna kada izgubljenog vida. Dok je prolazio pokraj četvrtastih, zelenkastih stubova, neko je u toj senci pakla pominjao njegov povratak, neko mu je govorio da sedne. Jedno oko na ženinom licu, širokom i mesnatom, sijalo je, da l' od mržnje, ushićenja ili bolesti. Ponovo je čuo svoje ime, i kašalj roptav, i dugi priziv smrti. Sve to nije mogao da objasni: tu rđastu svetlost koja je lica nekada mu poznatih ljudi izmenila kao smrt lice umrloga.

Kada je seo, ispred njegovih očiju podizali su stolice i tromo polazili k njemu kao aveti; psovali su, opkoljavali ga, i sedali oko njega.

- Vratio si se. Pričaj nam kako je bilo? Imaš li išta od toga? - rekao je najstariji po nesreći, rakiji, ili po onome što sami đavo zna. Ćutao je. Znao je da priča koju bi im ispričao ne bi bila velika i svetla kao Zornjača; naličila bi na priče negdašnje koje je godinama, dok je još bio sa njima, pričao i ponavljao. Učinilo mu se da na licima imaju iste, kao nekada, otužne izraze i da će ga ispljuvati iako ga godinama nisu videli.

- Znači, ništa nemaš? Ponovo si go i bos - kaza isti glas.

Oseti se kao nekada: žutim, slabim i nemoćnim, kao uhvaćeni glodar. Nije mu se pričalo, ali je znao da to mora učiniti.

I, pričao im je priču svoju ispod svetlosti male sijalice prekrivene muvama i noćnim leptirima čija se krila raspadahu na vrelini kruškastog stakla. Razumeli su od njegovog mumlanja samo toliko: da se radi o nekakvim putevima, putevima zemaljskim, velikim, krvavim i gnojavim; i o drugim ljudima koji negde, na drugim krajevima Vaseljene, isto ovako žive u rakiji i dimu, i koji isto ovako čekaju čas sudnji, svoj i tući, i koji isto čekaju nekakvog svog iz domaje odbegnika što se tajno iskrao iz opšteg im zajedničkog mraka, i koga će, čim im se vrati, kazniti raspećem, porugom, gnušanjem, pljuvanjem, raskrvavljenjem i suzama očajničkim. Oseti da ga mrze. Učini mu se da je gubav među zdravima.

Najviše ih je razgnevilo što je iznenada ućutao. Šištali su kao zmije, primicali mu se sve bliže i bliže. Mrzeli su ga kao nekada, oduvek. Ovoga puta zato što su videli da je ostao isti, ništavan kao i oni, a ono što im je već rekao podseti ih na njih same: i on, mislili su, nekada se pokušao otrgnuti iz njihove Noći jezne i mračne. U njegovom iskidanom govoru uočiše želju, malu, pritajenu kao žiška ispod brda pepela, da ode, da im odleti. Želju koja će se od zrna žara, malog i sjajnog kao zenica, upaliti i postati ogromna vatra, toliko velika i pogubna po njih i njihovu pakost, i zavist i život; toliko će ta vatra biti velika da će ih sagoreti do kostiju, i dublje.

- Slepac si ost'o k'o što si i bio - kaza jedan od njih, sljuštenog crvenog vrata kao u šugave ćurke.

- Tako je! - povikaše okolo, vratova tankih kao frule.

Kakav je, u stvari, put k nadi? pitao se, tu u dimu pored njih, kad si okružen zmijoglavima čije su duše skučene, a pogled zao i pun gnojne pakosti?

I pored toga što je oko njega bila hladna ruka sveta, što je jezik dušegubaca oko njega bio pritvoran i lažan, stao im je pričati o nadi svojoj koja će kao ptica prhnuti u nebesa, samo da se vrati, da ponovo ode. Vratiće se on, govorio im je suznih očiju, jednoga dana, učiniće i njih i sebe srećnim - neka mu samo veruju.

Već si bio, ništa nisi učinio. Potvrdio si ono što smo znali i bez tebe, da postoji samo Crno Sunce, Nesreća, Bolest i Smrt, govorili su mu jetko, natmureno. Zar ćemo lutajući naći bolje? Zar ćemo verovati belosvetskoj lutalici koja dolazi pred nas gola i bosa, kao prosijak, gori dolazi nego što je otišao?

- Bedniče, goljo, ubićemo te. Ti nam donosiš nesreću - kaza jedan, čupave glave.

U dimu i čađi njihove glave se primicahu njegovom licu, oznojenom i prestrašenom. Znoj i zadah sa njihovih lica, iz njihovih usta stopi mu kafanu i sve što je video pred očima u prav i crn stub stvoren njihovim pripijenim telima. Tu, nadohvat ruke, oko njega postade mračno kao u deblu ogromnog, trulog hrasta; te se on oseti crvom koji puže, migolji, mali i ljigav, osuđen na propast.

No, ne dodirnuše ga. Do li samo toliko što su mu pretili.

- Ne dirajmo gad rukama, o ljudi! - povika Smiciguz, crn u licu kao ćumur. Gurbet li, Ciganin li, ili crn od bolesti i čemera, klatio je rukama, kao suvim granama, pocrnelim od prišta.

- Znaš li šta je bilo s tvojima? Godinama te nije bilo - reče jedan dubok, hrapav glas, a kafana se ponovo stiša. Nije mogao, niti je imao šta da kaže. Zbunio ga je taj glas, činilo mu se da nikada u svom potucanju, dirinčenju i drljančenju nije čuo takav glas, niti pamti da je ikada video takvog čoveka: ogromnog i rutavog kao medved.

- Trebalo bi ga isprebijati - rekoše uglas Smiciguz i Biba nosač.

- Počupala bi mu ja nokte i uvrnula onu lunjarsku stvar - progovori žena, glave i vrata zaglavljenih u šuberu.

Pretili su mu: Da će mu pokidati dušnik i dušnice, pa ga posle zapaliti jer je niko i ništa, zla kob i loš znak. Dosta im je nesreće, on im ne treba. Rekli su mu da će ga, kao što su to uradili nekada davno Strmnogorci, dunđeri na ruci i glasu, koji su u tek podignute temelje kuće Čivutina Jakoba Vajnberga, uzidali živog psa s alkom oko vrata na kojoj je bilo ispisano ono što je samo Jakob znao; oni će njega, dodadoše, raskomadati i u ovoj prokletoj zimskoj noći uzidati u kej Kolubare, smrdljiv i prepun pacova. Uzidaćemo te tako, siktali su, da te ni sami Nazarećanin, ponovo da siđe na zemlju, neće naći. Šta ćeš nam takav, dobeglica imamo dosta u ovom dolu međ žabokrečnim rekama, u ovom leglu guštera i vrana?

Pričali su mu otrovnih jezika, s ludilom i gnevom u očima: S čime si došao ovde da dobruješ? Ništa ti ovde neće pomoći: ni trave umilne, ni reči blage. Mi ćemo te trovati i svako ko stigne. Bićeš od nas nasilno gonjen, sakaćen i teran u ludilo. Videćeš, čućeš - za tebe neće biti mira.

Ismejavali su ga: Obući ćemo ti ženske rubine, a preko ruke nataći plavu, vašarsku tašnu, usne ćemo ti namazati karminom, pa te potom nataći na kolje kod Batine brane. Naći će te kao onu žensku, posle nekoliko nedelja, na kolju, iščupanih zuba i povađenih očiju.

- Ja ću za budućeg strva dati svoj mantil! Dosta sam ga platila, al' ću ga dati! - povika pijana Dana Keka, žena-patuljak, bivša bolničarka, žutokosa, očiju velikih kao sarme.

- Ne, treba mu reći šta je s njegovima bilo. Prvo mu to treba reći - kaza ponovo onaj duboki, hrapavi glas.

Ispričali su mu: Nema više Poparskih, ti si poslednji. Otac ti, Vidoje Poparski, pade sa skele na nekakvoj gradnji, nosio je grbu na truloj kičmi godinama i, to znaš, pio je. Onda ga skoli drlja, udari mu mrčilo na oči. A onda dođoše kao đavoli po svoje: besposlica, rakija, glad i tuga - savi se do zemlje. Jednoga dana dođe glas do nas: Vidoje se udavio u droždi, na dnu rakijskog bureta. Onako mali i sipljiv, nije mogao da održi težinu i pretumbao se.

Jedni drugima smo govorili: A tebe nema.

Majka ti Georgina mal'ne izlude od samoće i bola. Jer ode i tvoj brat Cvetan, posle očeve smrti, u beli svet; ode u vratolomne daljine, u zemlju Nedođiju, čak do Tamnog Vilajeta, a možda i dalje. Ko to zna? Georgina je umirala danima u čatrlji, na vrhu Popara. Popustile su joj, vremenom, slinske žlezde, tako nam je barem rekao Micko bolničar; danima je slinila, balila i lelekala. A kad joj se upali i stade raspadati nutrina, i sve ono unutra što čovek nosi kroza svoju čemer-sudbinu, u svojoj duši maloj kao u muve ili, ako je ima, kao u crva; ne mogaše izlaziti napolje te je sve oko nje trulilo - i ne beše čoveka da joj pomogne u zadnjim satima. Umrla je sa muvama, mravima i paucima na sebi, a crvi joj lice dotkaše i oči male kao u kokoške - umre s tim jedinim Svedocima neumorne i svuda prisutne Kraljice Tame. Ipak, a to nam drugi rekoše, u smrt je ušla umom pomerivši, vikala je: "Nema te, Vidoje, jer vile vlasi žaranih Valjevo popališe, pa do me ne mo'š od plamena!" Ko je i kako sahranio ni mi sami ne znademo? Samo toliko znamo, umrla je a nije bila veća od mačke.

Mislili smo: Izdrobiše se drobni Poparski. Jedni drugima smo govorili: A tebe nema.

- Nemojte, braćo, tako! Dajte mi priliku! Delićemo kao hajduci hajdučiju, kao što hajduci dele s jatacima! Pustite me da se vratim - tamo odakle sam doš'o! Sve što donesem biće naše! - pisnu iznenada i na sav glas Miloje Poparski, tek došavši arbajter, golać pre toga, kockar, večiti tamnik, sukleta nad sukletama, oduvek bez jednog plućnog krila, večito osuđen da druge plaši svojim izgledom i da ih podseća na prokletstvo.

Umesto odgovora, neljudski su se smejali; video je kako se njihova tela sastavljaju i sklapaju iznad njega i, u čađavoj svetlosti, dobijaju izgled kao da su od kamena. Skunjen na stolici, sitan kao mrva, posmatrao je ta lica što su se nadnosila nad njim utopljeničkim, razrogačenim očima. Učinili su mu se, onako krupni i izduženi, kao da se hvataju u ludačko kolo. Stenjao je. Hteo je da im kaže, nije mogao, da je bezdušije njihovo veliko.

Nekom od njih, nekom od tih đavola u dimu, palo je na um - da ga napijaju.

- Rakije! Rakije vamo! Njom ćemo da ga tovimo, kao što se perad tovi! U grkljan, kroz nos! - kreštao je ženski glas, kao krik usamljene vrane u zimskom nebu.

Urlali su, plač svoj nije mogao čuti, jedino je osećao suze na licu i bol u duši svojoj.

Ti da nam doneseš marke i svakolikog blaga onostranog!? Ti koji si bio samo ništa i koji si to ostao za vjeki vjekov. Ti! čija je kuća, kao kuća Dula Apala u Zlokućanima, ruglo nad najcrnjim ruglima. Crni mravi i zolje, pauci i debeli gmazovi kuću su ti prekrili, a drezga i korov iznikli! Noću nešto svetli iz nje, strašno i čudačko kao Nesreća i vidi se čak sa Bele Stene! Udaramo kamen o kamen kad prolazimo pored nje! Kao kuće što su vam slične po prokletstvu, tako ste i vas dvoje slični, ti i Dule Apalo koji ne može bez zatvora kao žižak bez suvog drveta, koji se vraća u mrak ćelije, među zveket ključeva i među rešetke i tu sija od sreće kao sunce Gospodnje, - pa i tebi kao i njemu sloboda izgleda crna, prljava i neshvatljiva, jezik ljudi izvan zatvorskih zidina nerazuman vam je i stalno ga učite iznova. Sada ćeš piti svoj suđeni otrov zbog koga si celog života lagao, krao, ludačio se praveći od sebe glupog avgusta! Pićeš, i, ako treba, kupaćeš se ovde pred nama, u ukradenom valovu Dragana Džambasa!

Želeo je da ga puste, želeo je to više nego ikad; jer se susret s njima oduvek ovako završavao: mučenjem. Gle, mislio je, oni to nisu zaboravili. Plakao je, hteo je da im priča o nadi velikoj i toploj kao vatra nad kojom se greje promrzli. Hteo je da im kaže: kako je patnik rođenjem, nesrećnik zavazda, koji nije znao da će ovako sramno završiti, i to tamo gde mu je uvek bilo najtoplije - u kafani, pored rakije. Isti je kao i oni što su; pa neka mu za to sude. Ako treba da umre, neka to bude muški: usled gladi i žeđi dok ga potera proganja, u krađi i na robiji. Samo neka mu smrt ne bude ovako sramna, neka mu kraj ne bude ovako bedan da ne može biti bedniji.

Dok su ga tukli, govorio im je: Treba ići daleko, iza Nigdine, do samog srca; tu naći toplinu, nadu i mač kojim se može raspolutiti svaki kameni cvet što nikne u svetu. Zašto su njegov san proglasili za laž? Da nije snivanja i zavaravanja, nadanja i lutanja - šta bi ostalo čoveku?

Krv se upali na njegovom licu kao plameni cvet, potom splasnu, požute i posive.

Sve je isto kao onoga dana, roptao je, kada je zbog beznačajne kraće - beše ukrao nekakav bakrač - pao u valjevsku "Obrenovića-kuću". Posmatrao je šetnju sebi sličnih, dok mu je raskomadana senka belkastog sunca kroz rešetke padala po licu. Secikese, sitni lopovi, prevaranti i lovci u mutnom šetali su; dok su čuvari duvanili Borka gurbetara i, u sebi, prizivali Nebo i Zemlju, samo da ne budu prekoputa njega, iza cevi. "Ma šta da si uradio, ja ne bi' mog'o da te...", i tu je zastao jedan od čuvara. Ostali ga pogledaše. "Niko ko puca ne zna da l' mu je pravi metak u cevi il' ćorak, a u jednog je pravi", reče drugi stražar. Borko je podigao lice pobelelo, onako kako samo može crno da pobeli, i kazao užarenih zenica: "Uspeo bi', al' dovedoše pse-tragače iz Beograda, te nađoše nož uvijen krpama, kod mene na tavanu. I Kolubaru sam nekoliko puta preš'o - nije vredelo. Sad i treba, neka me streljaju."

Borko beše silovao pa zaklao dvanaestogodišnju cigančicu, dete vrelo i plamenih očiju; kome je bilo suđeno (da nikada Borko nije postojao na Bairu) u kafani da završi, a u starosti negde kraj puta, u jarku. Možda Borko i nije kriv za njenu smrt, možda su Borkovi krivi; kašikari i krpljači, gurbetari koji su, stotinu godina pre tog klanja deteta, naselili Bair? Seća se, poželeo je da se taj razgovor produži, naročito je želeo da čuje glas osuđenog na smrt. No oni se pomeriše iz njegovog vidnog polja u senku, bliže zidu. Naprezao se gore iznad njih, ali je osetio od rešetki samo bolove u jagodicama, i sem praznog, svetlog betoniranog dvorišta ništa drugo nije video.

Kasnije je saznao: Borko je u prvim danima istrage bio u sirotinjskom odboru za prikupljanje priloga radi sahrane. Psovao je ubicu, bogoradio tražeći novac, ismejavao sporost isleđivanja koja ide naruku zločincu. "Eto, ni Gospod nije na našoj strani. Kolju nas gladne čak i kad smo u prošnji", govorio je okupljenim crnim, oznojenim i preplašenim licima oko sebe. Potom ih je pitao na ciganskom: "Gde će nam biti mir, da tamo idemo?" Oni su ćutali, niko ga nije ni pogledao iako je stajao iznad njih. Mirno su sedeli i češljali crnim prstima, kao što su im bila i lica i oči i slutnje u njima, izlizane karte s plavorepim paunovima na poleđini.

Po izlasku iz zatvora, godinama posle toga, u noćima: činilo mu se da vidi kako Borko prilazi već iskopanoj raki, traži poslednju cigaretu. Puši je i, kako se ona smanjuje, koščato lice mu se razvlači u osmeh. Prilaze mu. Preko njegovih očiju je marama. Najednom, on vrišti, ali nekako slabo, kao dete. Potom, oni pucaju, samo je jedan pravi, on se strmoglavljuje potiljkom unazad. Noge mu se poslednje naziru u noći, pre nego što će nestati u mraku zemljinom; klize i sa sobom odvlače nešto iskopane zemlje (to se ne vidi, samo se slabašno čuje) sa strane oko rake.

Izvršitelji prilaze i ručnim lampama - gluvo doba je - utvrđuju smrtni ishod. Posle njih, iz mraka dolaze drugi, i stanu da zatrpavaju streljanog. Odnekud, sve je nejasno obvijeno tamom, donose ogromne sveže travnate kocke i, pošto su utabali dobro zemlju, sve pažljivo pobusaju, kao što babica pažljivo izvlači plod iz utrobe majčine, tako da ni traga ne ostane Nepomeniku.

To streljanje ga je stalo proganjati - vavek mu je bilo pred očima.

Rešio je da beži od ljudi, i od brata, i od oca - od svakog.

Tako je nestalo njegovo lutanje.

I evo, gde svi ljudi oko njega imaju mrkobela lica i želju, đavolju strast da zapale svoje poslednje cigare.

"Moram ići", reče, i trže se. Pored njega nije bilo nikog. Kafana je bila pusta i zamračena. Onda, negde u mraku pored sebe, začu spore i pritajene korake. Razazna crnu priliku koja stade pored stola, iznad njega. Prilika kresnu palidrvce. Tanak i mali plamen izgmiza iz nečije bele šake. On vide ženu velike raščešljane kose kako podiže plamičak iznad glave.

- 'Ajde, šta čekaš? Izlazi, zatvaramo.

- 'De ću? - upita je.

- Tamo daleko, u Nigdinu. Poludelima i takvima kao što si ti, to je lako.

Biografija

Slaven Radovanović je rođen 1947. godine u Valjevu gde je završio i gimnaziju. Objavljivao je prozu u beogradskim književnim listovima i časopisima: "Savremeniku", "Književnim novinama", "Književnoj reči", "Znaku", i u studentskim listovima "Studentu" i "Poljima". Godine 1971. dobio je nagradu "Mladosti" za neobjavljenu pripovetku "Smrt Bože Mačketine". Sada živi i radi u Valjevu.

Ova knjiga obuhvata šest pripovedaka od kojih je svaka jedna vrsta povesti o životima "ljudi sa dna". Oni se svi, svako na svoj način, ali sa srodnom grozom, susreću sa sopstvenom smrti, u tamnim maglama predgrađa, maglama koje su i na ulicama, i u bednim kućama, i u odnosima među ljudima, kad tih odnosa ima. Pred nama je knjiga gorka, tamna, opora, u kojoj dominira "tragično osećanje života". Junaci, ili bolje, antijunaci svih ovih priča propadaju, razaraju se i umiru u očajanju. Autor ih fiksira u kratkom dragocenom trenutku između života i smrti u kratkotrajnom vrhuncu neizbežne, neminovne tragedije kad se život približava ne-životu, kad se preobražava u ništavilo.

Napomene:

1 Na češkom jeziku: Bohuslav Novak

Komentar "Letopis Tešnjarski"

...Slaven Radovanović je pisac čije je viđenje sveta u osnovi tragično, pisac nošen, ako tako može da se kaže, jednom vrstom "bola od života" sa kojim sme da se sukobi možda baš stoga što je toliko mlad. Sa razvijenim osećanjem za značenje detalja u psihološkom građenju likova, Radovanović i spoljašnji svet uzima pre svega kao dopunu toga detalja, kao psihološki podatak više. I magle, i mrak, i kiša, i pustoš ulica, i odjeci ljudskog smeha ili podsmeha tu su uvek da teško psihološko stanje junaka iz pripovedaka učine efektnijim, ali nenametljivo: u funkciji su autorove vizije sveta koja je i tragična i nemilosrdna, u isti mah. (Iz recenzije Svetlane Velmar-Janković)

...Sudbine ovih Tešnjaraca, ljudi sa periferije grada Valjeva deluju biblijski, i to starozavetno, strašno. Njihove pomerene egzistencije uništava goli materijalizam, svet svakodnevice oslobođen duhovnosti, neki nerešivi metafizički problem kome je koren u telesnom, čulnom i animalnom, neka vatra bez mogućnosti iskupljenja i pročišćenja. Katarsa ovih junaka jeste zanos samouništenja, napor da se poništi lično, subjektivno i telesno, želja da se dopre do supstancijalne patnje i, možda do početaka vedrine. (Iz recenzije Vidosava Stevanovića)