Радослав Братић

ЕСЕЈИ

Из књиге "Шехерезадин љубавник"

Писац и читалац

Поједини ствараоци данас говоре о завршетку једне ере испуњене неслућеним достигнућима у науци и техници, ере робота, компјутера и летова на Месец. Други говоре о крају невеселог века који је загадио природу, воду храну и ваздух, и који је испуњен крвавим локалним ратовима, са колонијалном доминацијом великих сила над малим народима. Уводе се санкције и врши својеврстан геноцид над делом човечанства. Крај века који је испуњен насиљем и у којем се, после распада источноевропске комунистичке утопије, обнављају десне идеологије, а на сцену ступају свакојаки шарлатани. Истовремено ово је време медијског терора, када штампа, радио и телевизија, код нас и у свету, човека држе под пресијом у сталној напетости и говоре му да је за све сам крив. Тако му руше сваку приватност и интиму. На једној страни постмодернистичка струјања у уметности – стишавање оне агресије авангардне књижевности с почетка века, слика деконструкције. Свет који се растаче и обезличава, без Бога и идеала, без моралних упоришта, сав у расапу и нестајању. Свет који се исцрпљује у фрагментарности, без пуноће и целине, са истрошеним и обешчашћеним језиком. На другој страни неверица, депресија. Крај века, како је то Пекић луцидно предвидео, који се завршава терором. Никада се толико није причало о миру, а сведоци смо страшних крвопролића и злочина, када речи постају немоћне. Никада се није више причало о разоружању човечанства а баш ових дана гледам осионе и злослутне пробе атомских бомби које загађују и уништавају цела пространства планете. Кажу да по глави становника дође на стотине килограма отрова, а у добром делу човечанства милиони сиротиње умиру у глади и беди. Земаљска кугла је толико отежала под свакојаким оружјима да се сваког тренутка цело човечанство и цивилизација могу гурнути у понор и катаклизму.

Данас читамо разне књиге, мемоаре, исповести о бахатим и незајажљивим моћницима који су поткрадали свој народ и хиљаде па и милионе несрећника послали на робију. Такве књижевности ће бити и убудуће. Многи од њих који су били или су још увек на власти говоре да нису ништа знали о пљачкама и шиканирању људи, о лажним процесима и суђењима, па чак нису чули ни за Голи оток. Дојучерашњи јунаци скинути су са божанског трона и постали витезови тужног лица. У фрижидеру једног афричког владара нашли су свеже тело детета. Диктатор је волео такве посластице. А који се, уосталом, владар није сликао са децом док их милује по глави.

Никада се у свету није више говорило о демократији и људским правима, а данас има толико насиља. Ето зашто је писцу ближи онај понижени несрећник што копа по контејнерима од највећих светских моћника, краљева и царева. Уз то, писац зна да је судбина и узвишених споменика поготово на овим нашим ветровитим просторима, да једног дана буду гурнути у блато.

И како данас причати о књижевности, ако се зна да је она тема о смрти уметности добила нове пророке. Помишљам да још увек макар и мали тиражи књига, на разним језицима у свету, можда најбоље демантују злоћудне гатаре и видовњаке.

Питам се: шта писац да чини у овом и оваквом времену које му ни по чему не припада? Када слуша и на малим екранима гледа несхватљиве слике злочина, какве историја није упамтила, када на стотине хиљада људи гине и бежи са својих прадедовских огњишта. Пишчев је посао да се подсмева свему око себе, а он је данас и овде и у свету – који ми све више личи на неки кримић Стивена Кинга, у улози нарикаче која може само да лије сузе. А књижевност читаоцу не може донети много добра нити га, како би рекао Харолд Блум, може учинити бољим грађанином и човеком. Ето откуда и оно питање: говорити или ћутати, а које је још Адорно поставио речима: «да ли је књижевност могуће писати после Аушвица?» Дучић каже да је «понекад ћутање најбољи лек против несреће и најдостојанственији отпор и одмазда судбини. А опет, ако сви заћуте, питам се: неће ли настати општа помрчина? Знам и за Батајево упозорење да је и књижевност, по својој дефиницији, за такво стање света крива. Али, и дефиниције су најчешће фаличне и немоћне.

Бити писац, а то видим као узвишену и недостижну метафору, у свим временима значило је и значи да си са листом празне хартије остављен на милост и немилост пред свеколиким ништавилом. Напуштен пред толиким опсенама и небројеним лажима које прете да свакога ко хвата перо у руке гурну у понор. Додуше, Данило Киш, у том листу празне хартије, је видео отисак палимпсеста, целу књижевност. Писац као онај робијаш Шаламова непрестано кроти змије. Можда је једина олакшавајућа околност што с њим, како то рече Маргарет Дирас, сви пишу, и читаоци и јунаци и наратори, без обзира да ли то раде, како је то популарно данас рећи, «мастилом или крвљу». А мастило је пишчев зној, горке сузе.

Педесет година као мач над главом писца надвијало се питање: има ли он и колико одговорности пред историјом? Да ли се сме приближити архивима који су били и још увек су забрављени тајним калаузима, ограђени бодљикавом жицом. Мој одговор је да писац нема никакве одговорности пред историјом, јер он и није никакав њен сеизмограф. Одговорност имају они што покретом малог прста усмеравају њене токове, макар је често претварали и у кланицу, а то су политичари и властодршци. Писац јесте богохулник и опасна странка у архиву. Као што су историја и њена грађа с толиким табуима опасан материјал за писца, пун експлозива. А насртати на табуе може само лаковерни. Писац зна да су изнад митске завесе увек скривене све саме але и бауци. А он воли да неке безначајне детаље и заборављена лица уздигне до највећих висина, а да славне ликове и догађаје презре и одбаци. Чини то и упркос томе што зна да део публике обожава славља и спектакле. И без обзира што се Солжењицин залаже за поштовање историјских чињеница, да би се можда тако она одвратила од понављања. Не открива писац лажи историје већ на основу њене грађе прави неку своју варијанту. Надграђује неподношљиву стварност и опире јој се колико уме и може. Покушава да исправи криве Дрине и укроти ветрењаче. Чини то на своју руку и по властитој савести, макар знао да ће бити проглашен издајником и отпадником, крштен са та два најчешће употребљавана епитета за протеклих пет деценија. Он зна да у скривеним архивама најчешће леже лешеви и фалсификати, као и то да се тамо налази много више демона него анђела. Остаје му једино да храбро зађе и у заборављено као и у своје време, јер тамо може да учествује у сваком рату и као победник и као поражени. Све наглавачке може изокренути па коме се свиђа – свиђа. А то што скидање маски са славних лица и догађаја за део публике може изгледати као варварски и трагичан чин, није пишчев проблем. Историја уметника увек оптужује да јој је лош слуга, желећи од њега да направи слабића, зомбија. Она презире пишчев алат који се зове: хумор, пародија, иронија, алегорија. Њено лице увек је застрто тајанственим велом, као код оног који Кафкиног јунака тера кроз лавиринт Замка. Писац је, дакле, само онај усамљени очајник који има одговорност над властитом савешћу и ни пред ким више. Он је увек члан Странке својих јунака и читалаца. До јуче се говорило о писцу као о пробуђеној савести свога народа, а видели смо колико је значајних стваралаца код нас и у свету, наочиглед тог истог народа, послато на робију или на вешала. Пишчев позив је сумња, оно лице двојника Фјодора Михајловича, које непрестано куша зао дух. А због сумње у власт губиле су се и још увек се губе главе. У ери дволичности, толиких убистава, мафије у лудака, сумње нема. Уосталом најбоље књиге су посвећене теми тамнице, а многе су у њој и написане. Иако није на писцу да се обрачунава са политиком и идеологијама, живот га често тера на то. Он зна за опасност да у дело не сме унети рекламу, пароле и смутњу јунака. А Јаго непрестано прави смутњу лаковерном Отелу. Писац који трага за властитом истином и никога не штеди увек је спреман да узвикне: «Ипак се окреће!» без обзира шта га после чека, осмех или гиљотина. Не удвара се при томе ни читаоцу нити коме другом, јер удвориштво није уметност. Труди се да се макар чарањем ослободи толиких страшила. Историја цивилизације је и мноштво мумија, култова, жртвених обреда. То је слика увелико испуњена односом жртве и џелата. А писац се труди да многе догађаје, бар за тренутак, отме од заборава. Грчевито се бори против оних речи које Мармеладов изговара у Злочину и казни «да су све наде на овом свету изгубљене». Он поставља питања, а одговоре дају само ретки генији, углавном моћници и власници престола.

У својим прозама често сам за наратора узимао дечака. Свет је данас у једном инфантилном стању распадања. А када се тој инфантилности насмеје дете, то је смех који потреса. Дете у поднебљу мојих јунака у мираз добија све сама страшила, која би, као предање требало да га штите. Мени су од такве заштите страве саљевали. Детињство је за мене скуп митских опсена. Оне почињу да делују у трену када дете на свет долази отворених уста и оглашава се плачом а не смехом. Зашто је то тако? Па зато што будући човек пада у живот, осећајући бол, а у том паду је искон људске патње. Хиљаде канџи на њега је устремљено да га зграбе и одведу под вечни лед. На његова плећа се одмах гура превелики терет и оно постаје кривац без кривице.

Без обзира шта ко о Читаоцу говорио, Писац је без њега мртав створ. А ја када говорим о Читаоцу, тада пре свега мислим и на себе. Најгори је Читалац који ће књигу да одбаци после неколико прочитаних редака, без обзира какво оправдање нашао за изговор: обим, опрему, цену, лош почетак. У том случају читалачка лењост се проглашава за врлину. И мајстору треба бар мало времена да покаже своје умеће. Тери Иглтон говори о побуни данашњег Читаоца. Постмодерни јунак постаје сам Читалац, а увелико се говори и о смрти аутора. И Читалац и Писац морају да се чувају претераних фантазија, иако књижевност не може дозволити удар на свој лирски глас. Опасно је имати срце од маште и од облака. Из мистичних узлета, Читалац се може вратити и Икаровим падом. После треперења звезда долази студен. Жан Луј Батист се у заносу ударио диригентском палицом толико снажно да је добио гангрену и умро. Знам само да ће Читалац, ма какав био – дремљив, сумњичав, колебљив, читалац-банана, или читалац-бифтек, како рече један латиноамерички писац, лакше прочитати књигу из епохе у којој је настала а још лакше из времена о којем говори. Гуливер се данас чита као књига за децу иако њен аутор није имао такве намере. Црвенкапа и Пепељуга написане су у новој обради. А Хамлета и Лира редитељи облаче у рухо новог времена да би их и Шекспир једва препознао.

Читалац и Писац су две особе али су понекада обучене у исто одело. Немам никаквих савета Читаоцу осим себи као оном који чита књиге. А себи кажем: чувај се, Читаоче, заноса у који можеш упасти пратећи само радњу. Измаћи ће ти тајна пишчевог умећа. Мој ти је савет: савладај радњу у првом даху, у другом обрати пажњу на детаљ. У њему ћеш најбоље упознати Писца и Јунака. Ослони се на властити инстинкт и интуицију. Врати се, провери утисак, читај између редова. Чувај се бремена школске лектире, опасно је дело сводити на неколико редака сижеа. Ако осетиш да си се бар у једном лику огледнуо, и то је нешто. Све је боље од рачунџијства и охолости. Покушај се прилонити Писцу који трагично претвара у комично. Ослободићеш се бар мало страха и немира. Не упрошћавај, не вршљај по реченици, клони се баналности. Не трчи преким путем, тамо су скривене неравнине и катакомбе. Нећеш ухватити оно главно. Уђи кроз капију и као највећи усамљеник затвори врата за собом. Не тражи помоћ ничију, не бежи. Личићеш на уплашеног путника који се боји непознатог. Сети се храбрости и лукавости једног Одисеја. Не оклевај, не калкулиши, не измишљај оно чега у причи нема. Не уноси у књигу своју «теорију завере». Не конструиши, држи се композиције као трим стазе кроз густу шуму, она отклања замор, хумор доноси свежину. Не прескачи, читај лагано и увек од почетка. Не трагај за триковима писца, на њима се не гради уметност. Не плаши се да те је Писац оставио, он је увек у улози Павела Исаковича из Сеоба, који заједно са тобом путује али се вешто скрива. Не одвајај насилно садржину од форме, јер «форма излази из садржине као топлота из ватре», каже Флобер. Не трагај за објективним, јер њега изван пишчевог света нема. Разликуј лица у причи и роману. Наратор открива, а аутор скрива. Чуда прошлости нису више чуда и данашњега прозног Писца. Савремени аутор изненађује и збуњује Читаоца и лажним сижеом, лажном грађом, кривим подацима и цитатима. И смрт најближег тек ће узгред споменути. Можда то долази и из жеље да се сурове чињенице обезличе, језик упрости, не би ли се и смрт обезвредила. Не заборави да је дело у твојим рукама сачињено по угледу на кошницу. У улози матице је Писац, а радилица је наратор, у то нема сумње. Статус трута једнако је привлачан и за јунака и за Читаоца. Понекад они личе као близанци из једног јајета. Али тај савез се зна распасти као грчка лађа. Писац на прозору, обично на Светог Николу, у ципелицама оставља дарове. Само што Читалац у њима може наћи и прут, као дете које је сувише несташно. О својој судбини сам одлучује. Поготово ако се зна да је прошло време говора о збуњеном Читаоцу.. С књигом у рукама пружа ти се прилика да пропутујеш кроз векове. И то је једина могућа надокнада изгубљеног времена. Само што Писац није ни кондуктер, ни кочничар, а понајмање је у улози слепог путника. Други воле те улоге. Писац није ни пророк, ни мађионичар. Нити је певач свог времена, како неко очекује. Напокон, послушај савет Ерзе Паунда који каже:»Да бих смирио неупућеног Читаоца, одмах ћу рећи да ми је намера да га не смућујем терајући га да чита много књига већ да му олакшам да чита мање с већим учинком». Не оптужуј Писца за статус наратора и јунака. Знај да он има небројених проблема с њима. Увек Писац осећа онај арсеник који у устима држи госпођа Бовари. «Борећи се са јунаком, Писац се обрачунава са самим собом», каже Бахтин. Јер Писац је и лекар и свештеник својих јунака. Не дозволи да ти уобразиља пређе у таштину, поготову не у мржњу и бес. Јер мржња је као старачко слепило, као загушљиви кавез у којем се једва дише. Иначе ћеш доспети у ону крчму где стари Карамазов разговара са ђаволом. Ово је време антихероја и антијунака. Презри свакога ко те пита узима ли Писац јунака из живота? Јер тај ти каже да он живот познаје као на длану, до у танчине. Буди стрпљив и не клони. И ти си, као Писац и Наратор, Шехерезадин љубавник. Зато никада не постављај питања о моралној одговорности писца нити очекуј да ћеш видети његов умрљани нос од суза за јунаком. Не пристај на старинска питања попут оног зашто је Писац усрећио једног, а тобоже унесрећио другог јунака? Као да писац није трагични изданак својих ликова и њихов Прометеј. И о каквом то моралу може бити речи у свету без морала. Мој ти је савет да прихватиш Пишчева правила. Не да би играо улогу коју не разумеш већ ону коју си сам приграбио. У противном запашћеш не у ону Борхесову улицу већ у беспуће.

Драг ми је Читалац који је спреман да ризикује, који не трага за пишчевом аутобиографијом у делу. Разумем Читаоца који у свакој причи или роману жели да дотакне и своје порекло, јер како каже Бродски, за њим свако трага да би дотакао своју златну грану. А Андрић каже да Писац жели да побегне од своје биографије. Не разумем Читаоца који узалудно испитује да ли је Писац или није нарушио границе жанра. Жанрови су се толико изменили, приближили, па ако хоћете измешали, да вапе за новим именима, Канта за ђубре, шпајз, сметлиште епохе попримају изглед жанра.

Читање као ново писање, као постизање оног бартовског задовољства и насладе. Читање које уноси ерос и напетост. На местима «неодређености», «белина», «нејасноћа» у тексту ће синути нова значења. Оно што је прећутано – а њега је највише у књижевности и у животу – оживеће и проговорити. Није довољно да се Читалац преда ауторитету критичара већ мора, како каже Барт, да сам чита.

Сретао сам разне читаоце, сваки је свет за себе. Постоји Читалац који увек води монолог. Он је Нарцис кога не занима туђе мишљење. Друге не чује, слуша и цитира самог себе. Потегнуће и оловку из џепа да забележи неку своју мисао у страху да је не заборави. Срео сам Читаоца који на свако ваше питање одговара уопштавањем. Пред чињеницама бежи као онај новинар пред Фокнеровим псом. А зна да прича заједљиво о књизи, да се изругује и свему даје неозбиљност. У суштини се осећа несхваћеним и промашеним човеком. Најчешће измишља и тако поправља свој свет. Упознао сам Читаоца који сматра да с Писцем нема о чему изван књиге разговарати. Као и оног који је открио које су прећутане тајне у Проклетој авлији. На маргинама књиге је исправио грешке да би му, наводно, и Андрић био захвалан. Слушао сам Читаоца који разним писцима ставља замерке због недовољне критике власти. У стању је да писца назове и кукавицом. Чак ако је и сам био на власти или близу ње, додаће да је баш он највише страдао. Рачуна на слабо памћење околине. Ако га и подсетите шта је радио – да је у свакој власти био мирођија – само ће се насмејати и прећи на другу тему. Срео сам се и са Читаоцем који воли само женске ликове у роману и који нуди грађу из свог живота за три дебеле књиге. Под условом да он написано одобри. Упознао сам и Читаоца који се жали како нема времена ни зашта, и како се наш живот исцрпљује у вечитој јурњави. Од Писца захтева да пише кратко, јер он је астматичар и понестаје му даха. Тражи да се на првој страници открију све тајне о јунацима како би одмах знао на чијој је страни. Упознао сам различите читаоце и тако помало у сваком од њих и себе упознавао. Најдражи ми је онај Читалац који је у стању да узвикне оне познате речи: «Оптимиста сам јер знам да је чежња лукавија од страха!»

Цени оног Писца који каже – клони се Читаоче свакога ко о књизи и Писцу прича све најгоре, као и онога који хвали само један концепт књижевности, ма какав он био. Који ће рећи: поштуј туђе мишљење, али га не држи за пресудно. Јер тешко оној књизи чија судбина зависи само од једног Читаоца, ма какав и ма ко он био. Клони се свакога ко каже да је књижевност поступак и ништа више, као и онога ко каже да су поступак и форма неважни. Клони се онога који ће без резерве рећи да је књига о којој говори најбоља у последњих педесет година, јер можда је он само ту књигу прочитао. Цени оне Конрадове речи: «Писац не тражи да иза њега стоји партија, држава, нација, класа, корпорација или академски свет. Он ради на своју руку... Никоме не мора да подноси рачуне, све је то његов лични подухват, самоодбрана».

Ако Читаоче сретнеш негде писца необријаног, оронулог и изгубљеног, знај да се заглавио у властито блато од мастила. Толстоја су једва одвратили када је рукопис Ане Карењине хтео да баци у ватру. Ако се не варам тада је имао око педесет година. Зато када сретнеш писца који је у дубокој депресији, упути му бар блажи осмех. Можда ће му и толико помоћи. Чак и ако га видиш у поцепаним чарапама и блатњавим ципелама. Свако има трапавих недеља. Када му се наратор изгуби, може да изгледа као пред самоубиством. Ако га чујеш да прича наглас сам са собом, не ругај се. То он трага за својим светим гралом. Или то можда, као Вероника својим велом, брише јунаково лице на путу за Голготу.

(1996)

Свет око нас

Интелектуалац данас живи у општој збрци и пометњи времена и догађаја.

На источноевропским просторима, после пет деценија, остали су само митски кратери и пустош једног система. Споменици порушени, палате и дворци императора испражњени, све моралне вредности пале, а за нове ће требати доста дана и година. Остале су ране и рушевине Голог отока, Гулага и Колиме. У општој буци и галами, сви су се латили оштрих пијука и копања по традицији, тражећи своје корене и истине којих нема. Откопана су гробља скривених злочина, откривају се архиве једног тмурног времена и прерушеног лица историје. Никле су бројне партије, а да већина народа у свему томе још не може да се снађе. Реч демократија никада није била присутнија, а толико злоупотребљена. Говор о прошлости постао је језик очишћења, али и језик оптужби и кајања. Прво је Темишвар запливао у крви, затим срушен Берлински зид. Југославија је почела да се распада у грађанском и верском рату, а исто тако и велика совјетска империја. Чехословачка се распала и то када је на њеном трону седео један књижевник. У већини ових земаља живот је настављен у економској немаштини и беди. У Пољској се догађа зачуђујући контраст, где на власт поново долази прокажена левица. У Русији на челу земље су демократе који пуцају на свој народ и топовским гранатама руше парламент, забрањују странке, листове и часописе, хапсе посланике. Власт која пуца у свој парламент не може очекивати ништа добро.

Западна Европа исписује онај пекићевски протокол насиља и лудила краја двадесетог века. Уједињене нације су претворене у диктат једне силе чије бомбе данас у свету падају на преко осамдесет ратишта. У Панами Американци хапсе легалног председника, киднапују га и одводе да му суде као криминалцу. Док их је слушао – био је заштићен. У Ираку, због санкција, само прошле године умрло је преко осамдесет хиљада жена, деце и стараца од глади, а наводно им је стало да заштите муслимански народ. Неколико земаља стрпано је данас у карантин санкција, у концентрациони логор, без хране, лекова и могућности комуницирања са светом. На сцени је једна нова врста фашизма и геноцида.

Никада се толико светском позорницом није шепурило опсенара и свакојаког олоша, толико политичара без икакве одговорности за будућност ове цивилизације. Као да је у њиховим рукама судбина каквог малог предузећа, а не судбина целог човечанства. То су исти они прсти који су у прошлости вршљали по крвавој историји, а сада стоје на нуклеарним обарачима који планету могу гурнути у вечни мрак. Планету земаљску која је ионако препуна оружја, планету загађене воде, хране и ваздуха. Кажу да по глави становника данас у свету дође око педесетак килограма атомских отрова а ни килограм хлеба. И код нас је сиромаштво, безвлашће, криминал и депресија. Власт осиона, опозиција болује од дечијих богиња. И једни и други склони крађама, пљачки, проневери.

И шта онда да ради интелектуалац данас? Нешто ми се чини да су и највећа светска имена постала ташта и поткупљива. Мало је писаца, који попут једног Конрада, Чомског или Солжењицина имају ону више него икада потребну ширину, хуманост и објективност. Политика разара уметност као најотровнија киселина.

Писац, дакле, и данас као и јуче, може само и једино да говори својим језиком, својим гласом отпора, па макар он био само глас вапијућег у пустињи.

(1993)

Двадесет година са Андрићем и без Андрића

Пре двадесет година, у онај бољи свет, закорачио је један од најбољих писаца нашег језика и простора – Иво Андрић. Педесет година је прошло откако је наш нобеловац објавио и своје највеће романе. Ако се томе додају и два недавно објављена наслова – књига разговора и докторска теза младог Андрића, које је приредио врстан познавалац његовог живота и дела, професор Радован Вучковић, ето додатних разлога да се говори о овом писцу, поготово у време крвавог рата у босанском тамном вилајету о којем је наш нобеловац исписао незаборавне странице прозе. Када прети суноврат и истребљење српског народа, поучно је и лековито читати Андрића. Писца који је својим прозама градио мостове између култура раздвајаних свакојаким сукобима, ратовима, верама и религијама.

Галаксија знакова у Андрићевом делу је огромна и она се у овом времену на нов начин отвара у свету апсурда, или како би то писац рекао "пуног свакојаког гада, и крштеног и некрштеног".

Андрић је многе тајне света ослушнуо још у детињству, корачајући оном убогом стазом и сваки корак у животу мерио је према тој стази, осећајући слободу детињег заноса али и чамотињу и тескобу свега што је на њој расло. Јер све што стрши постаје плен невидљивих и насртљивих сила. Зато је многе страхове којих се у детињству накупио Андрић касније дозивао по мери тог заноса и тескоба из којих је у свет кренуо.

Књига разговора са Андрићем Писац говори својим делом, мање-више познатих али и непознатих, открива човека монолога, мање дијалога. Ретко је давао интервјуе, још ређе изјаве или коментаре о свом делу, о догађајима и људима. Сматрао је да изван својих књига писац нема о чему разговарати. Чак се трудио да у сусрету са новинарима ништа не каже, избегавајући да упрошћава властиту поетику. Аутор ремек-дела какво је Проклета авлија, а данас има озбиљних тумачења да је то књига о нашем Голом отоку, презирао је сва места и људе који стварају буку и галаму, поготову где нико никога не чује. Писање је за Андрића монашки позив и испосништво; он мрзи новинарска питања која сугеришу одговоре, њихову интонацију сматра насиљем. Чак се и пред питањем: "Како сте", осећао нелагодно. Није волео новинарске теорије ни високе речи поготову када, како сам вели, пишу о високој архитектури уместо о толиким кућама које прокишњавају. Избегавао је приче о актуелним политичким темама јер отворено каже да је идеологија опасна и трошна грађа а да политика није више материјална. Другим речима – "што си више у јавности мање си свој" – каже наш писац. Поједини његови пријатељи и познаници, као што су били Дучић и Ћопић, наговарали су га да се мане тема из давних времена турске касабе и да пише о свом добу. Велики писац то одбија јер је знао да нови књижевни правци и моде најчешће одбацују прошлост и њену митологију. А времена, и прошло и садашње и будуће, увек се на неки начин преплићу и њих се писац не може одрећи, вели Андрић. Наш нобеловац не скрива да је Србија почетком овог века највише преко културе и књижевности вршила велики утицај на његову генерацију с оне стране реке Дрине, као што их је 1914. године, како каже, "покосила и скршила толико да се никад више нисмо могли сабрати." То лето, када је букнуо пожар Првог светског рата, описује као време са укусом ватре и леденим дахом традиције на сваком кораку. Не устеже се да призна "и док нас траје ми ћемо у себи делити свет на којој је ко страни и чиме се заклињао".

Највише под утицајем Достојевског и Мана, како сам на једном месту у овој књизи вели, избегавао је описе природе и пејзажа да би јасније истакао судбину људи и својих јунака. На старост је гледао као на време које се смрска. Али писац мора да остари, вели, да би превладао своје заблуде. Андрић није могао да прихвати савете пријатеља и своје супруге да из романа избаци ону сурову сцену набијања Радисава на колац – одговорио је и себи и другима речима: "Од када је то написана стварност суровија од учињеног зла". Није волео одликовања и титуле, доживљавао их је као напаст и непријатност. За свечаности и славе је говорио да припадају само мртвима – ласно се хвалити – најтеже је бити свој судија. Био је господствен човек, шкрт и уздржан на речима, увек повучен и опрезан пред разметљивцима. Властима се није удварао али се чувао да им се замери. Упознао је као дипломата изблиза и највеће диктаторе и видео да су то људи опасних ћуди и нарави. Држао их је на одстојању, тражећи пут изван њихових сумњичавих погледа. Ваљда и зато се дружио с онима који би га могли заштитити. Један писац је анализирао Андрићеве фотографије у друштву са разним државницима и направио одличан закључак – на свим сликама где се Крлежа сликао са Титом, аутор Глембајевих седи, такорећи, заваљен, а Андрић седи уздржано и опрезно као да очекује да га сваког тренутка могу ухапсити.

Уграђивао је Андрић моћнике на разне начине у своје ликове, попут Мехмеда Соколовића и Омер-паше Латаса. Изблиза је видео велике и опасне вође, какви су били један Хитлер и један Мусолини. Уз то, био је и сведок два светска рата, осетио тамнице ондашњих режима. Читаоце је упућивао на Вукову преписку с Милошем, како би пуно тога сазнали и о свом времену. Језик телевизије сматрао је позерским, површним, извештаченим и старим. Говорио је да су све књиге које је написао настале из сусрета са босанским људима а баш тамо је почетком овог рата доживео да га сатанизују, оскрнаве и сруше његов споменик. Сећамо се како је из бивше југословенске републике стигао предлог да се Андрић избаци из лектире јер је као највећи хроничар турске моћи наводно био неправедан према једној вери, а из једне бивше покрајине стизали су напади у којима су га називали чак геноцидним писцем. Недавно је Андрићево дело нападнуто у Хрватској, где су му креатори новоговора оштро приговорили због понашања крајем Другог светског рата – када је, наводно, заборавио на своје порекло. Петар Џаџић је цитирао хрватски тисак: "Егзорцира се српски ђаво из некадашњег хрватског тела." Али Андрић је свима одговорио својим романима и приповеткама. А то што многе истине из Андрићевих књига данас имају другачија значења која боле и пеку – наш је проблем. Полемике Андрић није волео, називао их је крсташким ратовима, нити је улазио у њих као што је то радио, рецимо, Црњански.

За Андрића је писање као рад преље, као посао рудара, копање у мрачном тунелу. У хаотичном свету стварање је видео као могућност да се осветле тамни путеви живота, а библиотеку као место где мртви живе а живи говоре. И увек са обавезним упозорењем да је права реч беседа крви а ако се она сувише употребљава, вели Андрић, може и да се прозлоби.

Иво Андрић је исписао један од највећих епова јунаштва и пораза српског народа на убогој раскрсници Истока и Запада; исписао је једну од најснажнијих трагедија – отимања деце која су одвођена у далеки свет и превођена у другу веру. После су се у одорама моћних царевина враћала као освајачи и поробљивачи свог завичаја и свог народа. Зато су Андрића толико привлачиле теме тлачења и стања у којима човеку мањка слободе. И није нимало случајно што је на крају сваке стазе, у својим романима и приповеткама, правио мостове. Јер је упамтио да на другој страни реке увек чека провалија. Градио их је упркос томе што је знао да варвара има више него градитеља, увек и свуда. Можда је баш у тој далекој прошлости Андрић тражио корене за све оне страхоте које су се на таквим понорима и јамама у нас доцније одиграле, а одигравају се и данас. После објављене приповетке Мост на Жепи, градитељи електране тражили су од писца подршку да се тај мост сруши, а писац каже да се осећао веома нелагодно и постиђено. А како и не би. Ко још може тражити од аутора да потпише смрт свог јунака.

Као писац, Андрић је увек на страни понижених и увређених, а разумео је и оне силне и узвишене. Овим другим никада није писао посвете и хвалоспеве, бар у делима, осим што би у животу свакодневном учинио неки ситни гест када би га притисли уза зид. Тако је, по наговору Чолаковића, ушао у партију и ставио свој потпис на предлог да Јосип Броз буде кандидат за Нобелову награду.

У својим романима, Андрић је подсећао на непоткупљивост наших предака који патњу и пропадање свог народа нису претпостављали испразном ласкању разних смутљиваца и пребега. Ништа не даје од себе нити шта хоће да прими, рећи ће писац за кршног херцеговачког кнеза Зимоњића. То је онај јунак у чијој се шаци, "тешкој као недопечен хлеб", изгуби сићушна ручица турског паше који је дошао да покори и потчини.

Мало је писаца код нас и у свету који су толико као Андрић историју уносили у књижевност и њене заборављене догађаје уздигли до таквих висина. Историји се враћао само онда када је она већ сложена у мит и легенду, копајући по њеним склоњеним или забрањеним архивима. Радио је то знајући колико историју живи сведоци често фалсификују и искривљују.

Када у Андрићевој прози човек приповеда – он лечи ране, каткада меланхолично лирски као уз гусле олакшава му муке и суровост живота. Свет је доживљавао као велику тајну, зато је пред њом увек био уздржаног и мирног лица, баш као што је Зимоњићево лице пред Латасом. Можда би најтачније било рећи да је Андрић у херцеговачком кнезу дао једну од својих пројекција. Његов стил је опасно описивати, још више га је штетно упрошћавати, јер Андрић није волео конструкције а плашио се и претеране маште и фантазије. Патетике језика се грозио а кићење реченица није подносио. Нико толико није трагао за правим речима, уздржано их одмеравао, монашки испитивао без обзира да ли их писац казује или речи ставља у уста оном сиромаху што седи у хладу под дрветом, на убогој стази вишеградској, који се вазда моли, и онда када броји пазар.

Причање код Андрића је одбрана од страха, одбрана од свакојаких страшила и злих сила, као код оног детета које пева у пустињи да би заварало свој страх. Причање као лековитост која ће читаоцу открити да наде има и на дну самом.

Уз Вука и Његоша, Андрић је наша парадигма, мајстор за кога није било такозваних локалних и универзалних тема. За одабране и узвишене све је тема.

Био је господствен у животу, искушеник у књижевности. Од оних ретких коме се прићи не може ближе а камоли обманути га, подмитити или застрашити, како то он већ каже за свог јунака Зимоњића.

Имао би шта Андрић да каже и у овом времену. А можда је много тога баш о њему рекао и зато се ваља стално враћати нашем нобеловцу.

(1995)

Борхесов читалац данас

Борхес је посве јединствена и необична појава у књижевности двадесетог века. Песник, есејист, приповедач, антологичар, филозоф, полемичар. Рођен на размеђи два бурна века, обухватио је својим књижевним делом миленијуме и бацао поглед од почетака до наслућеног краја наше цивилизације. Хватао се разних тема, а читаоца се дотицао више успут него што му је посвећивао озбиљнију пажњу. Поготово није имао ни жеље ни потребе да му повлађује или да с њим општи са посебним страхопоштовањем. Више је говорио о себи као читаоцу и тиме откривао и склапао поетику читања и за друге.

У својим радовима, Борхес је саградио метафору Вавилонске библиотеке, све књиге симболички објединио у једну енциклопедијског изгледа и значења. Говорио је о њиховој различитости и сличностима правећи читав мит о јединственој књизи људског постојања. Није ли тиме овај "пророк" из Буенос Ајреса, како га је назвао један млађи латиноамерички писац, предвиђао или осећао контроверзни крај нашег столећа: загађеност духа и природе, еколошку катастрофу, ратове, тероризам, атомску катаклизму, компјутерску еру, медијско насиље, као што је лукаво заштитио и простором одвојио књигу од свих тих непредвидивих искушења. А читаоцу олакшао посао и упутио га да лакше уђе међу тајновите полице библиотеке храбрећи га да је илузија времена опипљива.

Знао је Борхес да је романтизам област за младалачке дане и за лаковерне људе, јер у суштини свих великих догађаја и потреса не лежи бајка већ трагично, сама несрећа. Ипак, он је експлицитно усвојио ону Кафкину тезу о књижевном делу као чину вере, а мрачне ходнике његовог Замка раширио и умножио као лавиринте распрострте свуда куда људска нога корача. На том путу читалац, уз доста језе и страха, добија у мираз безбројна питања на која одговоре, по Борхесу, само ишчезли Бог зна. Оним главним идејама писца Процеса, које Борхес дефинише као потчињеност и бесмртност, поплочана је његова и наша читалачка стаза. На прво је сваки ваљани читалац одвећ навикао јер на плећима носи разна предања и каноне, а са другим му остаје да се бори до последњег даха. Борхесова, као и свака права књижевност, стоји пред тим главним циљем, макар само створила илузију да је тако нешто могуће учинити. А то што ће га успут заскакати и страшити разни бауци и чудовишта, из источних и западних предања, и митска и новија, прерушена, то је његов властити проблем. И ту нека не тражи помоћ са стране јер је неће наћи. Ствари у таквом лавиринту, а писац каже да су ствари за њега храна, постаће нешто обезличеније када се око оловних ногу читаоца укрсте време и простор, када се замрсе као густа паучина. А тамо ће бити доста и бола и муке и зноја. Читалац који буде прескакао и трчао преким путем у нади да помоћу трикова у књизи открије оно што се не види – пашће у провалију. Зато опрез, уз пажњу и преданост, уз добру обавештеност и поверење, уз помоћ писца доћи ће до неког решења. Макар то било и са оним борхесовским из раније фазе, понекада и пренаглашеним, шопенхауеровским идеализмом. Ако и у једном трептају осети да је дотакао своје порекло – успео је. Између сећања и говора о садашњем и будућем времену увек има довољно примамљивих места за мало одмора и уживања. И ту је Борхес, ма колико бежао на другу страну, романтичан и заводљив. А лековит је зато што на човека гледа као на јединку, извлачи га из масе и растерећује тешког бремена наслеђа; поставља га на универзалну раван одакле се јасније види свет. Можда је Борхес и због тога бежао од левице, јер се плашио колективног заноса. Можда... На детаљу и појединачном се гради уметност, целина је ионако сувише скривена и у илегали. Обезличена и непредвидива. У њој се не виде ликови, јер маса је симбол крда. И када се Борхес игра служећи се разним наукама, егзактним и природним, он не изводи нити доказује највеће законе које је човечанство усвојило, већ на њима врши властите опите. И пре Борхеса су се употребљавали разни симболи, попут Тигра, Алефа, Огледала, Двојника, Раја и Пакла. Њима је он придодао нове садржаје и извео их из окошталих матрица, дао им такорећи теоријску потпору. Није их узимао за своје јунаке, већ су јунаци открили свој свет и понудили га писцу. С тим што је грађа неограничена и простире се на целу књижевност.

Борхесов читалац облачи се неконвенционално и има маште. Може да се бави разним занимањима, слично писцу: ученик, библиотекар, тржишни инспектор, професор, светски путник. Обавезно воли ружичасту боју. Залази у разна друштва, предграђа, дворишта. Он је наоружан сумњом и чува се своје празноверне етике. За Борхесовог читаоца, као и за писца, "књижевност је данас емфаза дража од свих заблуда". Јер она подстиче човека на људскост и на живот. Мотивише га да се и сам умеша у ону трку Ахилеја и корњаче, без обзира да ли у набоковљевском или чеховљевском ритму, макар унапред осећао и назирао свој неуспех. Ту трку читалац може да схвати и као однос писца и историје, може као метафизичко или филозофско питање. А може и као судбинско, јер је Борхес и када је ослепео видео више од многих других. Историја је тада без присуства споменика и култова, добила на имагинацији и откривала брже своје жртвенике и пукотине. Тада се види да се и лица анђела прерушавају у ликове демијурга. То је добар подстицај за читаоца да схвати зашто историја тражи да се њени подвизи славе, а писац воли да хули и на хероје и на највеће светиње. Ето зашто су Борхеса често многи доживљавали као непријатеља и отпадника. Када су писца напали да није довољно националан, он је одговорио причом о универзалном значењу симбола. А њих историја много не воли јер испуштају из видокруга њена божанства, победничка копља и шлемове. Борхес је заправо говорио о изгубљеном времену, о фалсификатима и искошеним (или напуклим) огледалима у којима се показују чињенице, ствари и догађаји, показује се сама душа. Тако писац поставља захтев свом читаоцу да у књигу коју држи у рукама уложи нешто и од властитих емоција. Без обзира на то што данашње модерне теорије знају да презру лирско у књижевности, обезвреде сам доживљај и прогласе га за сувишно и непотребно.

Борхесова библиотека је бесконачна зграда, са много клизавих степеница. Зато је у њу најбоље ући у чистим и гипким патикама. Унутра ради онај Борхесов несавршени библиотекар, са свим врлинама и манама које носи и сама књижевност. Свеједно је где ће читаочева рука да посегне, она ће ухватити за ону кружну књигу, а то је по мишљењу нашег писца сам Бог. Борхес је мислио и на савремену архитектуру па је саградио зграду у облику кугле – земаљске или небеске свеједно, са шестоугаоником и недокучивим обимом. Материјал није открио. "На сваком зиду пет полица, а на свакој полици тридесет и две књиге једнаког формата, свака књига има четири стотине и десет страница" и тако даље. Такав библиотекар, а овде, под кровом овог светог здања Народне библиотеке Србије, право је место да се о њему говори, како каже Борхес, може бити дело случаја или пакосних демијурга, а у ствари дело самог Свевишњег. У таквој библиотеци Борхесове књиге стоје на једној од главних полица, одмах близу врата како би упале у очи сваком ко уђе. Такав библиотекар зна, као и Борхес, да кроз његова врата улазе читаоци са разним дилемама и захтевима, и то чистих руку, али и службени трагачи, или како писац каже "инквизитори, који стижу бледи и исцрпљени, скидају понеку књигу тражећи у њој злогласне речи. Биће ту наредби да се уклоне бескорисна дела". И сам Борхес је на својој кожи осетио немилост тих трагача. А дела су уклањана, као и њихови аутори. Сетимо се да је руски песник Бродски из домовине протеран као беспосличар, бескористан по друштво. Није ни важно ко је издавао такве наредбе, да ли је то био онај кинески цар Ших Хуанг Ти, или Хитлер, или Стаљин, или неко четврти. Списак је прилично дугачак. Присетимо се, док говоримо овде о Борхесовом делу, на десетогодишњицу његове смрти и уз присуство пишчеве удовице, да је писац Салман Ружди осуђен на смрт због метафора, а то је чињеница великог срама и стида краја овог века. Кинески цар Ти није само спаљивао књиге и слао писце на гиљотину, већ је у прогонство послао и своју мајку. Исти онај за кога Борхес каже да је забрањивао да се пред њим изговори реч смрт. Ето зашто је занимање оног Борхесовог и сваког другог библиотекара тежак и частан посао.

У једном тренутку читалац на степеништу Библиотеке може преузети улогу стражара, као што то може и писац и сваки његов јунак. Ако осети да је располућен и несигуран – мало сујеверја неће бити на одмет. Важно је да се сачува нејасних и мутних метафора као што их се и Борхес чувао. Тада ће заволети сонет и ценити га, а слободни стих, као што је то чинио и Борхес, држати за најтежу форму. Ако читалац којим случајем и сам узме перо у руке, не сме заборавити на оно Борхесово упозорење младим писцима, чије књиге одишу генијалношћу, пре него што одбаце правила књижевности морају нешто знати о њима.

Борхесов читалац мора знати да су све старе и модерне теорије настале из великих песама, романа и прича, а не обрнуто. Као што зна да је "сваки говор традиција, свака реч заједнички симбол". Зна и то да Борхес на прво место ставља атмосферу и напетост, чак испред чудесних обрта. Јер и писац и читалац једнако се плаше досаде и замора. А за понављање тема и прича једини је лек властити доживљај, другачији и јединствен. И зато све приче нису испричане, и зато су сва дела различита. Ако читалац не може да издржи неподношљиву стварност живота, Борхес га упућује – нека сања. Јер књижевност јесте сан, дуготрајан или кратак, памтљив или од заборава. Без обзира какву ће у сну успоставити симетрију између ствари и догађаја. Када читалац осети да се креће по зачараном кругу простора и времена, Борхес ће га упутити на Аристотела и Платона, на оно што је толике векове преживело. Иначе све му је дозвољено, само да не посегне за оним за чим посеже онај ратник из Голема који прави механичког човека, а добије чудовиште које му одузима слободу.

Зрели Борхес, мајстор кратких форми, рекли смо – није волео ни кићења ни расплинутост. Он има поенту око које су сачињени потпорни стубови, видљиву и јасну. Ваљда зато није волео форму романа, коју види као прелаз од врсте до појединца на путу од неколико столећа. Није му одговарала ни романескна алегорија на коју је гледао као на естетску погрешку. Истини за вољу, ма колико то чудно звучало, она је у прошлости знала да буде и метафора кетманства. Као што није волео дуге и досадне предговоре и поговоре, чиме је вероватно исказивао поверење у читаоца. У краткој форми се лакше носио с кафкијанским проблемом, који га је на разне начине, у животу и књижевности, пратио. Иако поједини критичари Борхеса наслањају на Џојсов књижевни пут, за њега је сувише дуго и страно било оно Улисово путовање.

Борхес није циник ни игнорант, он само не трпи ласкање оном што је тако неизбежно. Макар се том, неминовном, супротстављао само илузијом. "А да би се писало, треба живети од илузија", вели Данило Киш.

Борхесов читалац је подложан иронији, скепси и сумњи. Мистификација је неизбежна; само да не залута и не удави се у претераној машти која може бити омаж кукавичлуку и лажи. И када се читаоцу учини да је Борхес сувише хладан, рационалан, и предвидив, када му се учини да је пишчева главна тема сама књижевност, мора остати прибран и издржљив. Јер узбуђења ће доћи. Није ни важно при том да ли верује или, као писац, ако не верује у звезде. Борхес не допушта да му разлажете и откривате метод, јер га он сам анализира и открива. Свеједно да ли то ради на Поовом проседеу, на Кафкиној неизвесности или на властитом парадоксу.

У краткој причи "Борхес и ја" писац именује другу особу, свог двојника, коме се збивају стварни догађаји. У том другом лику, у његовом оделу, налазе се и читалац и критичар. Али и читалац је опоменут, да не кажем ограничен. Јер га писац упозорава да "оно што је добро не припада никоме већ језику и предању". Позив на сумњу, више него директан. Ова два лица беже једно од другога, али не могу да се раздвоје. Двојник, као сучељавање две нестварне стварности. Помишљам да је можда неке политичке изјаве за које су оптуживали и нападали Борхеса, дао његов двојник, а можда и сам читалац. Ако је, по Борхесу, Валери симбол оличења лавиринта духа, Витмен симбол кликтаја тела, Борхес би могао бити симбол и једног и другог.

Без сумње, највећа заслуга аутора Маштарија је што је први на нов начин искористио документ и увео цитат као дорађену грађу, а измишљене чињенице представио као стварне.

Постоје писци који за живота постану мит, трајнији од свог дела. По Борхесу, такви су били Бајрон, По, па и Кафка. Борхес је направио мит од својих књига чији је главни јунак он сам. И он је као и ови бројни писци, открио своје претходнике. Зашто није добио Нобелову награду? Због политичких изјава? Мало чудно. Поготово ако се зна да је политика као баруштина са устајалом водом. Јер више би добила награда него сам писац, Нобел би био награђенији него Борхес.

Борхесове књиге знају да њихов писац постоји, као што добро зна и читалац. Читалац макар наслућује да "бесмртност није покопана" иако писац често тврди супротно. Једно је сигурно, читалац не мора да се прерушава, јер Борхесова Историја бешчашћа, или како би Хрвати рекли Историја гадости, нарасла је на безброј страница. Добила је и нове теме. Киш је, полемишући с Борхесом, тој књизи додао тему логора, а има их још много сличних.

Бодријар о теми двојника каже: "Од свих протеза које су међаши историје тела, двојник је без сумње најстарији". И додаје да је двојник неухватљива и бесомучна смрт. Да ли то значи да је онај Борхесов пратилац, а који обитава и у лику читаоца, обезбедио себи живот смрћу другог, оног правог. Закључак треба доносити са опрезом. Јер она Борхесова "бедна утвара", коју писац назива именом Том Кастро, у овом нашем времену добија невино лице.

(1996)

Шала или монструозна вест

Прво су новине јавиле да познати енглески лекари укрштају гене човека и свиње. Одмах затим, да је у Британији клонирана овца Доли.

Недуго потом: извесни Американац, физичар и ембриолог, Ричард Сид (74), најављује отварање клинике у Чикагу и производњу клонираних вештачких беба. Клонираће се мужеви и жене, а убрзо ће се отворити још бројне клинике широм САД. Хоће ли то Европа постати клон Америке?

У свету је дигнута узбуна на ову вест. На крају је потписан споразум о забрани клонирања човека, али га нису потписале Америка, Енглеска и Немачка. И да јесу – ко им ишта може веровати, њима и њиховим потписима. Амерички председник Клинтон је ионако заузет одбраном од погрома због својих сексуалних скандала.

Страва и ужас! узвикују многи интелектуалци широм планете. Постоји чак намера лекара да се произведу клониране бебе без главе како би делове својих органа давале оболелим двојницима. Цркве, и Католичка и Православна, углавном ћуте.

Читам изјаве наших лекара о овом чуду. Доктор Звездана Поповић, на питање: чега да се плашимо? одговара: "Плашимо се да ће неко да направи хиљаде двојника, јаких, издржљивих, сурових и послушних којима ће да завлада светом; да ће неко да створи фарму људских клонова, да их черечи и продаје поједине органе; да ће људи инсистирати на деци клоновима са одређеним особинама које дају предност у друштву; да ће због овога разноврсност у људској врсти да се смањи, то јест да ћемо да истребимо поједине људске особине, као што смо истребили неке тигрове, орлове, китове и друго; да ће људи желети да имају само синове, а уместо да класичним путем праве децу, платиће неком да им произведе клон сина (а и лакше је); да, као код Доли, где овнови нису били потребни за експеримент, мушкарци постану потпуно непотребни, чак истребљени. Све што треба јесу материца, јајна ћелија и једро (не мора да буде мушко)."

Доктор Предраг Огњеновић нас теши да се душа не може клонирати. А одмах потом додаје да никакве забране овде не помажу, јер су и научници склони корупцији. Он сматра да је публика наивна када тражи да се клонира један Ајнштајн. Духовито предлаже да Срби на почетку клонирају Лепу Брену, Чкаљу и Пеђу Мијатовића – овог последњег у десет примерака. Зашто да не, нека се радује народ. И закључује да човечанству прети опште помрављење. "То страшно подсећа на срећне идиоте", вели Огњеновић, "задовољне болеснике са склеротичним мозгом у друштвеним болницама, или блажене пацијенте којима недостају огромни делови мозга."

Доктор Владимир Глишин духовито предлаже да би клонирање Срба на Косову била једина могућност да се створи равнотежа између шиптарског и српског народа.

А шта ако се на крају открије, питам себе и све друге, да су Хитлер, Мусолини, Стаљин, Броз и многи други на овим просторима одавно клонирани, само с маскама на лицу?

Иду ли то Дарвин и Библија у музеј старина?

И куда то уопште иде овај свет и овај век?

(1998)

О Косову и Метохији, за Косово и Метохију

Неко је то већ рекао, а велики Његош давно уздигао до висина, да су Косово и Метохија две најскупље речи српског народа. Било би то и патетично и одвећ симболично да није истинито.

На просторима где се стварала наша рана и средњовековна историја, где су уздигнуте најпостојаније српске задужбине, где смо примили своју веру, где се одиграла најпресуднија битка по српску државу, као да је протеклих педесет година све чињено да српски народ буде мањина у својој властитој земљи. И онда се човек пита: откуда толико напада из света; откуда толика малодушност, безвољност и апатија и код наше власти и код опозиције у потоњим годинама. Као да није у питању опстанак отаџбине већ каква споредна политичка тема око које се у страначком надметању добијају мали шићарџијски поени. Чудим се и дивим оном малобројном нашем народу који је тамо остао и имао наде и поверења у домаће и светске политичаре да ће нешто за њих добро учинити и да правде има.

Данас се са светских позорница и говорница чују опсенари. Све повеље и декларације Уједињених нација су изгледа изневерене и погажене. Министарка иностраних послова највеће силе света каже да су данас најважнија људска права, а да се границе држава, где су угрожени амерички интереси, могу и мењати. Говори о људским правима, а то што данас њиховом заслугом под санкцијама у беди умиру милиони људи широм света – никоме ништа. То је најсрамнији податак лицемерја краја двадесетог века. Тероризам је опасан само у њиховим земљама, а у малим државама они га потпомажу и добија супротно невино име и лице.

Питам се шта смо то ми Срби урадили и толико згрешили да нас држе у изолацији и карантину, прогоне људе из мог завичаја зато што су бранили своја огњишта, јуре их и хватају ноћу по сокацима и шумама да би им судили као ратним злочинцима. Као да тај свет који је данас у улози судије и пресудитеља нема удела у распаду бивше Југославије и изазивању рата. Знам само, где су они умешали прсте и кога су почели да мире, по чијим су земљама они почели да шпартају уздуж и попреко – ту је настао општи хаос и насиље.

Највећа "Пулицерова" награда за новинарство се додељује за срамне лажи. Безброј њихових књига и чланака састављени су све од самих лажи и превара. Сковали су и нови термин, како рече један француски интелектуалац на телевизији "унутрашњи агресори". Срби су по њима, дакле, унутрашњи агресори. Само зато што раде исто оно што и они – бране интегритет своје земље. А један од главних моћника Си-Ен-Ена каже да су потребна два добра рата како би се повећала гледаност њихових програма. За њих су то добри ратови. Ратови које ће они исценирати и видети виртуелним очима.

Вајни немачки слависта Лауер оптужује целу српску епику да је геноцидна, а Васка Попу, једног од наших највећих песника, да су његове метафоре о српским митовима геноцидне. То значи да нису геноцидни они који су Србију напали толико пута у овом веку и заједно са својим тадашњим и садашњим пајташима послали више од половине Срба у смрт, већ су по Лауеру геноцидне ожалошћене мајке и очеви који су опевавали своје јунаке и боље рећи оплакивали своје погинуле синове.

Крај овог века изгледа да је огрезао у неподношљивим лажима, у неделима мафијаша и трговаца.

Када мало боље размислимо, данас се на светској и домаћој политичкој сцени јавља неколико типова јунака: тип силеџије, тип гмизавца, тип пужа, тип шићарџије и тип хероја-антихероја. Не чуди мене што Шиптари раде против нас, већ што ми радимо против себе: разједињени и завађени.

Чланови ове куће, Удружења књижевника Србије, нажалост могу само још једном да потроше безброј речи, али су глуве уши толиких страних дипломата, дописника светских телевизија, радија, новина, који добро угошћени живе у овом граду, а богами и на велико чуђење често су глуве уши и многих домаћих медија.

Браћо Срби с Косова и Метохије – уз вас смо целим бићем – да сачувамо своју отаџбину, друго ништа немамо да вам понудимо. Не бих се зачудио да из ваших уста чујем речи и оне најстрашније косовске клетве. Ко вам све и шта није обећавао. И коме уопште данас можете да верујете?

(1998)

Два стабла Дучићеве поезије

Јован Дучић је кренуо у свет из овог града који ће остати његова вечна љубав и од којег је хтео да направи српску Атину. Кренуо је из оне трошне кућице на две воде, коју је нацртала вешта рука Бете Вукановић. Делом је заклоњена каменим зидом, као брана за све оне који нису били ни остали знани по добру. Два дрвета, засађена су једно крај другог: јасика без лишћа, огрнута немаштином и бујни зелени чемпрес. Биће то важно дрвеће његове будуће поезије. Иза куће брдо, заклон од љутог северца и свакојаких војски које су овуда утрле путеве још за време херцега Стефана када се Херцеговина распростирала дуж приморја, преко Конавала до Котора и неколико јадранских острва. Од те куће преко Мостара кренуће Дучић на пут до вечности. Мостара, за који вели да је то онај град где је «наш ономашњи свет живео једино од свог поштења и јунаштва, две величине и две лепоте, али и два очајања, ако ништа више није остало за људску срећу». Мостара где је писац написао своје прве песме, а Шантић испевао најлепше стихове о својој браћи друге вере која су, сведоци кажу, недавно обесили његову бисту о грану дрвета и на крају је минама раздробили и уништили.

Дучић је знао да се из завичаја најбоље може видети свет, а из света завичај. Не треба заборавити да се Дучић родио на граници где се укрштају планински и медитерански ветрови, где се мешају вучји гласови с крицима морских птица. Можда баш зато што је Дучић «рођен близу мора, он је гипкији и блиставији мајстор», вели Перо Слијепчевић. Медитеран му је био могућност да побегне из суре стварности херцеговачке сиротиње. Отуда и толико морепловаца диљем света рођених у Поповом пољу, и толико Херцеговаца по морским отоцима. Штури су подаци о Дучићевом детињству. Они око њега мало су их износили у јавност, а он их је, из неког разлога, изгледа крио. Дучић се детињству ретко враћао – а у своју интиму мало кога пуштао.

Дучић није заборављао онај «мали требињски брег Леотар», који је сматрао значајним видокругом људи овог краја. Није заборављао да тај видокруг поред Требиња обухвата и Гацко, родно место његовог јунака и претка Владиславића, али и место са злогласном кулом Смаил-аге Ченгића, а то је завичај оног Андрићевог јунака који се, као какав станац камен, држи постојано пред силником, пребегом Латасом. У тај видокруг спада и Шантићево «пусто Невесиње равно», одакле су увек започињали буне и устанци против свакојаког ропства и тираније. Ту је смештено каменито Љубиње, те Столац, са дворовима вековних харачлија, херцеговачких паша и везира. И напокон Билећа, с бројним доловима и злогласним јамама. У Херцеговини се Дучић, јамачно, накупио страха од оне своје сени, овде је ушао у доживотну самоћу, која ће се само појачати у раскошним светским палатама и дворцима. Можда Дучић, који је први наш велики путописац, оптерећен сликама свог детињства неће «умети да се диви оном што је страшно, ни разумети лепоту у којој нема горчине». Дучић је волео сјај и моћ нашег средњег века, и није марио за испосништво, патњу и аскезу. И онда када се на народну лексику и метрику ослањао, Дучић је имао чудесни дар да све то одухови и просветли, да свему томе дода отмену патину старог злата. Заокрет који је у поезији извео тражио је суптилнију традицију него што му је нудила «епска рапсодија» од које је, како вели, «срећно умакао».

Тек недавно, када ми је случајно до руку доспела позната Дучићева књига родољубивих текстова, која је убрзо и код нас објављена, било је јасније зашто је он био прокажен писац. Историју је видео на даљину и писао о истини од које су – данас је то очигледно – сви бежали. Дучић је поучан пример понашања писаца родољуба и патриоте у временима када је његовом народу било тешко. Осетио је оно што се тада није видело или се није хтело видети. Јер је знао о свему што се у прошлости збило и наслућивао оно што би се опет могло збити. Видовити Дучић је заправо написао књигу о нама и о нашем времену. Да није тако онда бисмо се данас, или тачније јуче, када се навршила 51 година од Дучићеве смрти, окупили око његовог повратка у завичај. А овако и Дучићев поклон Требињу – Његошев споменик под платанима мора да се чува и облаже сандуцима песка да би га одбранили од ракета које долазе отуда где је он о албатросима певао. (...)

Ако и данас важи она стара пословица која каже да се у завичај можеш вратити једино славан или мртав, Дучић је испунио оба захтева. Данас је можда више него икад потребнији свом завичају и свом народу.

(1993)

Пишчева странка

Општа бука и галама овдашњих страначких људи личи ми на неред какав изазивају јунаци у животу писца. Као што је писац увелико изданак својих јунака, тако су кандидати на изборима изданци свог народа, какви-такви. Невоља писца, као и народа, јесте у томе што јунаци не говоре њиховим језиком. Отуда толико збрке и забуна. Народ пред изборима је у положају писца, када би сваки од јунака хтео да буде главни. Сваки је од кандидата убеђен да је у улози спаситеља, сваки прети да ће доћи до потопа ако баш њега не изаберу. И да ће доћи до рушења романа – државе, како је духовито назва један аутор, а писац, као и народ, пасти у провалију. Јунак се отима да буде Агамемнон, а писцу даје улогу Нестора из Пила. Јунак зна да се побуни против писца, као и изабрани посланици против народа, да бесне и псују. Зна избити и туча. Јунак ускаче кроз прозор усред ноћи, цвили и тражи од писца немогуће. Баш као и лица с малих екрана која урлају: Ја сам најбољи! Писац, као и народ, изложен је правом терору медија. Све гора од горе вести, претње и црне слутње. Зато се писац, као и народ, увек нада бољем. Писац мора своје јунаке очистити од мржње да би могли видети дрвеће од шуме. Као што се бојим да ће се многа лица с малих екрана удавити у међусобној мржњи.

На чијој сам страни и у којој странци?

У оној у којој једино писац може и бити. То је странка мојих јунака и читалаца. Али у тој странци писац је и председник и секретар и благајник. Све законе демократски доноси и усваја сам. Знам само да на светској сцени политика никада толико није показала своје јадно и смешно лице. Многи њени јунаци пре ми личе на какве фарисеје и комедијанте него на одговорне људе. Када видим у чијим је рукама судбина света – просто се најежим. Истина је постала најтрошнија реч и највећих светских језика. А реч понижена, изгубила свако достојанство.

(1992)

Кафкин читалац

Својим романима Процес и Замак може се рећи да је Кафка учинио велику неправду према читаоцу. "Тескоба којом одише та књига (Процес) на тренутке је скоро неподношљива, јер како је могућно да стално не говорим о себи: то прогоњено биће, то сам ја", каже Андре Жид.

Да је Кафка у Процесу осветлио једно лице које у рукама држи закон, макар оно било и замагљена метафора моћи целокупног система, његов читалац би се бар мало ослободио страха од сабласти и ускомешане стварности која прети да га сатре и уништи. Имао би с ким да полемише, могао би бар да покуша да се одупре. Књижевност би после Кафке изгледала другачија и можда се не би толико дуго одржали стаљински гулази и хитлеровски и усташки крематоријуми у којима је убијено и спаљено на хиљаде, на десетине хиљада и стотине хиљада људи. Можда ни соцреалистичка књижевност не би у оноликом обиму имала своје поклонике. Можда, кажем, јер би обичан човек, а то значи читалац, у том скривеном систему умео да препозна лица прогонитеља.

Овако, Кафка је спрам затамњеног Врховног колективног жреца поставио усамљено и немоћно лице човека појединца, његову слабу и јадну снагу. Велики инквизитор код Кафке добија планетарну и универзалну моћ која има за циљ да појединца понизи, згази, уништи. Казна је унапред смишљена, докази се не могу извести нити су потребни. Јозеф К. не зна ко га хапси ни због чега, не зна ко га прогони ни кажњава. Он је кривац без кривице. Читалац који се одмах идентификује са јунаком може само да лије сузе и да пати а да му писац не понуди ни сламчицу спаса. Зашто? Зато што је код Кафке ни у реалности нема или зато што је она само утопија.

"Неко је оклеветао Јозефа К", вели Кафка у првој реченици свог романа. Читалац се пита: ко га је оклеветао и зашто га писац не брани од клевета? Добро, рећи ћете да се јунак повремено више осећа као тужилац него као оптужени. Али ми не знамо кога он то оптужује. Осим тога, запитајмо се какав је одјек његових речи? Слаб, никакав. Јунак је испуњен само илузијом властитог говора. Стално говорити да није крив а наметати му осећање кривице, стање је у којем читалац плаћа високу цену.

Свуда је судница, свуда су жбири, иследници и судије. Јозеф К. наводно верује у државне законе, а писац зна да ће му они управо убити јунака. И сам свештеник Кафкином јунаку каже: "Од лажи се гради поредак у свету". У какав то онда поредак и законе може јунак да верује када је окружен све самим парадоксима и апсурдима.

Неминовно се читалац пита: зашто Кафкин јунак пристаје на таква понижења? Неко ће рећи: виша сила. Да. Зашто му писац о његовој побуни не каже јасно да је у таквом грађанском друштву живот без смисла? Па чак и да му дозволи бекство у онај сведенборговски окултизам.

Ако је Замак простор смрти у којем време не значи ништа, ако је више него очигледно да зло влада свуда и да је промена на боље немогућа, зашто се тај "странац" у животу и друштву одмах не изјасни о свету неморала који га окружује? Зашто не каже да је крај на самом почетку?

Власт увек жели да све потчини, да се сви поданици осећају кривим. Ако је човек обезличен, ако је јунак толико равнодушан према свему што му се догађа и ако поседује презир: зашто бар не покуша да укаже на лица, на изворе страха и своје патње? Рећи ћете да су лица скривена. Зашто не покуша да их открије, бар она око њега? Зашто не покуша да се успење по вертикали макар кроз догађаје ако не може кроз простор? Има ли можда наговештаја за такво откриће у лику проститутке Елзе са којом ступа у везу или је то само метафора за другу страну његових проблема? А можда је венчање са Фелицијом Бауер која има лице ђавола некакав одговор на наша питања. Можда.

Кафка је говорио о свом послужитељском раду у прашком суду, а да никада није упознао судију. Не верујем да би се то оправдање могло прихватити и у случају оноликог страдања његовог јунака.

Да је Кафка лицу множине супротставио лице једнине, или га бар извукао на видело – све би другачије изгледало. Овако уместо појединца наспрам појединца имамо усамљеног и несретног Јозефа К. у узалудној причи и стању изгубљености.

Процес је прича о вечној изгубљености између живота и смрти. Да је Кафка скинуо оне црне цилиндре са глава непознатих посетилаца који ће на крају преклати Јозефа К., осуђеник би видео с ким има посла а читалац би се охрабрио да се бори јер би знао против кога. Могао би се одупрети, јаукнути, потући, макар при томе и погинуо. Овако, та мрачна лица улазе ненајављено у осуђеников стан и разарају му приватност и интиму. Да је бар у оном моменту недоумице тих особа, када се устежу ко ће први ући у стан Јозефа К., бар за тренутак им отворио уста – можда би много тога постало јасније. Можда би и њихова рука на крају, када несрећног јунака хватају за гркљан да га закољу, када му заривају нож у срце и двапут га у њему окрећу, уздрхтала и олабавила. А број два је шифра смрти.

Да ли је Процес прича о идеологији, фашизму, несрећи, нацизму, стаљинизму? Да. Она је све то и још много више. Она је прича о сламању човека да сам себе оптужи, да схвати да је немогућа побуна против колектива. Јединка изван масе не постоји. Може да постоји док се Грегор Самс не претвори у бубу и почне да заудара на смрдљиву гамад.

Замак је метафора власти, државе, тоталитаризма. Али и Замак и Процес немају крај који би бар мало задовољио потајну наду читаоца. Да ли зато што се по Кафки до истине не може доћи? Ако је и свештеник који исповеда Јозефа К. исто тако немоћан, значи ли то да и Бог на све то пристаје? Свештеник му ублажује бол, јер Црква каже да безгрешних нема. Иако свештеник исповеда и слуша грехове верника, како то да не покуша да проговори о тако очигледном и толико ужасном греху и злочину других? Зар не би и Библија тада синула свом снагом, иако и ова књига, на овај или онај начин, говори и о теми Процеса. Да је Кафка снажније ставио у уста свог јунака веру у Бога, можда би страшна тортура безакоња била мање важна и мање опасна, и за кажњеника и за читаоца. А то је она прича коју је Меша Селимовић осмислио у моту свог Дервиша.

Читалац ће рећи да се власт ионако не може разумети, а она још мање жели другога разумети. Рећи ће: да би се власт одржала, мора све да угуши пред собом. Она витла батином и пред њом су речи и емоције ништавило. Зато је Процес по свом сижеу на граници кримића. Судски папири и оптужбе недоступни су кривцу и јавности. Зар тиме Кафка још у оно доба индиректно не отвара тешко питање о свету без наде, без Бога, без правде. А. Д. Х. Лоренс каже да се кад-тад "сваки светац мења у ђавола".

Кафка донекле само осветљава лице оног несретника, чувара суднице, које је подмитљиво али само као спољни декор. Ми ништа не знамо шта се крије унутра. Зар читалац није у истој позицији као и онај сељак који умире а да га не пусте да завири у мрачни простор суднице.

Кафка, као убојити писац о човековој егзистенцији и својеврсни афористичар, каже читаоцу да се од сабласти које га окружују може побећи једино у сан. А да ли је то довољно? И да ли је могуће живети само од снова? Поготово ако се зна да Кафка не верује ни у прошло ни у садашње ни у будуће време. Његов футур је саграђен од страха, безнађа и страдања. Ако је стварност нестварна, читалац се пита откуда онда толики механизми страдања и присиле? Да ли је једино решење да се човек можда претвори у инсекта, у бубашвабу, да људи постану ствари, а ствари жива бића?

Да је Кафка бацио светло на то тајанствено лице прогонитеља, можда Орвелова 1984. не би била ни написана. Тема апокалипсе означила би кривце и указала на оружје помоћу којег се можемо борити. Тада и немоћни јунак не би говорио о свом стиду већ би можда видео стид на онима који га убијају. Јозефу К. људи не би били толико одвратни и не би осећао да у целом свету нема ниједног пријатеља.

Шта Кафка нуди читаоцу? Да ли само ону горку јабуку што је гризе његов јунак или му можда нуди црни капут чија ће га симболика усмртити.

Код Кафке нема суза ни сажаљења, а читалац је нежна биљка и лако пушта сузу. Губити људско, сурвавати се у амбис неморала целог друштва, слушати онај пригушени хорски смех око себе, удисати сав смог и смрад који надире кроз његове прозоре, значи да је живот постао ништавило, да је пред њим апокалипса. Процес као слика друштва, као прича о прогонима његовог народа, као болест и као смрт. А судница је свуда: на тавану, у авлији, поткровљу, соби, на улици.

Кафкин јунак је изопштен из овог света; он је очајник и прогнаник. Њега као и читаоца разарају разна питања на која нема ко да им одговори. Зашто то писац није урадио? Није могао, није хтео, није смео?

Као што онај човек на прозору преко пута где Јозеф К. завршава живот не чује шта се у близини догађа, чини ми се да тако ни Кафка не чује свог читаоца нити његове вапаје. Не хаје за ону тескобу о којој говори Андре Жид.

(1997)

Смрт оригинала

Данашњи љубитељ савремене ликовне уметности, који кружи и залази у све бројније (продајне) галерије, стављен је пред велику дилему. Све теже долази до оригиналне слике и графике. Његово стрпљиво трагање за оригиналом претвара се у тумарање, у донкихотовски посао и занос који је унапред осуђен на неуспех, зато што је репродукција или копија ушла нашироко и попела се на зидове изложбених простора. Прави назив за копију јесте фотографија оригинала или фалсификат униката.

Питао сам дражесну галеристкињу: шта значи број 75/15/100 написан уметниковом руком испод свог дела? Одговорила ми је да је то седамдесет пети примерак петнаесте серије рађене као и претходна у стотину копија. И додала да је то још увек мали број (ово је тек хиљаду четири стотине и седамдесет пети примерак), а потражња је велика. Да је тако сведочи и већ поменути сликарев потпис испод графике, он нас заправо храбри да смо заиста још увек "близу" оригинала.

Признајем да ми се завртело у глави. Одједном сам схватио да уметник чије радове пратим, идем на његове изложбе, живим као "прави јунак" у многим његовим сликама, не рачуна више на неку посебност и аутентичност и самог љубитеља слика, већ га преводи у серијско око које нема потребе а ни смисла за оном узвишеном оригиналности, да се и сам – као што је то стваралац учинио – попне бар за трен на Олимп. Тако сам на отужан начин осетио да присуствујем опелу оригинала. Али пошто је творац таквог догађаја сам уметник, и то својом вољом, непристојно је падати у тугу и жалост. Чак и пред суровим питањем попут оног: ако се серије раде на оригиналу, у каквом је већ јадном стању оригинал? Не смемо ни помислити да се, не дај Боже, копије раде на основу какве копије, да заправо гледамо репродукцију репродукције. Објашњење да је код графике копија готово једнака оригиналу и да ту и нема оригинала у строгом смислу речи, не прихватам.

Знам, многи ће рећи зар ово није век серијске производње, када цео живот бива испуњен серијским предметима којима се служимо. Будимо се у серијски направљеном кревету, покривени серијски направљеним покривачем, облачимо серијски направљено одело, умивамо се серијски израђеним сапуном, једемо серијском кашиком, пијемо серијски произведену ракију и кафу, возимо се серијски израђеним аутобусом или на какву срећу аутомобилом, плаћамо серијски штампаним новцем. На послу радимо серијски, а вероватно да већ и серијски мислимо и говоримо. Почела је и производња серијских људи из епрувете. Произведене су серијске атомске бомбе и ракете које су у серијама ускладиштене и распоређене по глави сваког становника на земаљској кугли, и то у безброј примерака. Тако се заправо одричемо људске оригиналности и посебности и препуштамо новом стилу живота – серијском живљењу. И то је већ озбиљан доказ свима који тврде да је човек прилично загадио своју околину, нарушио природу толико да се може говорити већ о једној вештачкој цивилизацији и вештачком свету.

Вратимо се сликарству.

Све те данашње технике серијског живота у ликовним уметностима, назване литографијом, бакрописом, мецотинтом, акватинтом, хелио гравуром, сувом иглом, високом штампом, линорезом, типорезом и тако даље, када умножавају дело, обрћу ствар тако што технику уметности претварају у уметност технике. Није више питање колико нека копија означена разним бројевима изгледа верна и близу оригиналу, већ колико сама серија за себе изгледа аутентично. Тада се у лику уметника јавља техничар који прави серију а тиме успоставља и неки свој оригинал.

У берлинском Партенону сам гледао изложене оригинале јонских и коринтских стубова. Ко не би задрхтао од узбуђења пред таквим призором? Али авај, већ на изласку из музеја, видели смо копије тих стубова. Изгледали су ми тужно и јадно, комично и накарадно. Можемо само замислити знане и незнане вајаре како се шепуре да достигну свој идеал, да понове оно што је сигурно непоновљиво. Као што је неописиво узбуђење видети слике – фреске мајстора Рубљова које су поређане а поред њих слике његових ученика који су радили под потпуним утицајем свог учитеља. Јасно се види шта је оригинал а шта "копија".

Потписујући неку од безбројних копија свог дела, уметник заправо потписује и оверава пропаст оригинала у који је уградио своју душу. Тако се стварају путеви којима ће можда оригинал ишчезнути. О њему ће моћи само да се наслућује, да се испредају приче несигурних очевидаца. Зар библијски узор врховног Творца не говори и не упућује на то да се оригиналност мора сачувати, као што је посебно и оригинално и свако живо биће за које нема убедљиве копије чак ни у потомству. Зато је тужно данас видети како изумиру стари занати и занатлије, а њихово дело постаје серијски производ.

И телевизија је озбиљно умешала своје прсте у уништавању оригинала уметничког дела. Шта је друго изложба приређена у студију па чак и организована аукција слика, посредством камере. Зар то није својеврсна репродукција уметничког дела, заправо фотографија слике. Исто као што је концерт Бечке или Московске филхармоније слушан преко екрана неаутентичан догађај за слушаоца и гледаоца програма јер напросто он зависи од сто ствари у које је техника умешана – почев од микрофона испред уметника до преносних веза и сателита.

Ако завиримо у било коју енциклопедијску књигу, занимање фалсификатор или кривотворење налазимо објашњено веома опширно. У свакој се помињу кривотворења монументалних ликова као што је лик Диоскура на Капитолу у Риму. Историчари кажу да једино средњи век не познаје кривотворења и фалсификате у уметности. Као да је пад Римског царства пружио наду оригиналном делу, а крај века који пада у време Колумбовог открића Америке најавио поновну власт и развој фалсификаторског духа који је процветао у време ренесансе. Енциклопедија Лексикографског завода даје темељит преглед овог занимања од антике и времена Рима па до данашњих дана. Помиње се име чувеног кривотворитеља Ханса Хофмана који је "убацио на тржиште низ Дирера" и име неког Франшарда (из 17. ст.) "који је производио Рафаеле". У Египту, каже се даље, кривотвориле су се чак и мумије, затим ситна пластика, стаклене чаше старохришћанског доба, вазе, скулптуре, порцулан, покућство. У Италији је све кривотворено, од античког новца до слика Леонарда да Винчија. Спомињу се "прослављена" имена фалсификатора старе мајолике Феруча Менгазонија и Касимира Томбе, као и име кривотворитеља старог покућства – Ђелутија Чечија. Наводи се и име чувеног Ђованија Бастјанинија који је засуо свет тако савршеним кривотворењима да су унета и уврштена у многе музеје и приватне збирке у свету. Али се сматра да је "генијална" даровитост кривотворења Италијана Алчеа Досена (чије име постаје познато након Првог светског рата) надмашила све. Своје радове је продавао за баснословне суме (наводи се податак да је рељеф с "ренесансном Мадоном" плаћен тада три милиона лира). Фалсификати су откривени тек десетак година касније. И тада и данас највише је у моди било кривотворење црквених реликвија. Нарочито је за нас занимљив Дантеов пример који у Рају (XIX певање) наводи владара из Рашке, да незналачки употребљава млетачки новац као образац и калуп за прављење рашке монете и тако фалсификује млетачки оригинал. Енциклопедија каже да је Венеција због тога 1302. године донела одлуку да се уништи сав новац који има рашко порекло. Уметност копирања и фалсификовања захватила је и књижевност па су познати фалсификатори Федорових басни, Шекспира, до Галилеја чије су откриће закона земљине теже хтели да припишу себи. У Енглеској је чак кривотворена ископина људског скелета која је проглашена за епохални налаз. Поучан је и пример, који наводи исти извор, кад је Иван Тонко Мрнавић кривотворио личне исправе да би доказао како је у сродству са српском породицом Мрњавчевића, са Сабињанином Јанком, па чак и Скендербегом. Енциклопедије набрајају још многа кривотворења и фалсификате који су годинама важили као оригинали, а оригинал је привремено морао бити оптужен као копија, односно фалсификат.

Данашњи посвећеник ликовних уметности неминовно се мора наћи у улози оног професора о коме пише Црњански у Књизи о Микеланђелу, када каже "тешкоћа је у томе да сви професори који Микеланђела добро знају, знају само, свог, Микеланђела. Сваки има свог." Јер заљубљеник уметности, луталица без знаног пута, најчешће је далеко од оригинала дела. И он има своју замисао о уметнику, сваки појединац своју. Ако се та представа ствара на основу репродукција, на далеком одблеску слике, онда је она неаутентична и фалична баш као репродукција сама. Сериграфија и друге технике су скрнављење дела. У том умножавању, у потискивању аутентичног рада, не губе ли и уметност и уметник занавек своје право природно лице? Рекли смо већ да појавом копија као лажних оригинала, сам оригинал трпи и преживљава најжешћу драму губљења свог идентитета. Нису ли тако занавек увелико нарушени сласт и узбуђење заљубљеника пред оригиналом? Није ли тако донкихотовски занесењак који трага за сликама и сликарима, чија дела воли, стално у кушњи да помеша Моцарта и Салијерија, да не разликује краља од прерушене хуље? Како да се заљубљеник уметности, захваљујући коме дела и живе, снађе кад и сам види путеве на којима уметник у фаустовском сну сакупљајући новац, продаје своју душу пред мефистовском опсеном са безброј лица.

А уметничко дело може опстати само аку му се открије и призна његово једино аутентично лице. Дакле, ако се избегне ишчезнуће или смрт оригинала.

(1986)

Демократија и апатија

Говорити о демократији на крају једног посрнулог века, препуног свакојаких контраверзи и насиља, поприлично ми се чини узалудним послом.

Власт и демократија ретко су синоними, они су најчешће антиподи. Власт увек нуди наду, а демократија открива и безнађе. Демократија подразумева неутралност судства, војске и полиције, правну државу, развијена људска права, јаке културне установе. Демократија је када народ осећа да власт постоји због њега, а не када власт мисли да народ постоји због ње. Демократија је ненасиље, разговор, толеранција. Демократија је слобода. Она постоји када власт поштује, штити и спроводи законе, када се власт бори против криминала а не бави се криминалом, када сузбија лоповлук а не бави се лоповлуком. Демократија је када власт исто мисли, говори и ради, а не када једно мисли, друго говори, а треће ради. Демократија је када су политика и државни послови јавни, а не тајни. И онда када се политика не води по кулоарима и по кафанама, већ у скупштини, у институцијама система. Демократија је живот у изобиљу, а не у беди; она је друштво у којем сви имају шансе да покажу колико знају и где могу да постигну успех. Демократија влада у земљи из које млади и школовани људи не беже у свет да би тамо нашли оно чега у њиховој земљи нема. И где пензионери не личе на просјаке, а писци, професори, лекари, инжињери не живе у немаштини, где нису понижени. Демократија не познаје хаос и анархију, где се врше свакојаке поделе и хушка на сукобе, где првак странке каже да ће јурити четнике по Београду – као да није завршен Други светски рат, други првак позива народ да баца бомбе и диже се на оружје, а трећи каже да су с крвљу дошли на власт и да ће с крвљу отићи с ње. Демократијом се не може назвати када важан политичар назива студенте заведеним, фашистима и пореди их са Хитлером. Природно је да се омладина и студенти буне, да траже промене. Они су у праву чак и када захтевају немогуће. Демократија подразумева и морал, а није морално када се ректор универзитета ограђује од својих студената и назива их шачицом заведених појединаца. Када ђаци надвисе своје учитеље тада је учитељима место у пензији. Демократијом се не може назвати када министар информација једне владе подноси оставку свом богатом газди – приватнику а не влади и народу, јер то значи да тај газда управља владом. А поготово је неморално рећи да то није политички чин, иако је сваком јасно да је то политика и ништа друго. Демократија је када штампа, радио и телевизија пишу истинито о догађајима и проблемима свих слојева друштва и људи, када су отворени за све странке и појединце, а не када се чињенице скривају, прећуткују, кривотворе у интересу једне странке, јер ниједна странка не представља цео народ. Демократија је фарса ако олако на површину, у власти и опозицији и изван њих, испливају свакојака олош, шверцери, мафијаши, лудаци, улизице, голубови превртачи, проститутке сваке врсте. Када се улицама ваљају масе то је знак да је демократија озбиљно угрожена. А револуције и на Балкану и другде увек доносе крваве преврате, грађански рат, несрећу. Питам се да ли је демократија и то када одавде виђени појединци по свету кукумавче, нападајући свој народ и своју земљу, тражећи да нам ствари среде велике силе. Када се појединци продају по светским бувљацима. Поготово је неморално и врхунац цинизма када појединци траже да се бомбардују Београд и Србија, јер заборављају да се бомбама убијају невини људи. Јадан је народ, јадни су они Срби који очекују да ће Американци и Немци увести код нас демократију а не ми сами, да ће нам други донети благостање. Видели смо каква је њихова демократија када су помогли да се око нас створи балкански ратни метеж, када су увели монструозне санкције и забранили увоз хране и лекова за болесне, старце и одојчад који су умирали у беди, када су бомбама Нато пакта засипали наш народ који живи са оне стране Дрине, када су на хиљаде Срба побегли у збегове из Личке крајине и Славоније, а амерички амбасадор стоји на тенку прогонитеља, када су на основу монтиране гранате на Маркалама изопштили нас из света и сатанизовали цео један народ, што историја није упамтила. Јадна је демократија у којој нам је боље све туђе него своје, када с одушевљењем слушамо лажи светских душебрижника, оних истих који су недавно тражили да се бомбардује наш главни град и сви Срби. Демократија је и када се млад школован човек може запослити без уцена и без обзира да ли припада некој и којој политичкој партији. Демократија је када се негују праве вредности а не лажне. Демократија подразумева одговорност, али не само онда када неко зглајза с функције и падне с власти већ одговорност док је на власти. Демократија је када су промене, оставке и смене нормална ствар. Демократијом се не може звати разбијање излога и рушење зграда, јер то није власништво ни власти ни опозиције, већ је то власништво целог народа, генерација. Демократија није хушкање народа с улица на демонстранте ни демонстраната на народ. Још мање је демократија када се забрањују независни медији. Демократија поштује глас народа и на гласањима и на референдумима и свуда, она не познаје фалсификовање и крађу изборних резултата. Када то власт ради, она је и осиона и аутократска. Демократија не влада тамо где један човек или више људи мисле да су вреднији од целог народа и када су у стању да жртвују народ због одржања своје власти. Ако је то узрок несреће маса, ма о коме се радило – дужан је да оде с власти.

Демократија – то није дневна прича, већ прича о деценијама и столећима. У колевци демократије, у Грчкој, на власт је у једном тренутку дошла војна хунта. То значи да је демократија варљива биљка чији су корени нежни и крхки и треба их на дуже стазе заливати и неговати.

(1995)

Сумрак века

Данас је цела земаљска кугла посрамљена. Многа лица су црвена од стида, а речи понижене. Велика западна демократија је доживела свој сумрак – бомбе су постале њен језик. Први пут после Другог светског рата цео један суверени народ нападнут је под лажним и неправедним оптужбама. Монструозније него што је то радио Хитлер.

Фашисти из НАТО пакта хоће бомбама да реше проблеме на Косову, који, како рече Кисинџер, трају шест векова. Амерички авиони су се вратили да доврше оно што нису стигли на Ускрс 1944, када су бомбардовали као и сада без разлога српске градове. Енглези и Французи да доврше оно што су радили српској војсци после албанске голготе. Немачки авиони само употпуњују свој црни досије.

После злочина у Републици Српској и Републици Српској Крајини, после окупације српских крајева с ону стране Дрине – хоће да окупирају и колевку српског народа Косово, где се стварала наша историја и где смо сви рођени. Из тринаест земаља авиони су синоћ гађали градове Србије и Црне Горе. Да ли ће се стидети њихови потомци? Многи светски новинари и хуманитарци постали су лешинари и доказали да су само продужена рука америчких злочина.

Гађали су највеће светиње српске културе: Грачаницу (под заштитом УНЕСКА), гробницу стрељаним ђацима у Шумарицама коју су они ископали пре педесет година и престоницу Црне Горе – Цетиње. Са Ловћена се чује Његошева јадиковка и не само због граната већ и због свега оног што појединци око њега говоре. Чуди ме да већ на почетку нису срушили и Народну библиотеку, јер су нам једну већ запалили. Европа и њена хришћанска баштина данас су постиђени и морали би бити у жалости.

Три највећа лудака и лажова у свету данас са својим слугама убијају један древни народ под изговором заштите људских права. Генерални секретар УН је такође огрезао у немоћи и лажима. Штите терористе зато што су и сами терористи. Њихови авиони последњих деценија убили су на стотине хиљада људи по свету, а Клинтону суде не због тог злочина него зато што је сексуални манијак. Уводе санкције и целе нације осуђују на смрт. Њихове руке су тешко окрвављене а лица прерушени ликови сотоне. Уједињене нације и Савет безбедности од среде увече (24. марта) само су једна тужна рушевина. А разни Вестендорпи и Вокери само су клониране фаце својих газда.

Америка се данас обукла у фашистичко рухо. Или како то београдски студенти написаше у једном графиту: "Колумбо, срам те било што откри монструма".

Када је пре неколико месеци у овој сали говорио господин Шерман из Велике Британије, рекао је: "Шта год да радите – они ће вас бомбардовати. Боље вам је да то ураде када имате Косово, Санџак и Војводину, јер и ако им то све дате – и тада ће вас бомбардовати."

О грешкама наших вођа и партија неком другом и бољом приликом.

Али ми писци пред зликовцима НАТО пакта и сулудим вођама нове светске диктатуре можемо само поновити што је јуче иронично рекао Петер Хандке: "Хвала свим писцима света за оно што нису рекли и написали о НАТО пакту а морали су." Ја бих додао да ће на уснама многих честитих људи оно хвала претворити се у – срам их било.

Историја од данас жалосно тече унатраг.

Можда је у свету у овом времену име Србин окаљано, оцрњено, унижено. Али, истовремено, за онај други део бољег света реч Србин, верујем, постала је скупа и значи симбол отпора и одбране краја овог нашег јадног, безумног и срамног века.

(1999)

Суноврат или обнова на крају века

Налазимо се на рубу једног невеселог столећа, угрожене цивилизације, обезличеног човека и загађене планете. Велика прича о компјутерској фантастици добија нови језик, а људску меморију замењује његово величанство – чип као синтеза милиона мозгова. Човек је одавно стигао на Месец, а приче о подухвату у којем ће и космос бити насељен убојитим оружјима, позната као "рат звезда", не престају. Читамо да енглески научници укрштају гене човека и свиње. Планета је прекривена сателитима тако да уживо можемо видети сваки догађај са лица места. Виртуелна стварност замењује ону бољу или лошију.

Уз ову слику имате и другу: загађена планета. У времену када се највише прича о разоружању – на безброј ратишта данас у свету падају бомбе и свакојаки пројектили. У Француској се врше нове пробе атомских бомби, у Босни ће се употребити, како читамо, нова непозната оружја. Тешко је говорити о књижевности када се око нас и у нама виде незапамћене слике злочина, када бесни рат – трошне су метафоре. И поред толиког говора о заштити људских права – она се и данас безобзирно крше. Демократија је само оно што је наметнуто вољом највећих светских сила. Поједине земље се стављају у карантин, у изолацију такозваног "новог светског поретка". Језик новца добија неслућено универзално значење. Кажу да мале земље данас богатима дугују на хиљаде милијарди долара. И никада им то неће моћи вратити. А то је прича о модерним колонизаторима. Моћне фирме мале земље претварају у просторе за смештај свог смећа и нуклеарног отпада. Крај је двадесетог века, а у свету се још одржавају диктаторски режими. У Нигерији је недавно обешен један познати писац, а Салман Рушди је осуђен на смрт због својих метафора. На источноевропским просторима, после распада једне утопије, историја је само делом скинула вео са својих тајни и забрањених архива. Видели смо у каквом смо свету живели, а његови остаци одржавају се још и данас.

Писац је загушен свакојаким урлањем и виком а на другој страни шверц, лоповлук, подвале, мафијаштво и лажи. Безнађе и депресија. Нова тескоба, анархија, анемија и отупелост. Терор медија и испирање мозгова прете човеку да је за све крив. А он је очајан и беспомоћан. Павићева симболика Хазара добија ново и злослутно значење. Крај је века који један писац назива лудницом, а Тед Хјуз срамним и временом бешчашћа.

Стара фраза о писцу као веснику наде и оптимизма одавно је истрошена, јер он добија улогу сведока трагике и несреће.

Да ли су заиста све велике теме потрошене? Не знам. Пре ће бити да су хероји оборени у блато, а скривени документи, без којих су догађаји слављени, извучени су из мрачних полица и наново прочитани. Идеали су срушени, изгубљена вера и у традицију и у савременост и у будућност. Слика света се распала у фрагменте, без пуноће и целине. Данило Киш каже да је књижевност од Флобера наовамо изгубила своју целину. Свет је остао без наде, без упоришта. Све је у расапу и нестајању. Језик је понижен и обезличен, на све стране псовке, претње, уцене. Човек се пита чијим то и каквим језиком говоре данашњи политичари.

О чему и коме писац да говори када су књиге и култура на маргини догађаја, када тривијална књижевност доживљава милионске тираже, ваљда зато што је око ње највише оних с тривијалним укусом. И како говорити о читаоцу када он данас није у стању да купи ни килограм хлеба, а камоли књигу која га интересује. И шта то онда писац ради? Можда се само он, како би рекао Ајнштајн, немоћан бори против зла и оног што овај геније назива "људском глупости". А читаоцу није лако, јер и он има своја питања, своје дилеме, своје патње. Писац му само додаје своје. Није му лако, поготово што се у последње време објављује толико мемоарских књига из којих навиру мутни потоци који носе муљ и талог овог века. Тим књигама најчешће недостаје она мрва ауторске части и истине, па испада да нико из врха бившег естаблишмента низашта није био крив нити је знао за разне тортуре, пљачке, монтиране процесе. Бојим се да ће такве књиге бити написане и о овом данашњем времену.

Дисидентска књижевност, у Источној Европи, на срећу је изгубила заштитни знак. Постмодерна је с разлогом поставила питање опстанка књиге и уметности уопште. Говори се чак о смрти метафизике. Митови су пали, историја је потрошена и спустила је онај кажипрст којим је пет деценија претила и оптуживала писца тражећи од њега да је слави и да јој буде слуга. Тај прст је многе ствараоце отерао на робију. Писац није више приморан да се огледа у искошеном кетманском огледалу нити да дели своје лице као Кентаур. Нестало је и оне агресије ангажоване књижевности с почетка овог века. Она је замењена стишаношћу и меланхолијом. Преселила се на маргину, у записе и фусноте, тамо где јој је и место. Жанрови су се изменили, приближили и измешали па вапе за новим именима. Све је данас поступак и све је форма. Када се год говорило о доминацији једне поетике над другом, настале су свађе и погроми на поједине ствараоце, а најбољи пример је случај Данила Киша. Надам се постмодернизам није кренуо у свет са својом догмом већ је настао у отпору према појединим догмама. Мени се допадају тумачења постмодерне која ударају на време средствима књижевности, а не она која средствима времена хоће да обезличе књижевност.

Да ли је књижевност крива за такво стање света? Батај каже – да. Невиних изгледа нема. Има ли наде, шта је решење?

Можда је одговор на то питање у ономе што Кундера предлаже – успоравање живљења. А можда исцрпљеност и деконструкција рађају нови занос и пуноћу. Можда је једина нада хумор, пародија и иронија – а то значи сумња. Ко зна. Без обзира што се књижевност све више своди на енциклопедије, лексиконе и појмовнике, на неку врсту шифрованог говора. Можда је постмодернизам учинио добру ствар када је све теме у неком смислу изједначио. Чак ни смрт нам више не звучи тако страшно. Да ли је то удар и обезличавање емоција? Надам се да није, јер без емоција нема књижевности. Ако је постмодерна углавном у сукобу са митологијом прошлости, онда не би смела запасти у ћорсокак властитог правила – да некритички усваја митологију компјутерске ере.

Суноврат или обнова цивилизације? Изгледа парадоксално да једно подстиче друго. А што се тиче приче о смрти аутора – верујем да је реч само о његовој новој улози, о много већој дистанци према свему. Да ли је историја завршена, а промене ће се одвијати само на микро плану, у фрагментима? Какву ће митологију истурити постисторија – како је један писац занимљиво назива – остаје нам да видимо. Без обзира како то чинили, са срџбом, меланхолијом или равнодушношћу.

(1996)

Шта писац може данас

Шта писац може данас учинити са временом у којем живи а које му ни по чему не одговара нити припада?

Писац је по својој вокацији хуманиста и човек који подржава солидарност међу људима. Ово време га жестоко демантује да је таква замисао уопште могућа. Хуманизам је поражен, а солидарност трагично одбачена. Дојучерашње мирне комшије, на овим просторима брдовитог Балкана, латиле су се оружја и похватале за вратове. На све стране одјекује пуцњава, шири се ужас убијања, клања, незамисливих злочина и мучења. Свуда шикља зло, влада безнађе и пада мрак. Као да се тек сада Библија отворила свом снагом пред нама и нуди ново читање и значење. Врховни Творац је у свом тестаменту оставио опомену свету, али је та књига на источноевропском простору, после Другог светског рата, одбачена и забрањена. Православни свет је био претворен у безбожнике, црква анатемисана, а њене богомоље оскрнављене и уништене.

Писац је увек и у сваком друштву дисидент. Јер за њега никада нема довољно демократије. Он је странац и опозиционар и према животу који живи, а камоли да не буде према оном животу који му се после овог обећава. Самим тим што је он увек против сваке власти, што се издваја из масе и о стварима и појавама суди као индивидуалиста, он је хулитељ и безбожник. Уместо да верује и прихвата чињенице какве јесу, он у све сумња и доводи у питање толике идеале. Писац не поштује светиње, он им прилази смело и по правилу им се подсмева. Данас, таква његова улога може бити погрешно прочитана и лоше доживљена. С друге стране, писац је природно увек родољуб, на страни свог народа. Али он и свој народ сагледава критички, не само из тренутка времена у којем живи већ смело баца поглед у прошлост и будућност. А не знам ниједну садашњост којој се на овај или онај начин не изругује прошлост нити иједну будућност која тако лако прихвата садашњост. Писац је увек и свуда грађанин света у којем, нарочито данас, има на претек онога с чим мора да се обрачуна.

Може ли писац да се осећа добро ако му се као демократија нуде само рушевине и сав талог једног прошлог света који је и сам, по правилу, био заснован на рушевинама и талогу још старијег света?

Може ли се писац радовати новом свету и времену у којем његова основна грађа доживљава свој пораз, јер је тај свет испуњен урлањем масе, псовкама, претњама, уценама, блаћењима и скрнављењима и онога што се у једном цивилизованом свету не може доводити у питање. Како писац да пристане на нови језик када је он сав испуњен негирањем постојећег света а да не нуди наду новог времена? Много речи и израза преузето је из прошлих времена тескобе, у којима се нуди нови живот прочишћења и просветљења. Може ли се веровати онима који траже да се све претходно сруши и почне из почетка а то исто су већ једном, у не тако давној прошлости, баш они говорили. Зато је писца готово немогуће сврстати било где. Јер он старом свету олако зна да се наруга, а нови свет овако сумњив тако лако не прихвата.

Шта може писац пред поразним чињеницама уништавања вековних задужбина и храмова. Наша Црква је дозволила да највредније збирке икона и непроцењивих музејских експоната у прошлости буду похаране и продате у бесцење на Западу. Прво их је поратна власт опустошила, а и оно што је остало није сачувано. Црква је дозволила и још нешто горе. Причао ми је кустос музеја из Сарајева да је месецима покушавао, пре избијања трагичних сукоба у Босни и Херцеговини, да склони једну од највреднијих збирки српских икона која се налазила у Ливну, али тамошњи епископ то није дозволио. Бивши владика захумско-херцеговачки (покој му души) није дозволио да се уради било шта и спасу фреске најстаријег манастира и места духовности херцеговачког краја, Добрићева крај Билеће. Аљкавошћу и неодговорношћу свештених лица похаране су и упропашћене непроцењиве ризнице јасеновачког музеја жртава и загребачког музеја Православне цркве. А могло се то на време све склонити. И много је још сличних примера.

Писцу не одговарају прегрејане теме – тада не може распознати нити припремити своју грађу. Јер писац је у буци и галами, поготово ако је она испуњена незамисливим злочинима, изгубљен створ. Шта значи онда Андрићева реченица, изречена исто тако у једном страшном времену: "Нека свако ради свој посао"? Да ли је уопште могуће зачепити уши и окренути главу од свега, а своје јунаке вратити у прошлост, поштедети их тако патње, убијања и страдања овог времена? Неће ли то звучати у души читаоца као кукавичлук или чак као препознатљив и опасан трик. Може ли писац живети изван времена, поготово ако је оно толико несрећно као што је ово данас? То је дилема не само морална већ и егзистенцијална, па чак, усуђујем се рећи, и естетска. Зато Андрићева мисао, на први поглед, може да изгледа као неспоразум са временом у којем се све руши и народ страда, а он своје перо умаче у мастило далеке прошлости. Међутим, то је само варка. Јер Андрић је догађајима који су се око њега одвијали у својим романима смело и на мајсторски начин потражио корене, па ако хоћете и узроке. Он је ствари хтео да сагледа изнутра да би му биле јасније када их погледа споља.

Писцу се данас нуди море тема. Оне забрањене, када су отворене кутије и сандуци у којима су чуване од јавности, одједном су запахнуле својим воњом и убуђалости. Зато мора да им прилази с великом уздржаношћу и опрезом.

Ако је тачна она позната мисао која гласи: "Стил то је човек", она је умногоме данас уздрмана и доведена у сумњу. Јер човек на овим просторима данас је обезглављен, ојађен, депресиван, унесрећен и обезвређен. А шта може писац изградити таквим стилом? Можда је једини спас за писца да такву мисао догради, макар био свестан да све то ради из властитог сукоба с временом у којем живи. Уосталом, тог сукоба му није никада недостајало. А то значи да прихвати нову стварност у којој стил није човек какав данас јесте, већ је стил очовечени човек.

Шта данас да ради савремени писац са својим јунацима? Поготово онај који бар мало додирује ову паклену стварност? Он, по свој прилици, има два избора. Или да за своје јунаке узме оне који ће бити у сукобу са светом у којем живе или оне који су производ свога времена. Ако се одлучи за било коју од ових варијанти, прети опасност да се над писцем надвије паучина политике у коју се може лако заплести и више не може изаћи. Догоди ли се пак оно што је у литератури чест случај, да се писац поистовети са својим јунаком или, тачније речено, препусти ли приповедач свој говор јунаку, настаће за писца још тежи проблеми. Тада ће његова тема бити сужена, приповедачка перспектива упрошћена, а форма ће бити доведена у питање. Писац тако може преко свог јунака да уђе у рат са једним временом, иако он није ратник већ смирени "аналитичар" и посматрач. Побегне ли од стварности у фантастику, лако ће га прозрети читалац, јер он није блесав. Схватиће читалац да му се нуди један непостојећи свет маште у којем нема ослонца. Варгас Љоса, на једном месту, вели да "стварност никада није била савршена као машта". Читалац, наравно, прижељкује и тражи то савршенство, али само ако је наслоњено на збиљу или ако бар има неког додира са стварношћу с којом се он хрве. И ако је уверљиво. Писцу се данас нуде и бројне теме о јунацима светске политичке сцене, понекада о тужним ликовима који с врха крова света успостављају нови орвеловски модел истине и демократије. То је свет у којем велике силе за гушу хватају мале народе, туку их и даве. Њихове колонијалне навике никада нису престале. Шта да ради писац данас када је из домаћих и светских средстава информисања напросто бомбардован разним лажима и опсенама? Шта може писац осим да уздахне и остане запрепашћен пред стравичном моћи новца Запада који цео свет претвара у једну тужну слику подаништва?

Шта писац данас може, када око њега теку све сами потоци устајалих и растурених табуа и митова? Шта писац данас може, када догађаји данашњег дана већ демантују све оно од јуче? Када се толико намножило свакојаких шарлатана, будала и незналица, разбојника и силеџија?

Ми смо данас стрпани у карантин, затворени у загушљиви кавез. Осуђени на немаштину, глад и беду. Забрањена су нам путовања, увоз хране, лекова, одеће и свега што је потребно да преживимо. Шта писац може у овој општој конфузији и разочарању? Када нас се цео свет гнуша и грози, презире нас? Зар је то тај двадесет први век у којем моћне силе хоће да униште цео један народ? Шта писац може када све око њега потресају страхови и хвата паника. А политичари држе говоре далеко од сваке стварности и од овог времена. Овај Балкан, ова Европа и свет ми изгледају повампирени и малоумни. Је ли нам будућност глад, болест и колапс? Шта писац може када непрестано чује тужне гласове избеглица, гледа разне униформе и оружје. Да ли се ту налазимо у помрчини као када нестане струје? Хоћемо ли се у тој помрчини међусобно исклати и поубијати? Шта писац може у таквом животу који је постао жалосно празњикав, пун стрепње и неизвесности? Може ли да призна да је живот ових данашњих генерација већ упропашћен?

Шта може писац који је тек био одахнуо и порадовао се рушењу митова једне невеселе прошлости а пред њим већ искрсавају нови митови и још невеселија садашњост?

Можда да покушава својом речи да проговори као сведок са стране, да укаже на оно што други неће да виде. Па макар и знао да ће они малобројни који то прочитају само у једном тренутку бити задовољни. Посебна је прича о писцима који постају своји властити јунаци, када се укључе у дневну политику и изневере језик своје уметности.

Шта збиља преостаје писцу данас? У овом времену емоција и вишка чињеница. Да крикне и обрачуна се с временом у којем живи или пак да све презре и ступи у разговор са временом прошлим и будућим. Можда је овај други пут прихватљивији за њега, можда на њему има какве-такве наде.

Шта да ради писац у свету без правде? У свету нарушеног морала. Поготово када је толико изложен кушњи и надметању између Фауста и Нечастивог. Има ли шансе да писац одбрани Фауста и да му покаже пут?

(1992)