Sadržaj

• Vitez grbonja
• Kula vavilonska
• Kralj šaha
• Crna jama
• Svinjski papak i krokodil

• Đorđe J. Janić: Saga o Kolubari i svetu zaumnog (pogovor)
• Napomene

Vitez grbonja

Veliboru Saviću Berku - njegovom
prijateljstvu - posvećujem ovo bledo slovo,
jedino što imam, u znak dubokog poštovanja!

Sada, kao da je sve bolje. Ipak, pred samim sobom moram priznati: bilo je bolje nekada, u bolesti.

Moje jednogodišnje lečenje je pri kraju. Rekoše mi da ću se ispraviti u leđima i progledati na oko, ono bolesno koje mi oduvek gnoji.

"Izlečen si. Kod kuće te čeka žena. Trudna je", kaže Mileva Brandić, moja majka, silesija od žene, dragun naše stare turske kućerine.

Silno želim da ostanem ovde, da sve bolesti oko sebe pripišem svom telu; da ležim i danima da gledam kroz prozor Pelinovaču, polja oko bolnice, red žutih zgrada oljuštenih zidova, kolone umornih ljudi koji gmižu posle rada u fabrici, da brojim i prevozim mrtve ka mrtvačnici. To je jače od mene, taj mrak. A zašto je tako - ne mogu da objasnim, niti imam snage da osvetlim mrak u sebi. Poželim i tražim da guram mrtvačka kolica, ali mi ne daju - kažu kako sam slab u rukama, a mrtvi su teški, preteški, kao crna zemlja. To vele, kao da više ničeg ljudskog nema u leševima, kao da to nisu bili ljudi. Bunim se, u sebi, pa mrtvačnica je tu, nekih pedeset koraka od ulaza; a za mene su rekli da sam skoro izlečen!

U nesanici, dosadi i umoru tela od silnog ležanja, uzimam svoj dnevnik. (Krijem ga samo pred Milevom i očuhom mi, Dragutinom Brandićem.) Da li sam ja, razmišljam u tim trenucima, kao bivši nesvršeni gimnazist, imao šta da zapišem o svom životu?

Ali, pre nego što naumim da ispričam neka mesta iz dnevnika (ona koja će osvetliti moju sudbinu) želim da pomenem jedno osećanje, koje se ovde, u danima uoči otpusta, neslućeno razbuktalo. Kajem se za sve ono ružno na šta sam pomišljao. Nisam imao prilike da ga učinim, a da sam je imao - sigurno bih učinio! Tražim oprost za sve one prezire prema ljudima i svetu, i one vapaje za ružnim i zločinom kojima beše ispunjena moja ojađena duša - zbog tela mi - samo zbog mojih grbavih leđa i jednog oka. Jer, odlazeći ovde počeh da se nadam: u ono toliko svetlo i veliko što ću doživeti baš ovde, u bolnici!

No, do potpunog izlečenja nije došlo - to je samo njihovo varačenje o mom zdravlju - ali moja duša, ona skače, ona se sasvim izmenila, ona je izlečena, ona se gnuša ružnog!

Kako je sve to počelo? Mislim to, sa dušom? Umrla je jedna mlada žena, ovde u sobi. Kopnila je danima lepota njenog tela. Jedino su joj lice i oči, kao poslednja oaza u bolesti, govorili o nekadašnjoj lepoti. Uistinu, oči su joj bolesno sjaktale s večeri, kada je bolest uzimala maha; imala je rak dojke. U poslednje vreme davali su joj morfijum; to ju je smirivalo i padala je u dubok san.

Naša soba je bila mešovita; na mene su gledali kao na dete - niko mi nije zamerao što satima stojim pored njenog uzglavlja i osluškujem kako diše u snu. Samo sam ja znao šta osećam prema njoj. Uostalom, ona beše jedina osoba u sobi s kojom sam razgovarao: nikada se nije nasmejala mojoj bolesnoj kičmi i gnojnom oku. Uvek bi mi se u razgovoru osmehivala; i sve to, sa mojom dušom, počelo je zbog nje. Ona nije više među živima - ali, kao što rekoh, sve je počelo zbog nje!

Četvrtkom i nedeljom su posete: tada dolazi bliska familija i prijatelji. Osmesi, jednolična pitanja koja se ponavljaju i koja su dosadna; ohrabrenja bolnima, u kojima sam počesto otkrivao pakost zdravih. Najgore je bilo zimi kad se ostajalo u sobi. Tada sam imao utisak da su me iznenada prebacili u pakao naše kuće, stare i turske, kod nekadašnjeg Đunisa.

Za lepog vremena, bolesni bi sa svojima išetali u park, ali ona, Marija, nije mogla da se kreće. Ležala je. Mogla je jedino uz nečiju pomoć da sedne. i to je bilo sve.

Kad je stao pored njenog kreveta - čovek srednjih godina, paperjasto plave kose s dubokim zaliscima, bolesno crvenog lica i tamnih kolutova oko očiju - Marija mu se osmehnula. Hteo sam da iziđem, ali, verujte mi, videvši tog čoveka pored nje, reših da to ne učinim. Ostaću, pomislih, i stadoh da navlačim ćebe preko lica. Nije mogao da me istera napolje, ali je mogao da uživa u mom izgledu, te se uvukoh ispod pokrivača.

U prvom momentu, ni sam ne znam zašto sam poželeo da ostanem? Činilo mi se kao da je nešto naročito hteo od nje, no nisam baš sasvim siguran u to.

Znao sam, svi smo u sobi znali: Mariji su dani odbrojani. Bilo je tu nekih baba koje to nisu krile od nje. Strašne stare veštice: govorile su naglas o njenoj smrti, uživajući u svojim bezubim osmesima. Ipak, kao pod nevidljivom rukom pravde sve babe pomreše pre Marije. I to mi je bilo dovoljno da zadovoljim svoj bes: možda oni koji umiru imaju osećanje da živi ostaju večito na zemlji, ko zna?

Poželeh tom bilmezu (postao je, mada neopravdano, sve najgore za mene), isto što i onim babama, jer na njegovom licu nije bilo tuge za njom, a ona je umirala i tada, tu, pred njegovim očima! On je samo ono želeo. Tiskao se kraj njenih kolena, tražeći svojim crnim šakama polusasušeno telo ispod pokrivača. Ona se opet osmehnula i bojažljivo pogledala prema mom krevetu. Virio sam ispod ćebeta praveći se da spavam. Nije baš delovalo uverljivo.

Da li sam i njoj tada uskratio želju? Da li je poželela da izađem? Možda je imala nešto da mu kaže; nešto što je oduvek krila u životu s njim? O, kako sam želeo da mu tim priznanjem kaže: kako je ružan kao stari šugavi mačak i da ga je oduvek prezirala!

Opazih kako seda na njen krevet. Sada oseća toplinu njenog polusasušenog tela, pomislih, i zatvorih jedino oko.

"Oslabio si", čuh njen tihi glas.

To me porazi do kostiju - on je trebao prvi da je pita za zdravlje.

Kakav je to čovek, taj u licu crveni čova, pomislih s grozom.

Bilmez, prebacio je nogu na krevet, ispruživši je pored njenih. Hteo je da legne pored nje! Ali njena koštunjava prozračna šačica grčevito je stezala rub ćebeta, dok joj je u očima sijao strah pomešan s čuđenjem.

"Pusti me, Marija", mrmljao je, "samo malo da se ispružim kraj tebe."

Ona ćuti, zubima grize donju usnicu; sva je u čudu pred njegovom nasrtljivošću.

"Ne, ne", zamucala je.

Pokajah se, zgađen! Šta mi je trebalo da ostanem u sobi?

Prvi put zažalih za posetom gnusnih Brandića; ne bih gledao ovo mrcvarenje, baš tako, na to me je podsećalo ovo između njih dvoje.

Sve je u toj prokletoj i neutoljivoj želji puti, vasceli svet! I mene je ispustila (imao sam tri meseca) majčina sestra gledajući za đuvegijama.

Poželeh, kao nikad do tada, da obnevidim i na ono jedino oko. Stezao sam kapak, ali se on iznova otvarao: kao da se neko nalazio u meni, neko ko je želeo da na silu gledam ono od čega mi se gadilo. Kao u nekakvom strašnom blesku, poželeh da istrčim napolje. No, naježih se od te pomisli: taj bilmez, taj nitkov, ako vidi moja leđa, moje oko!? Plašio sam se poniženja: ne zbog Marije, ona zna, ali on! Ne, zaključih sav u groznici, dok mi je znoj pljuštao s lica, moram ostati skriven pod ćebetom. Gorelo je sve oko mene.

Pokušah da ne mislim o tome, nađoh hiljade razloga da me njih dvoje ne zanimaju, da ih ne poznajem: šta me se tiče jedan par u bolnici?

Uto Marija opet progovori opirući mu se i pogleda u mene.

Taj njen pogled! Videla je da ih posmatram.

U meni je besneo mali jednooki grbavi kiklop. Nešto grunu u meni i podiže me! Umesto da navučem ćebe preko glave od stida, ja ga zbacih i uspravih se.

Sedeći u krevetu gledao sam ga s neskrivenom mržnjom.

Bio je to jedan od onih podmuklih stvorova koji ne žele da vide ono što im ne odgovara u životu. Ali, ne mogavši da izbegne mržnju iz jednog oka, ušeprtlja se i zbunjeno promrsi nešto o svojoj sledećoj poseti i bez pozdrava iziđe napolje.

Beše suđeno da mojim mukama nikad ne bude kraja.

Gledala me je, tako me je gledala.

Osetih kako propadam negde u bezdan, u zemlju koja kao da se otvorila bez dna.

I patnje je bilo u tom njenom pogledu, i nečega kao zahvalnosti, i naglog prebacivanja samrtnice, i blage poruge u uglovima zenica.

Ismejava me - moj izgled - zašto neće da me shvati? pitao sam se, drhtureći, dok sam se ponovo uvlačio među čaršave. Znao sam: sve se srušilo s tom vražjom posetom - s Marijom neću nikada biti kao pre!

Smatrali smo je najlepšom ženom u sobi, u više soba duž hodnika. Rekoh - lepom; ako bilo ko može da bude lep a nasmrt bolan.

Sada se pitam: da li me je sažaljevala? Iskusio sam sve vrste prezira zbog tela, ali Marija, kunem vam se, kao da nije primećivala moju povijenu kičmu.

Te noći, posle posete, oka nisam sklopio. Palo mi je na um da sebe mučim nesanicom. Jednook, u mraku, biću izbavljen od tuđih pogleda i Marijine ćutnje (konačno i neumitno je i preda mnom zaćutala); a danju ću, kad svi progledaju, spavati.

Ali noću, kako se strašno i grozničavo vrzmaju misli!

Njegova ljubav! Ne može bez svoje žene!?

Postoji li žena koja može da zameni Mariju?

Da li je on sposoban za prevaru? Ona je bolesna, ona ništa ne bi znala, ali on je toliko ružan! Koja bi žena s njim?

Pakostan sam, ja sam ništarija, jedna obična ništarija! Nikada neću osetiti ljudsku sreću.

Priznavao sam: on joj je bio veran jer ju je voleo. Danas - kad govore da nema ljubavi - među njima ljubav?!

On je jedan prostak; ona umire, na samrti je, a on na njenom bolesničkom krevetu hoće ono... I sve tako: u prokleti, ogroman krug gonila bi me misao za mišlju - sve do zore.

Jedne zore zaspah, a kad se uveče, pred večeru, probudih: Mariju behu odneli - umrla je.

Iste noći usnih san. Bio je dug, iskidan i ispunjen nekom ozarenošću. Beše to san koji mi je davao nade, i zbog njega pričam ovu priču; on je uzrok mom dnevniku i svemu onome što doživeh, počev od Đunisa.

U tom snu kao da sam bio pri kraju života, slično onim najtežim trenucima u mračnoj turskoj sobetini, gde mi je život jedva oticao. Bilo je to kao za onih dana kada sam, kao i očuh mi, bio nalik crknutoj peradi koju pronosi mutna Kolubara.

Počinjalo je, ili se završavalo (to je u snu teško objasniti, jer je sve obrnuto od jave, kao u krivom ogledalu) s dozivom - dugim i strašnim - Mileve Brandić, koja je želela meni, njenom grbavom evladu i nesvršenom gimnazisti, da nađe posao.

"To je teško naći i zdravome", čuh nečiji glas, koji se stopi s Milevinim ojkanjem.

Taj glas, ispunjen podsmehom, izaziva urlik kod draguna naše kuće. A ja pomislih: "To je neko ko zna istinu o meni, ali ne sme da je kaže pred Milevom Brandić."

Potom me zaluđeni zmaj, ogroman i masnih rubina na sebi, uzima za ruku i vuče ulicama, dok sam ja, više nego ikad, željan grobnog spokoja. U tom snu sam imao osećanje da s Milevom Brandić nigde neću dogaziti, jer će se sve to oko posla otegnuti unedogled; uvek iz početka, svaki dan. Grad ne beše Valjevo, niti pak varoš Koceljeva - već nešto ispunjeno mrakom, senkom i hladovinom, kao lagumi otvorenih tavanica; videla su se tmurna nebesa s kojih se cedila izmaglica i beše hladno.

Odjednom se to sa mojim poslom prekidalo. Kao da je sve postalo malo svetlije.

Onda se odnekud pojavila debela plava žena sa decom, koja, kad me videše, od straha briznuše u plač.

Dok ih je žena smirivala, ja se setih njenog lika još iz gimnazijskih dana. Sada, u snu, to beše mlohava mesnata telesina, nešto tanja od Mileve Brandić. Smeškala se gledajući me, dok sam ja razmišljao o njenim nogama, mišićavim i krivim kao u islužene cirkuske igračice.

Ona kao da shvati moju misao: obori pogled, a ja pomislih kako je sve prolazno, lomljivo i drobno, a najnesigurnija telesna lepota. I ako se ko promenio, ako je nekoga vreme pregazilo - mene je ponajmanje. Ostao sam isti, kao strašilo! Onakav kakav sam i bio: mali, žgurav, žuti kolubarski korov Mileve Brandić.

Zatim, u snu, ulazim u gornju sobu i u mrklini stajem pokraj žižljivih stvari, pa mislim: "Kad će doći kraj svemu?"

Opažam, kao da je večer, kroz uski prozor provlači se tanušna svetlost. Noć će - mislim tako - sve dok mi nanovo ne dođe misao o potpunom kraju:

"Kad bi ova noć ostala zasvagda."

No, istog momenta dešava se nešto neobično! "Mali nesrećni grbavko", čujem glas koji dopire iznad moje glave.

Užasnut, dižem lice ka tavanici i vidim: gleda me Marija i smeška se; smeška se tako tužno da mi se od bola kida utroba. Više ništa ne govori, jedino iz njenih zenica izvire misao: Zašto me izdaješ? - kao da mi kaže.

Posle toga, budim se, zapravo u snu imadoh osećanje kao da se budim. Izgledalo je kao da me je Mileva Brandić probudila svojim hrapavim glasom. Nisam čuo kada je ušla u sobu, stajala je iza mene u onoj pomrčini.

"Ko je ta plava žena, otkud je poznaješ? Sledeći put ću joj podaviti decu", rekla je.

"Ne smeš to da uradiš! Ne smeš!" vrištim izbezumljeno - pa se budim sav u znoju.

Osluškujem teško dišući. Čujem nečiji smeh, škripu poda, muziku sa tranzistora.

To je moj očuh sa svojim pijanim gostima - postajem siguran u njihovo prisustvo s druge strane vrata.

Dragutin Brandić, moj očuh, a Milevin puzavac, pauk koji bi, da nije mene, bio poslednji u ovoj kućerini. Mislim tako, ustajem iz kreveta i prilazim žilju na vratima.

Hoću (kao što to uvek besmisleno činim) da se uverim u prisustvo onog sveta, tamo iza vrata, koji me nerado prima. I gledam.

Vidim (odavde iz mraka) kratku, široku i bez kose lobanju Pregerovu; naliči mi na bledunjav mesec.

Pitam se šta ta zadrigla labušina - s diplama ispod ušiju - traži ovde u Đunisu svako bogovetno veče? Pre će žbuka iznad moje glave - sav taj oljušteni ispucali blatnjavi lep nabacan na plafon ko zna kad - popustiti i sručiti se odozgo na mene nego što će Preger prestati da dolazi ovamo. Podseća me na čoveka koji je sav ispunjen traganjem za boljitkom, u kome ceo svet gubi, a samo on dobija; kao da mu je duša bila izgubljena u toj sveopštoj pakosti pa je traži po svetu. Uvek je ovde noću, dolazi s večeri ozarena lica kao da je pronašao dušu u jednom od ovih turskih duvara. No, ja sam siguran: on dolazi kod Dragutina Brandića zbog rakije; piju potajno, da niko ne zna.

Posle, kao Arum Ajšin, odlazim do malog prozora ispod same tavanice, na pedalj ispod nje, koji izgleda kao šuber. Pomičem kapak i gledam niz ulicu.

Sve što vidim odozgo jako je tužno: lokoti i reze, što se noću namiču, a preko dana vise prekriveni rđom, natruli drveni zaklopi bivših dućana, lažni sjaj skorojevića, koji od svega što ga okružuje izgleda najžalosnije; crni hrastovi arhitravi sa svojim mračnim senkama na zalasku sunca ponad Kolubare, zadah stoke koja se umorno vuče gonjena s pijace, i zamiče, kao da odlazi negde visoko u brda, i dalje, negde pod zažarena nebesa. Počesto kroz taj mali prozor, ispod strehe Đunisa, vidim začuđujuće male dvonošce; liče mi na kepece okačene o nevidljive konce koje drži Svevideći. Onako patuljasti, naziru se kroz spletove vrbovog granja i lelujaju zamičući preko malog mosta neznano kud. Znaju li sva ta hodala, stvorenja zaneta sobom, da postoji zatočenik gornje sobe "Kod Đunisa"? Znaju li oni kako je došlo do toga da jednom dojenčetu naprsne kičma i iscuri oko?

Ali nekakav đavolski hladan glas buni se u meni: "Zašto bi to znali?!

"Znaš li ti za njihov krst koji nose?", kao da me pita glas iz mog dubokog jednogrbog bunara.

Nema šta, ovde ću ostati živ zakopan večito gledajući druge kroz žilj na vratima; u smrti ću se odmoriti.

Sećam se, nekada, u detinjstvu, prekrivali su sve sjajne površine peškirima i krpama - nisam smeo da vidim svoj lik. A kad sam sve shvatio, nalazio sam se živ sahranjen u sobi Đunisa. Oduvek je za mene sve bilo kasno.

Moja smrt je počela u drugom snu.

Prvi put ga usnih u bolnici, negde posle Marije, kad je već umrla za ovaj svet. Kao da sam padao s ogromne visine, dugo i beskrajno sporo. Dole, ispod mene, dno nisam nazirao.

"Ništa neće ostati od mene!" - pomislih uskovitlan strahom.

No, za divno čudo - baš kao u snu - padao sam lagano kao perce, i tanji sam bio, kao vejka, kao trun! Konačno se poda mnom ukaza duboko raka. Postrance padoh u tu mračnu zvekaru, potom se teška i vlažna zemlja sklopi nada mnom.

"Zemlja! neću da umrem, neću živ u grob!" - pomislih u očajanju.

"Zar nisi oduvek želeo večni spokoj? Evo, uslišeno ti je" - čuh razgovetan glas kraj samog uha.

Htedoh da vidim neznanca koji mi to reče, ali ničim ne mogoh da mrdnem; bio sam đavolski stešnjen vlažnom i teškom zemljom. Taj koji leži pored mene sve može. Može da ustane i da otvori svu tu zemljurinu iznad mene. Toliko toga neopisivog može da uradi taj koji leži pored mene, a ja nisam u stanju čak ni da ga vidim! Neizreciv beše moj jad zbog toga. Osećao sam se toliko jadnim i ništavnim da je sve ono gore za života, što preživeh, bilo nalik durenju glupog Avgusta ispod cirkuske šatre.

"Bože, koliko sam jadan", rekoh kroz suze.

Onda, nekakva sila podiže svu onu zemljurinu s mene i razagna tamu iznad mog lica, te ustadoh! Mojoj radosti nigde kraja!

Idem tako i pokušavam da se setim koliko je vremena prošlo od moje pogibli? Činilo mi se da se dogodilo malopre ili pre hiljadu godina, hoću reći da sam izgubio pojam o vremenu, kao da mi ono (sad po ustajanju iz smrti) nije značilo ništa. Ubrzo prepoznadoh predeo: koračam prašnjavim putem s groblja, potom prelazim gvozdeni most i ulazim u čaršiju. Pomalo sam zbunjen, čudim se: zašto se ljudi ne okupljaju oko mene, zar ja nisam ustao iz groba!?

Ali sve je kao s Đunisovog prozora: prolaze pokraj mene otvorenih očiju, kao u snu. Dalje u putu postajem ravnodušan; smatram njihovom glupošću to što nisu svesni moje promene. Ponovo me zahvata radost - ustao sam iz mrtvih, pobedio sam smrt!

Srećan stigoh pred Đunis, a Đunis sija, sav je u svetlosti, kao dvorac.

Stadoh lagano da otvaram ulazna vrata. Nestrpljiv sam, hteo bih što pre da ih vidim, a pokreti su mi spori. Kad, i unutra sve izmenjeno, svetlo i novo.

Jedva prepoznah očuha i majku: lepši su i mlađi, kao neki drugi, nepoznati ljudi. Vidim i čujem kako plaču i pominju moje ime - bili su u crnini. Strašna misao prostruja kroza me: ja sam za njih mrtav i nevidljiv!

"Evo me, tu sam!" - vičem, ali me oni ne primećuju.

Vičem, urlam sve jače i jače, zaglušen sam sopstvenom vikom, ali me oni ne čuju. U očajanju sedam za sto i zarivam lice u šake. Kako da ih dozovem kad su ubeđeni u moju smrt?

Trzam se, čujem neko klepetanje, kao kost o kost, podižem pogled. Užasnut sam: dva kostura tumaraju oko mene po Đunisu mračnom i prljavom, kao nekada. Znam da su to moji. Ne vide me i ne čuju, jer su mrtvi sasvim, dokraja.

I tada se probudih, s maglom u očima, u bolničkoj belini. Nekoliko staračkih lica beše nadvijeno nada mnom. Neko mi prinese čašu vode, upitavši kako mi je?

"Vazduha", promucah, i oni se ukloniše.

Nekako tih dana reših da zabeležim sve ono što sam smatrao presudnim u dotadašnjem životu, ne gubeći iz vida da su ova dva sna najpresudnija u svemu što je činilo moj život.

U nadi da ovo moje telo i ovaj moj jednogrbi oklop nisu konačni i usudni, postadoh svestan da nisam toliko važan koliko ono opšte i nedokučivo u kome se ogleda, pored svega, i moja sudbina.

To što ima oblik dnevnika stavljam pred vas. Događaji u njemu nemaju datuma, jer život podelih od rođenja do Marije - presudnih snova - i onoga posle. Mislim da je vreme varljivo, jer je ono što nazivamo sada neuhvatljivo i liči na blesak munje.

Elem, evo mi ispisanog života. Kaža Viteza Grbonje; da je mogao nekome da je kaže (i da je imao kome) rekao bi je; ovako sve prepušta dobronamernom srcu i krotkom duhu čitaoca.

Dnevnik nekadašnjeg Čamila

O mom čamovanju počinjem sa dna ada.

Rođen sam pedesetih godina "Kod Đunisa". Nekada davno, za turskog zemana ta sura kućerina na dva boja bejaše kupleraj; zvana je mestom boleščina i čuma.

Malo šta je promenjeno u njoj i na njoj; tu i tamo ako je iznutra dodan poneki pregradni zid, kriv, trbat i napukao, kao da je zidan pre trista leta. Koliko ja pamtim, spoljni zidovi Đunisa jedva da su u dva maha okrečeni.

Tu šuplju kućerinu, vetroviju i mesto vilenjačko, tu svoju zamuku stekli su: Dragutin Brandić. - jednobubrežac od svoje desete godine, sa ogromnim ožiljkom preko leđa, većim, čini mi se, od njega samog, i zamladama, koje kao da su planule, po šakama - i mater mi, golemo mlohavo stvorenje, razlivenog mesa, s brdom masnih haljina na sebi. Govorka se da je Dragutin Brandić dođoš iz nekog kraja gde je sve sami kamen. Meni se čini da je stigao iz neke tajanstvene zemlje, možda iz Tamnog Vilajeta. Isprva ga se plaših onako zakrabuljenog i malog, upola čoveka. Ličio mi je na nekog ko želi zločin da počini, a ne može jer mu fali bubreg, srce mu je kao u pauka, a telo sagnjilo. Otkako ga znam nije bio u stanju da stoji uspravno pred svojom ženom Milevom Brandić, bivšom Miklovdžić.

U mom grbavom očaju jedino zadovoljstvo sam doživljavao ovde, u sobi, kada bih čuo udarce kojima ga je zasipala Mileva Brandić.

Ovo mu je poslednje, mislio sam, neće ustati.

Ali, Dragutin Brandić. je sličan meni, nesavladiv kao kolubarski korov. Godinama se diže posle teških batina ljušteći rakiju; pije je i Mileva, ali joj to ne smeta da ga, zbog rakije, gazi do krvi. Uostalom, ruku na srce, bila je pet puta teža, viša za dve glave i muški izglednija od njega.

Ako bih potegao sećanje iz najranijeg detinjstva, čega bih se prvo setio? Obrena Miklovdžića, mog oca, kako obasjan jesenjim suncem, s vilama okrenutim uvis, stoji zagledan kao nekakvo morsko čudo, dok se oko njegovih nogu puše omanje gomile stajskog đubreta. Ko zna, možda to nije bio Obren Miklovdžić, čovek koga je pogodilo zalutalo zrno iz revolvera u trenutku kada je ulazio u kafanu u kojoj je izbila gužva?

U blizini, tu odmah iza čoveka s vilama, bile su neke štale podignute na sabijenoj nizini Sepija. Vidim sebe, ili mi se čini, kako na obali muljave, žabokrečne Kolubare bezuspešno pokušavam da ubijam žabe prutom.

No, od svega iz detinjstva, dolazi taj događaj kao sama sudbina; trag na mom telu pokazuje da nema dvoumljenja. Negde, u nekom koceljevačkom džematu, Jermina je držala dojenče na rukama, dete svoje starije sestre Mileve Plavšić, udate Miklovdžić. Klateći se uspavljivala je dete.

Šta se to dogodilo osamnaestogodišnjoj devojci kad joj je dete ispalo iz ruku?

Možda joj se neobični potukač osmehnuo prolazeći tuda? Možda je ugledala vilinsko kolo? Ili je, kao i dete, zaspala?

Za moju grbavu sudbinu nije bio kriv Obren Miklovdžić, neumitno mrtav, već zaluđeni zmaj Đunisa, koji me je, tog dana, prepustio sanjivim devojačkim očima.

O, Đunisu - kućo omađijana - kakve su ovo godine i dani provedeni u tebi? Ima li nade za ovakve kao što sam ja?

Zanosio sam se otrovnom mišlju, kao da sam u paklu, a ne među živima: kada bih mogao da budem onaj koji donosi nesreću svakome ko ga pogleda; jedino me ta mržnja držala među živima.

Odavde, iz sobnog mraka, čujem ih kako se klibere. Do uha mi dopire glas pijanog šlosera Samuila Pregera, iz Bairske, kako kroz smeh nagovara očuha da me istera iz sobe pred njih, zabave radi, ne bi li im grbonja razbio čemer i dosadu.

Čitav sat žvalavili su o politici; nedostajao im je Borislav Vujičić pa da urlanje bude potpuno.

Podele se i svađaju između sebe, šišteći jedni na druge kao zmije, onda se umore i navale na rakiju i meze.

Bez sumnje, pijanim politikantima je do zabave.

Žilj na vratima sobe (ta naprslina je moj prozor u svet "Đunisa") prilika je da ugledam tri pijana svračija lica kako se o nečemu tiho dogovaraju. Preger, Mihailo Buđevac i očuh se došaptavaju u svojoj bekrijskoj podmuklosti, ispod trošave svetlosti sijalice, kako da me izvedu iz sobe. Jedino je očuh siguran da ih posmatram; zna da ga to može stajati teških batina kada se vrati Mileva Brandić, zato bojažljivo pogleda preko ramena na vrata sobe.

Njihovo zdušno pijanstvo trajalo bi sve dok se na sivim vratima Đunisa ne bi pojavila mesnata telesina Mileve Brandić. Zastala bi u vratima, kao da se zaglavila, streljajući očima zatečene.

U kuhinji bi za trenutak zavladao mrak, samo bi jače prodisao očuh, a tegla dopola ispunjena prljavom vodom, zaboravljena na vrhu kredenca, zasijala bi kao krupno, dobrodušno, iskopano i tu ostavljeno riblje oko.

Pokunjene pijandure izlazile su napolje provlačeći se stidljivo pokraj Mileve; tako bi se okončao najsmešniji, najpijaniji i najmizerniji politički cirkus što ga je moje oko videlo ovde u Đunisu.

Očuh bi uzmicao duboko u senku kuhinje; sedao bi na sklepan otoman od čamovih dasaka, nabijen natrulim dušekom kome su gute izbijale ispod stanjenog ćilima. Mileva se bacala na šerpe, satirući gomilu hrane.

Očekivao sam - još masnija i punija - ući će kod mene i ljuljaće me zajedno s krevetom, tiho ponavljajući: "Sav boljitak naše kuće srušio se s tobom."

"O, Gospode" - misliću tada - "i ti sunce da se spustiš ovde i ti bi se ugasilo!"

"Takav si zbog oca ti. To je prokletstvo", nastaviće ona jadikovku.

Kao da sam nestajao, kao da to više i nisam bio ja, Petar Miklovdžić, već nekakav vodenjak, kolubarski duh koji samome sebi preti da nestane u trošnim temeljima Đunisa.

Njen mumlavi popevak, kao da je dopirao s kraja sveta, pržio mi je mozak: "Sav boljitak naše kuće srušio se s tobom", ponavljala je i ponavljala.

Čudo se neće desiti: ja nisam Vitez Grbonja, nikada se preko noći neću pretvoriti u krasnog čoveka bleštavih rubina na sebi, niti će oko mene biti dvorani i sva lepota ovoga sveta!

Obično me je budilo moje procurelo oko, moje levo oko, i bolovi u kičmi. Postajao bih svestan da je nastupio još jedan guravi dan, sumračan, truo i kriv kao drveni basamci Đunisa. U samštini, prilazio sam drhteći velikom žižljivom ogledalu i u njemu video grbavu spodobu s kokošijim grudama kako zaneta stoji u polumraku sobe. Video sam grbonju dopola svučenog i čuo njegov glas: "Nema nikoga ovde. To sam samo ja, prezreni Petar Miklovdžić. I niko više."

U kući bi im laknulo, pomišljao sam, kada bih se obesio, ali ja im neću priuštiti to zadovoljstvo; moraju me gledati, možda sam ja njihova slika i prilika?

Gde je ležao pravi uzrok podmuklim pričama među klatežom Đunisa?

Najverovatnije da je to bilo zbog mlade koju je trebalo zaručiti za mene, a da ja ne idem na viđenje. Trebalo je dovesti mladu u Đunis, na zaruke, a da ona ne primeti moju grbu! Ideja da mi nađu dvojnika otpala je, jer je mlada kad-tad morala biti sa mnom. Prisluškivao sam i viruckao (moj žilj moj prozor u svet!); to me je zabavljalo.

Danima sam bio veseo. Vreme mi se ispunilo onim pravim, nečim što je ličilo na život i imalo njegov smisao. Razmišljao sam kako jednim potezom da pokvarim njihove napore?

Onda se dosetih: ako je noću uguraju kod mene, upaliću svetlost! Prvo ću se u mraku skinuti pa ću posle pritisnuti prekidač (već čujem njen krik!). Samo da ne pristane pošto joj sve kažu o meni - pokvariće mi zadovoljstvo!

No, lecnu me misao: a šta ako dovedu grbavu, ovakvu kao što sam ja?

Ali potraga za mladom se odužila danima, tako da je u meni splasnula bilo kakva želja da odlučujem s kim ću biti celog života u ovoj gluvari od sobe.

Međutim, od onog časa kad čuh šta je sve radio Bogdan Maričić, promenih mišljenje o izgledu svoje supružnice. Izvršiti pet silovanja, koje polujavnih, koje tajnih, napraviti proneveru i imati tako zgodnu ženu i četvoro dece - e to ne može! Reših da biram i da probiram.

Reći ćete: "Ti si, Petre, grbavko".

"Ako" - odgovoriću vam - "grbav je i on, samo mu se grba ne vidi. Eto, u tome je razlika između njega i mene, samo u tome."

I još nešto: njegova grba je strašnija, unutra je, od nje mu se duša ne vidi, pocrnela je! Da, duša mu je toliko grbava i crna, a telo mu je čovečije, i ono zavarava. Pitanje je ko je veća zver: on ili onaj čergar, berač šljiva, koji uradi onu strahotu s devetogodišnjim detetom?

To ću kasnije, kasnije ću uporediti zveri u ljudskom obliku, zanima i mene koja je veća od njih dvojice?

Mislim da je Maričić manja; isto mišljenje deli i klatež Đunisa.

One devojke su stupale u odnose s njim, neke kao zaljubljene, a neke zato što im je Bogdan obećavao posao; navodno, mogao je da ih protežira, što se kaže.

A taj čergar? Pa on je silovao dete!

"Uza zid s njim!" - čuh Borisava Vujičića kako u kuhinji Đunisa urla protiv tog bolesnika koji se našao na berbi šljiva u ovim predelima i koji je presreo dete na putu iz škole.

Istinu govoreći, i Borislava bi čovek mirne duše mogao uporediti s onom dvojicom, zbog njegovih predratnih gladnih godina i njegovih poratnih batinanja drugova iz detinjstva.

Živeo je nekada u ovom vilajetu čuveni pravdoljubac i živa reč gladnih, Koka ćevabdžija, i kažu da mu oko nije moglo izdržati glad sirotinje pa je davao i davao. Od sedmoro dece ostanu mu samo ćerka Vida i sin Cale, ostale odnese rat, tuberkuloza i pakao Kolubarja.

U osvit mrazne januarske zore, oštre kao brijač, Koku strelja crna falanga; fašija nije mogla da sluša priče Kokine o tome kako će njena rasa završiti pod Moskvom.

Na nesreću Calovu, godinama kasnije, on sazna za neke sumnjive poslove svojih pajtaša s ulice; a kako je bio iver od tvrde klade, ne hte izdati. Obrađivao ga je drug iz detinjstva Borislav Vujičić, iznuđivao iz njega priznanje, kao što su to činili Turci Lijevljani sa starim Vujadinom i njegovim sinovima.

Valjalo je biti tvrd i izdržati prst debeo glogov štap, odeljan i beo kao Kokina smrt.

Zvizne Borislav onim glogovnjakom, a Cale vidi ruka mu u krznu, samo ona kojom udara - "Je l' to vraćaš ono što si pojeo kod mene i u šerpi odneo za svoje?" pita Cale, pa mu kaže vreme i godinu kada je to bilo.

Odriče Borislav Vujičić i udara li udara.

A Cale vidi: i druga mu ruka, do ramena, u krznu - "Je l' to vraćaš šerpu čvaraka od Kokinog poseka u zimu trideset i osme, Borislave?" pita ga.

Vujičić, besan kao zver, udara zato što ga Cale podseća na ono vreme kad je bio gladan kao pas, a njegov drug iz detinjstva vidi: nema Vujičić više ljudskog lika, već lika pasijeg i telo mu dopola u krznu.

Elem, nosila mladost Cala, ono jedino što je oduvek sirotinju držalo, ali došle godine, stala da pritiska starost. Ne može, kažu, Cale kašiku da drži dok jede. Žena ga hrani, ruke mu se oduzimaju.

Živi Cale, vele, negde u preku, u Sremskoj Mitrovici. Pa kad uz pomoć. ženinu s jelom završi, kaže: "Neću umreti dok mu o kraju ne čujem. I za Đuričićev sam čuo."

Nego, da se vratim na mog ispisnika, tog tipusa, Bogdana Maričića, poznavao sam ga još iz gimnazijskih dana. Bio je to momak gorilskoga tela, grbavog nosa, očiju usađenih pod nisko čelo. Delovao mi je gušterski, mada je još tada, kao đak realke, bio vučje napastan; ženskadija je večito s njim imala muke.

Vremenom, kao puno toga, izgubio sam ga iz vida. Tek nedavno čuh kako je nada i perjanica. građanin što kažu, prvoga reda.

Kad je sve to puklo s njim, mislim, kad su ga zatvorili, ispostavi se u čaršiji da nije baš sve tako fino i po loju u njegovom životu, a u beogradskoj "Politici" iziđe o njegovim najnovijim delima. Nego, da ne dužim, povuci-potegni, na sudu ispadne da su one ženske zloupotrebile njegov najnoviji nezavidan položaj, u koji ga je gurnula gradnja kuće od osam stotina kvadrata, pa su ga i one tužile!? Utvrđuje se da one nisu bile prinuđene na spolno opštenje, već su bile zaljubljene u njega, a pred sudom su njihove izjave bile nedorečene i maltene bezumne!?

Što se tiče ucena oko zapošljavanja, opšti zaključak je da je tih nekoliko devojaka pristalo da legne s njim nadajući se poslu, što je stvar ličnog morala. S obzirom da u borbi za opstanak čovek nema velikog izbora (uzmite koliko ja imam muka oko toga), tim devojkama bi trebalo oprostiti, ali je nedopustivo što se povodom prve afere optuženog javljaju kao oštećene strane.

A sad, dosta o glupostima! I gadostima! Zamislite mene, grbonju koji bi trebalo da dođe do posla preko kreveta? Kakve su, molim vas, moje šanse? Nikakve, dragi moji, Nikakve! Šta meni ostaje u takvoj prilici? Evo, pokušaću to da razjasnim.

Pošto je, sam po sebi, moj najveći problem ženidba (to isto mišljenje deli fukara oko mene), želim da me neko opovrgne u tvrdnji da mi moj položaj kičme daje za pravo da budem ubica!

Šta kažete, vrlo smela tvrdnja, zar ne?

Ubica, dragi moji, i to vrlo javno! Poslednji, najnesposobniji advokat bi me odbranio! Mene, valjevskog Česmena ili Džeka Trboseka, uzmite kako hoćete. Oni su krili svoju krvštinu i zločin, a ja ne bih morao! Ja sam grbavac, to mi daje za pravo da ubijem i davim naslađujući se ženskom puti.

Petre Miklovdžiću, Perice, Petruška! pa ti preteruješ, streljali bi te, to je zločin, ne bi te grba spasla.

A, jok, ne preterujem ja, vi me ne shvatate dovoljno, niti ovakav život kao što je moj. Kad jedan prav, zdrav i, kažu, neodoljiv zavodnik dolazi silom do slasti telesne, ja s grbom mogu da radim što mi je volja!

Ovakav način razmišljanja doveo me je u krajnost, zapao sam u problem koji se odnosio na ženu koja je trebalo da me prati kroz grbavi život.

Sve se odigralo naprečac.

Kao ni o mnogo čemu u kući, tako ni povodom svoje buduće žene nisam hteo da se izjašnjavam.

Tog jutra, za stolom, našli smo se samo mi Brandići. Očuh je nagvaždao o mojoj ženidbi, kao da ima zauške, dok se mater uzdržavala da ne prasne. Dragutin Brandić je tom prilikom pokazao svoju najružniju osobinu: oduvek se trudio da svoje metiljave stavove prikaže kao neprikosnovene. Mogla je to biti, kunem vam se, poslednja belosvetska glupost, ali ako on misli da je vredna pažnje, morala se priznati.

"Ne mo'š biti više devstvenik. Šta će reći svet?" najzad propišta očuh, pa dodade kako je ovih dana izdan molban za mene i da ne bi bilo loše da preko balega, za punog meseca, mokrim u reku, možda ću se ispraviti.

Ovo poslednje što je rekao toliko me razgoropadi da mi iz šake ispade dusa hleba, odgurnuh šolju s mlekom, isprsih se i rekoh promuklo: "Hoću da bude lepa da se za njom okreću!"

Pogledali su me u čudu.

Istinu govoreći, pribojavali su se da ću odreći ženidbu, ali način i glas s kojim sam zahtevao ženu, to ih je zaprepastilo.

"Vidi, vidi đuvegiju", pokuša očuh da se našali.

"Nemoj slučajno da dovedete kakvu grbušu", rekoh još bešnje.

"E, to će ići malo teže", zajedljivo će očuh, uvukavši glavu u ramena, jer je Milevin udarac mogao da dođe kao grom iz vedra neba.

"Onda nema ništa od ženidbe", kazah, ustajući od stola.

"Al' ti ne radiš", zavapi očuh, osetivši da je preterao.

"Dosta!", izdera se Mileva i udari šakom o sto - "Za mnoge nema posla pa svet živi i dalje! Ženićeš se, pa da ti je majka-Janja!"

"Hoću, al' da bude ko vila Raviojla." "Koju ti mi dovedemo!" "Neće moći", odgovorih joj.

"Vidi, vidi kako bira", stavi se podmuklo očuh na Milevinu stranu.

"Dragutine! Smanji piće!" vrisnuh van sebe od besa.

Milevin pauk skoči, pa će ti meni: "Kuš!" - i ko sanćim uhvati se za kaiš.

"Što ga cveliš? Oćeš malo da te bacim u Kolubaru?" zapita ga Mileva i sevnu očima.

Dragutinu izbi žvak po usnama i on polagano odšepa do svog otomana.

Kad sam zatvorio vrata iza sebe, pomislih: "Bože, ništa nema upornije od ove žgadije koja me okružuje."

Jednoga dana, s večeri, poslali su me negde, izmislivši posao. To sada nije ni važno.

U varoš iziđoh zajedno s očuhom. Kad se vratismo, odavno beše mrkla noć. Osetio sam da su mi nešto spremili te odbih večeru i zakoračih u sobu. No, sa stolice skoči Mileva, snažno me uhvati i privuče k sebi.

Zenice su joj gorele i bile ogromne.

"Ako me ne poslušaš, izvrengijaću te po mokrom telu. Svetlo da ne pališ, flaster sam stavila na prekidač jer je došla!" prosikta i gurnu me prema vratima sobe.

Unutra beše nešto oskudne svetlosti koja se provukla pored Mileve. Potom čuh, sasvim dobro, vrata se iza mene pritvoriše i škljocnu brava.

Prvo što nazreh, jednim okom, bili su peškiri zastrti po staklariji. Kao nekada, pomislih, u detinjstvu, samo ovog puta nije zbog mene već zbog nje.

"Dođi 'vamo", čuh ženski glas.

Ja koraknuh prema krevetu. I pored toga što me je Mileva upozorila, uplašio sam se prilike u mraku, pod jorganom.

"U krevetu sam", ponovo se oglasi ona.

"Znam", glasnuh. "Slabo vidim."

"Ništa, ništa, evo me!"

Osetih joj šaku odozgo po svojoj. Trgoh ruku. Poželeh da priletim prekidaču, ali se setih.

To dolazi na kraju, moj Petre Miklovdžiću", pomislih.

"Čega se plašiš? Da skinemo ove krpe, barem onu s prozora. Možda se bojiš mraka?"

"Ne, ne", glasnuh.

"Ja se plašim mraka."

"Kao da smo mrtvi", rekoh i prestadoh da drhtim.

"Ja sam Kosara."

"Poprstenovali su nas?", upitah.

"Biću tvoja žena."

"Nećeš."

"Hoću, tako je rekla tvoja majka."

"To mi je nemajka, a ono mi je očuh."

"Nesrećan si. I ja sam bila."

"To je tvoja stvar!", rekoh grublje i primetih da je prestala da diše. Uplašila se, a ja sam bio nervozan. Trebalo je da zatražim da mi napravi mesta pored nje, u krevetu, ali nemadoh smelosti za to.

"Odi", reče mi pomerivši se.

Umesto da legnem, sedoh na krevet.

"Nećemo biti srećni!" uzviknuh očajno.

"Bićemo, samo lezi pored mene."

"Nećemo", odgovorih, osećajući kako me steže oko pasa. Stadoh da uzmičem; činio sam to sporo, u mraku su me stizale njene šake.

"Lezi pored mene", čujem njen molećiv glas i osećam kako mi se suze slivaju niz obraze. Više nisam mogao da izdržim. Ispružih se pored nje.

Bila je topla i glatka.

"Nemoj da me dodiruješ, budi mirna", mucao sam ispunjen strašću i strahom da će, pod prstima, osetiti moja nakazna leđa. Bila je vrela i vlažna između bedara dok sam je nasumce, van sebe od sreće, ljubio.

Kad je zaspala, polako ustadoh i poskidah peškire s ogledala i prozora.

Napolju se zarila neka čelična svetlost po nebesima; iz daljine se oglasiše petlovi. Stao sam iznad nje.

Zna li šta će ugledati kada se probudi? Čim se razdani, rešio sam, probudiću je da vidi svog ženika pored sebe, onoga koga će gledati celog života, ako ostane.

Onog momenta kad sam osetio drmanje shvatio sam da se budim. Kosara se probudila pre mene, želela je nešto da mi kaže.

Razdanjivalo se, u sobi je bilo polumračno, a ona je bila nagnuta nada mnom pričajući mi svoj san: "Čudno, kažu, kad promeniš krevet i sanjaš, to je istina. Prosi me strašna nakaza i rugoba, grbav čovek, a ja se branim pominjući tebe; kažem mu da imam verenika, a on mi odgovara: Pa, to sam ja, Kosara! i pretvori se u lepog mladića sjajnih rubina na sebi."

Obli me hladan znoj, stadoh da ceptim, učinilo mi se da me trese sedam groznica. Lagano se pridigoh i sedoh. Još ništa nije primećivala. Možda su joj saopštili, pomislih, i okrenuh se k njoj malo postranice. I dalje je ćutala. "Kosara, ja sam patnik", rekoh i zakoračih ka prekidaču.

A kad svetlost planu ona ciknu i poskoči u krevetu pa se pribi uza zid.

"Nisi grbava kao ja!" viknuh i pođoh k njoj. Drhtala je. Uto se zabele dan. Sjaj njenog vrata i ramena me zaseniše, nikada ništa lepše nisam video u svom grbavom životu. Gorko se pokajah što upalih svetlost. Ali drukčije nije moglo; kad-tad bi primetila.

Bacih se na kolena pred njom! Molio sam je da ostane, tako, samo da je gledam.

"Uneću drugi krevet u sobu. Ti spavaj na njemu. Molim te, ne ostavljaj me!" vikao sam izbezumljeno.

Bila je preplašena mojim ružnim telom, mojom grbom i jednim okom!

"Bože!" uzvikivao sam u očajanju, "nema ničeg ružnijeg od mene! Ničeg tužnijeg!"

"Petre", progovori grcajući, "ostajem pokraj tebe, samo prestani, smiri se."

Preletelo je nešto preko njenog bledog lica nalik na senku novog dana. Pomogla mi da ustanem s poda. Čak me i zagrlila! Mene, svoga jedinog grbonju! I tada, ne znam zašto, počeh da se smejem. Smejao sam se i plakao raširenih ruku u slaboj svetlosti sobe, u prasku zore kraj njenog bledog anđeoskog lika. Smejao sam se i plakao kao lud, dok je ona tiho ponavljala: "Smiri se, Petre, smiri se."

Posle nepunih godinu dana provedenih s Kosarom, moje zdravlje se naglo pogoršalo, dopao sam bolnice, a žena mi je očekivala dete. Nagovarao sam je da me napusti. Sve ću ti oprostiti, govorio sam joj, nađi drugog. Ali ona je odbijala. Moja Kosara je čeljade s dva razreda škole, svetlih očiju, širokog osmeha. Obećavam, kad se vratim u Đunis - kleknuću pred njom, sklopiću šake, i reći: "Molim te, nauči me da ništa ne znam! Da budem nasmejan i nevin kao ti!"

Kula vavilonska

Beše rešio Mitar Črmanović da zida kuću: ogromnu, s više spratova; kakvu ljudsko oko još nije videlo u ovoj varoši.

U nedelju, sve do podne, pričao je grozničavo svojoj ženi o tome kako će je sazidati. Strpljivo ga je slušala povijenih leđa, oborenih očiju, sva tamna u licu. Kad je završio svoju dugu, nervoznu priču, ona ga upita: "Zašto? Mi nemamo decu. Ova kuća je dovoljna za nas dva živa groba."

Tako je Jerina završavala s njim svaki razgovor; uvek je bilo to - "dovoljno za dva živa groba." I decu je uvek pominjala, mada nije uvek imala razloga za to; ali, uvek ih je pominjala. Tada bi joj se lice smračilo, postajalo bi još ružnije, a sitne crne malje ispod nosa uočljivije.

Iako nije svaljivala krivicu na muža, kako to često među supružnicima biva, Mitar se, kao pod žestokim udarima, povijao, stiskajući zube do prskanja. Posle takvih njenih reči obično bi ćutali satima; odmeravali bi se, zagledani jedno u drugo, kao da su videli, negde u dubinama svojih tela, ono nerođeno dete. Čija je krivica, nisu ispitivali, a za tolike godine zajedničkog života lekara i lečenje nisu pominjali. Kao da su se dogovorili da krivica bude obostrana; i da je tako nešto, bez dece biti, jedino moguće.

Črmanovići behu rođaci iz drugog kolena. Otac Mitra Črmanovića, jedna časna starina, opominjao je svoga sina, no kako on beše uporan u svome naumu, otac mu prepusti na volju rekavši: "U moju kuću gledaj da s njom dolaziš što manje. Daj Bože da budeš srećan."

Minuše godine neosetno, kao prah i dim. Jednog dana, Mitar primeti da je zaboravio da se smeje, osećajući negde, u dubini duše, kako mu je zanavek izmaklo nešto veliko i svetlo. Ipak, ne htede da poveruje da je sve izgubio.

"Za koga da radim?" glasno se upitala Jerina Črmanović, jednog dana, po izlasku iz kancelarije. I više nije otišla na posao.

A Mitar se na poslu zadržavao što je duže mogao; kasno uveče vraćao bi se kući, i tu postajao svestan da u praznim ženinim pogledima leži njegov najveći umor, beznađe i strah od onoga što će biti sutra, i što će (znao je) ličiti na ovo danas.

San nije hteo na telo samleveno umorom: sve što je u radu, za dana, uspevao da zaboravi, vraćalo se u mraku nesanice. Otac ga je nemo posmatrao; činilo mu se da stari zna njegovu sudbinu, iz dana u dan, sav njegov sutrešak, čak i kraj! Mnoga lica i najmanji događaji - sve bi odjednom postajalo tako važno u mraku sobe i nesanici, sve bi se okrenulo protiv njega.

Te nedelje, kad je počeo razgovor o novoj kući, reči su provalile iz njega kao bujica: o tome kako mora zidati, zidaće je i ako ne htedne ona da mu pomogne! Kako sazidati kuću, onu najveću, znači biti prvi u varoši, i on će sve učiniti da taj san ostvari!

Žena mu ništa nije odgovarala, ćutala je i gledala prazno i odsutno. On se nije dao, ličio je na davljenika koji se hvata za slamku. U jednom trenutku pomenuo je dete; ali tek pošto sazidaju kuću! "Da!" uzviknuo je, "ono će doći zajedno s novom kućom!"

Blesnula je čudna svetlost u njenim očima. Potom je na njenim tankim usnama zaigrao smešak, tanušan i jedva vidljiv, i njemu je postalo jasno: "Zidaćemo! Zidati!" povikao je, osetivši suze u očima.

Ko zna koliko godina posle ženidbe nije stupio na prag kuće u kojoj se rodio?

Posle majčine smrti, na dan sahrane, našao se sa svojima na seoskom groblju, u dubokom snegu Gornjih Košlji, negde u planini visoko iznad Drine.

Nije ni otresao prašinu sa sebe, a otac mu je rekao: "Znam, došao si da prodaš svoj deo."

Pokušao je da objasni kako je u pitanju nova kuća. Objašnjavajući, silio je sebe da se osmehne.

Posmatrali su ćutke grčeve na njegovom licu.

Činilo mu se da ga jedva prepoznaju, kao da im je u kući stranac, i to iz grada, što uvek ide na loše; u svakom slučaju, nekakav nevoljko koji je zalutao u ovoj vrleti.

"Ja sam još živ" - rekao je stari, a to je značilo da nema deobe.

Od njih bi mogao dobiti samo kreč i nešto drvne građe; ništa više s ove vrleti; a i to što bi dobio od njih koštalo bi ga đavo i po dok prebaci do Valjeva. Onda je nastala tišina, kao da do groba nisu imali više šta da mu kažu. Braća su očekivala da ustane i napusti kuću. Želela su to iz dubina svojih bića, i (on je to lepo osetio) kroz njega su videli jednu prokletu nerotkinju, ženu kojoj je do gradnje kućerine s dva sprata a koja nema dece.

Osetio je kako mu znoj probija kroz kragnu bele košulje, nervozno je popuštao čvor na kravati.

To što se pojavio pred njima kao činovnik s dobrom platom - rušilo se i topilo kao lanjski sneg. Gledali su pred sobom lepo obučenu i nagojenu lisicu sapetu gvožđem ispred kokošarnika; na njegovom znoju naslađivala su se braća.

Prema njima i ocu nije osećao nikakvu ljubav, bio je ravnodušan za sve njihove nedaće ovih godina, a po prelasku u grad nije ga zanimalo više ništa što se odnosilo na njihove živote. Međutim, ovo što je sad video u njihovim očima bilo je oličenje prigušene mržnje, bez glasa i pokreta.

"To je zato što su ostali ovde, a ja se dočepao varoši", prođe mu misao kroz glavu.

Napetost je prekinuo otac koji je ustao od stola i lagano ušao u sobu s podom od nabijene posivele zemlje. Dugo je nešto lupkalo tamo, iza zatvorenih vrata, kao da je stari Črmanović preturao sedam začaranih kovčega s blagom.

Mitar je gubio dah od tog šuma, dok su se braća zbunjeno zgledala.

A kad se Nikodim Črmanović vratio iz sobe, izgledalo je da ništa nije izneo iz nje. Prišao je stolu, stavši tačno iznad njegovog znojem orošenog vrata.

"Evo ti, ovo je tvoj deo. S kućom i malom nemaš ništa više", rekao je vadeći iz džepa novac uvijen u novinsku hartiju.

Srednji brat poskoči i nešto zausti. "I on mi je sin", preduhitri ga Nikodim; i na tome se svrši.

Dobijeno pred njim nije prebrojavao. Dobro je poznavao svog oca i bio je siguran da je tačno dobio svoj deo. Znojavih dlanova, strpao je novac u džep i odmah ustao. Pokušao je da kaže nešto, mrmljajući. Tek na vratima uspeo je da izusti ocu, koji je sam pošao da ga isprati: "Svi grade."

U rasklimatanom autobusu, na lokalnoj liniji, osećao je pod laktom, duboko u džepu, gutu s novcem i smeškao se zagledan u brda, dok mu se znoj hladio po leđima. No, baš tada, u tom trenu, pomisli na Jerinu. Šta će ona reći kad joj ispriča ovo sa svojima?

U poslednje vreme se sve više oslanjao na njene sudove. A i ona kao da je postala drukčija, mekša i privrženija; kretala se življe po kući, pričala kao nikad do tada, zapitkivala kako ide sa nabavkom materijala; ništa nije moglo bez nje: htela je o svemu da se pita i da odlučuje.

Jednom prilikom pokušao je da je nagovori da se obrati za pomoć svojima. Odbila je to s gnušanjem i srdžbom; činila mu se kao žena koja nigde nikog svog nema, a imala je. Ta misao da je Jerina imala svoje nagna ga da razmišlja o sopstvenoj braći.

Dok se autobusom tresao, pokušavao je da ih odagna iz misli; upinjao se (u mislima) da brani svoju ženu. Zašto bi ona bila prokleta žena? Zašto? To je njihova zavist zbog nove kuće! Imaćemo decu! Imaćemo! grozničavo je razmišljao Mitar Črmanović, ali pogledi njegove braće, kao da su imali hrastovo korenje, lebdeli su mu pred očima.

U ulici, po dolasku, skoro pred samom kućom - sinu mu misao, vrela kao žiška, da kaže ženi kako je ovaj novac pomoć od njegovih, a deoba će doći posle očeve smrti. S tom mišlju čvrsto stupi na prag svoje stare kuće.

Zida se kad vrana počne da zeva, kaže narod, a Mitar je krenuo s gradnjom ranije, negde posle Đurđevdana. Isprva je mnogima bilo čudno što njih dvoje, tako sami, zidaju novu kuću?

Jednog dana, iznenada, pojaviše se Jerinini - Zlotovići. Postajali su malo ispred gradilišta, pa se okrenuli bez pozdrava i otišli, nije ih ni primila u kuću.

Glavni majstor na dvospratnoj zidanici Črmanovića beše Ranđel, zvani Grba, poreklom iz sela Osata u Bosni. Njegovi ga dali da izuči zanat kod nekakvog Crnotravca, posle čega je Ranđel stekao glas dobrog majstora gradeći širom zapadne Srbije. Bio je to onizak čovek, širokih ramena, žute kose, povijenih leđa; ničega nije bilo na njegovom telu što bi opravdavalo takav nadimak. Utisak da je Ranđel grbav dolazio je usled njegovih dugih ruku i povijenih leđa. Jedino što beše čudno u izgledu Ranđelovom behu njegove oči - jedno mu beše žuto, a Drugo ljubičasto. Isprva; s gradnjom beše sve u redu. Mitar je poštovao rad i zahtevao majstora Ranđela, njegovog suvonjavog kalfe dečijeg lica i ostalih pet zidara. Ni oko materijala nije bilo većih problema, mada se govorilo kako cementa i cigle s vremena na vreme nestaje. Mitar je vodio računa da zidarske nadnice isplaćuje tačno i na vreme, svake subote, uočivši da je glavnom majstoru naročito stalo do toga.

Ali Mitar iznenada promeni naum. Reši da dozida treći sprat. I pored toga što je bio svestan da novaca neće biti i za taj sprat (koji nije bio predviđen prvobitnim projektom) Mitra Črmanovića je nešto gonilo na to, nešto mnogo jače od njega samog.

Redovna isplata zidarima je, u prvo vreme, počela da kasni, a potom i da izostaje. U sveopštoj gradnji materijala nije bilo nedeljama, a kad bi se pojavio na skladištima planuo bi za tili čas. Zidari su zbog njegovih neispunjenih obaveza prikriveno gunđali i radili sporije; ono što bi ranije ozidali za dan, sada su podizali tri dana.

Mitar postade grub i osoran prema graditeljima, njihov rad ga nije više zadovoljavao. U zidarima je video svoju braću i mrzeo je te ljude iako je bio svestan da je krivica njegova. U raspravi oko nadnica kao da nisu govorili istim jezikom!? Mitar im je zakidao naplaćujući ono što im je dao da pojedu u toku dana.

S večeri, po odlasku zidara sa građevine, on bi odmah izlazio gore među skele i tu ostajao dugo u noć, posmatrajući odozgo prolaznike.

"Kako su ništavni. To je zato što ih gledam s trećeg sprata", vrtela mu se jedna te ista misao po glavi.

"Hoćeš li leći, čoveče?" pozivala ga je Jerina, držeći ručku lampu u rukama - "Gluvo je doba noći", dodala bi, čuvši teški bat koraka odozgo iz mraka.

Ponavljalo bi se ovo skoro svake noći. Črmanović je posrtao, umoran kao zver svaljivao bi se na ležaj.

"Mitre, neke džukele dižu treći sprat. Mi moramo četvrti", reče mu Jerina jedne noći, pošto ga je svela s nedovršenog sprata.

"Moramo", odgovorio je, dok mu je san gasio sjaj u zenicama kao da je smrt, a ne odmor.

Dolazila je rana jesen. Rad na Črmanovića zidanici nekako je odmicao. Svaku ciglu umalterisanu u zid Mitar je osećao u venama kao krv.

Jednog jesenjeg dana priđe mu Ranđel na gradilištu i reče: "Neću više ovako, domaćine. Nismo se ovako dogovorili. Isplati mi i traži druge ljude, ja povlačim svoje."

Bunio se protiv ovakvih reči Ranđela majstora, ali je to radio nevešto i ispadao smešan pred njim. Osećao je jezu od pogleda koji je dolazio iz žutog i ljubičastog oka; sličan beše detetu koje je pogrešilo u svojoj igri.

"Svi ste se dali u gradnju, kao sumanuti, a niko neće na vreme i pošteno da plati", reče Ranđel Grba, i nehajno podiže dugu ruku ispred sebe, pa je opusti. Odmah iza njega stajao je kalfa dečjeg lika, s mistrijom umazanom krečom u ruci, i posmatrao Mitra naivno kao dete.

"Važno je da ću platiti. Sačekaj", promuca Črmanović.

To izazva jedak osmeh na majstorovim usnama: "Za mene je najvažnija subota kad dobijam novac, to je moj dan u godini! Imaš li ili nemaš da isplatiš?"

Nije imao kud. Pristao je da isplati sve do dinara u prvu subotu koja je dolazila. Tako su dugovi prema zidarima bili izmireni, ali Mitar nije imao više čim da kupi materijal koji mu je nedostajao za dalju gradnju. Ubrzo cene građevinskom materijalu skočiše skoro duplo.

Nekako tih dana stiže Črmanoviću najmlađi brat. Otac im beše na samrti. Njegova želja je bila da pored svog samrtnog odra vidi sva tri sina.

"Kako mogu da ostavim kuću? Neka dođe u bolnicu, biću pored njega svaki dan", izlete iz Mitra laž koju kao da je godinama spremao.

"Otac kaže da beskućnici i ološ umiru u bolnicama sveta, bez sveće. Ti dobro znaš, on u bolnicu neće", kaza najmlađi brat, i ostade kod Mitra tri dana da ga sačeka da svrši preke poslove pa da krenu u selo. No, sva tri dana, do duboko u noć, pri svetlosti sijalice, Mitrov najmlađi brat je radio s njim na kući. Počinjali su s poslom pošto bi zidari s prvim sumrakom napustili građevinu. Onako u noći, pri svetlosti sijalice, Mitrova kuća, puna tesnih hodnika koji se dizahu uvis činila se najmlađem bratu kao džinovski oglodan volovski kostur uspravljen i mračan.

Izjutra rano, četvrtoga dana po svom dolasku u grad, trže se iz sna najmlađi brat i reče starijem:

"Moram da idem. Usnih, čini mi se da je otac izumro."

Mitar je pokušao da ga zadrži, ali kako je brat bio uporan, on ga isprati s rečima da će i on odmah poći za njim.

"A sad", reče Jerina mužu pošto se vratio, "nećeš ići u Košlje, već kod advokata da tražiš svoj deo!"

Samo za trenutak bi zbunjen, a onda se seti pređašnje namere: "Da", reče, - "sudom ću tražiti svoje."

Kako je došao narečeni dan da se izmire novi zidarski dugovi - i kako to Mitar ni ovoga puta nije učinio na vreme, Ranđel sa svojima reši da ga napusti, a dužnika da preda sudu. Tada Mitar, po Jerininom nagovoru, pokaza svoje svinjsko lice rekavši: "Oni koji imaju zidarske dozvole za rad dobiće novac, a oni koji nemaju, s njima neću više da razgovaram." Potom između njih izbi svađa, koju Ranđel prekide s neobičnim izrazom na licu, pristavši da sačeka isplatu nadnica.

Od tog trenutka Mitar je prisluškivao svoje zidare iz prikrajka; kad god bi mu se ukazala prilika za to, bio je u njihovoj blizini. Jedan od njih petorice, čuo ga je, kleo mu je kuću poželevši da se sruši.

"Mogla bi i da se sruši, kao što kod mene može da stoji bez temelja", odazva se Ranđel na to, "ali šta bi drugi rekli? Srušila se pod Ranđelovom rukom"

Imao je osećanje da mu se utroba prevrće od ovih reči.

"Srušiće je ludaja sam, jer hoće četvrti sprat" - završi Ranđel Grba, što izazva smeh kod ostalih zidara.

Jednoga dana, iz prikrajka, ču novu priču: "Nekakav nesrećnik", poče Ranđel, "koji je argatovao godinama po Austriji, reši da za kratko vreme sazida ogromnu kuću s liftom. To se dogodilo negde u okolini Ćuprije. Dao on zidarima mnogo hiljada šilinga, samo da što pre sazidaju. A kad dođe vreme da se useli, prolomi se strašan tresak i pola kuće se sruči na zemlju odakle je dignuta. Skupi se celo selo da vidi pad najveće kuće u okolini. Pade i istraga povodom rušenja, ali niko nije mogao da rastumači zašto je pala. U zlo doba pojavi se beloglavi starac koji reče: Ljudi koji su ovu kuću digli nisu vični zidanju ovolikih kuća na ovom tlu. Do mraka će pasti i ostalo, čim se dosuši. I stvarno, s prvim mrakom sruši se i ona druga polovina. Kažu da se onaj vratio u Austriju i da još argatuje tamo ne bi li podigao još veću kuću, ili umro u tuđini ako to ne ostvari."

Hvatao ga je stid - i više od toga: osećao se jadnim, ali te Ranđelove priče prosto su ga mamile da ponižavajući se osluškuje kao zver; a i kuća ga je progonila; nije prezao ni od čega samo da je završi.

Svi (osim njega) znali su da je tu negde i da ih prisluškuje.

"Proklet čovek, i kad mu ponudih posao na kući", pomisli sav napet zbog onog o čemu su zidari pričali. Mogao je da namesti Ranđel majstor (čuo ga je kako tvrdi) gredu venčanicu na rogovima kuće da škripi uvek u gluvo doba noći, bilo-ne bilo vetra.

A svog kalfu Ranđel je našao ovako: imao je mnozinu zamenika, neki poumiraše kao domajstori kod njega celog života. Ali, dete Rada (tako je nazvao kalfu kome beše drugi kum) izabra zato što je osetio da će jedini moći da primi zidarsko znanje do kraja - krunu zanata. Već. je dugo, ima tome godina, dete Rade kalfa kod njega, ali niti je on više dete, niti je majstor sredovečan čovek; tvrde da je Radu već četrdeseta, a Ranđelu se ne mogu izbrojati. Kad ga je prvi put sreo, Ranđel ga ovako primi: postavio mu je nekoliko čudnih pitanja, od kojih je najčudnije bilo ovo:

"Je l' ti babo živ?" a znao je da mu je otac odavno mrtav.

"Jeste. Samo, odavno ode na dalek put", odgovori dete Rade.

"Vele, sinko, kako ti je babo umro, a ti se nisi ni rodio?" upita ga Ranđel, tobože kao da ne zna.

"I meni tako rekoše, al' im ne verujem. Babo mi je na dalekom putu i vratiće se."

"E! od tebe će biti nešto, sinkoviću!" uzviknu Ranđel majstor, te tako dete Rade osta kod njega. No, istinu govoreći, beše to samo priča koja je kružila o njima.

Zašto Ranđel majstor s kalfom ostaje pošto zidari odu? Šta oni traže po mraku u vrhu nezavršene kuće? pitao se Mitar Črmanović, drhteći kao liska javorova.

Jedne večeri nije mogao da izdrži. Presreo ih je na izlazu. "Šta ti, Ranđele, tražiš s njim gore u mraku?" upita ga drhteći od besa.

"Tražim tvoju sreću u ovoj kućerini, pošto se uselih u nju", odgovori dubokim prigušenim glasom Ranđel majstor.

Mitra obli hladan znoj duž kičme. "Slušaj ti!" uzviknu pošto se pribra. "Da te više nisam video da dođeš! A za ovo ću te tužiti, da znaš!"

"A ko će ti poverovati, jado, u nevidljivo, u ono do čega takvi kao ti ne drže?" upita Ranđel, nekako tiše i još prigušenije.

"Da te ovde više nisam video!" prodera se očajnički Mitar Črmanović.

"I nećeš, nećeš! Ništa ne duguješ, strvu. I da znaš, mogu te kupiti za puor, toliko imam!" - dobaci mu, i nesta u mraku zajedno sa kalfom.

Po svom običaju, Mitar zakorači s namerom da obiđe ono što su zidari uradili tog dana, no zasta motreći uznemireno u tamnu unutrašnjost svoje buduće kuće.

Neka, sutra ću, pomisli, i uputi se, sav znojav, ka staroj kući. O ovome, s Ranđelom, Jerini ne reče ni reči; kaza joj samo da od sutra ne prima više zidare na građevinu.

Očekivalo ga je suđenje s braćom oko deobe očevine i s gradnjom je imao nameru da stane; a i novaca nije bilo više.

Parnica sa braćom se otegla. Mitar beše zapao u neko grozničavo i razdražljivo stanje. Bio je povazdan na novoj kući; sklanjao je gomile maltera i prašine, potom je čistio neomalterisane zidove skidajući paučinu i prašinu s njih, grebao ih je besmisleno i ono malo materijala vukao tamo-amo po hodnicima. Noću je sanjao da joj diže rogove i krov, sam, u nekakvoj zelenoj izmaglici.

Na poslednje suđenje braća su dovela čoveka koji je tvrdio da je bio prisutan u momentu kada je stari Nikodim Črmanović isplatio deo nasleđa u novcu svome najstarijem sinu.

Mitar se vratio s tog suđenja slomljen.

Nekako tih dana počelo je da se priča o nezakonito stečenoj imovini i bespravno podignutim kućama koje je trebalo rušiti. Sav užasnut, Mitar je osluškivao taj glas čaršije koji je postajao sve glasniji.

Svi papiri oko zidanja kuće bili su mu u redu. Priznanice od kredita je besomučno čitao, razgledao i nanovo slagao u kartonske kutije od obuće. I za najmanji deo kuće imao je pokriće, ali njegov strah je bio stoglav, nagonio ga je da drukčije misli i oseća.

Zatim se dogodilo ono sa nekadašnjim obućarom, koji se zapalio u kući koju su hteli da mu oduzmu. Bio je to jedan jedini slučaj od stotine stotina koje je valjalo ispitati i goniti. I, valjda, jednoga su stigli u bezakonju njegovom.

Samopogorelac je polio sebe i zidove benzinom. Ostalo je samo pocrnelo zgarište i suri spoljašnji zidovi.

Jedno od lica koje je utvrđivalo uzroke požara i smrti izvuklo je iz nagorele školske torbe knjigu na čijim je koricama sed, razbarušen čovek palio salaš iza sebe: Sluga Jernej i Njegovo Pravo - pisalo je na slučajno zaostaloj nagoretini.

U strahu, kažu, utvrditelj trže ruku, kao pred mogućnošću prvog plamena, i korice skliznuše u prah i pepeo zgarišta.

Već. uveliko beše pala noć. Na kući se Mitar Črmanović zadržao duže nego obično. U stvari, Jerina se nije pojavila da ga, po običaju, pozove na spavanje. Lutao je po zidanici. Uspinjao se i spuštao niz njena stepeništa. Kraj njegovih stopala, između šalovanih betonskih greda, zjapile su tamne dubine. Velika je! Visoka je! kliktalo je nešto u njemu. Na momente je osećao umor, i pitao se: zašto po noći toliko, kao nikad do sada? I sutra će svanuti dan, nagledaću se lepotice. Potom je iskrsnula misao, jaka kao sudbina: zašto sam pristao na zidanje tolikih hodnika!? Zašto, zar nije bilo bolje još dve prostorije umesto njih? A znoj mu je pljuštao niz lice.

Tu, u mraku, gde je spustio stopalo, bio je stepenik. Ili mu se činilo da je nekada bio tu?

Padao je s visine i udarao zidove, sve do dna gde je izgubio svest.

Sutradan ga je našla žena sveg u skoreloj krvi. Ničeg se nije sećao. Nije mogao da govori. Noge su mu bile polomljene i rebra smrskana. Beše skvrčen i crn u licu, podsećao je na veliku crnu bubu s ljudskim likom.

U bolnici (tamo gde je želeo da obiđe oca na samrti) posetila ga je Jerina. Bio je u šok sobi. Ležao je i posmatrao je kao da je ne poznaje. Napolju je besnela kasna jesen. O prozore sobe udaralo je suvo granje koje je vitlao vetar.

Negde smo pogrešili. Samo, gde? U Labudice, Perine, dva sina, oba kuljava, oba potuljena kao zmije. Imaju dve kuće. Jedna je ogromna, kao Kula Vavilonska, eno je iza nekadašnjeg Gođevčevog hana. Sva je u mermeru, a unutra sve od kristala, sve od suvog zlata. Kada Nađa, zvana Labudica, pljune, to je na stotine hiljada dinara. Neće nečiste sile, za veštičijih noći, u han, Gođevčev han, nego svrate preko puta, jer Kuću vavilonsku Labudica samo očisti, istrese od prašine, provetri i ponovo zatvori, kao da je grobnica koja očekuje večite stanare. A evo, nama? Zašto? razmišljala je tako Jerina Črmanović posmatrajući bogalja na krevetu.

"Povratila mu se moć govora", tiho je rekla sestra iza njenih leđa.

Sela je bez reči na ivicu kreveta.

On pokuša da se pokrene, ali klonu. Pomogoše mu da podigne glavu.

Jerina se savi prema tom telu u gipsu, prema tom crnom licu.

"Čim ustanem, gradićemo dalje", jedva dopreše reči.

Učinilo joj se da taj glas, koji je jedva doplovio do njenog uha, uopšte nije ljudski, kao da je dolazio iz groba.

Kralj šaha

Samo da ne bude podvale ili da neko ne bude brži, spretniji; da bude najbolji u prognozi (opklade idu i do stotine hiljada).

Dao bi i figuru prednosti protivniku (jer on je Kralj Šaha) samo da se, kojim slučajem, ne nađe bolji majstor! Ali, ovo sada, sve je tako mirno; u prigušenoj svetlosti letnje večeri, pod prisenkom kržljave šljivine krošnje, tako je mirno, kao da ne ide na dobro.

A i te, još uvek nerešene, tužbe sudu; šta li čekaju? Nova parničenja? Stari svedoci se neće pojaviti, a onda sve iz početka. I dokle?

Pravi vrtlog misli, sve zloslutnije jedna od. druge, zahvatao je srce Mikijana Filipeskua i ono je tuklo kao u deteta.

"Ne, nikada se isti svedoci ne pojavljuju na obnovljenoj parnici. Ako se pojave, onda, prevaranti, svedoče protiv mene. I, gubitak. Gubitak!" razmišlja posmatrajući modre pruge sunca koje se razlivaju na zapadu.

Biti izvaljen u poljskoj stolici nije loše; onako pozamašnog stomaka, uz oblak parfema koji lebdi iznad kose, dok se oglašavaju kokoške, a krupan vučjak udara kosmatim repom o platno naslona.

Samo da nije tog prokletog fiksa (pored briga oko parnice). Prosto da čovek ne veruje svojim očima kako je neuhvatljiv dobitak na velikom tiketu.

"Na koga da fiksiram? Oba tima su karakušljiva i bore se za opstanak u ligi", mrmlja Filipesku i na nebesima vidi nešto kao modru reku, pa sklapa oči opirući se ružnim mislima. Ipak, ne može da odoli šumu tople večeri; gvirne ispod kapaka, a ono: sve treperi, čini mu se sve oko njega, do nebesa. Kriva taraba obrasla divljom lozom, mali zeleni prozori, redovi saksija pored ljubičastog istrbuljenog zida tamnocrvena ćeramida - po kojoj su se načetili bokori čuvarkuće - sve to lebdi kao da poskakuje u letnjoj večeri. "Divna mi je kuća. Prava vila. Šteta što nije veća, ali neko nema ni ovoliko", uljuljkivao se u poljskoj stolici, utišavajući i smirujući svaku neprijatnu misao - i njemu se učinilo da se popeo i legao, kao u sedmoj godini, na Kavjor Samaljot, na Aljošin Čarobni Ćilim.

Kraljevsko detinjstvo

Kako je samo znao da priča o čudesima Čarobnog Ćilima Nikolaj Fotič Beljajev. I, evo (stvarno kao u snu), kako ga za ruke drže Nikolaj i Darja Filipesku, a on skakuće, u matroskom odelu, usta punih Aripovih luša i orasnica. Dovodili su ga pred uskršnje milhbrote pune suvog grožđa, koje su tako lepo mesile Olga Teplov i Klavdija Iljinski. Žene su ga nutkale milhbrotom, milujući ga i pominjući male nestale dečake iz Voronježa, Kijeva i ko zna kojih sve gradova iz nemerljivih daljina.

Kolutao je očima posmatrajući kako Nikolaj salutira pred svojim starim prijateljima, pozdravljajući ih kao da ih godinama nije video.

"Opet smo čuli za vaše bekstvo, dragi naš Fotenjka! uzviknuo bi Leonid Oševnee, poskočivši u mestu, nasmejao se i zagrlio Nikolaja.

"No, no, baćuška! Šta ste to hteli, zaboga miloga!? E, čemu to, baćuška?" cupkao je dežmekasti Leonid oko visokog Nikolaja Fotiča Beljajeva, bivšeg kapetana sedamnaestog pešadijskog puka iz Voronježa.

Leti kroz detinjstvo Mikijan Filipesku u tanušnom snu kao u mehuru od sapunice.

Ono kad je Nikolaj prvi put otišao od kuće strašno je bilo slušati: Darja je vrištala čupajući kose, dedica Pantelej je sipljivo ponavljao, krešteći kao stara očerupana kreja koja natuca ponešto od govora: kako njena tuga nije na mestu - Nikolaj je samo njihov samac, doduše trideset godina, ali samac, da Darja ima mrtvog muža i da on, Jerolim Filipesku, sada u grobu, naslućuje njenu vezu s Nikolajem.

"Ućuti, dedice! Ostajemo sami! Kako ćemo bez njega!?"

Tako se Darja nadvikivala sa svekrom do duboko u noć. A negde u gluvo doba noći, kad je sve spavalo dubokim snom, začuo se hrapav glas Nikolaja Beljajeva. Vraćao se bivši kapetan iz Voronježa, ali nikako mu nije polazilo za rukom da pogodi kvaku na vratima. I pevao je Nikolaj, pijan od tuge; pevao je o belim orlovima koji spavaju, pominjući njihove dušice. I Volgu je pominjao, stepe i mrtve prijatelje, plačući kao nikad do tada.

Kako je samo vrisnula Darja Filipesku, rodom iz Kišnjeva - tamo gde su šareno namalane kuće, plotovi i kapije, kola i konjski amovi - gde su ljudi i nebesa našarali.

Čim je ušao u kuću, neuspeli povratnik u Rusiju, plakao je i govorio da od Ruskog groblja u Beogradu nije mogao dalje. Grlio je i ljubio pospanog dedicu, kunući se da je mnogo zgrešio prema njegovom počivšem sinu Jerolimu, a sve zbog Darje, sve zbog žene.

"A što bih se vraćao, dedice? Svi ćemo se ponovo videti na kraju vremena, tamo, sve od Vavilona, zar ne dedice?"

"Jes, jes, sinko, od Vavilona", kao da je skočio glas s vrha dedičinog nosa. "Jes, jes, idi da legneš, Nikoljaj, umoran si, umoran", drhtao je glas dedici Panteleju.

Darja je vukla Nikolaja prema krevetu, udarivši ga (više od milošte što ga opet vidi) papučom po leđima.

Nekako je legao, očajavajući što je nesrećni kapetan, koji više nema baćušku cara i Otadžbinu. Ispovedao se Kijevskoj Trojičici moleći je da mu patnju ne zaboravi. Tražio je da probude dečaka da mu ispriča o Čarobnom Ćilimu. Pokušavao ponovo da otpevuši one stihove i - konačno je zaspao. Bekstvo kapetana Beljajeva nije se ovim završilo: morao je pred starim generalom Satnikovim da obrazloži svoj postupak, što je i učinio, nazvavši ga ludom idejom koju može da poseduje samo čovek bez Otadžbine.

Međutim, Nikolaj je vremenom učestao u svojim bekstvima i noćnim pokajničkim povracima. Ma koliko Darja bila sigurna da će se vratiti, dovoljno je bilo da ne dođe na vreme na ručak pa da ona, sva u suzama, otrči do generala Grigoria Satnikova i saopšti starom kozaku da ju je Nikolaj napustio. No kako se u taj slučaj oko bivšeg kapetana umešao Vladimir Sergejevič Iljinski (po činu kapetan u istom puku u kome je služio i Nikolaj Fotič) ta stvar je nekako legla sama od sebe. Kao da se podrazumevalo da neko od izgnanika mora da pokuša nemoguće u ime svih. Bivši kapetan iz Voronježa i dalje je odlazio, posle tih ispada, na viđenja kod Satnikova; učestvovao je na svim čajankama, kajući se svaki put zbog svojih nepromišljenih bežanija i primajući izdašne savete generalovog ordonansa Leonida Oševnee.

U takvim prilikama, stari kozak kao da se pribojavao nečeg drugog: "Nikolaj! Samo da ne budeš onaj Tatarin, onaj Levkovič, onaj izrod koji kaže da nije Rus! Zamisli, Nikolaj! On odriče! Odriče!" viknuo bi general, pa bi odmah, sav zajapuren, seo u stolicu.

Svi bi zaćutali.

Leonid bi leteo oko svog generala, preklinjući ga: "Vaše blagorodstvo! Ne uzbuđujte se! Vaše srce! Kako ćemo bez vas, baćuška! Smirite se, tako ste uzbuđeni! Ah, taj Mihailo Levkovič, taj izrod! Srpska zemljica mu kosti izbacila!" - padao je u vatru ništa manju od one u kojoj je bio general.

Dok strašno šišti iz grudi uzbuđenih staraca, čuje se tihi iskidan glas Nikolaja Fotiča: "Praštajte generale, praštajte mili moji. Jedino sam želeo da vidim Vladičicu našu, Kijevsku Majčicu, ali tako je daleko, toliko daleko", zamuca i obori glavu kapetan.

"Šta to pričate, dragi naš Nikolka? Zar vaša dušica ne zna i srce vam ne oseća kako je Vladičica naša, Spas naš, svuda s nama? Tu, u grudima, Fotenjka! Tu Ona prebiva! Nema mesta pod nebom, ni koraka po zemljici, a da Ona nije s nama! Nikolka, mili naš, izdrži još malo, brzo će ovaj život. I ne tuguj, Nikolka, ne tuguj."

Muk je zavladao posle ovih reči Klavdije Iljinski. Njene oči pune suza, sjajne kao kubeta Kijevskih crkava, i beskrajno tužan osmeh na bledom licu najbolje su govorili o malim drvenim ikonicama iz Novgoroda i Kijeva koje su ispunjavale njenu sobu.

Kod Klavdije, čim uđeš u sobu, sedam stotina sedamdeset i sedam ikonica dobijaju krila; lete i pričaju, šište krilcima oko tvoje glave, a ti, ako si nešto zgrešio, plačeš od sreće i postaješ dobar kao anđeo. Tiho mu pričaju unuke starog generala, pokušavajući da ga uguraju u Klavdijinu sobu, dok ih on moli da mu pokažu fotografiju njihovog oca, glavnog veterinara na dvoru abisinskog cara. Lep, krupan čovek s osmehom stoji među konjima, a oko njega je grupa crnih ljudi u belim odorama do zemlje.

"Ah, kakav san! Malo ih je ovako lepih", pomisli Mikijan Filipesku i poskoči iz poljske stolice. Protegnu se i, opazivši da je sunce poodmaklo u svom luku, premesti stolicu u sunčaniji deo dvorišta. Bacivši pogled na nebesa kao da se uveri da su mu dragi i mili sada u miru i spokoju. Kako samo čovek može da bude tužan u ovom strašnom životu.

Imati dedicu kome sve smeta i samo proklinje, toliko živi kao da nema nameru da umre. Pa tri sina bez majke. A da se ne govori o kanarincima, mačkama koje vrve po kući, rasnom vučjaku (kako taj jede!); sve to treba nahraniti. Sve je to na leđima čoveka koji mora, u svoj muci, da zadovolji svoju strast za šahom.

Toliko putovanja (sva ta muka oko preprodaje), turniri, igre na sreću i varoš koja te mrzi.

Mrzi! A zašto? Zar samo zato što mora nekako da se živi? Osećao se kao njegov kanarinac u igri. Izvrne se ptica glavom nadole preko visuljka i gleda ga. On joj se smejulji, ipak, hvata ga zebnja. Negde u dubini duše misli: kao i ja, kao moj život.

Taj hod, s glavom nadole, kroz život počeo je nekako posle Darijine smrti i smrti blagopočivšeg Nikolaja. Odjednom ga izvikaše: hoće na lak način da dođe do novca, kažu!

A dedica Pantelej im veruje: "Bićeš bankrot, jes, jes, pazi što ti reko!" Tako ga je ispraćao, dok je on polazio, u sitne sate, da po kafanama obrne svoj alat: s kuferčetom punim čokolada i karticama s golišavim ženskama. I, šta tu ima? Ko hoće da kupi nek kupi, ko neće i ne mora; on hoće samo da preživi.

Vremenom je sve strašnije. Cela varoš kao da postaje začarana; nekakav grad Ludiburg, a on njena glavna ličnost s glavom nadole.

"Taj život vođen natraške toliko je strašan da ne možeš ponovo da se oženiš. A ko će o deci da vodi računa? Njima treba majka", razmišlja tako Filipesku i postaje siguran da je mrtvima lakše. "Oni su bez brige" - misli, i siguran je u to.

Hotel "Bentano"

"Šta čini život teškim?" pitao se. "Ljudi! Dabome, oni, još ako su prevaranti u ortačkim poslovima, švercu i opkladama, to je tek strašno."

Ne zna ni sam zašto, ali na pamet mu pada Đan Karlo Ulkinus, inače jednostavnog imena Radomir Bašagić iz Koreje, pod Petim Pukom. Iskezi se taj, a lukav osmeh od uveta do uveta. Pa još doda: kao on je iz Palerma, sa Šičilije. Filipesku ga ispravlja: Sicilije, kaže mu, ali ne vredi, Ulkinus tera po svome; to je otmenije, kaže mu i kliberi se. Sad, to i nekako, neka radi sa svojim imenom šta hoće (shvata Mikijan, Ludiburg je ovo), ali šta mu smeta njegova kilaža!?

"Mikice, pući će vam jednoga dana debelo crevo! Sram vas bilo, pojedete najmanje tri obroka dnevno žrtvama gladi u svetu!"

Eto kakvim ga rečima obavezno presreće grozni Ulkinus. Kad zatraži savet za mršavljenje preporučuje mu vodu petnaest dana, a sledeće dve nedelje: "Akvadestilata plus dvopek s nešto soli."

Filipesku je užasnut: "Pa, mačka više jede! To je kao na teškoj robiji!"

"Jedini način da likvidirate menzu! Setite se samo hotela "Bentano" i kure mršavljenja koju sam preduzeo u borbi s vašom labušinom. Da ste imali tada poverenja u mene, ne biste pali na akvadestilatu!"

Pri pomenu tog tršćanskog hotela Filipeskua je zahvatala groznica; bio je to udarac koji nije mogao da zaboravi.

"Što li mi pada na pamet? Ulkinus je mrtav, odavno", razmišlja Mikijan i gnezdi se na stolici; oseća svuda po telu, hladno mu je, ali još bi da ostane. Da li će dedica čuti ako vikne da mu donese ćebe; starac ili dečaci, svejedno, samo da je toplije; a i sećanja naviru.

Tršćanski hotel "Bentano" imao je svoju - istoriju. Našao se, jedne godine, Mikijan Filipesku sa Ulkinusom, u Trstu. Kao i obično, zbog poslova. Samo tom prilikom, bio je s njim u ortakluku. Međutim, nađe se neka prokleta roba po povoljnoj ceni. Vidi Mikijan: mogla bi da se trostruko proda u zemlji Šumadijskoj ili Karavlaškoj. Zahvaćen poslovnom groznicom, Mikijan Filipesku uloži skoro sve u taj posao, ostavivši samo toliko koliko da plati povratak. Mogao je on, tom prilikom, da ostavi za prenoćište i večeru u hotelu "Bentano", ali mu Radomir iz "Koreje" čvrsto obeća da će mu za toliko pozajmiti kao svom starom poslovnom partneru. I dođe vreme toj sudbonosnoj večeri.

Pred Ulkinusa stiže gomila hrane, a Mikijan se osvrće u pravcu konobara, preznojava se, žali se na glad. "Prijatno, gospodine Ulkinus" - kaže mu.

A Ulkinus, preko zalogaja, odgovara: "Gracia, senjore, gracia. Uh, što je lepa večera! Grande belisimo, senjore!", i pljeska se po stomaku.

"A za mene, gospodine Ulkinus?" zavapi Mikijan.

"Uno momento, senjore, sad će stići, uno momento!" i pozove konobara: "Akva minerale za senjora" - ??? i završi s obilnom večerom. Onda elegantnim pokretom ruke izbrisa usta salvetom i pođe ka portirnici.

Očajni Filipesku, videvši da uzima od portira samo jedan ključ, sve shvata. Pritrčava mu, hvata ga za rukav. "Ne treba mi večera! Platite mi prenoćište, vratiću vam pošteno! Gde da spavam noćas!?" pita ga užasnut.

"Tamo gde sam i ja spavao šezdeset i druge u Obrenovcu, kad ste me ostavili na cedilu. Zbog onih dama, frajeri mi slomiše vilicu i baciše u jarak pored Save."

"Ali, ja sam vam tada platio večeru! Pojeli ste dve porcije šarana!"

"Jeste, ali to mi je preselo."

"Bio sam galantan, nudio sam vas!"

"To je bila vaša parada pred damama koje sam jurio zbog vaše strasti i zadovoljenja vaših osnovnih potreba - za šta niste sposobni. Zbog tih žena slomiše mi vilicu, a vi pobegoste. Uostalom, treba da skidate kilažu, a za to je potrebno spavati pod otvorenim nebom. Izvolte, čim izađete levo, odmah vam je soba bez broja, zvana Klupa."

"Prehladiću se, znate da sam osetljiv!", povikao je očajnički Mikijan.

"Imate novaca pa platite sobu. Nemojte na krstima da štedite, čuvajte se išijasa da ne dođete krivi u Valjevo."

"To mi je za povratak!"

"Poslušajte me i platite prenoćište, a sutra se peške vratite u Valjevo. Tako ćete skinuti najmanje dvaes kila."

"Ali, gospodine."

"Moram ovu jaku večeru da svarim nekako, da nemate slučajno bikarbone sode?"

"Ulkinus! Izvin'te, vi me..."

"Ćao, Mikijanuška! Spava mi se!"

Ulkinus je odskakutao stepenicama naviše. Onako, sav u kariranom odelu, činio mu se kao da će poleteti, šaren poput štiglica.

Ipak, na ovome se ne završava tršćanski slučaj Bentano - on postaje prava mora. Nekoliko nedelja kasnije, Mikijan Filipesku dobija iz Trsta razglednicu koja je adresirana na ime: Mikice Filopoviča. Prezime je nedvosmisleno govorilo o kakvom je čoveku reč. Na razglednici je bila fotografija u boji hotela "Bentano" s parkom ispred ulaza. Iznad jedne klupe bila je hemijskom olovkom ucrtana strelica, a na poleđini je pisalo da je osoba, po imenu Veronika Marićuzel, nezadovoljna posle prespavane noći s dotičnim M. F., i to na klupi, što najbolje govori o njegovom finansijskom stanju. Da je dobila reumu i da neće ni da čuje za njegove bračne ponude. Obaveštena je da dotični ima tri deteta iz prvog braka, da nema kuću na sprat, već nešto što pre liči na trap. Pošto joj je Mikica pričao kako će staru dići na sprat, ona se pita: kako će trap na sprat? Umesto potpisa, pisalo je: "Zaboravi me, nikad tvoja Veronika!"

Kakva je samo košmarna noć nastupila za Mikijana. Ustajao bi u bunilu, palio svetlost i čitao, samo čitao i uzdisao. Jedva je sačekao svanuće. Negde oko osam časova izjutra predao je tužbu sudu. Bio je među prvima; odmah iza nekih pocrnelih, prljavih i nesrećnih seljaka. Rukopis je prepoznao - to je on i niko drugi! Niko drugi do Ulkinus, Radomir iz Koreje!

"Valjam dvesta hiljada sa isplaćenim sudskim troškovima! Tražiću više, mnogo više!", kliktala je misao u njemu, dok je sav u groznici trčkarao varoškim ulicama.

Na prvom suđenju optuženi se nije pojavio, pa je ono odloženo. Na drugom se utvrđuje da je tog datuma, Đan Karlo Ulkinus boravio u Sarajevu. Silom okolnosti, kao da je znao, Ulkinus je imao putne karte i izjave svedoka s kojima je toga dana bio u dodiru.

Odavno Mikijana nisu tako izneverili paragrafi i tačke u zakonu kao tada. Pokušao je nemoguće: da podmiti svedoke. Opet krah - unapred su mu uzeli novac i nisu se pojavili na trećem suđenju.

Na ponovnom, četvrtom po redu, vapio je za izmirenjem u parnici. Ulkinus je prihvatio izmirenje pred sudom i Mikijan se jedva izvukao da plati samo polovinu sudskih troškova.

Strašni sud

Strese se od jeze. Pet mačaka, velikih kao njegov vučjak, prilaze mu sa repovima zakovrnutim uvis. Lina cvili, a dečaci, jedan drugom do uveta, smeju se i nose ćebe.

"Dobro je", misli, "to su moje mačke. Gadnog li pričinjenja", i oseća da je sve lakši i lakši.

Ćebe, kao perce, pada preko njega; toplo mu je pa se meškolji; i lagano kliznu u san.

Šta je to!? - užasnu se.

Stajao je pred nekakvim beskrajnim surim zidom. Pusto oko njega, on sam samcit. Naglo, zid se prosto otvori sam od sebe. Vidi vrata u tom zidu, a maločas su bila nevidljiva. Pomisli da pobegne kroz njih. Hoćeš vraga! iz njih izleteše preda nj dve nakaze, dva Čudajuda! Tela im čovečija, ali umesto glava i lica imaju goleme čireve, velike kao lubenice. Usta km tanki prorezi, kao što deca za Belu nedelju naprave na bundevi.

"Joooj! Majko Božja! Ko ste vi?" propišta sleđen.

"Odi der 'vamo, čekamo te!"

I hop, pa ti njega za ruke i uvukoše ga unutra. Kad uđoše, ima šta i da vidi: mračna duboka i široka prostorija. Sva je od kamena, s tavanice visi dug gajtan sa sijalicom od mutnjikavog crvenkastog stakla.

Vrata se s treskom zatvoriše iza njega, ču se lomljava kao kad se stene ruše.

Nanovo se ukaza ona sura zidina, samo sad je još mračnije. Spazi u dnu odaje dug sto od zida do zida. Za stolom sede tri prilike s crnim kukuljicama. Na zidu, iza njih, visila je ogromna sekira. Na korak ispred stola beše klupa sa nogarima visokim do grudi čovečijih. Kadli, odnekud iskrsnu Ulkinus!? Mali kao patuljak. U kariranom odelu. Nekako kao da je sav prignječen od temena pa do peta, a stomak mu veliki.

"Dobar dan, gospodine Radomire! Kako se radujem što vas vidim!" vikne, ispunjen srećom.

"Marš! Ja sam za tebe Don iz Palerma, grof sa Šičilije!"

Posle, gle ti čuda! Ulkinus ide po zidu kao mesečar, koračajući postranice po onoj suroj zidini. "Pašćete, mili moj!" krikne u strahu. "Prevarantu! Lažni šahisto!" odbrusi mu Ulkinus.

"Izvin'te mi se, Ulkinus, il' ću vas tužiti!" "Sikter! Krezubi Fišeru!" izdera se Ulkinus, pa ti skoči s onog zida, kao da nema težine, i uhvati se za gajtan, te stade da se ljulja tamo-vamo. "Pevac ti ima gonoreju!" viče i ljulja se. "Propašće ti farma, propašće ti farma!"

"Tužiću vas, čim nađem dobrog advokata!" izreče tek da nešto kaže.

"Ti si mućak jaje iz potaje! Skinućeš labušinu kad u baba-Naste trtica zaraste!" opet zakrešta Ulkinus.

Zagledavši ga malo bolje, vide da Ulkinus ima male zelene uši i da je sav žut po telu, kao kanarinac, a glas mu beše kreštav kao da je ptičiji. I Filipesku se ukoči od straha.

Iznenada, poviče jedan od onih s kukuljicom: "Ministarstvo je ovo na zemlji spremljeno za tebe, Filipesku!"

Pogleda on: a sudije listaju veliku knjižurinu.

"Ovde je sve tvoje upisano", čuje glas odnekud a u njemu snaga otkazala. Optužba beše strašna, da je nema strašnije. Uzimao je ljudima i poslednje, do kože, na svom ručnom ruletu. Krali su da bi imali da igraju kod njega. Krivokletnik i podvodač lažnih svedoka. Filipesku se pozivao na težak život, opštu skupoću, mnogočlanu porodicu, pominjao je da nema posla iako je abadžija po struci. U jednom trenutku okrenuo se da zatraži pomoć od Ulkinusa.

Radomir Bešagić je mirno sedeo i, videlo se po izrazu lica, uživao u njegovim mukama pred strašnim sudom.

"Maločas ste bili, izvin'te, kao veliki kanarinac!" oduševljeno će Mikijan, srećan što je Ulkinus opet kao nekad.

"Tužio si me, tužio, a ja mrtav", odgovori mu Radomir Bašagić, i gleda ga tužno.

"Tri mi moja deteta, nisam znao! Zapalio sam vam svećicu za dušicu! Oprostite mi!" krikne Filipesku, i vidi:

Diže se jedna kukuljica, uzima sekiru sa zida, govoreći mu: "Stavi glavu na panj, Mikijane Filipesku!" Pogleda prema panju.

Ima šta i da vidi: tamo iz panja kulja krv, kao voda izvorska, kulja i sliva se niz korenje panja. Vrisne i stane da beži po kamenoj odaji. Potom izbije na svetlost. Obraduje se suncu i belome danu; vidi da je pred Klještavicom.

"Još malo pa sam u Bairskoj, kod kuće. Šta li mi rade deca?" razmišlja, ushićen iznenadnim spasenjem.

Odjednom, širom se otvaraju vrata na Klještavici i iz nje izlaze: Nikolaj, Ulkinus i još neki ljudi, čija lica ne može da prepozna. Svi su šareno obučeni, odela ispunjenih kockastim zakrpama kao vertepi. Obradovao se videvši Nikolaja, a podozriv je prema Ulkinusu, koji se smeje od uveta do uveta. Svi idu prema njemu, sporo, kao da lebde. Kad mu priđoše, vidi: Nikolaj čudno obučen. Na njemu nešto kao gvozdeno odelo, u ruci drži vojničku manjerku, kao da mu je ovog trena Darja stavila ručak u nju pred polazak u "Vistad".

Iza Ulkinusovih leđa izranjaju Mile Mrčak i Mile Lisac, isto su obučeni kao i Radomir iz Koreje, liče na ilindanske glupe Avguste.

Onda Ulkinus viknu: "Za tvoju nezaboravljenu ljubav iz Trsta!" pa rasteže iz sve snage malu ručnu harmoniku.

On se seti, još iz detinjstva, Nikolajeve garmoške koju je doneo čak iz Voronježa. "Što si mu je dao? Uzmi je! Uzmi!" navaljuje na Nikolaja kao dete.

"Neka je. Hoće da nam svira. Neka svira", kaže blago Nikolaj.

Ulkinus razvi harmoniku, iskrivi usta i zapeva hrapavim glasom:

"O, Veronika, kad zlatno sunce zađe,
na tebe setim se ja,
jer nema ni lepše ni slađe!
Neverne žene su sve!
Usta su tvoja kriva,
izgledaš tako vrljava
kao da nisi živa!
I Veronika drugog pronađe,
neverne žene su sve!
Ipak, sve što se desilo
bilo je veselo
kod Veronike!"

Mrčak i Mile Lisac se uhvatili za ruke, kao da je valcer, pa igraju uz takt harmonike. Ulaze, kroz oblak perja koje se odnekud stvorilo u kafani. Lebdi ono perje svuda po Klještavici, a oni igraju svoj valcer uz Ulkinusovu svirku; njihovi starački baburasti nosevi podignuti su uvis i polovina reči izlazi kroz njih:

"I Veronika drugog pronađe!
Ipak, sve što se desilo
bilo je veselo
kod Veronike!"

I tako - sve je tiše, užasno tiše ono: "Koood Verooonikeee"; odlaze im glasovi i zvuk harmonike u neznane dubine. Tela im se raspadaju kao da su od magle i dima, jedino je oblak perja gušći i sve veći.

"Stani, čika Nikolaj! Stani! Gde ćeš?" viče i tužan je Mikijan Filipesku.

Top od slonovače

Nestalo mu daha. Prenu se čuvši glas dedice Panteleja.

"Uh! U kući sam!" prostenje i podigne znojavo lice ispod ćebeta.

"Bićeš bankrot! Jes, jes, pazi što ti rekoh! Moje penzije ne dam! Ne dam!" - krešti stari Pantelej više njegove glave, žuti mu se samo onaj jedan zub u gornjoj vilici.

"Dedice, ne muči me. Grdnih li snova, Bože moj", reče, i jedva se podiže iz stolice.

Beše pao mrak, a nebom se osule zvezde.

"Koji je datum, dedice?" pita, ušavši u kuću.

Dečaci zaglavili kašike i srču čorbu.

"Prvi avgust, što pitaš?" odgovori dedica, i već se gnezdi na krevetu u ćošku.

"Jao, prvi! Plate! Moj posao, zakasniću!" - povika Mikijan i ulete u sobicu; zgrabivši bočicu s mirisom stade pred ogledalo.

"Jes, jes, pošten svet danas prima, a ti otimaj, otimaj! Bićeš bankrot, pazi što ti rekoh! Deca ti plaču, nema u šta da umaču, a ta juri, otimaj! Bićeš bankrot!" - šišti Pantelej preko jedinog zuba u glavi.

Deca se smejulje i stružu kašikama po šerpi.

Mikijan pred ogledalom naliva iz bočice briljantin na kosu; zvižduće Tarantelu, krivi glavu, mrštim se, značajno podiže obrvu - zanesen je mišlju: "Neka misle da će se kod mene izvaditi na gubitku posle tombole. Kad im promuvam u mojoj kesi brojeve, od dvadeset neće valjati ni jedan. Ako bih naleteo na nekoga da se secamo na skraćeni tiket. Dao bih koji hoće tip. Igram sa više njih, u sredini sam, kao krupje, uvek moram da valjam" - pa opet zazvižduka svoju Tarantelu.

Zgrabivši kuferče s čokoladama i mantil, izlete napolje. Pantelej pokuša da mu nešto kaže, ali je on već bio na kapiji. Škripnu kapija i Mikijan nesta u zvezdanoj noći obasjanoj mesečinom. Ide, kao da lebdi, leprša mu mantil, a kuferče leti iz ruke u ruku, pa izgleda kao da je čas među zvezdama, a čas dole gde je teško živeti.

Vrelo je u maloj kuhinji molovanoj ljubičasto, svetlost sijalice blešti nad mušemom punom islikanog cveća i leptira, sjakte šoljice poređane u kredencu, na fotografiji zadenutoj u ram kredenca, nasmejanoj Lini, visi jezik sve do ogrlice, znoji se Mikijan, vrte se dečaci, šišti Pantelej i tiho ponavlja: "Otvaraj pendžere, vrućina, vrućina je."

Zuji magnetofon, nad njim je povijen razgaćeni Mikijan.

"Sad ćete, deco moja, da čujete tatu kako govori Sabo - Petrosijan, šahovski meč za prvaka sveta." Krrrzzzuuummm, čuje se iz naprave.

"Sklanjaj to čudo iz kuće, ne mogu da spavam!" - zavapi Pantelej.

"Smirite se, dedice, pa ćete zaspati" - umiruje ga Mikijan, premotavajući traku.

Naglo, u tišini, glas iz plastične kutije tresnu kao da je s onog sveta: "Provereno je ono oko bolesti pevca! Ima..."

"Uh!, izvin'te, tu su me mangupi prekinuli!" kaže, i munjevito pritiska, po ko zna koji put, dugme na magnetofonu.

Uspravlja se, isključivši magnetofon, s izrazom na licu kao da je nešto važno zaboravio: "Draga deco, sinovi moji!" počinje teatralno. "Vi znate, top ide..."

"Samo pravo!" povikaše tri dečaka, tiskajući se oko njega.

"Jeste, čestitam! Ali ako s topom odigrate nemoguće, naročito u završnici, on postaje slonovača! Zlato!"

"Zlato!" klikću deca.

"E pa, sinovi moji, beli topovski par rešio je ovu partiju u trideset i osmom potezu!"

Ponovo se čuje ono zzzuuummm, oči dečaka su širom otvorene.

"Pst, sa'će", kaže tiho Mikijan.

Dečaci se pretvorili u uho, ne guraju se, samo im se glave vide iznad stola. Naglo, gromoglasni glasovi iz naprave: "Hoćemo Bamberg! Hoćemo Bamberg!" čuje se iz desetine grla.

"Pst, to su kibiceri, na snimanju", šapuće Mikijan. Potom tišina, pa njegov glas, uzdrhtao i grozničav: "Bamberg! Hiljadudevetstotinašezdesetsedme, meč za prvaka sveta u šahu: Sabo-Petrosijan! Sabo, crni! Petrosijan, beli!..."

Depa su zaprepašćena: kakva su to slova, ta brojevi koji ispadaju iz kutije kao samleveni? Čini im se da ni otac više nije njihov? Posmatraju ga kako se zavalio u stolici - pogleda odlutalog ko zna gde?

"Vedžbaj! Samo mališne vedžbaj! Biće ti bankrot, pazi što ti reko", - zakrešta iznenada, iz kreveta, Pantelej.

"Dedice, ne prekidaj! Oni će biti prvaci Balkana!"

"Vedžbaj! Vedžbaj i mangupskome poslu! Bolje školu da uče!"

"Dedice, nije vedžba nego vežba! Kaži, vež, žžž", pokazuje Mikijan Panteleju.

"Samo i ti vedžbaj! Ja penzije ne dam!"

"Ne treba, dedice, biće prvi!"

"Bićemo prvi!" viču dečaci i skaču po krevetu i po dedici Panteleju.

"Bež' oda me! Bež' oda me! Bićete bankrot! Paste što vam rekoh!" - sikće, kao pun je ljutnje, dedica Pantelej.

Mačke se bude i skaču s kreveta, iz druge sobe laje Lina, dečaci vrište, magnetofon zuji, a samouvereni Mikijan Filipesku prigovara svome dedi, Panteleju Filipeskuu, starom kožaru rodom iz Kišnjeva: "Dedice, šta vam je? Da vas ne boli glava? Nećete valjda živeti sto dvadeset godina? Sad vam je devedeset pet, kako znate šta će mi deca biti kad porastu? Mislio sam da navijate za praunuke?

"Jes, jes, ti navijaš! Vidim ja! Samo ti nji' vedžbaj za propast! Biće ti bankrot! Ja još malo pa me nema, a ti vidi šta ćeš!"

Gluvo doba noći.

Deca su, kao pilići, polegala i zaspala oko svog dedice Panteleja, koji ih je prigrlio i šišti, u snu, na usta; vidi mu se onaj žuti zub. A Mikijan Filipesku je na svom topu od slonovače; ne može da zaspi, posmatrajući velikim sjajnim očima decu, svoje male pešake.

"Da nam je mali moji pešaci samo jedna dama, majka za vas, pa makar od drveta, imali bismo potez kakav nije video Balkan", razmišlja on tako, a iz zujave naprave podrhtava njegov glas odlazeći, kroz otvoren prozor, u noć.

Crna jama

Bašta koja ne rađa

Ko li vas je tako promenio u vašoj gordosti, da mi je znati? I dokle ste nameravali da me ubeđujete kako će vreme sve učiniti i da nikakvi ciljevi ne zavređuju žrtve? Dragi moji mrtvi, i vi još uvek živi, ipak sam na vašoj strani.

Dobro sam znao za vaše slabosti. Onaj sam kome ste se rugali i prepuštali poslednja mesta u vašim taštinama; čovek koji je uvek igrao glavnu ulogu na vašoj malovaroškoj pozornici. Vaš Tomislav Cvetičanin, poslednji koji sve o vama bolje zna od te trave što vas pokriva!

Duboko ste zakopani, dragi moj. Semenje ste koje neće nići. Ništa ne niče iz tih raka. Ništa.

Vreme prolazi, Tomislave, govorili ste mi. Oduvek sam znao da ne prolazi ono. Vi prolazite, gordovići i prožderi! A ono stoji; vavek je isto i sve se dešava u njemu.

Kamo vas je odvelo vaše vučije otimanje? Nijedan muzej od vaših zgradurina, nijedan park od vaše zemljurine. Samo trava i zelen zaborav. Ha! eto prave reči za vas: samo zelen zaborav. Svi ste vi jedan veliki kolubarski Zaborav!

Među grobovima Prve parcele Novog gračanskog groblja, razmišljao je i pocupkivao omanji čovek u Crnom dotrajalom sakou, sa sivim šeširom preko grgurave sede kose, i setnim osmehom, ispod brkova na napućenoj donjoj usni. Izgledalo je kao da će se zbog silne junske pripeke rasplakati; ličio je na dete čiji je nos obrastao gustim velikim brkovima, i koje je nosilo, zbog junskog pljuska, zimski kaput preko ruke. Dok su mu se rukavi od kaputa svaki čas uplitali među trnje divljih ruža, koje su u bokorima rasle po humkama, čovek je oznojenog lica, sa strahom razmišljao o zmijama: "Toliko puta su me ujedali za života, ne bi me čudilo da mi neka iz njihovih humki domili u nogavicu."

Skakutao je Tomislav Cvetičanin, a svaki trn u njegovom odelu bio je znak ujeda zmije i bliskog prisustva smrti. "Ovoliki strah od smrti, postajem mali! Mali!" nervirao se Cvetičanin.

Ubrzo je došlo olakšanje: "Ružo! Ružo, neka me tvoje ime spase straha zbog ovih divljih ruža", pomisli i kao da se ohrabri.

Zujali su popci, a zrikavci zrikali; bleštalo je sunce u vrelini podneva i u visokim krošnjama grobljanskih borova.

"Jedina zadužbina valjevskih silesija je ova crkvica, ova kapelica. Hvala im i na tome", ponavljao je tiho Cvetičanin.

Zalazio je u dno Prve parcele; izgledalo je kao da traži nečiji grob kao da je to mesto zaboravio, a eto, do njega mu je sad mnogo stalo. Teško je prihvatao saznanje o neumitnoj smrti te osobe.

"Ti, Ružo, nisi mrtva! Samo si zaspala. Zaspala", ubeđuje sebe, hoće da poveruje u to, a dobro zna da ne može. Naglo zastaje, zgranut: humka je zarasla u travu, odavno nije bio pored nje.

Drveni krst je nakrivljen i siv od vremena, a slova na njemu bleda i u žarkom danu jedva čitljiva: "Ruža Cvetičanin, rođena Stratimirović, 1910-1976. god.", srico je čovek, drhtureći od zime u onoj vrelini, kao da mu nešto na ovom mestu nije jasno dokraja.

Ako je, sve one tamo, unaokolo, njihova gordost dovela do ovog nimalo slavnog mesta, onda, šta je nju ovde dovelo? "Šta?! A Agnes je dobro, dobro je", šapće - "još uvek poneki put zaplače za tobom naša Anja... Nemoj, Anjočka, molim je ja: Tata će tebi ispržiti jaje na oko, onako kako ti voliš, kažem joj, pun sreće što naša Anja raste. I nema velike prohteve naša Agnes. Sve sama radi po kući... Ružo, kako naša Anja lepo kuva!... Jedino oko škole, ali ona nije kriva, veruj mi, ona nije kriva! To je zato jer me mrze. Ti znaš, to traje odavno. Mrze me jer obaram lažno znanje, sve te formule moderne fizike. Lažna čuda, eto!... Tu skoro, štampao sam brošuru: ZABLUDE MODERNE FIZIKE. Šta misliš, šta je bilo? Napali su me! Ti gnusni, pokušali su opet da me ospore i izvrgnu ruglu. Idem, napuštam ovu rupu od varoši!"

Oči mu zaiskriše, a lice, izborano kao zgutljeni islužen sunđer, lagašno se razvuče.

Groblje je bleštalo pod suncem, puno zuja; unaokolo nije bilo žive duše, a čovek s kaputom preko ruke opet poskoči: "Izvini, Ruška, zaboravih", izusti i iz džepa od kaputa izvadi duguljasti smotuljak novinske hartije. Razvi ga i uze pet voštanih svećica, prekrsti se i prinese ih usnama: "Za duše, mojoj ženi Ruži, sinu Bošku, ocu Milenku i majci Jeli. I za ćerku Svetlanu, koje nema iz belog sveta da mi se vrati... ako je mrtva..." prošaputa, a suze mu zablistaše u očima. Dugo se mučio da ih pobode pored krsta.

Suva zemlja, puna trave, nije htela da ih primi. Najzad mu pođe za rukom. Zapalivši ih, uspravi se i duboko odahnu.

Plamičci sveća skoro da behu nevidljivi u žarini dana; jedini znak da su gorele bilo je njihovo slabašno pucketanje. Pravio je besmislene pokrete rukom skidajući trunje s rukava; tužan i zanet, kao da je pred nečim teškim i neprijatnim dobrovoljno pristao na dugo mučaljivo suočavanje.

Bio je svestan da je to, u isto vreme i tugaljivo i trezveno stanje duše, posledica ničeg drugog doli najsvetlijih uspomena koje su tako toplo grejale njegovo srce. Setio se: bilo je to nekada davno, kao u nekoj prastaroj priči; izgovorio je pred jednom ženom jednu od svojih najpresudnijih rečenica u životu: "Ružo, udajte se za mene!"

I evo, sad je se setio, i strašno ga je začudila, pa i uplašila, nateravši ga da munjevito prihvati misao o svom, svačijem kraju. Zgranula ga je ta misao svojom običnošću i jednostavnošću. Ali ga je još većma opomenula, te pomisli: kako je sve to pomalo šarlatanski, i kako je sve to odavno (pre njega i izvesne Ruže Stratimirović), izigrao vrstan komedijant, koji sve zna i koji se naziva sudbinom čovekovom. Časovi sreće koji su tiho prominuli, podmuklo kao fijuk dželatove sekire, posle kojih nema obezglavljenog trupa niti krvi. Sve ostale kako je i bilo, čini se po starom; jedino ta praznina, dublja od najdubljeg ponora, koji se otvara uvek na groblju. Jedino ta praznina; jedno ništa.

"Eto šta je ostalo, Rozo moja", pomisli, "ništa, baš to."

Dvoumi se, razmišlja da li da legne naspram njene humke, u travu? Nije je odavno sanjao. Kažu: ako legneš nasuprot groba i razmišljaš o umrlom - sanjaš ga. Baca kaput, spušta se lagano na njega. Još se dvoumi: šta ako to znači sopstvenu smrt?

Na kolenima je; zuj iz trave je još jači, dok iz njega provaljuje sećanje kao reka koja nema obala, kao more: "Možda to ti i ja nismo bili? niti te rascvale lipe na keju Kolubare? ta šetnja do Lovaca ispod panoa na kome je stajalo: "Društvo za zaštitu Pećine?" ili taj iscrtani nezgrapan Bahus, iskrivljeni vodenjak sa svojim vilama "Kod Platana?"... Šta nam je trebalo da se ponovo vratimo u ovo gorko mesto? Zar smo ga se nasmrt uželeli? Istinu govoreći, tek posle smrti mog oca, sećaš li se? Ili zbog onoga u onom prokletom gradu gde su moj komad za školu Veliki falsifikatori proglasili drskom krađom Andre Žida i njegovih Kovača lažnog novca!? - pisca za koga nisam čuo taman toliko koliko ni za njegovo delo. Mada ja nisam stajao s bečkom disertacijom ispred profesora Pirtsa Ehenbauna (u kojoj se obarala fizika, a da se nisu poznavala ni najosnovnija svojstva galvanskih elemenata), meni su pripisali postavke gospodina Petronijevića u kojima se obarala množina zakona fizike!? Silom su me uveli u ludnicu! Draga moja, ludnice sveta su sve više i više prinudni azili za protivnike. Kad se setim života njegovog visočanstva princa Đorđa, i o tome gde su ga smestili. Prepustih im se, ženi i čoveku u belim mantilima. Žena je žvakala jabuku s dosadom u očima i postavljala mi još dosadnija pitanja, a onom čoveku se spavalo. "Dobro" rekli su mi. "Obradili smo vaš slučaj..." Smestili su me u svetlu sobu, a ja sam osetio da se nalazim u predvorju smrti... prve noći sam im pobegao. Zatim su pokušali da me penzionišu, ali ja izdržah još koju godinicu. Verujem da sve znaš... znam da znaš... zato što ja ništa o tebi tamo ne znam. Hoću da verujem da pripadaš takvom obliku koji sve zna! Eto, to je pravi razlog zašto smo se vratili u domaju."

Dvoboj

Ponovo su ga zanele misli i sećanja na tu sudbonosnu rečenicu upućenu posle višegodišnjeg oklevanja jednoj ženi, koja je sada bila trava. "Zašto čovek, u tim stvarima, toliko okleva?" pitao se.

"Niste vi za tu devojku" - kaza mu uparađen oficir molovane kose.

On ga začuđeno pogleda.

Stajali su pred samim ulazom u Lazićev "Grand".

"A vi, jeste? Ili neko vama sličan? I ona je za vas, zajedno sa svojom nameštenom sobom i osamdeset hiljada miraza, gospodine?"

"Mogu li ovo da smatram za uvredu, mene i mog čina!"

Smatrajte da je ovo vama lično upućeno. Ne znam što bi mi smetao vaš čin, koji je na dnu koterije kojoj pripadate, gospodine!"

Oficir polako skide rukavicu.

Kao da je kanija tandrknula po pločniku.

Pretrnuo je; više ga je zapahnuo miris rukavice, na duvan i parfem, nego što je osetio udarac po obrazu.

"Izazivam vas na dvoboj! Birajte oružije!"

Sve se desilo za vreme praznika, u nedelju, svet ih je opkolio.

Onda je došao jedan od najstrašnijih udaraca u njegovom životu (mada je danima posle toga ponavljao: ja nisam tašt čovek). "Ali ja ne umem da baratam nikakvim oružijem, gospodine!?"

Još nije izgovorio tu rečenicu do kraja, kad je čuo reči tog odvratnog ženskog lica iz te, ne može biti odvratnije, trgovačke porodice: "Zaboga miloga! Gospodine Milunoviću, urazumite se! To je naš, ovdašnji, kako da kažem..." Pokret njene šake u rukavici od čipke, ispod roze suncobrana, nedvosmisleno je pokazao o kakvom, je čoveku reč. "Znate", - nastavila je, "naš Cvetičanin je sav u oblacima." Potom se diskretno nasmešila oficiru: "Nadam se da ćete večeras biti na matineu kod Sekulića?"

Kako je samo pomno pratio ovaj poluprostituisani poziv, koji verovatno niko, pa ni lice koje ga je izgovorilo, ne pamti.

Lagan, odmeren udarac potpeticama čizama i naklon lica s brčićima ispod šapke.

"Hvala vam, madmazel! Dotični nije dostojan!"

Njemu se prosto ljuljalo pred očima, dok se poručnikovo lice zlurado krivilo u nakazni osmeh. Deo gomile polazi za Cvetičaninom. Prate ga sve dok nije ušao u prodavnicu kolonijalne robe da se objasni s ocem zbog odvratnog ženskog lica. I tu je tek skandal postao potpun.

Uveče je seo s ocem za sto. "Ja moram. da se odselim iz ove proklete, smrdljive varoši", rekao je ocu.

Stari je otpuhnuo dugačak dim i odgovorio: "A ja sam samo siromašni opančar Milenko Cvetičanin, koga će srušiti gumeni piroćan, kao i mnoge. Kako da ti pomognem da odeš?"

Kao da je osetio lako strujanje vetra po licu? Prenuo se iz sećanja.

"Taj prokleti miris rukavice!", pomisli Cvetičanin, i pogled mu ponovo pade na ženin grob.

Podnevno sunce se samo malo pomerilo; zuj iz trave se nije smanjivao; jedino je lahor pirkao.

Pomisao na tridesete, lica i okolnosti koje su pratile početak njegove veze sa Ružom Stratimirović, podsetile su ga na tog provincijskog mondena, sina krojačevog, gospodina poručnika Miodraga Milunovića, prozvanog posle drugog rata Mija Cicovani. Završio je taj čaršijski klovn kao vlasnik vašarske šatre s rumenilom od tucane cigle. Skončao je u toj istoj šatri, negde na putu između Kosjerića i Užica. Seljaci su, najzad, dokučili njegov metod za ulepšavanje ženskih lica. Prebili su ga; podlegao je batinama usred izlomljene šatre.

I eto, sada, probudila se u njemu uspomena na čoveka koji je bio opsednut ženama. Kakvi su bili njegovi uspesi kod žena?

Negde pred rat gubila su se kormila, dolazili su slomovi malih i velikih kapitala; za jednu noć dobre partije padale su u prah, pod stečaj.

Stečajevi! Stečajevi! bubnjalo mu je u ušima. Vrelina je bila nepodnošljiva, a miris grobljanske trave teži; činilo mu se kao da sve vapi za junskim pljuskom.

U sumrak trideset devete (trideset deveta, a i četrdeseta bile su u sumraku i zaudarale su na ljudsku krv), negde sredinom jeseni, evropska berza je preko svog naložnika u ovoj varoši, Hendla, otvorila svoje nezasite čeljusti, kao da je bila delo mračnog Sodoma, a ne Evrope. Neka žena je vrištala ispred ulaza u valjevsku Štedionicu. Proklinjala je raspletenih sedih kosa, devojka pored nje je cvilela.

Devojka je bila lepo obučena: haljina i bluza od baršunastog somota, šešir žizel.

"Sutrašnji proleter je još uvek lepo obučen", čuje nečiji glas u gužvi i priliče se, radoznao. Milunović je pripijen uz lepu, već osiromašenu devojku. Tiho joj se obraća.

Na njenom licu je prezir. Da li zato što on nije više u uniformi? Tomislav se okreće, hvata ga strah i hoće da ode odatle. Ali iza njegovih leđa stoje tri čoveka, svečano su obučeni, imaju crvene cvetove u reverima.

"Sad je trenutak", prigušeno šapće jedan od njih.

"Gore je nego što je bilo između dvadeset devete i trideset pete" - uzviknu drugi.

"I Mladenović je pao pod stečaj kod Štedionice. Juče je došlo do sloma cene na bečkoj berzi. Pala je suva šljiva", dodaje treći, s crvenim cvetom u reveru.

"Čoveče, skočile su cene šljivi!?" "To je danas, a njemu se desilo prekjuče." Čovek s crvenim cvetom upita Tomislava: "Gospodine, kako nazivate onoga ko vam nudi novčane usluge kad god mu se ukaže prilika za to, da bi vam na kraju doveo doboš pred kuću?"

"Ne, ne znam, ja nisam komunist. Ovaj grad nema pristojnu knjižnicu, a ima petnaest hiljada stanovnika", kaže on i bledi od straha.

Okreće se oko sebe. Nemoćan je kao dete: očekuje da odnekud izlete žandarmi i eskadron konjice koji će sabljama, pljoštimice, rasterivat ovu gužvu. (Ta scena s mnogobrojnim snagama reda potkrala se negde iz belog sveta; Valjevo ima desetak lenih, nagojenih žandarma.)

Oko one žene je sve više sveta. Devojka je vuče za ruku i moli: "Mama, idemo! Mama!" Žena kao da je poluluda, bogoradi i okreće se ukrug.

"Eto o čelu razmišlja malograđanin! Ćifta! Kao da je biblioteka sada važna! Ovolika patnja!" kaže, pun gneva, jedan od onih s cvetovima, i unosi mu se u lice.

Hoće da mu odvrati, ravno u oči ispunjene mržnjom: da je bilo pristojne biblioteke svuda po Srbiji, s obiljem pravih knjiga, možda do ovoga, i. sličnog, ne bi ni došlo? Ali, nedostaje mu hrabrost, noge mu podrhtavaju. I onome je potrebna hrabrost: dah mu zaudara na šljivovicu.

"Gospodine, manite biblioteke!", opet će onaj. "Taj čovek se naziva lihvar. A kad lihvar stekne svoje činovnike, onda vam je to bankar! Eto, čije smo žrtve! Danas ove nesrećne žene, a sutra svi mi!"

Govornik počinje da viče, dok se on polako izvlači iz njihove blizine. Razmišlja grozničavo; setio se: negde uoči pogibije Miljka Koraća, jedan njegov prijatelj je viđen u društvu s Dudićem pa je suspendovan s posla. Uspeva da dočuje neke glasove iz gužve: "Dobro je, nije zatražio da se otvori Institut za fiziku u Valjevu!" Potom čuje smeh iza leđa. Ubrzava korak, zamiče iza prvog ugla. "Na pomolu je haos", ponavlja u sebi koračajući sve brže, "na pomolu je haos".

Šta li je bilo s onom lepom devojkom? A s Milunovićem? Još tada ga je bio glas proverenog kupler-majstora; negde pred rat je napustio vojsku.

Odjednom kao da se umesto Milunovića pojavilo neko drugo lice u njegovoj svesti, važno isto toliko koliko Cicovani. Sin one trgovačke kćeri, s roze suncobranom, kasnije nastavnik muzike (ili neke druge lepe veštine), oženjen rasnom lepoticom, danas je, zajedno s nekadašnjom lepotom svoje žene, ruglo; drhtavim koracima svakodnevno beži nekud pred pomišlju na sopstveni kraj. Životari zavaravajući se da znači nešto toj novourbanoj sredini, u kojoj nema granice sa selom i gde se po svemu živi u znaku pazarnog dana. Tu nedavno, na ulici, pomirili su se. Zastali su u mimohodu i progovorili posle četrdeset godina!

I šta sada? Šta?

Zar ne bi bilo bolje da su odavno mrtvi? I ona, žena savršene lepote (dabome da je to bilo daleko od svake savršenosti, jer zašto bi prošla?), i on, koji je zajedno s Čehom Urbanom osnovao, dvadeset osme, kamernu muzičku scenu u ovoj varoši, koju je sa svetom spajala konjska zaprega i pruga uskog koloseka.

Trgao se.

To je strašna misao, to o njihovoj smrti! Kao da ju je sam đavo izmozgao!

A gde bi sebe u smrtnim okolnostima? - misli sam sred groblja.

Samo da sve to zaboravi.

Ne postoji li nešto u nama (i oko nas) što se za života prikriva, nešto što uporno izbegava svetlost dana i duše, kao da je u smrtnoj tmini, a onda, tako iznenada, izbija i obelodani se: i čovek sve iznova vidi novim očima, kao da je postao neko drugi? Oseti želju da u sebi ponovi stihove: "Primi, Gospode, mene u mesto Svetlo i Cvetno... Ti koji si srubio..." Ali Novozavetni glas mu se meša sa jednim događajem iz pedesetih godina.

Jedna žena, u poodmaklom dobu, uhvatila ga je iznenada za ruku na Terazijama. Bivša glumica rasformiranog pozorišta grada Valjeva; bila je ljubavnica jednog varoškog politikanta, Milunovićeva dok nije dobio nadimak Cicovani, a kasnije i njegova. Zapahnuo ga je miris jeftinog parfema; neukusno namazan ružna debelim usnama.

"Sada prodajem cigarete u Lotosu", kaže mu ona, htela bi da se nasmeje, ali na licu joj je samo smešak.

"Šta ćete, to je sudbina glumca u provinciji kakva je ona gde ste bili" - odgovara, dok ga podilaze žmarci.

"Vi ste još sufler?"

"Ne. Niti ono postoji, niti sam ja sufler. To je bio posao u očekivanju onog pravog."

Posmatrao ju je dok je odlazila i razmišljao:

"Gospode, ima li nešto na čoveku što može večno da se zadrži? Osim to malo lepote u crtama lica, a često ni to?!"

Želi a ne može, da odagna misli o valjevskom pozorištu, njegovim ženama. legalizovanom flertu i predratnim kuplerajima sa sobama izlepljenim ružama od raznobojnog krep-papira. Ko je kriv, misli, za njenu sudbinu - on, Mija Cicovani, ili onaj politikant? Možda Hendl, koji je primenio pravilo evropskih berzi ovde? Ko je kriv? Ne, niko. Niko.

Velika, svetla sala bivše Drinske divizije, u kojoj pedagozi treba da izgovore sve što znaju o temi: ljubav.

Sala je puna i priča se; priča se satima. Pedagozi znaju mnogo toga. Tabu tema: spolni kontakt, stidljivo se izbegava (zato su im referati trivijalniji).

U tome što oni silovito izlažu nema ni duše ni srca. U svakoj rečenici govornika mladost, vedrina i prirodnost odavno su ugašeni; na ono najmoralnije u ljubavi gleda se kao na nešto zaostalo i nazadno!?

Uzbuđen je, i to primetno, lice mu je pokriveno crvenim pečatima.

"Kada sam ja bio mlad, na sastanak s devojkom dolazio sam kao u snu. Davao sam joj uvek cvet pri susretu. Bio sam željan njenog glasa i pogleda. Hvala!" - naklonio se prisutnima i sišao sa govornice.

Salom se razlegao opšti oduševljen pljesak.

"Zar ne, Ružo? Uvek sam ti donosio cvet."

Trže se. Ležao je podbočen, posmatrajući sivi naheren krst.

"Kad bih imao novaca da podignem betonsku coklu oko njenog groba," pomisli. Potom ču - kao da je nešto zašuštalo u blizini? Podigao je pogled i skamenio se. Ipak, nekako se diže.

Na dvadesetak koraka od njega zbunjeno je stajao stariji čovek sa šajkačom na glavi. Videlo se da je, kao i on, iznenađen ovim susretom.

"Samo da me ne prepozna", pomisli u očajanju Cvetičanin.

Ugledao je na licu starog grobara izraz koji kao da je govorio: Ha, ovaj kao da mi je pobegao s lopate!

Užasnut, Cvetičanin je prosto preleteo do grobljanske kapije; šljunak je prštao ispod njegovih nogu.

Sunce se beše prevalilo k zapadu, ali je i dalje pržilo.

Izašavši s groblja izbio je na prašnjav i širok put. I dalje je žustro koračao pod utiskom izraza na grobarevom licu.

Crna jama

Pedeset i peta godina je.

Evo ga gde s petočlanom porodicom posle pet sati putovanja od Beograda, silazi iz voza u Valjevu, "Lokalna linija. Staje kod svake bandere" - umiruje ženu i decu, izlomljene putovanjem.

Čim je stupio na tlo pomislio je na sina: da li će proći ovde isto kao on?

Bagaž mu je sačinjen od tri stara kofera napunjena sitnicama.

Poziva neke dečake koje je tu zatekao dolazak voza; oni poslušno prilaze.

"Ja sam vaš novi profesor fizike!. Kofere u ruke pa da tražimo kočijaša."

Dečaci poslušno uzimaju kofere. Najzad, nalazi kočijaša.

Lutaju kola. po varoši. Jedva nekako nalazi stan u Belom Polju. To je izvan grada, nije daleko, negde oko tri kilometra. Taman čovek da prošeta posle napornog misaonog rada.

Do stana se ide pokraj "Lovaca", a Ruža plače: "Eto, više nema mesta za nas u ovom gradu. Nije trebalo da se vraćamo."

On je smiruje, obećava da će proveriti sve oko nasledstva. I za njih nešto mora biti.

Tu, četvrtog dana, deca profesora Cvetičanina počupala su i pojela sav luk iz bašte stanodavca.

Profesor ne plaća kiriju mesecima; a kada se pojavi kod vlasnika stana, uvek mu priča o nekakvom matematičaru iz belog sveta: "Zamislite kako je nastala ta nakazna teorija o vremenu. Ljubavnik je s nestrpljenjem očekivao svoju konkubinu. Vreme se u čekanju oteglo u beskraj, a to isto vreme prosto je proletelo njegovom prijatelju koji je bezijačio u kafani. Tek posle tog iskustva dolazi do one čuvene postavke: o putniku u vozu, fenjerdžiji i drugom putniku na kraju kompozicije."

"Ne znam vam ja to o čemu pričate. Da niste doneli kirije za ove mesece?" pita domaćin.

"Pričekajte, molim vas! Još samo nedeljak dana! Svestan sam. Svestan. Pred vama stoji čovek koji ničije neće. Ignoritia legis nocet !"^[1]

"Oprostite, profesore", veli domaćin, i trepće "Ja nisam tako učen, a meseci prolaze, znate kirija..."

"Da, da! Shvatam vaš način života. Do ut des!^[2] Samim tim, vaša žrtva biće zlatnim slovima ubeležena u istoriju moderne fizike. Bićete jedini čovek koji je usred kazana šljivarske svesti shvatio autora nove fizike! Kako vam se čini?"

"Pa, ovaj, kako da reknem, i nije lošo."

"Ipak, da ne pomislite kako sam contra bonos mores^[3], doneo sam. nešto za vas. Mala čast s moje strane, setio sam se i vas. Jutros, iz valjevske štamparije. Boja je sveža. Osećate li kako divno miriše? Ah, čoveče! To je taj, najslađi miris tek izbačenog sloga!" uzvikuje i vadi iz džepa dugačkog kaputa - (za sako i zimski kaput kao da ne važi prolaznost vremena, oni još traju, i tog dana u kome se vraća s groblja) - tuce knjiga, tankih brošura, s naslovom: SVEMAGNETNA PRISUTNOST NA ZEMLjI I U VASIONI; vadi i flašu "Valjevke".

Domaćin nešto promrsi i zgrabi flašu s rakijom.

Cvetičanin značajno pogleda i otvori jednu brošuru. "Slušajte pažljivo! Moji dokazi da geometrijske figure menjaju svoj oblik pri kretanju, moji dokazi da postoji četvrta dimenzija, a možda i još koja! Ljudski um je skučen i pun privida! Sve to postavlja Njutnovu fiziku na ozbiljnu probu!" Šta kažete na ovo, gazda?"

"Dobraaa rakijaaa!", uzviknu gazda, zagrcnuvši se.

"Alkohol ostavite za kasnije. Da preskočim to iz operativne geometrije. Pa da, evo, kažem ovako: Hoću da izvesna shvatanja, koja se još uvek smatraju kabinetskim, primenim na Zemlju i vasionu! Pa postavljam, prvo pitanje: Odakle mi, u stvari, dobijamo svetlost?... Dalje... trenutak samo, budite strpljivi, ostavite flašu. Aha, evo! Sunce je pozitivno naelektrisano, a Zemlja negativno. Te ispada, s pravom, da Sunce nije usijano telo, već naelektrisano telo, a sama Zemlja kao katoda u Gajslerovoj cevi daje svetlost kad se prema suncu postavi u položaj: katoda-anoda, kao kod... I?! šta kažete na ovo?"

"Profesore, kad ćete mi platiti kiriju? Ja... ovaj... treba mi novac..."

"Čoveče, jedno od važnih pitanja je i položaj svetskih elektromagnetnih polja koja utiču na položaj rečnih tokova ove planete, a ne zakon centrifugalnih sila kako se smatralo do sada!"

"Kakva polja i sile! Sve teži od istoka ka zapadu, od izvora ka uviru! Čovek se rađa i umire!" prekide ga naglo domaćin, kolutajući zakrvavljenim pijanim očima.

"Divan zaključak! Odakle vam ta ideja? Proradio bih je."

"Kirija!" muklo uzviknu gazda, u čijoj se šaci ljuškala dopola ispijena flaša rakije. "Kirija!" ponovi.

"Kad rasprodam ovu knjigu" - dodade tiho Tomislav Cvetičanin i izađe napolje.

"Kao što će se Zemlja uvek okretati oko Sunca, ili obratno, kao po Ptolomeju (uostalom, Zemlja i Sunce se uzajamno okreću jedno oko drugog) - tako bekrija nikad neće razumeti pravu stvar. Evo ga primer u mojoj blizini. Rakija je nesreća za ljudski duh isto koliko i pronalazak kompasa za nauku. Prokleti kompas je obrtao ljude oko jednog jedinog magnetnog polja ove ogromne ljuske, a možda ima više ovakvih polja? Šta ako su elektromagnetni talasi učestvovali u razviću vrsta? Čovekov organizam je dobar provodnik ovih talasa, kako to majmunolikima, objasniti? Nesrećnici! Sunce je hladno telo! Šta će reći nauka na ovu moju hipotezu? Dok ja materiju svodim na električnu energiju, dotle je njemu stalo do rakije i kirije! Proričem da će kilogram, kao majmunska mera za masu, biti zamenjen amperima, voltima i vatima, a ceo vasionski zvezdani sistem. sistemom elektromagnetnih polja!" razmišljao je profesor Cvetičanin idući drhtavim korakom ka svom suterenu.

Već beše prevalila pedeset šesta godina.

Nove teorije i hipoteze. Neplaćena stanarina. Stan u suterenu mali, mračan i zapušten. Sa ženom i decom stalno na ivici gladi. A kad dođe prvi i stigne plata, prvo plati troškove štampanja onih brošura.

S dva velika hleba, od Anastasa pekara, ide prosto kao da lebdi. Trgne se kod Šibalića, na Jadru. Uđe u bakalnicu i nakupuje; toliko hrane nakupuje, za nedelju, dve i više.

"Deca!", što će deca da mi se obraduju ovim kobasicama! Svetlost je prema svima jednaka i svi prema njoj! Tići moji! Tići moji! Sve je izašlo iz Svetlosti i sve se u nju vraća!"

Zenice mu zaiskrile, hoće to da kaže glasno: da njegovoj deci, i svoj gladnoj deci sveta, niko ne daje pravo na jednakost prema ovim. kobasicama, nego je ona svuda prisutna i nužna, jer se dešava u Svetlosti, svuda od praha zvezda do crnih dubina! Ali primećuje: čovek iza tezge je zauzet njegovim. pazarom. "Pa, neka ga, neka. Ko zna da li bi me razumeo?", misli i smeška se, smeška.

Tako to biva s njim prvog u mesecu. Tog dana koji se tako izdašno i veličanstveno odvija u životu sina Teodosija opančara, profesora fizike u osnovnoj školi, Tomislava Cvetičanina.

"Da li se Sunce i Zemlja međusobno okreću ili se samo menjaju njihova elektromagnetna polja?" zanet je ponovo tom mišlju, kao pre dvadeset i dve godine, ovoga puta na povratku s groblja, jednog junskog dana sedamdeset i osme.

Zastaje. Vreo val kao toplotni udar. Oseća strašan pritisak u ušima i bučanje u lobanji. Savija se. Vrelina, kao da je usred pakla.

"Svako ima svoje vreme", misli. "Žena, i njena smrt, posmatrač, dželat i teoretičar. Prolazno, mrak i um. Samo je glupost kasabe večna kao crna jama u kosmosu, kao bezdan bez dna - ne propušta svetlost i sve tone u njoj."

Filosofija suvih šljiva

Nekako se otetura s prašnjavog puta, iz bleska sunca i jare, pa uđe u hladnjikavu senku. Stajao je na uskoj betoniranoj stazi među visoko izraslim šimširom.

"Unkovići!" prolete mu misao.

Zgrada se nazirala u daljini; između zelenih krošnji drveća belasala se nekadašnja hidrocentrala, koja je strujom napajala grad od petnaest hiljada stanovnika.

"Gospodine Unkoviću, nekada se razmišljalo i govorilo, s pakošću, o vašem bogatstvu što vam je zapalo u iznenadnoj ženidbi sa učiteljicom u godinama. Vaša zaručnica je bila od vas starija desetak godina. U brak je stupila, po čaršijskoj priči, posle one vaše rečenice: "Svestan sam da zbog razlike u godinama nećemo imati decu." Dakle, bez te male, dedžmekaste slavonske žene, vi niste bili u stanju da napravite par svojih početnih velikih poslova. Bez svog genijalnog savetodavca (kako ste često znali da izjavljujete po čaršijskim sedeljkama), a po profesiji učitelja, ne biste ništa uspeli u životu!? Valjda je ta priča, za čaršiju, o Ljubici Baron kao izvanredno pametnoj ženi, trebalo da prikrije njen kapital (ali i nezajažljivost ženika), miraz koji nije bio mali. Dugogodišnje mučno šparanje od plata, kako to samo može i ume onaj koji je podučavan na nemačkom načinu života. Bečka vizija o tome: šta i ko čoveka čini srećnim. A srećnim ga čini (a i čovekom) par stotina hiljada ušteđevine, a tim bolje ako dinar ima zlatnu podlogu. Ipak, tu priči o vašem kapitalu nije kraj. Prava mudrica ste bili, gospodine Unkoviću! Malo ko je stvarno poznavao vašeg čuvara centrale (eno, te belasave zgrade među zelenilom), Omera Turčina. To bajkoliko crnpurasto lice, u svojoj sobi ispunjenoj prepariranim zečevima i zečijim kožicama, klanjalo je sričući Sure iz Kurana u kojima se pominje zec, životinja kod koje je teško uočljiv, i koja je jednom nahranila nekakvog Nurbabu, pustinjaka i svetog čoveka po Kuranu, i time zaslužila večnost. Ko bi sve mogao da pretpostavi šta je još znao Omer Turčin, pripadnik sekte Svetog Zeca? Dok je on bio čuvar vaše centrale, poslovi su vam sjajno napredovali. I, to je bilo pravo rešenje! Nije bilo loše grejati se između dve vatre koje pothranjuju materiju; između zapadne novčarske zamisli - vaše žene i vas - i magijskog čuvara, znalca Nevidljivog s kraja sveta, tamo daleko od obronaka Isfahana, snage koju je poznavao Omer Turčin. Ali i to je prošlo. Sve u svemu, gospodine Unkoviću, vaše je danas pusto! Od silnih napora koje ste činili kroz život ostala je samo ona lepa kuća u Karađorđevoj, ova zgrada ovde i sećanje na cenu vaše struje koja se dvadeset godina nije menjala. Šta da vam kažem o svim tim berzanskim i raznoposlovnim naporima da umnožite svoj kapital? Vaša žena, vaš Omer, vi - svi ste imali svojih interesa, unutrašnjih potreba, svojih istina - ali tu je, toliko puta, prenebregnuta sila, nešto strašno i neumitno, vreme i njegova Istorija! I ona ima svojih potreba, zakona, igara (te igre su počesto režirane topovskim mesom), i ona se dešava, dragi moj gospodine, živi i diše; a što je najgore po prosečne umove: ona ne poznaje nikog privatno; kod nje nema prvenstva, mitošenja, familijarnosti; nju nikakvi Omeri ne mogu da usmere i zajaze svojim magijskim operacijama. Ona se stalno dešava! Eto, događa se i ovog časa! Lepo vas samelje i - prah! Sve je konfiskovano, gospodin Unković ne može da dobije ni prebijenog filera. Industrijalac u Šumadiji, Unković je socijalni slučaj (zavisi od ućemerenog), De fakto Unković nema nikakvih prinadležnosti za goli život, on je čovek u nesporazumu s Istorijom! Uvek mu je neko kriv, a cela ujdurma leži u vremenu, u promeni, nečem drugom. Molim vas, nemojte da pomislite kako ja ne gajim nadu u to: da je čovek jedini gospodar svoje sudbine, centar kosmosa, najjači mužjak u majci prirodi. Ili da, kojim slučajem, mislite kako odobravam ovolike vikendice i zidine onima kojima praziluk viri iz zadnjice - oni nisu dostojni ni opomene, jer ništa nisu na vašem primeru naučili - oni bi jednostavno želeli, i sanjaju da se nađu u vašoj promašenoj ulozi!

Moram priznati, bio sam prestrog prema vama, pa vi ste u svemu bili bolji čovek od tog Saćevca!

Uzmimo samo tu strašnu filosofiju suvih šljiva. Kakav je to bio ponor, otimačina i vukodlaštvo! Centrala u Minhenu, isturena tačka kolubarske svesti (jednom, krajem prošlog veka, Amerika je bila zadužena kod Srbije na račun ovog ploda) o zaradi sa suvim šljivama na nemačkom tržištu.

Riba li je, kit li je, ajkula li je? - s dvozubim sidrom na pročelju ulazne kapije od pasaža Saćevčeve kuće - čega li se sve ona nagledala?

Namerno vas ne bih podsetio na hiljade zakinutih nadnica, zelenaštva, krvoliptanja nadničara od jutra do sutra na utovaru Saćevčevih šljiva; niti na ono strašno, dlakom obraslo, čovekoliko biće koje nigde nije puštano iz sobe, za koga se govorilo da je trebalo da bude najstariji Saćevac, ali je, Božjom voljom, ispao majmun. Začudo, i kao slučajno (ovde ništa nije slučajno), taj majmunoliki se rodio pre nego što je kuća starog Saćevca dostigla vrhunac svojih otimačina i ostvarila filosofiju suvih šljiva!

Nešto bih vam drugo ispričao, što je možda manje važno u svemu što se događalo oko njih. Kada sam ja rekao jednom od njegovih sinova (neka mu je zemljica laka), negde trideset sedme: "Trebalo bi da ovu prelepu kuću ostavite kao zadužbinu grada. Zamislite da se iz nje po ceo dan čuju zvuci Šuberta, Mocarta ili Paganinija. Jedna divna muzička škola ovog grada! - A znate li šta mi je mladi Saćevac odgovorio? - Tomislave, tvoj um se pomračuje. Čoveče, zašto baš mi da damo?"

Kao da je najvažnije ono šta drugi rade, a ne ono što smo mi uradili. Uostalom, možda Valjevo nikada neće imati svog Kolarca ili Kapetan-Mišu - ko zna - možda ga i ne zaslužuje. Mene i dan-danas nosi moj pomračeni um; a gde su oni? dikoše nekadašnje čaršije, njih su rat i vreme razvejali. A od te divne kuće šta je ostalo? (Ovde moram da pomenem njen engleski klozet, prvi u severozapadnoj Srbiji.) Na jakim temeljima raspadaju se zidovi od preprečene engleske cigle i fasada rađena u maniru bečke secesije. Novi vlasnik, kao pravi skorojević. čeka da fasada propadne dokraja, pa da dobije dozvolu za renoviranje kuće, da je napravi modernom. O modi ste imali prilike samo da slušate (ako se izuzme mondenstvo mlađih u vašoj kući), kako se dešava tamo negde po belom svetu. Ali šta sve štivljare i lupeži urade da bi bili moderni. Kojom cenom to plaćaju, šta sve pokradu, šta sve sruše, i dušu svoju mere na kantaru zarade. Nisi ekonomična - govore svojim dušama - i bolje da nisi ni postojala!

Verovatno vam je poznat slučaj žene doktora Ilije Birčanina. On je pripadao vašem vremenu. Bio je potomak onog Birčanina, iz Podgorine, koji je pogledom pribijao janjičare uz duvar, a s kojim nije bio sličan ni u vlasi kose.

Njegova majka, matora Birčanka, ubila je bedinerku zbog neke sitnice, negde u poslednjim godinama devetnaestog veka, kada je u njihovoj kući boravio poslednji Obrenović. E, ona vam je dobila za snaju neku beogradsku hohštaplerku, koja je, čim je ušla u brak, otrčala pod kvarc-lampu u Pariz, kako ne bi imala dece, a sve to da bi održavala fizički izgled.

Ne bih želeo da razmišljam o moralu žene doktora Birčanina; majka mu je završila u bedi, sama kao grob. U grobu se nije ni ohladila, a oni su sve iz kuće rasprodali; onaj peštanski salon odmah po povratku sa sahrane. Kao što vidite, ta snaja, oberkurva - "to vam je moda!" Probuđeno sećanje na nekadašnje čaršijske silesije, čije poreklo nije bilo hajdučko, već od Vula Pupavca ili njemu sličnih akrepa, upola zduhaća i zelembaća.

Hod li je to ili teturanje? Zimski kaput u rukama postaje težak, put je prašnjav i dug, a vrelina nepodnošljiva. Njegov smešak, koji je titrao nošen kroz svetao dan, ponajbolje je govorio o toj muljevitoj reci sećanja, valu i zamešateljstvu koji se jednostavno zove prošli život.

Izbori

"A i ovo je neko strašno vreme kinte", promrmlja. "Kinta je zavladala svetom, ima je i na Mesecu."

Zabunjen je mišlju o dinaru oko kog se sve vrti; mada je u životu bio u prilikama da čuje kako će doći vremena kada će sve biti mnogo lepše.

Pred oči mu izbi bledo duguljasto lice rođaka. Njegove uporne i tvrde crte lica znale su da kroz priču, preko tankih usana, povedu čoveka u neslućene prostore sreće. Dalje od Andaluzije, Katalonije u plamenu, od Aragona dalje i dalje. To lice se moralo vratiti tamo gde, možda, nije želelo: u tamni vilajet, pored Kolubare, iz koga je nekada jedva izletelo. Vratio se preko Kordobe (gde su crni konjanici pevali o smrti), Malage i Tetuana, preko Alžira, pored Sardinije, sve tajno, u utrobi broda. U mrtvačkom kovčegu za čije je prebacivanje iz Španije - tog živog republikanskog mesa - kapetan dobio dobre pare, a ostalo je prepušteno sudbini. Pored bednih lučkih četvrti Palerma - nazad i nazad - sve po tom prokletom putu od vode i zemlje zahvaćene plamenom, a po nalogu moskovske centrale. "Samo, kad to videh Žikicu?" čisto se trže, i kao da malo zastade u hodu. "Toliki put, vratio se da se usreći u Radanovcima."

"Radikali zemlju prodali!"

"Naprednjaci tapiju izdali!"

"Liberali pare primili!"

Kakva gužva, odakle toliki narod? To treba da pevaju demokrate, to liči na Kajlovu stranku. Vidi nadžak-baba, krupna, grmalj od mesa, s lakoćom nosi džak, kao torbu, i baca ga pred prag svoje radnje: "Evo soli! Udrite gladne Bačevčane!" vrišti starica.

Desetine šaka kupi so i gađa reku seljaka koja nadire u grad pored Gođevčeve radnje. Pljušte kamenice i so.

Grupa ljudi je opkolila Blagojevića kafanu. Upinje se da izbegne izborne grupe po varoši. Nekoliko desetina kasapa, s krajnje desnice radikalne partije, napalo je grupu radnika. Pala je krv, priča se okolo. Kafane su pune najsvežijih događaja.

"Gde god se makneš kafana, Valjevo je jedna velika kafana", razmišlja sedeći u senovitom uglu kafane "Gradski podrum".

Kada se začula pucnjava, izleteo je napolje.

Pinda je, kažu, pucao iz pištolja kroz otvoren prozor na opštini.

Bilo je to političko ubistvo. Pinda je bio radikal, a Korać majka sirotinjska, socijaldemokrat.

Žrtva je, odmah tu pred kafanom, izdahnula na rukama ljudi koji su se našli pored nje. Tako je pod besomučnim udarom mržnje završio čovek, a imao je običaj da na punim kolima robe napiše: "Za gladnu sirotinju od M. Koraća."

"Nema Koje, nema proje!"

"Eto Koje, eto proje!" peva gladni narod u novom stoglavom i stookom talasu koji se valja od Jadra.

Pola merice projinog brašna, ili dvesta dinara, plaća se glas za radikalsku kutiju Koste Aleksića.

Stoglava telesina se vraća posle "Kolubarske bitke"; (u predizbornoj kampanji došlo je do okršaja stranaka na obali Kolubare).

Na radikalskoj listi dobio je Kosta Aleksić. U poslednjem trenutku približio mu se Tabaković (bivši žandarm i ubica za vreme austrijske okupacije), tako da je drugi kandidat s liste, Džema Samokresović, izgubio. Glasa se po d'Ontovom sistemu, u obezbeđenju oko glasanja je desetak žandarma iz Opštine sa isto toliko službenika.

Kod kantara na pijaci, krupan čovek u šumadijskom odelu, sa šiljkanima na nogama, urla s podijuma od rakijskih buradi velikih kao volovska kola. "Sve golje treba da znaju da je Valjevo mesto radikalsko!" Stoglava, koja je triput obavila govornicu, pljeska oduševljeno, zavija i šenluči. Trešti muzika, igra se kolo, jedno bure je već otvoreno.

Treba biti izvan domašaja stoglave i storuke, razmišlja šegajući s druge strane Kolubare. Izvan ove ujdurme koja se naziva borbom za vlast. Prevaranti i politikanti vode stooku koja je, valjda zbog tolikih očiju, slepa, jer ne vidi da je vlast uvek ista. Niko iz te bezizrazne gomile ne zna niti če čuo za BALKAN STATES EXHIBITION: BALKAN- EARLS COURT LONDON. Balkanska izložba u Londonu, na kojoj je autor iz Valjeva odlikovan srebrnom medaljom za najlepše rešenje sanacije nekog višemilionskog evropskog grada.

I eno ga gde u Zlokućanima umire sam, dok će svi ti glasači bacati pomije i dalje kroz prozore. Njegov nesrećni brat, bivši viši pomorski oficir, izlozi pred kuću pregrnut pirotskim ćilimom. Muca o sebi kao o poslednjem faraonu. To će biti presudna i jedina odrednica po kojoj će mu čaršija suditi. Tako će jedan ludak u porodici biti merilo zasvagda.

Mnogi su oko pobednika, s ciljem da ušićare, mada su sigurni da ih Kosta neće pogledati, kao smrdljiv sir, sutra iz svog fijakera kad se u svom trijumfu bude vozikao Valjevom. Ma ko da pobedi bilo bi tako, ipak su tu, s nekom suludom nadom da će sutra biti bolje kod valjevske štedionice, kreditne banke, na pragu ovog ili onog Koste Aleksića, uopšte u onom životu koji se naziva ljudskim.

Prilazi mu nepoznat čovek s kačketom na glavi. Smeška mu se kao da su stari znanci. Zastaje ispred njega, iz ruku mu ispadaju novine, saginje se pred njim. Potom čuje tihi glas: "U Jovanovića vinogradu čeka te rođak. Tražio te."

Nepoznati muljevito nestaje iza ugla, dok je on skamenjen.

To se desilo, s onim Žikičinim kurirom, trideset devete, a možda i četrdesete. Da, tada sam otišao na viđenje sa Žikicom, prvi put posle njegove Španije.

Bolero smrti

Ide kao da skače po bregovima. Kao niz okomitu stazu Ajhingerovog brda pre četrdesetak godina.

Ne čuje i ne vidi kako priroda bruji tog dana, koji kao da prolazi mimo njega. Kad ništa ne vidi, kad ništa ne čuje: proganja li to njega, kao u snu, aragonski događaj? A možda je to zbog vreline ovog dana na povratku s groblja?

Odmah po odlasku kurira produžio je prema Ajhingerovom brdu. Strah ga nije napuštao. Nekoliko sati proveo je šetajući stazama brda, sve dok između drveća nisu iskrsla dva natmurena tipa s natučenim, kačketima. Poveli su ga bez reči prema Jovanovića vinogradu.

Žikica je sedeo u vratima kolibe, sa travkom i cigaretom u zubima. Setno se smeškao između dva duga dima, onda če tiho progovorio: "Ca va, mon cousin?"^[4]

Da li su mu agenti opkolili kuću dole u varoši? pita ga, pošto je seo na panj preko puta njega.

Odgovara mu da ne zna i da je pre dva sata čuo da je ovde.

Žikica se smeje - tek što je stigao, progovara kroz smeh - "Pa, šta ti misliš?" - nastavlja mirno - "Bio si nekada umetnička dušica, ako me sećanje ne vara?" - Pokazuje mu crtež: seljanku s korpom na glavi, punom grožđa, čija su zrna, kao petodinarke, ne liče na ova naša, niti su to haljine, velike i raskošne, koje žene nose u ovom vilajetu, niti takve grivne, đerdane i minđuše, niti se ovde tako marame povezuju. "Sećanje na jesen u Toledu, dok sam čekao vezu s Jedanaestom pokretnom divizijom. I ovde čekam vezu, kuća mi je verovatno pod prismotrom."

Umesto odgovora, klima glavom: "Odmah sam krenuo na poziv onog čoveka s novinama. Trebalo je da ti donesem hranu", dodaje zbunjeno.

"Taj tvoj zimski kaput je još od mature! Čoveče, radiš li ti nešto?"

On samo muca: fizika, veli, izvesni talenti, problem tehničkog prostora, skoro nikakvi uslovi za rad, neshvatanje palanke.

"Jasno", - prekida ga Žikica - "bole njih debele guzice što je Valjevo poslednje. Važno im je da žderu i piju, i ako mogu da ohlade svoja smrdljiva jaja u Vrnjcima, ili nekom drugom banjskom kupleraju, pošto deset kuća zaviju u glad. Očekuju fašističku ološ da im sve predaju, ali videćemo s tom bagrom. Neće im ići tako lako, zapamti ovo što ti Žika kaže", pa se uporno zavaljuje na zid kolibe, bled, nekud zagledan.

Rat! misli očajno. Rat! a ja sam na putu da u Valjevu otvorim institut za fiziku. Toliko bistre mladeži! Toliki talenti! Šumadijo, Šumadijo, da li ćeš se izvući? Hoće li tvoje duhovno znanje ostati na nivou Beogradskog pašaluka, zemljo moja! Šta će s tobom biti?

Uznemiren onim što je čuo, predosećanjima i licima s natučenim kačketima savija se k rođaku - "Bojim se", promuca.

Španac kao da ga ne gleda. Bledo mu lice i dalje zaneto u komad neba što se nazire kroz otvorena vrata. "To je dokaz da si čovek. Uplašio se, samo jednom, i Šandor Vegel Možda to i nije bio strah; dok je umirao na obali Galjega beše začuđen kao dete. Ne brini, daću ti pratnju do kuće."

On se trže uplašeno - "Ne, ostaću još malo ovde, kod tebe."

"Ispričao bih ti o Aragonskom boleru, onako kako sam čuo. I o Šandoru Vegelu, ne znam koliko će te zanimati?" - progovori, posle kraćeg ćutanja, Španac.

On samo zatrepta očima i obori pogled.

"Pod vrelinom aragonskog neba, na podijumu od dasaka, igrala je svoj bolero smrti barcelonska anarhistkinja La Bela Frederikija Monceni. Samo je ona mogla da odigra tako tu staru baskijsku igru smrti; njeno telo, njen pogled, njeni pokreti i svila na njoj. Bradavice njenih grudi, čvrste i velike, kao andaluzijske smokve, naziru se ispod svile, a jake i vitke butine podrhtavaju u ritmu muzike. Niz njen dugi vrat presijava se crna kosa pričvršćena velikim. šnalama. Kroz duge bele prste provlači se i širi crni šal sa slovima boje plamena: "Gde god je vlast, tu nema slobode", piše na njemu. Umreću, umreću slobodna! viva la libertad! kao da govori muzika. Frederikija je u transu. U transu je i Žaokin Askazo, čovek Febregasa, anarhističkog ministra za privredu Katalonije. Askazo je bio član regionalnog Saveta za odbranu sa sedištem u Aragonu. Bio je optužen za nezakonito prisvajanje rekviriranog nakita malaškog plemstva i nedovoljnu spregu s centralnom republikanskom vladom.

Onda su došli, usred bolera, Uribe i Komorera, zaduženi" pre toga, za privredu u Generalitetu Katalonije. Tek što su smenili s položaja Febregasa i njegove - stajali su tu, nekoliko časaka, s gotovom presudom, za Askaza. Bolero-smrti je zahvatio poveću grupu oko Frederikije Montseni. Podijum oko nje beše pun kao nar semenkama. Komorera se popeo na njega i progurao do Askaza, iz rukava je izvadio mali damski pištolje m-ge 36. Niko nije primetio tu igračku u njegovoj desnici; ni Askazo; niti je iko čuo pucanj koji je bio slabiji od zvuka kastanjeta. U igri, među onim telima, Askazo se lagano srozao u Komorerovo naručje i ovaj ga je izneo s podijuma - a bolero-smrti La Bela Frederikije je trajao i trajao.

Uribe šapuće majoru Listeru: "Nju ćemo pustiti da odigra svoj bolero do kraja."

Šandor Vegel iz Dera, u zapadnoj Mađarskoj, jedan od trideset konjanika Mađarskog radničkog bataljona iz Kunovog berlinskog ogranka, reče: "Mislio sam da jedino Mađar umire srećan dok igra."

"Još samo da pronađemo ono anarhističko đubre sa kongresa u Saragosi, Diega Abada de Santiljanu" - šapuće besno Uribe. Zahvatila ga je muzika bolera i on pljeska u ritmu.

"Teško je doći do Santiljana. On je u Valenciji, tamo je član Komiteta radničke milicije" - odgovara mu Lister i smeška se.

A Šandor Vegel je poginuo đavolski. Činilo se da njegova smrt nije imala povoda i da je bila nepotrebna. Sve se desilo iznenada. Među Mađarima je jahao internacionalist Đuzepe Pestana, sin vlasnika male tkačke radnje u Đenovi. Zbog toga što je znao da govori iz trbuha beše prozvan Đuzepe Baraba. Pestana, koji. se, pre Španije, prehranjivao kao cirkuzant širom Italije, ubeđivao je sve da Vegel krije beleg protiv zrna. Smejali su se, smatrali su to Pestaninom šalom. Ali, vremenom se ispostavilo, u okršajima, da Vegela nije htelo zrno; prolazio je kroz pakao od vatre i čelika, tamo odakle se ni ptica ne bi uznela. Tajno, noću, zajedno s Pestanom, zavirivali su pod sedlo Šandorove kobile, gledali ispod njenih sapi, zavlačili šake pod rep, otvarali joj gubicu, prepipavali prstima njegov husarski ogrtač. Ali ništa drugo ne primetiše osim što su sami imali: snove o mađarskim ravnicama i dva trobridna bodeža, oštra kao brijači; jedan mu je bio pod sedlom, a drugi zavučen u sare dubokih čizmi.

Na peskovitoj ledini pored sjajnog Galjega upali su u zasedu. Činilo se da nema izlaza. Šandor je prvi izleteo na svojoj kobili, a ostali za njim. Razbili su zasedu zašavši joj, u širokom luku, iza leđa. Bilo je to uoči pada slobodnog Madrida. Stizali su obalom Galjega, jašući umorne konje, pred Saragosu. Hteli su da sjašu u njoj, jer su bili gladni, prozebli. Da li ih je razbijena Frankova zaseda pratila, ili je to bilo zalutalo zrno? U ravnici Aragonije, na puškomet oko njih, nikoga nije bilo. Šandora Vegela je pogodilo s leđa. Na stomaku, kroz široki kožni pojas, zjapila je ogromna krvava rupa. Gledao ju je u čudu. Na licu je imao izraz kao da ga ništa ne boli, već samo zabavlja. Potom mu se pogled zamutio.

"Zar baš ovde, gde sam se osećao kao pored Rabe?" - rekao je i srušio se iz sedla.

Đuzepe Pestana je vrištao od straha; toliko je vrištao da su morali da ga svežu za sedlo, i krpu su mu nabili u usta.

Prvi sumrak je zalegao među krošnje drveća. Žikica je podigao pogled - "Posle je pao Madrid... Ovo sam čuo od nekih Italijana, vraćajući se iz Alžira."

"Ipak, s nečim moraš da računaš. Šta ćeš sad?" pita ga.

On se smeši - "Poželeo sam da budem s ocem na njegovoj slavi. Eto, biću ovde za Jovandan, a oni neće ispraviti svoju grešku. Većina čovečanstva je gladna. U toj grešci leži naša šansa."

"Ipak, ako je isprave?" - pita.

"Ne oni je nikada neće ispraviti. Ono. im se izmiče, jača je od njih."

Ni sada ne može da odagna sliku rata koji je počeo onog dana kad se nemački tenk zaglavio između dva ćepenka, prešavši mali most na Kolubari. Pred njim Iskrsnu lice strasnog kockara koji je, posle višednevnog odsustva s valjevskih ulica, primetio mnogobrojne nemačke turiste u uniformama. Pa ta kafanska sredovečna spadala! Vidi ih, kao u snu, kako presavijenih tela i lica utučenih bolom, tobože van sebe od tuge, posmatraju veliku požutelu kartu sveta, raširenu na kafanskom stolu, pored koje gori ogromna sveća. Oplakuju Ameriku i Rusiju koje su s ulaskom najnovije sile Osovine izgubile rat. Sa strane vlada ljubopitljivost, ali oni su toliko žalosni i utučeni: sveća gori za celi svet.

Neko pita (nije mu sasvim jasno) za kartu, čelu ona tu?

"Pa da pronađemo Ustašiju. Objavila je Americi rat. Strašna neka sila, samo nikako da je nađemo na karti" kaže jedan od njih, na šta se razleže opšte ridanje nad gorkom sudbinom sveta.

Zastaje. Pocupkuje. Srce mu skače u grudima.

"Pa, da!", mrmlja "To je jedini način! Pravi! Rugati se toj uši smrdljivoj! Licu sataninom, iskeženom i punom ljudske krvi! Đavolu koji se zove rat! Toliko mu se rugati da ga, u nekom od vremena čovečanstva, uhvati stid!"

Ozaren je. Srce mu i dalje besomučno lupa u grudima.

"Kako si ti, Tomislave" govori samome sebi, "krasan, divan čovek! Nisi ni mrava zgazio! A imao si priliku. Ni senku ljudsku. Nikoga nisi povredio, niti unizio. Nikoga i nikada!"

Blesnulo je pred njegovim očima. Zastao je. Ispred radnje, na trotoaru, dva dečaka nagaravljenih lica pridržavaju starijem čoveku aparat za zavarivanje. Sjakti usijani vrh katode; dečaci se osmehuju. Jedan ga posmatra kao da hoće da mu kaže: Šta je, deda, dobio si sunčanicu? No, sve je to samo za trenutak, opet su zauzeti poslom.

I on konačno shvata da je u jednom od junskih dana sedamdeset osme godine i da je (po povratku s groblja) doplovio do jedne obale bezmernog mora prašine, izduvnih gasova, rike sirena, brujanja motora. Stoji na pločniku obavijen dimom i ima golemu želju da pređe na drugu stranu. Ali to je nemoguće.

Razmišlja o kraju prve fabričke smene i o tome kako je pusti sanak jedan podzemni prolaz na suprotnu stranu ulice; o gradu koji je drugi na južnom Balkanu po broju automobila u odnosu na broj stanovnika, a nema tri ulice bez blata i prašine; o gadnoj imitaciji civilizacije koja se zove evropska.

Ipak se smiruje: valjda će i on doći, misli taj podzemni prolaz; ko bi tvrdio tridesete godine da će ikada proći ovoliko automobila pored Gođevčeve radnje? Upro je pogled u drugu stranu - moli Svevišnjeg da se ta kolona, ta čelična zmija samo malo prekine. Evo gde je uzrok i koren kancera! Samo tu. Sve oko njega urla i huči. Ponovo je u oblaku izduvnih gasova. Stavlja šaku na usta.

"I pogordiće se znanjedavci. Utrkivaće se ko više zna. Njihova sokoćala činiće čuda: zrno pšenično biće kao volujski bubreg. Crne zmije popiće izvorsku vodu - i neće biti vode. Izroniće opake bolesti među ljude, zaći će bolest i u gore. Na jednoj strani zemaljskoj biće od hrane bolesni, a na drugoj od gladi. Šume će ljudi iseći i reke će otanjiti, doći kao potoci, a potom nestati..."

Ko mu je to pričao? Neko mu je to spomenuo u mladosti, a on se, magarac pun ideala, smejao. Ko li mu je te reči navodio i čije?

"O, Gospode, stvarno pred Istinom treba biti mali! Pa da! i ona će ti se otkriti! A ta reka hohštaplera i nadutih žaba, ta taština-nauka, šta ona u stvari radi? Hirošimo! Hirošimo! Ne postojiš! Postoji samo ogromna paklena Pečurka."

I tako - u sveopštem brujanju vrelog dana, po povratku s groblja, kao posle nekakvog ogromnog puta kroz vreme - stoji čovek likom svojim sličan Albertu iz Ulma. Crni, malo prosedi brkovi, kao ubokoreni, prekrivali su mu gornju usnu; razbarušena kosa izbijala je ispod malog sivog šešira. Odelo tamno, iznošeno, sa zimskim kaputom preko ruke; debeli sloj prašine prekrio mu je cipele i manžetne pantalona. Naročito je to lice Albertovo, prepuno smreškanih bora, na kome se duša odslikavala ponajviše, sa svetlim očima. A one kao da su bile zagledane u zvezdu Vitlejemsku.

I odjednom kao da se strašno pokajao zbog svega u svom životu, naročito zbog onih svojih brošura - taj čovek koji beše sličan Albertu iz Ulma.

Svinjski papak i krokodil

(Knjiga proroka Isaije, 1; 30, 31)

Za ovaj svet Teodosije Belović je umro u jesen. Beše to jedne nedelje dok je čekao da dođe veterinar i utvrdi zdravstveno stanje njegove krave, koja je tog prepodneva otelila dvoglavo tele. Bilo je tu nečeg neverovatnog: dvoglavo tele u štali i, tako kažu, sinovčev nož u grudima na isteku dana. Veterinar, koji beše nekako stigao, mogao je, po izlasku iz štale, da utvrdi posledicu nehotičnog ubistva: sporu i sigurnu starčevu smrt usled izliza krvi u unutrašnje organe.

Dogodilo se to na skupu familije Teodosija Belovića i svih onih koje je uzbudila pojava dvoglavog teleta. Ne bez užasa (pa i onda kad su se smejali) dolazili su vascelog dana na Teodosijev prag i tu, odmah s vrata, tražili da vide čudo. Samo je kod njega mogla da se skupi rodbina i da u tome bude lepote i mira. Doduše, ukrštali su pritajene poglede mržnje i zavisti, ali pred čiča Todosijem, tako su ga oslovljavali, svaka opačina se ostavljala još tamo na njegovoj kapiji. On ih je sve voleo, nerazdeljivo i prostodušno, velikim srcem i svojom čistom dušom. Samo on, i jedino on među množinom sveta kilometrima unaokolo u ova vremena, nije gledao niti merio i drhtao nad onim što se pojelo i popilo u njegovoj kući; bio je jedan među retkima koji nije računao s onim što je dao, daleko od svake podmuklosti i upornosti, kao što to već stotinama godina zahteva težak život na zemlji, bez obzira kakva je ona: smonica ili peskuša. Uzme li mu neko nešto ili pozajmi, pa i ako ne vrati, nije mogla duša Teodosijeva da zameri. Poneki put zbog toga, noću, pred prvi san, zamerala mu je Georgina, njegova žena. Nema razloga da brine, uveravao ju je, svakom sleduje dva metra zemlje, a duša se jedina diže. Oni su bez igde ikog svog, a najbliži su im ti ljudi i njihova deca. Pa bi, kao da se nečeg naprečac setio, dodao kako ima i za njenu familiju, jedino bi trebalo češće da navrate kod njih. Retko se dešavalo da posle ovih reči žena ne zaćuti - a kad bi nastavila s prigovorima, Teodosije bi podizao glas govoreći o onome kome Jezavelja, i pored njegovog dobročinstva, htede dušu da uzme te ovaj otide na dan hoda u pustinju. A kad zaleže strašna glad nad Judejom, dok je nebo plamtelo kao oganj i vazduh bio vreo kao rastopljeni bakar, a more gusto i puno soli jer ne beše kiše mesecima ni daška vetra, zakuca on na vrata udovičina gde je u doba sušna carovala glad. I kad uđe unutra zatraži hladne vode i komad hleba. A ona imaše samo pregršt brašna i nešto ulja u krčagu. I to poslednje udovičino dobi Ilija te uzviknu: "Brašno se iz zdele neće potrošiti, niti će ulje u krčagu nestati dokle ne pusti Gospod dažd na zemlju!" Georgina Belović, iako poreklom iz nizine i u blizini varoši, beše krotka žena: od svega je najpre mogla uzbuditi takva priča i, žalila se, uplašiti loši sni.

Tako i te zore, ustala je i odmah sanjivom Teodosiju ispričala svoj ružan san: "Na onoj stazici koja vodi od Jankovića kuća na glavni put za Valjevo, tušta i tma svinjskih tragova. Otegli se prema putu, samo jedan golem svinjski papak, rutav i crn ide ovako od puta, preko onih tragova, ovamo ka našem zaseoku. Šta li to znači? Mora da je na loše. Sigurno je na loše", mrmlja Georgina sebi - u bradu. Hoće da joj odgovori - Gospod odlučuje a čovek sniva, ali ćuti. "Bilo bi dobro da je Pera živ, pa da ga upitam dokle ćeš s ružnim snovima?" glasnu se Teodosije, i još bi da dremne, ušuškava se pod perinom. Georginine zenice zbunjeno lete, ne trepće; posmatra kandilce kako tiho pucketa bacajući odsjaje malim plamičcima duž belih zidova. Miriše soba na jabuke koje su poređane na starom orahovom ormanu. Starica zakorači po šarenicama kojima je bio zastrt pod i nestade u vratima sobe tiho kao sen.

Zašto bi, od tolikih ljudi koje zna, upitao baš Peru iz Dokmira da mu protumači Georginine snove, pitao se Teodosije, odakle mu baš on u pameti? Uistinu, negdašnji crkvenjak bejaše po svemu neobičan čovek. Teodosije je bio prisutan, zajedno sa svojim bratstvom, kad je Pera (posle devet godina bolesti u kojoj je ležao tela savijenog u kvrgu i bio ništa veći od deteta) objavio da će ustati prav i zdrav u telu i to pod jednom kruškom, gde mu je otac svojevremeno ostavio amanet da ga sahrani, a on to nije učinio. Bejaše lep dan, iz kuće Peru izneli njegovi u ponjavi pa pravo pod onu krušku. Spustiše ga na zemlju pa se skloniše među silan svet koji se slegao unaokolo. Strašna tišina nalegla; svet okolo kao da je prestao da diše, a dan bleštav, bez vetra, ni listak da se pomeri. U Pere ogromne, čini se najveće od svega, oči i glava; ostalo je sve krivo i crno i viri iz bele rubine kojom mu je telo obmotano. Potrajala je tišina i muk i kolutanje golemih crnih očiju na ponjavi, potom se začuo šum, sličan šumu vetra među krošnjama, pa sve snažniji i snažniji - dok se nije pretvorio u prasak i pucanje. I stade kvrgavo, i malo, telo Pere iz Dokmira da se ispravlja uz prasak kao kad s debla otpada iverje! Užasnut narod stade da se krsti. Ne potraja dugo, po ustajanju iz bolesti, a Pera stade da proriče na topljenom olovu i sa svećama. Kod neke Sarke iz Prijezdića odmah se pokazao. Tu Sarku ćerka učiteljica ismejavala nazivajući sve to mrakom i neznanjem. Dopratila majku do vrata pa je nagovarala da se vrati i mane Pere, jer je sve u čovečjim rukama, a Perino gledanje je glupost ljudska. Sarka ipak stade u red ispred Perine kuće, a kad Pera iziđe on s praga odmah prstom u nju: "Ti ženo idi, vrati se otklen si došla. Imadeš ti ćerku pametnu i školovanu, ali joj to ništa neće pomoći, jer će ti u kuću doći onaj crni dan kad rođeno dete nećeš poznati." Skakuće Sarka s noge na nogu: "Nije Pero, kumim te Bogom, nije mi dete ništa ružno reklo o tebi. Ne priliči to njojzi." "Jeste ženo, jeste. Nego, idi ti svojoj ćeri pa je pričuvaj i urazumi." - To sa Sarkom bejaše negde pred rat, razmišlja tako Teodosije, a nešto ga steže u grudima. Zna i za taj događaj, jer se posle desilo ono s Varnavom. A i ono s monahom Tadijom, koji je uskliknuo pred okupljenim narodom ispred valjevske crkve: "Pravoslavni! Hoćemo li da se krstimo Trojicom ili šapom!?" - Bejaše smrad rata u vazduhu, palež i ljudska krv; i goveda su po svu noć mukala i pevci pevali i bagrem je četrdesete dvaput cvetao - sve je o ratu govorilo, samo se čovek zanosio i postajao sve gori. U one Sarke jezik veliki, kao da je postao račvast, đavo joj ne da mira. "Baš je onaj Pera veštac!" govori gde god stigne. "Kako da ne poznam svoje jedinče? Nema je lepše i pametnije u celom srezu!" Pa se zarati: istekoše jedna pa druga ratna godina. Kakve su mogle biti? Sve krvavi dani u njima, jedan od drugog krvaviji i to sve od noža. Negde, sredinom treće godine, dovukoše taljige jedan ženski leš pred Sarkinu kuću. Oko taljiga pratnja na čelu ide kmet sa štapom u ruci. Pita je poznaje li utopljenicu? Sarka odriče. Pita je opet - a gde joj je kćerka? Sarka odgovara da ne zna, ali da to mrtvo čeljade na taljigama nije njeno dete. Kmet joj opet reče da pogleda bolje, te se okrenu i pozva okupljene da priđu bliže taljigama - al se niko ne nađe ko bi prepoznao Sarkinu kćer. Leš je danima trulio u vodi, sve dok ga čobani nisu pronašli i čakljama izvukli na obalu. Leš je imao dubok modar trag noža ka vratu.

Satrulio? i crn kao gar, pričali su mu Prijezdićani - pomisli Teodosije i trže se pun neke crne slutnje.

"A zašto?" - promuca. Zagleda se u prozor - napolju je zora buktala. Dan, iako jesenji, najavljivao se u svoj lepoti.

Teodosije se nevoljno podiže iz kreveta i iziđe u kuhinju. Savi se nad lavorom u koji mu je žena nalila vodu. Nikada do sada nije osećao da ga grub laneni peškir grebe po licu. Starost, pomisli, a i vreme je da posle šezdeset osam godina života pomislim i na nju. Primaknuvši tronožac šporetu sede na njega i poče da loži vatru.

Seti se svoje mladosti i oca Aksentija, koji nije ložio vatru u svojoj starosti. U kući je bilo puno mladog sveta; sve je vrvelo od života. Zadruga Belovića imala je, u godinama posle prvog rata, negde blizu trista grla stoke. U Divčanima je zemlja plodna i široka, a grad blizu, i po obilju roda raj je to na zemlji. Nije bilo državnog zajma koga hipoteka Aksentija Belovića nije mogla da izdrži. "Samo bi sumasišav mogao da propadne na ovakvoj zemlji koja je sva u gruntu", imao je običaj u šali da kaže otac.

Ali evo, dođe vreme u kome zatravi sve. Kad me je sin, s unucima, zadnji put obišao? razmišljao je Teodosije. Kao da je pomor ovladao - sve sami starci, kao svetinje. Ona blizina što je nekad ulepšavala život ovde na zemlji, blizina varoši, sada se pokazala pogubnom: sve ode u grad. Kažu, ima kuća u koje je strahota pogledati: na sve strane udarilo trnje i korov, a grm probio krov i štrči iz ugaslog ognjišta da se čoveku sledi krv u žilama. Ni Kolubara nije kao nekada, vode je sve manje u njoj. Kad prođe nedelja - iskupe se sede glave na utrini pa se hvale ko je imao i kakvu posetu svojih iz grada. Hvale se svojom nesrećom, a korov svakim danom nadvladava. Pri pomisli na sina starcu se steže oko srca. A i kako bi i šta bi ovde jedini mlad, zar svi i pre i posle njega nisu otišli u grad? Ali se nova misao munjevito izborila za mesto u Teodosijevom srcu: mora se na ognjište vraćati, jer će na dan hoda pustoš vladati i jadna će bita Srbija bez njiva uzoranih i bez rike goveda.

"Idem kume, idem!"

"Vidiš li šta, kume, tuda kuda ideš?"

"Ništa, kume, ništa. Samo kamen i zelena trava."

Ko je vodio takav razgovor i kad? Onda se setio njih (po čuvenju), još iz onog vremena kada je Srbija bila s granicom do Niša. Setio se i strica Pantelije, Slepog Pantelije kako ga prozvaše, koji je zbog njih oslepeo. Legavši jedne večeri, po uobičajenom povratku s večernje - ustao je slep. I, potom, ispriča san svoj i slepilo svoje kako mu dođe u snu: "Što će tebi, Pantelija, oči od gline, kad ti imaš oko koje razaznaje od nebesa do zemlje. Podaj zemlji zemljino, a ti gledaj večnost." - Da, to mu reče, u snu, pre nego što će se probuditi slep, stariji sedokos čovek u užičkim rubinama i nesta ga.

Teodosijeva glava posta teška kao tuč. Plamen se razbukta u šporetu. Misao o toplini ognjišta skroz ga obuze - grejala ga je neugasivo. Da se čeprka po baštama vikendica, razmišljao je, i da se time hrane kao kokoši i mačke - to ne može, nerazumno je, sasvim je nerazumno. Ne dam mu zemlju da je komada i prodaje za te proklete, balegarske vikendice. Ne dam mu pa da mi je triput sin! Razbaštiniću ga i zemlju dati onome ko hoće da radi na njoj. Kao Milojka Stepanova. Ostala sama - i dala oglas u novine. Već su joj došli; neka sirotinja iz Sandžaka, vredni ljudi. To, samo to, razmišlja Teodosije sav u groznici, i da mi stave beleg na grob: nek se zna da sam postojao, da je nekada bio pod ovim suncem i Teodosije Belović. Ne dam zemlju da je ruže i ranjave.

I, glava Teodosijeva sve je teža. Spušta je umorno na ruke. Ponovo se seća prošlog, koje nadolazi u valovima.

Kada je njegovom drugom stricu, Dušanu Beloviću, proslavljenom poručniku s Mačkovog kamena, zapalo za divčanskog kmeta - ovaj, kao novi kmet, reši da ukroti Kolubaru kod seoske vodenice. U vreme velikih kiša reka se tu izlivala na put i blato je čoveku dosezalo do kolena. Dušan izda naređenje za kuluk - na što seljaci besno upitaše: nije li kojim slučajem ponovo došao turski zeman? Poručniku bi krivo što ruže napor za opšte dobro; za ono što su mrtvi, svih ovih živih pred njim, držali veru svim onim naređenjima njegovim na Ceru i Kolubari, sve tamo do Valone i natrag. "Proći će vode, poručniče, vratiće se zemlja! Nema gde, sve je ravno ko na dlanu!" - uzvikivali su, oslovljavajući ga poručniče, kako su to činili sve do njegove smrti. Opsovao ih je, nikada nikog kao njih tada, uvrćući svoje ogromne brkove, sve do ušiju. Naredi im da mu se gube s očiju i ode pravo u štalu. Odatle izvede dva para volova; ona kolubarska goveda čiji su golemi i široki rogovi podsećali na krošnje omanjeg bagrema i, ujarmivši ih u kola s točkovima čiji su paoci bili šest coli dugi, krenu prema određenom mestu zbora, čak na kraju divčanskog atara kod velikog kamenog odrona. Nije mu smetalo što tamo nikoga nije zatekao; stao je da tovari kamen na kola i da ga odatle vuče sve do vodeničnog jaza. Pošto bi zasuo kaljugu stenjem, uzimao bi teški putarski čekić i njime udarao po ceo bogovetni dan. Iz kuće su mu donosili hranu; uvek mu je jedna od žena bojažljivo spuštala na kola pa se izmicala, on bi prilazio i jeo, tiho bez ijedne reči, zagledan niz reku. Jednom se usudila, neka od njih, da ga upita: šta mu treba? "Topole ili hrastovi" - odgovorio je... "Samo ogromno korenje može da odbrani obalu od vode." Biće da je proveo oko nedelju dana na putu pored vodeničnog jaza radeći sam - kad su stali da mu pridolaze, svakim danom sve više i više njih. Grizodušje, ili strah pred nekom strašnom kaznom koja tek treba da im se sruči za vrat; a možda i želja da se taj deo puta što pre završi, jer su morali okolo, drugom obalom, ili je kmet, njihov poručnik, ostavio one poslove od zakona bez kojih se nije moglo, kao što se ne može bez sunca, ili vode, ili zemlje? Ćutao je i radio kao da je i dalje bio sam samcit pod suncem ukraj Kolubare; ne pričajući čak ni sa svojim vodonošama i hlebonošama, kao da su i one pripadale onima koji su ga izneverili i koji su, evo sada, stajali tu pred njim piljeći u njega pogruženim i pokajničkim pogledima. A onda, pošto su radovi završeni, o jednom prazniku svetih, pozvali su njega i ostale koji su radili u seosku opštinu. Hteli su da se okončanje radova proslavi, ali je on odbio i odrekao se kmetstva. Ma koliko da su tražili da podrobnije objasni tu svoju nameru - ćutao je uporno, da bi jednog trena skinuo svoj nov svečani koporan, zelen i opkrojen crnim gajtanom, i istresao ga nasred opštinske prostorije, kao da je tog trenutka završio težak i prašnjav posao. Mogli su sasvim jasno čuti njegov glas koji je zabrundao ispod gustih brkova: kako ga nisu poslušali, kako su mu odrekli. Jednom kao hiljadu puta, a to što je odrekao kmetstvo, to je opasnu ranu skinuo sa sebe.

I sada, dok se Teodosije sećao minulog života pokraj stričeva i oca - nije mogao biti siguran šta bi to bilo što bi ih i najmanje razlikovalo? Trojica starijih Belovića, likom svojim, behu slični kao jaje jajetu. Možda brkovi Dušana Belovića nisu ostali i u miru da bujaju zato što su bili poručnički - već. jednostavno, razmišljao je Teodosije, trebalo je po nečemu biti drugačiji od svoje braće? Nisu bili ogromni rastom kao njihov otac Vukajlo iz Jautine (oni su se spustili posle prvoga rata iz jautinskih vrleti u ravne Divčane, jer sve ovde beše pusto posle madžarske dire^[5]), koji je iščupanom rudom iz volovskih kola rasterivao vašar na Pašinoj Ravni. Onaj Vukajlo, dlakav do očiju, koji je u zimnja vremena čučao na sve četri ispred svog mršavog tora i urlao kao zver na kurjake, tako da su se oni grizli međusobno ne shvatajući kakvo je to biće pred njima, uvijeno u ovčije kože, koje može na dve i na četri noge. Niko u njegovim sinovima nije mogao da uoči njegovu prekost. Vadio je nagan iz silava i pucao na kotao, jer ga je vreo kačamak prskao po nogama. Jedino bi se za Slepog Panteliju moglo reći da je imao neke sličnosti ne sa ocem, već s njihovim dedom. Vukoman, deda im, bejaše čudak. Sve do Drine niko nije znao tako s pčelama kao on. Pričali su: razgovarao je s njima, otkrivale su mu rodne godine, suše i vetrove. Nikad mu se roj nije otuđio od matice - do jedne godine, kad su svi u Jautini to proglasili lošim znakom. Ali, Vukoman zapuca za rojem u ogromnu i mračnu jautinsku šumu. Vide oni, posle pola dana, kako Vukoman ide putem sve stopu pred stopu s rukama prekrštenim na leđima. Mora da je tužan zbog izgubljenog roja, pričaju među sobom - a kad tamo iza Vukomana, u koloni jedna po jedna, idu na tanušnim nožicama hiljade pčela!

Izuzev Pantelijine glasno izgovorene misli, na jednom od prvih skupova bogomoljačkog bratstva Divčana - kako su svi oni, Božjom promisli, postali Njegove pčele - ne bi se mogla naći nikakva sličnost između njega i Vukomana, doli, donekle, u tome što se Pantelija uistinu ponašao kao Božja pčela. Trista dana u godini je postio, niko ga nikad nije video da je zapalio duvan niti da je liznuo rakiju; samo dva puta godišnje s komadom jagnjetine u ustima, i to tamo gde je čovek mogao da baci petparac a da on ne padne na zemlju pre nego što zvekne o goveđi rog. "Pripremajte tela svoja postom", govorio je, "za Trokrsnu Planinu! Jer, izdržaće samo oni čije telo svikne na post i ne htedne jesti hrane svakojake i u izobilju u onome vremenu kad zrno šenično bude veliko ko volujski bubreg, jer će ta hrana biti zatrovana, a voda će pocrneti i otanjiti i poljsko cveće neće imati mirisa! Sa svakog ploda u njivi čovek će skidati prst debljine opasnog i otrovnog praha, pa će taj prah preći i u zemlju i zemlja će biti zatrovana i teško onima čija je želja da napune creva svoja, jer im neće biti leka pod nebesima! Onda će se mudrim ljudima ukasti Trokrsna Planina u kojoj će sve cvetati od zdravlja, i mnogi će pohrliti njojzi ne bi l našli spasa svoga!"

Ko bi ikada saznao da je Pantelija bio batinan kao narednik na Kačaniku (kasnije, ukazom najviše komande Srpske vojske, ražalovan) da se u Divčanima nije pojavio Krsman, božjak i potukač iz Ovčinja, u pratnji jednog Užičanina? Tražili oni po valjevskom vilajetu kuću poručnika Dušana Belovića. Tražili je danima: iz Užičkog okruga opučili preko Subjela pa izbili na Kaone ispod Divčibara, a odatle preko Bačevaca (sve jednako usput pitajući za kuću Dušana Belovića iz Jautine, jer je, onaj Drugi koji je vodio Krsmana, znao poručnika čiji su, u vreme njihova poznanja, bili iz Jautine) i sve tako do Poćute i Stava. Kad su bili u Stavama: rekoše im da žive u Vragočanici starci kojima niko ne zna godina, a te su starine čule i znaju za sve familije u valjevskom vilajetu za zadnjih dvesta godina - te će im sigurno oni reći za Beloviće iz Jautine ako takvi postoje. No, rekoše im i ovo: ako li i te starine ne znaju, onda ti Belovići i ne postoje. Nek ne lome noge i ne cepaju opanka; Stave su pod nebesima. Vragočanica još i više, a za Jautinu nema puta. Tu im jedan vodeničar pruži komad proje, te oni sa Stava zapucaše ka Vragočanici. Vasceli dan proveli u hodu, nigde žive duše da sretnu. Negde u smiraj dana izbiju oni pred neku čobansku kolibu, pa poviču: ima li unutra ikoga živog? Kad tamo, iz one kolibe, iskoče dva beloglava starca, na priliku bliznova, jedan drugome sede brade pridržavaju. Užičani im nazovu Boga, pa ih zapitaju: je li to Vragočanica, i nisu li oni i ti starci? I znaju li oni Dušana Belovića iz Jautine? A starci njima uglas kao dve glave s jednih ramena: kako su oni ti starci, da je ovo Vragočanica, i da su tri brata Belovića, al' ne rekoše koja?, u ravnim Divčanima s one strane Valjeva odakle sunce izlazi. Pa hop! uskočiše nazad u onu kolibu. Užičani brzo shvatiše: da su oni ovde ljudi strani, a hajdučije tako česte; te se okrenuše iz onih stopa pa teraj nazad.

Dvoglavo tele

Bio je to strašan vrisak: uzvik bola, očaja i straha u glasu koji uopšte nije ličio na ženski; a ono najstrašnije posle njega bila je munjevita tišina, muk toliko dug kao da je usledila smrt. Uspeo je samo da se uspravi pored šporeta i ništa više, jer mu noge behu teške, a telo bez snage da ih pomeri s mesta. S dna svoga bića poželeo je da mu to bude pričina; neki od hiljade zalutalih glasova iz prošlih vremena, onaj krik (u njegovom sećanju) kad je Krsman iz Ovčinja ugledao Panteliju i pred njim pao na kolena, dok je iznenađeni Dušan Belović s keserom u ruci zastao u čudu na pragu štale. Nada da je to nečiji krik očaja mimo glasa njegove žene bilo je uljuljkivanje, pusta želja da se ništa ružno ne dogodi njegovom poslednjem drugu i prijatelju u samoći - jer na šta bi ličili njegovi zadnji dani na pragu groba? Ono što je, sledećeg momenta doprlo do njega, bez daha i kao zatrpanog zemljom do brade, ličilo je na Georginine jecaje i iskidane glasove. Ovog puta bili su dosta slabiji i podsećali su ga na roptanje čoveka kome breša na vršalici drobi ruku. Kao da se odlepio od zemlje - Georgina je dozivala iz štale - poleteo je u tom pravcu. U tom trku nikakav napor nije osetio, kao da je izišao, jednim delom svog bića, iz sebe, osećajući pri tom jedino neopisiv strah za njen život. Srećan što je vidi uspravnu na vratima štale - sledećeg časka zbunjeno se naprezao ne bi li video nešto u mraku, ono što je Georginu izbezumilo i nasmrt prepalo. Nazreo je ogromne kravlje oči, i raširene nozdrve iz kojih su sukali mlazevi pare, i čuo bolni hropac iz zamorenih pluća životinje. Bilo je sasvim jasno: pa zar oni to nisu očekivali - njihova krava se otelila!? Zar tu ima mesta žalosti, zar tako nešto nije radost u domu čovekovom? A Georgina nije prestajala da nariče i čupa svoje kose!? Okrenuo se prema njoj i zgrabio je za ramena: "Ženo, koji ti je đavo!?" - zaurlao je, tako da je onemela u čudu. Još od četrdeset i druge, kad se desilo ono smrtonosno između Slepog Pantelije i četničkog oficira, Teodosije nije povisio glas svoj ni na čoveka ni na životinju. Sinu, koji ga je napustio odlazeći u grad, mirno je rekao: "Možeš smatrati da si me napustio. Mene, svoju majku i očevinu." Sada su ogromne oči Georginine najviše govorile o užasu koji ju je spopao i koji je bio veći od svega onoga što je videla tog jutra u štali. "Tele", uspela je da promuca. Teodosije htede da joj odgovori: pa šta bi krava otelila nego tele? No, ipak prekorači prag štale; ovoga puta rešen da uđe što dublje unutra, do samog zida pod jaslama, gde je životinja teško i hroptavo disala.

Video ga je u dnu, skoro pod jaslama, blizu krave, njenih zadnjih nogu savijenih i malo isturenih. Obradovao se, strepeći, mada još pod utiskom Georgininih sasušenih suza. Savio se nad njim, i po mutnoj svetlosti kravljih zenica shvatio da je tele mrtvo. Nameravao je da se okrene i uzme lopatu, koja je tu iza vrata - kad ga obliše srsi duž kičme; sve u sluzi koja se pušila, s prednjim nogama koje su ležale neprirodno iskrivljene, kao da su bačene, kao da ne pripadaju plodu, pa i mrtvom plodu. Tele je imalo dve glave, drugu nešto niže, koja je, nekako sa strane, štrčala iz vrata. Teodosije ustuknu i promuca: "Trebalo bi zvati veterinara." Čuo je da ovakvo teljenje ugrožava kravi život i da neizostavno treba otrčati do zadruge i potražiti veterinara. Ali je, začudo, i dalje stajao bled i neodlučan. Kada je izišao iz štale, Georgina više nije bila tu. Avlija beše pusta. Uhvati ga strah od svega poznatog, svega onog unaokolo što je bilo plod njegovih ruku. Kućni prag učini mu se strašnim, dok ga je posmatrao u njemu se izrodilo pitanje: koliko puta ću ga preći do smrti svoje?

Učinilo mu se da pitanje, koje je izgovorio samom sebi, nije on izustio. Glas: "Bože, koliko li je sati?" učini mu se stranim.

"Treba da je šest", začu odgovor, podiže oznojeno lice i spazi ih: njih trojicu. Među prvima tog dana kod njega. Stajali su zbunjeno pred njim, ličili su na divlje golubove pod strehom zatečene iznenadnom provalom oblaka. Onaj najsuvlji i najviši rastom, s koporanom u zakrpama, čovek koji se stalno smejulji: Pribislav Crkvar - on mu je odgovorio na njegovo pitanje, čijeg je smisla i razloga za postavljanje bio svestan taman onoliko koliko je u bezdanu bilo svetlosti. A ona druga dvojica, Vilotije i Stojan, posmatrali su ga zabrinuto. Samo im nedostaje Gvozdenija Bezdetna, prođe misao kroza nj, mora da je kod nekog u nadnici na šljivi, inače bi i ona bila ovde, jer se ne razdvajaju.

"Braćo, mrtvo tele", promuca i zagrcnu se.

"O njegovu glavu", uzvrati Pribislav Crkvar.

"Dvoglavo", dodade Teodosije. ali nekako više za sebe. Ona trojica se brzo prekrstiše.

"Šta? drhteći pita Vilotije, vadeći svoju sasušenu šaku iz džepa, iz nečega što bi trebalo da je nekada bio džep, na prnji čiji su rukavi zinuli raširenim šavovima.

"Dvoglavo tele", kaza umorno Teodosije, pa uđe u kuću. Ona trojica se opet prekrstiše i sitnim koracima, ćuteći, uđoše za njim.

Caklio se stakleni beli bokal na stolu ispred umorno položenih Teodosijevih ruku. On je zurio kroz prozor zagledan u šumarke rasute po obroncima dalekih brda. Georginin san, osećao je, postaje stvarnost. Kako se sve brzo desilo, to u štali: tek što je ustala iz kreveta, samo što mu je ispričala. Sve je ispalo tako prokleto brzo, žena je mogla i da ne stigne svoj san da mu ispriča. Kao da lebdi, ne oseća telo svoje - jedino u šta je siguran to su njih trojica, njihove tri oborene glave. Ovoga puta ne čuje samog sebe.

"Gde je moja Georgina?" pita, ali nikog određeno, jednog od one trojice koji sede pod utiskom onoga što su čuli.

"Otišla je u zadrugu po veterinara" - čuje glas koji kao da dopire s kraja vremena; ne može da pogodi čiji je, kao da je izgubio sluh za sve ono što mu je tu blizu, nadohvat ruku. Obuzet prazninom kao da je sve zaboravio, sav svoj život dotadašnji, svu muku u znoju svome, nadu i očaj, i radosti ako ih je bilo takvih da se pamte; jedino blizina smrti: ona je bila prisutna, imala je nešto od mirisa majčinog mleka. Širio je neprimetno prste želeći da je dodirne.

"Ne očajavaj, brate Teodosije, i ne plaši se nje", tiho progovori Pribislav Crkvar. Odjednom - tako mu je toplo! Čega bi se plašio? Ako bude mrtav - biće mrtav samo za ovaj život i ovaj svet.

"Ne boj se, svi ćemo tamo", opet će Pribislav; kao da mu čita misao s čela. Kaže mu to jednostavno, tiho i toplo. Onako kako samo on to zna: kao kad dovede ljude u zabit kraj, u Taor valjevski, Pakljo ili Suvodanje, ili bilo gde pod nebesima Kolubarja - i pošto ih dovede, kaže im: "Ovdena sam sanjo da je bila. I tu kopajte, dobri ljudi." Onda ljudi kopaju i kopaju - a kad tamo, na kraju, temelji nekadašnjeg manastira! Tako je Pribislav dobio svoje drugo ime.

"Ne more biti, brate Pribislave, to samo za Todosija. To ti je neki strašan znak za sve nas! Jer je Gospod car nad zvezdama i car nad vremenima i tako mu se hoće da pokaže volju svoju", drhće glas Vilotijev, isto kao njegova suva šaka na stolu. Teodosije posmatra tog čoveka na kome visi džoka. Koliko puta ga je samo molio da se obuče i upristoji; da se ne sramoti, jer ima pet hektara oranice i šumu.

A Vilotije je sve to (oko svog upristojenja) nazivao taštinom, neznatnim, lažom i paralažom ovoga sveta. I malo mu je muka, govorio je, što je hektarić, još treba da razmišlja o onome što je na njemu za kratko vreme! Da li bi se on uplašio smrti da je oseća ovako kao ja? pomisli Teodosije, ali ga namah obuze stid od takve misli. Zašto je posumnjao u svog najboljeg prijatelja?

"Ne", reče im on, "to se samo odnosi na moju kuću i moju glavu." Bilo je to dovoljno da nanovo, sva četvorica, zaćute. Uto se spolja začu bat koraka, približavao se vratima. Sudeći po njegovoj jačini - više ljudi je stupalo na prag kuće Teodosija Belovića.

Sedeli su tu više od dva sata, a veterinar nikako da dođe. Nada da, upravo s batom koraka, stiže i veterinar srušila se onog trena kad su se otvorila vrata. Na njima je stajao njegov sinovac i oni koje je dovukao iz neke Divčanske kafane, koje su po okolini bujale kao otvorene rane. Bio je pripit i, koliko je mogao Teodosije da ga shvati, govorio je nepovezano o smrti njihovog daljnjeg rođaka Libera Todorića, profesora fizike u jednoj valjevskoj školi.

Ona prva trojica, kako ugledaše one na vratima, povukoše se odmah u odžakliju. Odatle je, s vremena na vreme, stidljivo provirivala glava Pribislavljeva, pa se brzo povlačila pred dimom, smradom rakije i urnebesnim urlanjem iz tranzistora.

Velika Teodosijeva slabost bio je njegov sinovac. Bio je to nekada krasan momak, onda se propio - kažu zbog žene. Koliko se puta Teodosije zaricao da više nikada neće peći rakiju zbog sinovca. No, stigne jesen, a Marinko Belović, njegov sinovac, u šljivik: oči mu sijaju najpogubnijom čežnjom. I sve stane da se odvija po starom - jer Teodosije nema snage da stane na put sinovčevoj strasti.

Voleo je Marinko Belović svoga strica, a i kako ne bi kad je odrastao i zamomčio se u njegovoj kući. Oca nije zapamtio jer ga je progutala ratna krvština, more krvi, ogromna raka koja se zvala Sremski front. Kasnije - život je učinio svoje: Marinko je postajao sve gnevniji; raspet između sela i grada, samo što on nije mogao da napusti selo, a ono je, u istom danu, bilo njegov raj i pakao.

Sada je sedeo pijan po ko zna koji put, tu, u njegovoj kući. Sav u dimu, gnevu i pljuvanju po svetu, zajedno s jednim iz raskulačene porodice iz obližnjeg zaseoka. Taj s njim, spečen i crn u licu, lutao je na ivici bekrijskog ludila, služeći kao živa istina i očigledan primer kako završava sin onog oca koji je oteo rođenoj sestri da bi završio u ludilu grizući zemlju ispod sebe i jedući sopstvenu pogan. I evo sad se svaljuje za sto, gde će ga probuditi milicija.

I još jedan s njim, onaj drugi (Bože, ima li goreg čoveka na kugli zemaljskoj od tog Branka Garonje? razmišljao je Teodosije), koji bi dao svoju pokvarenu, rutavu ruku do ramena samo da Marinko Belović ustane i pljune, ponizi ili udari svoga strica. Stvor koji zavađa ljude da bi kao svedok visio u sudovima i naplaćivao dangubu; lažni i za novac svedok, o zlu misleći u zlu uživajući. Leže i ustaje s mišlju kako su sudski hodnici rajska naselja, i ako još danas ne stigne tamo da će izgubiti večnost. Ta prituljena zver (samo senka od čoveka, razmišljao je Teodosije) vrebala je priliku - osećajući kako je Marinko zapao u očajanje zbog smrti svog daljeg rođaka Todorića. Ali, sve to (videlo mu se u očima) oko smrti Belovića rođaka bilo mu je nedodirljivo i strano; desilo se to tamo negde u gradu, a u gradu postoje drugi svedoci, drugi srećnici. Znajući dobro držanje Marinkovo spram one trojice što su pred njima uzmakli u odžakliju, reče mu zmijski: "Ovi bogomoljci su psi. Trebalo bi ih pobiti, stalno nam sole pamet", a crna svetlost trepnu mu u garavim očima.

"Ti ljudi su došli kod mene, neću dlaka s glave da im zafali", kaza muklo Teodosije. Njegov glas i izraz lica kao da malo otrezniše sinovca. Nikad ga nije video tako smrknutog.

"Ne diraj ljude", obrecnu se on na Garonju.

"O tebi govore kao o najgorem", nastavi uporno crnjak.

"I jesam", uzvrati mu brzo i nervozno Marinko.

"Nisi, samo si nesrećan, a to nije večno", tiho će Teodosije.

"Danas sigurno neće doći. Ne radi nedeljom", iskaza Garonja, uporan da dođe do začkoljice.

"Ko? trže se Teodosije.

"Veterinar. Zar ga nisi tražio?" Zao smešak titra Garonji u uglovima modrih usana, pa se razliva ispod štucovanih brkova postajući sve veći.

"Ne mari. Ionako je kasno", uzdahnu Teodosije Belović.

"Nije, ako ih tužiš", đavolski je uporan crnjak.

"Kasno je", dobaci Marinko. "Striko, kod tebe je kao kod Todorićeve žene. Imala si muža, e sad ga više nemaš, tako su joj saopštili njegovu smrt. To i ti: imao si kravu hraniteljku, e sad je nemaš."

"Još je živa! U štali je!" - viknu na sinovca, ali se trže.

"Jašta, živa je, al' će lipsati dok dođe", opet će Garonja.

"Slušaj ti, Branko!" okrenu se prema njemu Marinko Belović, zakrvavljenih očiju od pića. Htede mu još nešto reći, ali treštava muzika iz tranzistora umuče.

"Toplicu ću da pregradim, bazen na potoku da napravim. Kupiću krokodila. Ulaznice ću da naplaćujem u devizama", iscurile su reči, ali je to najpre podsećalo na šištanje pijanih vilica, žvalavljenje i balavljenje sve do upale brade na bledom ispijenom licu. Pre nego što im je ovo rekao (a danima samo to ponavlja), čovek u kariranom odelu, šaren kao klovn, isključio je svoj urnebesni tranzistor na baterije i spustio ga na sto. Bila je to seoska pijana luda - taj Rakan Krokodil. Otišao je kao puki siromah u Nemačku i, sa zarađenim novcem, vratio se potpuno izgubljen. Ova misao o uzgoju krokodila u njegovom potoku nije ga napuštala danima; isprva je izazivala smeh, da bi ga docnije dokonjaci pitali i ispitivali kad će radovi na bazenu biti gotovi. Više nije bio onaj bednik koji je u toploj vodi potoka, koji protiče kroz njegovo malo imanje, lovio tokom leta rakove i koji je zbog toga prozvan Rakan - sada je bio Rakan Krokodil, koji ima marke i koji vuče po kafanama gomile pijanih što mu zauzvrat priređuju ovacije, njemu i njegovom bazenu s krokodilom.

Uspeo je nekako da sedne, uključivši ponovo tranzistor, na šta je Marinko besno zamumlao: "Ugasi ga!" Klatilo se šareno odelo na stolici, kao da je bilo prebačeno preko pruća koje savija vetar.

"Ugasi ga ili ću ga razbiti!" opet će besno Marinko.

Ovom pretnjom kao da se ukazala nada onom crnjaku: "Izudaraj ga, ako neće da ugasi", sikće. podmuklo gledajući.

"Izudaraj ga ti!" razdraženo će Marinko.

"Toplicu ću da pregradim, bazen da napravim. Kupiću krokodila." Reči šarenog jedva se čuju od zavijanja iz tranzistora, a što bi, valjda, trebalo da bude narodna pesma.

"Ne ide da ga ja udarim. Kod tvog je strica u kući i pravi nered", vrcka rečima kao da ga moli.

"Ti stalno pričaš kako poznaješ zakon, istinu i pravdu. Ništa nećeš odgovarati ako ga udariš."

"Ne mogu, kači me paragraf", kao da cvili, tako je izgledalo ovo što je rekao Branko Garonja, prevrnuvši oči.

"Ne dirajte ga, deco. Ne smeta on", kaže im Teodosije, shvatajući da je zakasnio; da je suviše dugo bio obuzet sobom i pojavom onog mrtvog dvoglavog čuda u svojoj štali.

"Toplicu ću da pregradim, bazen da napravim. Kupiću krokodila. Ulaznice ću da naplaćujem u devizama". mrmolji šareni, klateći pijano rukama kao svelim granjem, dok muzika iz tranzistora besomučno trešti.

Sve se odigralo tako munjevito: Marinko Belović je skočio zgrabivši tranzistor i tresnuo ga o pod. Crna kutija se razletela u komade. Uspeo je nekoliko puta da zgazi u besu komade koji su ležali pred njim pre nego što je Rakan Krokodil vrisnuo i izvadio nož. Imao je dršku šarenu, od plastike; u hiljade pastelnih boja i na desetine šarenih koluta. Pravi vašarski: sa sečivom urađenim od nešto debljeg pleha, ali sasvim dovoljnim za jetru čovekovu; kao da je slabost sečiva ležala ne u kvalitetu onoga od čega je napravljena, već u nehotičnom i pogrešnom cilju! Teodosije je skočio između njih u onom trenu kad je pijana, izbezumljena ruka nožem završavala, svoju lučnu putanju.

Samo se stresao i pokleknuo - a potom se lagano spuštao na leđa preko onih crnih izlomljenih komada. Rukama je čvrsto stezao stomak iz kog je virio nož. Između njegovih prstiju kuljala je krv. Mutilo mu se pred očima - sve je postajalo maglovito, gubio je dah kao da tone u vodu. Učini mu se da vidi i čuje Garonju:

"Ti si ga ubio. To je tvoj nož", kaže, i pokazuje prstom na Marinka. Ovaj je sav okupan znojem: "Ne, ne, njemu sam prodao pre nekoliko dana."

"Nije istina! Ti si ga ubio", ponavlja Garonja. Šarenog nigde nema - potom i njih dvojica žurno izlaze. Dok onaj četvrti, na kog se sručilo očevo prokletstvo i dalje spava pijanim snom za stolom.

Kad njih trojica izađoše iz odžaklije, Vilotije zapišta: "Brate Todosije! Šta bi!?" -Pokušaše da ga podignu s poda, uspeo je da izrekne: "Prosti, Bože. oču šarenu benu. Niko nije kriv za ovo do ja... okliznuh se i padoh na nož." - I to je bilo sve, osim onog smeška koji mu se pokaza na usnama, a koji je ličio na osmeh novorođenčeta.

Saga o Kolubari i svetu zaumnog

Slaven Radovanović. pripada pripovedačima mlađe generacije u savremenoj srpskoj književnosti. Ušao je u književnost 1975. godine zbirkom pripovedaka Letopis Tešnjarski. Posle nje se s vremena na vreme, javljao u književnim časopisima i listovima da bi 1982. objavio roman Kremanska ruža, po nama, jedan od najzanimljivijih eksperimenata u srpskoj pa i jugoslovenskoj prozaistici. Zbirka pripovedaka Kolubara na nebu je njegova treća knjiga i po mnogo čemu je nastavak i razvijanje puta započetog Letopisom Tešnjarskim, kako u pogledu forme tako i u pogledu tema i motiva. No na problem sličnosti i razlika između ove dve zbirke pripovedaka vratili bismo se kasnije.

Najpre ćemo se osvrnuti na neke probleme nastale u vezi sa romanom Kremanska ruža. Zanimljivo je da se Radovanović javio sa ovim romanom u isto vreme kad i Miro Glavurtić sa romanom Psine, što navodi na misao da je naša književnost dostigla zrelost koja može da podnese teret pisanja i čitanja esoterijske proze, u kojoj se mistična znanja raznih vremena i naroda mešaju sa kolektivnim simbolima našeg geografskog prostora. A time, u najboljoj tradiciji esoterije, savremeni duhovni problemi, u izvesnom smislu, mogu da se radikalizuju i prenesu iz oblasti dnevnog u oblast vanvremenog. No ma koliko da je Radovanović, u umetničkom smislu, sposoban da piše prozu koja vuče korene iz esoterijskog nasleđa (i proze Momčila Nastasijevića i svih onih izvora koje je ta proza sabrala u sebi) ostaje pitanje - koliko je naša čitalačka publika sposobna da takvu vrstu proze asimilira. Da bi se pratila proza koja, po mnogim osobinama, može da se svrsta u žanr fantastike, a po unutrašnjem sklopu u pseudoesoterijsku literaturu, potreban je određen fond znanja, koje naš prosečan čitalac nema. Čak i književni kritičari, kod nas, teško mogu da prate takvu vrstu proze. Uostalom, i proza nadahnuta folklorom postaje, u izvesnoj meri, daleka našem čitaocu. Preobražajem naše duhovne sredine od ruralne u urbanu (ili pseudourbanu) čovek se odvaja od mitskih kolektivnih znanja i njihovi simboli mu postaju nerazumljivi. Današnji čitalac, sve više, kolektivne mitske simbole može da prati samo u okviru spoljnih znanja ili na nivou podsvesti, kolektivno nesvesnog. (Spolja znanje je znanje neasimilirano, znanje strano biću onog koji ga zna, sa kojim nije osposobljen da živi, već. ga uvek oseća kao nešto što je van njega.) Mitski simvoli su nepoznati većini čitalaca, a oni koji mogu da prate ovakvu vrstu proze nailaze na teškoću koja je posledica menjanja osnovnog, kodifikovanog značenja simvola, koje nastaje iz više razloga - ili zbog toga što je pisac koristio neki Simvolarijum koji je nepoznat čitaocu, ili što je sam vršio izmenu u značenju pojedinih simvola, ili se značenje simvola, u kontekstu njegove proze, samo izmenilo. Tako se dešava da čitanje proze, kakva je roman Kremanska ruža, postaje slično rešavanju rebusa. A to je zahtev koji prevazilazi snage prosečnog čitaoca. Iz toga bi trebalo da proistekne da ovakva proza neće imati čitaoce. Ali to srećom, nije tačno.

Pisci hermetične proze, kakav je Slaven Radovanović u romanu Kremanska ruža, imaju jednu prednost nad piscima koji pišu prozu koju čitaoci lakše prihvataju. Oni nikad ne gube svoje čitaoce već ih, po pravilu, tokom vremena samo uvećavaju. Njihovo delo se pojavljuje u funkciji zagonetke, čije razrešenje može biti drugačije prilikom svakog novog čitanja. Kao kod svake magijske radnje, čiji je cilj proricanje, a čitanje je jedna vrsta tumačenja proročanstva, čitalac uvek pronalazi nova razrešenja, u zavisnosti od stepena iniciranosti u oblast o kojoj je reč, kao i od svojih trenutnih duhovnih i duševnih sposobnosti. Hermetična proza je oslobođena uticaja dnevnih promena književne mode; ona je, u izvesnoj meri, izvučena iz vremena, i mada, najčešće, ne može da dostigne veliku popularnost, pokazuje izuzetnu trajnost, jer uvek ima čitalačku publiku.

Proza inspirisana esoterijom, hermetična proza, na planu idejnog je čist eksperiment i, može se slobodno reći, avangardna književnost. I mada je, u izvesnom smislu, na periferiji književnosti, jer jednim svojim delom pripada paraliteraturi, ipak zauzima statično mesto koje, tokom vremena, samo može da postane značajnije u sklopu nacionalne književnosti. Ovim se paradoks egzistiranja ovakvih književnih dela potpuno obelodanjuje. Zbog činjenice da svoj duh crpu iz kolektivno nesvesnog koje pripada čovečanstvu i specifičnih nacionalnih razrešenja, i da se sve to prečišćava kroz autorovu osećajnost, te samim tim dobijaju, u zavisnosti od piščevog talenta, nove specifičnosti, ovakva književna dela se pojavljuju kao moguća izvorišta novih umetničkih dela, drugih autora i drugih umetničkih oblasti.

Čitajući Radovanovićev roman setili smo se dvojice pesnika svetske slave: Blejka i Oskara Vladislava Miloša. Inspirativna knjiga dobitnika Nobelove nagrade Česlava Miloša, Zemlja Ulro, otkrila nam je jednog od njih, dok nam je drugog približila, ukoliko se pesnik kao Blejk može ikom približiti. Na istoj ravni smo, odjednom, počeli da čitamo i Radovanovićevu prozu i ona nam se čudno otvorila. Počeli smo da ulazimo u delo svesni da ne možemo dostići dno, jer - kao u sobi sa zidovima od ogledala ili ispred fatamorgane - što se više približavamo objektu interesovanja sve se više od njega odvajamo. Čitajući Kremansku ružu sećali smo se Blejka i shvatali svu višeznačnost saznanja, jer smo, gledajući Blejka Miloševim očima, razumeli svu višeznačnost čovekovog saznanja i svu nemoć racija nad suštastvom. Razabrali smo nemoć ljudsku koja nas odvlači u iracionalno, jer je racionalno nasilje nad Prirodom. Mogućnost relacija među raznim oblastima postojanja pokazuje se opravdanom. Blejkovo razmišljanje o svetu anđela čudno nas pogađa kao i Radovanovićevo poniranje u sudbinu Teofila Kumbaradžija (Bogoljub = Teofilo, onaj koji Boga ljubi), kao i višeznačno -poigravanje značenjima O. V. Miloša ili put podzemnih hodnika kod M. Glavurtića. Sve postaje tajna u onom istom trenu kad mislimo da smo dokonali razrešenje. Blejk je pisao, navodimo prema Č. Milošu:

"Pošto čovekova težnja jeste Beskonačna, posedovanje je Beskonačno i on sam Beskonačan.

Onaj koji vidi Beskonačnost u svim stvarima, vidi Boga.

Onaj koji vidi samo Racio, vidi samo sebe.

Bog postaje kakvi jesmo, da bismo mogli postati kakav On jeste."

Svući božanstvo s Neba na Zemlju da bi se čovek podigao iz blata svoga tela u azur netelesnog, pokazuje se kao cilj. Kumbaradži plete povesmo uzlaska. Istim putem, koji je video Jakov kao penjanje i silaženje anđela, kreće se i čovekovo saznanje, čak i onda kad se ni o snu ni o lestvicama ne zna ništa. Stalno smo pred misterijom koja će ispunjavati strahopoštovanjem jedne, zanimati druge, užasavati treće ili služiti četvrtima za podsmeh. Tako se sve okreće oko višeznačnosti, jer je višeznačnost u čovekovu svest, nekako, još na samom početku razmišljanja, unesena zajedno sa saznanjem - sem kod fanatika raznih vrsta i pravaca unezverenih čistunaca koji čoveku nikad ne daju mira.

Tako nam Kremanska ruža izgleda, pokatkad, kao neka hristijanizirana alegorija, koja se odmah pretvara u paramasonsku, rozenkrojcersku igru. Zato se sumnja uvlači u istom trenu kad i saznanje. Ne treba zaboraviti da su rozenkrojceri dobili ime po svom osnivaču Rozenkrojcu. Sekta je izvukla poreklo od čoveka koji je, po svoj prilici, mitski lik, jer sve što je u njegovom imenu - ruža i krst - vodi nas u srednjovekovno nadvijanje nad saznanjem. Tu je odmah Roman o ruži, a zatim vitezovi lutalice, traganje za Gralom i sve ostalo. Ulivamo se u jednu čudnu reku, koja je čas reka ponornica naših kraških oblasti, čas pustinjska reka koja čudesno nastaje i gubi se. Odjednom, možda tek od hiljadu sedamsto dvadeset i neke, ili čak od Trismegistosa ili Davidovog protomajstora, nailazimo na izvesne poruke. Ono što će svakog čitaoca ovakve proze uvek ostavljati u nedoumici jeste - da li je pred vešto ispredenom laži ili pred tajnom svih tajni.

Ruža Kremne izvija se u rukama Kumbaradžija i počinje da nas podseća na drugu Lestvicu, onu sinaitskih anahoreta. "Ovo je vertikala, Lestvica, uže za Rađanje u Dan. Ko se uspne uz Njega zaslužuje Svetlost." Da je nastao u nekom drugom vremenu, pomislili bismo da je ovaj roman pouka za inicijante kako stići u bestelesno, dostići Nebesa kroz napor i očišćenje. Jer može se o njemu govoriti kao o alegoriji o očišćenju ili, u drugom vidu, kao istoriosofskoj slici jednog dela sveske istorije. Jovanova Apokalipsa izgleda, ipak čini, osnovu cele priče - kao što je, uostalom, i osnova mnogih, nama savremenih, mitskih priča i ideologija. Zmija, kurva Vavilonska, Jezavelja, opkoljava svet i drži ga u svojoj vlasti kroz slast i čast. Za čoveka čest postaje uslov, način postojanja. Dolazi do diferencijacije - ko nema časti i vlasti ne znači da nema česti. Nema puta do Bića ako se čovek ne oslobodi moći i slasti. Čak, dokaz da je neko izabran ogleda se u materijalnom siromaštvu. Onaj ko je u siromaštvu materijalnom, bogat je bogatstvom duhovnim, miljenik je Gospodnji.

U ovoj tački se Radovanović. susreće sa Dostojevskim, a preko njega sa Hristom. Pripovetke iz prve zbirke i pripovetke iz zbirke Kolubara na nebu dobijaju vezu preko hristijanizirane misli o evedu, mučeniku kroz čiju se patnju iskupljuju gresi zajednice. Roman Kremanska ruža i pripovetke više ne izgledaju tako različiti i daleki. Otkriva se da samo poniženi i: uvređeni imaju nade. Jer samo je njima nada i namenjena. Samo su oni u okvirima vere, jer je njima i sudbinski da veruju. I samo su oni okrenuti ljubavi, jer je njima ljubav suštastveno potreba. Poniženi, popljuvani, pijani Petar Nenović. ("Kepa umire") prolazi razne stepene groze da bi najzad, vidom bez oka, video ono što je iznad sveta, odvojio se od njega, podigao se nad njim i u tom uzdizanju spoznao najteže saznanje: "Ni u smrti nisam kao drugi." I sa tim saznanjem, koje mu je od rođenja imanentno, neće se više patiti, jer je dostigao stepen iskupljenja.

Dostojevski je svojim preobilnim katalogom grotesknih spodoba mučenika, ljudi mnogosmisleno izvitoperenih i na muku okrenutih, dao jedan od pravaca Radovanovićevoj prozi, posebno u zbirci Letopis Tešnjarski. Kafka, taj zao duh evropske proze XX veka, žigosao ga je drugim žigom - beznađem. Preko Kafke je otkrio da svet nije samo mesto gde prebivaju nesrećnici već da je i mesto gde se Zlo oseća kod kuće. Zlo druge kuće i nema doli u čovekovom svetu. Petar Nenović - Kepa, tragajući za pićem, susreće ne samo spodobe svoje prošlosti (mrtvog oca) ili simbole delirijuma tremensa (ptice, decu miševe) već i ljude iz podzemlja, koji mu ne dozvoljavaju da iziđe iz sveta zla. Kepino pijanstvo oneobičava jednu krajnje naturalističku situaciju, pretvarajući je u prozu kafkijanske fantastike. On razbija neka staklena vrata i poreže ruke, nepoznati vozač automobila ga, apsurdno, prebija da bi mu, zatim, te batine platio rakijom, koju ovaj, odmah, gubi. To su scene koje podsećaju na lutanja i neobjašnjava ispaštanja Kafkinih junaka.

Nigde ne dobija Zlo toliko na snazi kao u sceni koja se odvija u kafani. Petar Nenović leži pijan na stolu i čini se da će da umre. Naspram njega sedi Milkur, jedna od izvitoperenih ličnosti tešnjarskog pakla. Posle izliva mržnje, u kojoj se ispoljila i lična satisfakcija, Milkur, čak sa nekim osećanjem... sažaljenja, očekuje da Kepa umre.

"Kepi se činilo: da je ta prilika, nesigurna kao sve oko njega, ipak nešto najstvarnije u tom maglovitom snu, beznađu, mori. I on, čovek-ptica, prokrklja iz sebe: - Rakijjeee! - od čega ljudi okolo pretrnuše, izgubiše dah. Sav umoran, posle te izgovorene reči, oseti da mu je glava teška kao stena i on je pusti da mu klone tamo odakle se s naporom podigla.

Milkur skoči sa stolice. Lice mu se gnevno iskrivi i potisnu svaki trag malopređašnje zbunjenosti i čuđenja, sve ono duboko uverenje da je sa Kepom gotovo, da umire ovde u kafani, za stolom, i da takav kraj i zaslužuje. Ubrzo, na tom žutom licu, u sitnim očima, na tankim, ispucalim usnama, u gnevu mu - zaigra izraz duboke patnje i razočaranja što sa Kepom nije onako kako je on bio ubeđen da treba da bude: da Kepa jednostavno skončava, i da se tako njegovo ispunjava, ono što govori danima.

- Maarrššš! Skote! Skote! - povika Milkur, a u glasu mu se oseti plač."

Zlo koje čovek trpi, u tom svetu (koji će se, unekoliko, izmeniti u najnovijoj zbirci) može da se opravda i otrpi samo ako se nađe satisfakcija u tuđoj nevolji. Time kao da sopstvena patnja postaje manje besmislena. Poistovećenje sa tuđim nevoljništvom najteže stiže u svest nevoljnika. Tek u Radovanovićevoj zbirci Kolubara na nebu, u pripoveci "Vitez Grbonja", Petar Miklovdžić, slep na jedno oko i grbav, suočivši se sa tuđom mukom, počinje da shvata ne samo težinu tuđe patnje već i veličinu nečijeg duha. Neraskidivim lancem: - lično zlo saznanje o tuđoj nesreći radost zbog tuđe nesreće saznanje o tuđoj dobroti sopstveno okretanje ka dobru - Slaven Radovanović je modifikovao svet Tešnjara, prostor Zla, u svet Đunisa, prostor ukletosti ali i čežnje za iskupljenjem.

Čitajući obe zbirke otkrivamo da se ovde govori o svetu geta. Tešnjar je geto. Ono što bi, po nekim spoljnim elementima, moglo da liči na oponašanje ukletog prostora iz Nastasijevićeve proze, otkriva se kao nešto sasvim drugo. Jer ova proza, uglavnom, govori o getu. To je prostor u kome se nakaze i mučenici skupljaju, svesni sopstvenog propadanja kroz propadanje svoje okoline. I baš kao i Jevreji, i oni su činjenicom kazne, življenjem u Tešnjaru (Đunisu); postali izabrani. Stara dvosmislenost u značenju pojma izabranik i ovde je došla do izražaja. Ono što se, obično, podrazumeva kao počast, u ovoj prozi se pojavljuje kao prokletstvo, i obrnuto. Izabranik nije odabran za uživanje. On je izabran za mučeništvo. Zato su i svi njegovi junaci izvan sveta stvarnosti - paralelni, ali nikad jednaki s njim. Tešnjar je izolovan svet koji je po svojoj prirodi difuzan: dozvoljava ulazak unutra, ali ne i izlazak napolje. Onaj koji je jednom obeležen Tešnjarom, zauvek je njegov. Jedna od poslednjih palanačkih enklava podignuta je u prozi Slavena Radovanovića na nivo simvola. On postaje začaran prostor, Prag negdašnjih romantičara i ekspresionista. Prostor u kome se senke pokazuju trajnijim od materije. Svet u kome Zlo i Usud suvereno vladaju ne osvrćući se ni na kakve primene koje se dešavaju s one strane Kolubare.

Tešnjarski svet je svet nepoverenja. Njegova životna filosofija se gradila na poruci kneza Alekse Nenadovića bratu Jakovu: "Ti ne imaj vere u Turčina!" sa jednom malom izmenom: ovde je Turčin postao čitav svet - sve što je van Tešnjara, svaka tuđa kuća u Tešnjaru, sve ono što je van dvorišta, što ti u rođenoj kući ne udara kašikom o tanjir. Dobro je koncentrisano samo iza opalih zidova, iskrivljenih dovrataka i hartijom iskrpljenih prozora. Tešnjar iz Radovanovićeve proze bi mogao da posluži kao miscenacija za neki ekspresionistički film iz dvadesetih godina. Fizičke i duhovne nakaze promiču ulicama, između dućana davno nestalih esnaflija, pritisnute nekim igom kome ne znaju uzrok. U trenutku kad pomisle da će skriveni iza kućnih zidova moći da umaknu zlu, otkrivaju da je ono usred njihovih domova, posred njihovih duša.

Za razliku od proze u prvoj zbirci pripovedaka i lavirintskih zavođenja iz Kremanske ruže, u zbirci Kolubara na nebu pisac je pokušao da svet Tešnjara, koliko je moguće, oslobodi njegove usudnosti, kako bi mu, bar u nekom od slojeva, dao mogućnost iskupljenja. Sve pripovetke ove nevelike zbirke pokazuju tendenciju da se sumračnom svetu bogoradnika, božjaka, nevoljnika da mogućnost iskupljenja. Ova se namera posebno oseća u prvoj pripoveci, "Vitez grbonja".

Glavni junak, poluslepi grbavac, koji je došao u bolnicu da leči leđa, u dodiru sa tuđim jadom otkriva značaj ljubavi, što ga preporođuje. U tuđoj nesreći prepoznaje sebe, što dovodi do njegovog preporoda. Ova promena u stavu bolesnog Petra pokazuje određeno kretanje unutar Radovanovićeve proza, od interpretiranja sveta kao prostora u kome vlada Zlo ka prostoru ispunjenom Zlom, ali više ne prostoru u kome ono vlada. Bolesnik, kroz saznavanje tuđe dobrote, saznaje sopstveno zlo, a kroz saznavanje zla postaje sposoban da se okrene dobru. On kaže:

"Tražim oprost za sve one prezire prema ljudima i svetu, i one vapaje za ružnim i zločinom kojima beše ispunjena moja napaćena duša - zbog tela mi - samo zbog mojih grbavih leđa i jednog oka. Jer, dolazeći ovde, počeh da se nadam: u ono toliko svetlo i veliko što ću doživeti baš ovde, u bolnici! No, do potpunog izlečenja nije došlo to je samo njihovo varačenje o mom zdravlju - ali moja duša, ona skače, ona se sasvim izmenila, ona je izlečena, ona se gnuša ružnog!"

Bolesni izopštenik, čije se postojanje pretvorilo u opoziciju čitavom ljudskom rodu, u stalni sukob sa svetom u koji je, po Sartru, bačen, pronalazi sebe uviđajući da, čak i u situaciji koja je bezizlaznija od njegove, u pravom čoveku ljudskost može biti sačuvana. Tako se ponavlja arhetipska slika o zrnu koje mora da umre da bi se rodio plod. Smrt lepe Marije je uslov da se Đuniski (Đunis je, kao što smo već napisali, zamena za Tešnjar) zatočenik, nakaza, ukleti kraljević, oseti čovekom. Literarni kliše - fizička nakaza predodređena je da mrzi ljude zbog sopstvene izopštenosti, on može da se približi ljudima samo ako ga neko zavoli - ovde se menja tako što se Petar preobraća, ne zbog ljubavi koju je dobio, već zbog ispoljavanja Ljubavi kod drugih. Odnos između Marije i njenog muža, ma koliko da ga je, na početku, ispunio zlom, docnije je izazvao u njemu osećanje stida, zatim kajanja i očišćenja. Tipsko rešenje je izmenjeno i time je ova pripovetka, koja u nekim svojim delovima nije do kraja umetnički oblikovana, dobila u značaju.

Dok je priča o grbavcu koncipirana, uglavnom, na nivou realnosti, iako postoji pokušaj da se približi nestvarnom preko snova, pripovetka "Kula Vavilonska" je zasnovana na realnosti u kojoj postoji pomak (mehanizam nasleđen iz Nastasijevićeve proze) koji joj daje elemente fantastičnog. Pokušaj bračnog para bez dece da kroz zidanje kuće iskaže i ovekoveči sebe u vremenu dat je kao bogohulna radnja kojom čovek hoće da se takmiči sa Usudom. Želja, koja se rađa iz potrebe da se ostavi trag u svetu u kome nas neće biti, narasta u toku zidanja u dijaboličnu radnju uslovljenu željom da se kuća pretvori u znak posebnosti, različitosti. Ovde različitost treba da bude znak prednosti.

Radovanović piše pripovetku kao mešavinu fantastičnog i kritičkog realizma. Treba napomenuti da ovde pod kritičkim realizmom treba prepoznati prozu sa izrazitim socijalnim sadržajem. Prozno tkivo se deli na dve celine: jednu, realistički oblikovanu, oko Mitra i drugu, fantastičnu oko majstora Ranđela. Pomoću te dve celine, koje se stalno ukrštaju, stvorena je proza u kojoj se oba elementa nalaze u harmoničnom odnosu. To je mehanizam koji pisac često primenjuje. On ukršta mitsku svest sa psihologijom čoveka potrošačkog društva kako bi pokazao da ono što nije od ovoga sveta nikako ne napušta čovekov život. Mitska misao je podjednako delatna u urbanoj kao i u ruralnoj sredini. Zidanje kuće na periferiji Valjeva ima isti značaj kao i zidanje grada na Bojani ili okupljanje bogoboraca u Vavilonu kako bi dostigli Nebesa. Oro što sve njih dovodi do neuspeha jeste nepostojanje žrtve. Ne obične žrtve, već žrtve dostojne poduhvata.

Žrtva je ono što pisac ima stalno na umu kada govori o svetu svojih junaka. Da nije bolesne Marije, ne bi bilo duhovnog ozdravljenja grbavčevog. Da nema Mitrovog pada, ne bi bilo ni kuće. Da nema poruge i sterilnosti, ne bi profesor fizike mogao da isanja svoj život. Što je zidanje (materijalno ili ne, svejedno) veće, žrtva mora da je značajnija. Remećenje reda u jednom pravcu mora se nadoknaditi žrtvom u drugom.

U toku pomeranja Radovanovićevih literarnih stavova, a očigledno je pomeranje u njegovom stvaralaštvu, može se primetiti da težnja ka spiritualizaciji jača. (Ovde treba praviti razliku između fantastičnog i spiritualnog). Dok su se u prvoj zbirci snažni naturalistički elementi mogli pratiti skoro u svakoj sceni, čime se kafkijanska atmosfera pojačavala, u ovoj knjizi je ironija, ali u blagom obliku, preuzela njihovo mesto. Muke i nevolje svih junaka propraćene su blagim humorom. Distanca između pisca i njegovih junaka je uspostavljena podsmehom, s kojim on, često, opisuje i najteže životne nedaće. Pored uvođenja ironičnog sloja, dalje razuđivanje proznog materijala ogleda se i u izvesnom internacionalizovanju priče. Junaci pripovedaka nisu više Tešnjarci ili Đunišani. Svet njegove proze se širi pa, iako se svojim osnovnim radnjama i dalje drži Valjeva, mnogim epizodama govori o prostorima koji su udaljeni od Radovanovićevog sveta nestvarnog. Sudbina Mikijana Filipeskua, jednog od najsmešnijih i najhumanijih likova ove proze, sitnog prevaranta koji živi i u predrevolucionarnoj Rusiji, gde baćuška car stoluje u Pićeru, i u Valjevu sa svojim dedom i decom koju poučava šahu, i po švercerskim pijacama u Evropi, daje Radovanovićevoj prozi nove mogućnosti otvaranja. Takođe i pričanje o profesorovoj sudbini, kojoj se dodaju elementi anegdota vezanih za svet koji je izvan Valjeva - sudbina Fogela, borca iz španskog građanskog rata, uzgred dodirnuta sudbina muslimana koji čuva Unkovićevu centralu - pokazuje jednu od osnovnih stilskih osobina ove proze.

Ređanje čitavog niza anegdota oko osnovne radnje jeste, u stilskom pogledu, i odlika i nedostatak ove proze. S jedne strane, uzgredno dodirivanje raznih tema, uvođenje mnoštva likova, koji igraju uloge statista, njihovo brzo nestajanje sa scene, daje čitaocu osećanje životnosti, osećanje da čita prozu koja govori o obilju života. Izobilnost ideja nas, pokatkad, fascinira. Ali, s druge strane, često su te anegdote otvaranja bez nekog vidnijeg umetničkog opravdanja. Gomilaju se informacije koje nisu od značaja za osnovnu radnju, što čini da čitalac ima osećanje da se radnja rasplinjava, da se otrže iz piščevih ruku, da on ne može da je kontroliše. Zato se, u nekim scenama, oseća krutost u manipulisanju likovima i sudbinama, a pojedine scene kao da nemaju završetka. Zato neki sporedni likovi kao da ostaju u vazduhu.

Slaven Radovanović je počeo svoj književni rad u vreme kad je srpska proza bila pod snažnim pritiskom nekolikih mladih prozaista: Kovača, Kiša, Stevanovića, Savića, Josića, Višnjića. Tragovi tog početka još se osećaju, iako njegova stvaralačka originalnost lagano razbija generacijske okove, zadržavajući ono što bismo mogli da nazovemo proznim jezgrom. Zanimljivo je da se kontinuitet njegovog stvaralaštva, mada je izgledao da će biti prekinut pojavom romana Kremanska ruža, ponovo uspostavlja zbirkom pripovedaka Kolubara na nebu. Ovo ne protivreči našem ranijem zaključku da su vidne promene u interpretiranju nekih njegovih stalnih tema, jer se te promene razvijaju i u dubljim slojevima nose elemente ranijih književno teorijskih izvorišta. Zato će čitalac Letopisa Tešnjarskog u zbirci Kolubara na nebu odmah prepoznati istog pisca i po geografskom odredištu i po temama, pa i stilskim odlikama. Valjevo ostaje stanište likova obe knjige, sa napomenom da svet sve više postaje deo Valjeva. A ljudske sudbine njegovih junaka dobijaju neku mekotu, nežniji su, sa više nade. Izgleda da se geto raspada pred svetom. Ili da svet postaje geto.

Đorđe J. Janić

Napomene

1. Nepoznavanje zakona škodi. (lat.)

2. Dajem da daš. (lat.)

3. Protivan dobrim običajima. (lat.)

4. Kako si, rođače (franc.).

5. Arh., pustoš koja ostaje iza osvajačkih hordi, širok put koji ostaje po prolasku kužne vojske (fig.).